јануар 2015

Iako je Tomas Čipendejl proizvodio najkvalitetniji nameštaj za najbogatije klijente u Britaniji i sarađivao sa vodećim arhitektama i dizajnerima svog vremena, jedva je isplaćivao zaposlene i neprestano se borio da ne dospe u dužnički zatvor. Problem je bio u tome što su bogate mušterije rutinski sporo plaćale, ili kako bi se danas reklo – teško ili nikako nije uspevao da naplati svoja potraživanja.

Savremeni nameštaj, pored utrošenog materijala, sadrži i jedan malo poznati sastojak: istorijsku ironiju. Pojedinci koji su najviše doprineli da pravljenje nameštaja iz manufakture preraste u proizvodnju danas su posebno cenjeni zbog svog majstorstva, kojem ne može da parira nijedna nova tehnologija u masovnoj proizvodnji. Ovi preduzetnički revolucionari, čiji se proizvodi na aukcijama danas prodaju za milione dolara, ili neku drugu dobrostojeću valutu, okončali su svoj život u krajnjoj bedi.

To ponajviše važi za majstora sa severa Engleske, po imenu Tomas Čipendejl. On je bio prvi Britanac koji je doživeo da se neki proizvod zove po njegovom imenu, iako nije pripadao aristokratskom staležu. Naprotiv, „brendirani“ nameštaj je pravio čovek koji je sa trideset i tri godine stigao u London i otvorio tapetarnicu za proizvodnju i snabdevanje nameštajem za domaćinstva. Firma je imala i zalihu tapeta i tepiha, bavila se i popravkama i uklanjanjem starog nameštaja, a kad zagusti i – sahranama.

Čipendejl je pravio neosporno prefinjen nameštaj, ali daleko od toga da je bio jedini. Na tržištu mu je konkurisalo na stotine proizvođača širom Londona i u ostatku Engleske. Izdvojio se od ostalih zahvaljujući tome što je 1754. uradio nešto što je u tadašnje vreme smatrano krajnje drskim i neprimerenim za majstorski stalež. Osmislio je i izdao knjigu pod naslovom „Direktorijum jednog gospodina i proizvođača ormara“ sa ukupno 160 crteža. Arhitekte su takve stvari radile već skoro dva veka, ali nikome nije palo na pamet da to uradi i sa nameštajem. Crteži su bili neočekivano kvalitetni i na osnovu njih je kupac odmah mogao da pretpostavi kako će se prikazani nameštaj uklopiti u njegovom domu. Knjiga nije prodata u velikom tiražu – svega 308 primeraka, ali je među kupcima preovladavala elitna klijentela, što joj je obezbedilo poseban status u javnosti.

Karijera u brigama

Konkurencija je odmah reagovala. Počeli su da ga kopiraju drugi proizvođači, što se pokazalo dobrim za industriju i kupce, jer se dobijao veći kvalitet za manje novca, ali ne i za samog Čipendejla. Ideja da javno publikuje svoj način graditeljstva nije doprinela uvećanju njegovog bogatstva jer su kopije mogle uskoro da se nabave kod gotovo svakog umešnijeg stolara. To je kasnije stvorilo i probleme istoričarima nameštaja i trgovcima antikvitetima da utvrde koji su komadi zaista originali. Krađa intelektualne svojine, čija se zaštita danas propagira kao svetinja, podelila je i savremene stručnjake oko toga da li je za vrednost nekog komada nameštaja presudno da je izrađen baš u Čipendejlovoj radionici, ili je bitnije da je reč o posebnom stilu nastalom na osnovu njegovih javno objavljenih crteža. Na primer, 1756. u kolonijalnom Bostonu, jedan proizvođač nameštaja po imenu Džon Velč je, koristeći Čipndejlov šablon, napravio sto od mahagonija koji je prodao porodici Dibloa. Taj sto je ostao u njihovom vlasništvu 250 godina, da bi ga 2007. izložili na licitaciji kod Sotbija u Njujorku. Iako Tomas Čipendejl nije imao nikakve direktne veze sa pomenutim stolom, prodat je za skoro 3,3 miliona dolara.

Nadahnuti Čipendejlovim uspehom, i drugi proizvođači nameštaja su objavili svoje mustre. Tako se 1788. pojavio „Vodič za proizvođače ormara i tapetare“ Džordža Heplvajta, a potom je   Tomas Šeraton izdao „Crteže za proizvođače ormara i tapetare“, koji su objavljivani u nastavcima između 1791. i 1794. godine. Iako je izašla kasnije, Šeratonova knjiga je imala dvostruko više pretplatnika u odnosu na Čipendejlovu i bila je prevedena na nemački, čime se Čipendejl nije mogao podičiti. Oba autora, čija su se izdanja pojavila nakon Čipendejlovog, ostvarila su veći uspeh sa svojim izdanjima pre svega na američkom tržištu.

Mada svaki komad nameštaja koji se pripisuje nekome od njih trojice danas vredi čitavo bogatstvo, za njihovog života više su im se divili nego što su sa njima poslovali. Istine radi, Čipendejl je bio izuzetno nadaren stolar, ali nije ništa znao o vođenju firme. Taj nedostatak je postao naročito vidljiv nakon smrti njegovog ortaka Džejmsa Renija 1766. godine, koji je u stvari vodio celokupan posao. Bez njega, vrsni majstor je upadao iz krize u krizu do kraja života. Iako je proizvodio najkvalitetnije predmete za najbogatije klijente u Britaniji i sarađivao sa vodećim arhitektama i dizajnerima tog vremena, jedva je isplaćivao zaposlene i neprestano se borio da ne dospe u dužnički zatvor. Problem je bio u tome što su bogate mušterije rutinski sporo plaćale, ili kako bi se danas reklo – teško ili nikako nije uspevao da naplati svoja potraživanja.

Tako je bio primoran da pripreti Dejvidu Gariku, glumcu i impresariju, tužbom pred sudom zbog hroničnog neplaćanja računa, prekinuvši rad u Nostelu, velelepnom domu u Jorkširu kada je tamošnje dugovanje prema njemu doseglo 6.838 funti – što je bio ogroman gubitak. „Nemam niti jednu jedinu gvineju da isplatim svoje radnike“, zapisao je u jednom trenutku očajanja. Jasno je da je Čipendejl najveći deo života proveo grcajući u brigama i da gotovo nijednog trenutka nije osećao poslovnu sigurnost.

Iz prašine do elitnog tržišta

Kada je Čipendejl umro 1799. godine njegova lična imovina spala je na samo 28 funti 2 šilinga i 9 penija – nedovoljno da se kupi makar skroman pozlaćeni komad nameštaja iz njegovih sopstvenih salona. Njegovu smrt svet jedva da je primetio. Čitulja se nije pojavila ni u jednim novinama, a krajem 19. veka njegov ugled je srozan toliko nisko da i ono malo istorijskih prikaza o nameštaju koji ga uopšte pominju to uglavnom čine radi kritike njegovog stila. Firma je nastavila da se batrga pod upravom njegovog sina, ali je konačno bankrotirala 1804. godine.

Sudbina Šeratona i Heplvajta nije bila mnogo bolja. Heplvajtova radnja se nalazila u siromašnom kraju, Kriplgejtu, o njegovom ličnom životu se gotovo ništa ne zna, a knjiga sa njegovim mustrama je objavljena tek dve godine pošto je umro. Šeratonova sudbina je još neobičnija. Za njegovu radionicu niko ne zna gde je bila, a neki istoričari izražavaju sumnju da nikada nije ni pravio nameštaj već da je bio samo dizajner i crtač. Iako se njegova knjiga dobro prodavala, po svoj prilici nije se obogatio jer je morao dodatno da zarađuje časovima crtanja. Potom je odustao od svog poziva preobrativši se u sveštenika sekte „Strogi baptisti“, propovedajući na  uličnom ćošku. Umro je u potpunoj bedi 1806. u Londonu, ostavivši za sobom ženu i dvoje dece.

Pored izuzetnog zanatskog umeća koje su posedovali Čipendejl i njegovi savremenici, ono što proizvođači savremenog nameštaja danas ne mogu da kopiraju jeste poseban materijal od kojeg je taj nameštaj pravljen. Upućeni tvrde da je u pitanju najfinije drvo za nameštaj koje je ikada postojalo, vrsta mahagonija po imenu Swietenia mahogani. Pošto se mogla naći samo u pojedinim delovima Kube i Hispanole (ostrva koje danas dele Haiti i Dominikanska Republika) na Karibima, a potražnja za njim je bila ogromna, ta vrsta drveta je nepovratno izumrla samo pola veka nakon njegovog otkrića. U svetu postoji još oko dvesta vrsta mahagonija i većinom je to veoma dobro drvo, ali nije ni prineti eleganciji i obradivosti „pokojne“ Swietenia mahogani.

Trebalo je da prođe dugo vremena da bi nameštaj pravljen od izumrlog drveta i rukama gladnih majstora iz prašine dospeo na elitno tržište. Mnoge Čipendejlove stolice i drugi komadi nameštaja, koji se danas smatraju neprocenjivim, proveli su vek ili duže nehajno šutnuti u odaje za poslugu. Dosad je potvrđeno postojanje ukupno oko šest stotina komada Čipendejlovog nameštaja. Drugi, koji su prelazili iz ruke u ruku ili prodavani đuture sa imanjem, sasvim lako mogu čamiti neprepoznati u nekoj seoskoj kućici ili zgradi u predgrađu, vredniji od zdanja u kome se nalaze.

broj 112/13, decembar 2014/januar 2015

Svako pokušava da bude najbolji demokrata. Između različitih demokratija danas neprestano iskrsavaju sve političke protivrečnosti i nesuglasice. Čak je i rat demokratski postupak protiv pogrešne demokratije. Džordž Buš je opravdavao rat u Iraku time da je on veći demokrata nego Sadam Husein. Čini se da je nemoguće postalo da se ne bude demokrata. Da li je razlog možda u tome što se nalazimo neposredno pred krajem poznate forme demokratije? To će se pokazati. Izvesno je, međutim, da se pojam demokratije mora objasniti.

Počnimo s jednom protivrečnošću. Filozofiranje je s jedne strane nužno demokratsko. Odmah ću objasniti zašto. S druge strane, pak, većina filozofa, uključujući Platona, Hegela, Ničea, Hajdegera, Vitgenštajna, Deleza, pa i mene, deli politička uverenja koja, uzeta u uobičajenom smislu reči, apsolutno nisu demokratska. Ovo mesto bi trebalo takođe da objasnim.

Postoji protivrečnost između istinite prirode filozofije, koja odgovara demokratskom shvatanju raspravljanja i mišljenja, i shvatanja filozofije u političkom polju koja često prihvata autoritativni okvir za kolektivno određenje ljudi. Mi smo dakle suočeni sa paradoksalnim odnosom između tri pojma: demokratije – politike – filozofije. Moramo poći od demokratije ka filozofiji. Jer rođenje filozofije kod starih Grka nedvosmisleno zavisi od pronalaženja prve forme demokratske vlasti. Ali moramo i od filozofije da stignemo do politike. Jer je politika u istoriji filozofije uvek bila izuzetno važno polje interesovanja filozofa. Ali dok je politika predstavljala objekat refleksije za filozofiju, veoma je teško, uopšteno uzevši, da se od jednog takvog načina politike dođe do demokratije.

Demokratija je, ako dozvolite, pre filozofije bila nužnost a nakon filozofije nemogućnost. Naše pitanje glasi dakle: šta se menja u politici putem filozofske aktivnosti tako da je demokratija s jedne strane nešto nužno a s druge nešto nemoguće ili veoma teško? I odgovor glasi: teškoća leži u odnosu između demokratskog pojma slobode i filozofskog pojma istine. Ako postoji tako nešto poput političke istine, onda je ta istina obaveza za svaki racionalno misleći duh. To znači, međutim, da je sloboda apsolutno ograničena. I obrnuto, ako ne postoji nikakva ograničenost, onda ne postoji nikakva politička istina. Ali u tom slučaju se ne može uspostaviti nikakav odnos između filozofije i politike.

Tri su dakle pojma – politika, demokratija i filozofija – zahvaljujući pitanju istine međusobno povezana. Time se postavlja pitanje: šta je demokratski koncept istine? Šta je, u odnosu na relativizam i skepticizam, demokratska univerzalnost? Šta je demokratski zakon koji se može primeniti na sve nas? Filozofija ima dve osnovne osobine. Najpre, ona je diskurs koji je nezavisan od položaja ljudi koji ga stvaraju. Filozofija nije diskurs kralja, sveštenika, proroka ili nekog boga. Nema nikakve garancije za filozofski govor od strane transcedencije, moći ili sakralnih funkcija. Filozofija pretpostavlja da je potraga za istinom otvorena za sve. Filozofska misao ne vodi brigu o subjektivnom iskazu, nego o objektivnoj doslednoj reči. Filozofija je diskurs koji se iz sebe samog legitimiše. Ovo je nema sumnje demokratska osobina.

Druga osobina filozofije je da je ona neposredno izložena sudu drugih. Filozofski diskurs se stvara putem anticipiranja prigovora i prihvatanja rasprave. Njegov aksiom je ravnopravnost svih misli. Ta ravnopravnost predstavlja sud za filozofski diskurs. I to je sud u demokratskom smislu reči. Socijalna, kulturna ili religiozna pozicija govoreće ili misleće osobe, za filozofiju nema nikakve važnosti. Filozofija prihvata da bude od svih. Filozofija je ujedno izložena slaganju ili kritici i to bez unapred datog odlučivanja o ličnosti koja se slaže ili kritikuje. Filozofija prihvata da bude za sve. Tako možemo zaključiti da je stvarna suština filozofije demokratska.

Ali ne smemo zaboraviti da filozofija koja prihvata da je apsolutno univerzalna, kako na njenom iskonu tako i njenom pripisivanju (adresiranju), ne može u istoj meri da prihvati da je po svom određenju ili cilju demokratska. Svako može da bude filozof ili sagovornik filozofa. Ali bilo bi pogrešno tvrditi da je svako mišljenje iste vrednosti. Aksiom ravnopravnosti misli je daleko od toga da bude aksiom ravnopravnosti mišljenja. Kod Platona se, na samim počecima filozofije, najpre pravi razlika između pogrešnog i pravog mišljenja i tako onda između mišljenja i istine. Iz tog razloga filozofija očito ne može da prihvati veliki demokratski princip slobode mišljenja. Ako mišljenje predstavlja upravo suprotnost istini, onda za njega ne može da važi ova vrsta slobode. Ni u zapadnim demokratijama se ne prihvataju sva mišljenja. U Francuskoj, primera radi, ne potpadaju pod slobodu mišljenja kojim se poriču ubijanja Jevreja od strane nacista. Postoji zakon koji zabranjuje da se takvo mišljenje iznosi. Uopštenije rečeno: filozofija jedinstvo i univerzalnost istine suprotstavlja pluralnosti i relativnosti mišljenja.

Postoji još jedan razlog koji ograničava demokratsko okretanje filozofije. Filozofija je izložena kritičkom sudu drugih. Ova izloženost poziva se, međutim, na opšte prihvatanje pravila za diskusiju. Moramo priznati važnost argumenata. I konačno moramo priznati postojanje univerzalne logike kao uslov za aksiom ravnopravnosti misli. Aksiom ravnopravnosti misli sa sigurnošću se nalazi, i nužno, u polju opšte logike. Ovo je – u metaforičnom smislu – „matematička“ dimenzija filozofije. Postoji sloboda u pripisivanju ili adresiranju, ali postoji istovremeno nužnost strogog pravila diskusije, koji važi za sve.

Kao i matematika, filozofija je od svih i za sve: ona nema nikakav poseban jezik, ali na snazi je strogo pravilo za izvođenje zaključaka. Kada, dakle, filozofija ispituje politiku, ona to ne može da čini prema merilu čiste slobode a tek ne može prema merilu slobode mišljenja. Filozofija se mnogo pre zanima pitanjem: šta može da bude jedna politička istina?

Jednakost i univerzalnost su karakteristike jedne validne politike u polju filozofije. Klasično ime za nju glasi: pravednost. Za pravednost je jednakost važnija od slobode. I univerzalnost je važnija od partikularnosti, identiteta ili individualnosti. Iz tog razloga je problematična opšta definicija demokratije kao slobode pojedinaca.

Ričard Rorti tvrdi: „Demokratija je važnija od filozofije“. Sa ovim političkim principom Rorti faktički priprema teren za gubljenje filozofije u kulturnom relativizmu. Platon na početku filozofije kaže upravo suprotno: filozofija je mnogo važnija od demokratije. I ako je pravednost filozofsko ime za politiku kao kolektivnu istinu, onda je pravednost važnija od slobode. Velika kritika demokratske politike kod Platona je svakako ambivalentna. S jedne strane predstavlja lično mišljenje jednog aristokrate. Ali s druge pokazuje stvarni problem, naime osnovnu protivrečnost između slobode i pravednosti. To je na kraju krajeva naša današnja situacija: cena za našu slobodu, ovde u zapadnom svetu, jeste monstruozna nepravednost, unutar naših zemalja, a još više izvan njih. Filozofski rečeno, ne postoji nikakva pravednost u savremenom svetu.

Najbolja paradigma pravednosti je verovatno, kao što je to Platon već izložio, matematika. U matematici nalazimo iskonsku slobodu, slobodu izbora aksioma. Potom vlada potpuna određenost, koja sledi logička pravila. Moramo da prihvatimo posledice našeg prvog izbora. A to prihvatiti nije sloboda, nego prinuda, nužnost i težak intelektualni rad da se nađe korektan dokaz. U matematici nalazimo snažnu univerzalnu jednakost u preciznom smislu: dokaz je dokaz, i to bez izuzetka za sve koji prihvataju početni izbor i logička pravila. Izbor – posledice – jednakost – univerzalnost. Ova četiri pojma opisuju, u ovom sledu, paradigmu političkog pojma pravednosti.

I ovde se uostalom susrećemo sa paradigmom klasične revolucionarne politike čiji je cilj pravednost. Najpre se mora prihvatiti osnovni izbor. Ovde je izbor između dva puta, kako su to govorili kineski revolucionari: između revolucionarnog puta i konzervativnog, radničke klase ili buržoazije, kolektivnog delovanja ili privatnog života. I moraju se prihvatiti posledice ovog izbora: žrtva i ogorčena borba, nikakva sloboda mišljenja ili životnih stilova, nego disciplina i težak rad da bi se pronašla strategijska sredstva za pobedu. A rezultat nije nikakva demokratska država u uobičajenom smislu reči, nego diktatura proleterijata koja služi tome da nanese poraz neprijateljima. Osim toga, ova paradigma se predstavlja kao apsolutno univerzalna, jer cilj nije moć određene klase ili grupe, nego ukidanje svih klasa i nejednakosti i, konačno, kraj same države.

„Demokratija“ u ovom shvatanju označava svakako dve potpuno različite stvari: s jedne strane formu države u Lenjinovom smislu i s druge narodni pokret u Maovom smislu. U prvom smislu demokratija nema ništa sa revolucionarnom politikom ili pravednošću. U drugom, demokratija nije niti norma niti cilj. Ona je tek sredstvo za aktivno prisustvo naroda u političkom polju.

Demokratija nije politička istina, nego sredstvo da se iznađe politička istina i da se realizuje.

Danas svakako moramo, kako se ova klasična sekvenca revolucionarne politike zauvek izgubila, ići novim putem, kako bi pojmili demokratiju kao mogućnost oslobođenja naroda. U tom pogledu moje predavanje ima i smisao da shvati demokratiju kao filozofski uslov za novo učenje, novi status diskursa. Jer izučiti istinsku politiku, znači opisati nova mesta za pravednost. Ta mesta ne smeju međutim biti unapred određena. Ona ne mogu pripadati državi. To su mesta na koja se može izaći iz postojećeg subjektivnog sveta.

Otuda treba naučiti pravi put, spoznati političku istinu i biti njom obuzet.

Možemo reći da je demokratija događaj sa političkim posledicama. Ili rečima pesnika Valasa Stivensa: demokratija je „predznak“, nešto, „što će reći budućnost“. Ne možemo redukovati demokratiju na demokratsku moć jedne države. Demokratija je, ukoliko se događa, za filozofe obećanje novosti na političkom polju.

Alen Badju
Objavljeno u nedeljniku NIN, br. 3008, preuzeto sa Akuzativa