Nakon što su jesenas visoki državni zvaničnici dobrano izreklamirali pad cene domaćih obveznica, ništa manje pompezno nije prošla ni nedavna najava prevremene otplate dela spoljnjeg duga države. U nedostatku konkretnih i opipljivih rezultata u vođenju zapuštenih javnih finansija, građanima se svako malo nudi pojačani optimizam koji će sasvim izvesno kao posledicu doneti pad potencijala za bolne i neophodne reformske rezove.
Međunarodni tender za dostavljanje pisma o namerama za strateško partnerstvo za Galeniku Vlade Srbije je raspisala još 15. januara. Rok za prijavu je bio najpre 18. februar, a rok za dostavljanje pisma o namerama 18. mart. Poziv je zatim prvi put produžen do 4. marta, potom 1. aprila, a zatim ponovo do 30. aprila i jo[ jednom do 31. maja, da bi se jedinom zainteresovanom Valeant Pharmaceuticals North America Llc dalo još vremena da pripremi ponudu. Šta su realne mogućnosti domaće farmaceustek industrije pročitajte u autorskom tekstu Danijela Mirković, višeg menadžera, Ernst &Young.
Do 15. juna otvoren je konkurs za najkreativniju aplikaciju za mobilne uređaje. Takmičenje je namenjeno kreativnim ljudima iz Srbije i regiona.
Aplikacije za mobilne platforme po izboru, IOS i Android, mogu se do 15. juna prijaviti u tri odabrane kategorije: igre, poslovne aplikacije i korisničke aplikacije. Najzanimljivije aplikacije biće proglašene pobednicima i biće finansirana njihova izrada.
Takmičenje za najbolju aplikaciju pokrenulo je preduzeće Virtualni koncepti d.o.o. sa namerom da pruži priliku kreativcima da učestvuju u zajedničkoj poslovnoj avanturi pošto bude proglašen pobednik po završetku konkursa. Koncept je takav da se pored stimulativnih nagrada obezbedi i potencijalni posao za najtalentovanije developere. Za one koji dugo nose u sebi fantastične ideje ovo je dobra prilika da ih realizuju.
Konkurs za izradu mobilnih aplikacija traje od 1. maja do 15. juna. Pobednike očekuju vredne nagrade:
I nagrada 3.350 eur
II nagrada 2.000 eur
III nagrada 1.350 eur
Pravila konkursa predviđaju da jedna mobilna aplikacija može dobiti samo jednu nagradu, bez obzira na broj članova tima koji je učestvovao u njenoj izradi. Po završetku konkursa aplikacija za koju se proceni da ima najveći potencijal biće razvijena i plasirana na tržište.
Ako čitate ove redove, a po glavi vam se već duže vreme mota odlična ideja za aplikaciju koja će osvojiti našu zemlju, region ili svet, i uz sve to imate i nešto tehničkog znanja da dovedete svoju ideju do beta faze, onda je ovo takmičenje prava prilika za vas.
Na konkursu mogu učestvovati i pravna i fizička lica a detalje potražite na linku:
www.virtualnikoncepti.hr/kreiraj-novu-aplikaciju.
Evropska unija više ne postoji, barem ne onakva kakvu poznajemo. A pitanje nije kakav će oblik zadobiti nova unija, nego zašto Evropa koja je bila predmet naših snova više ne postoji? Odgovor je jednostavan: svi stubovi na kojima je građena Evropska unija i koji su opravdavali njeno postojanje danas su srušeni rekao je Ivan Krastev, bugarski politički analitičar na skupu „Evropa u krizi“ na Univerzitetu u Sofiji.
Glavni stub je bilo sećanje na Drugi svetski rat. Anketa sprovedena među nemačkim učenicima od 14 do 16 godina, objavljena pre nešto više od godinu dana pokazala je da trećina ovih mladih ljudi ne zna ko je bio Hitler, dok 40 odsto veruje da su sve nemačke vlade od 1933. do danas jednako poštovale ljudska prava. To ne znači da u Nemačkoj postoji nostalgija za fašizmom. Ne, to jednostavno znači da sada moramo da se pomirimo da nova generacija nema nikakve veze sa ovom istorijom. Uverenje da EU i dalje crpi svoj legitimitet iz ratnih korena je samo iluzija.
Drugi element koji je olakšao geopolitički nastanak Unije bio je Hladni rat: još jedan fenomen koji više ne postoji. Danas EU nema – i ne može da ima – neprijatelja koji može da opravda njeno postojanje na isti način kao SSSR posle 1949. U najkraćem, aluzije na Hladni rat nikako ne mogu da doprinesu rešavanju problema legitimiteta EU.
Treći srušeni stub je prosperitet. Evropska unija je još uvek vrlo bogata – iako ta napomena ne važi za zemlje poput Bugarske. Međutim, 60 odsto Evropljana smatra da njihova deca neće živeti tako dobro kao oni. Imajući to u vidu, problem nije kako danas živimo, nego kakav život možemo očekivati ubuduće. Pozitivna perspektiva koju je činila vera u bolju budućnost, kao snažan izvor legitimiteta, takođe je nestala.
Još jedan izvor legitimiteta bila je vera u konvergenciju, koja je navodila siromašne zemlje koje pristupaju Evropskoj uniji da očekuju da će progresivno sticati prednosti karakteristične za članstvo u bogataškom klubu. Za ovo je do pre nekoliko godina još uvek bilo osnova, ali danas, ako je verovati ekonomskim predviđanjima za narednih 10 godina, zemlja poput Grčke ostaće jednako siromašna u poređenju sa Nemačkom kao što je bila na dan svog pristupanja Uniji.
Svi govore da je EU elitistički projekat. To je tačno. Danas problem nije u tome što su elite postale antievropske, nego što više nemaju nikakvu težinu u nacionalnim debatama. Činjenica da su sve elite u osnovi pristalice ujedinjene Evrope više nije značajna, jer njih više niko ne sluša: izgubile su dodir sa ljudima. Pogledajte pažljivo sociološka istraživanja i videćete da se legitimitet EU različito objašnjava na severu i na jugu kontinenta.
U zemljama poput Nemačke i Švedske ljudi imaju poverenje u EU zato što veruju u dobre namere svojih vlada. U Italiji, Bugarskoj i Grčkoj ljudi ne veruju svojim političarima, pa zato veruju u EU. Logika ovog stava je da „iako ih ne poznajemo, političari u Briselu na mogu da budu gori od ovih naših“. Međutim, poslednja kriza je pokazala da ovo osećanje jenjava i da je poverenje uzdrmano.
Na kraju, poslednji stub EU je socijalna država. Nema sumnje da je postojanje jake socijalne države integralni deo identiteta EU. Međutim, kako sada stvari stoje, pitanje nije da li je socijalna država dobra ili loša, nego da li je održiva u kontekstu globalne konkurencije i krupnih demografskih promena u Evropi. Problem je u tome što se Evropljani tope kao sneg na vrelom suncu. Do 2060. godine 12 odsto stanovništva EU činiće stariji od 80 godina. Evropa stari. Zato možda nije slučajnost što se Unija često ponaša kao senilni penzioner u međunarodnoj areni. I od koga bi trebalo da zajmimo novac za održavanje ove socijalne države koja je toliko značajna starijima? Za buduće generacije? Nažalost, oni su već opterećeni akumulacijom javnog duga.
Jedna od posledica krize je pojava novih podela na kontinentu. Unutar EU više ne postoji deoba na zapad i istok; nju su zamenile važnije razlike. Pre svega postoji podela na zemlje evrozone i druge države. Vrlo često kada Francuzi, Nemci i Španci govore o Evropskoj uniji, oni zapravo misle na evrozonu. Međutim, ova podela će ostati irelevantna sve dok se strateški značajne zemlje poput Švedske, Poljske i Britanije ne uključe u evro.
Druga velika podela je ona na poverilačke i dužničke zemlje. Kada je Grčka želela da organizuje referendum o finansijskoj pomoći, Berlin je uložio ovakav prigovor: „Vi biste hteli da raspišete referendum o našem novcu!“ U toj primedbi ima neke logike. Nijedna država ne bi smela da bude talac evrozone. Ali upravo u tome je problem kada imate valutu bez zajedničke politike.
Kako se treba boriti sa krizom? Gledano izbliza, neke zemlje EU su u krizi dok druge nisu – ili barem nisu toliko ozbiljno pogođene. Istovremeno, u nekim slučajevima kriza je imala pozitivan efekat na određene običaje. Iz ove perspektive, glavni ishod svake politike je proizvodnja dobitnika i gubitnika. Političari se svojski trude da nam to ne kažu. Međutim, ovo nije veliki problem jer je to uvek slučaj: uvek postoje dobitnici i gubitnici. Nezgoda je u detaljima: kako da se ljudima nadoknadi gubitak i kako ubediti druge da je u njihovom interesu da tako nešto podrže.
Još uvek smo uvereni da postoji win-win politika. Imajući u vidu današnju situaciju u EU, to su samo puste želje, jer prirodna solidarnost koja postoji u nacionalnim državama tek treba da se uspostavi na nivou Unije. Što je još gore, države EU ne dele istu istoriju i isti jezik. Nije neobično reći „mi“ i misliti na Evropu, ali šta to zapravo znači? Da bi Evropska unije funkcionisala apsolutno je neophodno definisati na šta se misli kada kažemo „mi“ u evropskom kontekstu.
Iz govora Ivana Krasteva održanog krajem marta na seminaru „Evropa u krizi“ na Univerzitetu u Sofiji.
Kultura/Presseurop, 25.04.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 01.05.2013.
Ubrzo nakon što je prošle godine pomazan za sekretara partije, Ši Đinping je poveo čitav Stalni komitet Politbiroa u obilazak izložbe Put podmlatka u pekinškom Nacionalnom muzeju. Tamo je, stojeći pred sablasnim slikama nekadašnjeg poniženja i novijeg vojnog i ekonomskog uspona Kine, obećao da će raditi na ostvarenju „Kineskog sna“.
„Svako ima svoje ideale, težnje i snove“, rekao je. „Ja lično verujem da je dostizanje velike obnove kineskog roda najmoćniji san kineskog naroda danas.“
Izložba koja je kompletirana 2009. u slavu devedesete godišnjice Narodne Republike Kine, pripoveda o epskom padu i parčanju Kine u kandžama stranih sila i borbi komunističkog naroda za obnovu nacionalnog ponosa, dostojanstva i snage.
„Ozbiljnost patnji koje je kineska nacija pretrpela i ogromne žrtve koje je podnela u savremenoj istoriji nemaju pandana u svetu“, istakao je Ši. „Posle više od 170 godina neprekidne borbe od Opijumskog rata, kineski narod konačno upravlja svojom sudbinom i vredno radi na najvećem pokušaju razvoja koji je svet ikad video.“
Savremeni kineski lideri od Sun Jat Sena do Šija pokušavali su da definišu svoju politiku kroz niz poletnih slogana, i Kineski san je najnoviji u tom arsenalu. U nastavku Šijovog govora, Kineski san je polako poprimao šovinistički ton. „Danas smo bliže nego ikad postizanju velikog preporoda kineske rase“, rekao je svojim partijskim kolegama iz rukovodstva, „i uvereniji smo nego ikad da imamo ono što je potrebno za uspeh“.
Tog dana kad sam posetio izložbu, stotine vojnih oficira pažljivo su proučavali mape „izgubljenih teritorija“ i zaplenjeno japansko oružje, dok su drugi bili opčinjeni dioramom pod naslovom „Dve bombe, jedan satelit“ koja veliča detonaciju atomske i hidrogenske bombe i uspešno lansiranje satelita u vreme kad su milioni proživljavali strahote Kulturne revolucije.
Izraz Kineski san bio je naslov kontroverzne knjige iz 2009. autora Liu Mingfua, pukovnika Narodno-oslobodilačke armije. Knjiga je prvobitno bila zabranjena zbog ratobornih izjava o ukidanju američke hegemonije i preuzimanju globalne dominacije, pa ponovo objavljena nakon Šijeve posete muzeju, a sada se može naći u mojoj lokalnoj Sinhua knjižari, vidno istaknuta pored zbirke eseja o Kineskom snu u izdanju Biroa za propagandu.
Sa pozivima na obnovu spartanskog, vojničkog duha, ova knjiga sledi liniju obračuna novog rukovodstva sa korupcijom i raskošnim životom članova partije. Vojska (a naročito njeni „nasledni generali“) obezbeđuje ključnu podršku i savetnički tim Šiju, a čvršća spoljna politika Kine odraz je moralističkog nacionalizma na kome se temelji njegova etatistička vizija.
Tekuća partijska kampanja štednje – skicirana u „propisu u osam tačaka“ Politbiroa izdatom radi ispravljanja „radnih običaja“ – podseća na maoističku „masovnu liniju“, kada su slogani poput „iz masa, za mase“ pokušavali da održe partiju u dodiru sa narodom i njegovim željama.
U toj tradiciji – za razliku od svojih američkih kolega – partijski lideri kao i partijske publikacije tvrde da je Kineski san kolektivni poduhvat. „Kineski san podrazumeva da kad je nešto dobro za državu, dobro je i za naciju i svi imaju koristi“, pisao je početkom godine dnevni list Ženmin žibao u uvodniku. „To je deo kulturne tradicije istočnog kolektivizma u kojoj velika i snažna država garantuje sreću naroda i omogućava svima da uživaju prednosti državnog razvoja.“ U članku sa naslovne strane 1. aprila, ovaj list se vraća istoj temi: „Individualni snovi i državni snovi su međusobno povezani.“
Tu se krije nestabilni paradoks Sijeve nove političke maksime. Čiji su snovi važniji, partijski ili narodni? Polisemična priroda kineskog pisma znači da žonguo meng može da se prevede i kao „kineski san“ i kao „kineski snovi“.
Na Weibu, kineskoj verziji Tvitera, građani raspravljaju o novoj frazi i svojim snovima i košmarima. Odgovarajući na vest o porastu inflacije i novim porezima za mala preduzeća, na primer, medijska ličnost i kasnija direktorka tehnološke kompanije Vang Lifen nedavno je napisala, „Nova vlada nema nikakve šanse da stekne poverenje privatnih preduzeća; Kineski san je besmislica.“ „Samo vođe imaju snove,“ napisao je drugi građanin, „mi nemamo pravo ni da sanjamo.“
Ali ima mnogih drugih koji podržavaju partijsko zalaganje za kinesko bogatstvo i snagu u zemlji i inostranstvu. Za mlade vojnike i nacionaliste, čvrsta partijska vladavina je garancija njihovih snova o očuvanju kineskog suvereniteta nad Tibetom, Sinđangom i nenaseljenim ostrvima u južnim i istočnim kineskim morima.
Međutim, drugi samo sanjaju o tome da se obogate. Pošto je otkupila prava za popularnu emisiju Američki idol, šangajska televizija Zmaj nazvala je svoju verziju Glas Kineskog sna. Emitovanje počinje u udarnom terminu idućeg meseca, sa poznatim ličnostima kao sudijama i kompanijom Ford Motors kao sponzorom. Da li će se uskoro i majice sa motivom „Kineskog sna“ naći u prodaji?
Ali partijska država i dalje je snažna, i kontroliše svoj nacionalni brend – što je shvatio satiričar Su Lin kada je njegova pesma o Kineskom snu izbrisana sa popularnih video sajtova. U Sijevoj viziji nema mesta za stihove poput: „Kineski san nije san o diktaturi i autoritarnoj vlasti… To je narodni san, san o demokratiji i ustavnoj vladavini.“
Prizivanjem Kineskog sna, Ši Đinping je stvorio snažno oruđe za mobilizaciju naroda. Ali da li partija i dalje ima legitimitet i kapacitet da predvodi ono što će izaći iz ove Pandorine kutije potiskivanih želja, frustracija i stahova?
Šijev prethodnik Hu Đintao u prvo vreme je govorio o „mirnom usponu Kine“ pa zatim o „harmoničnom društvu“ pre nego što je pronašao neodređeniji „naučni pogled na razvoj“. Sijeva administracija još uvek pokušava da nađe svoj glas, i prerano je za prognoze da li će „Kineski san“ definisati narednu deceniju komunističke vladavine ili će na sličan način izbledeti.
Kao opušteniji i sigurniji patriota koji svoj pedigre smatra punomoćjem da vlada, Ši se očigledno razlikuje od svojih prethodnika. Međutim, kao i Hu, i on je čovek koji ne voli rizike, čovek čiji je glavni prioritet očuvanje komunističkog bogatstva i moći. Možda će Ši pokrenuti neophodne reforme, ali nastavak partijske vladavine ostaje ključan za Kineski san, dok će narod i dalje sanjati u svojim spavaćim sobama.
James Leibold, Inside Story, 22.04.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 06.05.2013.
Zašto u nekim zemljama cveta berzansko poslovanje, eksploatacija ruda i nafte i napreduje IT sektor? Nacionalne kulturne vrednosti utiču na institucionalni i ekonomski razvoj na makro planu, tipove i koncentraciju industrijskih grana, i rizik u koji su preduzeće ili njegov rukovodilac spremni da se upuste. Individualizam nasuprot kolektivizmu i sklonost ka “iskoračivanju u nepoznato” i obratno, imaju u tome svoju ulogu.
Slovenijа je u četvrtak uspešno prodala $ 3,5 milijаrdi državnih obveznicа a investitori nisu uopšte reagovali na Mudizovu odluku da spusti rejting Slovenije na „džank“. Prodаjа obveznicа je prvobitno odložena posle odluke Mudis da snizi kreditni rejting Slovenije zа dvа podeokа u utorаk, tvrdeći dа pogoršаnje držаvnih finаnsija i troškovi čišćenja bаnkаrskog sektora povećаvaju šаnse da će ova zemlja zatražiti međunarodnu pomoć.
Brisel je prvi put nagovestio svoju spremnost da opusti mere štednje širom evrozone, pošto su prognoze za EU zemlje pokazale da je recesija u zemljama evrozone i dublja i duža nego što se predviđalo pre tri meseca, piše FT. Oli Ren, komesar za ekonomska pitanja Evropske unije, izjavio je da je spreman da da Francusku – čija privreda stagnira – kao i Španiji još dve godine da dostigne teške briselske ciljeve o budžetskom deficitu ispod tri procenta. Holandiji je takođe data dodatna godina, šta znači da su tri od pet najvećih ekonomija evrozone dobile dozvolu da uspore tempo stezanje kaiša.
Američka ekonomija dodala je 165.000 radnih mesta u aprilu, a stopa nezaposlenosti pala je na 7,5 odsto, što je iznad očekivanja analitičara. Podaci za prethodne mesece su takođe revidirani i bolji su od prvobitno objavljenih. U februaru su, i inače ohrabrujuće cifre od 268.000 novih radnih mesta revidirane na 332.000 a u martu je broj radnih mesta povećan za 138.000 što je znatno bolje od prvobitno procenjenih 88.000 radnih mesta.
Evropska komisija je objavila prolećne ekonomske prognoze za razdoblje 2013-2014. s procenama rasta, zaposlenosti, inflacije, budžetskog deficita u zemljama članicama, Hrvatskoj, zatim kandidatskim zemljama i konačno u velikim svetskim gospodarstvima: Sjedinjenim Državama, Japanu, Kini i Rusiji.
U odnosu na zimske prognoze, Komisija je sada dodatno smanjila projekcije. U februaru je Komisija predvidela u Hrvatskoj pad od 0,4 posto u ovoj godini, a rast od 1,4 posto u sledećoj godini, a nezaposlenost od 15,8 posto ove godine, te 14,9 sledeće godine.
Prema projekcijama, deficit bi se ove godine s prošlogodišnjih 3,8 posto BDP-a mogao povećati na 4,7 posto, a iduće na 5,6 posto. Javni dug ove bi godine mogao dosegnuti 57,9 posto, a sledeće 62,5 posto.
„Posle stagnacije u 2011. godini, BDP je pao dva posto 2012. godine. Od 2008. godine kada je hrvatska ekonomija ušla u recesiju, privredne aktivnosti su se smanjile za gotovo 12 posto“, navodi se u dokumentu Komisije.
Komisija ističe da u kratkoročnom razdoblju Hrvatska neće ostvariti rast.
„Hrvatska će postati 28. članica Evropske unije 1. srpnja 2013. godine. Iako se može očekivati da ulazak u EU osigura potporu privredi, u kratkoročnom razdoblju pritisci koji sada muče ekonomiju ostaće glavni razlogom kočenja rasta“, dodaje Komisija.
Od 27 zemalja članica EU-a, njih osam imat će ove godine pad BDP-a, a sljedeće se godine za samo dvije članice predviđa se pad – Cipar za 3,9 posto i Slovenija za 0,1 posto.
Što se nezaposlenosti tiče, samo dve članice imaju lošije prognoze od Hrvatske – Grčka i Španija koje bi ove godine trebale imati stopu nezaposlenosti od 27 posto, a sljedeće godine u Grčkoj bi ona trebala pasti na 26, a u Španiji na 26,4 posto.
Domaća potražnja se u Hrvatskoj prošle godine smanjila za 2,9 posto, privatna potrošnja je pala gotovo tri posto, dok investicije nastavljaju da padaju već čevrtu godinu zaredom, iako nešto usporenijim ritmom. Pad investicija prošle je godine iznosio 4,6 posto, a projekcije za ovu godinu su minus 0,5 posto, dok se sledeće godine predviđa rast od 4 posto.
Komisija navodi nekoliko razloga za slabu domaću potražnju, među kojima su daljnje povećanje nezaposlenosti, visok nivo zaduženosti domaćinstava, pritisci na razduživanje, smanjivanje nominalnih zarada te inflacija, koja bi trebala ostati na oko tri posto.
Očekuje se da će privatne investicije ove godine padati sporijim ritmom, a njihov oporavak se očekuje sledeće godine. Komisija navodi da bi novi zakoni o korporativnim porezima, zakon o strateškim investicijama te ulazak u Evropsku uniju mogli pozitivno da utiču na dotok investicija.
Razduživanje banaka i slaba domaća potražnja negativno utiču na privatne investicije. To bi se moglo djelomično nadoknaditi realizacijom nekih velikih državnih investicija u 2013. i 2014. godini, iako postoje rizici u sprovođenju tih investicija, dodaje Komisija.
Za hrvatsku ekonomiju nije povoljna ni činjenica to što neki od njenih glavnih trgovačkih partnera očekuje slab rast. Komisija dodaje da hrvatske firme mogu očekivati pojačani pritisak ulaskom u EU, a izlazak iz CEFTA-e može uticati na trgovačku razmenu s partnerima u regionu.
Što se tiče fiskalne politike, Komisija ističe da je Hrvatska uprkos nepovoljnim ekonomskim uslovima uspela da spreči pogoršanje situacije u budžetu. Ukupni prihodi su povećani, uglavnom kao rezultat poreskih mera, uključujući i povećanje stope PDV-a za dva procentna poena, te zbog bolje naplate poreza, navodi Komisija.
Izvoz roba i usluga prošle je godine porastao 0,4 posto, ove godine se očekuje rast od 1,3 posto, a sledeće godine za 3,5 posto. Uvoz je prošle godine pao za 2,1 posto, ove godine bi trebao rasti 0,4 posto, a sljedeće 3,7 posto.