Mogu li se na vagu političke pravde staviti sa jedne strane priznanja koja je Obama dobio na zasedanju OUN 24. septembra, zajedno sa poenima izborenim u svetu, a na drugu demostracije protiv njega pod nazivom „Tea party“ 12. septembra u Vašingtonu.
Biće da su za njegovu sudbinu i sudbinu Amerike važnija lokalna zbivanja, na kojima je prema procenama bilo izmedju 1,5 i 2,3 miliona nezadovoljnika. Mnogo, pogotovu ako se ima u vidu da je samo dva dana ranije anketom CNN ustanovio kako je Obama govoreći o neophodnom uvođenju zdravstvenog osiuguranja uspeo da ubedi dva od tri Amerikanca. Istina se u politici sazna uvek naknadno. Inače to što svet, a posebno Evropa, navija za Obamu, njemu je negativan poen na konzervativnoj domaćoj sceni. A ona je ta koja ga želi bilo kako likvidirati. Ako neko u ovome nazire paničenje navešću da su u bogatoj istoriji Amerike četiri predsednika ubiijeni načisto i na njih šest je izvršen atentat.
Razlog američkog nezadovoljstva sopstvenim predsednikom formalno je vezan za pokušaj uvođenja obaveznog zdravstvenog osiguranja za sve građane – cena 900 milijardi dolara, manja nego što odnose ratovanja u Iraku i Avganistanu. Protest „Tea Party“ je rimejk pobune 1773. godine protiv povećanja poreza, poznat u istoriji pod nazivom „Bostonsko pijenje čaja“. Izgleda apsolutno iracionalno da se jedna nacija pobuni protiv zdravorazumne namere da se zdravstvena služba usmeri ka racionalizaciji i otvori svim građanima. Povezivanje sa povećanjem poreza nije bez osnova, jer velika je verovatnoća da će oni morati da budu vremenom „demokratizovani“ preko Obamine tvrdnja da će za 95 odsto građana ostati nepromenjeni. To je ona lucidna populistička mina, koje se Amerikanci vraški plaše.
Teoretičari liberalizma, boreći se protiv države, inaugurisali su borbu protiv poreza kao sveti cilj. Nigde ta teza nije toliko uspela kao u Americi. Na obećanjima smanjenja poreza izabran je najveći broj američkih predsednika. Regan i oba Buša paradigma su kako smanjenje poreza, s jedne strane, dovodi do rekorda u povećanju državnog duga, sa druge. U ostrašćenoj borbi ne znače gotovo ništa podaci da je Amerika na prvom mestu po troškovima za zdravlje, a na najnovijoj klasifikaciji Svetske zdravstvene organizacije tek tridesetsedma po kvalitetu. Da troši 6.719 dolara po stanovniku godišnje, a da Francuska sa 3.937 dolara drži prvo mesto u svetu po kvalitetu zdravlja nacije. Da je prosečan životni vek u Americi 78, a u Francuskoj 81 godinu. „Branimo slobodu da ne budemo lečeni“ jedna je od parola demonstranata. Iz toga se vidi da nije reč o zdravstvu, nego u strahu od ataka na svetinju privatne svojine, pa ma kako ona bila, u konkretnom slučaju, pogibeljno rasipna i neefikasna. Obama je u to dirnuo i ako uspe postaće heroj u istoriji nacije i to je ono što je politički neoprostivo za konzervativce. Za njih nema etičkih granica.
Bitka koja se u Americi vodi je bitka za nametanje sitema vladanja nad većinom u korist manjine. U nameri da ostvari taj cilj najdoslednija je ipak mafija, a država svaka smeta. Prisustvujemo, i to bez vidljivih otpora, nameri dvojice najvećih medijskih magnata da usmeravaju društvena zbivanja kako to njihovi interesi diktiraju. Berluskoni, koristi svoj mehanizam medijske moći da bi neograničeno vladao jednom zemljom, dok Rupert Mardok preko svoje Fox TV, lanaca radio stanica i glasila (Wall Street Journal, pored ostalog) vodi bez ustručavanja kampanju protiv sadašnjeg predsednika SAD ne bi li on odredio vlast u toj zemlji i nametnuo poredak kakav želi. Igra je opasna. Berluskoniju je već skoro uspelo na manjem uzorku, dok ambicije drugoga počinju da se tiču celoga sveta. Obamin koncept se zasniva na poštovanju ljudi i njihovih potreba, Mardokov na njihovom porobljavanju i pretvaranju u masu produktivnih poslušnika, kakvih ni kod Orvela nema.
Bivši američki predsednik Karter, čestiti „new born“ vernik i južnjak iz Atlante, osudio je talas rasizma od kojega konzervativci ni malo ne prezaju. Vebalni snajperisti već pucaju: Džoe Vilson, koji je u Kongresu vikao Obami: Lažeš! uz ono „boy“ – nepogrešivo rasističko oslovljavanje crnaca, nesposobnih da odrastu dalje od belog dečaka, u roku od 48 sati posle toga dobio je priloge u iznosu od 700.000 dolara. Slede fanatični Bil Kristol, jedan od utemeljivača Neokon i niz njihovih think – tank instituta, pokret „Birther“ koji svim silama želi da dokaže kako Obama nije rođeni Amerikanac, Freedom Works Fundation, Americans for Tax Reform, niz pobesnelih voditelja TV, kao Glen Bek, „KKK-ovac bez kapuljače“. Niko čak i ne krije da orkestraciju daje Mardokov Fox News. Oni rade „u okviru zakona“, a šta se tajno radi nije lako ni naslutiti. To ne prenose TV, već pukne nenadano.
Milutin Mitrović,
broj 60, oktobar 2009.
Svetski pokazatelji o situaciji u Srbiji sasvim su suprotni. Rang lista Svetskog ekonomskog foruma pokazuje da je u odnosu na upotrebu interneta Srbija u prethodnih godinu dana pala čak za 21 mesto. Do pada na domaćem IT tržištu nije došlo samo usled svetske krize, već su uzrok i domaće slabosti: nedostatak adekvatnih i pravovremenih rešenja na državnom nivou ali i u privredi, gde su najčešći pokušaji da se prevaziđu problemi radikalno smanjenje ili odlaganje ulaganja u modernizaciju proivodnje, edukaciju kadrova i promociju proizvoda i usluga. Karejm prošle godine, a naročito ove u državnoj upravi i kompanijama evidentno je značajno smanjenje ili potpuno ukidanje investicija u IKT, što je donelo trenutne uštede, ali je dugoročno veoma štetno po konkurentnost domaće privrede i njen dalji razvoj. Dobra praksa nekih uspešnih kompanija u svetu a i kod nas pokazuje da je odlaganje nabavki IKT opreme i unapređivanja informacionog sistema pogrešan pristup uštedama. Naprotiv, kvalitetna informatička podrška je značaj osnov za optimizaciju celokupnog poslovnog procesa, pa time i izvor dugoročnih ušteda.
Zato na pitanje otkud odluka da IIB usred krize na tržište plasira dva nova proizvoda – poslovne softvere za mala i srednja preduzeća i inovira poslovni softver za velike firme, Bošnjak ne tvrdi da je to rezultat strateške vidovitosti već iznuđen potez, kakvih je u zemlji u kojoj ni oni koji je vode ne znaju šta će biti sutra, nužno više nego planiranih. „Neposredno pre krize zaposlili smo sedam novih ljudi, jer smo imali sklopljene ugovore za poslove tri godine unapred. Međutim, sa intenziviranjem krize stale su i nove porudžbine, a sada imamo problem da naplatimo i ono što smo uradili. I onda smo rešili da iskoristimo kapacitete koje imamo i napravimo nešto novo. Slično kao i za vreme bombardovanja kad smo prešli na grafičke tehnologije i sa njima prvi izašli na tržište čim su se stekli uslovi. Ovog puta nam je jedan od naših partnera, specijalizovan za male firme, predložio da napravimo kvalitetno rešenje za taj segment tržišta, koje će i u praksi, a ne samo na rečima, biti prilagođeno njihovim potrebama. Ideju smo proširili tako da odmah pravimo dva rešenja za mala i za srednja preduzeća, te da uradimo inovaciju programa na osnovu istih tehnologija. Rukovodili smo se logikom da ukoliko kriza potraje i zbog toga ne bude očekivane potražnje za novim proizvodima, bar smo iskoristili vreme da usavršimo glavni proizvod u našoj ponudi“.
Danas se na televizijskim ekranima svakodnevno mogu čuti i odgovarajuće radio stanice. Radnim danima od 9h i 30 minuta na televiziji B92 emituje se emisija „Kažiprst“. U ovom slučaju se u redovan televizijski program ubacuje radijski. Preciznije, u radijski studio se stavlja kamera koja snima emisiju koja se emituje kao i svaka druga televizijska emisija. Pritom se ne ubacuje cela emisija već samo jedan njen deo, obično najzanimljiviji, a nakon završetka TV prenosa radijska emisija se nastavlja na klasičan način. Tu je i program radija „S“ koji se pušta na kanalima kablovskih operatera (Ikom) kao muzička podloga. Jedan od prvih pokušaja povezivanja radio i televizijskog programa bio je 6. oktobra 2000. godine, nakon rušenja starog režima. Tog jutra se na drugom programu Televizije Novi Sad, koja je tada bila sastavni deo RTS-a, emitovao program radija „021“. Još jedan način povezivanja ove dve vrste programa je putem uključenja radijskih voditelja u televizijske programe, naječešće jutarnje da bi se malo čuo i njihov glas na TV-u.
Zaboravih reći da „1“ u hemiji označava atomski broj vodonika, u muzici prvi album Red Zepelina, a u filozofiji misliocima taj broj ne da mira od Pitagore, jer beskonačno naslućuje više nego što se da izreći. U poslovnom svetu N°1 nosi u sebi koliko slave toliko i klice propasti. Posle debakla menadžera ENRON-a, World.Coma i finansijskih gurua u tekućoj krizi, skoro da više nikome od njih nije stalo da bude N°1. Od kako je novac, najuniverzalnije merilo uspeha u današnjem svetu, ušao u sport pomutio je donekle lepotu sportskog nadmetanja. Sa setom se sećam briljantnih sportista kao što je bio Hironošin Furuhaši svetski rekorder na 400 i 1500 metara slobodnim stilom, koji je neposredno posle Drugog svetskog rata postao idol mladih širom pobedničkog sveta i duboko verovao da bi postizao još bolje rezultate samo da je uz obrok pirinča imao da pojede i malo pilećeg mesa. Fantastični Mark Spic, sedam zlatnih medalja na Olimpijadi 1972. godine, plivao je sa dva para gaća, jer je bio toliko mršav da su mi spadale ako obuče samo jedne. Prve pare je dobio od agencije „Stern“ – 7.500 dolara za ekskluzivni fotoservis. Majkl Felps dobio je 2004. godine unapred milion dolara samo zato da ne odustane od obećanja da će oboriti Spicov rekord u medaljama. Osvojio je 8 medalja u Pekingu. Da se verovalo nepodmitljivom oku foto finiša, jedna bi pripala našem Čaviću, pa Felps ne bi opravdao akontaciju, ma da bi ipak postao bogataš i vlasnik ogromnog Akvaparka. O Maradoni je Kusturica napravio filmski promašaj, jer Maradona ipak nije isto što i Pele. Za Pelea je trener argentinske fudbalske reprezentacije rekao: „Od Pelea bolje može samo Bog, i to ne uvek“.
Pošto više nije bilo parada i ambasada za rasturanje, ova gospoda sa stegnutim pesnicama su odlučila da pređu na strance. Tu priču već znamo. Za 12 dana četiri napada na strane državljane u Beogradu. Jedan sa tragičnim ishodom. A onda, dešava se neverovatna promena, narod je, poput Erika u crtaću, pojeo bananu. „Drugi deo Srbije“ počeo je da se budi, masovna aktivnost na Internetu, pisma žalosti roditeljima preminulog Tatona, paljenje sveća, protestna šetnja… Da li je neko morao da da život da bi se deo populacije koji se ne slaže sa nasilnicima digao na noge? U opštoj žalosti, vladajuće partije su stale iza Marša protiv nasilja, koji je trebalo da prođe istom onom trasom koju su zbog Parade ponosa ocenili kao nebezbednu i rekli da se tuda neće šetati do daljnjeg. Međutim, da ne rušimo tradiciju, najishabaniju stavku u trenutnoj političkoj demagogiji, jedan iz korpusa protesta je ipak otkazan, pogađate – iz bezbednosnih razloga. Naime, „Odgovor građana na nasilje“ je otkazan tako što je načelnik policijske stanice Stari grad pokušao da prebaci loptu na drugu opštinu, poručujući organizatorima da skup održe na Ušću. Izgleda da su najhrabriji novobeogradski policajci. Međutim, hrabrosti je našao i naš ministar policije. Nazvao je organizacioni odbor ovog skupa i rekao da ne može da zabrani skup protiv nasilja. Tako, dobili smo ideju da ne treba bacati svu odgovornost na policiju, pa ćemo pomenuti i tužilaštvo. Naime, u igrama bez granica društvenih apsurda, ono je odigralo bitnu ulogu. Neodlučnost pravosudnih organa da se suprotstave nasilju širom države verovatno je ohrabrila huligane u sprovođenju svojih planova. Ne možete potpuno kriviti ni pravosuđe, u zemlji u kojoj na suđenju veka (za ubistvo premijera) neko uspešno sabotira sudiji kočnice na automobilu. Logika “Zastraši pa vladaj” je više puta odnela pobedu nad racionalnošću i zakonom. Tako, vršilac dužnosti javnog tužioca povremeno smatra da je gungula oko Parade ponosa dozvoljena polemika u društvu, a naknadno se odluči da traži zabranu rada desničarskih organizacija. Uprkos svemu, ne možemo ni njega kriviti. Takođe, nećemo kriviti ni sportske klubove, koji finansiraju vođe navijača (inače veoma profitabilno zanimanje) zarad “sportskih” ciljeva, u koje spada i popodnevna razbibriga pesnicama, a nepotvrđeno je da spada i dilovanje droge (da nismo napisali “nepotvrđeno” prema dopunama omraženog Zakona o informisanju mogli bi da nas tuže, gde smeju novine da se bave onim čime ne smeju ni sudovi?).