Prenošenje broja fiksnog telefona iz mreže jednog operatera u mrežu drugog biće i od sutra moguće i u Srbiji, čime će u potpunosti biti liberalizovano domaće tržište telekomunikacija. Postupak traje najviše šest dana, a podrazumeva podnošenje zateva operateru u čiju mrežu korisnik želi da pređe. Ta usluga košta 165 dinara, bez PDV-a, a operater od kojeg se prenosi broj nema pravo da traži nadoknadu.
Američki časopis Fortune je 25. marta na prvo mesto svoje liste Worlds 50 Greatest Leaders (50 superlidera) svrstao Papu Franciska – Bergolja. Desilo se to samo tri dana posle Papine žestoke osude mafije i dva dana pre nego što je italijanskim političarima stavio do znanja da spadaju u istu političku kaljugu kao i oni koji su prodali Hrista. Iza blagog i vedrog osmeha na njegovom licu krije se žestok, koncentrisan i odlučan političar. On, prema ciničnoj Staljinovoj doskočici, nema divizije, ali, nepojmljivo za staljiniste, ima ogromnu moralnu snagu i sve veći uticaj širom planete. Kad bi nekim slučajem Papa Francisko uz mnoštvo drugih priznanja dobio „Oskara“, nagradu američke Akademije za film, mislim da bi se malo ko iznenadio. Zamislite ga samo u filmu „Sister Act“ uz one gospele, kalambure i trujumf normalnosti. Ubeđen sam da bi bledo zamišljenu ulogu Pape pretvorio u triumf glume, vere, simpatija. On jedostavno ume sve čega se prihvati.
Kada je aprila 2005. biran 265. Papa i kad se među kandidatima našao i kardinal Bergoljo, njegova reakcija je bila odustajanje od kandidature „jer još nije zreo za tu ulogu“. Narednih osam godina iskoristio je da „sazri“, da napravi plan šta i kako treba menjati u Vatikanu. Jedan od prvih poslova, kada je izabran i izabrao sebi ime prema Sv. Francisku iz Asizija – uzora skromnosti i ljubavi prema „poslednjima“ – bio je da rasturi dotadašnju vlast korumpiranih kardinala, oduzimajući im iz ruku moć novca – vatikansku banku IOR, koja nije bila gadljiva ni na pare mafije. Prebacio je banku u ruke civilnih finansijskih stručnjaka, jer pare valja imati. Ni Bog ih ne poklanja. Posao je sproveo temeljito, uključiv i uklanjanje crkvenih velikodostojnika koji su se bavili biznisom više nego verom, ne samo u Vartikanu nego od Slovenije do Nigerije. Proklamovao je „lepu i siromašnu“ crkvu poštenja i služenja siromašnjima, što dalje od vlasti.
Enciklika Eugenii Gaudium u kojoj je Franciskov politički program (novembra 2013.) kaže: „novac treba da služi, a ne da upravlja“. Time je kompaktirao front protivnika od američke bogate desnice do nekih sveštenika i naglašene levice. Udarnu pesnicu čine politički komentator Raš Limbo (Rush Libough) čije emisije prati preko 20 miliona Amerikanaca i Horacio Verbicki (Verbitsky) „Arhiepiskop“ žestokih Papinih kritičara iz Buenos Airesa. Prvi ga naziva marksistom, hipokritom koji „ne zna šta govori kad pominje idolatriju novca i tiraniju kapitalizma“, njegovu encikliku novim „komunističkim manifestom“. Drugi, pisac, levičar koji Papu Franciska – Bergolju smatra „desničarskim populistom“ i u intervjuu na Sky TV (15.03.2013.) izjavljuje: „Mogu reći da je Bergoljo lažov…“ to dokumentuje tvrdnjom kako Bergoljo negira da je Vatikan znao za nedela u Argentini u vreme diktature. Kao i svojim otkrićima uloge Bergolja tokom 1999. godine. Naime, dvojica sveštenika Orlando Jorio (Yorio) i Franc Halik (Jalic) nakon izlaska na slobodu smatrali su da ih je Bergoljo denuncirao vojnoj hunti da su krili gerilce. Navodi takođe da je to Halik ponavljao više puta u „porodičnom krugu“, ali da je kasnije odustao od tih otužbi i „spalio sve dokumente iz tog vremena“.
Najnovija dva Franciskova ataka – na mafiju i političare – ojačaće front protiv njega i prisetiti vatikanske mračnjake na tradiciju uklanjanja nepoželjnih Papa kukutom i drugim definitivnim preparatima. Nije Francisko prvi koji je pozvao mafijaše da se pokaju. Učinio je to još 1993. godine Jovan Pavle II – prisnije Vojtila. Francisko je otišao dalje – obratio se i rodbini mafijaša i onima koji sarađiju sa njima, stavljajući i njima do znanja da će završiti u paklu, „novac koji imate, a potiče iz prljavih poslova i kriminala je krvav novac i nećete ga poneti na drugi svet“. Rečeno je to u kontekstu poziva sveštenicima da se odupru mafiji i stanu na stranu ugroženih i zakona. Misu, na kojoj je to rekao, služio je zajedno sa neumornim don Luiđi Ćotijem, „uličnim“ sveštenikom, koji je ceo svoj život posvetio pomaganju rodbini žrtava mafije. Bilo je to priznanje ne samo don Luiđiju, nego svim tim „uličnim“ sveštenicima, na najnižoj skali crkvene hijerarhije, koji čak nemaju ni svoju crkvicu i dijecezu, nego idu od jednog do drugog paćenika i nesebično pomažu. Desetak takvih je mafija poubijala.
Valja imati u vidu da su katolička crkvena hijerarhija i mafija u vekovnoj sprezi. Mafijaški bosovi sebe vide kao Hrista, „jer na svoju savest primaju patnju, greh i krivicu za dela onih kojima komanduju“, kako definiše Roberto Saviano, pisac i najtemeljitiji kritičar mafije, koji od kada je objavio knjigu „Gomora“ živi pod stalnom zaštitim policije. On navodi da se krvlju začinjeni ritual pristupanja mafiji u Kalabriji sprovodi pod ikonom Ahanđela Mihajla – zaštitnika! Mafijaši su najreligioznija skupina ljudi. Oni teški zlatni krstovi oko njihovih vratova jesu simbol bogatstva, ali još više vere da im to Bog neće zaboraviti kad se pred njim nađu. Ako crkva, kako Papa obećava, krene u otvoreni sukob sa mafijom, njeni bososvi zaista imaju razloga za uznemirenost, jer popovi znaju mnogo više nego policija.
Kao da papi Francisku sve to nije bilo dosta, nego je 27. marta održao Jutarnju misu (Messa mattutina) za koju je poslao pozivnice svim poslanicima i senatorima italijanskog parlamenta. Običaj je da Pape povremeno na takve mise pozivaju političare, privrednike i druge uticajne društvene kategorije. Papa Francisko, kao da se sinhronizovao sa novim, mladim i energičnim premijerom Rencijem u nameri da zameni staru političku elitu novim, još uvek poštenijim i odgovornijim snagama. Istina, svoju propoved uvio je u istorijski kontekst Hristovog vremena, ali sa nedvosmislenom namerom da se istorija shvati kao sadašnjost, akcentujući posebno one delove koji dovode do degradacije zajednice. Prisustvovala su 492 parlamentarca, kao na sednici oba doma, uz 9 ministara i 19 podsekretara… Malo ko je, sem ultralevičara, imao hrabrosti da izostane. Papa im je govorio kako se „u doba Hrista upravljačka klasa odvojila od naroda, napustila ga, postala nesposobna za drugo sem da sledi svoju ideologiju, svoje lične interese i srlja u korupciju /…/ moramo reći NE korupciji, partijskim interesima, pogrešnom putu, ’doktorima moranja’ – zato molim Gospoda da raste broj političara sposobnih da uđu u dijalog koji će voditi dobru i ojačati korenove otpora nedaćama našeg vremena /…/ unazađena je politika, koja bi morala biti jedna od najdragocenijih formi dobrote, jer teži opštem dobru“.
U pomenutoj encikliki Evangelii Gaudium Francisko je političarima još direktnije rekao da „ne možemo više verovati slepim snagama i nevidljivoj ruci tržišta“. Kasnije je to obrazlagao rečima: „Ekonomija se ne može više oslanjati na lekove koji postaju otrov, kao kad pokušava da poveća prihode umanjujući tržište rada, isključujući mnoštvo ljudi iz dostojanstvenog života.“ Ni Papa, ni nobelovci Krugman i Stiglic nemaju divizije, ali imaju razum i autoritet koji će kad-tad dovesti do promena.
Novine pišu da je Papa redovno obavešten o toku tajnih pregovora između SAD i Rusije oko Ukrajine. Biće da autoritet ne mora da se zasniva samo na divizijama.
Prema poslednjim podacima konsultantske kuće EY evropske banke naglo gomilaju i čuvaju novac pred najavljene stres testove Evropske centralne banke (ECB), što kao negativnu posledicu ima uskraćivanje sredstava preduzetništvu u evrozoni.
EY sada predviđa da će kreditiranje u evrozoni u 2014. godini porasti samo za 0,5% (u poređenju sa ranije prognoziranih 1,6%). To samo govori u prilog o stavu koji imaju banke u EU uoči najavljenog velikog stres testa i provere kvaliteta aktive za 128 evropskih banaka koje je najavila ECB. EY upozorava da bi ovo evidentno usporavanje kreditiranja moglo štetno da utiče na započeti oporavak 18 država članica evrozone. „S obzirom koliko su u evrozoni duboko povezani potrošnja stanovništva i finansiranje malih i srednjih preduzeća sa korišćenjem bankarskih kredita, najavljena provera bankarske aktive mogla bi ima materijalni ekonomski uticaj“, istakao je danas Endi Boldvin, direktor finansijskih usluga u EY.
Izvor: CNBC
Kobne greške kako Zapada tako i Putina obijaju se o glavu jedne nove Ukrajine. Mimo svih očekivanja svetskih sila – što je gotovo neshvatljivo – dogodilo se „rođenje nacije“, a Istok i Zapad zatečeni su potpuno nespremni. Izostanak prave reakcije je dosta obespokojavajući, pa se postavlja pitanje efikasnosti svetskih političkih elita, kaže Džordž Soroš, američki magnat, filantrop i investitor. Predstavljamo vam odlomke iz knjige-intervjua sa njim, koju je uradio dopisnik nemačkog nedeljnika Špigel Gregor Peter Šmic. Intervju će se u svom integralnom obliku pojaviti u knjizi „Tragedija Evropske unije: Raspad ili preporod?“, koju je upravo izdao PublicAffairs. Ovaj intervju će se pojaviti u izdanju The New York Review of Books 24. aprila 2014.
Gregor Peter Šmic: Sukob na Krimu i u Ukrajini preoblikovao je evropsku i svetsku politiku, i do toga ćemo već stići. Ali, hajde da prvo razgovaramo o temi o kojoj ste tokom proteklih godina zauzeli kritičku poziciju: kriza u Evropskoj uniji. Što se tiče evra, ono najgore još nije prošlo?
Džordž Soroš: Ako mislite da je evro došao da ostane, u pravu ste. To je potvrđeno i na nemačkim izborima iz 2013, gde se o ovoj temi jedva razgovaralo,kao i od strane koalicionih partnera, gde je priča o evru potisnuta u Potkomitet 2A. Kancelarka Angela Merkel je zadovoljna načinom na koji je reaguje na krizu, pa tako i nemačka javnost. Ona je ponovo izabrana, sa još značajnijom većinom nego što je to bilo prvi put. Merkel je uvek odrađivala apsolutni minimum neophodan za očuvanje evra. Tako je zadobila poverenje kako pro-Evropljana tako i onih koji računaju na nju da će zaštiti nemačke nacionalne interese. A to nije mala stvar .
Dakle, evro je tu da bi ostao, a aranžmani nastali u znak odgovora na krizu ustanovljeni su kao novi poredak kojim se reguliše evrozona. Ovo potvrđuje moje najgore strahove. I to je noćna mora o kojoj sam govorio. Nadam se da ruska invazija na Krim može poslužiti kao buđenje. Nemačka je jedina u poziciji da promeni preovlađujući poredak. Nijedna dužnička država to ne može da joj ospori; ako bi ijedna od njih makar i pokušala da joj se usprotivi, odmah bi bila kažnjena od strane finansijskih tržišta i evropskih vlasti.
Šmic: Ako biste to rekli Nemcima, oni bi vam odvratili: Pa, već smo toliko evoluirali. Sada smo velikodušniji, a modifikovali smo i svoju politiku stroge štednje.
Soroš: Priznajem da je Nemačka prestala da dužničke zemlje drži s glavama pod vodom. Ove dobijaju malo kiseonika, i tek su sada prodisale. Neke, a posebno Italija, i dalje su u stagnaciji, ali je ona u velikoj meri smanjila svoj tempo. Ovo je povezano s oporavkom finansijskih tržišta, jer su dužničke privrede stigle do svog dna i sada tako teška situacija gotovo automatski dovodi do oporavka .
Ipak, nije uklonjena ni potencijalna mogućnost dugog perioda stagnacije. Postoji generalna usaglašenost da evrozoni preti deflacija, iako opozicija, potekla iz nemačkog Ustavnog suda i pravnih službi sprečava Evropsku centralnu banku (ECB) da uspešno prevaziđe deflatorne pritiske na način kako su to činile druge centralne banke, posebno američke Federalne rezerve.
Mogućnost stagnacije pokrenula je negativnu političku dinamiku. Svako ko smatra kako su preovlađujući aranžmani nedopustivi obeležen je i izopšten zbog svog „antievropskog“ stava. Ovo me dovodi do očekivanja da će proces dezintegracije uzeti maha. Tokom akutne faze krize evra, doživljavali smo jednu finansijsku krizu za drugom. Sada bi trebalo da se događa serija pre političkih a ne više finansijskih kriza, mada se i ovo drugo ne može isključiti .
Šmic: Kažete da su trenutni aranžmani nepodnošljivi. Šta tačno treba da se promeni? Šta treba reformisati?
Soroš: Na vrhuncu krize evra, Nemačka je pristala na brojne sistemske reforme, od kojih se najvažnija ticala bankarske unije. Ali, kako su se finansijski pritisci stišavali, Nemačka je do danas produbljivala tu situaciju nizom ustupaka. To je dovelo do sadašnjih aranžmana, koji potvrđuju moje najgore strahove.
Šmic: Kao što smo već rekli, ministri finansija EU su u procesu zaključivanja sporazuma o bankarskoj uniji. Šta mislite o tome?
Soroš : U procesu pregovora,takozvana bankarska unija je transformisana u nešto što je gotovo potpuno suprotno: ponovno uspostavljanje nacionalnih „silosa“, ili odvojeni rad nacionalnih banaka. Ovo je pobeda orvelovskog novogovora.
Šmic: Šta s tim nije u redu?
Soroš: Incestuozni odnos između nacionalnih organa i menadžmenta banaka. Francuska je posebno poznata po svojim finansijskim inspektorima , inspecteurs de finance, koji na kraju završavaju kao osobe koje upravljaju njihovim velikim bankama. Nemačka ima svoje Landesbanken a Španija svoje Caixas, koji imaju nezdrave veze sa oblasnim političarima. Ovi odnosi su bili glavni izvor slabosti u evropskom bankarskom sistemu, igrajući važnu ulogu u bankarskoj krizi koja još uvek pritiska evrozonu. Predlog za osnivanjem bankarske unije trebalo bi da te odnose eliminiše, ali su ovi, za sada, uglavnom očuvani, i to uglavnom na nemačko insistiranje.
Šmic: Ovo je prilično drastična osuda. Kako je opravdavate?
Soroš: U stvari, bankarska unija će ostaviti bankarski sistem bez zajmodavca u krajnjoj instanci. Rezolucija o uspostavljanju takvog organa je toliko komplikovana, sa toliko subjekata uključenih u odlučivanje da je praktično neupotrebljiva kada su u pitanju hitni slučajevi. Što je još gore, ECB-u je pravno zabranjeno preduzimanje bilo kakvih radnji za koje nije izričito ovlašćena. A to je ono što je izdvaja od drugih centralnih banaka, za koje se može očekivati da će u hitnim slučajevima upotrebljavati svoje diskreciono pravo.
Ali Nemačka je rešena da ograniči obaveze i dugovanja koji bi mogli nastati kroz ECB. Kao rezultat toga, zemlje članice ostaju ranjive na finansijske pritiske, od kojih su druge razvijene zemlje izuzete. To je ono što sam mislio kada sam rekao da su prezadužene članice EU u poziciji kao i zemlje trećeg sveta, koje su prezadužene u stranoj valuti. A bankarska unija neće moći da koriguje taj nedostatak. Naprotiv, ona će ga održavati u životu.
Šmic: Zvučite razočarano.
Soroš : I jesam. Pokušavao sam da na svaki način pronađem rešenje i sprečim takav ishod ali sada, kada se to već desilo, ne želim da udaram glavom o zid. Prihvatam da je Nemačka uspela da Evropi nametne novi poredak, mada smatram da je neprihvatljivo. Ipak, i dalje verujem u Evropsku uniju i principe otvorenog društva koji su i bili prvobitna inspiracija za građenje EU; želeo bih da se taj duh povrati. Želim sprečavanje procesa dezintegracije, a ne njegovo ubrzavanje. Tako da se više ne zalažem za to da Nemačka treba da „upravlja evrom ili da ga napusti“. Prostor za mogućnosti koje bi dovele do radikalne promene u pravilima koja regulišu evro je zatvoren.
Šmic: Dakle, u osnovi, vi odustajete od Evrope?
Soroš: Ne. Odustajem kada se radi o promenama finansijskih aranžmana unutar evrozone, a relacija poverilac – dužnik je sada odnos koji je pretvoren u stalni, utvrđeni sistem. Nastaviću da se fokusiram na politiku, jer to je mesto gde očekujem dramatična dešavanja.
Šmic: Razumem. Očigledno da postoji zabrinutost zbog porasta populističkih pokreta u Evropi. Vidite li bilo kakvu mogućnost za sprovođenje veće političke integracije, kada već govorite o trendu koji vodi ka dezintegraciji?
Soroš: Verujem u pronalaženje evropskih rešenja za probleme Evrope; nacionalna će rešenja samo pogoršati stvari.
Šmic: Izgleda da pro-Evropljani često ćute o važnim pitanjima jer strahuju da bi ono što bi rekli moglo povećati podršku ekstremistima – na primer, u slučaju mnogih izbeglica sa Bliskog istoka i Afrike koji su se nadali da će se domoći Evrope – umesto da su, kao sada, zatočeni na italijanskom ostrvu Lampeduza.
Soroš: Sviđalo se to nekom ili ne, migraciona politika biće centralno pitanje na izborima. Moramo naći neku alternativu ksenofobiji.
Šmic: Šta predlažete da treba učiniti povodom toga ?
Soroš: Uspostavio sam inicijativu otvorenog društva za Evropu (OSIFE). Jedna od njegovih prvih inicijativa je Solidarnost Sada, sa sedištem u Grčkoj. Prvobitna ideja je bila sazdati evropsku solidarnost sa grčkim narodom koji je u velikim nevoljama i pati zbog krize evra, kao i uspostavljanje solidarnosti Grka sa stradanjima migranata u njihovoj zemlji, koji žive u neljudskim uslovima i progonjeni su od ultranacionalističke stranke Zlatna Zora. Trebalo nam je nešto vremena da bismo ovaj projekat pokrenuli, a kada smo to uradili, bilo je suviše kasno generisati evropsku solidarnost sa Grcima, jer je i drugim prezaduženim zemljama takođe bila potrebna podrška. Tako da smo propustili taj brod, mada je od ove naše inicijative bilo koristi jer nam je pružila bolji uvid u problem migracije.
Šmic: Šta ste naučili?
Soroš: Da postoji nepremostivi sukob između Severa i Juga po političkom pitanju azila. Zemlje Severa, koje su u osnovi poverioci, bile su velikodušne u svom tretmanu prema azilantima. Dakle, svi azilanti žele da idu tamo, na sever, posebno u Nemačku. Ipak, ima ih više nego što ih je moguće apsorbovati, tako da je pokrenut evropski sporazum pod nazivom Dablin III, imigrantska regulativa kojom se zahteva da se azilanti registruju u zemlji u kojoj su prvi put ušli u EU. Tendencija je da to bude Jug, naime, Italija, Španija i Grčka. Sve ove tri zemlje su prezadužene i predmet su rigorozne fiskalne štednje. One, tako, nemaju odgovarajuće uslove za tražioce azila, pa su se tako kod njih i razvili ksenofobični, anti-imigrantski i populistički politički pokreti.
Azilanti su uhvaćeni u zamku. Ako budu registrovani u zemlji u koju pristignu, oni potom nikada više ne mogu tražiti azil u Nemačkoj. Dakle, mnogi više vole da ostanu nezakonito, nadajući se da će se nekako već dokopati Nemačke i Severa. Osuđeni su da na neodređeno vreme žive i rade u nezakonitim uslovima. A teški uslovi u kojima žive pothranjuju kod građana države koja ih je primila anti-imigrantsko raspoloženje.
Šmic: Gledajući ostala evropska pitanja, nisu li Vaše fondacije takođe veoma aktivne po pitanju problema Roma (Cigana)?
Soroš: Da, po tim smo pitanjima bili angažovani već više od dvadeset pet godina. Fondacija za obrazovanje Roma razvila je efikasne metode za edukaciju romske dece i istovremeno jačanje njihovog romskog identiteta. Ako se to čini u širokom obimu – to će već biti dovoljno da bi se uništio neprijateljski stereotip koji stoji na putu uspešnoj integraciji Roma. Kao što jeste, obrazovani Romi mogu se uklopiti u većinu, jer, oni se ne uklapaju u stereotip već je stereotip taj koji ostaje nedirnut.
Ovo je još jedan primer gde Evropska komisija daje pozitivan efekat. Očekujem da Evropski Strukturni fondovi povećaju broj ovakvih programa koji dobro funkcionišu.
Šmic: Šta mislite o nedavnim političim potezima Vladimira Putina u odnosu na Ukrajinu, Krim i Evropu?
Soroš: Sada dolazimo do srži problema. Rusija je u nastajanju, kao veliki geopolitički igrač, a Evropska unija mora da shvati da ponovo ima pobunjenog rivala na istoku. Rusija je Evropi kao partner preko potrebna, mada Putin pozicionira stanje rivalstva. Postoje značajne političke snage unutar ruskog režima koje su kritikovale takvu Putinovu politiku.
Šmic: Možete li biti malo konkretniji?
Soroš: Važno je zapamtiti da Putin vodi sa slabe pozicije. Bio je veoma popularan u Rusiji, jer je od haosa napravio neki red. Novi se poredak ne razlikuje toliko od starog , ali činjenica da je ova zemlja otvorena za spoljni svet znači definitivno poboljšanje, važan element stabilnosti. Ali onda je unapred dogovorena smena sa Dmitrijem Medvedevim – od premijera do predsednika – što je duboko uznemirilo ljude. Putin se osetio egzistencijalno ugroženim od strane ovog protestnog pokreta. Postao je represivan u svojoj zemlji a prema inostranstvu agresivan.
Ta se agresivnost ogledala kada je Rusija počela da isporučuje velike količine oružja Asadovom režimu u Siriji, pomažući mi da izmeni tok rata protiv pobunjenika. Ovo se kockanje isplatilo, i to uglavnom zbog preokupiranosti zapadnih sila, Sjedinjenih Država i EU, svojim unutrašnjim problemima. Barak Obama je želeo da se osveti zbog upotrebe hemijskog oružja. Tražio je odobrenje Kongresa ali je bio oštro odbijen, kada je Putin došao u pomoć i ubedio Asada da dobrovoljno preda svoje hemijsko oružje.
Bila je to velika diplomatska pobeda za njega. Ipak, spontani ustanak ukrajinskog naroda mora da ga je podučio tome kako je njegov san o ponovnom uspostavljanju Ruske Imperije nedosežan. Sada je suočen sa izborom između: 1. istrajnosti u ovom stavu, ili 2. promene smera u cilju sve veće kooperativnosti koju Rusija ima s inostranstvom, uz manje represivnosti u svojoj kući. Njegov trenutni kurs već se pokazao kao samoporažavajući, ali izgleda da je istrajan u ovom svom stavu.
Šmic: Da li je Rusija kredibilna pretnja Evropi, ako je njena ekonomija slaba, kao što vi kažete?
Soroš: Oligarsi koji kontrolišu veći deo ruske ekonomije nemaju poverenje u režim. Oni šalju svoju decu i novac u inostranstvo. To je ono što rusku privredu čini tako slabom. Čak i sa naftom koju prodaju po ceni od preko 100 dolara za barel, što je minimalna cena pomoću koje Rusija treba da uravnoteži budžet, nema ekonomskog rasta. Putin se iz te slabosti izmetnuo u agresivnost. On deluje u samoodbrani. Nema skrupula, može da bude nemilosrdan, ali je ekspert za džudo a nije sadista – tako su i ekonomska slabost Rusije i Putinovo agresivno ponašanje usaglašeni među sobom u potpunosti.
(Zagovornici ruske aneksije Krima na moskovskim protestima 18. marta 2014; foto: Maksim Šemetov za Rojters)
Šmic: Kako bi Evropa trebalo da na ovo odgovori?
Soroš: Potrebno je da bude ujedinjena, posebno kao odgovor na rusku agresiju u Ukrajini. Putin se ponosi time što je geopolitički realista. On poštuje snagu, a ohrabren je slabošću. Pa ipak, nema potrebe biti trajno u neprijateljstvu. Bez obzira na trenutnu situaciju u Ukrajini, Evropska unija i Rusija su na mnogo načina komplementarne, obe su potrebne jedna drugoj. Postoji dosta prostora za Rusiju gde ona može igrati konstruktivnu ulogu u svetu, upravo zato što su i Evropa i SAD toliko zaokupljene svojim unutrašnjim problemima .
Šmic: Kako to prevesti u praksu, posebno na Bliskom istoku?
Soroš: To je potpuno transformisalo geopolitičku situaciju. Imam neke konkretne ideje o ovoj temi, premda je ovo veoma komplikovano. Ne mogu da vam to objasnim u celosti, jer postoji previše zemalja uključenih u taj proces, i one su sve povezane.
Šmic: Probajte.
Soroš: Trebalo bi početi s uopštenim posmatranjima. U svetu postoji sve veći broj nerešenih političkih kriza. One su simptom kraha globalnog upravljanja. Umesto njega, sada imamo veoma rudimentaran sistem. U suštini, postoji samo jedna međunarodna institucija koja poseduje tvrdu moć: to je Savet bezbednosti UN. Ako se pet stalnih članica slažu, one mogu nametnuti svoju volju u bilo kom delu sveta. Ali, postoji mnogo suverenih država sveta sa svojim armijama, a tu su i propale države koje nisu u stanju da zaštite svoj monopol nad upotrebom smrtonosne sile ili tvrdom moći (oružanom silom).
Hladni rat je bio stabilan sistem. Dve supersile našle su se u ćorsokaku pod pretnjom međusobnog sigurnog uništenja, a onda su morale i da obuzdaju svoje satelite – pridružene članice. Dakle, ratovi su se u to doba uglavnom vodili negde po obodnim područjima. Po raspadu Sovjetskog Saveza, postojao je jedan kratak trenutak kada se SAD pojavila kao neprikosnoveni lider u svetu. Međutim, Amerika je zloupotrebila svoju moć. Pod uticajem neokonzervativaca, koji su tvrdili kako Sjedinjene Države treba da iskoriste svoju moć kako bi svoju volju nametnule čitavom svetu , predsednik Džordž Buš proglasio je „rat protiv terora“ i izvršio invaziju na Irak pod lažnim izgovorima.
Ovo je bilo tragično pogrešno tumačenje prave uloge hegemonističke ili imperijalne moći. A u pitanju je, zapravo, bila moć privlačnosti – „meka moć“ – koja obezbeđuje stabilnost carstva. Oružana sila može biti potrebna za osvajanja i samozaštitu, ali hegemon mora paziti na interese onih koji zavise od njega, kako bi se obezbedila njihova lojalnost umesto promovisanja isključivo svojih interesa. Sjedinjene Države su to veoma dobro uradile posle Drugog svetskog rata, kada su osnovale Ujedinjene nacije, krenuvši u realizaciju Maršalovog plana. Ali, predsednik Buš zaboravio je tu lekciju i u tom trenutku uništio je američku premoć. San neokonzervativaca o „novom američkom stoleću“ trajao je manje od deset godina. Predsednik Obama je, potom, američku politiku vratio u realnost. Njegova su postignuća i dometi u spoljnoj politici veći i bolji nego što se to obično priznaje. Prihvatio je ogroman gubitak moći i uticaja i pokušao da „vodi iza zavese“. U svakom slučaju, on je više zaokupljen domaćom nego spoljnom politikom. U tom smislu je Amerika u istoj poziciji kao i Evropa, mada iz različitih razloga. Ljudi su se okrenuli sebi i umorni su od ratovanja. Ovo je stvorilo vakuum u odnosima svetske moći, zbog čega se širom sveta raspiruju mnogi nerešivi sukobi.
Nedavno je Rusija naselila ovaj vakuum vlasti, pokušavajući da se nametne kao geopolitički igrač. To je bio hrabar manevar, inspirisan unutrašnjom slabošću Putina kome se ova taktika, usled trenutne slabosti Zapada, isplatila u Siriji. Rusija bi mogla da uradi ono što zapadne sile nisu mogle: da ubedi Asada da „dobrovoljno“ preda svoje hemijsko oružje. To je radikalno promenilo geopolitički pejzaž. Odjednom su povećani izgledi za rešenje tri glavna nerešena sukoba na Bliskom istoku – Palestinu, Iran i Siriju – i to u trenutku kada se to moglo najmanje očekivati.
Sirijska kriza je daleko najgora, pogotovo kada je reč o humanitarnim posledicama. Ulazak Rusije u igru kao glavnog snabdevača oružjem, zajedno sa ulaskom Hezbolaha kao snabdevačem vojnih trupa, preokrenula je sukob u Asadovu korist. Borbe se mogu okončati samo političkim rešenjem nametnutim i garantovanim od strane međunarodne zajednice. Bez toga, dve će strane nastaviti da se bore u nedogled uz pomoć svojih pobočnih pristalica. Ipak, za političko rešenje uzeće nam mesece ili godine provedene u pregovorima. U međuvremenu, Asad namerno sprovodi politiku uskraćivanja hrane stanovništvu i uništavanja zdravstvenog sistema, koji mu služe kao način za smirivanje civilnog stanovništva. Njegov je moto: „Umri od gladi, ili se predaj“.
Ovakva situacija otvara širok spektar ljudskih katastrofa. Osim u slučaju da humanitarna pomoć može biti isporučena preko borbenih linija, tokom zime je više ljudi umiralo od bolesti i gladi nego od stvarne borbe.
Šmic: Šta je sa Iranom?
Soroš: Došlo je do stvarnog proboja u iranskoj krizi u vidu privremenog sporazuma o nuklearnom naoružanju sa novim predsednikom Hasanom Ruhanijem. Sankcije koje su joj nametnule zapadne sile pokazale su se veoma efikasnim. Sama Iranska revolucija napredovala je do tačke gde je pala u ruke jednoj uskoj kliki, Revolucionarnoj gardi, mule su uglavnom istisnute iz vlasti. Kao predvodnik mula,Vrhovni Vođa nije mogao biti zadovoljan. On takođe mora biti svestan da je velika većina stanovništva duboko nezadovoljna režimom. Za razliku od prethodnih pregovaračkih pokušaja, izgleda da (Ruhani) radi u korist postizanja dogovora sa Sjedinjenim Državama. To poboljšava izglede za konačni sporazum. Moramo uzeti u obzir, kako je nedavno pisao Vali Nasr, da Iran posle Rusije ima druge najveće svetske zalihe prirodnog gasa, i da se potencijalno može takmičiti sa Rusijom u snabdevanju Evrope gasom.
Šmic: Ostala je još jedna, najdugotrajnija kriza, Palestina.
Soroš: Nedavni događaji u Egiptu poboljšali su šanse za napredak povodom već dugo goruće palestinske krize. Vojska, uz aktivnu podršku Saudijske Arabije i zemalja Zaliva, uklonila je legalno izabranog predsednika i bavi se brutalnim suzbijanjem ‘Muslimanskog bratstva’. Ovaj inače uznemirujući razvoj ima potencijalno benigni sporedni efekat: time se otvara mogućnost mirovnog sporazuma između Izraela i palestinske vlasti, do isključenja Hamasa. Do pre samo nekoliko meseci to bi bilo nezamislivo. Državni sekretar Džon Keri angažovao se u palestinskim pregovorima, i to dosta pre no što je ovaj sadašnji prostor otvoren, tako da prednjači u igri. Premijer Benjamin Netanjahu je veoma sumnjičav povodom toga, ali, uz svu njegovu tvrdoglavost, ne može se otvoreno suprotstaviti pregovorima jer – pošto je otvoreno podržao Mita Romnija u američkim izborima – on sada ima relativno slabu ruku. Pregovori napreduju, ali zaista veoma sporo.
Ako bi se rešile sve tri krize, pojaviće se novi poredak na Bliskom istoku. Dug je put kojeg treba preći jer su pojedinačni sukobi međusobno povezani, a potencijalni gubitnici u jednom sukobu mogu delovati tako što će kvariti neke druge procese. Netanjahu je, recimo, nesumnjivo protiv sporazuma sa Iranom jer bi mir sa Palestinom okončao njegovu političku karijeru u Izraelu. Uprkos tome, široki obrisi potencijalnog novog poretka već se mogu uočiti, mada ne uspevamo doznati kakvi će biti efekti tekuće krize u Ukrajini. Rusija bi mogla da postane uticajna, odnosi između Saudijske Arabije i SAD mogu postati zategnuti, a Iran se može pojaviti kao najbliži saveznik Amerike, odmah sledeći posle Izraela. Ali, situacija je i dalje fluidna i može se izmeniti od danas do sutra.
Šmic: Nedavna kriza u Ukrajini zasenila je sve ostale .
Soroš: Zaista je tako. Ukrajina i posebno Krim su Rusiji daleko značajniji od svega na Bliskom istoku. Putin je žalosno pogrešno procenio situaciju. Prošle jeseni je imao poteškoća u nadmudrivanju s Evropskom unijom, obogaljenom svojim unutrašnjim političkim i finansijskim problemima. EU je pod nemačkim vođstvom ponudila (Ukrajini) premalo a zahtevala previše. Putin je ukrajinskom predsedniku Janukoviču lako mogao ponuditi bolje uslove. Međutim, ukrajinski narod se pobunio, remeteći računice s obe ove strane.
Ukrajinska pobuna ranila je Putina u njegovu Ahilovu petu. Ideja o spontanoj pobuni, jednostavno, nije bila uračunata u njegove kalkulacije. Po njegovom mišljenju, svetom vlada moć i oni na vlasti mogu lako manipulisati javnim mnjenjem. Neuspeh da ih kontroliše znak je njegove slabosti.
Shodno tome, napravio je takvu situaciju u kojoj se njegova pomoć Janukoviču ogledala u tome da treba potisnuti pobunjenike. Ipak, upotreba sile izazvala je javnost i na kraju je Janukovič bio prinuđen da kapitulira. To bi moglo dovesti u pat poziciju i očuvanje statusa kvo sa Ukrajinom kao prostora ionako nestabilnog balansa između Rusije i Evrope, a korumpirana i nesposobna vlada ustala bi protiv građanskog društva u pokušaju da ga suspregne. U tom slučaju, u Ukrajini bi se pojavila jedna inferiorna ravnoteža, po ceni većoj nego što su koristi koje bi imale sve zainteresovane strane.
Putin je, međutim, uporan u svom kontraproduktivnom pristupu. Janukovič je prvo hospitalizovan a zatim poslat u Soči gde mu je Putin očitao bukvicu. Putinove instrukcije dovele su ovaj sukob do vrhunca. Nasuprot svim racionalnim očekivanjima, grupa građana naoružana sa ne mnogo više od palica i štitova izrađenih od kartonskih kutija, gvozdenim otpadom i poklopcima, nagrnula je na policiju koja je ispaljivala bojevu municiju. Bilo je mnogo žrtava, ali su napokon prevladali građani. A to je bilo pravo čudo.
Šmic: Kako je takvo šta uopšte moglo da se desi? Kako to objasniti?
Soroš: Upravo se to uklapa u moj princip o ljudskoj nestalnosti, ali takođe otkriva i izuzetnu sličnost između onoga što ljudi čine i kvantne fizike, nešto sa čim ranije nisam bio upoznat. Prema Maksu Planku, subatomske pojave imaju dvostruki karakter: mogu se manifestovati kao čestice ili kao talasi. Nešto slično važi i za ljudska bića: oni su delimično samostalni pojedinci tj. čestice, a delimično su komponente većih subjekata, koji se ponašaju kao talasi. Uticaj koji imaju na realnost zavisi od toga koja će alternativa u datom trenutku dominirati kao njihovo prevashodno ponašanje. Postoji potencijalna prekretna tačka iz jedne alternative u drugu, premda je neizvesno kada će se ove alternative desiti i gde se neizvesnost može rešiti jedino naknadno, retrospektivno.
Dana 20. februara ta je prekretnica postignuta kada su ljudi na Trgu Majdan bili toliko rešeni da brane Ukrajinu da su zaboravili na sopstvenu smrtnost. Ono šta je bio njihov doprinos ovom samoubilačkom stavu je to što su u svom naumu i uspeli. Duboko podeljeno društvo je sa ivice građanskog rata preraslo u neviđeno jedinstvo. Revolucije obično ne uspevaju. Narandžasta revolucija 2004. godine još je više pogoršala sukobe među njenim liderima. Bilo bi pogrešno zaključiti da je ova revolucija osuđena da doživi istu sudbinu. Zapravo, stranke koje učestvuju u prelaznoj vladi odlučne su u tome da to izbegnu. U retrospektivi, građanski otpor na Majdanu može se ispostaviti kao rođenje nacije. Ovo obećava da će njihov sopstveni razvoj biti direktan odgovor na strano ugnjetavanje. Ovo je, nažalost, podloga koja generiše dalji pritisak iz inostranstva, jer bi uspešan otpor potekao iz Ukrajine predstavljao egzistencijalnu pretnju Putinu, koji želi da nastavi sa svojom dominacijom u Rusiji.
Šmic: Govorite o ruskoj invaziji na Krimu. Šta mislite, kako će se stvari odigravati?
Soroš: Ako bude ograničena samo na Krim, onda će poslužiti kao podsticaj za dalju, veću nacionalnu koheziju u Ukrajini. Krim nije sastavni deo Ukrajine. Hruščov je predao Krim Ukrajini 1954, administrativnim dekretom. Većina njegovih stanovnika su Rusi, a tu je i baza ruske Crnomorske flote. To je upravo razlog zašto je Putin bio nagnan da izvrši direktan vojni i ekonomski pritisak na Ukrajinu, a Ukrajinci nisu u stanju da mu se sami odupru. Njima je potrebna podrška zapadnih sila. Dakle, budućnost Ukrajine zavisi od toga kako će zapadne sile, a posebno Nemačka, odgovoriti na ovaj izazov.
Šmic: Šta bi zapadne sile trebalo da učine?
Soroš: Treba da se fokusiraju pre na jačanje Ukrajine nego na kažnjavanje Rusije. One ne mogu sprečiti ili preokrenuti aneksiju Krima. Dužne su da protestuju, naravno, jer ovim aktom Rusija krši budimpeštanski Memorandum iz 1994. koji garantuje teritorijalni integritet Ukrajine, uključujući Krim, iako nisu u stanju da joj se suprotstave vojnim sredstvima. Čak i sankcije treba štedljivo koristiti kako bi se sačuvale za odvraćanje od realne opasnosti, odnosno direktnog vojnog ili ekonomskog napada na Ukrajinu. Ruske snage su već zauzele fabriku gasa u Ukrajini kojim se snabdeva Krim i mogu oduzeti i više teritorija ukoliko u tome ne budu sprečene.
Srećom, ekonomske sankcije će biti moćan način za odvraćanje, pod uslovom da se razumno koriste. Zamrzavanje stranih aktiva ruskih oligarha je u suprotnosti sa pametnom primenom sankcija. Oligarsi prebacuju svoj profit i decu u inostranstvo, što slabi rusku ekonomiju. Dosad je bekstvo ruskog kapitala iz Rusije više ili manje kompenzovano direktnim stranim investicijama. Pametne sankcije bi obeshrabrile priliv sredstava, bez obzira da li u obliku direktnih investicija ili bankarskih kredita. Štaviše, SAD može pustiti u promet naftu iz svojih strateških rezervi i tako omogućiti njenu prodaju u inostranstvu. Ovaj potez mogao bi da rusku ekonomiju baci u deficit. Ruska ekonomija je već dovoljno krhka da bi bila ranjiva na primenu pametnih tj. selektivnih i svrsishodnih sankcija.
Šmic: Ne seče li se time grana na kojoj sedite? Nemačka ima puno investivija u Rusiji, koje bi time bile podjednako ugrožene.
Soroš: Efektivne sankcije protiv Rusije trebalo bi prvenstveno tretirati samo kao sredstvo odvraćanja. Ukoliko je pretnja efikasna, one se ne bi primenjivale. Ali, Kancelarka Merkel suočava se sa bitno važnim izborom: treba li Nemačka da se samostalno rukovodi svojim uskim nacionalnim interesima ili bi trebalo da potvrdi svoju lidersku poziciju u okviru Evropske unije i uspostavi jedinstveni evropski odgovor? Od njenog izbora zavisi ne samo sudbina Ukrajine već i budućnost Evropske unije. Njen strastveni govor u nemačkom parlamentu 13. marta daje mi nadu da će napraviti pravi izbor.
Šmic: Kakva je vaša ideja pravog izbora?
Soroš: Bio bi to evropski i američki program velike tehničke i finansijske pomoći Ukrajini, pod vođstvom Međunarodnog monetarnog fonda, koje zajedno treba da joj pošalju hitni finansijski paket vredan više milijardi dolara, a koji će spasiti zemlju od finansijskog kolapsa. Međutim, to nije dovoljno: Ukrajini je takođe potrebna spoljna pomoć koju joj jedino EU može pružiti: ekspertski menadžment i pristup tržištima.
Ukrajina je potencijalno atraktivna investiciona destinacija. Ali, realizacija ovog potencijala zahteva poboljšanje poslovne klime obraćanjem pažnje na endemsku korupciju i slabu vladavinu zakona. Novi režim u Ukrajini želi da se suoči s tim zadatkom. Ipak, samo je EU ta koja može otvoriti svoje unutrašnje tržište i obezbedi osiguranje od političkog rizika za ulaganje u Ukrajini. Ukrajina bi, zauzvrat, podstakla svoje kompanije da poboljšaju sopstveno upravljanje pronalaženjem evropskih partnera. Tako bi Ukrajina postajala sve integrisanija u evropsko zajedničko tržište. Ovo bi takođe moglo obezbediti toliko potreban fiskalni stimulans za evropsku ekonomiju i, što je još važnije, pomoći joj da povrati duh koji je prvobitno bio inspirisan Evropskom unijom.
Gregor Peter Schmitz, 24. april 2014, The New York Review of Books
(preveo i priredio: Milan Lukić)
Kompanija Kimtec nedavno je održala svoj (već pomalo) tradicionalni Enterprise skup (Enterprise 2014) koji je ovoga puta većim delom bio posvećen mrežnim tehnologijama i razvoju mreža u Srbiji i regionu. Učešće na skupu uzeli su neki od najvećih proizvođača mrežne opreme na svetu, kao i veliki sistem integratori kako iz Srbije, tako i iz regiona.
Glavni razlog zbog čega je centralna tema Enterprise 2014 skupa bila posvećana mrežama i dolazećim tehnologijama iz oblasti networkinga leži u sve većoj potrebi domaćeg tržišta i generalno balkanskog podneblja za kvalitetnijim i bržim mrežama. Konstatovano je da je internet glavni pokretač ubrzanog uvođenja moćnih mrežnih sistema, kao i da će isti u budućnosti promeniti tok razvoja mreža u nekoliko frakcija.
Allied Telesis kao jedan od vodećih networking vendora u svetu nosilac je priče o razvoju mreža na ovogodišnjem Enterprise 2014 skupu. Predstavnici ove kompanije za regiju govorili su o značaju ozbiljnih mrežnih sistema za razvoj velikih preduzeća, malih firma i generalno društva, stavljajući akcenat na vrhunska rešenja koja u svojoj ponudi ima Allied Telesis.
Predstavnici Allied Telesis-a na Enterprise 2014 skupu izneli su i svoju viziju po pitanju razvoja mrežnih sistema u regionu uz naglasak da će dolazak ultra brzog interneta u ove krajeve definisati u kom pravcu će se kretati integracija modernih mrežnih rešenja.
Celovečernji balet španskog koreografa Alehandra Serude „Hiljadu delova“ u izvođenju „Habard strit dens” čuvene baletske trupe iz Čikaga otvoriće danas u Sava centru 11. Beogradski festival igre.
„Pre nego što sam počeo da radim na ovom baletu, nisam mnogo znao o Šagalovom vitražu, ali kada sam video delo, osetio sam neverovatnu magiju boja i misteriju. Ipak, ne morate videti Šagalove prozore da biste razumeli predstavu, dovoljno je da se opustite i krenete sa nama na putovanje kroz emocije, izjavio je juče na konferenciji za štampu Sava centru koreograf Alehandro Serudo koji i nastupa u ovoj predstavi.
Pod sloganom “Neverovatna moć ljudskog tela da ispriča priču” 11.Beogradski festival igre dovodi vrhunske baletske trupe na pozornice u Beogradu, Novom Sadu, Pančevu i Vršcu.
Porinuvši u kiblu punu ‘Mahou’ piva i leda, Horhe Rodrigez i njegovi prijatelji izvalili su se u lokalnom baru Mesón Viña da bi sredom uveče uživali u fudbalskim prenosima. Za obližnjim stolom, neprimećen od ostalih, jedan par se mazio dok je konobarica iznosila omlete sa krompirom i druge porudžbine za večeru. Tada je počela utakmica. U deset uveče.
Što nije neobično. U vreme kada se ljudi u nekim zemljama pripremaju za odlazak na počinak, uobičajeno špansko veče tek se zahuktava: u deset, najčešće uz večeru i popularne TV emisije, a ne završava se sve do jedan iza ponoći. Istraživanja pokazuju da je skoro četvrtina Španaca zakucana za televizor između ponoći i jedan ujutru.
„Ovo je odlika španskog identiteta, jesti i spavati u neko drugo vreme“, kaže Rodrigez (36), koji je narednog jutra morao da ustane kako bi na vreme stigao na svoj bankarski posao.
Španija i dalje radi po svom satu i ritmu. Sada, međutim, pokušavajući da se oporavi od razorne ekonomske krize – a u nedostatku lakih rešenja – pokret koji se zalaže za što veću efikasnost tvrdi kako zemlja može postati produktivnija i usklađenija sa ostatkom Evrope ako usvoji satnicu primereniju ostalim Evropljanima.
Ipak, ono što možda zvuči logično je da bi oni koji nisu Španci trebalo da naprave fundamentalnu promenu u životu Španaca. Decenijama je ogromna većina Španaca odlazila na dugačku podnevnu sijestu – pauzu za ručak i dremku. Prema novom „rasporedu rada“, ova bi se pauza svela na oko sat vremena ili kraće. Televizijski programi bili bi pomereni sat ranije u odnosu na dosadašnju šemu. Elastičan španski radni dan bio bi zamenjen nečim što je više nalik radnom rasporedu od 9 ujutro do 5 popodne.
U osnovi predložene izmene stoji preporuka za pomeranjem kazaljke, i to vraćanjem časovnika jedan sat unazad, što bi Španiju izvuklo iz vremenske zone koja obuhvata Francusku, Nemačku i Italiju. Umesto toga, Španija bi se pridružila Portugalu i Britaniji u svojoj prirodnoj geografskoj niši – unutar Koordiniranog univerzalnog vremena, koje je savremeni naslednik merenja po Griniču.
„Želimo delotvornost“, rekao je Ignasio Bukeras, najglasniji zagovornik zamene španske satnice. „Španija mora raskrstiti s tim lošim navikama koje su se nakupljale u proteklih 40 ili 50 godina.“
Španska vlada za sada ovu kampanju uzima veoma ozbiljno. Parlamentarna komisija je prošlog septembra preporučila vladi da vrati časovnike sat unazad i uvede redovan osmočasovni radni dan. Ali, do sada, vlada još uvek nije preduzela nikakvu akciju.
Radni dan „presečen“ sijestama je španski kliše, mada ne i nužno ukorenjen u stvarnosti. Za razliku od ovoga, mnogi urbani Španci žale se na beskrajni radni dan koji počinje ujutro da bi, potom, bio prekinut tradicionalnom kasnojutarnjom pauzom a zatim i podnevnim ručkom. A kada se vrate na svoja radna mesta u četiri popodne (ručak počinje u dva), kako kažu mnogi zaposleni, svoj posao završavaju tek u poodmaklim večernjim satima, posebno ako gazda ima dužu pauzu za sijestu od njihove, nakon koje radi do kasno u noć.
„Ovakva radna satnica nije dobra po porodicu“, kaže Paula Del Pino, 37, advokat i majka dvoje dece koja kaže da bi radni dan od 8 ujutro do 5 popodne olakšao pritisak pod kojim su žene. „Špansko društvo je još uvek staromodno. I oni koji su na vlasti su staromodni, tako da ovde svi vole da ostane ovako kako je.“
Današnji nacionalni raspored rada i satnica na snazi su još od Drugog svetskog rata, kada je španski diktator Francisko Franko pomerio satove unapred kako bi ih uskladio sa nacističkom Nemačkom, što se pre njih takođe dogodilo i u susednom Portugalu. Nakon Hitlerovog poraza, Portugalija se vratila Griniču ali Španija nije.
U to vreme Španija je bila mahom zemljoradnička a mnogi poljoprivrednici krojili su svoje radne i životne rasporede po kretanju sunca, a ne satova. Ručali bi i večerali kao i pre (uvođenja Hitlerovog tajminga), čak i pošto su satovi pokazivali jedan sat kasnije. Ali, kako se Španija industrijalizovala i urbanizovala, raspored vremena, rada i života postepeno su ovu zemlju udaljili od evropske norme. „Ljudi su se zaglavili u to vreme i satnicu“, rekao je ekonomista Havijer Dijaz – Himenez. „Na kraju su prevagnuli časovnici.“
„Onda bi svako išao u krevet i pravio decu“, kaže Rikardo Vaca, izvršni direktor Barlovento Komunikacija, madridskog medijskog konsultanta.
Do 1990-ih, tokom tranzicije od Frankovog režima ka demokratiji, takođe je počela da se rađa i jedna drugačija televizija. Vaca kaže da nove privatne mreže, željne profita koji im donose popularne emisije, počele da prave duže programe – tako su TV stanice gurnule udarni termin u rane jutarnje sate. Sada, dodaje on, istraživanja pokazuju da 12 miliona Španaca i dalje gleda televiziju barem do jedan ujutro.
Promena šeme udarnog televizijskog termina jedna je od preporuka paketa Ignasija Bukerasa, predsednika Udruženja za racionalizaciju španskog radnog vremena. Upada u salu za sastanke i odmah proverava svoj sat.
Bukeras tvrdi kako bi promena španskog rasporeda bila blagotvorna za zaposlene majke, obezbeđujući porodicama da više slobodnog vremena provedu zajedno, doprinoseći i ekonomskom oporavku Španije. „Ako bi Španija dobila racionalniji raspored rada, tada bi i naša zemlja postala produktivnija“, rekao je on.
U toku je žestok spor da li bi prethodna satnica, koja je postojala pre Franka, disciplinovala raspored španskog rada tako da se on može prevesti u veću produktivnost. Bukerasova grupa tvrdi da španski radnici provode više vremena na poslu od nemačkih radnika, ali obave samo 59% njihovih dnevnih zadataka. Merenje produktivnosti je neprecizna nauka; i, dok mnogi stručnjaci govore kako je španska produktivnost isuviše niska, Španija, zapravo, prevazilazi mnoge evropske zemlje po nekim proračunima (npr. prema Eurostatu, statističkoj agenciji Evropske unije).
„Ova tri časa za sijestu ne postoje“, kaže Karlos Anhulo Martin, koji nadgleda socijalne analize Nacionalnog instituta za statistiku u Madridu. “Ali, navike nisu uniformne da bi važile širom zemlje, pa su, recimo, u Kataloniji obroci i raspored rada usklađeniji sa ostalim evropskim zemljama.”
Marija Anheles Duran,vodeći sociolog španskog Nacionalnog istraživačkog saveta, skeptična je povodom stava da bi ova promena vremenske zone iskorenila nisku produktivnost, pripisujući je pre strukturi uslužno orijentisane privrede i zaostajanju u tehnologijama. Ona se, ipak, slaže da bi normalizacija radne satnice na državnom nivou pomogla ženama. U istraživanju koje je sprovela, a koje se ticalo žena i evropskog zakonodavstva, one su se žalile kako muškarci namerno zakazuju važne sastanke tokom ranih večernjih sati, kada su žene pod pritiskom povratka kući s radnog mesta.
„Za muškarce je ovo savršena strategija“, rekla je Duranova. „Stižu kući pošto su se deca već okupala! Radni raspored može se (zlo)upotrebiti) kao svojevrsno oružje.“
U baru Mesón Viña, Rodrigez i njegovi drugari razmatraju špansku satnicu. Jedan njegov prijatelj, Mihel Karbaho (26), bio je zgrožen idejom „ručka bez dremke“. Jedno je vreme radio kao pripravnik u Holandiji gde je s kolegama dolazio na posao u 8 a odlazio u 5, sa pola sata pauze koliko da pregrize sendvič za ručak – ovaj režim rada je, po njemu, skandalozan.
„Ukinuti vreme za ručak?“, pita se on, „Ne. Apsolutno sam protiv toga. Jedna je stvar jesti a druga gutati na brzinu. Naša kultura i običaji predstavljaju naš način života.“
Karbaho, ipak, priznaje, kako bi kraća dremka bila prihvatljiva. „Kažu da 20 minuta dremke (na radnom mestu) povećava produktivnost.“
(Ovaj članak Njujork Tajmsa je u Španiji izazvao kontroverze pošto sugeriše da ova zemlja ukida sijestu, prilagođavajući svoj radni dan i satnicu ostatku Evrope. Tekst je na dan objavljivanja (17. februara) došao na vrh liste tekstova poslatih mejlom drugim čitaocima, reprintovali su ga mnogi drugi sajtovi a medije u Latinskoj Americi je naveo da objave nekoliko svojih tekstova na sličnu temu, u kojima kritikuju NYT zbog zapadnjačkog pristupa temi i ohrabruju Špance da zadrže sijestu.)
M.L.
Da li vas je neko skoro pozvao na žur? Sigurno nije, jer je ta reč davno izašla iz upotrebe. Mladi danas ponekad kažu „žurka“, ali, to nije isto. Pre rata, bilo da ste bili tinejdžer ili odrasla osoba, svaki poziv na žur jako bi vas obradovao. Reč „žur“ dolazi od francuske reči „dan“ (proverio sam kod Joce Ćirilova) i znači skup društva bez određenog povoda. Nema veze ni sa rođendanom, ni sa imendanom, ni sa nekom godišnjicom ili praznikom. Jednostavno, skup društva radi priče, druženja i provoda.
U to vreme bilo je dve vrste žureva. Jedne su pravili odrasli, a jedne mi tinejdžeri. Udate beogradske dame iz građanskih porodica imale su obično jedan dan u nedelji kad se u kući (ne u kafani) okupljalo samo žensko društvo i to ne veliko (4–5 bliskih prijateljica). Obično bi se od pet do sedam sati po podne, služio čaj sa nekim slanim pecivom i kolačićima, nikakav alkohol. Nešto kao „five o’clock tea“.
Sećam se da je moja majka imala žur sredom. Tata bi, pošto bi gošće došle, izašao da ih pozdravi, i onda otišao svojim poslom u varoš ili kancelariju. Služavka obučena po propisu, u kecelji i s belom kapicom na glavi, unela bi na velikom srebrnom poslužavniku čajnik, šolje i kolačiće, a mama bi sama sipala čaj gošćama. Čaj se pio sa šećerom i limunom, nikad s mlekom (toliki Englezi baš nismo bili). Ne treba ni da kažem da su tad sve imućnije građanske beogradske porodice imale servise od najfinijih porcelana (Vedžvud, Rozental ili Majsen). Tada se pričalo o svemu i svačemu i uvek je bila na redu građanska beogradska hronika. Bilo je obično tema o nekim udajama, razvodima, kupovanju nove kuće ili automobila i slično. Žene tada nisu razgovarale o politici. Politika ih nije interesovala. Ta tema je bila ostavljena muškarcima, pre svega i zato jer političke promene nisu uticale na njihov život, kao što je to danas. Da li je na vlasti bio Stojadinović ili Cvetković, bilo im je savršeno svejedno.
Bilo je, razume se, i drugih vrsta žureva. To bi pre bio poziv na kartanje nego poziv na žur. Tada se služila kafa i sendviči, a žene su obično igrale remi ili kanastu. U vrlo otmenim društvima igrao se i bridž, ali malo, jer je ta igra bila prilično komplikovana. Ali, bilo je i žena kockara, koje su igrale i poker, no to je već nešto drugo.
Moja majka nije nikad pravila partije karata, jer ni sama nije volela da se karta, ali mislim da je tu bio presudan uticaj moje babe (dosta konzervativne stare gospođe) koja je prezirala žene kockare. Znam da kad bi se pomenulo eventualno da se udaje neka od bogatih beogradskih devojaka, baba bi rekla: „Jeste, dobra je i lepa devojka, ali ne daj bože da je na majku. Ta ne ispušta karte iz ruku“. Baba je smatrala da udate žene posle svojih porodičnih i kućnih obaveza treba da čitaju ili da štrikaju ili vezu.
Odrasli muškarci nisu pravili nikakve žureve. Oni bi se obično našli u gradu pred ručak i popili pivo ili neki aperitiv i porazgovarali. Obično su se nalazili kod „Moskve“, „Ruskog cara“ ili „Milanovića“ (danas „Kod konja“). Razume se, organizovale su se i partije pokera i tu su bili visoki ulozi.
Potpuno drugačiji su bili žurevi nas tinejdžera. Do male mature su se slavili samo rođendani. Bio je svečani porodični ručak, a popodne bi došli najbolji drugovi i bili posluženi rođendanskom tortom. Sećam se i danas „krokenbuš“ torte sa spolja glaziranim kestenom koju mi je mama pravila, a koju posle rata nikad više nisam jeo. Tek u višoj gimnaziji, kad nam je bilo petnaest godina, tj. kad smo iz kratkih pantalona uskočili u dugačke, na žureve su počele da dolaze i devojke. To su uglavnom bile sestre naših drugova ili ćerke naših porodičnih prijatelja i bile su mlađe od nas dve godine. Žurevi su se obično održavali u zimsko vreme i u kućama, uvek u prisustvu roditelja. Bila je to obično subota ili nedelja, a žur bi trajao od pet po podne do devet sati uveče. Posle toga se odlazilo kućama na spavanje da bismo mogli da se odmorimo i budemo spremni za školu sledećeg dana. Žurevi su najčešće organizovani u kućama Svete Šapera, Ivice Keniga, Bore Markovića i u mojoj kući. Po dolasku, gosti bi ušli u salon gde je bio i klavir, a kasnije bi bilo servirano posluženje, obično sendviči i neki kolač, a pili smo malinovac ili limunadu. Nikako alkohol. U početku bi sedeli muškarci sa jedne strane, a devojke s druge, a kasnije, kad bi počelo da se igra, pomešali bi se. Kod mene bismo tada prešli u trpezariju i tu pomerili sto i tepih, kako bismo oslobodili parket za igrački podijum. Ukoliko ste dolazili na žureve morali biste da znate da igrate okretne igre tog doba (tango, fokstrot, engliš vals i drugo). Ako niste znali dobro da igrate šanse da se dopadnete devojkama bile su vam male. U to vreme su postojale u Beogradu razne škole igranja (Pere Stajića, Raše Milutinovića, Jove Dimitrijevića, gde ste mogli da naučite razne okretne igre. Časovi su bili uz muziku s gramofona, a za kraj igračkog tečaja dolazio je i mali živi orkestar). Moja sestra Anuška, mada mlađa od mene pet godina, mala i vižljasta, znala je odlično da igra, pa bi nekad nas dvoje vežbali razne plesove. Na našim žurevima se igralo uz gramofon, a nekad i uz živu muziku koju je svirao naš školski džez orkestar: Rođa Milivojević harmoniku, Pavle Minh klavir, Predrag Knežević Kneža violinu i ja gitaru. Na kraju žura, negde oko devet sati, polako smo se razilazili. U to vreme nije se moglo zamisliti da se mlade devojke tako kasno vraćaju same kući, čak ako su i u susedstvu stanovale. Po njih bi obično dolazile majke, ukoliko su bile prijateljice naše majke, ili služavke koje bi nosile čak i kišobran u slučaju kiše. Takav je onda bio red. U to vreme, bar u centru grada, nije bilo bojazni od bilo kakvih izgreda siledžija ili manijaka, ali posle bi u školi prepričavali utiske sa žura. Tako su ta lepa druženja i lagodan život trajali do aprila 1941. a onda je počeo rat i sve se potpuno promenilo.
U našoj kući u ulici Majke Jevrosime br. 39 u trpezariji u prizemlju bio je jedan pijanino na kome je moja majka svirala. Mama je kao sve građanske devojke onoga vremena (po-četak XX veka) učila francuski i klavir i dobro je svirala. Negde oko moje dvanaeste godine počeo sam i ja pored mame da prebiram po dirkama. Kada je mama videla da me muzika interesuje uzela mi je nastavnicu klavira, gđu Dobrilu Mihajlović, koja je sjajno radila sa mnom, tako da sam posle godinu i po dana mogao da sviram lakše Šopenove valcere. Kada sam napunio četrnaest godina i završio malu mature, baba je rešila da mi kupi klavir. U to vreme (1938) najpoznatija muzička kuća bila je „Harmonija“ na Terazijama. Ako bi videli da ste ozbiljan kupac, donosili bi vam klavir kući i ostavljali dva do tri dana da probate, pa ako vam ne bi odgovarao doneli bi drugi. Mi smo odabrali jedan klavir marke „besendorfer“ i jedan „blitner“. Meni su tako, kao da sam lično Rubinštajn, doneli prvo „besendorfer“, ali mi je tastatura bila tvrda, pa sam se odlučio za „blitner“. Stavili smo ga u salon na spratu i ja bih vredno vežbao. Takođe smo pravili muzičke seanse kao i probe našeg školskog ork-estra. Bilo je to lepo i bezbrižno vreme.
Šestog aprila 1941. zazujali su nam iznad glava nemački avioni i počeli da bacaju bombe na grad. Mi smo odmah posle prvog talasa pokupili nešto najnužnijih stvari i krenuli u izbeglištvo. Stigli smo u Ripanj, selo nadomak Beograda gde je mom ocu, rezervnom ofi-ciru bilo zborno mesto. Drugog dana rata, 7. aprila uveče, počeo je da pada sneg i padao je pet dana. Seljaci su to smatrali božjom kaznom. Posle pet dana moj otac je otišao dalje u rat i bio zarobljen. Nemci su zauzeli Srbiju i mi smo se vratili kući u Beograd. U međuvremenu smo saznali da nam je 6. aprila oko dva po podne na kuću pala bomba. Zatekli smo strašnu sliku. Bomba je pala ispred samog glavnog ulaza i srušila pola kuće i to upravo onaj deo gde su bila oba klavira. Druga polovina kuće je za divno čudo ostala čitava. Počeli smo da raščišćavamo i da vadimo stvari ispod vlažnih ruševina. Posle dva dana moj drug Pavle Minh i ja ugledali smo ispod cigala, maltera i greda polomljen gornji poklopac klavira. Kriknuli smo od radosti i počeli da kopamo dalje, dok nismo došli do klavijature. Klavir je, za divno čudo, davao zvuk. Bila je to engleska mehanika. To je na neki način bilo i sim-bolično: engleska mehanika odolela nemačkim bombama! Noge i ostali delovi su bili polomljeni, ali je mehanika ostala čitava. Najzad smo uspeli da izvučemo celu metalnu kon-strukciju i klavijaturu i pokupili na gomilu parčiće poklopca i nogu. Posle mesec dana rada klavir-majstor Tomić uspeo je da ga sastavi. Kad smo ga polirali bio je kao nov. Ništa nije izgubio od tona. Posle rata sam se upisao na Muzičku akademiju i na njemu vežbao i spre-mao diplomski ispit. Kad sam diplomirao dirigovanje i video da mi klavir treba samo za rad i da nikad neću postati pijanista, rešio sam da ga prodam. Dobio sam 1956. godine za njega 450.000 dinara, a za 200.000 dinara kupio sam jedan odličan pijanino s engleskim meha-nizmom, koji i dan-danas imam. Teško se onda živelo, oženio sam se i dobio dete i taj novac mi je dobro došao. Setio sam se da mi je tetka iz Kruševca nudila klavir na poklon, a i da sam posle rata kao referent nastavnog odseka Narodne milicije mogao da iz magacina uzmem klavir koji je ostao od Nemaca folksdojčera. Znao sam da su mnogi klaviri bili uzeti iz jevrejskih kuća 1941. godine. Nisam hteo da uzmem nijedan i ni danas mi nije žao što sam tako uradio.
Negde krajem sedamdesetih došao sam u Zemun u muzičku školu i, gle čuda, u jednoj sam sobi ugledao svoj stari klavir. Bio sam veoma uzbuđen. Delovao je dosta staro, ali zaista je to bio moj klavir. Seo sam i počeo da sviram, ali sam ubrzo prestao pod naletom uspomena iz doba kad mi je baba kupila klavir. Onih koji su onda bili oko mene, više nema. Izašao sam iz sobe da kolege ne vide kako su mi oči suzne. Nikad se više nismo sreli, ja i moj klavir.
Leto u Vrnjačkoj Banji 1940, poslednje leto pred rat, bilo je divno, sjatilo se pola Beograda. Udarna trojka mlađeg društva bili smo Bora, Kneža i ja. Pre podne smo lunjali po banji, vozili se fijakerom do Hladne Vode ili išli na bazen Klobuk da se kupamo. Po podne na matine-igranke u vilu Simić, a uveče s roditeljima u Koop i Švajcariju, ili smo sedeli u vili Florida i pričali razne dogodovštine. Tog leta smo upoznali i braću Todorović, Mitu i Miju, koji bi povremeno „ukrali“ od svog oca automobil i onda se vozikali po Banji i okolini, pravili se važni. Jednoga dana, kad je Bora morao da se vrati u Beograd, ispratili smo ga kolima do železničke stanice, a onda, kad je voz krenuo, produžili za vozom putem koji je išao paralelno s prugom i vikali i mahali Bori. Prestigli smo voz i sačekali ga na pružnom prelazu, a Kneža je izvadio prazan fotoaparat i tobož slikao Boru i putnike i davao cedulje da podignu slike. Kad se voz udaljio i kad smo već hteli da se vratimo u Banju, čuli smo iza sebe uzvik: „Stoj, ne mrdaj!“ i, na naše zaprepašćenje, videli vojnika s puškom uperenom u nas. Tada se iz stražarske kućice (za koju smo mislili da je železničarska) pojavio i jedan podoficir i poljskim telefonom pozvao policiju koja je odmah došla, uzela nam fotoaparat i sprovela nas u policijsku stanicu Vrnjačke Banje. Samo naše privođenje izazvalo je uzbuđenje okolnog sveta koji se sjatio pred stanicom i ja sam iskoristio priliku i jednom dečku rekao da javi mom ocu. Doveli su nas pred starešinu (policijskog pisara) koji nam je zatražio isprave. Dali smo mu svoje đačke knjižice i on je ćuteći dugo gledao knjižice i svakog od nas ponaosob. Ličio je na Jerotija iz Nušićevog Sumnjivog lica. Kad smo ga pitali zašto smo tu, rekao je da smo privedeni jer smo slikali voz, a to je vojni objekat. „Danas – nastavio je – kad se svakojaki špijuni motaju po našoj zemlji i slikaju, moramo biti na oprezu i svakog sumnjivog proveriti.“ „Kakvi špijuni – rekli smo – i počeli da se smejemo – ta pratili smo našeg druga.“ On se naljutio i kazao da to nije ništa smešno i naredio žandaru da otvori fotoaparat i izvadi film. Žandar je otvorio aparat i zbunjeno rekao: „Šefe, nema filma, aparat je prazan.“ Mi smo se opet zakikotali, a šef se stvarno razgnevio, jer mu je izmakao glavni dokaz protiv nas. Naredio je da nas pretresu, a kad ništa nisu našli, upitao je Knežu: „Pa zašto si slikao sa praznim aparatom?“ „Onako, iz šale“, rekao je Kneža na šta je šef načisto poludeo. Vikao je da je sramota što takve mangupe kao što smo mi uopšte drže u školi, da nas treba poslati u popravni dom i slično. Ko zna dokle bi sve to trajalo da nije naišao moj otac s našim rođakom Miloradom Vučkovićem, višim inspektorom Ministarstva unutrašnjih poslova. Tata je rekao policijskom pisaru da je to samo jedna neslana dečačka šala i, kad smo izašli iz policijske stanice, propisno nas je izgrdio. Knežu i mene su drugovi nadalje u šali zvali „nemačkim špijunima“.
Mnogo godina posle rata čitao sam da su Nemci po dolasku Hitlera na vlast zaveli takozvanu totalnu špijunažu. Svaki nemački građanin koji bi putovao u stranu zemlju bio je dužan da napravi izveštaj o svom putu sa fotografijama. Običan turistički dnevnik. Posle toga bi specijalne službe izdvajale razne važne podatke i sklapale ih u celinu. Na kraju bi imali sliku stranih gradova tako detaljno snimljenu kao da su ih pravili profesionalni špijuni. Pomislio sam tada da nije čudo što smo preterano revnosnom policajcu iz Banje bili sumnjivi.
U drugoj polovini tridesetih godina prošlog veka počele su u Beograd da stižu grupe rvača iz inostranstva i da priređuju male turnire u rvanju, koji su izazivali veliko interesovanje kod publike i to kod građanske publike srednjih godina. Takmičenja su se održavala u sali ili bašti bioskopa, tj. kafane „Kolarac“, koja je srušena u nemačkom bombardovanju 1941. godine, a koja se nalazila na uglu Poenkareove (danas Makedonske ulice) i današnjeg skvera ispred „Staklenca“ s desne, neparne strane. U to vreme najpopularniji sport je bio fudbal, pa onda laka atletika, odbojka (za košarku još nismo znali), zatim rukomet (zvali smo ga hazena, a igrale su ga samo žene), a od zimskih sportova klizanje, pa tek onda skijanje, jer nismo imali pravih terena. Igrao se i tenis, i to u dugačkim pantalonama, ali je to bio više mondenski sport. Mi mladi najviše smo voleli boks. Moji roditelji, koji nisu bili baš sportski nastrojeni, voleli su da idu na konjske trke na Hipodromu (koji i danas postoji). Svet je tamo bio vrlo elegantno obučen. Sećam se slike svojih roditelja odmah posle Prvog svetskog rata. Sve dame su nosile lepe, velike, ukrašene šešire, a muškarci žirado i to je bilo pravo mondensko mesto, naš Askot. Zato sam se čudio zašto moji roditelji i njihovi prijatelji, sa ženama, što nije bilo uobičajeno – dolaze na rvačke turnire. Shvatio sam da oni smatraju da je rvanje ne samo sportska nego i antičko-viteška borilačka veština, gde je sve čisto i gde pamet pobeđuje snagu, za razliku od boksa koji su smatrali prostačkim i grubim sportom, gde se borci besomučno udaraju, maltene kao u nekoj uličnoj tuči, i gde su se dešavale i ozbiljne povrede. Jednom sam i ja zaželeo da odem i shvatio sam da je to bio samo jedan dobro uvežban i režiran sportski šou. Nekad je to ličilo čak i na cirkus, gde bi se nekoliko nesimpatičnih, ružnih, crnomanjastih grmalja borilo protiv nekoliko plavokosih, simpatičnih i lepo razvijenih momaka. U početku bi obično vodio odvratni grmalj i publika bi negodovala, ali bi na kraju jednim veštim i elegantnim zahvatom onaj nežniji takmičar pobeđivao. Pobeda bi bila kada protivnika položite na pod ili kad on ne može da se otrgne od dva glavna zahvata „gvozdene kragne“ i „duplog nelzona“ (kad mu s leđa proturite obe ruke ispod ramena i spojite ih oko njegovog vrata). Te rvačke trupe su dolazile i odlazile i negde pred rat 1940. u poslednjoj trupi je bio i jedan ogroman dobroćudni džin, crni Arapin, visok skoro dva metra i težak najmanje 120 kila. Zvao se Ali ben Abdu, vrlo se fer borio i svima bio vrlo simpatičan. Kad je njegova grupa otišla, on je ostao u Beogradu. Bio je svojevrsna atrakcija jer je pored Rize, čistača cipela, bio jedini crnac u Beogradu u to vreme. Uvek je išao u kao sneg belom burnusu i stalno dolazio u poslastičarnicu „Alhambra“ koja se nalazila preko puta „Kolarca“. Ta kuća je srušena negde sredinom pedesetih. Mi, đaci Druge muške gimnazije kad smo želeli da jedemo orijentalne slatkiše išli bismo kod „Pelivana“, najbolje poslastičarnice te vrste u Beogradu, ali smo sad zbog Ali ben Abdua počeli da svraćamo u Alhambru. Gazda poslastičarnice je znao turski, a Ali ben Abdu je pored arapskog govorio i turski i često je sa gazdom dugo razgovarao. Govorio je i prilično srpski i mi bismo nekad s njim pričali o rvanju. U martu 1941, dan posle potpisivanja Trojnog pakta sa Nemačkom, Ali ben Abdu je nestao. Nije više dolazio u Alhambru i niko ga nije nigde video. Posle 27. marta dečko koji je posluživao u Alhambri rekao nam je da je čuo da je Ali ben Abdu uhapšen i streljan kao nemački špijun.
Bilo nam je čudno i neverovatno da je jedan Arapin rvač radio za nemačku obaveštajnu službu. Dečko iz Alhambre nam je rekao da je Ali ben Abdu znao i nemački, što je na neki način potvrđivalo ovu priču.
Onda je došao rat i mi smo zaboravili i na rvače i na Ali ben Abdua.
Posle rata rvanje nije više bilo u modi, bar kod nas. Keč ez keč ken je tek počinjao. Svi mi mladi, obožavali smo boks. Svi najbolji tadašnji bokseri Dule Bogdanović, Miša Lazarević, Krona Ilić, Toma Hladni, Zoran Andrejević, kao i stariji, Luka Popović, Laza Džepina i Duško Dimić, bili su naši najbolji prijatelji i dolazili na igranke, kao i mi na njihove mečeve. Na boks je dolazio mlađi svet, pretežno muškarci, ali je bilo i nekih devojaka koje su vatreno navijale. Jedanput se videla i jedna starija beogradska gospođa pedesetih godina koja je bodrila Mišu Lazarevića. To je bila moja majka koja je posle mnogih Mišinih poziva, pristala da dođe na Mišin meč, zato što je Mišu, koji je stanovao kod nas, mnogo volela, jer je rano ostao bez majke. Godine 1949. kada je Miša polazio na turneju po Austriji sa bokserskim klubom „Milicioner“, sa svima nama se izljubio i dugo nas grlio, zahvaljujući za svu pažnju i gostoprimstvo koje smo mu pružili. Znali smo da se više neće vratiti. Nažalost, u inostranstvu nije produžio svoju boksersku karijeru.
Kako sam postajao stariji i sve više i više radio, prestao sam da se interesujem za boks, a na rvanje sam potpuno zaboravio. Danas ponekad kad vidim sumo rvače koji mi deluju degutantno, setim se onih predratnih rvačkih turnira i pomislim: „Šta li je, stvarno, bilo sa Ali ben Abduom?“
U našoj kući je, otkad znam za sebe, uvek bio neki pas. Prvi koga se sećam – bio sam još u osnovnoj školi – bila je jedna lepa keruša, rasni ptičar (poenter), braon, bež i bele boje i zvala se Bobika. Svi smo je voleli. Tada ljudi nisu držali pse po svaku cenu i iz mode kao danas. Sem pudlica i drugih manjih pasa, psi srednjeg i velikog rasta živeli su u dvorištima u svojim kućicama. Moj otac je bio veliki „kučkar“, i danas se sećam jednog uzbudljivog dana kada su šinteri uhvatili Bobiku koja je imala ogrlicu oko vrata, ali je nesmotreno sama izašla na ulicu. Šinteri su tada imali kola (u stvari veliki kavez), koja je vukao konj i pse su hvatali jednom motkom s omčom od žice na kraju. Današnjoj deci to bismo mogli najbolje da opišemo ako bismo rekli da su bili isti kao šinteri iz Diznijevog crtaća Maza i Lunja.
Kad su nam komšije javile da su šinteri uhvatili psa, tata, koji je onda imao već preko pedeset godina, istrčao je u kućnom kaputu napolje i zatražio da šinteri puste psa, a mi ćemo platiti kaznu. No, šinter se zainatio i hteo je da psa odmah vodi u kafileriju. Tata je ponovio molbu, ali je šinter ošinuo konja u nameri da ode. Tata je, međutim, kao stari konjanik, hitro uhvatio konja za uzdu blizu njegove glave i čvrsto je stegao, tako da ovaj nije mogao ni da se pomeri. Šinter, mlad i jak čovek, ljut, zapretio je tati bičem, ali ga je tata prostrelio pogledom koji je govorio: „Samo probaj.“ Taj nemi duel trajao je 5-6 sekundi i šinter je ustuknuo i, videvši tatinu odlučnost, a možda i iz obzira prema njegovim godinama, sišao je sa kola i pustio psa. Tata ga je, razume se, častio i sve se lepo završilo. Mama je tatu korila što se izložio opasnosti da ga šinter udari bičem, ali je tata rekao da nikad ne bi dozvolio da odvedu psa koji oko vrata ima ogrlicu. Ja sam se, razume se, divio tatinoj hrabrosti. Kad je Bobika uginula od starosti, bio sam na maloj maturi i tata me je obradovao vešću da nam je njegov prijatelj Mika Obradović, direktor Kovnice novca u Topčideru, ponudio na poklon jedno malo štene nemačke doge. „Taj će pas biti samo tvoj“, rekao je tata. Tada su doge čuvale Kovnicu, bilo ih je 10-15, i imale su svog specijalnog trenera. Doge su veliki i snažni psi i mogu da budu vrlo opasni. Dresirane su tako da eventualnog lopova zaustave i drže ga u mestu, lajući dok ne dođu stražari. Ukoliko bi lopov pružio otpor, doga bi mogla da ga rastrgne. Ta rasa nije mnogo inteligentna, tako da svakih šest meseci dresura mora da se obnavlja. Moj pas, mlada keruša, dobila je ime Nora i bila je, kao i sve nemačke doge, crno-bele boje, ali je imala jednu malu braon fleku na glavi, te zato nije mogla da se takmiči, mada je imala pedigre. Kad je napunila tri meseca morali su da joj iseku klempave uši i formiraju ih začuljene, kakve imaju dobermani i vučjaci. Sirota Nora, cvilela je i krvarila 2–3 dana, ali je sve ipak prošlo. Dreser ju je naučio i da hoda uvek vlasniku s leve strane, a glava da joj bude u visini vašeg kolena. Ukoliko vi stanete, stane i ona, kad se okrenete – okrene se i ona. Znala je i kad treba da sedne ili ustane. Ja sam tada paradirao s njom po ulicama i svi su mi zavideli. Išla je na stalne kontrole kod veterinara i, za pravo čudo, nikad nije bila bolesna, što se retko događa kod rasnih pasa. Sa mojom sestrom Anuškom, koja je onda imala osam godina, volela je da se igra, naročito po snegu. Oborila bi je na sneg i onda bi je kotrljala po njemu. Moja sestra je u svojoj beloj bundici ličila na veliku grudvu snega. Cikala bi od radosti i uživala u igri. Nora je porasla, postala je veliki pas i imala je svoju kućicu pored stražnjeg ulaza naše kuće. Primala je hranu samo od nas i uvek bi nas kratkim lavežom upozoravala kad je neko dolazio.
Prolazilo je vreme i negde posle 27. marta 1941. godine, kada smo svi znali da će doći do rata, počele su probe sirena u slučaju vazdušne opasnosti. Nora se tog zvuka plašila, skičala je i vrtela se ukrug. Morao sam uvek da je smirujem posle toga. Petog aprila uveče vratio sam se kući kasno posle jedanaest sati, probe sirena su već prošle, a Nora je bila nervozna, vrtela se ukrug i odjednom je počela da zavija. U mirnoj i tihoj aprilskoj noći to je bio pravi predznak nesreće. Dugo mi je trebalo da je smirim. Otišao sam da spavam i ujutru su me probudile bombe. Nemci su, bez objave rata, surovo bombardovali stambene delove grada. Odmah smo svi pošli u podrum, a ja sam se vratio po Noru i poveo je dole sa nama.
Bombe su padale blizu nas, bilo je strašno, svi smo bili uplašeni, a najviše Nora. Propela se na zadnje noge, pribila se uz mene, a glavu mi je stavila na rame. Drhtala je kao prut. Kada se bombardovanje završilo, odmah smo otac (koji je kao oficir morao da se javi na zborno mesto), mama, sestra i ja krenuli u bežaniju. Baba i naša njanja Dada nisu htele da napuste kuću i mi smo psa ostavili s njima. U drugom kratkom bombardovanju, u jedan sat, bomba je pala ispred samog glavnog ulaza u kuću, baš tu gde je bio podrum i prosto otkinula pola kuće. Da smo ostali, svi bismo bili na mestu mrtvi. Baba i Dada su se tada zatekle u drugom delu kuće i za pravo čudo ništa im nije bilo, sem što su pale na pod, gde ih je bacio vazduh od detonacije. Prava sreća u nesreći. Nora je, srećom, bila sa zadnje strane kuće.
Kad smo se posle deset dana vratili iz bežanije, Nore nigde nije bilo. U onoj opštoj gužvi i metežu pobegla je ko zna kud. Tada je strašno bilo. U međuvremenu je nekoliko dana padao sneg i sve što smo hteli da spasemo iz porušenog dela kuće propalo je. Tu se više nije moglo živeti i mi smo prešli u babinu kuću u Kosovskoj ulici.
Saznali smo da je tata pao u zarobljeništvo. Nemci su već propisali šta smemo da radimo. Od deset uveče do pet ujutru bio je policijski čas, škole nisu radile, teško je bilo i sa snabdevanjem. Sve nesreća do nesreće, a ja sam se ipak povremeno pitao gde je moj pas.
Jednoga dana te jeseni šetali smo sestra i ja po gradu i stali na uglu Poenkareove (Makedonske) i Dečanske ulice, kad sam odjednom ugledao jednog nemačkog avijatičkog oficira u plavom kožnom kaputu, kako prelazi ulicu, vodeći jednu dogu. Pogledao sam bolje i video da ima braon fleku na vratu. Povikao sam iz sveg glasa: „Nora!“ i pas se odmah okrenuo i pošao ka meni, ali ga je onaj oficir povukao za kaiš i zverski ošinuo bičem. Jadna Nora je počela da cvili. Oficir je malo zastao i uputio mi jedan ledeni pogled, koji je značio: „Znam da je to bio tvoj pas, ali je sada moj i ne pomišljaj da ću ti ga vratiti.“ Hteo sam da priđem da je makar pomilujem, ali me je sestra zadržala. Oficir se okrenuo i pošao, vukući Noru, a ona se povremeno okretala i gledala za mnom. Ne mogu nikako da zaboravim njene tužne oči, dok me je gledala odlazeći. Više je nikad nisam video.
Posle rata smo imali dosta pasa, ali nijedan nije bio kao Nora. Danas u Beogradu skoro i da nema doga, ali kad god ih vidim, makar na filmu, setim se Nore, iako su od onda prošle tolike godine. Nekad mi sećanje ode i dalje, pa se setim Nemaca, kako onog njihovog avijatičara, tako i njihovih aviona.
U maju 1946. godine trebalo je da se održi Prvi kongres narodne omladine Jugoslavije u Zagrebu. To je bila prilika da se prvi put posle rata sastanu svi omladinci naše zemlje. U radnom delu Kongresa trebalo je da delegacije svih republika postave osnovne smernice i ciljeve ove organizacije, a pored toga su bili predviđeni i razni kulturni programi (koncerti i slično). Srbiju je u tom delu predstavljao KUD „Ivo Lola Ribar“ sa svojim simfonijskim orkestrom, horom i folklorom. Dušan Skovran, dirigent orkestra, tražio je basiste, pa je pozvao mene i Milana Kotlića koji smo upravo završavali prvu godinu kontrabasa u Srednjoj muzičkoj školi pri Muzičkoj akademiji. Mi smo pristanak uslovili tražeći da pođe i naš prijatelj i kolega Laza Kalmić, takođe basista. Bilo je to i suviše basova, jer je bilo svega tri violončela, no Duško je pristao i tako smo pošli svi.
Pruge, razrušene od Nemaca u povlačenju, bile su dosta oštećene i tek delimično popravljene, pa smo od Beograda do Zagreba putovali skoro ceo dan. To nam nije smetalo jer smo se u vozu sjajno zabavljali izmišljajući razne neobične i blesave štosove. Bili smo vrlo mladi i posle dugih godina rata i okupacije željni ludiranja. Uveče, oko devet, na železničkoj stanici u Zagrebu je bio svečani doček, a zatim su nas naši domaćini iz zagrebačkog KUD-a „Joža Vlahović“ smestili po privatnim stanovima lokalnih aktivista.
Naša grupa iz orkestra bila je smeštena u zagrebačkom naselju „Trnje“ iza železničke pruge, skromnom radničkom naselju s malim prizemnim kućama. Moram priznati da smo izvanredno srdačno i drugarski dočekani od svih koje smo sretali. Tada smo bili sigurni da bratstvo i jedinstvo – danas oveštala i lažna fraza – stvarno postoji.
Sve je bilo lepo: svečani koncert je održan u Narodnom kazalištu i dok smo se nameštali za probu, primetili smo tri postarija čoveka nagnuta nad orkestarsku rupu. To su bili basisti iz opere na čijim je basovima trebalo da sviramo. Videvši naša bedna gudala, ponudili su nam svoja i mi smo ih sa zahvalnošću primili, ali smo im za svaki slučaj okrenuli leđa da nam baš ne gledaju u prste. Koncert je odlično prošao.
Nadalje smo lutali po Zagrebu, izlazili svuda, išli čak i na fudbalske utakmice na Maksimir, ali smo najviše vremena proveli sa našim kolegama zagrebačkim džez muzičarima Bubijem Švarcom, bubnjarom i Mikijem Kerblerom, koji je vodio jedan amaterski big bend.
Posle tri dana došlo je, nažalost, do jednog neprijatnog incidenta. Jedne noći, dok smo spavali u kući našeg domaćina, pred zoru nas je probudio neki šum. Videli smo kako se neka prilika šunja ka nama i iznad naših glava se pruža jedna ruka. Još bunovni (a verovatno i pod utiskom priča da u Zagrebu ima još skrivenih ustaša), skočili smo i čvrsto uhvatili za ruku tu priliku. To je međutim bio naš domaćin koji je pošao da zatvori prozor iznad naših glava da nam ne bi bilo hladno. Čovek se strahovito uvredio. Rekao je kako smo mogli pomisliti da on hoće neko zlo da nam učini, da je bio u partizanima sa Srbima i da nas je primio u svoj dom prijateljski i bratski, a mi se ovako ponašamo! Izvinjavali smo se, pokušavajući da mu objasnimo zašto smo se trgli i uplašili, ali to nije mnogo vredelo. Naš domaćin je bio do dna duše povređen i razočaran. Nekako smo na kraju uspeli da izgladimo stvar, ali je taj mučan utisak ostao.
U Zagrebu je tada studiralo dosta naših prijatelja iz Beograda, koji iz političkih razloga nisu primljeni na Beogradski univerzitet. Došli su u Zagreb i tu bili primljeni bez ikakvih problema. Dani su veselo prolazili. Pred sam naš povratak pozvani smo na veliku oproštajnu žurku koju su nam priredili drugovi iz KUD „Joža Vlahović“ u Vlaškoj ulici u jedan ogroman gospodski stan, verovatno stan nekog bivšeg bogataša. Bilo nas je dosta, sigurno tridesetak mladića i devojaka i divno smo se zabavljali. Kad smo videli u dnu sobe klavir, prišli smo odmah i počeli da sviramo džez. Polako je atmosfera počela da tone u neki splin. Bili smo popili i ne znam kako smo se našli ispod klavira Bobi Guteša sa trubom i Laza, Mića i ja. Pridružila nam se i jedna lepa Zagrepčanka koja je pevala džez, sećam se da se zvala Melita. Polako su se gasila svetla, parovi su igrali. Planule su razne simpatije, verovatno je bilo i poljubaca i zagrljaja, ali ništa više. Melita je bila pod dobrim gasom i mi smo pod klavirom zagrljeni pevali stari hit „I’m in the mood for love“, kad su se iznenada upalila sva svetla i u stan je upao partizanski oficir i odmah povikao: „Šta je to, je l’ se tako ponaša naša omladina!?“ Utom je primetio ispod klavira Melitu i oštro rekao: „Izlazi odatle“, a nama se obratio: „Sram vas bilo kako se ponašate. Primili smo vas drugarski i bratski, a vi ste ovde napravili bahanalije.“ Melita je bila njegova verenica i uplašena počela je da se pravda, bacajući krivicu na nas. Tada je ovaj oficir nastavio da nas grdi, tvrdeći da je sramota da smo mi uopšte u omladinskom društvu i da će ovo naše ponašanje prijaviti. Kad je već njegovo moralisanje prešlo svaku meru, poslali smo ga na kraju zna se već gde. Na to je on, vukući Melitu za ruku, rekao: „Videćete vi svog boga. Letećete iz narodne omladine!“ Žur se prekinuo i mi smo se već sutradan vratili u Beograd. Ovaj incident na žuru smo i zaboravili pošto je sve drugo u Zagrebu bilo lepo.
Posle nekoliko dana, na tabli u društvu „Lola Ribar“, bilo je istaknuto da će se tog i tog datuma održati pred Sudom časti suđenje drugovima Guteši, Simiću, Kalmiću i Kotliću. Optuženi smo bili za nedolično ponašanje u Zagrebu, uvredu koleginice iz KUD-a „Joža Vlahović“ i sramoćenje ugleda Narodne omladine Srbije, kao i društva. Nismo to shvatili mnogo ozbiljno, ali nas je moj drug Bora Simić upozorio da je to ozbiljna stvar i može da ima vrlo loše posledice po nas. Ako nas izbace iz društva, automatski će nas izbaciti i sa Muzičke akademije, pogotovu što nismo ni skojevci, a sviramo džez, tada ne baš omiljenu muziku režima, te će nam perspektive nadalje biti prilično mračne. „Zato, rekao nam je Bora, recite da ste krivi i da se kajete i da ćete se pismeno izviniti drugarici Meliti.“ Poslušali smo ga. Kad smo došli sledećeg dana, sala KUD-a je ličila na pravu sudnicu. Mi smo seli na klupu, a gore je na praktikablu sedeo sud za stolom. Članovi su bili Janez Vrhovec, Ljubivoje Aćimović, član Gradskog komiteta i Ðuro Kotur. Pošto smo saslušali optužbe, kao i pridike članova suda, uradili smo ono što nam je Bora Simić savetovao (pokajničkih lica). Srećom smo dobro prošli: dobili smo poslednju opomenu pred isključenje iz društva. Nadalje su nas svi u šali zvali: „Vi, bludnici!“
Već je bilo svanulo kad sam kroz prozor voza ugledao krajičak Zapadne Morave, a zatim celu reku i kroz vrbake onu staru vodenicu na desnoj obali koje se sećam još od pre rata kad sam svake godine tu prolazio. Bio je april, Veliki petak 1947. godine i prošlo je sedam godina kako nisam bio u Kruševcu. Sad sam išao da provedem Uskršnje praznike kod mog druga Nike, sina apotekara Ðoke Petrovića. Pošao sam veče ranije iz Beograda i voz je dugo putovao, jer pruge oštećene tokom rata još nisu bile definitivno popravljene. Kad sam stigao, mada je bilo rano, dočekala me je cela porodica Petrović, i prvo posluženje je bilo slatko od zelenih malih patlidžana sa bademom, koje još jedino Grci znaju da prave.
Pošto sam se malo odmorio, krenuo sam u posete, razume se prvo kod tatinih prijatelja. Kruševac je tokom ratnih godina preživeo strašne dane. Prvo nemačko streljanje za odmazdu, na Vidovdan 1943. godine, a zatim crveni teror Paneta Ðukića i njegovih oznaša. Tatini prijatelji, sve građanska imućna lica, loše su prošli. Neki su izgubili glave, neki su zaglavili na robiji, a mnogima su oduzeli svu imovinu. Bili su jako potišteni i, da ih malo utešim, ispričao sam i tatinu zlu sudbinu: kako su ga isterali iz advokatske komore i ostavili bez penzije posle skoro četrdeset godina advokatskog staža. Posle ovih malo tužnih susreta, krenuo sam u provod sa svojim društvom. Išli smo iz kuće u kuću na žureve, večere i ručkove, gde smo se uprkos teškoj situaciji, a i dosta hladnom vremenu, lepo provodili. Naročito su bile lepe muzičke seanse, jer su i Nika i njegova sestra Cana, kao i deca advokata Lučića, Anđelka i Borka, svirali violinu i klavir. Ja sam tada već bio poluprofesionalac, pa sam na seansama bio „glavni“. Uveče na Uskrs došle su u posetu kod Nikinih dve sestre, komšinice, kako je to bio red. Ja sam tad baš prebirao po Caninom klaviru, jednom divnom „bosendorferu“. Mlađa sestra, lepuškasta, smeđa devojka, sela je pored mene, ja sam joj svirao neke stvari koje je ona volela i dugo smo pričali. Nešto je prostrujalo između nas i ja sam jedva čekao da se ponovo vidimo. Sutradan smo opet sedeli zajedno pored klavira i društvo se ljutilo što se izdvajamo. Ali mi jednostavno nismo mogli da se odvojimo jedno od drugog. Ta praznična atmosfera koja me je podsećala na detinjstvo i babinu kuću, kao i taj porodični građanski mir malog grada delovali su na mene i ja sam sav razdragan bio u nekoj egzaltaciji. Lebdeo sam u nekoj lirskoj sentimentalnoj nirvani i te večeri sam sklopio jednu kompoziciju, ili, bolje reći, improvizaciju samo za nju.
Sutradan sam morao da se vratim za Beograd i ona me je ispratila na železničku stanicu, a mislim da ne postoji ništa romantičnije od ispraćaja na železničkoj stanici. Samo smo se gledali i držali za ruke ništa ne govoreći. Ušao sam u voz. Dugo smo mahali jedno drugom, sve dok voz nije zamakao iza prve krivine. U vozu sam mislio samo na nju, dugo sam stajao u hodniku i gledao kroz prozor. Stanice su promicale jedna za drugom, a ja sam sanjario o nekom budućem zajedničkom životu s tom devojkom, u malom gradu, daleko od velegradske buke.
Ipak, čim sam stigao kući uhvatio me je beogradski tempo i razne obaveze (porodica, škola, svirke i jurnjava s mojim društvom). I uskršnja čarolija je polako počela da bledi.
Posle dva-tri dana ponovo sam se setio svega i onu moju kompoziciju malo doterao i zapisao. Nazvao sam je „Ljubavna pesma br. 1“. Prošlo je, međutim, skoro mesec dana kad sam najzad napisao pismo svojoj simpatiji. Bilo je to neko poluljubavno pismo. Na odgovor sam čekao skoro dve nedelje, a kad je stigao, bio sam malo razočaran. Pismo je bilo lepo i srdačno, ali sam osetio malu uzdržanost. To me je rastužilo i hteo sam odmah da odem do Kruševca i da je ponovo vidim, ali sam se zamislio i shvatio da sam ja, bez obzira na neke moje kvalitete i porodično zaleđe, samo jedan student bez posla koji svira džez na igrankama. Takođe sam se setio i da bih, s obzirom na svoj nemiran duh i nestalnu prirodu, kao i poneku neodoljivu želju za nekim neozbiljnim ili avanturističkim poduhvatima, svojim dolascima samo remetio onaj mir porodične građanske atmosfere malog grada. Rešio sam da ne idem. Nisam se više ni pismom javio. Tu devojku više nikad nisam video. Prolazilo je vreme. Ponekad sam mislio na nju i naš rastanak na železničkoj stanici, kao i na miris onog hladnog Uskrsa, ali sve ređe i ređe. Tada bih seo za klavir i svirao svoju „Ljubavnu pesmu br. 1“ koju, inače, nisam nikada javno izveo, niti ikome pokazao. Stajala mi je u fioci.
Prošlo je skoro pedeset godina i u međuvremenu sam čuo da je ona devojka kojoj sam napisao pesmu umrla u nekoj dalekoj zemlji. Jedne nedelje me je pozvao Minja Subota da gostujem u nekom „Nedeljnom popodnevu“. To je bilo 1997. godine. Pričali smo o svemu i svačemu i ne znam kako smo došli na tu moju pesmu. Ja sam tad ispričao tu davnu priču i Minja me je zamolio da sednem za klavir i da je odsviram. Za divno čudo – posle tolike pauze – dobro i tačno sam je odsvirao. Bila je to romantična balada, vrlo moderna za ono doba, a i danas „in fashion“. Čim sam se vratio kući zazvonio je telefon i javio se Bora Roković koji je sasvim slučajno to čuo. Jako mu se dopala kompozicija i tražio je da mu je pošaljem, jer bi hteo da je svira i aranžira. Kroz smeh mi je rekao da još nikad nije čuo da neko ljubavne pesme registruje pod brojevima, kao delovodni protokol. Napisao je divan aranžman za klavir i gudački orkestar i mi smo to izveli sa uspehom na dva simfonijska koncerta i snimili za moj dupli autorski CD. Bora je na koricama partiture napisao krupnim ćiriličnim slovima „LJUBAVNA PESMA BR. 1“, a onda dole na engleskom „composed by V. Simić 1947. arranged by B. Roković 1997“.
Godine 2007. išao sam, na Veliki petak, na celivanje u crkvu i, kad sam izašao u portu, setio se da je sada prošlo 60 godina od onog nezaboravnog uskršnjeg provoda u Kruševcu 1947. godine. Tada mi je proleteo ceo film kroz glavu. Setio sam se one devojke, Nike, Bore Rokovića i svih onih koji su tada bili sa mnom, a kojih danas više nema. Vratio sam se u Crkvu i zapalio sveću za sve njih.
Vojislav Bubiša Simić
SENTIMENTALNO PUTOVANJE (Sentimental Journey), Clio
Menadžer komunikacija i donacija kompanije Filip Moris u Srbiji, Maja Šotra, dobitnica je nagrade za pojedinca, koji svojim delovanjem, vizijom i misijom doprinose razvoju struke odnosa s javnošću u okviru 12. međunarodne Pro.PR konferencije održanoj u Sarajevu.
Iako je imao dugogodišnje iskustvo IT konsultanta i Fakultet organizacionih nauka iza sebe, Nemanja Nešković je sa svojim najboljim prijateljem izabrao pre pet godina, po sopstvenom priznanju „najgori mogući trenutak u poslednje dve decenije“ da osnuje turističku agenciju za domaće i inostrane ljubitelje „divlje prirode“. Pa ipak, umeće i strast osvajanja nedostupnih planinskih vrhova i jama, veština da mlade ljude zainteresuju za upoznavanje skrivenih delova Srbije i temeljan pristup poslu, omogućili su im da za sada uspešno prođu sve brzake privatnog biznisa.
Na ideju da pokrenu svoju turističku agenciju kroz brend „Wild Serbia“, dvojica nerazdvojnih prijatelja Nemanja Nešković i Ivan Nastić došli su spontano, posle višegodišnjeg profesionalnog bavljenja alpinizmom, kanjoningom i speleologijom. „Ne mislim da je moguće sedeti na dve stolice i za mene, kancelariju i prirodu, dva sasvim različita sveta, jednostavno nije bilo moguće pomiriti“, kaže Nešković, koji je pre ulaska u privatni biznis 2009. godine, nekoliko godina radio u KPMG i Deloitte-u. „Odabrao sam ovaj drugi svet, u koji sam bio zaljubljen od detinjstva, ali sam iz poslovnog iskustva pokušao da izvučem sve najbolje i, na kraju krajeva, jesam preneo neke metode, stečene veštine, disciplinu i modele razmišljanja u sopstveno preduzeće. Bavim se životom u prirodi, ali ne smem nijednog trenutka da zaboravim da moram da obezbedim održivo poslovanje preduzeća koje mi to omogućava.“
Neškovićeva i Nastićeva „Wild Serbia“ ima u ponudi raznovrsne turističke kombinacije sa jednom ili više uključenih sportskih disciplina u prirodi: kajakom i kanuom, biciklom, trekingom ili trkama u divljini, a najvećim avanturistima u srcu nudi i kanjoning i posetu neuređenim pećinama sa speleološkom opremom. U tome obojica imaju iskustvo koje stalno nadograđuju – bili su deo međunarodnog tima u najdubljoj jami na svetu, projekta „Šest stena Alpa“, otkrili su i istražili najveći kanjon u Srbiji (kanjon Zvijezde sa 40 vodopada visina od pet do 40 metara), a trenutno se okreću ka novim ekspedicijama i izazovima.
Iako nisu uvek na istom mestu – Nastić je u trenutku kada je vođen ovaj razgovor bio, na primer, na sred Atlantskog okeana na katamaranu, ključni sastojak uspeha „Wild Srbia“ je, kaže Nešković, poverenje. „Ivan i ja smo pre svega najbolji prijatelji i preko bavljenja sportom smo se i upoznali. Maštali smo unazad skoro deset godina da želimo da napravimo nešto svoje i autentično, i ostalo je bilo samo da sačekamo najbolji trenutak, odnosno sazrevanje naših organizacionih sposobnosti.“
Kad donose odluke, Nemanja i Ivan se drže pravila da se svi predlozi poštuju i promišljaju, isprobavaju prvo na papiru, a onda i u praksi. „Mogu da kažem da u oko 90% slučajeva razmišljamo na isti način, korigujemo jedan drugoga i na posletku valjda nađemo najbolje rešenje. Nas dvojica donosimo odluke, imamo još osmoro instruktora koje angažujemo u skladu sa aktivnostima u koje su uključeni, a od ove godine ćemo znatno proširiti organizacioni tim.“
Ipak, kaže Nešković, „malu poteškoću predstavlja to što smo u početku sve sami radili – sve je pomalo bilo u stilu „one-men-band“, ali timo smo želeli da ovo bude priča na duge staze, odrađena kvalitetno i temeljno.“ Prvih pet godina sve njihove ture i programi bili samo na engleskom jeziku, ali su ubrzo shvatili da su i naši građani jako zainteresovani z aavanture u svojoj zemlji i da je za veću promociju strancima neophodno imati i veća finansijska sredstva. Zato su odlučili da prošire svoju ponudu i okrenu se domaćim turistima, pre svega onim mladim ljudima koji nisu do sada dovoljno bili okrenuti prirodi, pa su i svoju promotivnu aktivnost preusmerili na društvene mreže: na Fejsbuku imaju oko 15.000 pratilaca, a od njih preporuka o kvalitetu programa ide “od usta do usta” potencijalnim novim članovima.
„Uspeh nije bio vrtoglav, ali broj zainteresovanih ljudi konstantno raste, što se vidi i po broju prijavljenih učesnika na avanturama koje nudimo svake godine“, kaže Nešković. Iako su, izabrali „verovatno najgori momenat u Srbiji i Evropi u poslednjih 20 godina“ da započnu svoje poslovanje, među domaćim turistima-amaterima našli su zainteresovane za ponudu “low-cost” varijante avanture.
Jedan od najznačajnih segmenata njihove ponude su team-building programi, kroz koje se trude da maksimalno izađu u susret klijentu i njegovoj želji za nivoom “ekstremnog sadržaja”: dužinom trajanja, smeštajem, lokacijom, težinom aktivnosti. U formiranje cene za programe najviše učestvuje neophodna oprema, pa samim tim postoji razlika između npr. trekinga i kanjoninga. „U radu sa turistima trudimo se da im u startu predstavimo u pravom svetlu sve nove stvari koje ih očekuju, a njihove reakcije su različite. Primera radi, obično se u momentima prvog susreta sa spuštanjem niz vodopad na licima naših gostiju pojavi izraz neverice, pa čak i blokade, pa onda moramo intuitivno da obodrimo svaku osobu individualno“, kaže Nešković. „Vremenom smo postali pravi psiholozi-amateri. Međutim, kada prevaziđu taj prvobitni grč, svi se opuste i na kraju strastveno uživaju. To pokazuje i činjenica i da su mnogi među njima, upoznati sa nama preko team-buildinga, dolazili kasnije ponovo, po nekoliko puta“.
Sve destinacije kroz takve programe su vezane za Srbiju: mnoge kanjone, pećine i stene Nemanja i Ivan su prvi istraživali u Srbiji i Crnoj Gori, i ta radoznalost ih nije napustila. „Otkrivamo nove mogućnosti na Valjevskim planinama, Drini, Uvcu, Tari, Limu, Zlatibori, Zlataru, u samom Beogradu, trudimo se da ubacujemo nove destinacije i aktivnosti, ali dosta toga zavisi od fiksnih troškova i opreme, pa to širenje ponude ipak mora da se dešava postepeno“, kaže Nešković.
Među svojim gostima, organizatori „Wild Serbia“ sve češće uočavaju mlade ljude kojima je u prethodnoj deceniji interesovanje za upoznavanje prirodnih lepota Srbije, pa i drugih zemalja, bilo prilično strano. „Imam utisak da je taj trend „povratka prirodi“ sada rastući“, kaže Nešković ali dodaje da je i dalje premalo inicijative za pokretanje sličnih akcija u manjim sredinama. „Uopšte, na lokalu u Srbiji se ništa ne radi i mladi nemaju nikakvu šansu da kvalitetno provedu svoje vreme u neposrednoj okolini svojih rodnih mesta. I nije samo problem u nedostatku sredstava, već su generalno ljudi previše apatični.“
Novo tržište, pomalo neočekivano, našli su među decom u školskom uzrastu. „Prošle godine smo organizovali četvorodnevni avanturistički kamp za školsku decu uzrasta 5-11 godina na engleskom jeziku , pa iako niko od nas nije imao prethodnog vaspitačkog iskustva, pokazalo se da su sva deca “odlepila” u prirodi pa su nas posle nekoliko dana obasula pismima i crtežima kampa. Rekli su nam da se nikada nisu tako dobro proveli!“, kaže Nešković. „Sasvim neočekivano na taj način smo otkrili i jedan potpuno novi segment u kojem ćemo biti aktivni, kao i jedinstveni način edukacije dece koja će u budućnosti na pravi način poštovati i štititi našu prirodu. Mada, sa njima stvarno treba imati strpljenja (smeh). Više smo bili napeti vodeći računa o bezbednosti toliko dece na jednom mestu nego prilikom osvajanja najtežih litica.“