август 2013

Svako hvali svoje vino, ali „čarobni bunar loze i ljudi“ u Negotinskoj krajini i vrednost njenih autohtonih sorti prepoznaju i stranci, pre svega Francuzi i Nemci. U nameri da se dostigne i prestigne „zlatno doba“ s karaja 19. i početka 20. veka, kada se vino sa ovog podneblja uveliko izvozilo u Evropu, Udruženje vinara sarađuje sa mnogim domaćim i stranim institucijama, kako bi se unapredili proizvodni kapaciteti i rešili drugi problemi u razvoju vinogradarstva, vinarstva i vinskog turizma.

“Čarobni bunar loze i ljudi” – tako su Francuzi Siril Bonžiro, stručnjak za zemljište i njegova supruga Estel, po profesiji enolog, opisali Negotinsku krajinu kada su pre pet godina otvarali “Francusku vinariju” u Rogljevu kraj Negotina. Vlasnici vinarije „Chateli de choreu” u Burgonji, stare 700 godina, nakon obilaska susednih zemalja u regionu, našli su na ovom podneblju “ najbolje uslove koje zemlja daje grožđu a ono vinu”. Ono je “zrelo a sveže”, slično po kvalitetu vrhunskim svetskim vinima, a različito po ukusu., kažu ovi “tihi stranci srpske tradicije”, kako ih nazivaju komšije u Rogljevu. Vinarija gotovo celokupnu proizvodnju od 30.000 litara izvozi u Evropu, SAD, Kanadu i Japan i to za vrhunske restorane po “paprenim cenama”.

Foto Dragoslav Ilić

Negotinska krajina za “vinski blagoslov” može da zahvali svom geografskom položaju i izraženoj kontinentalnoj klimi koja pogoduje uzgajanju grožđa, ali i otpornosti na opaku bolest filokseru jer se, kako objašnjavaju enolozi, domaća loza uzgaja na živom pesku uz obale Dunava. Mada prvi pisani dokument o proizvodnji vina u Negotinu potiče još iz 1530. godine, procvat vinogradarstva i vinarstva beleži se krajem 19. veka. U to vreme su evropski vinogradi zaraženi filkserom, pa je istočna Srbija, a posebno Negotinsko vinogorje snabdevalo vinom i najpoznatije francuske vinarije. “Tada se čabar vina, oko 50 litara, prodavao za jedan zlatnik sa Napoleonovim likom”, priča Dragoslav Ilić, fotograf i vinar, sekretar Udruženja vinara Negotinske krajine. Ovdašnja vina su se izvozila i u Nemačku i Rusiju, pila u carskom Beču, a kada su 1891. osnovane voćarsko- vinogradarska škola i prva vinarska zadruga, na obodima sela počinju da se grade kamena naselja pivnice (pimnice) koje i danas proizvode vino i čuvaju ga u svojim podrumima.

Očuvane stare sorte

Navedene prednosti omogućile su da vinogorje u ovom kraju sačuva stare sorte, kao što su bagrina, začinak, prokupac, vranac, smederevka, crna tamjanika… Ipak, malo je onih koji se odlučuju da svoja vina prave isključivo od autohtonih sorti, kao što to čini Željko Panić, vlasnik “Vinarije Panić” u Negotinu, koji je započeo sa kupovinom vinograda još 1981. godine. Panić je jedini značajniji uzgajivač crne tamjanike, od koje se proizvodi desertno vino sa 16 do 17 odsto alkohola. Crna tamjanika veoma je specifična jer se zadržala samo na tom mikrolokalitetu; mnogi pokušaji da se presadi na druga područja bili su prilično bezuspešni.

Degustacija u Enološkoj stanici Negotin 1925.

Prema procenama u negotinskom vinogorju ima oko 1000 ha pod vinogradima. Od ukupno 22 registrovane vinarije, Udruženje vinara Negotinske krajine, osnovano 2006. godine, okuplja njih 14, sa ciljem da se podigne kvalitet proizvodnje i ova regija kvalitetnije promoviše na domaćoj i svetskoj “vinskoj mapi”. Kako bi trebalo da izgleda ta “zajednička priča”, mogu da ukažu i primeri uspešnih vinskih regiona u svetu. “ Neke ideje smo dobili od Udruženja vinara Istre iz Hrvatske, Konzorcijuma Chanti u Italiji i drugih. Cilj udruženja je definisanje zajedničkog, a time i glasnijeg stava naših vinara u javnosti, bilo da je reč o komunikaciji sa nadležnima ministarstvima, zajedničkim nastupima na sajmovima ili definisanju marketnig plana. U radu udruženja dosta nam pomažu Ministrstvo poljoprivrede i Opština Negotin, i finasijski i stručnom podrškom”, kaže jedan od članova udruženja i vlasnik negotinske “Matalj vinarije” Nikola Mladenović.

Zamenik predsednika opštine Negotin Dragoljub Đorđević ističe da je cilj podrške da se vrati, i po mogućstvu unapredi “zlatno doba” vina sa ovog podneblja, kada su početkom prošlog veka domaćinstva u dolini Timoka imala i po 100.000 čokota vinove loze. Stoga je prošle godine, prvi put iz budžeta Opštine, za agrarni budžet izdvojeno 40 miliona dinara, gotovo deset puta više nego do pre par godina. Veliki deo tog novca je namenjen upravo vinogradarima i vinarima, a takva praksa će biti nastavljena i ove godine, najavljuje Đorđević.

Negotinskim vinarima pomoć stiže i od nemačke organizacije za međunarodnu saradnju, GIZ koja je, prepoznavši potencijale vinarstva za razvoj cele Krajine i napore vinara da primenom savremene tehnologije, ali uz očuvanje tradicije, proizvedu plemenita i vrhunska vina i obnove stare autohtone sorte, uložila više od 20.000 evra u njegovu promociju i unapređenje. Zahvaljujući tome Udruženje vinara iz Negotina dobilo je mobilnu laboratoriju za ispitivanje kvaliteta vina, a od GIZ-a stiže pomoć u izradi dokumenata i analiza za dobijanje oznake geografskog porekla. “Za dobijanje te oznake biće uloženo dodatnih 20.000 evra, čime će biti zadovoljen jedan od uslova bez kojih se ne može na tržište kvalitetnih vina u Evropi”, ističe Aleksandar Grunauer, vođa projekta u GIZ.

Ulaganja u „ogledalo duše“

Jedna od omiljenih izreka među vinarima je da se u vodi ogleda lice a u vinu duša. Manje duhovna kompnenta su početna ulaganja u ovaj posao, jer proizvodnja vina je skupo zadovoljstvo za naše prilike. Nikola Mladenović objašnjava da je inicijalna investicija u malu vinariju oko 100 hiljada evra, a u vidnograd 20 hijada evra po hektaru. „Trudimo se da vinograde obrađujemo sa što manje intervencija, što zahteva stalno prisustvo u njima. To nije lako organizovati, posebno kada nedostaju kvalitetni radnici. Neophodno je da se usklađuju proizvodni kapaciteti sa potražnjom na tržištu, a glavni problem u vinarstvu kod nas su podrumi malog kapaciteta i relativno slabo opremljeni za dobijanje vrhunskog kvaliteta. To se može promeniti većim investiranjem u podrume, ali su za to potrebna dostupna finsijska sredstva“, navodi samo neke od svakodnevnih problema u proizvodnji Mladenović, koji smatra da bi trebalo doneti strategiju razvoja vinogradarstva i vinarstva i predlaže da se, slično austrijskom modelu, oformi nadležna akademija koja bi koordinisala rad svih učesnika u ovom poslu. „Razvoj vinarstva može da doprinese i smanjenju nezaposlenosti – pet hektara sopstvenog vinograda omogućava solidan život od proizvodnje i prodaje vina, i to može da bude perspektiva za mlade ljude, i podsticaj da ostanu ovde“, uveren je Mladenović.

Šansa za značajniji plasman ovdašnjeg vina je i vinski turizam. Na vinskom putu kroz negotinsko vinogorje smestilo se desetak vinarija u Mihajlovcu, Vidrovcu, Negotinu, Čubri, Rečkoj, Rogljevu, Rajcu i Veljkovu. „Negotinska vina mogu da se degustiraju i kupe u već pomenutim kamenim vinskim podrumima, pivnicama i to je poseban doživljaj , ali i u vinarijama u selima u okolini Negotina. Neki od ovih objekata su preuređeni da prihvate goste i posluže hranu koja je zaista za pamćenje“, kaže Dragoslav Ilić. Takvo mišljenje deli i Nikola Mladenović: „Za mene je vinski turizam najbolja prilika da se ljudi upoznaju sa našim vinima i da u direktnom kontaktu prepoznaju specifičnu „filozofiju“ ovog podneblja –naših sorti, načina uzgoja i proizvodnje. Ali to zahteva da se podigne nivo usluga u vinarijama i degustacionim salama, i da se poradi na putnoj infrastrukturi“. Jer za „put vina“ po Negotinskoj krajini turisti bi svakako bili zainteresovaniji kada bi saobraćjani putevi do egzotičnih kamenih podruma, vina i hrane bili manje egzotični.

Jelana Bujdić Krečković

broj 98/99, jul/avgust 2013

Nedavna otkrića zviždača Edvarda Snoudena bila su fascinantna. Ali podrazumevala su – kao i reakcije na njih – jednu ogromnu pretpostavku.

Da špijuni znaju šta rade.

To uverenje je bilo okosnica mnogih novinskih napisa o špijuniranju i špijunima u proteklih pedeset godina. Da su anonimni likovi iz obaveštajnog sveta obdareni mračnim sveznanjem. Da znaju šta se dešava, dok mi ne znamo.

Nije važno da li mrzite špijune i mislite da oni razjedaju demokratiju, ili verujete da su oni dragoceni zaštitnici države. U oba slučaja se pretpostavlja da tajni agenti znaju više od nas.

Ali neobična činjenica je da, kada pogledate istoriju špijuna, otkrivate nešto sasvim suprotno.

To nije priča o ljudima koji poseduju bolje i dublje razumevanje sveta nego mi. Zapravo, u mnogim slučajevima to je priča o čudacima koji su kreirali potpuno ludačku verziju sveta, koju su zatim nametali svima ostalima.

Želim da ispričam nekoliko priča o MI5 i čudnim ljudima koji su tamo radili. One su često smešne, ponekad prilično tužne – ali uvek vrlo neobične.

Ove priče osim toga pokazuju kako su elite u Britaniji koristile auru tajnog znanja kao sredstvo za očuvanje svoje vlasti. Ali kako je njihov autoritet bledeo, „tajne“ su bivale sve uvrnutije.

Njima je u tom poslu pomagala druga grupa koja je takođe osećala da gubi autoritet – novinari. Tako su novinari i špijuni izmaštali čudan, mračan svet izdajstava i prevara koji nije imao mnogo veze sa onim što se stvarno dešavalo. I još uvek nema.

Nedavna otkrića zviždača Edvarda Snoudena bila su fascinantna. Ali podrazumevala su – kao i reakcije na njih – jednu ogromnu pretpostavku.

Da špijuni znaju šta rade.

To uverenje je bilo okosnica mnogih novinskih napisa o špijuniranju i špijunima u proteklih pedeset godina. Da su anonimni likovi iz obaveštajnog sveta obdareni mračnim sveznanjem. Da znaju šta se dešava, dok mi ne znamo.

Nije važno da li mrzite špijune i mislite da oni razjedaju demokratiju, ili verujete da su oni dragoceni zaštitnici države. U oba slučaja se pretpostavlja da tajni agenti znaju više od nas.

Ali neobična činjenica je da, kada pogledate istoriju špijuna, otkrivate nešto sasvim suprotno.

To nije priča o ljudima koji poseduju bolje i dublje razumevanje sveta nego mi. Zapravo, u mnogim slučajevima to je priča o čudacima koji su kreirali potpuno ludačku verziju sveta, koju su zatim nametali svima ostalima.

Želim da ispričam nekoliko priča o MI5 i čudnim ljudima koji su tamo radili. One su često smešne, ponekad prilično tužne – ali uvek vrlo neobične.

Ove priče osim toga pokazuju kako su elite u Britaniji koristile auru tajnog znanja kao sredstvo za očuvanje svoje vlasti. Ali kako je njihov autoritet bledeo, „tajne“ su bivale sve uvrnutije.

Njima je u tom poslu pomagala druga grupa koja je takođe osećala da gubi autoritet – novinari. Tako su novinari i špijuni izmaštali čudan, mračan svet izdajstava i prevara koji nije imao mnogo veze sa onim što se stvarno dešavalo. I još uvek nema.

Prolog – plan iz Salzburija 1991.

U januaru 1991, dok se zahuktavao Zalivski rat, MI5 je postao ubeđen da je otkrio tajnu iračku terorističku organizaciju u Britaniji.

Našli su spisak imena trideset troje Iračana na doktorskim studijama u Londonu. Spisak je poslala iračka ambasada u Londonu Banci Engleske, da ne zamrzne stipendije od kojih su studenti živeli. Banka je prosledila spisak MI5 i agenti su ubrzo shvatili da pred sobom imaju nešto mnogo gore – nacionalnu iračku vojnu terorističku ćeliju.

Ovo su znali zato što je čovek koji je poslao spisak bio zamenik vojnog atašea u ambasadi.

Policiji je odmah rečeno da privede 33 „studenta“ – koji su odvedeni u tajnu vojnu bazu Rolston u Salzburiju, i internirani kao ratni zarobljenici. Okruživale su ih dve ograde od bodljikave žice i čuvalo ih je stotinu naoružanih vojnika.

To je bilo prvi put da je neko u Britaniji tako zatvoren od Drugog svetskog rata.

U stvari, u pismu nije bilo ničeg takvog. Irački vojni ataše bio je zadužen i za organizovanje studentskih stipendija za Iračane koji studiraju u Britaniji.

Neki od njih su zaista primali stipendije od iračke vojske – jer su studirali stvari poput strukture polimera. Ali kako je jedan britanski profesor istakao, kada bi se ista interpretacija primenila na britanske studente, više od polovine njih bi istog trenutka bili klasifikovani kao teroristi.

Najgore je što ni zatvorenicima ni njihovim advokatima nije bilo omogućeno da saznaju koji su dokazi doveli do njihovog hapšenja.

Kasnije je tokom godine formirana komisija da se ispita ovaj skandal. Ona je od MI5 zatražila da joj dostavi dokaze. Osim pisma, tajni agenti nisu ponudili ništa.

Čitavu stvar su umislili. Ali pravdali su se govoreći Bolje je grešiti iz opreza.

Skoro sto godina ranije – Odeljenje za distribuciju Daily Maila 1906.

Vilijam Leku (Le Queux) je bio popularni pisac početkom dvadesetog veka. Bio je polu-Francuz, polu-Britanac, i pisao je knjige sa divnim naslovima, kao na primer Čudne priče jednog nihiliste.

Leku je počeo kao novinar Daily Maila, ali je potom putovao po Evropi upoznajući razne čuvene i zloglasne ljude. Na tim putovanjima postao je ubeđen da mnoge evropske zemlje, pre svega Nemačka, zavide Britaniji i žele da se dokopaju bogatstva Imperije.

Nevolja je bila u tome što Britanci to nisu shvatali. Zato je Leku rešio da ih upozori – pre svega govoreći im da Nemci šalju špijune u Britaniju i pripremaju teren za invaziju.

Ali pripadnici vladajuće klase su mu se smejali. Govorili su da je to samo fikcija – što je i bila. Pri tome, on nije bio ni pravi Britanac, nije išao u pristojnu školu i previše je vulgarno i uporno insistirao na svom patriotizmu. U najkraćem, bio je gnjavator.

Tako je Leku učinio ono što bi svaki normalan čovek uradio u takvoj situaciji. Okrenuo se Daily Mailu.

Napisao je uzbudljivu priču o budućoj invaziji Nemačke na Britaniju i odneo je lordu Nortklifu, koji je vodio Mejl. Priča se zvala „Invazija 1910“ i opisivala je iskrcavanje Nemaca u Istočnoj Angliji i njihov pohod na London.

Nortklifu se priča strašno dopala – ali ljudi iz odeljenje za distribuciju su mu rekli da u mnogim gradovima iz Lekuove invazijske marš-rute nema mnogo sadašnjih ili potencijalnih čitalaca Daily Maila.

Zato je lord Nortklif promenio putanju invazije, tako da svi poharani i uništeni gradovi budu oni gde se kupuje Daily Mail. Ovo je karta invazije na koju je pristalo odeljenje za distribuciju.

Feljton je bio vrlo uspešan. Premijer je u parlamentu rekao da je Leku pogubni sejač straha, i da je priča objavljena da se zastraši neobrazovaniji deo javnosti u zemlji.

Rezultat.

Zatim je situacija počela da izmiče kontroli. Hiljade čitalaca Daily Maila počele su da šalju Lekuu pisma govoreći mu kako su primetili neke ljude koji se čudno ponašaju – što znači da su sigurno nemački špijuni.

Pisma su savršeno oslikavala ono što je Leku pisao u svojim knjigama. Ali umesto da ga to pokoleba, Leku je zaključio da ono što je zamislio kao beletristiku u stvari mora biti istina. U Britaniji postoji ogromna nemačka špijunska mreža.

Hiljade čitalaca Daily Maila ne mogu da pogreše.

Čoveka čiji je posao bio da otkriva špijune u Britaniji strašno je uzbudila čitava ova stvar. Zvao se pukovnik Edmonds. Imao je tanak budžet i dva pomoćnika – i niko se u generalštabu njime nije bavio.

Ali sada je pukovnik Edmonds video svoju priliku. Udružio se sa Lekuom i zajedno su počeli da zasipaju Komitet za imperijalnu odbranu dokazima čitalaca Daily Maila. Edmonds je govorio da vlada treba da formira „tajni biro“ za borbu protiv ove pretnje.

Šef Komiteta – lord Haldejn – rekao je da je to smešno. Ali čak ni on nije mogao da se suprotstavi groznici koja je zahvatila celu zemlju. Popustio je – i osnovan je MI5 – u velikoj meri izgrađen na snovima socijalno neprihvaćenog pisca i paranoičnoj mašti čitalaca Daily Maila.

Ali problem za MI5 bila je činjenica da nikakva špijunska mreža ne postoji. Nemci su zaista imali neke agente u Britaniji – ali ni približno 5.000 njih, kako je Leku tvrdio.

Kada je 1914. proglašen rat protiv Nemačke, MI5 je odmah pokupio 21 tobožnjeg namačkog špijuna i ponosno objavio kako su razbili mrežu. Ali briljantno istraživanje istoričara Nikolasa Hilija pokazalo je da to nije bila istina.

Hili ne bira reči. Evo njegovih zaključaka (Kel i Holt Vilson su direktor i zamenik direktora):

Jedan od najčuvenijih uspeha britanske službe bezbednosti bilo je veliko hvatanje špijuna u avgustu 1914. Ovaj događaj MI5 još uvek obeležava, ali pažljivo proučavanje nedavno otvorenih arhiva pokazuje da se radilo o potpunom falsifikatu – MI5 je kreirao i produžavao ovu neverovatnu laž.

Veliko hvatanje špijuna iz avgusta 1914. nikad se nije dogodilo – bila je to potpuna fabrikacija smišljena da se MO5(G) zaštiti od uplitanja političara i birokrata.

Tvrdnja koju su Kel i Holt Vilson izneli sutradan, i od tada stalno ponavljali, kako su svi sem jednog pohapšeni, bila je lažna.“

Drugim rečima, MI5 je sledio svetli primer Vilijama Lekua i sve izmislio.

Ali to nije bilo važno, jer se radilo o odličnoj priči, a novinari to vole. Čak je 1997. BBC snimio uzbudljiv dokumentarac – koristeći nedavno objavljene dokumente – o tome kako je MI5 1914. briljantno raskrinkao kajzerovu špijunsku mrežu u predvečerje Prvog svetskog rata.

Osim što produžava ovu izmišljotinu, u tom filmu postoje dva sjajna momenta – jedan je intervju sa unukom zamenika direktora MI5 koji izgovara fantastičnu repliku o svom dedi – naravno da je bio vrlo ćutljiv o MI5 – tako da porodica nije ništa znala.

A na kraju emisije prikazane su divne fotografije sa zabave koju je MI5 održao da proslavi završetak rata – na krovu svoje zgrade. Lica su fantastična.

Nakon Prvog svetskog rata, MI5 je izgubio na značaju. Ali kako su 1920-ih i 30-ih rasli strahovi od komunizma, pojavila se nova pretnja – ne samo komunisti iz inostranstva, nego i britanski komunisti koji bi mogli da izdaju sopstvenu zemlju.

Oni su često poticali iz iste više klase koja je upravljala tajnim službama. Tako je započet čudan ples – buržuji koji sumnjiče druge buržuje.

Ali čak ni tada MI5 nije mogao da odigra kako treba.

Pogledajmo slučaj Sesila Dej Luisa – oca Danijela Dej Luisa. Tridesetih godina, on je bio nastavnik u Čeltnam koledžu – jednoj od čuvenih viktorijanskih škola.

Ali uprkos svom zanimanju, Sesil je bio ubeđen da je on zapravo revolucionar. Godine 1933. odlučio je da zapali revolucionarnu iskru u Britaniji – tako što će napisati pesmu. Bio je to epski spev koji je nazvao „Magnetna planina“. Rekao je da mu je cilj bio da napiše

Nasilno revolucionarnu pesmu sa obiljem slika (na primer) puste, kancerozne zemlje koju vode ‘uzimači, a ne naslednici’, koji grme ‘Sad il’ nikad, kucnuo je čas noža / Raskida s prošlošću, glavnog poduhvata’.

Ovo je Sesil Dej Luis u poetskoj i radikalnoj pozi – i deo njegove pesme (vidite odakle potiče šarm Danijela Dej Luisa).

Ali Dej Luis je bio razočaran nedostatkom reakcije. Priznao je da pesma nije izazvala ni trunku uzbuđenja među upravnicima Čeltnama.

Iako ju je komunistički časopis Partisan Review proglasio možda najznačajnijom revolucionarnom pesmom iz engleskog pera do danas.

Zatim je MI5 primetio Sesila Dej Luisa. Ne zbog pesme, nego zato što je poslao pet funti kao donaciju Komunističkoj partiji u Londonu. Tako je MI5 odlučio da stavi Dej Luisa pod strogu prismotru.

Istoričar Džejms Smit je napisao divnu knjigu o tome kako je MI5 pratio mnoge britanske pisce iz više klase od 1930. do 1960. To je odlična knjiga zato što opisuje čudan i zamršen ples različitih delova britanske elite.

Smit opisuje kako je MI5 angažovao lokalnu policiju da nedeljama nadgleda Dej Luisovu kuću i presreće njegovu poštu. Ali nisu našli ništa sumnjivo. U izveštaju je stajalo da:

Dej Luis retko nosi šešir i ne oblači se naročito kicoški. Dobar je pevač. Preselio se u letnjikovac pošto je na njemu izvršio značajne strukturne popravke.

Ljudi iz MI5 su bili potpuno nesposobni. Nisu otkrili pesmu za koju se Dej Luis nadao da će izazvati komunistički ustanak u Britaniji.

Ne samo da su propustili pesmu – nego nisu ni ukapirali da je on pesnik. Sve u svemu, MI5 nije pronašao ništa opasno ni revolucionarno kod Dej Luisa. Bilo je to ponižavajuće.

Ali možda su bili u pravu. Džejms Smit opisuje kako je nekoliko godina kasnije, 1940. godine, Sesil Dej Luis povukao veze u britanskom establišmentu preko svoje ljubavnice Rosamund Leman, da ga ne pozovu u borbu protiv fašista.

Međutim, MI5 je 1940. godine zabeležio svoj najveći uspeh. Ne samo da je otkrio pravu nemačku špijunsku mrežu u Britaniji – nego je i uspeo da ubedi mnoge nemačke agente da promene stranu.

Ovo se zvalo „double-cross“ sistem, i još uvek se u istoriji MI5 slavi kao primer briljantne upotrebe špijunaže. Nemački agenti su nastavili da špijuniraju za svoje gazde u Berlinu, šaljući detaljne izveštaje. Ali sve informacije su bile lažne, osmišljene da obmanu i zbune naciste.

Još nešto se dogodilo svim obaveštajnim agencijama tokom rata – i MI6 i MI5. Kako su masivno rasle, počeli su da ih razjedaju razdori i unutrašnji obračuni. A budući da se sve ovo dešavalo pod velom taje, sukobi su morali da postanu pokvareni i otrovni.

Novinar Filip Najtli napisao je vrlo dobru istoriju špijuna pod nazivom „Druga najstarija profesija“. U knjizi citira jednog agenta koji govori o tome šta se dešavalo tokom ratnih godina:

Čitava organizacija je bila prožeta nepotizmom – tupi, turobni ljudi, koji ne zavređuju spomena; polu-ljudi udruženi sa drugim polu-ljudima da stvore iluziju snage, koji su samo udvostručili slabost; drugi koji se pamte samo po otrovnoj, pokvarenoj zlobi ili primitivnoj tvrdoglavoj gluposti; a čitavim sistemom je upravljao komandni lanac koji se isticao svojom nesposobnošću. Čitava služba je bila jadna i nesposobna.

Po završetku rata, nova laburistička vlada je znala da nešto mora de uradi kako bi dovela MI5 u red. Tako su našli Persija Silitoua – vlasnika poslastičarnice u Istbornu.

Silitou je otišao u penziju sa mesta načelnika policije u Glazgovu – gde se proslavio kao jedini policajac koji je imao hrabrosti da se suprotstavi „britvaškim bandama“ u istočnom delu grada.

Ove bande su imale nazive kao što su Bingo Boys i Baltička flota – i terorisale su Glazgov u međusobnim obračunima sa sekirama, mačevima, britvama i žiletima koje su krili u obodima šešira.

O kakvom se čoveku radi, možete videti iz ovog kratkog filma, gde pokazuje ekipi BBC-ja svoj izum, novi tip oklopnog automobila za zaustavljanje kriminalaca koji pljačkaju kombije s novcem. Izumeo je oklopni kombi.

Sviđa mi se kada kaže da on „brine o malom čoveku“.

Vlada je zamolila Silitoua da dođe i upristoji MI5 – i on je pristao. Ali ubrzo je shvatio da se radi o vrlo čudnom mestu – svi insajderi su ga mrzeli i ismevali ga govoreći pred njim latinski (koji on nije razumeo). Pri tome, namerno su mu davali pogrešne dokumente kada je odlazio na sastanke sa premijerom.

Silitou je govorio svojoj ženi – „Ponekad mi se čini da radim u ludnici“. Ali shvatio je da ima posla sa prilično sličnom situacijom poput one u sirotinjskim naseljima Glazgova – različite frakcije, zarobljene u čudnom, otrovnom mehuru.

Ali pre nego što je Silitou mogao bilo šta da uradi, sve je krenulo naopako. Iznenada su jedan za drugim počeli da se otkrivaju izdajnici u samom srcu britanskog establišmenta. Pretnju nisu predstavljali samo pretenciozni radikalni pesnici – Rusima su odavali tajne špijuni, diplomati i nuklearni naučnici iz samog sistema.

Tu je bio visoki diplomata Donald Meklin, nuklearni naučnik u središtu britanskog projekta izgradnje nuklearne bombe po imenu Klaus Fuhsm i još dva vrhunska agenta MI6 – Gaj Bardžis i Kim Filbi.

Jedan od glavnih zadataka MI5 bilo je pronalaženje izdajnika – ali žalosna činjenica je da su im svi promakli.

Persi Silitou je najuren. Ali dogodilo se još nešto gore. Godine 1964, MI5 je obavešten da je jedan od njihovih glavnih ljudi ruski špijun. Zvao se ser Entoni Blant – i ne samo što je bio visoko rangiran u MI5, nego je radio i u Bakingemskoj palati starajući se o umetničkoj kolekciji kraljice. I još gore, bio je rođak kraljice majke.

MI5 je obavio razgovor sa Entonijem Blantom, koji je smireno priznao da je sve tačno – bio je izdajnik. MI5 je bio toliko posramljen da je sve zataškao, obezbedio Blantu imunitet od sudskog progona, i on je nastavio da radi u Bakingemskoj palati.

Daily Mail je kasnije objavio da je kraljevska porodica sve vreme znala. Da je još 1948. ser Alen Lasels – glavni savetnik kraljevske porodice – prošaputao nekom dok su prolazili pored Blanta u palati: „To je naš ruski špijun“.

Ali ovo je možda bilo pogrešno protumačeno. Blant je šokirao kraljicu majku rekavši joj da je ateista – i ona je odmah pretpostavila da to sigurno znači da je komunista.

Mudra kraljica majka – pogrešno, ali tačno. Kasnije je bilo potvrđeno da je on ruski špijun.

Zatim je 1971. MI5 primio još jedan udarac. Većina njegovih protivnika – ruskih tajnih agenata u Britaniji – najurena je iz zemlje, pa MI5 nije imao mnogo posla. Ironija je bila u tome što je to bio rezultat jednog od njegovih malobrojnih uspeha.

U avgustu 1971, obični londonski policajac uhapsio je čoveka koj je pijan vozio u ulici Tottenham Court. Ispostavilo se da je to agent KGB-a Oleg Ljalin. Ljalin je dosta vremena provodio u kupovini u Vest Midlandsu – glumeći člana sovjetske trgovinske delegacije. Ali zapravo je špijunirao.

Ljalin se uspaničio i ponudio da otkrije MI5-u imena svih ruskih špijuna u Britaniji. Zauzvrat je zatražio da mu dozvole da ostane u Britaniji sa svojom ljubavnicom. MI5 je pristao – i ministar unutrašnjih poslova je proterao 105 članova trgovinske delegacije, jer ih je Ljalin označio kao špijune.

Mnoge reportaže i „vanredne vesti“, predstavljaju nagoveštaj kako će televizija izveštavati o tajnom špijunskom svetu. Pojavljuje se anonimni britanski „naučnik“ po imenu „Džim Voker“, koji se upleo u čitavu ovu stvar – i ima sjajnog materijala koji je snimio MI5 nadzirući Džima i Viktora, operativca koji ga je držao na vezi.

Ali problem za MI5 je bio taj što je proterivanjem agenata KGB u Britaniji praktično uništen.

Istoričar Stiven Doril, koji je napisao niz sjajno dokumentovanih istorija obaveštajnih službi, kaže da je kasnije jedan dezerter iz KGB-a po imenu Oleg Gordjevski priznao da se „londonski biro nikad nije oporavio od onih proterivanja“.

Doril takođe piše da su britanska vlada i njeni službenici bili toga svesni, kao i da su kasnije duboko sumnjali u tvrdnje MI5 i njegovog „odeljenja K“ – zaduženog za strane agente – kako u Britaniji još uvek postoji velika sovjetska pretnja:

Viši državni činovnici koji su imali posla sa obaveštajnom zajednicom od tada su znali da su tvrdnje odeljenja K o prodoru u britanske političke krugove i bezbednosnoj pretnji od operacija iz sovjetskog bloka najčešće bile preuveličane.

Brutalna činjenica je bila da do početka 1970-ih MI5 nije imao mnogo posla – ali i da su njihovi politički gospodari počeli da se pitaju da li je ova služba ozbiljno nesposobna.

Edvard Hit – premijer u ovo vreme – kasnije je u parlamentu otvoreno rekao šta je otkrio o službenicima MI5:

Izgovarali su strašne besmislice i njihova čitava filozofija je bila strašno besmislena.

Kad bi se neko od njih zatekao u metrou i primetio da neko čita Daily Mirror, odmah bi rekao – ‘Pratite ga, taj čovek je opasan, moramo da saznamo gde je ovo kupio.’

Ali ljudi na vlasti u Britaniji su istovremeno shvatili da nikako ne mogu da zauzdaju špijune. Naredni premijer sedamdesetih, Harold Vilson, napisao je vrlo ozbiljnu knjigu pod naslovom Upravljanje Britanijom, punu dugačkih i ozbiljnih poglavlja.

Ali kada je došao do devetog poglavlja, pod naslovom

PREMIJER I NACIONALNA BEZBEDNOST

ono je izgledalo ovako:

Ima dva pasusa koja objašnjavaju kako na premijeru počiva konačna odgovornost za bezbednosne agencije. I završava se sa druga dva, u kojima se prosto kaže:

Premijeru se povremeno postavljaju pitanja o problemima koji proizlaze iz ove odgovornosti. Njegovi odgovori se po pravilu mogu smatrati neinformativnim.

Nema drugih podataka koji se mogu svrsishodno ili prikladno dodati pre nego što se ovo poglavlje zaključi.

Reagujući na ovakve sumnje i napade, MI5 se zatvorio u sebe.

Problem za službenike MI5, zarobljene u svom mehuru, bio je taj što nisu mogli da poveruju da je za njihov neuspeh odgovorna njihova vlastita profesionalna nesposobnost. Ne samo što nisu uspeli da otkriju nijednog izdajnika, nego su se njihove operacije jedna za drugom završavale fijaskom. Zatim su sebe ubedili da je to sigurno zato što postoji izdajnik u njihovim redovima, negde u njihovoj zgradi – u sedištu MI5 u Mejferu.

Pokrenuli su ludačku potragu za neprijateljima unutar organizacije, pokušavajući da pronađu skrivene izdajnike čije će razotkrivanje objasniti zašto MI5 nikako ne ume da radi svoj posao.

To je bila potraga za „Petim čovekom“, koji bi se pridružio četvorici već otkrivenih, Bardžisu, Meklinu, Filbiju i Blantu.

Grupica agenata MI5 obratila se svom šefu, sa predlogom da ispitaju sve prethodne neuspehe i pronađu dokaze o izdaji. Njihov šef se zvao ser Rodžer Holis – i nije pristao. Njegov stav je bio da su operacije često polazile naopako zbog ljudskih grešaka, i preispitivati ih pod pretpostavkom da je neuspeh dokaz izdajstva značilo bi razbijati službu.

Zamislite kako bi bilo, govorio je on, znati da ste pod sumnjom zato što je neka operacija na kojoj ste radili bila neuspešna. „To je kao Gestapo“, govorio je.

Tako je ova grupica operativaca MI5 zaključila da je izdajnik upravo on.

Ovo je slika Rodžera Holisa.

Operativci su sada postali ubeđeni da u njihovu organizaciju ne samo što su se uvukli Rusi, nego da njome upravlja sovjetski agent. Znali su da nekako moraju da iznesu istinu na videlo, čak i ako to podrazumeva kršenje zakona. Tako su pronašli prijateljski raspoloženog novinara po imenu Čepmen Pinčer i saopštili mu ovaj tajni podatak.

Do tog trenutka, Pinčer je bio vojni izveštač Daily Expressa. Isticao se ekskluzivama iz „insajderskih izvora“ – iako je istoričar E.P. Tompson govorio da je Čepmen Pinčer zapravo:

Neka vrsta zvaničnog pisoara nad kojim su ministri i vojno-obaveštajne glavešine mogli da stoje i lagano ispuštaju informacije.

Ono što su nezadovoljni operativci MI5 sada saopštili Pinčeru bilo je kao visokooktanska mokraća. Ili kako sam kaže u ovom intervjuu, „kao da sam ušao u Aladinovu pećinu“. Ali to što je Pinčer napisao pripremilo je teren za jednu vrstu zavereničkog novinarstva koje do danas istrajava u dobrom delu medija.

Glavni agent MI5 koji je davao informacije Pinčeru zvao se Piter Rajt. On je bio jedan od najviših službenika MI5, ali je bio i pomalo paranoičan.

Da biste stekli pravi utisak o Piteru Rajtu i njegovom pogledu na svet, sastavio sam neke inserte njegovih intervjua iz 1980-ih o još jednoj njegovoj teoriji zavere – da je premijer Harold Vilson takođe bio sovjetski agent.

U Rajtovoj glavi veliki deo britanskog establišmenta bio je pod direktnom ili indirektnom kontrolom Sovjetskog Saveza. Za to nije imao nikakvih dokaza – ali vodilo ga je stanje svesti koje će u narednih 20 godina zahvatiti dobar deo obaveštajnih agencija, kao i novinara.

Po tom uverenju, ako zamislite da suprotna strana radi nešto pokvareno – onda je to verovatno tačno. To je značilo da je u mračnom obaveštajnom svetu mašta bila jača od očiglednih činjenica. Ako ne možete da pronađete dokaze, to samo znači da je neprijatelj mudro prikrio tragove.

Bio je to uzbudljivo romatični pogled na svet koji je zabavljao novinske konzumente – ali kasnije i doveo obaveštajne agencije u katastrofu sa oružjem za masovno uništenje u Iraku 2003.

Ovo je rodonačelnik tog ubeđenja – Piter Rajt. Čovek koga spominje, Englton, bio je još čudnija američka varijanta Rajta, na visokom položaju u CIA, koji je isto tako bio ubeđen da je Vilson bio sovjetski agent.

Rajtov detinje iskreni ton kojim izgovara ovo o Engltonu, „verovao je u to – jeste“, govori dosta o emocijama koje su vodile ove čudake u njihovim špijunskim mehurima.

Ali kao u svim organizacijama, proradio je egoizam. Drugi agenti MI5 su počeli da dostavljaju druga imena drugim novinarima. Pinčerov najveći rival bio je pisac po imenu Najdžel Vest.

Najdžel je podigao ulog. Počeo je da objavljuje knjige i članke u kojima je optuživao razne ljude za veleizdaju. U emisiji Nationwide 1981. godine je rekao da je čovek po imenu Leo Long bio izdajnik, pa zatim nagovestio da su drugi – čak i bivši guverner Ugande, ser Entoni Koen – možda bili izdajnici.

Treba pažljivo saslušati šta Najdžel Vest govori o ser Endru Koenu – jer nam to pokazuje do koje mere je ovaj izliv iz tajnog sveta postao uvrnut i paranoičan. Kada je 1930-ih studirao na Kembridžu, Koen je bio član intelektualnog društva „Apostoli“. Kao i dvojica špijuna – Bardžis i Blant.

Novinar pita Najdžela na osnovu čega sumnja da je ser Endru bio izdajnik. Najdžel kaže:

Nisam ga do sada imenovao jer se ne zna da li je bio sovjetski agent. Ali mislim da treba reći da je svako… ako govorimo o Apostolima, mnogi od njih su bili sovjetski agenti. A on je svakako ispitan, pošto je zauzimao vrlo visok položaj u ministarstvu za prekookeanski razvoj.

Od početka do sredine osamdesetih, isplivavalo je sve više i više imena – svi optuženi za špijuniranje u korist KGB-a poticali su iz jezgra britanskog establišmenta.

Jedne novine su ih grupisane po kategorijama

PRIZNANJE – DELIMIČNO PRIZNANJE – NEUTVRĐENO

Izdato je jedno veliko izvinjenje:

Na našem spisku osumnjičenih za špijunažu našao se Sedrik Belfarž, za koga je MI5 saopštio da je delimično priznao optužbe, a mi smo naveli da je mrtav.

Drago nam je što možemo da saopštimo da je živ, da nije ništa priznao i da tvrdi da uopšte ne bi trebalo da se nalazi na listi MI5.

I gospođa Tačer se umešala. Jer izgledalo je da ovo dokazuje nešto u šta je ona sve vreme verovala – da britanski establišment čine slabići, beskičmenjaci i korumpirani ljudi. Smesta je u parlamentu objavila da je Entoni Blant bio izdajnik. Evo nje 1986. godine, kako se veselo priključuje sa najnovijom optužbom – da je lord Rotšild bio „peti čovek“.

Kasnije se ispostavilo da nije.

Sve se pretvorilo u farsu. Novinari koji su započeli lov objavili su rat. Najdžel Vest je napisao čitavu knjigu, objavljujući da je otkrio da peti čovek nije bio Holis, nego njegov zamenik. Taj čovek se zvao Grem Mičel, i u slobodno vreme je bio velemajstor u dopisnom šahu.

Izgleda da su nezadovoljni operativci MI5 bili ubeđeni da je preko pisama koja je slao svojim šahovskim prijateljima kontaktirao svoje sovjetske nalogodavce. Potezi koje je slao u stvari su predstavljali tajne šifre kojima je maskirao svoju izdaju.

Ovo je jedna od partija Grema Mičela iz 1950. Pred vama je komplikovana šifra, a da li je to bila tajna poruka Rusima, nikad nije dokazano.

Još jedan pisac je tada pronašao pismo Rodžera Holisa iz 1940-ih u staroj državnoj fascikli, gde on piše da Rusima ne treba verovati. Za neke novinare je ovo bio dokaz da nije bio izdajnik. Ali drugi su tvrdili da je Holis namerno podmetnuo pismo da bi ga oni pronašli, kako bi se MI5 skrenuo sa pravog traga.

Ovo su televizijske reportaže o „otkriću“ Grema Mičela i o Holisovim pismima. Kolovođa – Čepmen Pinčer – i dalje insistira da je Holis peti čovek. Najdžel Vest tvrdi da je on nevin.

Ali Najdžel krajem osamdesetih ima veoma modernu frizuru.

Zatim je drugi pisac po imenu V.J. Vest napisao knjigu u kojoj tvrdi da je Holis ipak peti čovek.

Ispostavilo se da je V.J. Vest bivši hipik čije su rane godine upečatljivo zabležene u polu-autobiografskom romanu njegove prijateljice pod nazivom “Deset ljudi”. Ona opisuje putovanje po Americi, dok očajnički pokušava da Vesta odvuče u krevet.

Ovo je njegova knjiga o petom čoveku.

Ali onda – usred svih tih čudaka – pojavljuje se drugačiji glas.

Džejms Rasbridžer je bio špijun još 50-ih i 60-ih – i sada je napisao knjigu pod nazivom „Obaveštajna igra“, tvrdeći da su sve ovo gluposti i da je novinare obmanula banda desničarskih ludaka iz MI5.

Rasbridžer je rekao da se novine i televizija koriste za promovisanje opsesivnog uverenja službenika MI5 kako je njihova nesposobnost da četvrt veka urade bilo šta korisno posledica delovanja ruskog špijuna u samoj organizacji.

Nisu mogli da se suoče sa činjenicom da su bili potpuno beskorisni i nesposobni.

Konačno, glas razuma.

Ali nažalost, Džejms Rasbridžer je ubrzo zatim pronađen mrtav u svojoj šupi – po svemu sudeći kao žrtva auto-erotske igre koja je pošla naopako. Na sebi je imao samo plastičnu kabanicu i gas masku – a noge su mu bile vezane za zid komplikovanim sistemom konopaca.

Naravno, to je mogao biti đavolski pametan atentat.

Ili se prosto radilo o još jednom špijunskom čudaku.

Ali ovaj besomučan lov na veštice uopšte nije naškodio MI5-u. Naprotiv – jer su špijuni i novinari zajedno u javnosti stvorili sliku mračnog sveta punog prikrivene izdaje. Špijunski svet je postao fascinantni drugi univerzum, sastavljen od nagomilanih slojeva obmane, čiji su stanovnici pokušavali da se probiju kroz krugove laži do jezgra istine.

Toj slici su dosta doprineli romani Džona Le Karea – i njegov anti-junak Džordž Smajli. Le Kareovi romani su bili odlična reklama, jer su bili prljaviji i realističniji od Džejmsa Bonda i njegovog glamuroznog imidža.

Međutim, to je bio samo još jedan sloj obmane – jer su Smajli i njegova potraga za skrivenom krticom odražavali paranoične i neosnovane fantazije pobunjenih agenata MI5.

Ali to je potpuno izmišljen svet. Le Kare – koji je i sam bio špijun – priznao je to, i opisao je kako zaista izgleda špijunski svet:

Jedno vreme se pitate da li se ove budale pretvaraju da su budale pokušavajući da stvore pogrešan utisak, ili da li negde druge deluje prava efikasna služba.

Kasnije sam u svojim romanima takvu službu izmislio.

Ali avaj, stvarnost je bila osrednjost. Bivši kolonijalni policajci mešaju se sa propalim naučnicima, propalim pravnicima, propalim misionarima i propalim zavodnicama. Sve je ovo našoj organizaciji davalo amorfnu atmosferu proslave godišnjice mature na Orijent ekspresu. Kao da su svi zaudarali na neuspeh.

Ali ovaj novi imidž nije zadugo mogao da prikrije nesposobnost MI5.

Jer u isto vreme dok su svi uzbuđeno raspravljali o potpuno izmišljenim krticama, MI5 je propustio prave krtice u središtu obaveštajnih službi – čak iako su ti ljudi bili potpuno očigledni i praktično vrištali da skrenu pažnju.

Majkl Betani je radio u odeljenju za kontra-špijunažu MI5. Regrutovan je dok je studirao na Oksfordu, gde je bio simpatizer Adolfa Hitlera i imao običaj da zapeva himnu nacističke partije u lokalnom pabu.

Ovo je Betani iz tog vremena.

MI5 je pažljivo proverio njegovu istoriju i doneo odluku da je to čovek na svom mestu. Savršen materijal za MI5. Betani je zatim poslat u Severnu Irsku da se bori protiv terorizma, gde je ranjen u eksploziji bombe. Zatim je preživeo jedno užasno iskustvo. Krijući se u šifonjeru, morao je ćutke da gleda kako teroristi pucaju u kolena jednom njegovom doušniku.

Betani se vratio u London kao potpuno drugi čovek. Shvatio je da je MI5 pokvarena i nesposobna organizacija. Propio se i glasno govorio kolegama da više nije fašista – nego da je postao komunista.

Zato je MI5 doneo odluku da ga unapredi. Ponovo je izvršena provera – doneta je odluka da je on savršen materijal za MI5, i poslat je u rusko odeljenje.

Betani je postajao sve nestabilniji. U oktobru 1982. osuđen je za narušavanje javnog reda i mira u alkoholisanom stanju. Naredne nedelje osuđen je za švercovanje u gradskom prevozu. Na kraju je MI5 ovo primetio – i osnovane su dve posebne komisije da ispitaju Betanijevo ponašanje. Ali nisu znale jedna za drugu.

Nijedna nije primetila da je krao ogromne količine strogo poverljivih dokumenata MI5 i gomilao ih u svom stanu. Betani je uhvaćen tek kada je poneo najbolje od tih dokumenata i pokušao da ih ugura u poštansko sanduče drugog sekretara ruske amasade – gospodina Gouka.

Ovo je slika g. Gouka.

G. Gouk je time bio toliko zbunjen da je, umesto da ih preda KGB-u, uzeo ova dokumenta i vratio ih MI5-u, rekavši im kako ih je dobio. MI5 je uhapsio Betanija i protiv njega je pokrenut sudski postupak.

Čoveku zaduženom za proveru državnih činovnika – kao što je Majkl Betani – sada je bilo dozvoljeno da proveri članove porote na Betanijevom suđenju. Srećom, ovaj put je dobro uradio posao i Betani je poslat u zatvor na ostrvo Šepi na 23 godine.

Osamdesetih godina, počela je da se promalja užasna istina – da MI5, čiji je posao bio da lovi špijune koji ugrožavaju britanske interese, nikad u svojoj istoriji nije uhvatio nijednog špijuna bez tuđe pomoći.

Slučaj koji je zaista šokirao gđu Tačer bio je izdajnik Džefri Praj. Sedamdesetih godina, on je bio zaposlen u tajnom prisluškivačkom centru GCHQ i prodavao tajne Rusima.

I ponovo, izdaju nije otkrio MI5, nego lokalna policija u Čeltnamu.

Godine 1982, jedan policajac mu je došao na vrata raspitujući se za njegov automobil – prilično upadljivu dvobojnu belo-braon kortinu – koji je viđen u blizini mesta gde je napadnuta jedna devojčica.

Prajm je rekao policajcu da je čitav dan proveo kod kuće. Ali te večeri, on i njegova žena Rona su otišli da se provozaju po Kliv Hilu. Dok su sedeli i gledali zalazak sunca, Prajm joj je rekao da je on čovek koga policija traži. I ne samo to, nego i da je ruski špijun.

Prajm je bio pedofil i služio se špijunskim tehnikama u praćenju hiljada devojčica oko Čeltnama. Sastavio je ogromnu kolekciju kartona u koje je beležio kada će koja devojčica najverovatnije ostati sama kod kuće. Zatim je odlazio kod njih u svojoj dvobojnoj kortini i seksualno ih napastvovao.

I pored toga, Prajm je šest puta pozitivno prošao proveru.

Čak su se i Rusi zabrinuli zbog njegovih pedofilskih aktivnosti i po svemu sudeći hteli da ga šutnu. Godine 1980, Prajm je otputovao u Beč na sastanak sa KGB-om. Umesto da se sastaju na uobičajeno tajnim mestima, Rusi su ga izvodili u najbolje restorane, gde su znali da će ih zapadni obaveštajci prepoznati kao agente KGB-a.

Ali ni tada ih niko nije primetio – kao ni Prajma.

Prajmova žena Rona borila se sa svojom savešću. Na kraju je otišla u policiju i ispričala im sve o Prajmu. Osuđen je na zatvorsku kaznu od 35 godina za špijuniranje i na 3 godine za napastvovanje devojčica – što dosta govori o prioritetima britanskog establišmenta u to vreme.

Betanijev i Prajmov slučaj otkrivaju ne samo koliko je nesposoban bio MI5, nego i koliko je zaista tužan i bedan bio špijunski život.

Ali čak i usred svih tih izdaja, dogodilo se nešto iznenađujuće.

Rona Prajm je odlučila da ostane uz svog muža. Ovo je Rona koja opisuje kako joj njena duboka hrišćanska vera daje snagu da ostane uz svog muža. Vrlo je smirena i pribrana, i njeno dostojanstvo vam nekako otkriva koliko je zapravo čudna čitava ova špijunska rabota. Uvrnuta histerija koju podstiču potpuno besčasni ljudi – agenti i novinari – koji su nesposobni za prave ljudske emocije poput ljubavi i odanosti.

Rona govori o nečem drugom – o bezuslovnoj ljubavi. Primanje bezuslovne ljubavi, kaže ona, čini nas kompletnim i divnim ličnostima jer smo potpuno prihvaćeni. To je sušta suprotnost izdajstvu.

U isto vreme jedan od prvobitnih izdajnika, Kim Filbi, umro je u Sovjetskom Savezu. Snimatelj BBC-ja Fil Gudvin dao mi je nemontirane snimke Filbijeve sahrane u Moskvi. Pronašao ih je u nekom ormanu u moskovskoj redakciji BBC-ja.

Ovo je neverovatno svedočanstvo o neobičnoj komunističkoj državnoj sahrani na moskovskom groblju 1987. godine – gde je pokojnik pripadnik engleske više klase. Svuda su lica iz ruskog špijunskog miljea i sjajno je videti ih kako su na trenutak izašli iz svog uobičajenog mraka.

Zatim stiže Filbijev sanduk, praćen vojnim orkestrom i službenicima KGB-a koji nose sva Filbijeva odlikovanja na narandžastim jastučićima. To je neverovatna scena. Ali obratite pažnju na ženu sa crvenom kosom. To je Filbijeva udovica, Rufina, koja je živela s njim i pomagala mu dok se borio sa alkoholizmom i depresijom.

Pogledajte šta Rufina radi. Zaista je potresno. Ljubav i odanost opet prodiru u ovaj uski, gadni svet.

Čak je i Majkl Betani pronašao ljubav. Marion Džonston, naučnica i komunistkinja, slala mu je pisma u zatvor od 1985. Počela je da ga posećuje, i verili su se.

Ali 1995. nastala je bezbednosna panika koja je ponovo probudila sve špijunske novinare u listovima kao što je Daily Mail. Otkriveno je da je Marion fotografisala i crtala okruženje zatvora na Šepiju, i davala te slike Betaniju.

Zatvorske vlasti su ih zaplenile, a novinari su odmah rekli da je to deo plana za bekstvo ovog špijuna iz zatvora. Marion je ovo poricala i tvrdila da Betanija drže u samici, pa je ona samo želela da mu pokaže koliko je napolju divan krajolik.

I u pravu je. Krajolik oko Betanijevog zatvora, Svejlsajd, zaista je neverovatan i prelep. Nedavno sam imao priliku da odem na obližnje Mrtvačko ostrvo, na reci Svejl.

To je tmurno mesto, jer su davno – za vreme Napoleonovih ratova u 19. veku – tamo sahranjivani zatvorenici. Držani su na „brod-kasarnama“, zatvorima na vodi na obali Šepija.

Ovo ostrvo je čudno jer ga voda preplavljuje kada dođe plima – i ona spira zemlju i otvara zatvoreničke grobove. To znači da je ostrvo pretrpano ljudskim kostima.

Načelnik Mrtvačkog ostrva me je ljubazno poveo u obilazak – i ovde mi pokazuje otvorene grobove i kosti zatvorenika, nekih drugih izdajnika iz dalekog rata.

Ali najveći promašaj obaveštajnih službi krajem osamdesetih bila je činjenica da nijedna od njih nije predvidela pad komunizma.

Savetnik gđe Tačer – Čarls Pauel – ovako opisuje taj neverovatni neuspeh:

Najveći neuspeh obaveštajnih službi toga doba bila je nesposobnost skoro svih da predvide kraj komunizma. Ovo nas je snašlo potpuno nespremne. Silni podaci o njihovoj vojnoj spremnosti bili su u redu, ali to nam nije otkrilo ono što je trebalo da znamo – da će se sve uskoro srušiti.

Bio je to kolosalni neuspeh čitavog zapadnog sistema obaveštajnih i političkih procena.

Ali pravi razlog zašto obaveštajne službe nisu predvidele slom sovjetskog sistema bilo je to što mnogi ljudi iz najviših ešalona nisu mogli da veruju da je ovo istina.

Ser Persi Kredok je bio jedan od najmoćnijih ljudi u britanskom establišmentu. On je bio predsednik Zajedničke obaveštajne komisije, koja je koordinisala aktivnosti MI5, MI6 i drugih obaveštajnih grupa. I krajem osamdesetih, kada su svi ostali shvatili da se Sovjetski Savez raspada, ser Persi je ostao ubeđen da je sve to smicalica. Da Sovjetski Savez još uvek radi na svetskoj dominaciji komunizma.

Ovo je ser Persi.

Kredok je – uz još neke visoke funkcionere obaveštajnih službi – zaista verovao da su Gorbačovljeve reforme samo lukav trik da se nasamari Zapad. Kao što Mark Urban iznosi u knjizi „UK Eyes Alpha“ – ser Persi je iskoristio svoj položaj da nametne ovaj stav Zajedničkoj obaveštajnoj komisiji.

Ali Urban takođe ističe da ser Persi i njegovi savetnici nisu imali nikakvih dokaza. Oslanjali su se na pompezno nazvanu „analizu otvorenih podataka“. Poznatu i kao čitanje novina i gledanje televizije. Samo što su te podatke tumačili na sumanut način – vođeni sopstvenim grozničavim zamišljanjem beskrajno varljivog sveta.

Gđa Tačer je shvatila da su to budalaštine – i konačno je digla ruke od špijuna.

To je zaista trebalo da bude kraj MI5.

Međutim, deset godina kasnije, spasao ga je rat protiv terorizma – i od tada je MI5 prilično narastao. Ali izgleda da niko ne zna da li se i promenio.

U dvadesetom veku, kombinacija nesposobnosti i tajnovitosti iznedrila je organizaciju koja se sve više i više povlačila u svet umišljenih zavera, kako bi prikrila svoje uobičajene neuspehe. Pitanje je da li je to još uvek tako?

Katastrofe poput potpunog obaveštajnog promašaja sa oružjem za masovno uništenje u Iraku nagoveštavaju da se ništa nije promenilo. Ali nevolja je da ne postoji način da to proverimo. Špijuni žive iza zastora tajni i kad neko pokuša da ih kritikuje, odgovaraju kako su sprečili napade i spasli nas od užasne opasnosti. Ali ne mogu da nam pokažu dokaze, jer su oni poverljivi.

Nedavno je otkriveno da je sedamdesetih godina – na vrhuncu histerije sa izdajnicima – MI5 dresirao specijalno odgojenu grupu pustinjskih skočimiševa za otkrivanje špijuna. Pustinjski skočimiševi imaju vrlo oštar njuh i korišćeni su prilikom isleđivanja da pokažu da li osumnjičeni luči adrenalin – jer je to pokazatelj da je pod stresom i da laže.

Zatim su isprobali skočimiševe da vide da li mogu da prepoznaju teroriste koji unose bombu u avion. Ali skočimiševi su se zbunjivali, jer nisu mogli da razlikuju teroriste od običnih ljudi koji se boje letenja i koji isto ispuštaju adrenalin preko znoja.

Tako su i skočimiševi propali.

Možda MI5 nije trebalo da od njih tako lako odustane. Možda nam samo treba bolja vrsta skočimiša da saznamo istinu. Ali možda takve već imamo – zovu se novinari.

Međutim, najtužnija stvar u čitavoj priči je da Rona Prajm nije ostala sa svojim mužem Džefrijem. Godine 1995. zaljubila se u nekog drugog.

Preuzeto sa sajta Peščanik.net, na kom se nalaze i originalni video klipovi