фебруар 2014

Donedavno su investitori gledali na Kinu, Brazil i Indiju kao na sigurne. U poslednje vreme, međutim, njihove ekonomije pokazivale su znake slabosti i novac je počeo da teče natrag ka Zapadu. Narastaju brige da BRIKs san počinje da bledi.

Bilo je to pre 12 godina kada je Džimu O’Nilu na um pala jedna inovativna ideja. Kao investicioni bankar Goldman Saksa, nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. postao je ubeđen da se Sjedinjene Države i Evropa suočavaju s ekonomskim padom. Verovao je da bi zemlje u razvoju kao što su Kina, Indija, Brazil i Rusija mogle da neizmerno profitiraju od globalizacije, postajući nova lokomotiva globalne ekonomije. O’Nil je poželeo da svoje klijente savetuje da ulažu novac u perspektivne nove igrače. Samo mu je još bilo potrebno neko privlačno ime.

Pokazalo se da je to bio jednostavan zadatak. Prosto je uzeo prva slova svake zemlje iz „kvarteta“ i došao do BRIK-a, akronima koji je zvučao kao osnova za čvrste investicije. O’Nil, kojeg je ‘Biznisvik’ proizveo u „rok zvezdu“ svoje branše, godinama je izgledao kao veoma uspešan ekonomski prorok. Od 2001. do 2013, ekonomski učinak četiri BRIK zemlje porastao je sa oko $3 biliona godišnje na $15 biliona. Rastući „Kvartet“ je kasnije prerastao u Kvintet, uključivanjem Južne Afrike (BRICs) , bivajući, takođe i instrument zaštite zapadnog prosperiteta. Investitori su napravili ovu kovanicu, a „O’Nilov klub“ se čak pojavio kao realna politička snaga. Danas, lideri ovih zemalja redovno se sastaju i, uprkos mnogim razlikama, često uspevaju da funkcionišu kao protivteža Zapadu.

„Brzina i razmere rasta Juga su bez presedana“, navodi se u UN Izveštaju o razvoju za 2013. završenom pre samo nekoliko meseci. Istoričar Najl Ferguson je u svojoj knjizi iz 2011. napisao: „Civilizacija: Zapad i ostali“, na „Kraju 500 godina duge zapadne dominacije „, ukazujući na ovu epohalnu promenu.

Ali sada, nakon što su se poslednjih nekoliko godina toliko navikli na uspeh, realnost počinje da hvata i zemlje BRIK. Stope rasta u 2013. bile su daleko ispod tačke na kojima su bile. Dok je, recimo, pre samo nekoliko godina stopa kineskog rasta dostigla maksimum od 14%, prošle godine je jedva prešla 8%. U Indiji, ekonomska ekspanzija pala je sa svog (jednokratnog) vrhunca od 10% na manje od 5 procenata u 2013, a u Brazilu je rast od 6 odsto pao na 3 odsto. Takve vrednosti su i dalje veće nego one u EU, mada više nisu onoliko impresivne.

A zabrinutost se širi. Tu je i novi nadimak koji se koristi da bi opisao gigante u razvoju: „Krhka petorka“ (fragile five). Izmislio ga je valutni ekspert banke Morgan Stenli, Džejms Lord, a zamišljen je kao upozoravajuća skraćenica za sada, izgleda, krhke ekonomije – Brazil, Indiju i Južnu Afriku, kao i Tursku i Indoneziju, jer u obe postoji pretnja od finansijskog kolapsa.

Usporavanje ili kraj?

Šta se desilo? Jesu li se „ekonomski alpinisti“ uzverali onoliko koliko im to dopušta konopac, ili je to samo privremeno usporavanje? Neki upozoravaju da je ova bojazan preterana, iako razvoj pokreće pitanja koja se nameću kako globalnoj ekonomiji tako i ljudima iz onih zemalja u kojima je ekonomski uspeh išao – barem delimično – ruku pod ruku s povećanjem političkih sloboda i sveže stečenim samopouzdanjem.

Loše se vesti brzo šire. Prošle sedmice, u utorak, Centralna banka Indije podigla je kamatne stope više nego što se očekivalo, u nastojanju da masovnu inflaciju stavi pod kontrolu. Te noći, Turska je uradila istu stvar, podigavši svoju primarnu kamatnu stopu na 10 odsto. Ubrzo nakon toga, Južna Afrika pratila ih je povećanjem sopstvene. Zemljama u razvoju postaje nelagodno, i čine sve što mogu kako bi usporile odlazak investitora i kolaps svojih valuta.

U stvari, skoro da se čini kao da bi pad Zapada trebalo da bude samo puka iluzija. U poslednjih nekoliko godina, stotine milijardi uloženo je u državne obveznice brzorastućih zemalja, jer je povraćaj novca na već etabliranim zapadnim tržištima bio relativno slab. Međutim, u maju prošle godine, bilo je potrebno tek nekoliko reči iz usta tadašnjeg šefa Federalnih rezervi Bena Bernankea pa da se ovaj tok stvari preokrene: On je nagovestio da bi centralna banka SAD mogla početi s upumpanjem manje novca u finansijski sistem ukoliko se američki oporavak nastavi. Ova Bernankeova najava je rezultirala prvim talasom odlazaka investitora iz zemalja rastućih ekonomija.

Bilo je potrebno samo pola godine pre nego što Bernanke održao svoje obećanje. Sada, kad je FED u stvari počeo da zaoštrava svoju monetarnu politiku, krenuo je i drugi talas – a on nije ništa drugo do čist cunami. Povećao se broj investitora koji su pzaočeli da se povlače sa nesigurnih tržišta, u uverenju da su američki rast i penjanje kamatnih stopa sigurna stvar. Brazilski real, turska lira i južnoafrički rand su, od najave Bernankea, izgubili do danas čak i do četvrtine svoje vrednosti.

Ovakav razvoj situacije je izuzetno opasan po ove zemlje, naročito za one koje više uvoze nego što izvoze, poput Indije i Brazila. Ovaj svoj jaz bi one, napokon, morale popuniti novcem iz inostranstva.

Ovim se može objasniti i razlog zbog kojeg se brazilska predsednica Dilma Rusef onako besramno udvarala međunarodnim investitorima tokom Svetskog ekonomskog foruma u Davosu sredinom januara. Obraćajući se bankarima i vodećim industrijalcima, kao da je u pitanju neki IPO putujući šou, Rusef je rekla da ekonomije u razvoju poput Brazila „imaju najveće investicione mogućnosti“. Ona je dodala da njena zemlja ima dovoljne rezerve valute i da je finansijski sistem dovoljno stabilan da prebrodi trenutne oluje. Predsednica je isticala da bi bilo pogrešno obraćati pažnju samo na kratkoročna zbivanja. „Apsolutno je neophodno“, rekla je ona, „uzeti u obzir način razmišljanja na srednje i duge staze“.

.

Rastuća srednja klasa pronalazi svoj glas

Nije samo hrpa sirovih podataka ta koja pokreće zabrinutost među vladama zemalja u razvoju. Od Pekinga do Nju Delhija i Rija, ekonomski uspon je iskovao novu samosvest nacija, stvarajući široke narodne pokrete – u pravom smislu te reči. U poslednjih nekoliko godina, impresivno narasla srednja klasa uspostavila se u praktično svim ovim ekonomijama.

Članovi ove srednje klase sada traže veći komad kolača i veće plate. Istovremeno, oni takođe žele „dobro upravljanje“ – što znači veću odgovornost i obaveze koje traže od svojih lidera – kao i pravo na veće demokratsko učešće u društvu. Ekonomski napredak je služio kao katalizator političkih zahteva. Ako se taj san sada iznenada okonča, to bi, takođe, zakočilo ove nove nacionalne pokrete – ili bi, u najmanju ruku, raspalilo emocije na neke opasne načine.

Ovo se posebno odnosi na Brazil, zemlju koja je imala veliki društveni napredak u poslednjih nekoliko godina. Nezaposlenost je pala kao rezultat buma i državnih programa podrške najsiromašnijem segmentu društva – a ove mere su se pokazale kao izuzetno uspešne. Može biti da se ove brazilske promene sporo dešavaju, ali – za razliku od mnogih drugih zemalja širom sveta – jaz između bogatih i siromašnih se, zapravo, u ovoj zemlji sužava. Ipak, ljudi žele više. Svesni korupcije među liderima i vladajućom klasom, ogorčeni su kada vide kako je njihov novac protraćen na raskošne građevinske projekte, kao što se sada gradi za predstojeće Svetsko prvenstvo.

Zaista, čini se kao da je u pitanju paradoks. Jer, iako je poznato da čitav Brazil luduje za fudbalom i sportom uopšte, Brazilci protestuju protiv Svetskog kupa u fudbalu 2014. i Olimpijskih igara 2016. Razlog za ovo je što su shvatili kako postoje daleko važnije stvari u životu nego što su blještavi stadioni. Žele stvari kao što su bolje škole za svoju decu i pristojno, pristupačno zdravstveno osiguranje. Kao levičarka – socijaldemokrata, Selma Rusef nema drugog izbora nego da ove proteste podrži – sve dokle god oni budu mirni – i ponudi neku vrstu olakšanja. Naravno, ovo se može desiti samo ukoliko ona bude u stanju da sačuva brazilsku ekonomiju od posrtanja.

Indija na ivici nerava

Situacija u Indiji još je gora. Nepotizam je postao endemski, a deo vladajuće klase je ogrezao u kriminal. Protiv skoro jedne trećine svih parlamentaraca vodi se neki krivični postupak. Danas je to zemlja u čijim su gradovima univerziteti i kompanije svetske klase – odmah do šokantno nerazvijenih gradova i sela. Brojni slučajevi silovanja pokazuju kako se na ženu u Indiji i dalje gleda kao na građanina drugog reda. U međuvremenu, regionalne razlike i dalje rastu.

Ipak, kao rezultat ekonomskog buma, civilno društvo je u Indiji takođe i ojačano, a masovni protesti primoravaju vladu da deluje. Dosad je ova ekonomija uspevala da ostane stabilna, a poslovni lideri se nadaju da će početi ponovo da raste nakon izbora ove jeseni. Na Narendru Modija, vodećeg kandidata ispred Hindu nacionalističke partije BJP, gleda se kao na delotvornog i biznisu naklonjenog političara. Istovremeno, na njega se takođe gleda kao na prilično neosetljivog za manjine, a zbog njegove uloge u krvavim anti-muslimanskim neredima. Kritičari optužuju Modija za izostanak reagovanja kao glavnog ministra vlade u državi Gudžarat, tokom protesta u 2002. kada je bilo mnogo ljudskih žrtava. Stotine ljudi, uglavnom Muslimana, ubijeno je, a SAD je na to odgovorila zabranom njegovog ulaska u zemlju.

Indijski guverner Centralne banke Raguram Radžan dobar je primer koliko su nervi u Nju Deliju istanjeni. On je optužio SAD i Evropu za kratkovidu ekonomsku politiku i pohlepu, tvrdeći kako visoko industrijalizovane nacije moraju pomagati zemljama u razvoju u rešavanju njihovih valutnih problema – posebno imajući u vidu da su Indija, Kina i ostali doprineli ublažavanju krize u 2008.

„Industrijske zemlje moraju uzeti učešća, i, u ovom trenutku, ne mogu tek tako oprati ruke i reći: „uradićemo ono što nam je potrebno, a vi se prilagodite“, rekao je Radžan televiziji Blumberg u intervjuu početkom ovog meseca.

Raguram Radžan, guverner Centralne banke Indije

Jedna je briga zajednička kako liderima BRIKs tako i liderima zapadnih zemalja: mogućnost ekonomskog kolapsa Kine.

Prošle godine Kina je postala najveća svetska trgovinska snaga. U roku od najkasnije pet godina, ona će verovatno nadmašiti SAD i postati svetska privreda br.1. Međutim, ova zemlja se još uvek suočava s puno izazova a posebno u nastupajućem, težem stepenu razvoja. Uostalom, lakše je učiniti taj korak od globalnog sirotišta ka srednjoj klasi nego se uspeti se uz nekoliko narednih lestvica na njihovom putu ka vrhu.

Buljuci jeftinih radnika napustili su poljoprivredni sektor Kine, da bi bili apsorbovani u industrijski sektor, transformišući tako svoju zemlju u svetsku fabriku – što sada, kako se ispostavlja, postaje teret. Počeli su da traže veće plate, i država mora da obezbedi sredstva za njihovu zdravstvenu zaštitu i penzije. Kineski ekonomski model je autoritarna država, koja drži pod kontrolom svoj kapitalizam, gurajući ga do krajnjih granica. Da bi se dostigao viši nivo razvoja, Komunistička partija će verovatno morati da usvoji strukture nalik onima u zemljama razvijenog Zapada.

Neizgovorenom i prećutnom dilu, sklopljenom između lidera i njihovih naroda – „mi se brinemo za rastući prosperitet sve dok se vi ne mešate previše u politiku“ – preti kolaps . Pored generisanja nestabilnosti među 40 odsto svetske populacije, značajno pogoršanje ekonomske situacije zemalja BRIK može imati i značajne posledice po Zapad. Globalne nemačke kompanije kao BASF i Simens sada stvaraju značajan deo svog profita na Dalekom istoku. Folksvagen prodaje više automobila u Kini nego u Nemačkoj.

Uprkos svim poteškoćama sa problematičnim bankama i visoko zaduženim gradskim regijama, Kina i dalje ima nekih $3,8 triliona deviznih rezervi, više nego bilo koja druga zemlja u svetu. To je sasvim dovoljno da se ublaži udarac i verovatno dovoljno za finansiranje brzog oporavka u slučaju krize.

O’Nil je, sa svoje strane, krenuo novim putem. Čovek koji je jednom upravljao s oko 800 milijardi dolara za Goldman Saks, napustio je posao u ovoj investicionoj banci prošlog aprila. Otišao je na odmor na neko vreme, počeo da snima profile zemalja za BBC, promovišući investiranje u zemljama poput Meksika i Nigerije. O’Nil, 56, rekao je za Špigel kako se „oduvek osećao autsajderom u svojoj industriji“. Pronašao je novu tačku na koju se fokusira u svojim filmovima: društvenu pravdu.

O’Nil smatra da se globalna ekonomija nalazi u nekoj vrsti podele. Ova se podela ne tiče toliko razlika koje postoje među industrijalizovanim i zemljama u razvoju, koliko globalne podele između bogatih i siromašnih. Komentariše izjave pape i novog gradonačelnika Njujorka, sa fokusom na nejednakosti prihoda i porast društvene podele. Veruje da bismo se sada mogli nalaziti u ranim fazama preraspodele bogatstva, u redistribuciji koja ne stavlja toliko akcenat na kapital koliko na rast prihoda među nižim klasama, pokrenutih porezom ili zakonima o minimalnoj zaradi.

A mi, dodaje on, „kao investitori „, jasno moramo uzeti u obzir takav razvoj događaja. „Ali, takođe, i – kao ljudska bića“.

Erih Folat, Martin Hese, Spiegel

(M.L.)