U martu je ostvaren rekordan nominalni mesečni iznos deficita budžeta od 38,4 milijardi dinara, a što je uticalo i da u prvom tromesečju bude ostvaren rekordan kvartalni deficit u iznosu od 71,8 milijardi dinara. U martu je budžetski deficit iznosio 1% godišnjeg BDP-a, a u prvom tromesečju skoro 1,9% BDP-a (iz 2013. godine), prenosi Makroekonomija.org.
Najveća domaća mlekara pod kontrolom investicionog fonda „Salford“, „Imlek“, objavila je finansijske izveštaje za 2013. na grupnom nivou, koji pokazuju značajan rast poslovanja i dobiti. Ovo su prvi konsolidovani rezultati u koje ulazi i poslovanje Mlekare iz Subotice koju je „Imlek“ preuzeo u oktobru prošle godine kupovinom 82,5% akcija.
Ko ima bogatiji vokabular, prosečan reper ili Viljem Šekspir? Mat Daniels sproveo je veliko mada ne i previše naučno istraživanje i pronašao odgovor, piše Booksa.hr.
Kompanija Don Don uložiće u naredne dve godine 20 miliona evra u razvoj poslovanja u Srbiji, izjavio je većinski vlasnik kompanije Aleš Mozetič.
Pitajte postkolonijalnu osobu šta bi najmanje bila voljna da otkrije nekom „zapadnjaku“ o svojoj zemlji i odgovor će se najčešće odnositi na nacionalni nivo korupcije. Korupcija je jedna od onih reči koje pre slabe nego što podstiču želju za razumevanjem i često je na zanimljiv način povezana sa samopoštovanjem konkretnog društva. U stvari, sramota korupcije kao da zahvata čitavu postkolonijalnu naciju; gotovo niko osim njenih najizrazitijih nosilaca nije izuzet od tog osećanja, pa je možda to razlog što tako često čujemo pozive da se zemlja „očisti“ od zla korupcije.
Da otvorimo karte na temu ekologije, politike i ekonomije pitanjem: ako je izvesno da nas kapitalistički modalitet bespovratnog uništavanja prirodnih resursa vodi ka sve gorim vremenima, na koje mlako reagujemo konceptom “održivog razvoja”, da li bi situacija bila izglednija i svetlija da je nekim sticajem okolnosti trijumfovala drugačija ideologija? Drugim rečima, da li je komunizam prijatelj životne sredine? Da li je Marks zelen? I konačno, jesu li ekolozi lubenice: zeleni spolja, crveni iznutra, ili prosto usahli krastavci?
Da za početak razjasnimo Marksa kao ekologa. Postoje četiri škole mišljenja u vezi s tim: prvi smatraju da je Marks anti-ekolog i nerazdvojiv od sovjetskog ekološkog nereda; drugi podvlače njegovu zamisao da će problemi životne sredine biti rešeni u obilju post-kapitalističkog društva; treći mu pripisuju zaslugu da je video ekološku propast poljoprivrede (iako ta teza ostaje po strani njegove glavne misli); i najzad četvrti ga vide kao pionira održivosti. Sociolog Antoni Gidens smatra da ga je najbolje razumevati kao prometejskog mislioca koji ipak ne uspeva da svoje teze o klasnom iskorišćavanju u društvenoj sferi prenese na teme eksploatacije prirode. Marks tako nije brinuo da li ostvarenje pravedne budućnosti obilja zavisi od nekakvih ‘ograničenja’ u količini resursa, već od ograničenja nametnutih imovinskim i društvenim nepravdama. Tako on prema Gidensu ne smatra da puno ostvarenje ljudskog potencijala zavisi od ‘pozelenjivanja’ odnosa prema prirodi (kako ekolozi gledaju na stvari), već u revolucionarnom prevazilaženju klasnog kriminaliteta i imovinsko-vlasničkih razlika.
Da li će nas kapitalizam nadživeti
Ova tumačenja su podvrgnuta raznim eko-socijalističkim revizijama. U njima se Marks vidi kao rodonačelnik ekološke svesti i predstavlja kao jedan od ranih prognozera kapitalističkog razaranja životne sredine, najčešće u vezi sa idejom metaboličkog rascepa između industrije i agrara. Tako eko-marksizam i eko-socijalizam smatraju da se Marksova misao može razviti u originalnu kritiku ekološkog rasula. A ovo, uprkos istorijskom neuspehu, u ujedinjenje ekologije i marksizma. Nakon sovjetske revolucije, na primer, pojedinci su pokušali da integrišu ekologiju i boljševizam, recimo kroz proletkult organizaciju Aleksandra Bogdanova, ali je pokušaj završio tragično nakon Staljinovog razračunavanja sa ekologijom kao degeneričnim flertom romantika i melanholičnih dokoličara u šetnji sa odnegovanim barzojima i pudlama. U političkoj stvarnosti, Staljinovi izvršitelji mega-industrijalizacije i inženjerske kontrole nad sušama, gradom, hladnoćama, mineralima i energijom predstavljali su krajnji antipod ovim reakcionarim mekušcima koji su, onda i danas, smisao života nalazili u neoskrnavljenom pogledu na zalelujana polja oko svojih letnjikovaca i dača.
Ako je kapitalizam prirodu smrtno ranio, staljinizam je nastavio da je mrcvari. Kako god bilo, savremeni eko-socijalisti se međutim odriču svih rodbinskih veza sa ovom sovjetskom agresijom. Oni lansiraju svežu kritiku materijalne proizvodnje koju zatiču u svetu oko sebe, u kasno-kapitalističkom globalnom poretku.
Psihijatar Džoel Kovel, bivši predsednički kandidat Zelene partije SAD, i antropolog Majkl Levi, član trockističke Četrvte Internacionale, su 2001. godine objavili Ekosocijalistički Manifesto u kome pišu: ‘najdublja senka koja se nadvija nad civilizacijom nije ni terorizam, ni ekološki kolaps kao takav, niti globalna recesija. Ta senka je fatalizam da kapitalistički režim nema alternativu.’ Ove reči podsećaju na Marksa, ali su daleko više motivisane erozijom životnih sokova planete nego klasnim sukobom. Tako Kovel i Levi ne zaziru od obračunavanja sa onim što nazivaju ‘režimom’ koji razbija ekološku ravnotežu, istrebljuje retke vrste, gadi hemijom, i tako ‘redukuje čulnu vitalnost prirode na hladnu razmenu proizvoda kojoj je izvor u strasti kapitalizacije.’ Kao rezulat, kaže američki marksista Fredrik Džejmson, danas je lakše zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma.
Održiva agonija
Pa lepo. Šta dodati. Možda ovo: ovakve i slične modulacije Marksa više parališu nego bodre. Predmet kritike je toliko difuzan da niko i ne zna gde bi uperio cev. Osim toga, ko još ima vremena za revoluciju pored ovolikih računa i obaveza oko dece? Ekosocijalisti su nesumljivo pronicljivi i humani, ali se njihove ideje pojavljuju, kako i sami kažu, u vreme Gramšijevog paradoksa: na zalasku stare epohe, a bez naziranja nove. U tom ne toliko post-modernom koliko post-alternativnom društvu, narodi tumaraju za nekom razumnom etikom saradnje sa fizičkim svetom oko sebe. I u tom tumaranju, socijalisti ili ne, svi smo postali zeleni, samo sa značajnom razlikom: nemamo crvenog jezgra. Nismo lubenice, nego krastavci.
Tako se eko-revolucionarni elan prazni u bledom, svakodnevnom vođenju računa o tome gde baciti đubre, gde reciklirati, gde staviti štedljvu sijalicu i da li kupiti “tojotu prius”. Radikalna ekologija tako izgara u rutini ‘održivosti’. Pozivajući se na održivost, i vlasti i javnost tako zaboravljaju na sistemske (Marksove ili ne) izvore belosvetske eko-ruine i pozivaju se samo na ‘tehnička’ rešenja povezana sa idejama odgovornosti i racionalnosti. Ideja održivosti u tome daleko prednjači u etičkoj privlačnosti. Održivost, međutim, tvrde eko-socijalisti i eko-marksisti, perfidno zamagljuje stvarne uzroke smrti prirode i produžava agoniju kroz pretpostavku da se, u sve gušćoj i pohlepnijoj zajednici naroda, rešenja nalaze u nežnom rudarstvu, tihom prevozu, podnom grejanju i sporoj hrani. Održivost, do pre deset godina nepoznata prosečnom čoveku, postala je dobošarska mantra. Problem je u tome što obožavanje ovog eko/totema anulira mogućnost svake radikalne promene društvenih nepravdi, pa se o budućnosti govori jedino kroz utopijske floskule ‘održive arhitekture,’ ‘održive poljoprivrede,’ ‘održive mobilnosti,’ ‘održive energije,’ ‘održive gradnje,’ ‘održivog stanovanja,’ ‘održive zaštite od sunca,’ ‘održive proizvodnje domaćih sorti paprika,’ ‘održivog braka,’ a sa time u vezi i ‘održive erekcije’ (google.sr).
Trulo je, izvanredno je
Ova fiksacija nije prošla neopaženo među dijalektičkim materijalistima najnovije generacije. Prvo, oni kao i Kovel i Levi sažaljevaju fatalizam i post-alternativnost vremena u kome se spasavanje sveta svodi na vožnju bicikla, kupovinu karbon kredita i odvajanje plastike od kartona radi reciklaže. Po Slavoju Žižeku, globalnom superstaru dijamata, i Eriku Svingedou, levičarskom kulturologu vode, javnost je pod hipnozom da su cvrkut, čistoća, i nedirnutost šumskog čestara nadomak ruke ukoliko se svet samoopredeli za režim održivosti. Po njima, istina leži na sasvim suprotnoj strani. Dijalektički ekolog se mora smejati svim nazovi održivim tipovima koji u stanu sa fototapetom alpskog pejzaža jedu čips sa pivom, gledaju tv, puše i prskaju sobne mrave insekticidima. Taj njihov tapet održivosti zamagljuje stvarnost natrulog parketa po kome hodaju. Radikalni ekolozi žele da pocepamo fototapet, zavolimo smeće i smrad i u njima vidimo poziv na stvarnu promenu – ne kroz novi fototapet, već kroz zamenu života u kome čips, pivo, tv i insekticidi određuju i kvalitet i kvantitet života. Prihvatanje truleži je inicijacija u oslobađajuću promenu. Mao je to ovako sažeo: ‘u svetu vlada potpuni nered: situacija je izvanredna.’
Marks je bio ekolog verovatno onoliko koliko je Staljin bio baštovan. Ali ono što marksizam kao radikalni stav prema društvenoj stvarnosti nudi eko-aktivistima je ne samo identifikacija krivca već i obris nade. Ono što eko-marksizam, međutim, ne može da ponudi nikome je alternativa snazi konsenzusa.
Vladimir Janković, istoričar klimatologije, profesor Mančesterskog univerziteta
broj 106, april 2014.
Kada se firma nađe u krizi, to može da bude noćna mora za menadžment, a neefikasne interne komunikacije mogu dovesti do razornih posledica. Kako obezbediti da zaposleni ostanu angažovani u tom periodu i da ne postanu “ljuta masa”?
Kada glasine počnu da kruže, vešt komunikator razume da je njegova uloga da obezbedi da zaposleni zadrže nivo angažovanja dok firma prolazi kroz krizu i da budu što bolje informisani. Ukoliko menadžment ne obezbedi odgovarajuće informacije koje zaposleni očekuju i ne komunicira ih ispravno, njihovo angažovanje će opasti i to će rezultirati štetom po kompanijske poslovne rezultate.
Kada je kompanija suočena sa krizom i neophodnim promenama koje ona donosi, da bi zaposleni zadržali nivo angažovanja i da biste zaštitili unutrašnju i spoljašnju reputaciju, postoje ključne radnje koje možete preduzeti.
Krizne komunikacije ne daju očekivane rezultate kada se menadžment kompanije fokusira na organizaciono prekomponovanje, koje je neophodno sprovesti u veoma kratkom roku, a ne uloži napor da pomogne zaposlenima da naprave tzv. mentalno prekomponovanje – mentalnu tranziciju koja je tada neophodna da bi se njihovo angažovanje zadržalo na visokom nivou. U ovoj fazi posebno dolazi do izražaja kvalitet rada i saradnja odeljenja korporativnih komunikacija i odeljenja ljudskih resursa.
Jedna od najvećih grešaka koju menadžment kompanije može da napravi je da insistira na novom načinu rada, a da pritom dozvoli da zaposleni misle na stari način. Kažu: “Stari način rada je gotov, od ovog trenutka radićemo na novi način”. Problem leži u činjenici da ljudi ne vole i teško usvajaju nagle promene.
U veoma kratkom vremenskom periodu, tri ključne faze koje se identifikuju su:
Prva – dok zaposleni rade na stari način
Druga – kada je stari način rada završen, a novi način rada još uvek nije implementiran
Treća – kretanje napred, kada zaposleni usvajaju promenu i počinju da rade na nov način
Vidite koliko su valjan pristup i precizna komunikacija važni da bi efikasno proveli ljude kroz ova tri koraka. Naglašavam „precizna komunikacija“, suptilan pristup, a ne poput slona u staklarskoj radnji. Pristup “mislite pozitivno” ili “mi smo u pravu” ne pije vodu.
Da biste, tokom promena, angažovanje zaposlenih doveli na željeni nivo treba da precizno utvrdite šta će zaposleni promenom izgubiti, ili, šta će morati da ostave iza sebe i tako ćete moći da predvidite njhihovu reakciju i moći ćete da planirate kako da se nosite sa njom.
Neka vide problem “iz prve ruke” a posebno obratite pažnju na one koji izražavaju (otvoreno ili prikriveno) nezadovoljstvo. Ukoliko to izbegnete, pojaviće se nelagodnost i osećaj da su prepušteni sami sebi.
Konkretno im predstavite šta želite da prestanu da rade i šta ubuduće treba da rade umesto toga. Reći “budimo orijentisani prema kupcu” ili “radimo kao funkcionalan tim” nije dovoljno.
Pomozite ljudima da razumeju zašto se promena dešava i da uverite ih da imate potpunu kontrolu nad situacijom.
Kako ispravno komunicirati? U ovom postu se neću baviti kanalima komunikacije, već samo sadržinom koju poruka koju komuniciramo zaposlenima treba da ima.
Važno je znati da dok komunicirate sa zaposlenima o procesu promene kroz koju prolaze, da bi poruke koje im šaljete bile shvaćene i prihvaćene na očekivan način one treba da sadrže sledeće elemente:
Šta? – treba da se uradi; (promena)
Ko? – je zadužen (uloge);
Kako? – će se proces promene odvijati; (koraci)
Zašto? – to radimo (činjenice koje potvrđuju ispravnost odluke koju ste doneli).
Metodologija komunikacije o četiri elementa koje svaka poruka treba da sadrži da bi bila potpuna bazirana je na programima nemačke kompanije Persolog. Usvojile su je vodeće nemačke kompanije, primenjuju je godinama unazad, angažovanje zaposlenih je visoko a poslovni rezultati su impresivni. Ona je i sastavni deo treninga Kako uspešno reagovati i komunicirati u kriznim situacijama koji ima za cilj da osposobi menadžere za uspešno savlađivanje kriza i vođenje ljudi kroz promene koje njihovo prevazilaženje podrazumeva.
Kao što vidite, koraci su jednostavni, a situacija se komplikuje ako ih ignorišete.
Dragan Savić
Projekat „Konsultantska kuća“ koji se na Ekonomskom fakultetu ove godine organizuje šesti put za redom, osmišljen je od strane AIESEC kancelarije a njegov cilj je timski rad na rešavanju konkretnih problema sa kojima se susreću mala i srednja preduzeća u Srbiji u oblasti menadžmenta, marketinga i odnosa sa javnošću.
Projekat je osmišljen tako da okupi studente iz inostranstva koji se bave marketingom, menadžmentom i odnosima sa javnošću koji će tokom šest nedelja zajedno sa domaćim studentima raditi na rešavanju studije slučaja malih i srednjih preduzeća i izradi marketing planova za bolju pozicioniranost tih preduzeća na tržištu rada. Realizacija projekta počinje prve nedelje juna.
Samo neke od povoljnosti za studente, a ujedno i preduzeća koja bi učestvovala na projektu “Konsultantska kuća“ jesu jedinstven spoj kreativnih ideja mladih ljudi iz celog sveta koji bi doprineo razvoju poslovanja i rastu rezultata tih preduzeća. Kompanijama učesnicima bila bi omogućena kvalitetna transparentnost na tržištu kroz rad sa mladim ambicioznim, kako domaćim, tako i inostranim studentima i postigla bi se relavantna inovativnost za sam progres kompanije. Takođe, jedna od prilika jeste i ostvarivanje društvene odgovornosti kroz uključivanje u neke od ovakvih projekata koje spajaju mlade ljude i preduzentike koji zajedno mogu doprineti razvoju društva i okruženja u kome rade, pored toga što će profesionalno razvijati sebe.
Za više detalja o investiciji i načinu učešća na ovom projektu, kompanije koje su zainteresovane mogu da kontaktiraju menadžera projektnog tima na email: consultinghouse2014@gmail.com
Prošlog meseca je italijanski javni dug dostigao rekordnih 2.500 milijardi dolara, odnosno 132% BDP-a. Ovo je drugi najveći javni dug u Evropi, zbog čega Italija počinje da rasprodaje deo državne imovine poput dvoraca, vojnih baraka, pa čak i ostrva.
Tako se na aukciji našlo i ostrvo Povelja (Poveglia) blizu Venecije, koje spada u nacionalno blago. Računa se da će prodaja ovog ostrva doneti državi oko 700 miliona dolara.
Pomenuto ostrvo je na samo 10 minuta vožnje od Trga Svetog Marka. Nekada je služilo kao karantin za obolele od kuge i psihijatrijska ustanova a potom je bilo napušteno. Jedini turisti koji su na njega dolazili bili su ljubitelji ezoterije. Sada, osim što će njegova prodaja doprineti italijanskom budžetu, vlasti se nadaju da će i napuštenom ostrvu dati novu šansu za razvoj.
U međuvremenu, grupa lokalaca je počela da prikuplja novac da sama kupi ovo ostrvo. Do sada su prikupili 400.000 dolara.
Izvor: H-alter