Koncept siromašnih vlasnika zemlje i labave poreske politike je velikim delom odgovoran za neuspeh modernizacije srpskog društva u 19. veku. Nedavna odustajanja od oporezivanja druge nekretnine, podseća nas da je u Srbiji i dalje na snazi koncept koji daje prenost zarobljenom kapitalu a ne preduzetništvu.
Vlasnicima stanova u Srbiji se od aprila meseca ove godine dostavljaju rešenja o porezu na imovinu koji je uvećan u proseku za 20 do 30 odsto u odnosu na prošlogodišnje iznose. Ukupni iznos poreskog uvećanja ide i do 50 odsto ali to je posledica činjenice da se u najnovijem obračunu nalazi i iznos naknade za korišćenje građevinskog zemljišta koja je ranije naplaćivana odvojeno.
Organizovani protest poreskih obveznika je izostao, kao što se uostalom moglo i očekivati u našem društvu koje nema razvijenu tradiciju organizovanih javnih protesta, a izuzev nekoliko senzacionalističkih naslova u novinama, ovo povećanje poreza je u javnosti prošlo bez velike drame, gotovo neprimetno. Uvećanje državnih prihoda, ako budu naplaćeni, biće neosporno, u gorenavedenom procentu, ali opet skromno u odnosu na stope poreskog opterećenja stambenog prostora u razvijenim zemljama EU.
S obzirom da Eurostat ne objavljuje podatke o nacionalnim sistemima oporezivanja nekretnina, za upoređivanje prilika u EU i u Srbiji za potrebe ovog teksta korišćene su informacije sa web-stranica revizorske kuće Deloitte i internet portala Global Property Guide.
Na osnovu uvida u rešenja o godišnjem porezu za 15-ak stanova na teritoriji grada Beograda, stepen poreskog opterećenja u odnosu na tržišnu vrednost nekretnine procenjen je na oko 0,14 odsto i to nakon pomenutog povećanja poreza. Kao tipičan slučaj možemo uzeti stan od 64 kvadrata na periferiji Beograda čija je tržišna vrednost oko 57.000 evra i za koji je razrezan godišnji porez od nešto više od 80 evra ili 0,14 odsto vrednosti nekretnine. U Italiji je prosečna poreska stopa na stanove (u proseku 0,6 odsto vrednosti nekretnine) oko četiri puta viša nego u Srbiji, u Belgiji (u proseku 2 odsto vrednosti nekretnine) oko 15 puta viša nego u Srbiji, u Francuskoj (3 odsto vrednosti nekretnine) opterećenje je 23 puta veće, a u Danskoj (1,6 % – 3,4 %), od 12 do 26 puta(!).
Visoke stope oporezivanja nepokretnog imetka između ostalog služe kao korektiv koji treba da obezbedi ravnomernije i realnije raspodele plasmana kapitala unutar jednog ekonomskog sistema. Razvijene zemlje, staraju se da što više poreski opterete novac „zarobljen“ u nekretninama. Nepokretnosti na prestižnim lokacijama mogu da imaju samo oni koji to mogu sebi i da priušte kroz plaćanje poreza. U najvećem broju zemalja bivše istočne Evrope, uključujući i zemlje bivše Jugoslavije to nije slučaj.
Nacije siromašnih vlasnika stanova
Privatizacija stambenih fondova koji su za vreme socijalizma bili u državnom vlasništvu u Mađarskoj, Češkoj, Poljskoj i u drugim bivšim socijalističkim zemljama današnje EU, izvršena je rapidno i uglavnom pod veoma povoljnim uslovima otkupa. Populizam se u ovom državnom poduhvatu prepleo sa prevlađujućim neoliberalnim vrednostima, tako da su se krajem 90-ih godina prošlog veka u ovim zemljama konstituisale nacije slabo imućnih ili krajnje siromašnih vlasnika nekretnina. Veliki kapitali koji su pod drugačijim okolnostima mogli biti preusmereni u štednju ili obrtna sredstva privrednih subjekata bili su komotno raspoređeni u stambene fondove građana. Ova tranziciona stranputica korigovana je kasnije uvođenjem značajnih poreskih stopa koje se u nekim istočnoevropskim zemljama (npr. Mađarska i baltičke države) danas znatno približavaju maksimalnom poreskom opterećenju u pomenutim razvijenim zemljama EU.
Srpski slučaj izuzetan je po rekordno malim otkupnim cenama za stanove, koje nigde u istočnoj Evropi nisu pale tako nisko kao što je to bio slučaj u Srbiji za vreme hiperinflacije. Takođe, u našem slučaju do danas nije bilo naknadnog poreskog korektiva. Nisko poresko opterećenje pravda se skromnim prihodima stanovništva. Iz ovog razloga nije usamljen slučaj da recimo slaboimućna penzionerka može sebi da priušti da živi u ogromnom stanu u elitnoj četvrti Beograda. Kada bi poreska politika bila ekspanzivnija to bi dovelo do tržišno efikasnijeg plasiranja kapitala zarobljenih u ovakvim nekretninama. Građani bi prodajom ili zamenom dolazili do nekretnine koja je u skladu sa njihovim trenutnim platežnim mogućnostima.
U uslovima izrazito populističkog koncepta državne politike u Srbiji teško je čak i hipotetički zamisliti jednu dovoljno preduzimljivu i odgovornu izvršnu vlast koja bi se usudila da odnose na tržištu nekretnina preuredi zavođenjem takvog paketa nepopularnih mera. Teškoće na koje se nailazi u ovoj oblasti pokazuje prošlogodišnji stidljivi pokušaj bivšeg ministra finansija da zavede porez na tzv. drugu nepokretnost, što je posredno trebalo da omogući i oporezivanje stambenog rentijerstva (procenjeno oko 750.000 stambenih jedinica). Naime, inicijativa za uvođenje poreza bila je posle sasvim izvesnog političkog pritiska zaustavljena gotovo istog trenutka kada se pojavila u javnosti. Kako je kasnije objašnjeno iz ministrovog kabineta poreski pritisak na nekretnine sada bi bio neopravdan zato što bi građani bili primorani da prodaju stanove za koje danas na tržištu ne može da se dobije odgovarajuća cena.
Opšte pravo svojine
Srbija je kroz ceo 19. i dobar deo 20. veka slovila za nekakav „seljački raj“, zemlju u kojoj su svi seljaci bili vlasnici zemlje koju su radili. To uglavnom nije bio slučaj u Evropi gde su u prvoj polovini 19. veka vladali feudalni odnosi, a zatim krupni zemljoposed. Srbija je kao zemlja malog poseda i gotovo opšteg prava svojine nad nekretninama bila evropski kuriozitet. Doduše, u isto vreme znalo se da se radi o sitnom imanju „od koga seljak ne može ni da živi ni da umre“, na kojem se životarilo uz održavanje primitivnih formi proizvodnje i načina života. Zakonskim odredbama iz 1873. godine sitni posed u Srbiji je stekao i državnu zaštitu, s obzirom da nadalje nije mogao biti otuđen ni na koji način, pa ni od strane nenamirenih poverilaca, niti je mogao da se založi kao hipoteka.
Na ovaj način konzervirana je jedna krajnje netržišna i neuspešna ekonomska formacija, seljaštvo je postalo kreditno nesposobno, sprečen je očekivani proces ukrupnjavanja poseda, agrarna prenaseljenost je davila životnu snagu generacija ljudi koji su živeli, tačnije, životarili na selu. Poreska politika, naročito od ulaska populističke Narodne radikalne stranke u politiku i na vlast bila je još blagonaklonija prema seljaštvu. U arhivskim istraživanjima nailazio sam podatke o moravskim selima koja više od 10 godina nisu plaćala poreze uopšte, a u vreme Milana Stojadinovića svi seljački dugovi bili su poništeni odlukom vlasti.
Populizam srpskog „egalitarnog“, pezentističkog koncepta politike je dugoročno onemogućavao kako modernizaciju sela kroz ukrupnjavanje poseda tako i industrijalizaciju gradova u koje je trebalo da se slije jeftina radna snaga iz seoskih sredina.
Imati ili raditi
Poreske stope na poljoprivredno zemljište u centralnoj Srbiji i danas su male. Bilo da žive u gradovima ili na samoj zemlji, vlasnici često nalaze da nemaju računa da obrađuju zemlju i čuvaju je iz nekih neekonomskih razloga: „ako pukne rat“ ili „ako sve propadne“. Kada bi neko za pet hektara obradive zemlje morao da plati makar polovinu prosečne neto zarade u vidu godišnjeg poreza na imovinu (a danas plaća nekoliko puta manje), dobro bi razmislio da li bi tu zemlju sledeće godine držao neobrađenom.
U istorijskoj perspektivi poslednjih 200 godina, dugoročni fiskalni pritisak je u razvijenim zemljama primoravao male posednike na jednu od tri opcije. Oni su, naime, mogli da daju zemlju pod rentu, da je prodaju ili da pristupe zemljoradničkim kooperativama. Svaka od ove tri opcije vodila je ukrupnjavanju poseda i modernijem načinu obrade zemlje. U Srbiji je u dugom vremenskom trajanju (19-21 vek) vladala i danas vlada upravo suprotna logika, naime, najveću sigurnost i najniže stope poreza uživaju vlasnici nepokretnosti i rentijeri, dok je najveće opterećenje i najveći rizik nametnut preduzetnicima. Ne začuđuje otud da se nalazimo na samom zapećku kolone evropskih zemalja po svim bitnim pokazateljima nacionalne ekonomije.
Aleksandar R. Miletić
Biznis & finansije 108/109
