фебруар 2010

Goranka Matić, urednik fotografije u „Politici“ tvrdi da, uprkos slabom interesovanju države za ovu sferu kulture, mi imamo fotografe koji su u svetskom vrhu, iako toga još uvek nismo svesni, i poručuje: „Kako stojimo u ekonomiji, još smo i dobri u fotografiji“.

Otkad najjeftiniji digitalni foto aparat košta kao boks cigareta, mnogi kritičatri osuli su paljbu po modernoj fotografiji. U razvijenim državama tačno se zna razlika između profesionalne i amaterske fotografije, posebno kada je u pitanju odnos cene opreme i zarade od bavljenja ovim poslom. Ovde, ne možete naći mnogo tekstova o fotografiji, niti listati stručne časopise osim ReFoto magazina, te je fotografija i dalje špansko selo za mnoge od nas. Međutim, kada se obratite ekspertima za pomenutu oblast, doćićete do interesantnih podataka – srpska fotografska škola je prilično razvijena, i bez obzira na neodgovornu politiku države prema njoj, mi imamo svetski priznate fotografe. Zapravo, izgleda da je najveći problem to što se sve svodi na privatnu i građansku inicijativu a njene rezultate država ne može čak ni da sistematizuje i prikaže javnosti, bez obaveze da bilo kog umetnika finansira. Goranka Matić, dugogodišnji urednik fotografije u „Vremenu“, sada „Politici“, ocenjuje da je razlog ovome ekonomske prirode – sistematizacija i objavljivanje knjiga o fotografiji na ovako malom tržištu nisu isplativi.
„Kada sam bila u Slovačkoj mogla sam da kupim mnoštvo knjiga o njihovoj fotografiji, što je svojevrsna kulturna i turistička atrakcija. Ali kada neko dođe kod nas, taj dugo mora da traži knjige, i najčešće ih ne nalazi. Ovo nije samo problem fotografije, u Srbiji je slična situacija i sa ostalim umetnostima, na primer likovnom. Mi imamo nekoliko poznatih slikara i njihovih monografija, a ostalo se manje potencira. Tako stvarate situaciju da samo dobro upućeni mogu da dođu do nekih umetničkih dela.

Inače, pomenula sam slučaj Slovačke jer ne želim da se poredimo sa Amerikom, Francuskom, Engleskom, i ostalima koji su mnogo razvijeniji. U krajnjoj liniji, to su velike zemlje sa velikim budžetima i tržištem, i naravno da im se isplati da štampaju knjige ovog tipa. S obzirom na veličinu ovdašnjeg tržišta, ne možemo kriviti samo državu, jer ono je prilično nerazvijeno, i štampanje knjiga o fotografiji i ulaganje u ovu oblast je ekonomski neisplativo. Rasprava o tome je mač sa dve oštrice, gde svako tera vodu na svoju vodenicu – volela bih da država ima strategiju i da vodi računa o fotografiji, ali, kao što sam pomenula, nije preterano isplativo, tako da je razvoj fotografije više u domenu dobre volje nego državne strategije.“

Bif: Da li je slična situacija i u domenu obrazovanja za ovu profesiju?

Goranka Matić: U sistemu formalnog obrazovanja postoje mogućnosti za talentovane mlade fotografe, i to u vidu dva fakulteta, kod Braće Karić i na Primenjenim umetnostima. Na neki način edukacija se odvija i na Fakultetu dramskih umetnosti gde nije formirana samostalna katedra za fotografiju, a izborni predmet foto žurnalizam održava se na Političkim naukama već sedam godina. Ali kvalitetni fotografi dolaze i iz drugih profesija, posebno iz reda onih koji su se bavili video kamerama.

Bif: S obzirom na sve češće konkurse, što za profesionalne fotografe, što za amatere koji su ovekovečili neki trenutak koji odgovara temi nadmetanja, da li je tačan utisak da je ova umetnost sve popularnija u našoj zemlji?

G.Matić: Recimo da fotografija u poslednjih deset godina „ulazi u modu“. Počev od reklama, preko novinske fotografije, do izlagačke, ova umetnost je u nekoj vrsti ekspanzije. Međutim, kada govorimo o domenu izdavaštva vezanog za fotografiju, tu smo prilično tanki. Postoje neki pokušaji da se situacija unapredi, poput galerije Artget koja godišnje izdaje dve knjige, ali generalno, malo je literature o ovoj oblasti. Gledano kroz prizmu kulturne politike, sve što se radi po pitanju fotografije nije sistematično, ne vodi se dovoljno računa ni o foto žurnalizmu, niti o izlagačkoj fotografiji. Dela koja zovem „izlagačkim fotografijama“ su prilično prisutna u javnosti, i kao profesionalna i kao sredstvo izražavanja amatera. Međutim, i konkursi i izložbe Bete i Tanjuga su više esnafskog karaktera nego dobre državne strategije.
Čak i kada su u pitanju državne institucije, poput muzeja, situacija je slična. Neki od njih, poput Muzeja savremene fotografije imaju odlične zbirke radova, ali oni nisu dovoljno popularisani. Primera radi, Vojni muzej ima odličnu fotografsku dokumentaciju ali nismo nikada videli da je od toga napravljena neka solidna monografija. Takođe, niko nije video Istoriju srpske fotografije, jer ona ni ne postoji.

Bif: Da li bi, kada bi postojala, imala kvalitetne sadržaje?

G.Matić: Kako da ne. U toku Prvog svetskog rada imali smo fotografsku četu koja je odlično radila svoj posao. Doduše, u narednom svetskom ratu smo imali malo kvalitetnih foto reportera. Videla sam nešto što se može nazvati „četničkom fotografijom“, gde se veliki deo radova svodi na poziranje pred kamerom uz one blažene osmehe dok neko izgovara „Ptičicaaaa“. Posle Drugog svetskog rata imali smo fotografe, ali to je bilo uglavnom preko foto-kino klubova, kao tada u svim socijalističkim zemljama, a sve nekako suviše tradicionalno i strogo. Međutim, posle ovih skorašnjih ratova izdvojilo se dosta zaista kvalitetnih foto reportera, koji su počeli da rade za mnoge novinske agencije, i spadaju u vrh foto žurnalizma. Ne bih ih nabrajala po imenima kako ne bih nekoga neopravdano zaboravila. No, činjenica je da danas imamo odlične fotografe i foto reportere. Produkt ovog vremena je svojevrsna specijalizacija fotografa, uprkos tome što smo malo tržište, a to svakako jača kvalitet fotografije. Ta nova generacija fotografa, kojima je sad prosek godina negde oko 40, iznedrila je neke koji su u svetskom vrhu u ovoj oblasti.

Bif: Kakav je životni standard fotografa u Srbiji?

G.Matić: Kao i svuda u svetu, neki fotografi žive pristojno a neki sastavljaju kraj sa krajem, te moraju usput da se bave drugim poslovima. Recimo da su novinski reporteri u najgorem položaju, oni, kao i sami novinari, imaju male plate pa moraju da zarađuju sa strane, dok fotografi koji rade za strane agencije imaju pristojna primanja. S druge strane, poznati modni fotografi veoma dobro zarađuju, ali nije lako postati poznat i dobar fotograf. To uveliko zavisi od talenta, ali i od menadžerisanja. Imate i one koji nisu profesionalni, ali imaju početni kapital, odnosno dobre kamere. Tako, svadbarski fotografi veoma dobro zarađuju.

Bif: Pošto smo pomenuli novinsku fotografiju, postavlja se pitanje zakonske regulative u ovoj oblasti. Normama je utvrđeno šta se sme fotografisati, ali svedoci smo da ih neke novine često krše. Gde je granica za fotografe?

G.Matić: Granica je u kućnom vaspitanju. Ta priča se vrti oko tamne strane čovekove prirode, potrebe da vidite nešto privatno, nešto sočno. Međutim, mediji ne bi smeli tome da podilaze. Objavljivanje takvih fotografija je za osudu, kao što je bio slučaj sa objavljivanjem mrtvog tela mladića koji je pao u kavez Zoo vrta. Primeri iz strane prakse govore da mediji koji imaju velike tiraže prvo prouče štetu koju će imati objavljivanjem neke fotografije, odnosno visinu odštete, pa ako im se isplati, odluče da budu bezobrazni i objave. No, kod nas kažnjavanje još nije zaživelo, „Kurir“ je dužan državi ogroman novac, ali i dalje mu niko nije stao na put. To vam je isto kao da držite ubicu na slobodi i da on nastavlja da ubija, tako i tabloidi stalno budu tuženi ali na kraju nikome ne plate štetu, i nastavljaju da objavljuju nedolične fotografije. Naravno da ubijanje i objavljivanje nedoličnih fotografija ne svedoče o istom stepenu neodgovornosti države, ali definitivno štete zajednici.

Marija Dukić

broj 57/58, jul/avgust 2009.

Pozorište u Srbiji svelo se na desetak velikih predstava u desetak sezona, dok društvo kipti od nerešenih problema i pitanja od egzistencijalnog značaja.

U normalnim državama ako neka predstava ne prolazi kod publike, iz ko zna kojih razloga, ona se skida sa repertoara, naročito u uslovima komercijalnog – kapitalističkog pozorišta, gde je taj komercijalni efekat najznačajniji. Međutim, tamo se sve uradi da do katastrofe – skidanja predstave – ne dođe. Planira se unapred i oslanja na proverene vrednosti, što ima svoje loše i dobre strane. No, i u tim uslovima, postoje i oni manje komercijalni projekti koji su zaštićeni na razne načine – fondovima za istraživanje, donacijama, studijskim jedinicama, univerzitetskim granicama, festivalskim pravilima… tako da se pozitivno delovanje umetničkog napredovanja u pozorištu očekuje i ostvaruje pre svega organizovanim društvenim akcijama odgovornih grupacija i pojedinaca koje imaju finansijsku ili drugu društvenu moć. Robom koja, kakva god da je, nalazi svog kupca sigurno, unekoliko može i mora da se usmerava. To se zove školovanje ukusa i usmeravanje kulturnih potreba. Za to postoje mnogi uslovi i načini, kao i sredstva kojima se to izvodi.

Svako društvo ima onakvu umetnost, samim tim i pozorište, kakvo zaslužuje. U jednom društvu se stvara onakva umetnost kakvo to društvo želi, ali i ume i može, da ostvari. Tu sada stupaju na scenu raznovrsni društveni mehanizmi. Procene ubeđenja, stila, ukusa, znanja, iskustva, moći u odlukama, mehanizmi finansiranja koje kontrolišu manje ili veće društvene grupe i elite, finansijske, ideološke ili političke, razni lobiji ukusa i centri moći, formalni i neformalni. Dakle, kako u celom društvu – tako i u pozorištu. Tu dolazimo do najbitnijih odrednica društvenog bića koje se direktno odražavaju na rad i repertoar pozorišta. Jedno društvo koje se gradi na nacionalizmu i primitivnom gledanju na kompeticiju društava, naroda i istorijskih vremena svakako da će dati prednost i takvom pozorištu. No i publika će, u jednom namenutom društvenom koncenzusu, takvo pozorište najčešće birati – umesto onog koje se bavi kritičkim analizama grešaka koje se u tom društvu rade i dešavaju. Tu se komplikovani mehanizmi uticaja elite prenose i na umetnost. Kako kaže jedan doskorašnji upravnik pozorišta, publika dolazi na blagajnu i traži karte za nešto smešno. I kako će Upravni odbor pozorišta ili upravnik odgovoriti na taj direktni zahtev publike, problem je koji definiše repertoar tog pozorišta, ali se ukupnim radom na repertoarima i konkurenciji formira ukupan pozorišni stil nekog grada i države.

Privid izbora
Taj ukupan stil pozorišta u Beogradu i Srbiji ima, naravno, sve karakteristike društva u kome se dešava. Najšire gledano – to je pozorište vrlo okamenjenih, tradicionalističkih, predstava i to je pozorišni prostor sa skoro iskorenjenim pozorištima koja eksperimentišu sa formom i kritičkim novim pozorišnim oblicima. Dočim smo mi to šezdesetih i sedamdesetih, pa i osamdesetih godina prošlog veka imali u velikom broju – od amaterskih, do studentskih i eksperimentalnih malih pozorišta u tadašnjoj celoj Jugoslaviji, pa do velikog broja pripadajućih festivala. Od njih je zapravo i iznikao BITEF, u vreme kad je nastao zaista moderan i značajan festival u svetu – kao što je i zemlja sa tim festivalom, Jugoslavija, bila značajna po svom posebnom stvaralačkom mestu u svetu politike i ideja. Danas su i BITEF kao i svedočanstvo o ugašenim festivalima, pozorištima u kojima se eksperimentiše i bori za neku novu kritičku pozorišnu, ali i društvenu realnost, samo dokaz o značaju jedne bivše zemlje koja se sada pretvorila, ako ne u ruglo politike i državnosti, nacionalnog programa i ideologije, a ono bar u bledu senku nekadašnje uspešnosti cele države kojoj je pripadala i koju je srušila.
Pozorište u Srbiji je u krizi repertoara, kvaliteta, kreacije, dometa, komunikacije, snage i kritičnosti. Ako pogledate repertoare beogradskih pozorišta skoro da nećete znati koje je pozorište u pitanju, uključujući i dečja. Naravno, čast izuzecima. Tu su i jaki komadi Biljane Srbljanović na sceni Ateljea 212 i na scenama JDP-a, kao i komadi Milene Marković. Ali, istovremeno se igraju i komadi šarenog kvaliteta stranih pisaca – Rusa, Engleza i Iraca, u svim pozorištima. Režiraju, uspešno i dobro, Dejan Mijač i Egon Savin, što je u redu, ali oni su dugogodišnji profesori Akademije gde su predavali i predaju režiju, čija je kriza najjača kriza današnjeg pozorišta u Beogradu i višestruko više izvan njega. Ona teza da je – što južnije to tužnije – i u pozrištu, nije sasvim tačna jer takve tuge ima i u Vojvodini, ali se tamo trude da to predstave uvijeno u moderniije ruho, kao viši umetnički domet od onoga koji stvarno jeste. Ali ako u Zrenjaninu ili u Somboru, kao i Novom Sadu, komade ne izrežiraju pomenuti Mijač ili Savin, tada se vidi da su to prosto provincijalni ansambli sa pretenzijama raznih vrsta bacanja prašine u oči. A u užoj Srbiji, samo pogledajte predstave koje se igraju u Kragujevcu, Kruševcu, Zaječaru, Užicu, Nišu, Vranju, Šapcu, Leskovcu, Pirotu. A Kraljevo, Čačak, Valjevo, Aleksinac, gde su prava pozorišta odavno ukinuta pa postoje neke zamene, su prava slika sporadičnih pokušaja da se stvori rudiment ikakvog pozorišta koje se iole može gledati.

Kilava dostignuća
Mi i dalje imamo festivale: Sterijino Pozorje, Joakim-Fest, Joakim–Interfest, Užički Festival, Festival Vojvođanskih Profesionalnih Pozorišta, lutkarske festivale… Ali sve je to jedan miš-maš koji promoviše kilava dostignuća spremljena od raznih lokalnih i nedovršenih i nedokuvanih mirođija, koje se onda ukrštaju na razne načine – kuvaju se u loncima i šerpama nekvalifikovanih i podmićenih žirija, koji su bolna tačka našeg ukupnog pozorišnog i naravno, umetničkog života. Društvo koje nije spremno da se suoči sa svojim istorijskim greškama i prevarama i samoprevarama nije u stanju da se u pozorištu dokaže kao zrelo i ineteligentno, kritično i provokativno. U krajnjoj liniji to publika i ne želi, a bez pripreme i ne može, da vidi, jer je ceo kompleks vrednosti u društvu tako iskreiran i isprepleten da se forsiraju neistine, poluistine, zablude, prevare, loš ukus, sentimentalizmi i pogrešan pogled na istoriju i ideologiju – pa zašto bi onda u pozorištu bilo ikako drugačije?

Istini za volju, ima još uvek pravih predstava i pisaca i reditelja koji se zaista bave suštinskim stvarima i ima pozorišta koja povremeno igraju komade kritičke orijentacije i značajnih umetničkih zamisli i dometa. Ti komadi su u manjini, ali na prvom mestu je „Kralj Lir“ slovenačkog reditelja Tomija Janežiča u Ateljeu 212. Mijačev „Trg heroja ili nevinost“. Komadi Biljane Srbljanović, kao i Uglješa Šajtinac u Jugoslovenskom dramskom, Goran Marković i njegova dva dela u Beogradskom dramskom pozorištu, „Odumiranje“ mladog autora Dušana Spasojevića i Egona Savina, opet Milena Marković i Tomi Janežič sa predstavom „Šuma blista“, „Trostruki Figaro“ Slobodana Unkovskog i „Meša Selimović“ Egona Savina u Narodnom. I to je sve: desetak velikih predstava u desetak sezona, dok društvo kipti od nerešenih problema i pitanja od egzistencijalnog značaja.

Goran Cvetković, pozorišni reditelj i kritičar

broj 57/58, jul/avgust 2009.

U teškim vremenima za izdavaštvo samo dovitljivi preživljavaju, ali u poslednje vreme ni ovo više nije pravilo. O aktuelnom stanju u izdavaštvu, odnosu države prema izdavačkoj delatnosti i perspektivama za izlazak iz krize govori Vladislav Bajac, direktor i glavni urednik izdavačke kuće Geopoetika.

BIF: Vaša kuća je krajem prošle godine obeležila 15 godina postojanja. Koliko se za to vreme promenilo stanje u kulturi kod nas?

Vladislav Bajac: Celokupna kultura je prebačena na kolosek tržišta, što samo po sebi ne bi bilo ništa prevratnički, pod uslovom da znamo ko vozi lokomotivu i pod kojim uslovima. Recimo, tržište ne podrazumeva nadvladavanje estrade nad kulturom, a s druge strane nered se pokazuje kao pogrešno shvaćena sloboda. Samostalnost delanja u kulturi je dobra i podrazumevajuća pojava ali ne i nepostojanje propratne regulative koja usmerava i kontroliše delatnosti u kulturi. Zanimljivo je da su se privatni izdavači ponašali tržišno i tokom devedesetih godina, uključujući i hiperinflatornu 1993. i – preživeli. Ali, sada nas razni državni činovnici guraju u čistu štetu uopšte ne razumevajući specifičnosti izdavačkog posla, ni osnovne karakteristike kulture, a posebno knjige. To je uvredljivo po profesiju. Dakle, u onim oskudnim vremenima sa ratovima oko nas i u nama, nekako smo jasnije videli ko je sa druge strane, a sada osećamo kao da nas „naši“ potkopavaju u pokušaju da ovaj moderni svet pomalo sačuvamo od bezličnosti, logike isključivog profita i brzine odlaska u neizvesnost.

BIF: U situaciji balansiranja između kulturnog misionarstva i profita, u kojoj meri je potreban kompromis za uspešno poslovanje jednog izdavača?

V. Bajac: Kompromis je neizostavan i njegova specifičnost u poslu sa knjigama je kako suptilno igrati na žici između uslovno komercijalnog, a da time ne činite zlo kulturi i utopijskog, a da to nije isključivo takozvana elitna literatura. Geopoetika je na ovoj žici do sada bila majstor, ali je to nijednog časa nije oslobađalo opasnosti od pada. Ne zaboravimo: pravo izdavaštvo je nisko profitabilna delatnost i ono nema mnogo unutrašnjih rezervi za rad „na leru“, ni za greške. Kada tome dodate samoću, kada vam država ne pomaže u logistici, onda je to ipak previše.

BIF: U Srbiji se svakog dana zatvaraju knjižare. Koji su pravi razlozi za to?

V. Bajac: Ima ih više. Prvo su prostori u kojima su bile knjižare prodavani visokoprofitabilnim trgovačkim kućama, čime se menjala dotadašnja namena lokala. Potom su se pojavili lanci onih koji su prodavali raznu robu, pa su ih pretvorili u uniformne radnje sa poklončićima, medama, ogledalcima, koferima i knjigama. Ponegde su neki od novih vlasnika lokala želeli da ostave ta mesta kao knjižare, ali nisu imali potrebno znanje. Takvi ljudi nikako ne mogu da shvate da se sa knjigama ne može trgovati kao sa običnom trgovačkom robom. Znam i za slučajeve vlasnika lokala, koji su visokim kirijama isterali knjižare iz prostora, a vlasnici tih prostora su po struci bili čak ljudi iz kulture, neki od njih i javne ličnosti a neki i na političkim pozicijama. Takvi su se javno busali u grudi braneći nacionalne interese, ali su potajno beskrupulozno gazili po kulturi i ucenjivali izdavače. Takođe je krivica i do Skupštine grada Beograda kao i opštinskih vlasti pojedinačno, koje su mogle, a mogu i sada, da za prostore koji su u njihovoj nadležnosti, učine ponešto za dobrobit knjižarstva, izdavača i knjiga. Geopoetika već godinama pokušava da otvori svoju knjižaru i – ne uspeva. Zašto? Pa, verovatno zato što nismo sposobni za to.

BIF: Kakve posledice po izdavače i knjižare će imati povećanje poreza na autorske honorare?

V. Bajac: Iako je u međuvremenu smanjena stopa oporezivanja koja se umalo nije ušunjala među nas, ona nije vraćena na prethodni nivo već je sada veća za nekih 18 do 20 odsto. Ni taj truli kompromis se ne bi dogodio da javnost nije zdušno povikala na tajnost donošenja takve odluke i zbog skoro potpunog zaobilaženja mišljenja Ministarstva kulture, koje je naš „advokat“ u takvim slučajevima u proceduri. Mi smo, srećom, hitno uspeli da stvar delimično spasemo, ali ono što me plaši je izjava jednog od državnih sekretara kako resorno ministarstvo planira da poreze dovede na prvobitno željeni nivo! Dakle, sada su malo popustili, a ipak povećali dažbine, i nastaviće da ih podižu u tišini sledećih meseci. Slična situacija je bila pre više godina kod uvođenja PDV-a na knjige: niko se od finansijskih stručnjaka i ministara nije ni potrudio da razume, a kamoli da pomogne izdavaštvu. U tome im je zdušno pomagao i predsednik skupštine Srbije, igrom okolnosti vrlo kompetentan za knjige.

BIF: Rebalansom budžeta je za otkup knjiga ove godine predviđeno duplo manje novca. Kako vidite rešenje ove konfliktne situacije između Ministarstva kulture i izdavača?

V. Bajac: Sada to nije lako rešiti. Ne znam da li će neki izdavač zaista tužiti Ministarstvo, bojim se da bi tu vlast izvukla deblji kraj jer je ovim sistemom otkupa – preko javnih konkursa i objavljivanja podataka o njihovim rezultatima do poslednjeg detalja – ono nesumnjivo ušlo u pravno obligacione odnose. Znajući izdavače mislim da se neće odlučiti za tu opciju. Morao bi da se obavi zajednički razgovor dveju strana, bez uključenja medija sve do donošenja rešenja. Bez obzira na postojanje novih ugovora kojima se ignorišu prethodni, dokazi o ranijem slanju knjiga postoje na osnovu unapred plaćenog PDV-a, i to za duplo veće količine knjiga nego po novim ugovorima i enormnih poštanskih troškova koji su plaćeni za slanje tih knjiga. Eto i nove teme: zašto država godinama ništa ne čini na smanjenju poštanskih troškova izdavačima? Da li znate da je trošak slanja jedne knjige u inostranstvo jednak njenoj prodajnoj ceni? Može se sistem otkupa menjati od iduće godine, ali ne i važeći. Mislim da je na Ministarstvu kulture da inicira obostrano zadovoljavajuće rešenje, koje svakako ne oslobađa Vladu postojećeg duga.

BIF: Koje bi zakonske regulative mogle da urede stanje u srpskom izdavaštvu?

V. Bajac: Zakon o kulturi, ali hitno i Zakon o izdavaštvu. Ja sam na ovim zakonima ponešto pomagao pre nekoliko godina, ali sve se to zaturilo u nekim fijokama.

BIF: Kada može da se očekuje formiranje odgovarajućeg udruženja izdavača ili Nacionalnog centra za knjigu i kolika bi njihova uloga bila u rešavanju navedenih problema?

V. Bajac: Sigurno je da bi osnivanje nekog isključivo esnafskog udruženja izdavača, ali pravih izdavača, pomoglo. Bio sam jedan od osnivača novog udruženja posle 2000. godine, ali ono se rasulo zbog različitih interesa članova jer i među izdavačima ima mnogo onih koji su zalutali u tu profesiju, profitera koje ne zanima ništa osim bogaćenja, neznalaca posla, lažnih boraca… Možda bi i izdavačima trebalo izdavati licence za rad, a potom ih obnavljati, pa da se i u toj oblasti polažu ispiti kao u školi. Jedan sam od nosilaca ideje o Nacionalnom centru za knjigu i preneo sam tu ideju i projekat od slične grčke institucije pre dosta godina. To je na sebe preuzeo da realizuje moj kolega Zoran Hamović, koji sada kao specijalni savetnik ministra kulture ima mnogo opipljivije mogućnosti da ideju i sprovede. No, svestan sam koliko je to, nažalost, teško. To je velika šteta jer bi taj centar mogao da obavi sijaset poslova u ime države i izdavača.

Jasna Ljubojević

broj 57/58, jul/avgust 2009.