Telo sportista za naučnike i farmaceutsku industriju predstavlja uzbudljivu retortu u kojoj je skoncentrisan napredak evolucije i skrivena inspiracija za proizvodnju sve sofisticiranijih doping sredstava
Pobuna bugarskog naroda protiv vladajuće nomenklature bliži se svom 150. danu. Glavna motivacija za izlazak na ulice je prezir prema sadašnjoj i bivšim vladama i socijalno nezadovoljstvo. Za H-Alter o ovoj pobuni govore njeni inicijatori blogeri Asen Genov i Samuil Petkanov.
“Pobuna bugarske srednje klase” kako ju je nazvao Vašington post počela je 14. juna kada je aktuelna vlada na mesto šefa kancelarije bugarske Državne agencije za nacionalnu sigurnost imenovala Deliana Peevskog, jednog od najbogatijih bugarskih oligarha, nekadašnjeg osumnjičenog za korupciju i vlasnika dobrog dela tamošnjih medija iza kojeg – premda to demantuje – navodno stoji Cvetan Vasiljev, moćni bankar koji ima najlukrativnije ugovore upravo sa državnim institucijama. Vlada koja ga je imenovala, predvođena Bugarskom socijalističkom partijom premijera Plamena Orešarskog i nekoliko manjih koaliciionih stranaka, na vlast je došla samo dve nedelje pre same odluke, pobedivši konzervativnu opciju bivšeg gradonačelnika Sofije Bojka Borisova koji je zemlju ostavio u ekonomskom rasulu i pod optužbama za povezanost sa organizovanim kriminalom i tamošnjim podzemnim polusvetom. Izrazi revolta i neverice najpre su počeli da se šire društvenim mrežama; Facebook i Twitter bili su u samo nekoliko sati preplavljeni porukama ogorčenosti.
Asen Genov, nagrađivani bugarski bloger, suosnivač fack checking stranice PolitiKat.net i dugogodišnji aktivista u domenu demokratskih sloboda i zaštite okoline, potom je na Facebooku organizovao „događaj“ u kojem je pozvao na protest u centru Sofije.
„Ta odluka je možda bila onaj inicijalni plamen koji je potpalio kasnije proteste, ali je istina da je pravo pogonsko gorivo za ove višemesečne događaje bilo nezadovoljstvo bugarskih građana načinom na koji se ova zemlja vodi“, kaže Genov za H-Alter. Glavna meta protesta od prvog je dana bio premijer Orešarski i njegova vlada, čiju je ostavku prvih nekoliko dana svakodnevno tražilo više hiljada ljudi, da bi situacija potom eskalirala u masovni društveni pokret, okupljajući u nekim danima i više od 50 do 60 hiljada ljudi na ulicama Sofije i drugih bugarskih gradova. Mirni protesti u jednom trenutku su se pretvorili u nasilne sukobe sa policijom i opsadom tamošnjeg nacionalnog parlamenta, ali protestanti nisu odustali od svakodnevnog izlaženja na ulice i traženja odlaska premijera. Sve zbog jednog političkog imenovanja, koje je, doduše, bilo samo povod za revolt, budući da je ta odluka povučena i Peevski nikad nije zaseo na ovu poziciju. „Korupcija, mafija i snažna povezanost između izvršne i zakonodavne vlasti i oligarhije, koji dominiraju ekonomskim, političkim i društvenim životom, glavni su razlozi zašto ljudi i dalje izlaze na ulice i traže ostavku premijera. Ovi se problemi sve više prepoznaju kao takvi i mislim da će se ovog puta morati razrešiti!“, uveren je Genov.
Premda u protestima sudeluju pripadnici svih društvenih slojeva, a prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja 76 posto bugarskih građana podržava proteste i traži ostavku premijera, analitičari i sami učesnici protestnih aktivnosti složiće se kako su okosnica pobune mladi obrazovani ljudi, pripadnici bugarske srednje klase. Slično kao i u građanskim pobunama koje su obeležile letne mesece širom sveta i Evrope, poput onih u Turskoj, Bosni i Hercegovini, Brazilu… „Radi se o protestima koji su motivisani potpuno različitim razlozima – pokušajem devastacije parka, visokim cenama javnog prevoza, imenovanjem mafijaša na javne funkcije – ali u suštini reč je o istim težnjama građana: žele sudelovati u procesu demokratskog odlučivanja na svakodnevnom nivou, a ne jednom u četiri ili pet godina na izborima. Sada je postalo moguće da se glas građanstva čuje svaki dan. Zahvaljujući socijalnim mrežama svaka osoba je danas „informativna agencija“ i ima mogućnost da se njen glas jednostavno i brzo raspiri među hiljade drugih ljudi. Protesti u Bugarskoj nemaju vođe, već svaki dan različite osobe stvaraju promenu. Promena će, dakako, biti spora i teška, ali proces je svakako započeo“, ističe Samuil Petkanov, vlasnik internet stranice Ne!Novinite(Ne!Vesti), koji je u proteste uneo brojne satiričke performanse, dajući im zabavnu notu uz snažne političke poruke.
Među protestante su se, dakako, uvukli i predstavnici opozicionih stranaka i neparlamentarnih političkih opcija koji bi, prema analitičarima, mogli ponajviše profitirati od ovih protesta, bilo da je reč o prevremenim ili redovnim izborima u Bugarskoj. Jedan od takvih je i Radan Kanev, jedan od vođa desno orijentisanog Reformističkog bloka i predsednik konzervativne stranke Demokrati za jaku Bugarsku.
On se neretko može videti kako zajedno sa ostalim protenstantima maršira po centru Sofije i traži odlazak aktuelne vlade. „Stranke Reformističkog bloka tradicionalno se oslanjaju na urbanu srednju klasu i visokoobrazovano glasačko telo u Sofiji i velikim gradovima, dakle na trenutno najaktivnije demonstrante. Međutim, upravo ovaj profil građanstva poprilično je malen s obzirom na ostatak društva, a uz to je i godinama bio politički pasivan. To samo znači da Blok mora proširiti svoju glasačku bazu na birače iz malih gradova i ruralnih područja, malih i srednjih preduzetništva, farmera, manjinskih birača“, ističe za H-Alter Kanev, dodajući, međutim, kako su demonstranti i dalje jasno distancirani od političkih opcija koje su im se pridružile u protestima, suprotno optužbama iz vladajuće koalicije da, uz spoljne utjecaje, opozicija stoji iza njihovog rušenja. „Protestanti nisu neprijateljski raspoloženi prema opozicionim liderima koji sudeluju u mitinzima, premda ih, generalno gledajući, nisu voljni prihvatiti kao vođe, iako je deo protestanata motivisan izjavama što dolaze iz tih stranaka. Njihova glavna motivacija je prezir prema sadašnjoj i nekim bivšim vladama“, kaže Kanev.
Jedan od razloga je, kaže, ekonomska stagnacija koja traje već godinama, stavljajući ovu zemlju na samo dno Evropske unije kada je reč o standardu. „Ekonomski rast je izrazito nizak i dohodak nije ni blizu evropskom proseku. Penzioni sistem je minimalno reformisan, pnezije su najniže u Evropi, čak i kad se uporede sa evropskim zemljama izvan EU. Uz to, na delu je esencijalna dominacija nacionalno orijentisanog monopola, koja ugrožava poslovnu klimu i uzrokuje masovni bankrot malih i srednjih preduzeća i porodićčnih biznisa“, nabraja Kanev. Aktuelnoj vladi, dodaje, ne pomaže ni činjenica što trenutno vodi Bugarsku zahvaljujući nadasve protivprirodnoj koaliciji. Naime, reč je o izvršnoj vlasti koja donosi zakone zajedno sa koalicionom strankom Pokret za prava i slobode u kojoj dominira turska manjina, sve uz pomoć stranke Ataka, ksenofobnog i nacionalističkog pokreta koji je u više navrata optuživan da poriče Holokaust. „To je jedan od razloga niskog poverenja ovoj vladi od prvih dana njenog mandata. Obe stranke, od kojih direktno i indirektno dobija podršku, navodno su povezane s mafijaškim i oligarhijskim krugovima. Čvrstoća ovog političkog saveza verojatno leži upravo u sumnjivim vezama s navedenim establishmentima, što znači da su nominalni politički neprijatelji postali praktični partneri i saveznici iz interesa“, ističe Kanev.
Svi navedeni problemi, koji bugarsko društvo tište već godinama, ako ne i decenijama, nisu se rešili ulaskom ove zemlje u EU. „Bugarska je doista profitirala od članstva u EU kada je reč o finansijskom aspektu i demokratskim promenama u kontekstu elementarnih ljudskih prava i sloboda. S druge pak strane, ovo članstvo nije doprinelo povećanju borbe protiv korupcije, mafije i organizovanog kriminala. Bugarski političari nisu u ovom kontekstu tražili pomoć Evrope, ali ni EU nije previše insistirala na rešavanju ovih problema. Čini se kako je, nažalost, politički integritet u nacionalnim zemljama interni problem koji se razrešava isključivo u nacionalnim okvirima, što će reći da na njega ne utiču politike iz Brisela“, ističe Kanev.
Foto: Fosia globe
Poslednjih meseci su u tamošnjim medijima prisutne tvrdnje, dominantno plasirane iz aktualne vlade, da su višemesečni protesti finansirani iz inostranstva, prvenstveno Brisela. „Članovi parlamenta i neki ministri javno lažu, pokušavajući na taj način da demorališu protestante. O takvim su tvrdnjama demonstranti obavestili Progresivni savez socijalista i demokrata u Evropskom parlamentu. Hannes Swoboda potom je u otvorenom pismu jasno demantovao tvrdnje socijalista, nacionalista i nekih ministara da su protesti organizovani preko NVO-a koji su finansiranje dobili iz spoljnih centara moći“, kaže bloger Asen Genov.
Jedna od poučnijih i indikativnijih posledica bugarskih protesta ogleda se u načinu na koji su društvene mreže faktički preuzele slobodarski integritet i demokratičnost koja je nekad davno pripadala konvencionalnim medijima. „Društvene mreže bile su i jesu izrazito važne za pokretanje i održavanje ovih protesta. Facebook i Twitter su glavne platforme za komunikaciju i organizaciju svakodnevnih protestnih aktivnosti. Stranice poput noresharski.org ili protestnamreja.bg takođe služe za istu namenu; prva kao novinska agencija, a druga kao protestna mreža. Sa druge strane imate situaciju da su medijske slobode kritično niske. Glavni problemi su medijska monopolizacija, odnosno činjenica da šačica ljudi ima vlasništvo nad većinom mainstream medija. Većina medija je na ovaj ili onaj način u vlasništvu Peevskog, tako da se slobodni protok informacija i sloboda govora u većini slučaja praktikuju dominantno na internet portalima, blogovima i društvenim mrežama. Situacija u najvećim medijima otežava bilo kakvo uspostavljanje demokratskih standarda i vladavine prava u Bugarskoj“, ističe Genov.
Samuil Petkanov pak ide dalje, pa tvrdi kako mainstream mediji ubrzano gube bitku od socijalnih mreža i nezavisnih internet portala. „Brojne manje stranice generišu deset puta veću posećenost od najtiražnijih bugarskih novina. Stvar je u tome da se funkcionisanje bugarskih mainstream medija ne bazira na tržišnim principima, prodaji i oglašavanju, već na finansijama od političara i oligarha čija su medijska ispostava.“
Korisnost navedenih internet servisa pokazala se i tokom minulih nedelja, kad su protestne aktivnosti, nakon letne parlamentarne pauze, bile brojčano desetkovane. Naime, upravo se na njima najuporniji protestanti svakodnevno dogovaraju i odlaze na sve događaje koje prema protokolu posećuje bugarski premijer i prekidaju ga u govorima glasnim povicima „ostavka!“ i „mafija!“. Što se tiče Peevskog, on je pokazao kako i dalje, nakon više meseci, poseduje kapacitet za raspirivanje gneva kod bugarskih građana: prije dve nedelje najavio je povratak u nacionalni parlament kao zastupnik, što je uzrokovalo nova negodovanja na društvenim mrežama i najavu predsednika Bugarske Rosena Plevnelijeva, koji je od početka podržao proteste i zbog toga postao meta vladi naklonjenih medija, da na Ustavnom sudu preispita zakonitost ove najave, jer je Peevski sa mesta zastupnika bio imenovan na poziciju Državne agencije za nacionalnu sigurnost.
Time je opet pokazano kako se aktuelni protesti dominantno baziraju na artikulaciji nezadovoljstva strukturalnom korupcijom društveno-političkog uređenja Bugarske, dok su klasni problemi, prožeti rastućim siromaštvom, iščezavanjem preostale srednje klase paralelno sa povećavanjem razlike između bogatih i ostatka zemlje bili nešto sporedniji u zahtevima mase na ulicama.
Suprotno tome, navedeni problemi bili su glavni povod padu vlade bivšeg premijera Bojka Borisova početkom 2013. godine, kad su iz ruralnijih krajeva na ulice bugarskih gradova došli demonstrirati ljudi zbog drastičnog povećanja cena električne energije, uzrokovanih liberalizacijom energetskog tržišta i privatizacijom nacionalne elektroprivrede.
Upravo taj element, koji je nedostajao aktuelnim protestima, mogao bi, prema nekim procenama analitičara, nanovo razbuktati proteste širom Bugarske.
„Uznemirujuća je činjenica da na doskorašnje proteste dolazi sve više ljudi sa svojim računima za struju. To pokazuje da bi se nadolazeće zime vrlo verojatno mogli dogoditi protesti slični onima sa početka 2013, koji su rezultirali ostavkom Borisova. To će definitivno povećati broj demonstranata. Uz to, aktuelna Vlada i dalje nastavlja sa apsolutno nedopustivom politikom i nedopustivim političkim imenovanjima“, ističe Genov, dok Petkanov očekuje kako će se verojatno u nadolazećim nedeljama ujediniti siromašni deo građanstva – koji su stajali iza protesta protiv Borisova – zajedno sa mladim obrazovanim ljudima koji traže smenu njegovog nasljednika.
Uzme li se u obzir i činjenica da je aktuelna vlada najavila otpuštanje 40 000 radnika u javnom sektoru, što je uzrokovalo otvorene pretnje sindikata o masovnim štrajkovima, dosta je moguće da će, dogodi li se, nadolazeća pobuna biti znatno veća i radikalnija od ove aktuelne.
Shvatam da hitno moram da kupim namirnice. Proveravam svoj kalendar da bih video koliko ću puta sledeće nedelje večerati kod kuće. Onda proveravam na displeju svoje pametne kante za smeće i pametnog frižidera, koliko je namirnica pohranjeno u kantu za otpatke i šta je ostalo od namirnica u frižideru. Kombinujem sve te informacije i razmišljam šta bih voleo da jedem. Odlazim na sajt svog omiljenog nabavljača. Kada se logujem, moram da skeniram svoju zenicu i kažem svoje ime. To mi pruža osećaj sigurnosti.
Ovo nije isečak iz nekog naučnog fantastičnog filma već moguća ilustracija načina na koji će potrošači komunicirati 2020. godine, obrađen u istoimenoj publikaciji revizorsko konsultantske kompanije EY (kako glasi novi zvanični naziv revizorske kuće Ernst&Young) čiji su vodeći stručnjaci na bazi industrijskih trendova razvili četiri scenarija razvoja tržišta komunikacija u budućnosti.
Ovi scenariji su napravljeni identifikovanjem važnih trendova i ključniih rizika. Ključni rizici su trendovi sa veoma velikim uticajem na ključno pitanje i koje je jako teško predvideti. Među rizicima postoje dva ključna – stepen integracije interneta u naše živote (postoji dve verzije: 1) potpuna integracija i 2) delimična integracija gde postoji granica samostalnog virtuelnog sveta) i kao drugi rizik bezbednost i privatnost, gde su definisane dve krajnosti: jedna je kontrolisan i bezbedan internet, a druga potpuno nekontrolisani haos sa brojnim incidentima na poljima bezbednosti i privatnosti. Četiri različita scenarija nastala na ovim rizicima biće detaljno opisana na narednim stranama.
B&F će scenarije objaviti u četiri nastavka. Ovo je treći, a prvi, drugi i četvrti su na ovim linkovima.
Scenario 3: Kontrola brzine
Vratimo se na skeniranje zenice i naručivanje hrane pomoću pametnog frižidera.
Nabrajam sve namirnice koje želim da naručim. Moram da budem vrlo jasan u nabrajanju. Umesto da samo koristim izraz pasta, govorim pasta fuzili, Barila. Ja kupujem svake nedelje tu pastu, ali prodavac ne sme da čuva podatke ili ponovo koristi date podatke. Završavam sa porudžbinom nakon 15 minuta. Biram opciju da mi naručena roba stigne u utorak popodne. Porudžbinu ću platiti kada je budem preuzimao.
Vlada se umešala i nametnula krutu zakonsku regulativu kako bi držala internet bezbednost pod kontrolom. Kruta zakonska regulativa desila se na račun inovacija usluge. Posledično je prekinuta integracija virtuelnog i fizičkog sveta.
Ø Privatnost i bezbednost su pod kontrolom.
Ø Virtuelni i fizički svet su odvojeni.
Zajedno sa rastom sajber kriminala u poslednjih 15 godina novog milenijuma, svet je ušao u novu fazu obeleženu sajber kriminalom, gde kriminalci slobodno čine zloupotrebe i ostvaruju visoke zarade (u pogledu novca i informacija) bez velikog rizika za izvođenje pred pravdu. Milijarde dolara i terabajti podataka bivaju kradeni svake godine. Pretnje su se konstantno menjale i postajale sofisticiranije, konkretnije i inteligentnije.
Vlada je morala da se umeša kako bi zaštitila klijente od zloupotreba i zločina. To je rezultiralo stvaranjem čvrstih zakonskih regulativa po pitanju privatnosti i sigurnosti. Na početku regulativa je bila zasnovana na pravilima, što znači da je skup pravila razvijen u cilju da opiše dobro poslovno vođenje na polju privatnosti i sigurnosti. Vremenom kompanije su koristile rupe u ovakvom sistemu kako bi postigle privremenu prednost nad konkurentima, u pogledu zaštite koju pružaju klijentima. Brojni su bili skandali vezani ua privatnost i bezbednost. Danas zakonska regulativa je eksplicitna i teži tome da pokrije sve od čuvanja informacija bezbednim do garantovanja privatnosti. Nova zakonska regulativa tako je detaljno osmišljena da pokriva sve zamislive prekršaje. Većina kompanije smatra da je takva zakonska regulativa preterano, neproporcionalno komplikovana, detaljna i nefleksibilna. Sa druge strane klijenti pokazuju izuzetno poverenje u novu pooštrenu regulativu i spremni su da plate za nove usluge baš zbog nametnute povećane bezbednosti. Samim tim organizacije su primorane da se usklade sa novom regulativu kako bi pridobili klijente. Usaglašavanje sa zakonskom regulativom predstavlja za kompanije veliko opterećenje u pogledu utrošenog novca i vremena.
Internet je podeljen na tradicionalni internet za prilično niskorizične tipove pretraga i usluga, i internet koji pruža mnogo bolju zaštitu koja je potrebna za osetljive usluge kao što je online kupovina, Vladine i zdravstvene usluge. Klijenti doslovno plaćaju cenu za internet bezbednost, ne samo u pogledu novca, već i u pogledu prilagođenih usluga. Na internetu koji je daleko bezbedniji identifikacija pri korišćenju uključuje skeniranje korisnikove zenice i otiska prsta. Ovaj tip identifikacije potreban je svaki put kada korisnik koristi novu internet uslugu. Razmena podataka između kompanija je zabranjena, pa je posledica toga da ljudi moraju da obavljaju više operacija nego što je to nekada bilo neophodno. Na primer, ukoliko žele da plate za svoju online kupovinu, oni moraju da posete drugi bankarski sajt, daju svoje podatke i uplate količinu novca koja je potrebna za obavljanje te kupovine, koju će ta institucija prebaciti na račun odabranog prodavca, samim tim čitav proces je zakomplikovan. I to nije sve, već je kupac primoran da pred svaku novu uslugu pristaje na čitave nizove uslova, kako bi postao njen korisnik. Neki ljudi više vole da sami odu u prodavnice, jer se pokazalo kao jednostavniji proces. U najvećem broju, ljudi koriste tradicionalni internet kako bi čitali novine, tražili specifične informacije, i obavljali zadatke koji ne uključuju razmenu privatnih podataka.
Global cyber security sistems (GCSSs) – globalni virtuelni bezbednosni sistemi, uvedeni su kako bi skenirali, pratili i kažnjavali u slučaju prestupa. Sistem kažnjavanja je strog. Ovi GCSSs sistemi su potpuno automatizovani, deluju proaktivno kako bi sprečili virtuelni kriminal i napade u okviru virtuelnog sveta. To su inteligentni sistemi, koji imaju moć odlučivanja. Klijenti se ponovo osećaju bezbedno dok koriste internet jer su i sami svedoci da čvrsta zakonska regulativa smanjuje broj incidenata.
Kompanijama u okviru ove industrije usklađivanje sa novom zakonskom regulativom oduzelo je dosta vremena i uloženo je dosta truda. Kako su klijenti izgubili poverenje u kompanije i to kakvu su im poverljivost i bezbednost pružali, kompanije teže tome da povrate poverenje tako što će investirati u bezbedniji internet. Kao posledica, potrošači ponovo imaju poverenje u provajdere internet usluga, ali je brzina kojom se nude nove usluge pružaju klijetima, drastično opala. Ovo nazadovanje u stvaranju novih usluga, je dodatno usporilo integraciju fizičkog i virtulenog sveta. Dobra strana ovog sporog tempa, jeste ta što ljudi više nisu opterećeni tehnologijom, ljudi su opušteniji i manje opterećeni stresom. Ljudi se osećaju sigurnije i imaju veću kontrolu.
Nova zakonska regulativa posebno je temeljno obradila pitanje transparentnosti. Rezultat toga su jasno definisane informacije o proizvodu koje se mogu naći na njegovom pakovanju, kao i u komercijalnoj komunikaciji. Informacije o proizvodu uključuju listu svih sastojaka, poreklo svih sastojaka koji se nalaze na listi, informacije o proizvodnom procesu proizvoda, kao i ekološki otisak. Postoji veliki broj proizvoda koji su dozvoljeni da budu ponuđeni, ali ne i reklamirani zbog njihovog negativnog uticaja na cenu zdravstvene usluge ili uticaja na okolinu.
Domovi su postali moderniji i efikasniji. Ljudi poseduju pametne kante za otpatke, pametne frižidere, ali oni međusobno nisu u dobroj saradnji. Kako nije dozvoljeno da se privatni podaci čuvaju, ponovo koriste ili analiziraju, svi uređaji funkcionišu nezavisno. To znači da ljudi sami treba da kombinuju dobijene informacije. Primer za to je pravljenje liste za nabavku namirnica, kada čovek mora sam da kombinuje informacije koje su ispisane na displeju kante za otpatke i frižidera, jer oba ova uređaja daju različite informacije namenjene stvaranju liste za kupovinu. Kada se mašina za pranje pokvari, njen displej će signalizirati tačno koji njen deo se pokvario i treba da se zameni, ali i dalje vlasnik mora sam da zakaže popravku kod majstora. Dakle, ljudska inteligencija i angažovanje su i dalje potrebni za izvršavanje zadataka kao što je pravljenje liste za nabavku namirnica ili pozivanje majstora.
Nakon niza godina tokom kojih se kupovala brza hrana i unapred pripremljena hrana, polako se prestaje sa ovim nezdravim navikama. Tradicionalno kuvanje je ponovo sve popularnije. Takođe, došlo je do promene u tome kako ljudi provode svoje slobodno vreme. Ljudi su shvatili da je jedan od načina za poboljšanje odnosa sa prijateljima i porodicom, ostajanje kod kuće. Jednostavne stvari kao što je kupovina namirnica, spremanje hrane ili zajednički obroci, stvaraju čvršće odnose među ljudima. Sada ljudi teže tome da više vremena provode sa prijateljima i porodicom nego u komunikaciji sa virtuelnim prijateljima.
Zaključak je da su ljudi sada manje zatrpani i zavisni od novih tehnologija i uređaja. Tehnologija je počela da odmaže i sve komplikovanija za upotrebu. Kao posledica toga, dogodilo se da ljudi manje koriste tehnologiju nego što su to činili pre nekoliko godina.
Karakteristike scenarija 3:
Ø Internet je podeljen na tradicionalni internet za bezazleno svakodnevno korišćenje i mnogo bezbedniji internet za korišćenje mnogo važnijih usluga.
Ø Nakon niza godina koje je obeležio virtuelni kriminal, broj i učestalost virtuelnog kriminala je znatno opala.
Ø Korisnici se ponovo osećaju bezbedno u pogledu sigurnosti i privatnosti. Za osećaj bezbednosti i smanjene stope virtuelnog kriminala zaslužna je intervencija koju je Vlada izvršila. Ovo je rezlutovalo pooštrenom zakonskom regulativom na po pitanju bezbednosti i privatnosti.
Ø Po mišljenju mnogih kompanija nova regulativa je nepotrebna i rigidna. U isto vreme oni treba da se usaglase sa regulativom kako ne bi izgubili dozvole za poslovanje. Usaglašavanje sa novom regulativom predstavlja veliko opterećenje za kompanije u pogledu utrošenog vremena i novca, a to ide na štetu razvijanja inovacija.
Ø GCSSs su osmišljeni kako bi očitavali, pratili, sprovodili zakonske mere u slučaju prekršaja. Kazne u slučaju prekršaja su visoke.
Ø Loša strana nove regulaltive je ta da su korisnički servisi postali teži za korišćenje i skuplji.
Ø Postoje određena tehnološka unapređenja, ali ove inovacije su prilično malobrojne i nisu usklađene sa ostalim inovacijama.
Izazovi i mogućnosti koji pruža scenario 3:
Ø Loša strana stroge regulative sigurnosti i bezbednosti, jeste ta, da su online servisi postali manje pristupačni za korišćenje. Veliki izazov koji ide uz ovaj scenario jeste taj da se razviju proizvodi ili usluge koji su jednostavni za korišćenje, a usaglašeni su sa novom regulatornom politikom.
Ø U okviru ovog scenarija korisnici moraju da se usaglase sa velikom brojem pravnih uslova korišćenja za svaku digitalnu uslugu koju koriste. Izazov ovog scenarija je pronaći način da se korisnicima jednostavnim jezikom, slikama i primerima objasni koja je funkcija propisa i procedura. To će uticati na veću transparentnost poslovnih procedura, poboljšati odnos sa klijentom i razumevanje potrebe za čvrstom zakonskom regulativom.
Ø Prema ovom scenariju ljudi imaju tendenciju da izaberu one kompanije koje se visoko kotiraju po pitanju sigurnosti i privatnosti podataka svojih klijenata. Oni preferiraju brendove koji imaju dobru reputaciju i stabilnu istoriju po pitanju nepoznatih upada u sistem.
Ø Globalni internet autoritet će se predati odabranim i kvalifikovanim kompanijama ekskluzivna prava za vođenje servera sa podacima sa bezbednog interneta.
Ø Još jedan od izazova je efikasna i efektivna implementacija novih propisa u poslovne procese. Vlade će imati veću ulogu u okviru telekomunikacione industrije.
Ignjacio Sančez, madridski hematolog kaže da su se uporedo sa mobilizacijom protiv privatizacije zdravstva po bolnicama počeli organizovati plenumi, koji nisu okupljali samo osoblje bolnica nego i pacijenate i građane. “Svi zajedno počeli smo da raspravljamo zašto je bitno očuvati zdravstvo javnim i kako ga možemo odbraniti”, kaže on.
Španija je, kao i većina južnih zemalja evrozone, prihvatila drastične mere štednje kako bi smanjila državni deficit. Jedna od mera obuhvata i privatizaciju zdravstvenog sistema, što je izazvalo talas nezadovoljstva građana i zaposlenih u zdravstvu. Taj talas, nazvan „Belom plimom“ (marea blanca) okupio je od početka 2013. godine niz sindikata, udruženja, organizacija, inicijativa i građana koji se sve artikulisanije zalažu za javno upravljanje zdravstvenim sistemom kao temeljnim javnim dobrom. O borbenosti tradicionalno apolitičnih doktora, krizi demokratskog upravljanja i solidarnosti svih građana kao neophodnom preduslovu borbe razgovarali smo sa doktorom Ignjacijom Sančezom (intervju objavljujemo pod pseudonimom) iz madridske Opšte bolnice „La Paz“.
Zbog čega je pokrenut štrajk u zdravstvenom sektoru u Madridu?
I. Sančez: Grad Madrid je doneo odluku da „spasi“ zdravstvo tako što će privatizovati njegov sistem upravljanja. U Španiji zdravstvenim sistemom upravljaju gradovi, a gradska uprava Madrida je već privatizovala ne-sanitarne servise, poput održavanja i prehrane, u bolnicama. Sada žele učiniti isto i sa čitavim sistemom upravljanja. Kolektivi zaposlenih, pre svega doktora, usprotivili su se toj odluci smatrajući da bi to bila klinička smrt javnog zdravstva. Naime, unutar javnog sistema zdravstva postoji jedan visok stupanj autonomije u radu doktora koja bi se, u slučaju privatizacije zdravstva, potpuno narušila jer bi odjednom ta autonomija postala podređena režimu štednje koji nameće privatnička logika – štednja na materijalima, opremi, usluzi, radnoj snazi… Zbog toga se sa odlukom o privatizaciji zdravstva menja i cela logika obavljanja medicinskih usluga. Jer javnim novcem ne možete opsluživati dva gospodara – pacijente i privatne firme. U Španiji već postoji jedan primer bolnice koja je privatizovana na taj način u okolini Valensije. To je bila katastrofa, troškovi su se drastično povećali.
Zašto gradske vlasti ipak žele da privatizuju upravljanje ako se taj model pokazao kao katastrofalan?
I.Sančez: Zato jer postoje privatne kompanije koje su, pomoću vlade, zarađivale jako puno tokom građevinskog buma. Na primer, pre nekoliko godina je Grad Madrid platio građenje sedam novih bolnica koje uopše nisu bile potrebne. One ni dan danas ne funkcionišu unutar primarnog sistema zdravstva, već samo na nivou sekundarnog. Gradska uprava se zbog toga zadužila, moraju da otplaćuju kredit sljedećih 20-25 godina. Sada, kada je tržište nekretnina u krizi, postavlja se pitanje kako politička stranka (Partido Popolar, Narodna stranka, trenutno na vlasti) može i dalje činiti usluge svojim „prijateljima“ koji joj plaćaju izborne kampanje. Iste firme koje su sudelovale u izgradnji tih sedam bolnica danas se spominju kao mogući privatnici koji bi njima i upravljali. Zbog svega toga rezovi u zdravstvu sledećih godina mogu biti samo veći, jer nema dovoljno novca da se zadovolji i zdravlje građana, i dugovi Grada i profit privatnih firmi.
Kako se razvila borba za očuvanje javnog zdravstva?
I.Sančez: Predlog da se privatizuje tih sedam novih bolnica u Madridu doveo nas je do toga da smo se zapitali šta da učinimo. Godinu dana ranije, kada je vlast ukinula zdravstveno osiguranje imigrantima, što se pokazao kao tek prvi korak u ukidanju univerzalnog javnog zdravstvenog sistema, mi doktori smo ćutali. Tu postoji dublji problem koji zahvata nas lekare, kao tipične pripadnike srednje klase. To je društvena klasa bez kulture revolucionarne političke borbe. Jedina politička kultura koju posedujemo je, naravno, ona za odbranu naših radničkih interesa. Međutim, sa ovom novom mobilizacijom protiv privatizacije zdravstva počeli su se po bolnicama organizovati plenumi, koji nisu okupljali samo osoblje bolnica nego i pacijenate i građane. Počeli smo svi zajedno da raspravljamo zašto je bitno očuvati zdravstvo javnim i kako ga možemo odbraniti. Glavna parola ove mobilizacije je „zdravstvo se ne prodaje, ono se brani“ (La sanidad no se vende, se defiende).
Dakle, doktorska klasa se ipak politizovala?
I.Sančez: Mislim da je, uprkos najnovijem procesu, politička dimenzija problema i dalje nedovoljno naglašena, jer se ne radi samo o problemu upravljanja javnim servisom. U suštini je reč o problemu same demokratije. Na primer, doktori su se obratili gradskoj skupštini, gde narodna stranka ima apsolutnu većinu, sa zahtevima koji se ne tiču samo radničkih prava nego i pitanja modela javnog upravljanja zdravstenim sistemom. Na to je gradska uprava odgovorila da može pregovarati o radničkim zahtevima, ali ne i o modelu upravljanja zdravstvenim sistemom. Ta frustracija, ta nemogućnost dijaloga o temeljnom pitanju, dovela nas je do toga da se mobilizujemo na razne načine – kroz manifestacije, štrajkove, javne tribine, uključivanje građana u borbu,… Dakle sve ono što se danas naziva „Belom plimom“. Zanimljiv primer borbe je bio da smo jednom novac koji dobijamo od sindikata tokom štrajka donirali udruženju koje je pokrenulo ustavnu tužbu protiv gradske odluke da privatizuje zdravstvo. Budući da za tu tužbu trebaju sredstva za plaćanje advokata i slično, mi smo u štrajku skupljali novac za njih. To su situacije koje su nove, koje nisu postojale pre „Bele plime“.
Kako su zaposleni u zdravstvu učinili taj korak i povezali se sa građanima?
I.Sančez: Odlučujuće je bilo pokretanje ankete među građanima vezane za predlog gradske uprave da privatizuje zdravstvo. Anketirano je skoro milion građana, od kojih je 99 posto odgovorilo da želi javni zdravstveni sistem kojim se upravlja javno. Tokom pet dana sprovođenja ankete mnogi građani su došli u bolnice, podržali nas i ponudili svoju pomoć u aktiviranju građana kako bi odziv na anketu bio veći. Povezali smo se sa udruženjima pacijenata, ljudi su bili po 24 sata u bolnici, direktor bolnice je zažmurio na jedno oko i dopustio da na poslednjem spratu u jednoj prostoriji imamo plenume i izrađujemo transparente za demonstracije… Mobilizacija je bila jako, jako velika.
Koji bi bio alternativni način upravljanja bolnicama, da se one ne privatizuju?
I.Sančez: Razradili smo i prezentovali gradskoj upravi alternativu privatizaciji na tehničkom nivou upravljanja, a to je da bi najefikasniji oblik upravljanja bio da zaposleni svakog odeljka sudeluju u upravljanju svojim ogrankom. Ako doktori sami upravljaju svojim odeljkom mogu to činiti jeftinije, jer najbolje znamo šta nam je potrebno i šta nam je najnužnije. Ako moramo štedeti tačno znamo gde možemo uštedeti, a gde ni slučajno ne smemo. Ako, međutim, odeljkom upravlja privatna kompanija na nivou cele bolnice, oni to sigurno neće znati nego će im jedina bitna stvar biti ušteda po svaku cenu. To je ta razlika, a ono što je bitno u tome je da mi, radnici u zdravstvu, želimo preuzeti odgovornost u upravljanju.
Preuzeto sa H-altera
Krajem XVIII veka britanski filozof Džeremi Bentam je izneo tvrdnju da u svojim delovanjima političari treba da nastoje da ostvare najveću dobrobit za najveći broj ljudi. Od tada je ovaj princip postao vodilja za većinu političara. Međutim, do danas nismo našli načina kako ovaj princip sprovesti u praksi. Neuspeh u postizanju jednakosti i održivosti u razvoju je proizveo jednostran razvoj u kojem su ekonomske suštine prevazišle socijalnu i ekološku održivost, što je ove tri poluge razvoja ostavilo dezintegrisanim pa čak i nesposobnim da se obnavljaju.
Poslednjih decenija najznačajnija globalna inicijativa za politike koje će služiti svima je ideja održivog razvoja koja smatra da politika treba da donosi podjednaku korist različitim aspektima razvoja (ekonomski, socijalni, ekološki), kako za pojedince tako i za celu planetu (mikro – makro). Ovaj princip definiše imperativ na polju jednakih prava u različitim domenima blagostanja, bez naznaka o tome kako će se postići takva jednakost, i posebno imajući u vidu dominantnost ekonomskog rasuđivanja. Mikroekonomski pristup koji su predstavili tržišni ekonomisti je jasan, ali ne objašnjava ništa. On obećava da će pobednici u tržišnoj igri stvoriti toliko dobiti da će to svakome doneti veću dobrobit. Ovaj pristup je poznat kao efekat “prelivanja”, kada se dobit preliva od bogatih ka siromašnima kroz zapošljavanje, poreze i državne programe. Međutim, ovaj efekat je ideologija, a ne logika!
Oni koji zastupaju ideju slobodnog tržišta koriste mnogo jače argumente u prilog ubeđenju da oni znaju kako da politikama usreće sve ljude, bez razlike. Uprkos tome što su oni naučnici, pa čak i filozofi, oni ovaj mehaizam, verovali ili ne, nazivaju “nevidljiva ruka” (tržišta)! Inteligentni ljudi naučno objašnjavaju formalni mehanizam uz pomoć koncepta koji se ne može videti, kontrolisati, niti objasniti? Hm, da li možete zamisliti fizičara koji objašnjava da gravitacionu silu kontrolišu nevidljivi zeleni patuljci? Uprkos tome, ova ekonomska teorija je bila izuzetno uspešna u ignorisanju formalne logike, dok na kraju nije naišla na sopstvene materijalne granice. Znači, ovde nema nade za ispunjenjem Bentamove maksime. Makroekonomija je postavila alternative mikro obećanjima sreće za sve, koje su očigledno, vidimo danas, takođe bili neuspešni. Setite se oca makroekonomije, Džona Mejnarda Kejnsa, koji je predvideo zlatno doba za njegove unuke. Kejns je 1929. godine predvideo da će pametne politike u menadžmentu makroekonomskih trendova, kao što su izvoz i uvoz ili investicije i štednja, dovesti do stabilnosti koja će u narednih sto godina omogućiti napredak privrede i na taj način akumulirati ogromna sredstva i bogatstvo. Na taj način će njegovi unuci i njihovi savremenici, uključujući i vas i mene, uživati u ekonomskom materijalnom bogatstvu. Tada niko ne bi morao više egzistencijalno da žrtvuje svoje slobodno vreme radi produktivnih napora. Koliko je to pogrešno! Ne mogu tvrditi da ogromno bogatstvo nije stvoreno – po proceni Svetske banke nekih 40 triliona dolara je akumulirano u štednji na globalnom nivou, ali je distribucija ove dobiti u mnogome zaobišla veliku većinu stanovništva. Otuda vidimo da ne funkcioniše efekat prelivanja, a takođe je u suprotnosti sa Bentamovim principom.
Ovde na scenu stupa najsavremeniji metod holističkog kreiranja politike – volonterizam. Ako ne postoji jasna holistička logika, koja precizno objašnjava koja mera je optimalna za sve segmente društva, onda je jedino moguće da kreatori donose politike koje deluju pozitivno na što veći broj ljudi. Hajde da ne odbacimo takvu mogućnost! Na neki način ovo je razumna taktika bar za praktičare koji treba da reše filozofov imperativ. Političari treba da odgovaraju ljudima, i da postižu rezultate, koji su prethodno zajednički dogovoreni sa svim zainteresovanim stranama. U skladu sa strogim pravilima, oni takođe treba da budu naučno podržani i efikasno sprovedeni od strane tehnokratskog vođstva. Kako bi ovakav politički volonterizam uopšte mogao da bude pogrešan?
Po birokratama, svaki javni problem je delimičan i ima treba samo delimično (sektorsko) rešenje u kojem kreatori politika kao doktori daju injekciju određene supstance u odgovarajuće mesto na društvenom organizmu da bi ga održavali fizički spremnim i da bi mogao da funkcioniše. Tako, na primer, imamo recimo doktora za jetru koji je nadležan za socijalna pitanja i zubara koji je šef javne bezbednosti. Sve je raščlanjeno na segmente i ljudi znaju šta im je posao. Oni su toliko sistematski specijalizovani, da, na žalost, niko ne brine o organizmu kao celini. Problem je kada se shvati da, u praksi, intervencije sektorskih politika često rade na uštrb međusobnih napora. Tako na kraju i pored uloženog velikog napora rešava se veoma mali broj zajedničkih problema. I opet postižemo rezultat koji je daleko od onoga koji smo očekivali.
Na ovaj dobro poznat problem vertikalnosti odgovorni kreatori politika u novije vreme sve više odgovaraju horizontalnim razmišljanjem. Pored sektorskih problema postoje i drugi javni problemi koji nisu rezultat nekih delimičnih poteškoća koji samo trebaju injekciju državnog novca, već se oni protežu na sva javna pitanja od značaja, kao što su održivi razvoj, društvena kohezija ili jednakost polova. S prihvatanjem horizontalnih principa se tako kod evaluacije politika kao nov obavezan kriterijum za evaluaciju uzima indikator jednakosti među polovima koji sada meri primarni efekat sektorskih politika na jednakost polova. Ovo je dobro zamišljeno, ali je pogrešno, jer znači primenu horizontalnog principa na vertikalan način, kao da je i u pogledu jednakosti polova u pitanju sektorski pogled. To nije dosledno. Dosledno bi bilo, da se evalviraju sporedni (ili sekundarni učinci u svom aspektima politika na primarne kriterijume evaluacije jednakosti polova). I tako se ni volonterizmom ne doprinosi zadovoljenju Bentamovih principa.
Dug put ispunjen neuspesima ipak može voditi ka uspehu, korak po korak, kada znate šta želite da postignete. Očigledno je da u situaciji u kojoj nema jasnog mehanizma za postavljanje optimalne javne politike treba izabrati predlog politike koji je najdelotvorniji na horizontalnom planu. Kako društva postaju sve kompleksnija, kreatori politika treba sve više da budu svesni ne samo primarnih ciljeva i delotvornosti svojih institucija, već i širih implikacija i neželjenih sekundarnih (horizontalnih) efekata njihove aktivnosti na šire društvo i njegovu celokupnu dobrobit. Kreator politike mora zbog toga uzeti u obzir posledice koje njegovi napori imaju ne samo na ciljne grupe, primarno, nego i uvideti da su njihovi sektorski napori zbog sekundarnih uticaja često u suprotnosti sa naporima drugih sektora. Zanemarivanje sekundarnih efekata politika može objasniti zašto dobre pojedinačne politike, zasnovane na snažnim vrednostima, pa čak i na zdravom razumu, često vode do razočaravajućih sveukupnih rezultata. Na kraju, ovo znači i da politike sa holističkim težnjama treba da budu evaluirane ne samo po pitanju efikasnosti na svom području (primarno) nego i kroz sektore (međusektorsko), da vidimo, da li se njihovi učinci preklapaju i proizvode sinergiju.
Bojan Radej, Slovensko društvo evaluatora
Preuzeto izInTER-a
Ako od sledeće srede vidite grupu devojaka koje voze bicikle i dele umetničke radove po Beogradu, znajte da ste naišli na „Papergirl“. Kad ih vidite, možda će zastati i baš vama pokloniti umetnički rad srolan u smotuljak papira.
Ovu akciju drugu godinu za redom organizuje udruženje „Kolaž kolektiv“ koje pokušava da poveže umetnike i kreativce sa publikom. Izložba radova koji će biti deljeni po gradu otvorena je od 25. oktobra 2013. godine od 19:00h u Bike info centru (BIC) u Skender Begovoj ulici broj 15.
Izložba će trajati do 28. oktobra 2013. godine nakon čega će od srede 29. oktobra, „Papergirl“ krenuti biciklom kroz grad u susret slučajnim prolaznicima i deliti im umetničke radove sa izložbe.
Oko 200 originalnih radova je u okviru otvorenog poziva stiglo iz cele Srbije i publika će imati prilike da ih vidi i upozna se sa autorima na izložbi od 25. do 28. oktobra.
„Nakon toga krećemo u distribuciju gradom a sve smotuljke koje poklanjamo prolaznicima su originalni radovi. Nismo vršili selekciju, kopirali ih niti bilo šta menjali jer želimo da umetnost u svom originalnom obliku stigne u ruke slučajnih prolaznika i tako im ulepša dan.“, kaže Radila Jeremić, koordinatorka projekta.
„Pepergirl“ je umetnički projekat koji je još 2006. godine pokrenut u Berlinu kao odgovor na pooštravanje zakona po kojem se lepljenje plakata izjednačava sa crtanjem grafita. Izvodeći umetnost na ulicu, projekat se sastoji iz otvorenog poziva za dostavu radova, izložbe, radionica i distribucije umetničkih radova, pristiglih poštom od autora iz cele zemlje. Radovi se urolani u smotuljke na biciklima dele slučajnim prolaznicima u stilu „paperboy“ raznosača novina u Americi.
Dok se zbog špijuniranja produbljuje diplomatski jaz između Nemačke i SAD, Dojče Telekom (čijih 32% je u vlasništvu države) se javio da u saradnji sa telekomunikacionim kompanijama “preuzme” internet iz ruku stranaca i hostuje ga na lokalu.
Međutim, takav, lokalni internet ne bi radio kada bi Nemci tražili sadržaje koji su na serverima u inostranstvu, kao što su Fejsbuk ili Google. Ova inicijativa u sukobu je sa suštinom interneta – decentralizacijom, koja ne priznaje državne granice.
Ako i neke druge zemlje budu pratile primer Nemačke, javiće se opasnost od “balkanizacije” interneta koja bi mogla narušiti otvorenost i dostupnost informacija.
Za sada ovakve kontrole interneta ne postoje u razvijenim demokratijama, već su viđene samo u režimima poput kineskog, iranskog i sl.
Iako je verovatno reakcija na otkriće da je NSA špijunirala kako obične nemačke građane tako i samu kancelarku, mnogi međutim osuđuju ovaj potez Dojče Telekoma. Među njima je i Klaus Landefeld iz neprofitne organizacije DE-CIX Internet exchange point koji kaže da je više od 90% internet saobraćaja u Nemačkoj i sada unutar njenih granica, da za podizanjem zidova nema potrebe.
Drugi kritičari ovog predloga naglašavaju da Dojče Telekom na njemu samo hoće da zaradi.
Bez obzira na motiv, ipak se postavlja pitanje da li je uopšte moguće ovo uraditi, s obzirom na činjenicu da internet nije građen na osnovu nacionalnih ograničenja. Internet kompanije operišu sa ogromnom količinom podataka u data centrima za koje se lokacije ne biraju na osnovu blizine korisnika, već na osnovu kriterijuma kao što su jeftina struja, hladnija klima i brz internet.
To znači da ako neko iz Minhena preko Fejsbuka četuje sa nekim udaljenim npr 500 km u Berlinu, ovaj saobraćaj će verovatno ići preko Oregona u Severnoj Karolini ili nekog drugog data centra koji koristi ova kompanija.
Jedini način da se ta praksa izmeni je da Nemačka zahteva lokalni hosting vebsajtova, što je prema oceni analitičara suviše drastičan potez.
Malo umerenije rešenje bilo bi da se na nivou EU usvoje novi zakoni o zaštiti podataka koji bi ograničavali zloupotrebu odataka o ličnosti sa interneta, za šta se izgleda zalažu nemački i francuski šefovi država.
Izvor. Biznis Insajder
Moral nemačkih preduzetnika i vlasnika kompanija u oktobru je prvi put u poslednjih pola godine pao zbog briga o prejakom evru i zbog blokade rada američkih državnih organa.
Optimizam za poslovanje pao je sa 107,7 na 107,4 poena. Kompanije nisu bile preterano zadovoljne trenutnim poslovnim ambijentom, međutim analitičari kažu da ovo nezadovoljstvo neće dugo trajati. Nemačka ekonomija je u dobrom stanju, industrija i zapošljavanje se oporavljaju, a najveći razlozi za brigu su usporavanje inostrane tražnje.
“Iako je nemačka ekonomija zbog jake domaće tražnje u poslednjih nekoliko godina sve manje zavisna od izvoza, još treba mnogo da se radi na jačanju imuniteta od izvoza, i to bi mogao biti cilj nove Vlade za ovu godinu”, kaže Karsten Brzeški, glavni ekonomista u ING-u.
Izvor: CNBC
Ekonomski analitičari kažu da za dalja ulaganja investitori ne bi trebalo da zanemare ni neka nova tržišta, kao što je tranzicioni Iran, zemlja sa novim vođstvom, Hasanom Ruhanijem, koji se mnogo više otvara prema svetu nego što je to činio njegov prethodnik Mahmud Ahmedinežad.
Metju Spivak, savetnik za tržišta u razvoju u Frontier Strategy Group, kaže da bi već sada trebalo razraditi plan delovanja jer “Iran nije samo veliko naftno bogatstvo već i dobro tržište za robu široke potrošnje i zdravstvene kompanije”.
Ova zemlja ima drugu po brojnosti populaciju u regionu Bliskog istoka i Severne Afrike, sa 77 miliona stanovnika, četvrta je po veličini rezervi nafte na svetu i posle Rusije ima druge najveće rezerve prirodnog gasa.
Spivak očekuje da će, ako ovoj zemlji budu ukinute sankcije (a na dobrom je putu ka tome) iranski javni sektor privući dosta stranih investicija, kao i da će dobro zaraditi ako sa Kine i Indije proširi broj kupaca svoje nafte na zapadne zemlje.
I oči Svena Ričera, portfolio menadžera iz Renaissance Asset Managers, su uprte u Iran: “Na Teheranskoj berzi su u modi metali i akcije banaka. Interesuje nas iranska berza jer je velika i dosta likvidna”, kaže on.
Izvor: CNBC
Srpska firma Bitgear Wireless Design services, koja se bavi elektronikom, zauzela je visoko drugo mesto na rang listi najbrže rastućih tehnoloških kompanija u centralnoj Evropi, zabeleživši petogodišnji rast prihoda od 1872%, objavila je konsultantsko-revizorska kompanija Deloitte. Ovo je ujedno i najbolji plasman koji je jedna srpska firma zauzela od kad se ovaj konkurs realizuje u Srbiji. Inače, Bitgear je i 2011. godine bio među brzorastućim kompanijama, i to na 10. mestu u kategoriji Zvezde u usponu.
“Drago nam je što smo inovacijama u oblasti elektronike uspeli da ostvarimo kontinutet rasta u doba kada internet i mobilne tehnologije dominiraju. Posebno nam je važno i što na pozitivan način promovišemo Srbiju kao destinaciju gde se inovacijama u tehnologiji pristupa ozbiljno”, komentariše Dejan Dramićanin, direktor kompanije Bitgear Design Services d.o.o.
Na ovogodišnjoj listi našle su se kompanije iz 8 država centralne Evrope (Srbija, Mađarska, Litvanija, Poljska, Rumunija, Češka Republika, Hrvatska i Slovačka).
Za plasman na dve Deloitte-ove rang liste, 50 najbrže rastućih (Fast 50) i Zvezde u usponu (Rising Stars), kompanije moraju da ostvare godišnje prihode veće od 50 hiljada evra za prvu listu i 30 hiljada evra za drugu listu. Za plasman na listu Velikih 5, kompanije moraju da ostvare izuzetno veliki rast u prethodnih pet godina, i pored ostalog, moraju da imaju godišnji prihod veći od 25 miliona evra u 2012. godini. Kompanije su na listama rangirane na osnovu petogodišnje tj. trogodišnje stope rasta prihoda.
Ovogodišnji pobednik je rumunska internet kompanija Vola.ro SRL, koja se po treći put našla na listi 50 brzorastućih tehnolosških kompanija centralne Evrope, sa petogodišnjim rastom prihoda od 5729% ( od 2008. do 2012. godine). Rumunska softverska firma INSOFT Development & Consulting SRL je najbolje plasirana kompanija na listi Zvezde u usponu. U kategoriji Velikih 5, poljska frima GOCLEVER Sp. z o.o. se našla na prvom mestu, kao najbrže rastuća kompanija.
Prosečan petogodišnji rast najbrže rastućih centralno evropskih kompanija na listi je dosta niži u odnosu na prošlu godinu i iznosi 671 %.
Većina kompanija sa najbržim rastom dolazi iz Poljske, njih 22 se našlo na listi. Veoma dobro su zastupljene Mađarska sa 8 kompanija, Rumunija sa 6 i Češka sa 5 kompanija.
Zauzevši 29 mesta, softverske kompanije i dalje dominiraju listomn (58%). Prate ih kompanije čije je poslovanje u vezi sa internetom (26%), dok su ostali tehnološki segmenti na listi zastupljeni u značajno manjoj meri.