септембар 2012

Ukupan prihod od prodaje 500 vodećih kompanija u centralnoj Evropi rangiranih na Deloitte-ovoj listi premašio je 707 milijardi evra u 2011. godini, što predstavlja prosečan rast od 9,8 %, i tako nastavile pozitivan trend rasta iz 2010. godine. Iako ovi rezultati odaju utisak o ekonomskom ozdravljenju, prosečna neto dobit je u istom periodu opala za 3,5% što ukazuje na ponovno usporavanje privrednog rasta. Na listi je 11 srpskih preduzeća, kao i godinu dana ranije. 

Konsultantsko – revizorska kuća Deloitte i ’Biznis & Finansije’, tradicionalno, već šesti put predstavljaju čitaocima listu TOP 500 kompanija centralne Evrope. Na TOP 500 listi rangirane su kompanije iz 17 zemalja centralne Evrope: Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Ukrajina, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Bugarska, Srbija, Hrvatska, Slovenija, Makedonija,  Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Albanija. Kao i prošle godine, kompanije su rangirane na osnovu ostvarenih prihoda od prodaje, a lista takođe prikazuje i ostvareni neto profit.

Ukupan prihod od prodaje 500 vodećih kompanija u centralnoj Evropi  rangiranih na Deloitte-ovoj listi iznosio je više od 707 milijadi evra u 2011. godini, odnosno kompanije su zabeležile prosečan rast prihoda od 9,8%, i tako nastavile pozitivan trend rasta iz 2010. godine. Iako ovi rezultati odaju utisak o ekonomskom ozdravljenju, prosečna neto dobit je opala za 3,5% tokom 2011. godine što ukazuje na ponovno usporavanje privrednog rasta.

Kompanije iz energetskog sektora, PKN Orlen i MOL već nekoliko godina unazad prednjače na listi, dok je Škoda na visokoj trećoj poziciji drugu godinu zaredom.

Na listi se nalazi jedanaest kompanija iz Srbije, koliko ih je bilo i na  prošlogodišnjoj rang listi. Po prvi put, najbolje plasirana  srpska kompanija je iz energetskog sektora –  kompanija EFT, koja je sa ostvarenim prihodima od 2,213 milijardi evra u 2011. godini zauzela  67. mesto na  listi. Inače, EFT je od srpskih kompanija imala i najveći skok na listi u odnosu na prošlu godinu ( sa 118. na 67. mesto ). Druga najbolje plasirana kompanija je NIS,  koja je zauzela 89. mesto, a sledi potom  JP EPS na 99. mestu.  Telekom Srbija se našla na 175. mestu, dok je Delta zauzela 188. mesto. Delhaize Serbia, iako prvi put na listi, našao se na visokom  201. mestu, zatim JP Srbijagas na 283., dok je bivši US Steel Serbia  na 306. mestu, ispred kompanije Victoria Group  koja je zauzela 462. mesto. Kompanija Mercator–S je na 472. mestu, a Tarkett na 484. mestu.

Pored liste TOP 500, Deloitte je sastavio i liste 50 najvećih banaka u centralnoj Evropi na osnovu aktive, i 50 najvećih osiguravajućih društava na osnovu bruto obračunate premije, koja uključuje premiju i od životnog i neživotnog poslovanja, uprkos činjenici da u nekim područjima takva osiguranja posluju kao odvojeni pravni entiteti.

U centralno-evropskom bankarskom sektoru PKO BP banka je i dalje na prvom mestu na listi, odnoso pozicionirala se kao najveća centralno-evropska banka po veličini aktive. Ova banka je ostvarila rast vrednosti aktive od 0,8 %  i rekordan neto profit od 924  miliona evra.

Poljski PZU i dalje drži vodeću poziciju među osiguravajućim društvima, dok se iz Srbije na listi među prvih pedeset u centralnoj Evropi našlo Dunav osiguranje zauzevši 49. mesto kao i prethodne godine. Na listi se nalaze 4 osiguranja iz Slovenije, i to Triglav na 6. mestu, i dve osiguravajuće kuće iz Hrvatske, na kojoj se Croatia osiguranje našla na 16. mestu.

Kriterijumi

Za ovo istraživanje korišćeni su podaci o prihodima iz finansijskih izveštaja za 2011. godinu. Informacije su prikupljene iz javno dostupnih baza podataka i drugih izvora, direktno od kompanija, kao i na osnovu procena koje su bazirane na Deloitte-ovom  istraživanju. U slučajevima kada podaci o prihodima za finansijsku godinu 2011.  nisu bili dostupni, koristili smo prijavljene prihode za 2010. godinu. Prihodi kompanija-ćerki koje posluju u okviru velikih grupa navedeni su i u okviru konsolidovanog izveštaja i posebno za one kompanije koje posluju u različitim privrednim sektorima, podsektorima ili zemljama od samog konsolidujućeg entiteta, a bile su dovoljno velike da se samostalno plasiraju na listu. Kompanije su rangirane prema visini prihoda od prodaje, banke prema visini ukupne aktive, a osiguravajuća društva prema visini obračunate premije.

Fiskalni savet ocenio je da je prvi korak fiskalne konsolidacije vlade Srbije napravljen u pogrešnom smeru i da rebalans budžeta za 2012. uvećava deficit, umesto da ga smanjuje. Između ostalog u pojedinim ministarstvima povećne su zarade mimo važećeg zakosnog usklađivanja. U tekstu Biznisa i Finansija pročitajte kako Francuska i donekle Italija traže izlaz iz krize pokušavajući da pravednije rasporede teret između siromašnih i bogatih. Neke od mera podrazumevaju smanjenje zarada ministrima i ograničavaju raspon plata u javnim preduzećima.

Ima li kraja ekonomskoj krizi?

Ovih dana, kada se navršava četiri godine od proglašenja bankrota investicione banke Lehman Brothers, kao simboličnog početka globalne recesije, a naša privreda se ponovo nalazi u zoni negativnog ekonomskog rasta, nije neumesno postaviti ovo pitanje. Da se najpre vratimo na početak krize. Ako zanemarimo nerealni optimizam (naših) političara koji su, izgleda, u kineskom simbolu za ovu reč videli samo onaj deo o šansama, a ne i drugi – o opasnostima, ekspertske prognoze predviđale su da će biti potrebno otprilike pet godina da ekonomije širom sveta ponovo zabeleže pretkrizne stope rasta. U prevodu, u 2013. godini srpska privreda bi trebalo da poraste za približno 5 odsto, koliko je iznosio petogodišnji prosek rasta u periodu pre krize. Naravno, ovakav scenario bi podrazumevao i povećanje zaposlenosti, odnosno smanjenje nezaposlenosti, skok stranih direktnih investicija, brži rast izvoza od uvoza i redukovanje deficita spoljne trgovine, pa i postepeno uravnotežavanje državnog budžeta.

Rezultati gori od prognoza

Kako se bliži kraj 2012. i ulazak u famoznu 2013. godinu, postaje, međutim, izvesno da će prognozeri žestoko promašiti (i ovog puta). Čak i letimičan pogled na našu zvaničnu statistiku sredinom godine otkriva sumornu stvarnost domaće ekonomije – mnoštvo negativnih, a malo pozitivnih pokazatelja. Dok je kvartalni bruto domaći proizvod od aprila do juna ponovo u padu za 0,6%, nakon smanjenja i u periodu između januara i marta, što se uklapa u teorijsku definiciju privredne recesije, inflacija, merena indeksom potrošačkih cena, prešla je već 5 procenata, sa najavama novih poskupljenja hrane već u septembru. Opšti pad privrede praćen je očekivano slabim spoljnotrgovinskim rezultatima – rasta izvoza u prvoj polovini godine gotovo da nije ni bilo (svega 0,6 odsto), pa je i deficit robne razmene dostigao 3 milijarde evra, uz rekordno visoku stopu nezaposlenosti, otkad se meri prema metodologiji Međunarodne organizacije rada, od čak 25,5 procenata. Na drugoj strani, veoma nizak priliv kapitala iz inostranstva dodatno je oslabio dinar, na šta je Narodna banka reagovala trošenjem deviznih rezervi, koje su za prethodnih šest meseci istopljene za preko 2 milijarde evra: sa više od 12 milijardi na malo iznad 10 milijardi. U takvim okolnostima, nije iznenađenje da nam je Standard & Poor’s snizio dugoročni kreditni rejting na BB-, a Fitch potvrdio isti rejting, sa negativnom prognozom i uz ključno obrazloženje kako je „Negativna prognoza…odraz pogoršanja fiskalne pozicije Srbije i njenog spoljnog finansiranja, kao i izgleda slabog ekonomskog rasta“.

Ako je pad industrijske proizvodnje ove godine logično rezultirao iz odlaska U. S. Steel-a i prestanka rada visokih peći u smederevskoj Železari, na katastrofalne posledice suše i drastično smanjenje poljoprivredne proizvodnje nije se računalo… U kombinaciji ovih nepovoljnih faktora dobija se sasvim izvestan negativan rast privrede za celu godinu – nakon revizije projektovane stope sa pozitivnih 1 odsto na nulti rast, najnovije procene, Ekonomskog instituta, na primer, ukazuju na mogući veliki pad BDP-a od čak 2,5 procenata.

Sledeće pitanje koje proizilazi iz odgovora na prethodno bilo bi: Koji su uzroci produžene krize?

Neupućena javnost, pa i deo one upućene, u odgovoru bi horski zakukao na slabu privredu koja nije konkurentna („Ne može da proizvede ni čačkalicu“, kako je govorio bivši guverner), na skupu a neefikasnu administraciju, na gubitke javnih preduzeća, na monopole u privredi i druge notorne faktore naše problematične ekonomije. Zvuči paradoksalno, ali ovakvo objašnjenje, koliko god da je tačno, toliko je i pogrešno… Ono je nesporno tačno ako opisuje generalno stanje domaće privrede i stvarne kočnice njenog bržeg rasta. Netačno je, međutim, ukoliko se misli na konkretne uzroke recesije, što pokazuje elementarna: a) istorijska i b) uporedna analiza.

Neprijatna iznenađenja u ovoj godini

Posmatrano istorijski, privreda nam je bila podjednako nekonkurentna i „deindustrijalizovana“ i kada smo se nalazili u velikoj ekspanziji, sa rastom i po 7 odsto godišnje, kao i u ovom trenutku ponovnog ulaska u recesiju. Ni tada, kao ni sada, veći deo preduzeća nije bio tržišno i izvozno konkurentan, ali su okolnosti bile mnogo povoljnije – rast lične potrošnje, zahvaljujući povećanju zarada i zaduženosti, i veliki priliv kapitala kroz doznake, donacije, kredite i investicije iz inostranstva. Iz toga bi mogao da sledi zaključak da, ako bi se spoljni faktori okrenuli u našu korist i ako bi se globalna situacija popravila onda bismo mogli, i bez suštinskog podizanja konkurentnosti privrede, da povratimo makroekonomsku stabilnost. Na žalost, u tome i jeste naš glavni problem. Stimulisanje unutrašnje tražnje kroz značajniju kreditnu aktivnost nije moguće usled rastuće nezaposlenosti, stagnacije ili čak pada realnih zarada i velike kreditne zaduženosti stanovništva, a, na drugoj strani, donacije su presušile, doznake su bitno umanjene u uslovima svetske recesije, spoljni dug je već uvećan na preko 77% BDP-a, a masovan priliv, pre svega grinfild, investicija nije realan bez reforme privrednog ambijenta.

Komparativna analiza, s druge strane, pokazuje da ni mnogo razvijenije ekonomije bazirane na snažnoj industriji i velikom izvozu nisu bile imune na recesiju, a da se od članica Evropske unije, na primer, jedino Poljska konstantno nalazila u zoni rasta tokom protekle četiri godine, najviše zahvaljujući podsticanju domaće tražnje na velikom unutrašnjem tržištu. Istina, dominantno proizvodne i izvozno orijentisane privrede, pre svih u Nemačkoj i skandinavskim zemljama, najbrže su se i oporavile u prethodne dve godine, ali je već za 2012. godinu predviđeno usporavanje ekonomske aktivnosti u svim zemljama evro zone i negativna stopa rasta za zonu u celini, dok bi, na drugoj strani, američki i japanski BDP trebalo da se uvećaju za oko 2 odsto.

Iz ovako postavljene istorijske i komparativne perspektive, postaje jasnije da se stvarni razlozi novog recesionog trenda, uz sve dokazane strukturne slabosti naše privrede, ipak nalaze u vanrednim okolnostima izazvanim ne samo obustavljanjem proizvodnje najvećeg domaćeg izvoznika i gubicima u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji, nego i u finansijskoj krizi evrozone koja je proizvela novu i neočekivanu recesiju i, u krajnjoj instanci, pad uvozne tražnje na našem ključnom tržištu, kao i usporavanje tokova stranih investicija. Uprkos tome što je u danu kada je Evropska centralna banka objavila svoj plan otkupa državnih obveznica prezaduženih zemalja-članica Unije prognoza ukupnog rasta za 27 ekonomija revidirana sa 0 na -0,4 odsto za ovu godinu, odnosno na svega 0,5% za sledeću, ekonomska katastrofa u obliku raspada zone i nestanka evra vrlo je malo verovatna i spada više u sferu teorije. Ako ni zbog čega drugog, onda zato što je projekat uvođenja evra bio isuviše skup i što bi njegovo ukidanje ostavilo teško predvidljive ekonomske, socijalne, a, najviše, političke implikacije na drugu ekonomsku silu sveta.

Da li ovaj nagoveštaj hepienda u raspletu globalne krize znači da možemo, po ko zna koji put, da priuštimo sebi luksuz odlaganja suštinskih a nepopularnih ekonomskih mera, iščekujući pozitivan razvoj spoljnih faktora? Svakako da ne, pogotovo zbog toga što se naš ekonomski požar već ozbiljno razbuktao, što konstelacija eksternih okolnosti ne može biti ista kao ranije i što i članice evro zone uveliko povlače poteze bez presedana, a sa krajnje neizvesnim ishodom. S tim u vezi, ilustrativna su iskustva tri grupe zemalja: najrazvijenih ekonomija Zapadne Evrope, poput Francuske, privreda tzv. PIGS grupe, kakva je italijanska i, najzad, država-kandidata za članstvo u Uniji, od kojih je nama najinteresantnija i po ekonomskoj veličini i strukturi najsličnija – Hrvatska.

Stegni – opusti 

Francuska, čija je ekonomija druga najveća u Evropi, indikativna je zbog novog refomskog kursa, predstavljenog u planu od 60 tačaka novog predsednika Olanda, koji je u priličnoj koliziji sa smernicama antikrizne politike diktiranim od strane Nemačke. Baziran na principima socijalne tržišne ekonomije nasuprot neoliberalnom kapitalističkom pristupu, odnosno na filozofiji stimulisanja potrošnje umesto promovisanja štednje, program kao svoje ključne elemente postavlja, između ostalog: smanjenje maksimalnog raspona zarada u kompanijama sa većinskim državnim vlasništvom (razlika će moći da iznosi najviše 20 puta), povećano oporezivanje građana sa godišnjim primanjima iznad milion evra, kao i uvećani porezi za banke, spuštanje starosne granice za odlazak u penziju (na 60 godina) za određene kategorije zaposlenih, podizanje minimalne zarade… a sve pod geslom da „Samo uz pravedniju politiku i više plate naš sistem može ozdraviti“, kako je predsednik doslovno izjavio predstavljajući neke od mera. U najkraćem, radi se o orijentaciji ka podsticanju potrošnje, uz nešto pravedniju raspodelu bogatstva, uz istovremeno kresanje budžetskog deficita kroz reformu fiskalne politike (recimo, uvođenje stope poreza od 75% na godišnji dohodak preko milion evra, snižavanje granice za plaćanje poreza na imovinu na 700.000 evra, dodatno oprezivanje banaka i naftnih kompanija). Ocena efikasnosti ovih mera bila bi preuranjena u ovom trenutku, posebno što neke od njih nisu ni stupile na snagu, međutim trenutno raspoloženje javnosti je takvo da je, prema pisanju lista Figaro, „Većina Francuza nezadovoljna postignutim rezultatima francuskog predsednika Fransoa Olanda posle sto dana njegovog mandata, uprkos ispunjenim brojnim predizbornim obećanjima. Nezadovoljstvo vlada zbog rekordne stope nezaposlenosti i jedva izbegnute recesije… „.

Njihov južni sused – Italija, sa najvećim javnim dugom u Evropi od 2 hiljade milijardi evra, ili oko 120 odsto BDP-a, nije imala drugog izbora osim da se opredeli za oštre mere štednje. Tako je u julu usvojen paket koji predviđa uštedu od 4,5 milijardi evra do kraja 2012. godine, 10,5 milijardi evra u 2013. godini i 11 milijardi evra tokom 2014. godine. Neki od instrumenata za realizaciju ovog plana uključuju i smanjenje broja državnih službenika (za 10 procenata), uz privremenu zabranu novog zapošljavanja i redukovanje broja rukovodilaca za 20 odsto, zatim kresanje budžeta za zdravstvo i pravosuđe, pa i neke „kozmetičke“ intervencije, poput prepolovljene upotrebe službenih vozila. Na prihodnoj strani budžeta, veći prilivi su planirani preko uvođenja „poreza na luksuz“ (jahte, automobili i depoi hartija od vrednosti), vraćanja i povećanja poreza na stanove za 60 odsto, uz nametanje poreza i na drugi stan, kao i kroz suzbijanje ogromne poreske evazije, odnosno izbegavanje plaćanja poreza na dohodak koje, prema procenama, godišnje iz državne kase odnese između 120 i 150 milijardi evra.

Dok se Italijani nadaju da će, na ovaj način, uspeti da izbegnu podizanje poreza na dodatu vrednost za 2 procentna poena, u Hrvatskoj su još početkom godine po drugi put podigli PDV, sa 23 na 25 odsto, mada ni prethodno uvećanje ovog poreza nije dalo očekivane efekte, zbog toga što su, kako objašnjava ekonomista Damir Novotni „Građani ovu meru vlade ocenili kao potez koji ide u pravcu otežavanja položaja građanstva, a ne olakšavanja. Okrenuli su se štednji, a ne potrošnji i to će se vrlo brzo pokazati i na rezultatima prihoda budžeta“. Možda iz tog razloga, još pre dve godine ukinut je i tzv. krizni porez na plate od penzije od 2 odsto koji je državi pomogao da za godinu dana napuni budžet za nešto više od 700 miliona evra. Drugim delom poreske mere su usmerene i ka privredi pa je sadašnja stopa poreza na dobit od 20% najviša u regionu i, primera radi, duplo viša nego u Srbiji, Bugarskoj i Makedoniji.

Teme za razmišljanje

Na kraju, ostaje za nas ključno pitanje – šta nova Vlada može da učini u borbi protiv recesije i krize javnih finansija?

Deo usvojenog paketa antikriznih mera već je viđen – subvencionisanje kredita komercijalnih banaka, tako da maksimalna kamatna stopa za kredite sa deviznom klauzulom ne pređe 3,5% na godišnjem nivou. Činjenica da su subvencionisani krediti, naročito oni za likvidnost, postali veoma popularni (do kraja prošle godine odobreno je ukupno 3,3 milijarde evra ovih kredita, uključujući i investicione) ipak ne znači da oni mogu doneti rešenje ključnih strukturnih nedostataka privrede. Naprotiv, znatan deo preduzeća, po nekim procenama, čak njih 70 odsto, neće ni moći da konkuriše za ove kredite, jer se nalaze u blokadi ili posluju sa gubitkom, dok će njihovim korisnicima omogućiti da u sledećih 18 meseci prevaziđu trenutne probleme sa likvidnošću, opet u očekivanju pozitivne poslovne klime na srednji rok. Na kraju, u našem slučaju se neizbežno pojavljuje i faktor političkog uticaja, umesto striktno ekonomskih kriterijuma odobravanja zajmova koji nikako nije bez značaja za ukupan efekat ove mere.

Naredni segment paketa, odnosno najava ukidanja brojnih parafiskalnih nameta privredi, njih čak 104, svakako ide u pravcu dugogodišnjih zahteva privrednika za smanjenje poreskih opterećenja koja nemaju veze sa osnovnim porezima, kao što je famozna firmarina, koja naročito poskupljuju poslovanje malih preduzeća i preduzetnika, a često su u nadležnosti lokalnih samouprava. Budući da su mnoge naše opštine pribegavale popunjavanju budžeta kroz razne takse, čija je visina bila izvan kontrole centralne vlasti, jedan od elemenata buduće poreske reforme trebalo da bude i uvođenje veće discipline u ovoj oblasti, recimo, propisivanjem maksimalne visine pojedinih taksi. Kako su nove fiskalne mere tek u pripremi, pitanje je da li će i kako u ovoj oblasti biti uveden red ili će, kao i do sada, lokalnim vlastima biti ostavljena autonomija u propisivanju taksi, što neke čine u konsultacijama sa privatnim sektorom a neke i ne. Tako se, kao rezultat, dobijaju prevelike razlike i besmisleni iznosi u odnosu na ekonomsku snagu opština.

U svakom slučaju, efekat eliminisanja ili redukovanja parafiskalnih nameta, a to posebno važi za najavljeno ukidanje 22 državne agencije ili svega 1/6 ukupnog broja, bio bi vrlo skroman u poređenju sa ogromnim uštedama koje bi privredi donelo rešavanje dva dugogodišnja hronična problema srpske ekonomije: suzbijanje korupcije u sferi javnih nabavki i umanjenje sive ekonomije. Čak i ako su preterane procene o milijardu evra koliko privreda izgubi samo u jednoj godini zbog korupcije na tenderima, izvesno je da bi donošenjem boljih propisa i njihovim efikasnijim sprovođenjem ostvareni efekti bili mnogostruko veći nego što ih mogu doneti subvencionisani krediti i druge slične inicijative. Pritom bi korist bila dvostruka: 1. stimulisanje konkurencije među privrednicima kod isporuka proizvoda i usluga javnom sektoru i 2. smanjenje rashoda države i javnih preduzeća – što bi, u krajnjoj instanci, kroz snižavanje poreza i doprinosa obezbedilo dodatne uštede preduzećima. Sličan princip važi i za sivu ekonomiju – stroža poreska i carinska kontrola bitno bi podigla fiskalne prihode države, istovremeno popravljajući poslovno okruženje za domaća preduzeća koja se takmiče sa nelojalnom konkurencijom.

Ograničavanje sive ekonomije, sa druge strane, povezano je sa poreskom reformom. Ako država očekuje da se smanji, recimo, „rad na crno“i da veći broj poslodavaca redovno plaća porez i doprinose na zarade, morala bi da razmisli o relaksiranju postojećih obaveza koje dostižu 65 odsto neto plate u proseku. Ovakva ideja pominjana je u više navrata ranije i to u sklopu planiranog povećanja poreza na dodatu vrednost; u međuvremenu, podizanje PDV-a na 20%, kao i poreza na dobit na 12% gotovo je sigurno, ali o smanjenju poreza na zarade i doprinosa više se ne govori… Isto tako, malo su verovatne značajnije izmene poreza na dohodak i imovinu, poput onih u Francuskoj i Italiji, što znači da će Srbija i dalje ostati poreski „raj za bogate“.

Veoma je dug spisak drugih, potencijalno efikasnih, antikriznih mera koje nisu ni predmet ozbiljne analize ili bi, u najboljem slučaju, mogle da daju rezultate tek na dugi rok. Ako je poboljšanje generalnog privrednog ambijenta već postalo opšte mesto, ostaje kao krupna dilema da li će se i kada neko baviti nizom ostalih važnih pitanja: Dokle će nerentabilna društvena i državna preduzeća biti subvencionisana? Kolika je cena njihovog veštačkog održavanja i tolerisanja nekompetentnog menadžmenta partijskih kadrova? Kakav bi bio ukupan efekat veće depresijacije dinara na izvoz i platni bilans, na jednoj strani, i na položaj preduzeća i građana zaduženih kreditima sa valutnom klauzulom, na drugoj? Kako da osvojimo nova izvozna tržišta i smanjimo uvoznu zavisnost?

Tek kada prava stručna analiza bude ponudila rešenja ovih problema, a političari budu u stanju da ih primene bez obzira na cenu pada rejtinga, recesija više neće biti pitanje odlaska jedne ili druge kompanije ili povoljnog spleta spoljnih okolnosti…

Dragan Pejčić, MBA Altis Capital

tekst je iz 90. broja B&F