Home Archives
Monthly Archives

јун 2012

Biznis & Finansije

Usamljeni Džordž nije usamljeni slučaj

by bifadmin

Preminuo je Usamljeni Džordž, poslednji primerak džinovske pinto kornjače sa Madagaskara, koje je svojevremeno proučavao i Čarls Darvin dok je pisao „Poreklo vrsta“…

Usamljeni Džordž je psolednjih 40 godina svog života živeo zaštićen i pod stalnom prismotrom naučnika, sam, bez ijednog preostalog pripadnika svoje vrste. Njegovo telo biće balsamovano i izloženo pogledima posetioca u američkom Prirodnjačkom muzeju, ali to neće biti dovoljno da javnosti skrene pažnju na stanje ostalih ugroženih životinjskih vrsta.


Zoolozi iz međunarodne unije za zaštitu prirode redovno prave spiskove najugroženijih vrsta. Primera radi, na toj listi ima 100 amfibijskih vrsta kojima direktno preti izumiranje, ali ovi naučnici smatraju da za njih ni ne zna najveći deo populacije. Prema njihovim podacima, 66% vrsta ugroženih sisara uopšte ne dobija valjanu zaštitu.

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Nove tehnologije

Nema više preskupog rominga u EU

by bifadmin

Od 1. jula stupa na smagu novi pravilnik i cenovnik koji će ograničavati cene rominga u evropskim zemljama.

Nova EU regulativa počev od prvog dana jula utvrdiće maksimalnu cenu „data rominga“ za sve zemlje članice EU. Ovim potezom najviše će dobiti poslovni putnici koji će sada biti u prilici da uštede pristojnu količinu novca na komuniciranje sa svojim kancelarijama i porodicama dok su na putu. Biće ograničene i cene glasovnih poziva i slanja poruka pa se procenjuje da će prosečni turisti uštedeti i do 75% svojih dosadašnjih izdataka za roming. Poređenja radi, srednja cena jednog Mb informacija u julu 2009. iznosila je više od 4 evra u romingu, a sada će koštati 70 centi, sa ciljem da do jula 2014. bude smanjena na 20 centi.

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Biznis & Finansije

Lideri evrozone se dogovorili o labavljenju uslova za pomoć Španiji i Italiji

by bifadmin

Na današnjem samitu su Italija i Španija blokirale napore Nemačke vezane za konkretan dogovor o rešavanju problema evrozone sve dok nisu izvojevale labavljenje strogih uslova za dobijanje pomoći. Lideri zemalja evrozone dogovorili su se i o direktnim dokapitalizacijama banaka, kao i o nadgledanju bankarskog sektora od strane evropskih supervizora. Na ovo su pozitivno reagovala tržišta kapitala u Italiji i Španiji ali i zajednička valuta, koja se oporavila.

Iako je francuski predsednik Fransoa Oland prokomentarisao je da Italija i Španija „nisu nikoga ucenjivale“, ove dve zemlje suskoro 14 sati držaleostale evropske zvaničnike „kao taoce“, stavivši veto na donošenje odluke o „paktu za rast“ dok ne bude sigurno da će dvodnevni sastanak evropskih lidera proizvesti bilo kakvo rešenje za situaciju u evrozoni. Samit je započeo sukobljavanjima Engleske, Nemačke i Francuske oko lokacije budućeg Evropskog suda za patente i nastavljen je u negativnom tonu.

Pa ipak su na kraju ispregovarali o novom sistemu nadgledanja banaka koji bi trebalo da bude uspostavljen do kraja godine i da potpada pod ovlašćenja ECB-a i o direktnoj pomoći banakama, a ne njihovim državama. Za španske banke ipak će biti odvojeno 100 milijardi evra, ali detalji sporazuma u javnost će biti pušteni tek za 10 dana.

No, niko nije dobio baš sve što je želeo što potvrđuju i reči nemačke kancelarke: „Doneli smo neke važne odluke ali ostajemo pri našoj odluci da nema pomoći bez traženja nečega za uzvrat“.

Mediji međutim već postavljaju pitanje da li je ovo uopšte održiv dogovor jer je cela ova ideja o uniji banaka veoma kompleksna i nije laka za sprovođenje. Ostaje i da se vidi da li će se smanjiti pritisak na tržišta i na troškove pozajmljivanja za Španiju i Italiju. Tu je i pitanje da li će dva fonda za spašavanje koja raspolažu sa 740 milijardi evra biti dovoljna za rešavanje krize u dve problematične zemlje. Ono što se sa sigurnošću pak može tvrditi je da je ovaj samit pokazao da se jaz između zvaničnog Pariza i Berlina sve više produbljuje.

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Biznis & Finansije

U Beograđanki otvoren Merkator

by bifadmin

Danas je u centru Beograda, na oko 2.500 kvadratnih metara otvoren Mercator Premium Supermarket „Beograđanka“. U ponudi od 12.000 artikala, nalaze se ekskluzivne linije poznatih svetskih i domaćih brendova, koje ispunjavaju zahteve kupaca sa istančanim ukusom.

U novootvorenom Premium Supermarketu potrošači će moći da kupe sve od egzotičnog voća, povrća i svežih salata, do proizvoda sa odeljenja prirodne kozmetike, što će omogućiti potpuno nov doživljaj kupovine. Specifičnost ponude čini više od 220 organskih artikala, među kojima su i najnoviji vegetarijanski hlađeni proizvodi, 160 artikala sa oznakom dijetetski proizvod, 90 bezglutenskih kao i 220 makrobiotičkih proizvoda. Raj za gurmane predstavlja ponuda odeljenja delikates proizvoda i veliki izbor austrijskih, italijanskih, holandskih i praških sireva. U Mercator Premium Supermarketu, u odeljenju Vinoteke, nalazi se više od 500 etiketa najkvalitetnijih vina najpoznatijih vinskih regija. Veliki izbor najfinijih ručno pravljenih čokolada, belgijskih pralina, baš kao i torte i kolači koji su eksluziva najpoznatijih svetskih poslastičarnica, obradovaće sve sladokusce.

Kao posebna usluga kupcima je omogućeno i naručivanje potrebnih namirnica telefonskim putem ili elektronskom poštom, kao i dostava na kućnu adresu i besplatan prvi sat parkiranja za svaku kupovinu preko 5.000 dinara.

Radno vreme objekta je svakog dana, uključujući i nedelju, od 7 do 23 sata.

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Biznis & Finansije

MMF: U septembru moguć novi udar krize

by bifadmin

Iz MMF-a kažu da se nova velika kriza u globalnoj ekonomiji može očekivati u septembru – stručnjaci Luk Liven i Fabijan Valensia došli su do ovoga proučavajući istoriju raznih svetskih kriza od 1970. do 2011. Zaključili su da većina kriza u velikim zemljama nastupa u predizbornoj ili izbornoj godini.

A ove godine će biti održani predsednički izbori u SAD, a planirana je i smena političkog vođstva u Kini.Izbijanje kriza u septembru može biti uzrokovano završetkom finansijske godine u SAD, ali i činjenicom da je privredna aktivnost tokom letnjih meseci mala.

Kao dokaz o pripremi početka krize analitičari navode aktuelnu situaciju u SAD, gde dve vodeće političke grupacije ne mogu usaglasiti stavove oko budžetske politike.

Evropa je po ovim MMF-ovim stručnjacima u toku protekle četiri decenije bila stabilna, sa najmanje kriza, dok su se sa najvećim brojem kriza suočavaleAfrika i Latinska Amerika. Sledile su ih SAD i Rusija, a osim Evrope najmanje ekonomskih problema imale su Kanada i Australija.

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Biznis & Finansije

Trik za prodavce: Bolja prodaja uz gratis poklon nego sa sniženjima

by bifadmin

Kada prodavci žele da privuku mušterije da kupe određeni proizvod, obično ponude popust. Prema novoj studiji koju je vodio Ekši Rao sa Karlson škole menadžmenta kupci više vole kada im uz neki proizvod nešto poklanjate gratis nego kada ga prodajete na popustu.

Razlog tome je što su potrošači obično „slabi sa matematikom“ – oni često imaju problem da shvate da je povećanje u količini od 50 odsto isto kao i smanjenje cene za 33 odsto. U jednom eksperimentu prodato je 73 odsto više krema za ruke kada je uz njih nuđeno bonus pakovanje nego kada su one imale proporcionalno srazmeran popust.

Sproveden je još jedan eksperiment, ovaj put na studentima za koje se mislilo da su malo informisaniji potrošači i da umeju boljeod prosečnog potrošačada procene odnos cene na popustu i gratis poklona. Tako su kafu mogli kupiti a da pored nje dobiju još 33 odsto kafe ili da je kupe jeftinije za 33 odsto. Iako je popust potrošačima bio mnogo isplativiji nije se većina odlučila za njega.

Još neki trikovi za uspešniji prodaju su dupli popusti – ljudi će radije kupiti nešto što je prvi put sniženo za 20 a kasnije za 25 odsto nego nešto što je u startu sniženo za 40 odsto.

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Ekonomija

Krugman i Lejerd: Manifest za ekonomski razum

by bifadmin

Ekonomisti Pol Krugman i Ričard Lejerd uputili su u sredu svim političarima molbu da razmotre politiku koju vode tvrdeći da sadašnji kurs oštre budžetske štednje ograničava rast proizvodnje, doprinosi nezaposlenosti i velikim patnjama stanovništva njihovih zemalja.

Paul-Krugman-with-Cat1

Ovaj apel upućen je u trenutku kada se održava novi samit EU koji verovatno neće doneti ozbiljnije pomake u rešavanju krize u evrozoni.

Krugman i Lejerd uputili su poziv svim ekonomistima da daju predloge za drugačiji pristup izlasku iz krize i ponudili svima koji smatraju da su ideje izložene u njihovom dokumentu u širokom smislu za njih prihvatljive, da potpišu taj manifest i prilože svoja razmišljanja.

Evo tog manifesta.

Više od četiri godine od izbijanja finansijske krize najveće svetske ekonomije i dalje su u dubokoj depresiji i scene koje viđamo sve više liče na 1930. godinu. Razlog za to je jednostavan: oslanjamo se na ideje koje su upravljale politikama koje su sprovođene 30-tih godina prošlog veka. Ove ideje koje su odavno opovrgnute, podrazumevaju duboke greške u rasuđivanju o prirodi krize i odgovarajućim odgovorima na nju.

Te greške duboko su ukorenjene u svesti javnosti i na njima se temelji konsenzus javnosti da treba sprovesti široke mere štednje pre svega u sferi fiskalne politike u mnogim zemljama. Zato je sazrelo vreme za Manifest u kojem vodeći ekonomisti žele javnosti da ponude analizu naših dubokih probema zasnovanu na aktuelnim podacima.

Uzroci. Mnogi političari tvrde da je uzrok ove krize neodgovorno javno zaduživanje. Uz vrlo malo izuzetaka – kakav je Grčka – to je laž. Istina je da su uzroci krize stvoreni zahvaljujući enormnim pozajmicama i zaduživanju privatnog sektora uključujući tu i već prezadužene banke. Kolaps tog balona u sektoru nekretnina je doveo do obaranja privredne aktivnosti a time i do pada poreskih prihoda. Otuda su ogromni državni deficiti koje danas vidimo posledica krize, a ne njen uzrok.

Priroda krize. Kada je mehur na tržištu nekretnina na obe strane Atlantika pukao, mnogi delovi privatnog sektora smanjili su potrošnju u pokušaju da otplate nastale dugove. To je bio racionalan odgovor pojedinaca, ali – baš kao i sličan odgovor dužnika u 1930 – on se pokazao kao porazan za širu zajednicu, jer je potrošnja jednog čoveka prihod drugog. Rezultat kresanja potrošnje bio je ekonomska depresija koja je pogoršala stanje javnog duga.

Pravi odgovor. U vreme kada je privatni sektor masovno zabavljen smanjenjem sosptvenih troškova, državne politike trebalo bi da deluju kao stabilizujuća snaga, i da pokušaju da održe potrošnju. Ako ne više od toga, onda one bar ne bi trebalo da pokušavaju da stvari pogoršavaju time što će smanjivati državnu potrošnju i povećavati poreske stope običnim ljudima. Nažalost, to je upravo ono što mnoge vlade upravo sada rade.

Velika greška. Posle prvih dobrih reakcija na akutnu fazu krize, konvencionalno shvatanje ekonomskih politika navelo je političare da krenu u pogrešnom smeru – da se fokusiraju na državne deficite, koji su uglavnom posledica krize i izazvani su padom prihoda, tvrdeći da bi javni sektor trebalo da pokuša da smanji svoje dugove uporedo sa privatnim sektorom. Kao rezultat toga, umesto da igra stabilizujuću ulogu, fiskalna politika je dodatno ojačala pritisak na privatni sektor da smanji potrošnju.

Da je udar globalne krize bio manji, monetarna politika mogla je sama da podigne privredu aktivnost. Ali, uz kamatne stope blizu nule, monetarna politika – iako treba da učini sve što može (da povrati privrednu aktivnost), nije mogla da ceo posao obavi sama. Trebalo je naravno da postoji srednjoročni plan za smanjenje državnog deficita. Ali ako je takav plan preoštar velike su šanse da taj plan sam sebe ostruiše i ugrozi privredni oporavak. Ključni prioritet sada je smanjiti nezaposlenost, pre nego što ona postane endemska, i time oporavak i smanjivanje deficita učini još težim poduhvatom.

stednja krugman

Kako oni koji podržavaju sadašnje mere ekonomske politike odgovaraju na argumente koje smo upravo izložili? Oni koriste dva sasvim različita argumente u prilog svojoj tezi.

Argument poverenja. Njihov prvi argument je da će (veliki) državni deficiti uticati na povećanje kamatnih stopa i da će time usporiti oporavak. Zato će, tvrde oni, stroge mere štednje povećati poverenje učesnika na tržištu, a time i podstaknuti oporavak.

U realnom životu nema dokaza koji podupiru njihovu tvrdnju. Prvo, uprkos iznimno visokim deficitima, kamatne stope su danas na veoma niskim nivoima u svim većim zemljama u kojima postoji normalno funkcionisanje centralne banke. To važi čak i za Japan, gde državni dug sada prelazi 200% godišnjeg BDP-a, a poslednje smanjenje rejtinga državnih obveznica od strane rejting agencija nije imalo nikakav uticaj na japanske kamatne stope. Kamatne stope su visoke samo u nekim evropskim zemljama jer ECB nije dopušteno da deluje kao zajmodavac u poslednjoj instanci. U drugim zemljama centralna banka može, ako je potrebno, da finansira državni deficit, bez uticaja na tržište obveznica.

Štaviše, iskustvo iz prošlosti ne nudi nam nijedan primer gde su rezovi u budžetu obezbedili povećanje privredne aktivnosti. U studiji koja je obuhvatila 173 slučaja budžetskih rezova u pojedinim zemljama, MMF je utvrdio da su takvi potezi konzistentno dovodili do privredne kontrakcije. U nekoliko slučajeva gde je fiskalnu konsolidaciju sledio privredni rast, glavni pokretač rasta bila je depresijacija domaće valute u uslovima snažnog svetskog tržišta, što sada nije slučaj. Pouka studije MMF-a je jasna – budžetski rezovi mogu da uspore privredni oporavak. I to je ono što se sada događa – zemlje sa najvećim rezovima u budžetu doživele su najveći pad proizvodnje.

Istina je dakle, što vidimo i iz ovih podataka, da rezovi budžeta ne doprinose poverenju aktera na tržištu. Kompanije će investirati samo kada procenjuju da za svoj proizvod ili uslugu mogu da nađu dovoljno kupaca sa dovoljno prihoda za trošenje. Štednja obeshrabruje ulaganja.

Dakle postoje snažni dokazi protiv “argumenta poverenja”, a svi navodni argumenti u korist ove teze iščezavaju kada se bolje prouče.

Strukturni argument. Drugi argument protiv kreiranja veće tražnje je da proizvodnju koče neravnoteže na strani ponude – dakle da postoji strukturna neravnoteža. Ako bi ova teorija bila tačna bar neki delovi naših privreda bi bili u ekspanziji a sa njima bi rasla i potražnja za specifičnim kadrovima. To međutim nije slučaj. Svaki važan sektor naših privreda je u problemima, a u svim zanimanjima stepen nezaposlenosti je veći od uobičajenog. Dakle, problem mora biti opšti nedostatak potrošnje i potražnje.

U tridesetim godinama prošlog veka isti strukturni argument je korišćen protiv proaktivne politike potrošnje u SAD-u. Ali kada je proaktivna potrošnja porasla između 1940 i 1942, proizvodnja je porasla za 20 posto. Dakle, problem je 1930-ih, kao i sada, bio manjak potražnje a ne ponude.

Kao rezultat svojih pogrešnih ideja, mnogi zapadni političari nanose veliku patnju svojim narodima. Ali ideje koje oni zastupaju o tome kako se nositi sa recesijom opovrgnute su od gotovo svih ekonomista posle katastrofe u 1930, a narednih četrdeset godina zapad je uživao u nezabeleženom periodu ekonomske stabilnosti i niskoj nezaposlenosti. Tragično je da su u poslednjih nekoliko godina stare ideje ponovno počele da puštaju koren. Ali ne možemo više da prihvatimo situaciju u kojoj pogrešni strahovi od viših kamatnih stopa političarima i kreatorima ekonomskih politika znače više od užasa masovne nezaposlenosti.

Bolje politike od tih koje se sada preduzimaju, razlikovaće se od zemlje do zemlje i da bi se one pravilno odmerile potrebne su ozbiljne diskusije o specifičnim merama. No, te nove politike moraju da se temelje na korektnoj analizi problema. Stoga pozivamo sve ekonomiste i sve druge koji se u širokim crtama slažu sa idejama izloženim u ovom Manifestu da potpišu ovaj dokument na www.manifestoforeconomicsense.org i javno progovore o potrebi za drugačijim pristupom rešavanju problema s kojima se suočavamo. Ceo svet pati kad ćutimo o onome za šta znamo da nije ispravno.

O štednji i potrošnji u svetskim razmerama i o specifičnom slučaju Srbije možete pročitati ovde. U specijalnom dodatku izlažu se razlozi zbog kojih specifični uslovi pod kojima su moguće i produktivne mere koje predlažu Krugman i Lejerd i ograničenja koja se odnose na male ekonomije kakva je Srbija i imaju svoje specifične probleme koji su se u krizi još produbili. Takođe možete da pročitate i o merama koje Srbiji stoje na raspolaganju.

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F Plus

O ekonomistima teoretičarima i praktičarima

by bifadmin

Čuveni istoričar marksističke orijentacije, Eric Hobsbawm, održao je 1980. godine predavanje na Ekonomskom fakultetu univerziteta u Kembridžu, pod naslovom „Istoričari i ekonomisti“. Između ostalog, Hobsbawm izvodi interesantan zaključak po kome uspeh nacionalne ekonomije ne zavisi od broja poznatih ekonomskih teoretičara koje nacija ima, piše Nebojša Katić.

Najuspešnije ekonomije poput američke ili nemačke, tvrdi Hobsbawm, nisu previše držale do teorija koje su tokom devetnaestog ili početkom dvadesetog veka stizale iz velikih ekonomskih intelektualnih centara poput Beča, Kembridža ili Lozane.

Čuveni mislioci „austrijske škole“ na primer, nisu pomogli Austriji (pre 1945. godine) da postane uspešna ekonomija. S druge strane, Nemačka je postala ekonomska velesila, iako nije dala ni jedno veliko ime u teorijskoj ekonomiji.

Kako Hobsbawm kaže, u temelju ekonomskog uspeha nisu teoretičari, nego praktičari. Državi i privredi su potrebne informacije, empirijske analize i tehničke ekspertize za koje teoretičari nisu previše zainteresovani. Nemci su u tom smislu (do 1914.. godine) bili iznenađeni nezainteresovanošću britanskih ekonomista za empirijske podatke o sopstvenoj ekonomiji. Dešavalo se i da Britanci prevode nemačke analize britanske ekonomije, kako bi saznali šta se u delovima njihove ekonomije događa.

Hobsbawmov argument bi se mogao dodatno ojačati novim primerima iz Azije, za čije ekonomske teoretičare uglavnom niko nije čuo. Azijske zemlje nisu davale ni pet para na zapadne ekonomske klasike, i najčešće su išle uz nos vladajućim ekonomskim teorijama, pogotovo neoliberalnim. Kao i Nemci pre njih, i ove države su više verovale u vidljivu ruku države nego u nevidljivu ruku tržišta.

Srpska ekonomija takođe pati od sindroma koji je Hobsbawm uočio, iako na mnogo nižem nivou kako praktičnih, tako i teorijskih znanja. Ekonomski intelektualni prostor je zasićen teoretičarima, ekonomskim ideolozima i majstorima opštih analiza. Ekonomskih praktičara nema i to se na javnoj sceni jasno vidi.

U propaloj ekonomiji kakva je srpska, očekivalo bi se da debata bude fokusirana na konkretnu, iscrpnu analizu ekonomskih problema i njenih uzroka, i još važnije, na konkretne predloge za njihovo prevazilaženje. Umesto toga, javni prostor je preplavljen frazama i opštim mestima. Takvo stanje intelektualnog duha je i omogućilo da se domaća ekonomija godinama urušavala a da najpoznatiji domaći ekonomisti te procese nisu na vreme uočili, ili da stvarne uzroke i mehanizam tog urušavanja ne razumeju ni danas.

I ona šačica ekonomista koja je prepoznala defekte ekonomskog sistema, prečesto ostaje zarobljena u prošlosti, zadovoljna samom činjenicom da je na greške ukazivala, ali nemoćna da predloži jasna i artikulisana rešenja.

Većina srpskih ekonomista u horu izgovara mantre i svi se slažu da je za izlazak iz krize neophodno promeniti privredni ambijent, popraviti poslovno okruženje, sprovesti institucionalne i strukturne reforme. Recitacije se nadalje nastavljaju podukama javnosti da je potrebno srpsku ekonomiju okrenuti izvozu i pospešiti priliv stranog kapitala. Teze su apsolutno tačne, nema im se šta zameriti, osim što su savršeno beskorisne.

Još bolje, radi se o evergreen melodijama koje se uz veoma mali rizik greške mogu ponavljati uvek i svuda, bez obzira na dubinu krize i stanje ekonomije o kojoj se poje. Ove teze se mogu koristiti i za davanje saveta drugim državama, pa se tako može postati i međunarodni ekspert. Istina je – ambijent, uvek i svuda, može biti bolji nego što jeste, reforme su svima povremeno potrebne, a inostranih investicija nikada nikome dovoljno. Poruka po sebi ne ide dalje od „velike tajne“ – daleko je bolje biti pametan i lep, nego glup i ružan. Niko ko ovakve predloge daje ne može pogrešiti, pa mu je pisano da uvek bude mudar i da uvek bude u pravu.

Nevolja ovog pristupa je što se na njegovim temeljima ne može graditi ekonomska politika. Preporuke ne služe da se otkrije istina već da se sakrije bezidejnost, ili da se eventualno promoviše ideologija. Nema te vlasti koja fraze i opšta mesta može operacionalizovati i prevesti u valjanu ekonomsku politiku.

Ekonomski teoretičari koje empirija ne interesuje ili koji prema njoj osećaju snažan otpor, imaju svoje mesto u sistemu. Njihov prostor je akademski, ograničen je na univerzitet i obrazovanje. Izlaskom iz svoje naučne sfere i zasipanjem javnog prostora sterilnim teorijama i banalnim iskazima, oni čine lošu uslugu i sebi i društvu. Društvu daleko više.

Ekonomisti, ako žele da budu od koristi, dužni su da prstom pokažu defekte ekonomskog sistema, da ih identifikuju u detalju, da objasne mehanizme koji su Srbiju uveli u ovo stanje ekonomskog beznađa. Po istoj logici, oni koji žele učešće u debati, moraju davati konkretne predloge kako da se defekti otklone i moraju predlagati mere za saniranje ekonomskog sistema. U ovakvu debatu valja ući bez straha. I pogrešni predlozi su korisniji od beskonačnih fraziranja koji simuliraju debatu i troše dragoceno vreme.

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Intervjui

Koliko je kriza promenila MMF: Vi požurite, mi ćemo polako

by bifadmin

Nakon kratke stanke, Međunarodni monetarni fond ponovo traži od zemalja koje mu se obraćaju da pooštre mere prilagođavanja: smanjenje plata, penzija i privatizaciju dela javnog sektora – nepopularne mere bez kojih se ne može, kaže Srboljub Antić, ekonomista koji je Srbiju predstavljao 12 godina u MMF. Sam Fond sporo menja svoje metode rada, uprkos zahtevima zemalja u razvoju da zauzmu vodeće pozicije u njemu.

Biznis i Finansije: Koliko je MMF odstupio od svog klasičnog pristupa (uspostavljanje spoljnoekonomske ravnoteže) i postavljanja uslova zemljama s kojima danas potpisuje stend baj aranžmane?

Srboljub Antić: Finansijska kriza je uslovila preispitivanje instrumenata, procedura, kvota i načina upravljanja MMF-om. U domenu standardnih instrumenta uvedena su dva nova, Fleksibilna Kreditna Linija – FCL i Potencijalna Kreditna Linija-PCL, dok je kod procedura omogućen hitni postupak kojim se vreme odobravanja aranžmana između MMF-a i zemlje članice skraćuje na vrlo kratak period. Promene su bile prisutne i kod uslovljavanja finansijske podrške MMF-a. Fond je dopuštao sporije prilagođavanje fiskalnih i spoljnjih neravnoteža, dok je u slučajevima sistemski važnih zemalja i zemalja rezervne valute podržavao politiku fiskalne i monetarane ekspanzije, čak i u njenim ekstremnim oblicima. Čini se da se ovaj pristup lagano napušta, što je vidljivo na primeru zemalja evrozone koje su ušle u aranžman sa MMF-om. Primeri Grčke, Portugala, Irske i nesto ranije Letonije pokazuju da MMF  – zajedno sa ECB I EU koje takođe učestvuju u finansiranju ovih aranžmana – ponovo insistira na oštrom prilagođavanju. To je najvidljivije kod politike dohodaka (nominalnog smanjivanja plata), restriktivnom pristupu pitanjima penzionog sistema, zaštiti bankarskog sistema i ponovnom insistiranju na privatizaciji. Fleksibilnost tržišta rada takođe je deo uslovljavanja kod ovih aranžmana. Moje očekivanje je da će uslovljavanje MMF-a ponovo biti usmereno na relativno brzo prilagođavanje spoljnih i unutrašnih neravnoteža.

B&F: Koliko su na tu delimičnu fleksibilnost uticale, po mišljenju mnogih ekonomista, teške greške koje je MMF napravio tokom Azijske krize?

S. Antić: Određena flekisibilnost koju je MMF pokazao na početku krize delimično je rezultat iskustava koje je institucija imala tokom Azijske i ranijih kriza. U periodu posle 2008., MMF je znatno povećao sredstva za finansiranje neravnoteža (pandan ponašanju centralnih banaka zemalja rezervnih valuta), i produžio vreme potrebno za prilagođavanje. Ipak, jasno je da je neophodna i upotreba nepopularnih mera. Eventualne greške MMF-a se pre mogu sastojati u propustima da se na vreme uoče predzaci kriza i predvidi njihov početak , pre nego u samim reakcijama na njih. A kada do kriza dodje, ostaju samo lekovi koji su nepopularni. Eventualna veza između blage reakcije na krizu u razvijenim zemljama – uz podršku MMF-a takvoj reakciji – kao i dugog vremena trajanja ove krize, tek treba da bude istražena.

B&F: Šta se u osnovi delovanja MMF promenilo time što se sada njegov glavni angažman danas tiče spašavanja evrozone?

S. Antić: Oko tri četvrtine sredstava koja su trenutno angažovana u aranžmanima MMF-a se odnosi na evropske zemlje. Geografska koncentracija je ogromna i to postaje značajan rizik za sam Fond. Jedan broj ostalih zemalja članica ima određene rezerve na ovako veliku finansijsku podršku Evropi. Teško je proceniti šta se promenilo u samom MMF-u usled ove koncentracije zajmova na Evropu, ali je u aranžmanima sa zemljama evrozone vidljivo da (1) MMF nastupa u okviru trojke, zajedno sa EU I ECB I obezbeđuje trećinu ili manje sredstava za programe u zemljama evrozone. Čini se da MMF nije najsnažniji igrač u ovom trijumviratu. (2) Ovi programi se sprovode u uslovima kada se, bar trenutno, ne računa s promenama monetarne suverenosti i režima kursa. Zauzvrat, zemlje pod programima uživaju otvorenu ili prikrivenu podršku emisione banke.

antic

B&F: Brazil, Kina i Indija saglasili su se da pomognu Evropi ali žele veće učešće u odlučivanju, pa i ključno mesto u MMF. Taj zahtev je bio stavljen van stola kad je imenovana Kristin Lagard, ne samo Evropljanka nego i Francuskinja umesto Francuza, ali su pri naimenovanju prvog čoveka Svetske banke ti zahtevi dodatno ojačali. Da li će po Vašem mišljenju sledeći direktor MMF biti iz neke od zemalja u razvoju?

S. Antić: Spekulacije oko izbora direktora MMF koji ne bi bio iz Evrope počele su nakon povlačenja Rodriga Rata sa te funkcije 2007. godine. Tada je, bar privremeno, postojao nagoveštaj na Bordu MMF-a da je, nakon mandata Dominika Štraus Kana, vreme da neko iz zemalja u razvoju postane direktor MMF-a. To se nije dogodilo ali je u obe inistitucije (MMF I SB) vidljivo da pritisak za transparentan proces izbora direktora raste. U nekoliko poslednjih izbora u obe institucije postojalo je više kandidata za direktore, ali mislim da se džentlmenski dogovor dve najsnažnije grupacije oko izbora čelnih ljudi neće brzo menjati.

B&F: Prema podacima MMF, udeo EU u svetskoj ekonomiji pašće na 17% do 2017. godine, dok će učešće azijskih zemalja porasti na 31% 2017. Koliko će to po Vašem mišljenju uticati na preraspodelu snaga?

S. Antić: Svaka promena u odnosima BDP-a zemalja članica se posle nekog vremena iskazuje u promenama nivoa i relativnih odnosa kvota. Iako su kvote u poslednje vreme menjane dva puta, uz promenu načina određivanja glasačkih prava u Fondu, nedavno ponovno razmatranje faktora koji odredjuju kvotu i formula po kojoj se kvote izračunavaju može značiti da će uskoro doći do novog usklađivanja. Nedavno je izvršena i promena načina određivanja glasačkih prava, kojom su favorizovane manje zemlje i zemlje u razvoju. Pored toga, dogovoreno je da se izmeni struktura Borda izvršnih direktora, u kome bi dve evropske konstituence bile zamenjene sa dve nove konstutuence zemalja u razvoju. Takođe je primetno da je Kina dobila poziciju zamenika direktora Fonda, kojih sada ima četiri.

B&F: Mnogi ekonomisti smatraju ovu krizu krucijalnim dokazom kolapsa neoliberalnog modela na kojem su MMF i SB zasnovane. Da li se slažete s ovim mišljenjem?

S. Antić: Pre bih rekao da je neoliberalni model u krizi, ali ne mislim da će sadašnja hiperaktivnost države u ekonomiji proizvesti neki dugoročniji ekonomski efikasan model. Ono što je sigurno je da političarima odgovara nova priča o tome da država – to jest oni – otvaraju ili stvaraju radna mesta, umesto da se to dešava ili ne dešava na tržištu. Na ekonomska kretanja u uslovno rečeno zapadnim društvima, pa i na sam model razvoja utiču duboke strukturne promene kroz koje ona prolaze. Relativno se brzo menja ekonomska struktura razvijenih zemalja, pre svega SAD, demografske promene takođe imaju svoj uticaj, kao i promene u produktivnosti posmatrane po geografskim regionima.

Razvijene zemlje polako gube srednji sloj, dok ekonomski jača jedan mali postotak stanovništva, pre svega onaj koji (preko vlasništva ili upravljanja predstavlja  berze i finansijske institucije. U dovoljno dugom roku dolazi do gotovo ekstremnih situacija kada mali procenat stanovništva poseduje ogroman deo bogatstva ili kontroliše veliki deo BDP neke zemlje. Ako dođe do pada tražnje, tada taj mali postotak bogatog stanovništva ne može da nadomesti pad tražnje rastom svoje potrošnje. To je jedan od razloga dugog trajanja sadašnje krize. Ravnomernija raspodela dohodaka i vlasništva, uz potpunu odgovornost svih – pa i bogatih – za svoje ekonomske odluke, pogodovala bi bržem oporavku.

Brzo demografsko starenje razvijenih društava ima konsekvence za njihovo sporo makro prilagođavanje. Starije stanovništvo, uz slabiju sklonost ka preduzetništvu, ima tendenciju da preferira veću socijalnu sigurnost, što nameće dodatne troškove budžetima kroz subvencije penzionim fondovima i rast rashoda za zdravstvene usluge. U takvim uslovima izlazak iz krize je usporen.

Može se postaviti teza da je najnovija kriza izazvana delimično promenama u produktivnosti između razvijenih zemalja i zemalja Istočne Azije. Razvijene zemlje su izgubile deo proizvodnih kapaciteta i zaposlenost, dok je sve drugo u strukturama društava ostalo manje više isto. Njihova delimična deindustrijalizacija i prevast usluga (odnosno pad produktivnosti) uslovljava veoma spor oporavak, koji ne donosi rast zaposlenosti (takozvani “jobless recovery”).

Spori izlazak iz krize i odsustvo ekonomske dinamike doprinosi stavovima da je neoliberalni model doživeo kolaps. Moje mišljenje je da je ipak rano za takve stavove, ali da je vreme “čistih modela” na izmaku i da će naredna decenija biti vreme hibridnih modela razvoja.

Tanja Jakobi

Finansije Top 2011/12

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Biznis

Tehnologija kao Darvinova evolucija: Prikloni se ili nestani

by bifadmin

„Pre nekoliko godina nikome ne bi palo na pamet da svakodnevno komunicira u okviru dozvoljenih 140 karaktera, a sada velike kompanije imaju sopstvene tviter naloge. Ako ne budu mogle da se adaptiraju na novu vrstu okruženja i njegove zakonitosti, mnoge kompanije će biti suočene sa izumiranjem, upravo kao što je to slučaj i u procesu prirodne evolucije“, kaže u razgovoru za naš list Hasan Elahi, vanredni profesor umetnosti na Univerzitetu Merilend. 

Neograničene mogućnosti međusobnog povezivanja preko društvenih mreža, privatnih sajtova i blogova vrtoglavom brzinom menjaju dosadašnji koncept ljudske komunikacije. U poslovnom svetu, upravo kao i u privatnoj sferi, najviše uspeha imaju oni koji se na vreme adaptiraju njenim novim zakonitostima. Više niko ne može sa sigurnošću da kaže šta će sa sobom doneti dalji razvoj globalnog umrežavanja i do koje mere će biti srušeni zidovi koji štite našu privatnost, ali sudbina je još uvek u našim rukama, smatra sagovornik B&F-a Hasan Elahi, vanredni profesor umetnosti na Univerzitetu Merilend i jedan od učesnika prošlogodišnjeg Blog Opena u Novom Sadu.

Elahi je 2002. godine bio priveden na detroitskom aerodromu zbog sumnje da je terorista. Bio je saslušavan i čak osam puta u okviru istog dana bio podvrgnut ispitivanju na detektoru laži. Pošto je napokon bio oslobođen optužbi i pušten na slobodu, odlučio je da izloži svoj svakodnevni život na uvid javnosti. Tako je nastao projekat Orvel i sajt trackingtransience.net koji u svakom trenutku preko GPS-a prati Elahijeva kretanja i aktivnosti. „Kada sam započinjao svoj projekat, mnogi su me smatrali ludim, ali samo osam godina kasnije skoro 750 miliona korisnika Fejsbuka čini gotovo istu stvar, i to ne u okviru nekakvog umetničkog revolta. Fejsbuk je uspeo da postigne ono što su svetske obaveštajne agencije pokušavale decenijama“, kaže Elahi.

elahi

Međutim, ovaj umetnik je, kako kaže, nepopravljivi optimista i veruje da će zaštita privatnosti na elektronskim medijima i u budućnosti zavisiti od nas samih, iako će postojati pojačana kolektivna želja da se ogole i prikažu čitavi ljudski životi. Potrebno je samo čitati sva ona sitna slova u obaveznim obaveštenjima prilikom odobravanja različitih aplikacija. S druge strane, radikalno prikazivanje njegove svakodnevice donelo je Elahiju i neočekivanu zaštitu. „Iako je veliki broj informacija o meni svaki dan javno dostupan, baš zahvaljujući njima zapravo uspevam da sačuvam svoju privatnost. Kao da je ogromna količina nepotrebnih podataka dovela do zagušenja sistema i gubljenja interesovanja“, naglašava Elahi.

Reklamiranje „odozdo na gore“

Prema podacima američkog časopisa Wired u 2010. godini na čitavom svetu postojalo je oko 185 miliona aktivnih blogova, ali su oni potisnuti u „drugi plan“ zahvaljujući takozvanom mikroblogiranju na Tviteru. Ograničeni prostor za pisanje očigledno ne predstavlja nedostatak, već poboljšanje, a značaj „tvitovanja“ imali smo prilike da vidimo proletos u Tunisu. Blogovi su prvobitno predstavljali underground stavove pojedinaca i njihove kritičke osvrte. Sličan slučaj je bio i sa veb sajtovima, sve dok kompanije nisu uvidele mogućnost jeftinog i masovnog oglašavanja.

Gost Blog Opena smatra da će mnoga preduzeća pretrpeti odabir tehnološke evolucije: „Pre nekoliko godina nikome ne bi palo na pamet da svakodnevno komunicira u okviru dozvoljenih 140 karaktera, a sada velike kompanije imaju sopstvene tviter naloge. Ako ne budu mogle da se adaptiraju na novu vrstu okruženja i njegove zakonitosti, mnoge kompanije će biti suočene sa izumiranjem, upravo kao što je to slučaj i u procesu prirodne evolucije. Sada je sve isprepletano zahvaljujući društvenim mrežama pa sve više stvari saznajemo jedni o drugima. Oglašivači su uvideli važnost društvenih mreža i usmerene komunikacije sa ciljnim grupama. Upravo zbog toga svi kvalitetni marketinški nastupi poslednjih godina nastaju zahvaljujući prikupljanju ideja od „osnove prema vrhu“, a ne obrnuto, kao što je do tada bio slučaj.“

Elahi veruje da na taj način nastali proizvodi neće neminovno predstavljati povlađivanje najširem delu publike, već naprotiv, kvalitetni rezultat interakcije između njega i autora.

Moguće je izbeći prosečnost, jer je sve više ljudi uključeno u kreativni proces pa nastaje i veći broj ideja, a organizacije koje dobro posluju su one koje uspevaju da dobro povežu svoje ljude sa različitim idejama. Problem nastaje onog trenutka kada više ljudi ima istovetno mišljenje jer onda nastaje zastoj u kreativnom procesu.

Menja se sve brže i pitanje autorskih prava. „Danas naučne radove prave međusobno veoma udaljene grupe ljudi, pa smo svedoci saradnje i po tridesetoro naučnika i pojave sve većeg broja grupnih autorstava. Kada svako doprinosi po malo, učimo da radimo bolje jedni sa drugima i stvaramo bolje rezultate, a pitanje autorstva i sujeta ne stoje nam na putu. Samim tim, promeniće se i način na koji profitiramo od naših dela, iako još uvek ne možemo da kažemo na koji način. Sigurno je da će to pokušati da iskoriste ili zloupotrebe neke kompanije i pojedinci, ali tehnologija toliko brzo napreduje da će i kultura morati da se prilagodi, u nekim zemljama značajno sporije, zato što se najsporije adaptiraju birokratski aparati i politička tela. Ipak, nećemo moći sutra da napredujemo koristeći pravila od juče“, zaključuje Elahi.

Marko Miladinović
0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Noviji članci
Stariji članci