новембар 2013

U vreme kad je sve skupo, a znanje najskuplje, teško je poverovati da je moguće dobiti pomoć ekonomskog eksperta za dnevnicu od pet evra. Tu uslugu Delegacija nemačke privrede u Srbiji od pre sedam godina nudi domaćim preduzetnicima, malim i srednjim preduzećima, privrednim udruženjima i klasterima, kao i lokalnim samoupravama, pri čemu se izuzetno vodi računa o zaštiti poslovnih tajni.

Delegacija nemačke privrede u Srbiji preko programa Seniorski ekspertski servis (SES) angažuje nemačke ekonomske stručnjake sa bogatim međunarodnim poslovnim iskustvom da savetodavno pomažu u optimizaciji proizvodnje, nastupu na tržištu EU, efikasnijem marketingu, privlačenju stranih investitora. SES je neprofitna organizacija iz Bona koju subvencioniše nemačka država, a čiji je osnovni zadatak u posredovanju stručnjaka koji više nisu poslovno aktivni.
„Na spisku SES-a je više od 9.000 eksperata iz svih industrijskih grana koji su penzionisani saradnici Nemačke privredne komore. Oni preduzećima pružaju mentorske usluge, odnosno podršku u trajanju od tri nedelje do tri meseca, a postoji mogućnost i produžetka ugovora. Za savetodavni angažman u Srbiji dobijaju minimalnu nadoknadu od oko pet evra dnevno, koju ozbezbeđuje korisnik njihove usluge, kao i smeštaj i ishranu, dok povratna avionska karta i njihovo zdravstveno osiguranje padaju na teret nemačke države”, objašnjava za „Biznis i finasije“ Ognjen Obrenović iz Delegacije nemačke privrede koji rukovodi tim programom.

Procedura dobijanja savetodavne pomoći počinje prijavom zainteresovanih korisnika, a navedeni podaci se prvo proveravaju u “filijali” SES-a u Srbiji, a potom se prosleđuje centrali koja predlaže odgovarajućeg eksperta. Čitav proces, od prijave do realizacije je, kako tvrdi Obrenović, veoma efikasan i ne traje više od mesec dana. Preduslov za prihvatanje i obradu zahteva je jasan opis problema kao i željenog cilja koji bi se postigao angažovanjem eksperta. Saradnici SES-a sagledavaju šta firma želi da postigne i koliko će to pomoći podizanju nivoa obrazovanja radnika, poboljšanju produktivnosti ili stvaranju sigurnih radnih mesta.

Iskustva domaćih firmi

Seniori eksperti svojim klijentima pomažu u osmišljavanju i plasmanu proizvoda, proširenju i unapređenju proizvodnje i prodaje, predlogom sajamskih nastupa. Takođe, mogu da pruže podršku i u restruktuiranju preduzeća, organizovanju unapređenja izvoza, primeni evropskih propisa. Ti stručnjaci, pored poslovnog iskustva, treba da dobro poznaju strane jezike i rad u inostranstvu a poželjna je i sposobnost prilagođavanja u specifičnim lokalnim uslovima u mestu angažovanja.

„Za ovaj program najviše zainteresovanih ima u državama koje se nalaze u procesu tranzicije, mada su korisnici i mnogobrojna nemačka preduzeća koja posluju u Nemačkoj i širom sveta. U Srbiji broj korisnika stalno raste, a program je dostupan i kompanijama u regionu“, ističe Obrenović. Od osnivanja, 2005. godine, SES je u Srbiji imao više od 100 korisnika među kojima je najviše malih i srednjih preduzeća. Korisnika je bilo iz celog regiona – Albanije, Makedonije, Crne Gore, BiH, ali manje nego iz Srbije.

“Niko ko je zatražio pomoć seniora eksperata nije bio odbijen, odnosno ako je takvih i bilo onda je to samo zato što su zahtevi bili specifični pa centrala u Bonu nije mogla da odgovori ili pronađe potrebne kadrove”, objašnjava Milan Vučković koji je u Delegaciji nemačke privrede zadužen za odnose s javnošću, publikacije i projekte. On navodi da su u pružanju savetodavnih usluga zastupljene skoro sve industrijske grane, a najviše prehrambena i metalska industrija.

Jedan od korisnika SES program u Srbije je i preduzeće za usluge u oblasti zaštite „Tehpro“ iz Beograda. koje je konkurisalo da stručnu pomoć i specijalističke obuke zaposlenih u oblasti zaštite na radu, zaštite od požara i zaštite životne sredine. Uprvo te tri oblasti su i osnovna delatnost preduzeća, osnovanog 1991. godine i u kojem je zaposleno 46 radnika.

„Do sada je ostvarena saradnja u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu i zaštite od požara. Dvojica nemačkih stručnjaka Herbert Ziegler i Cristoph Kunze boravili su našoj firmi od 27. maja do 16. juna, odnosno od 17. septembra do 10. oktobra ove godine, a očekujemo da obuka iz oblasti zaštite životne sredine bude obavljena do kraja godine“, kaže Ljubiša Kovačević, rukovodilac sektora kvaliteta u „Tehrpo-u“. Korist za firmu od te savetodavne pomoći, po njegovim rečima, za sada nije moguće proceniti jer je malo vremena prošlo da bi efekti mogli jasno da se iskažu. Saradnja sa SES programom je poslužila da se unapredi znanje zaposlenih u firmi, što je investicija na duže staze. Pored toga, u toku rada sa ekspertima SES iskristalisale su se neke ideje za stratešku orijentaciju preduzeća i razvoj novih usluga, a čija realizacija zahteva veće angažovanje radnika i rukovodstva.

Rukovodstvo beogradskog preduzeća BUCK koje se bavi proizvodnjom uređaja za rasvetu za SES je saznalo preko sajta Nemačkog privrednog udruženja, čiji je član. „Dolazak konsultanta je dogovoren u maju za oktobar i on je došao na tri nedelje. Najviše smo radili na optimizaciji procesa rada unutar firme, gde su učestvovali svi sektori. Moram da istaknemo izuzetnu stručnost i organizovanost gospodina Grasa koji je sa nama radio, kao i njegovo sveobuhvatno iskustvo u radu sa nekoliko multinacionalnih kompanija. Još završavamo neke procese koje smo započeli zajedno sa njim, a od postizanja ciljeva koji su zajednički zadati, a koji su u startu kvantifikovani, očekujemo efektivniji i efikasniji rad, kao i veću brzinu i fleksibilnost prilikom razvoja novih proizvoda“, rekla je za „Biznis i finansije“ Jelena Karalejić, mendžer BUCK-a za razvoj tržišta.

Ta kompanija ima osmišljen još jedan projekat za koji je potražila stručnu pomoć ljudi iz SES programa, ali još nije pronađen odgovarajući konsultant. Inače, BUCK, koji ima 70 zaposlenih, je i pre ukjučivanja u taj program koristio usluge stručnjaka iz inostranstva, iz Danske i Kanade, a u toku je angažovanje eksperta iz Japana preko Agencije za promociju izvoza i strana ulaganja Srbije (SIEPA). „Angažovanje SES-a preporučujemo svim firmama koje su posvećene napretku. Važno je da podrška mora da dođe od strane visokog menadžmenta, bez čijeg angažovanja nije moguće sprovesti bilo kakve promene unutar firme“, ukazala je Karalejićeva.

Zaštićeno znanje

Dolazak u Srbiji svojim kolegama preporučuju i nemački stručnjaci koje su bili angažovani preko SES programa. Među njima je i kuvar sa iskustvom od preko 30 godina u najboljim nemačkim restoranima koji je jednog ugostitelja u Srbiji obučio kako da kombinuje jela i vina. Vučković se nada da će se dobar glas daleko čuti i da će sve više srpskih privrednika pokazivati interes da dobiju pomoć da što bolje sprovedu ono što su zamislili, ili da poprave ono što im do sada nije išlo dobro.
„Saradnja seniora eksperata sa korisnicima njihovih usluga se u najvećem broju slučajeva nastavlja i kad se oni vrate u Nemačku. To je dodatna korist za firmu jer u svakom trenutku može da se obrati svom bivšem konsultantu za savet i razmenu iskustava “, naglašava Vučković.

On dodaje da SES izuzetno vodi računa da angažovanje eksperta ne dovede u pitanje zaštićeno tehničko znanje ili tehničko iskustvo, „know-how“, pre svega nemačkih preduzeća, ali i firmi u kojima su angažovani. Ekspertima se u slučaju dileme preporučuje da kontaktiraju svoje bivše preduzeće pre početka angažmana. Do sada nije bilo nijedne pritužbe da je angažovanje penzionisanih nemačkih eksperata nanelo bilo kakvu štetu firmi ili instituciji u kojoj su ranije radili ili pružali savetodavnu pomoć.

Delegacija nemačke privrede u Srbiji pruža i podršku srpskim firmama za promociju na najvećim nemačkim sajmovima, u Kelnu i Minhenu, čiji je oficijelni zastupnik u čitavom regionu.Takođe, daje podršku prilikom osnivanja srpskih preduzeća u Nemačkoj, gde mogu da računaju na nemačke subvencije u pokretanju proizvodnje ili poslova koji obezbeđuju nova radna mesta.

Marica Vuković

broj 92/93

Sredinom ovog meseca Špigl je u štampanom izdanju objavio razgovor sa profesorom Mark Blythom, autorom knjige: Štednja, istorija jedne opasne ideje, koji je kod nas preneo Peščanik.

Profesore Blyth, može li Nemačka, kao vodeća zemlja Evropske unije, drugim zemljama članicama da pokaže put iz krize i izgradi Evropu sa snažnim međunarodnim kredibilitetom?

Mark Blythom: Nada nikada ne umire. Međutim, problem se sastoji iz dva dela: može li i želi li Nemačka to da učini? Time se postavlja pitanje o ekonomskoj održivosti i političkoj odlučnosti. Nemačka je u Evropi neka vrsta regionalnog hegemona, zajmodavac u poslednjoj instanci. Ona igra ulogu koja na globalnom nivou pripada SAD.

Da li se Nemačka ponovo suočava sa starom dilemom: velika, ali ne dovoljno?

Mark Blythom: „Prevelika za Evropu, a premala za svet“, znao je podrugljivo da kaže Henry Kissinger. Danas je važnije pitanje da li je Nemačka dorasla izazovima sa kojima se Evropa suočava. Nemačka ne samo što je preopterećena evrokrizom, već vuče i pogrešne poteze za njeno rešavanje.

Objasnite?

Mark Blythom: U Nemačkoj živi 16 odsto stanovnika Evropske unije, a ona stvara 20% njenog BDP-a. Za velike banke se kaže da su prevelike da bi propale – too big to fail. Za evrozonu se može reći da je prevelika da bi je spasili programima pomoći – too big to bail. Nemačka to ni ne pokušava, što je dobro. Ali time ne može da izbegne odgovornost.

Šta bi trebalo da uradi?

Mark Blythom: Kratkoročno bi trebalo da stavi tačku na pogrešnu politiku štednje.

Zbog čega je ova politika pogrešna?

Mark Blythom: Dugovi država na periferiji rastu onom brzinom kojom se njihove ekonomije skupljaju. Oni su, uprkos svim merama štednje, daleko viši nego neposredno po izbijanju svetske finansijske krize. Empirijski dokazi pokazuju da štednja ne radi, ona prouzrokuje suprotno od onoga čemu teži.

Smisao politike štednje je u tome da se kroz smanjivanje zaduženosti povrati poverenje investitora i tržišta.

Mark Blythom: Štednja je ekonomska zombi ideja, koja je bezbroj puta opovrgnuta, ali nam nikako ne polazi za rukom da je jednom za svagda sahranimo. Stvarnost govori za sebe: zaduženost Portugalije porasla je sa 69% BDP-a u 2006. na 124% 2012. Dugovi Irske su ekspodirali sa 25% na 118% BDP-a, a oni Grčke, problematičnog deteta EU i simbola evrokize, uprkos svim merama štednje i otpisu dugova, sa 107% na 157% BDP-a. Dalje insistiranje na ovom kursu je najblaže rečeno nerazumno.

Kakva se ekonomska i finansijsko-politička logika krije iza pojma štednje?

Mark Blythom: Štednja je oblik željene deflacije kako bi ekonomija kroz smanjivanje zarada, cena i javnih rashoda postala konkurentnija. Politika štednje koja je evrozoni trebalo da donese stabilnost, učinila je upravo suprotno. Ona je izuzetno štetno sredstvo zbog toga što terapija počiva na pogrešnoj dijagnozi.

Zašto? Političari koji zagovaraju štednju ne bore se protiv vetrenjača.

Mark Blythom: U dužničkoj krizi smo pomešali uzroke i posledice. Problemi su počeli sa bankama i sa bankama će se i završiti. Njih nije izazvala rastrošna politika država. Političari i mediji štednju opravdavaju nužnošću plaćanja danas za rasipništvo u prošlosti. Ovo objašnjenje nije samo pogrešno, već je pre svega potpuno izvrtanje činjenica. U stvari, dužnička kriza je zamaskirana bankarska kriza.

To ne menja ništa na ozbiljnosti situacije. Štednja je takođe cena koju bismo morali da platimo za spasavanje banaka.

Mark Blythom: Da, to je cena kojom plaćamo spasavanje banaka. Ali samo neki od nas su bili pozvani na žurku, a sada se očekuje da svi platimo račun. Ono što me najviše iritira u raspravi o državnim dugovima jeste njihovo pretvaranje u greh i iskupljenje. Štednja postaje usud, neizbežna patnja pred uskrsnuće čestitosti. To je čista ideologija, pogrešna svest čija je svrha zabašurivanje.

Možda je nezadovoljstvo opravdano, ali države su već zadužene, tako da je štednja ionako nužna.

Mark Blythom: Ovo je tačka u kojoj štednja prerasta u političku krizu preraspodele. Posledice i tereti koji nastaju usled smanjenja državnih rashoda su veoma nejednako raspodeljeni. Spreman sam da stegnem kaiš, ako svi nosimo iste pantalone. Do nastanka srednje klase je došlo samo zbog državnih transfera kroz preraspodelu dohotka. Ona nije nastala sama od sebe, već svoje postojanje duguje političkim odlukama, koje su istovremeno bile i polise osiguranja opstanka demokratije kao državne forme. Štednja omogućava bogatima da ne plaćaju premije za ovo osiguranje, što za posledicu ima dalju polarizaciju i podele u društvu u kome se donjim slojevima stanovništva uskraćuje socijalna mobilnost. Onda ostaje samo nasilan protest. Na desnom i levom političkom spektru primetan je porast agresivnosti.

Čini se da je štednja makar na intuitivnom nivou veoma razuman potez. Ako ste već zaduženi, ne možete da delite novac šakom i kapom.

Mark Blythom: Protiv zaduženosti se ne možemo boriti novim zaduživanjem, to je svima jasno. Ali to nije dovoljno, barem iz dva razloga. Politika štednje uvećava moć poverilaca. Poverilaca ima manje od dužnika i oni uvek imaju novac, dok donja polovina stanovništva zavisi od socijalnih transfera.

Štednja je klasna borba odozgo?

Mark Blythom: Štednja deluje kao klasnospecifični porez koji je usmeren protiv većine birača. Zato demokratije lakše žive sa umerenom inflacijom nego sa deflacijom. Ono što je politički održivo uvek odnese prevagu nad onim što se predstavlja kao ekonomska nužnost.

Da li to znači da demokratija nema dovoljno kondicije da izdrži dugoročni kurs štednje?

Mark Blythom: Na kraju nema pobednika, postoje samo gubitnici, jer štednja, a to je drugi razlog za njen neuspeh, ne može da funkcioniše kada svi istovremeno štede. Ono što je možda za pojedinca dobro, ne mora da bude slučaj kada je reč o skupu svih delova. Štednja je možda dobra za Grčku, ali ukoliko sve zemlje evrozone krenu istim putem, svi će potonuti u recesiju. To je paradoksalni efekat politike štednje, koga je opisao još John Maynard Keynes. Štednja ne stvara poželjne uslove za rast, ako svi istovremeno štede. Politika štednje, koju Evropa spovodi, neupešna je zbog sopstvene logičke nekonzistentnosti. Evrokrizu nisu umirili diktati štednje nemačke vlade, već izjava predsednika ECB-a, Mario Draghija, da je spreman da učini sve za spas evra.

Labava monetarna politika u Nemačkoj izaziva strah od inflacije.

Mark Blythom: Istorijska trauma vezana za hiperinflaciju vodi ka pogrešnom zaključku. Hiperinflacija je bila posledica Prvog svetskog rata i politički poželjna kao sredstvo za smanjivanje državne zaduženosti. Ona je vrlo lako zaustavljena izdavanjem rentenmarke 1923. Lekcije iz istorije, koje se mogu izvući iz deflatorne politike kancelara Heinricha Brüninga, daleko su značajnije.

Zašto Nemačka smatra da je štednja lek za sve boljke?

Mark Blythom: Postoje različite mogućnosti za izlazak iz finansijske krize. Na primer, države mogu da devalviraju svoju valutu. Evrozona je mogla da odabere taj put, ali to ne može da učini neka od država članica. Ovde bi trebalo napomenuti da, iz političkih razloga, nijedna članica evrozone ne sme bakrotirati i napustiti monetarnu uniju, jer su posledice eventualnog raspada evrozone nepredvidive. Imploziju evropskog bankarskog sistema niko ne bi mogao da apsorbuje. Ali ako su svi ovi putevi zatvoreni, šta onda preostaje?

Onda je kancelarka u pravu kada kaže da njena evropska politika nema alternativu.

Mark Blythom: Ona to može da čini samo zato što nije odmah vidljiv pogrešan zaključak na kome se ova politika zasniva. Verujem da kada je o gospođi Merkel reč tu postoje i kulturološki razlozi. Ona poput mnogih drugih građana Nemačke pogrešno tumači istoriju.

Mislite na iskustva sa državnim bankrotom i opštim siromaštvom posle dva svetska rata?

Mark Blythom: Nemačka je dugo bila jedna relativno siromašna zemlja. Ljudi su morali da štede i oskudevali su u mnogo čemu. Iskusili su dva bankrota u 20. veku i zarekli su se – nikad više bankrot, nikad više rat! To je oblikovalo njihovu svest i pogled na život. Štednja više nije bila ekonomska nužnost, već moralna vrlina.

Štednja kao političko-ekonomski koncept nije nemački pronalazak. Odakle izvire moralni i intelektualni autoritet ove ideje?

Mark Blythom: Istorijski posmatrano ona počinje sa engleskim i škotskim prosvetiteljima 17. i 18. veka, koji su i sami bili deca reformacije. Njene glasonoše su John Locke, David Hume i Adam Smith. Ova tri mislioca se nalaze na izvorištu liberalne dileme: pojedinac, a pre svega nova ambiciozna buržoazija, trgovci i preduzetnici, želeli su da budu zaštićeni od države i njenih poreznika, dok je istovremeno ovom pojedincu ta ista država potrebna kako bi osigurala njegovo pravo svojine. On ne može da živi sa državom, niti bez nje, zato želi da je ona što manja. Tvrdo jezgro američke republikanske partije rado bi je svelo samo na policiju, pravosuđe i vojsku.

Škotski tvrdičluk je nešto poput štedljivosti švapske domaćice.

Mark Blythom: Adam Smith, veliki mislilac ekonomskog liberalizma, video je u štedljivosti ključnog pokretača kapitalističkog rasta i uvećanja bogatstva. On je smatrao da štedne rezerve omogućavaju investicije, a da je potrošnja nešto drugorazredno: prvo štedite, a onda kupujte! Danas bi rekli da je davao prednost politici ponude nad politikom tražnje. Smith je uveo moralne argumente koji i danas dominiraju raspravama o štednji. Reči Angele Merkel su eho njegovih reči.

Nemačka sa štednjom nije imala loša iskustva. Dugogodišnje uzdržavanje od povećanja zarada značajno je unapredilo konkurentnost i izvoznu industriju.

Mark Blythom: To je ekonomska doktrina pietizma, prema kojoj moral nije na strani rasipnika. Nemačka nema grižu savesti zbog toga što ostvaruje viškove u trgovinskoj razmeni sa inostranstvom, dok istovremeno kritikuje druge zemlje sa budžetskim deficitima. Kao da jedno drugo ne uslovljava! Neprestano ponavljanje preporuke za podizanje konkurentnosti ima u sebi nečeg naivnog: da su sve zemlje konkurentne kao Nemačka, nemački model bi se istog trenutka urušio. Dogma politike štednje je fosil ranog ekonomskog liberalizma. Patološki strah od prekomerne državne zaduženosti zakopan je duboko u ovim arheološkim naslagama.

Dugovi neće nestati, oni se moraju otplatiti ili oprostiti. Šta Evropa treba da uradi?

Mark Blythom: Pored stroge regulacije bankarskog sektora vidim još dva moguća rešenja: dugi period niskih kamatnih stopa nižih od stope inflacije i viši porezi za bogate. Prag treba da odredimo tako da ovim porezima bude pogođeno samo 10 odsto stanovništva.

A to smatrate politički izvodivim?

Mark Blythom: Finansijska represija i povećanje poreza na najviše dohotke će dugoročno posmatrano postati sastavni deo programa svih partija, ne samo onih na levici. Kratkoročno će se i dalje pokušavati sa štednjom, ali to neće uroditi plodom. Na kraju će svi morati da dignu ruke od štednje ili će ih birači najuriti sa funkcija.

Kao dete živeli ste u nemaštini. Da li je to razlog za vaše strastveno protivljenje politici štednje?

Mark Blythom: Kao dete samohranog roditelja u Škotskoj, odrastao sam u velikom siromaštvu. Bio sam dete socijalne države, na šta sam veoma ponosan. Britanski socijalni sistem mi je omogućio da studiram i da postanem profesor na koledžu ivy lige. Rado otplaćujem ono što mi je država dala. Država blagostanja košta. Ono što me najviše tišti je to što trajna politika štednje cementira nezaposlenost mladih i paralizuje socijalnu mobilnost. Ukoliko ovakvo stanje potraje morali bismo da se doboko zamislimo i zabrinemo za budućnost demokratije. Evropska država blagostanja ne sme da se odrekne svoje dece.

Mark Blyth je profesor međunarodne političke ekonomije na univerzitetu Brown. Fokus njegovog istaživanja su istorija ideja i njihov uticaj na politiku. Njegova poslednja knjiga je „Austerity. The History of a Dangerous Idea“ / „Štednja, istorija jedne opasne ideje“ (Oxford University Press).
Peščanik.net