април 2015

Kada bismo poljoprivredno zemljište redovno podvrgavali analizi i na bazi takvih informacija odlučivali šta saditi i kako prihranjivati zemljište, za tri godine bismo mogli da povećamo izvoz poljoprivrednih proizvoda za gotovo 600 miliona evra, tvrdi Branimir Popov iz preduzeća AGROmineral d.o.o. Ove analize će, zbog usaglašavanja sa EU, uskoro postati zakonska obaveza domaćih poljoprivrednika.

Ako pamtite reči svojih nastavnika iz geografije da Balkan ima toliko plodnog zemljišta da bi mogao da hrani celu Evropu, verovatno ste sada, kada uvozimo sve, od pasulja pa sve do kestenja, veoma zbunjeni. Kako je moguće da, pored plodnog zemljišta, iz inostranstva svake godine dovozimo tone paradajza, jabuka, grožđa, krompira, luka, praziluka pa i kupusa? Jedan od mnogobrojnih razloga je i to što svoje resurse ne koristimo dovoljno pa svake godine ostavimo neobrađenim od 300.000 do 424.000 hektara zemljišta, zavisno od toga da li konsultujete podatke Privredne komore Srbije ili Društva agrarnih ekonomista. Što je možda još važnije, ne znamo ni tačno kakvim kvalitetom zemljišta raspolažemo, iako se za to konstantno u budžetu odvaja novac.

„U Srbiji ima mnogo podataka o zemljištu, koji se navodno godinama dobijaju iz različitih institucija, međutim, ne postoji baza podataka koja bi sistematizovala rezultate svih istraživanja i stavila ih u funkciju poljoprivredne proizvodnje. To koriste pojedine institucije i troše novac iz budžeta i iz donacija EU na račun ispitivanja zemljišta. Ako pogledate budžet Republike Srbije, za ovu godinu izdvojeno je oko 2 milijarde i 300 miliona dinara za potrebe ‘uređenja zemljišta’, slično kao i prošle i prethodnih godina. Postavlja se pitanje kako se troši taj novac i kako se može doći do rezultata“, kaže Aleksandar Đorđević, šef Katedre za pedologiju i geologiju Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Kao osnov za planiranje poljoprivredne proizvodnje može se koristiti digitalna Pedološka karta 1:50.000, na osnovu koje se može izvršiti globalno planiranje primarne poljoprivredne proizvodnje. U centralnoj Srbiji ima oko 700.000 hektara zemljišta tipa Gajnjača, najkvalitetnijeg zemljišta za voćarsko–vinogradarsku proizvodnju, u Vojvodini i Stigu oko 1.200.000 ha černozem najkvalitetnijeg zemljišta za ratarsku i povrtarsku proizvodnju, a u brdsko–planinskim područjima Srbija ima oko 1.000.000 ha zemljišta tipa ranker, rendzina, i kalkomelanosol, koja su izuzetno dobra za pašnjake i livade“.

U odabiru kvalitetnog zemljišta poljoprivrednicima pomaže i Institut za zemljište koji poslednjih godina beleži povećano interesovanje za ispitivanje obradivog zemljišta. Srboljub Maksimović, direktor ovog instituta, kaže da se oni više bave kvalitetom zemljišta nego davanjem preporuka gde šta treba saditi, jer se na kvalitetnom i nezagađenom zemljištu mogu gajiti različite kulture. Ipak, i ona zemljišta koja nisu među najkvalitetnijim mogu davati dobre rezultate uz adekvatnu obradu, ako govorimo o standardnim ratarskim kulturama – pšenici, kukuruzu i šećernoj repi, na primer.

Posledice sađenja na neadekvatnom zemljištu su višestruke, od smanjenog prinosa do lošijeg kvaliteta krajnjeg proizvoda. “U Srbiji, pogotovu jugozapadnoj, značajan procenat zemljišta je kiseo, što znači da mu je pH vrednost dosta niska. Ovo je posledica dugogodišnje nekvalitetne primene mineralnih đubriva. Svojstva ovakvog zemljišta se međutim mogu vremenom donekle popraviti sadnjom određenih useva, korišćenjem organskih đubriva i hraniva u zavisnosti od sastava zemljišta. Zagađenost zemljišta je veći problem. Ona podrazumeva prisustvo štetnih mikroelemenata poput arsena, nikla i hroma u zemlji. Međutim, ovakvih zemljišta je u Srbiji malo“.

Nema dijagnoze bez krvne slike

Branimir Popov, generalni menadžer AGROmineral d.o.o, preduzeća za proizvodnju i distribuciju preparata za prehranu biljaka, kaže da imamo zemljište sa relativno solidnim sastavom mikroelemenata, što u velikoj meri dugujemo decenijskom intenzivnom đubrenju još od vremena SFRJ. „Međutim, problem je što ti elementi, zbog poremećaja fizičko hemijskih svojstava zemljišta, često nisu dostupni. Šta vredi dodavanje fosfora na kiselom zemljištu kada 99.9% postaje nedostupno u roku od nekoliko sati? Rešenje treba tražiti u optimizaciji đubriva prema svakom regionu, pa čak i prema svakom ataru ukoliko je potrebno“. On vidi rešenje u kopiranju holandsko-američko-brazilske tehnologije, gde se na bazi redovnog i vrlo detaljnog mapiranja poljoprivrednicima daju preporuke o tome šta i kako gajiti.

„Uz tehnologije koje već posedujemo mogli bismo za dve do tri godine da rešimo problem oko dva miliona hektara kiselih zemljišta, mahom u Centralnoj Srbiji, i dupliramo proizvodnju kukuruza, pšenice, voća, povrća i grožđa, na ovom tlu, a da troškove zadržimo na istom nivou. Govorimo o povećanju proizvodnje za skoro milijardu evra na godišnjem nivou. Međutim, za ovako veliki posao neophodno je i uključivanje države, uz spajanje nauke i operativnog biznisa“, smatra Popov.

U Brazilu su, na primer, zahvaljujući ovakvom prilazu u poslednjih 8 godina na 3.000.000 ha troškovi poljoprivredne proizvodnje spušteni za 14% dok su prinosi porasli za oko 19%. “Kada bismo ovu tehnologiju implementirali u Srbiji na naših 3.000.000 ha troškovi bi bili redukovani i do 15% dok bi samo pomeranje granice prinosa išlo verovatno preko 20%. Za farmere bi to značilo veći profit po svakom hektaru od 150-250 evra, a za državu veću proizvodnju i izvoz – prema našim proračunima između 400.000.000 i 600.000.000 evra u prve tri godine implementacije nove tehnologije”, kaže Popov.

“I naša registrovana poljoprivredna gazdinstva u poslednjih nekoliko godina sve češće donose uzorke na analizu i mi im dajemo preporuke šta nedostaje njihovom zemljištu i čime treba da ga prehranjuju. Uskoro će, zbog usaglašavanja sa EU, domaći poljoprivrednici biti zakonom obavezani da vrše ovu analizu kako bi što racionalnije koristili zemlju i ostale resurse. To znači da se više neće koristiti đubriva i hraniva po navici već po potrebi, u zavisnosti od toga koji element zemljištu fali. To je sasvim u redu, jer ni lekar neće da vam da dijagnozu dok ne uradite krvnu sliku, kako bi znao šta vam u organizmu nedostaje a čega imate previše”, kaže Maksimović.

Dosta je bilo svaštarenja

Profesor Đorđević kaže da, s obzirom na visoku cenu detaljnog ispitivanja zemljišta, tom poslu treba pristupiti paralelno sa izradom tehnoloških projekata ratarske i voćarsko – vinogradarske proizvodnje u Srbiji.

U Srbiji je od oko 600.000 hektara kvalitetnog zemljišta za voćarsku vinogradarsku proizvodnju, pod vinovom lozom imamo oko 25.000 ha. Podizanje višegodišnjih zasada je veoma skupo pa je rejonizacija – ustanovljavanje teritorijalnih jedinica u kojima određene sorte grožđa i voća mogu ispoljavati pozitivne karakteristike – veoma važna. Prva takva analiza je na ovim prostorima urađena početkom 70-ih godina prošlog veka a poslednja u periodu od 2010. do 2013. godine, objašnjava Saša Matijašević sa Katedre za vinogradarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. “Značaj rejonizacije vinogradarskog zemljišta ogleda se u prostornom rasporedu sorti vinove loze. Tako se predupređuju greške koje se mogu napraviti pri izboru sorti za dati lokalitet. Mapiranje ili rejonizacija je bitna i za naše druge proizvođače, tim pre što su oni skloni da podižu višegodišnje zasade nekih voćnih vrsta na lokalitetima gde one nikada nisu gajene, a onda se pitaju zašto izostaje prinos ili su plodovi lošeg kvaliteta. Rejonizacijom bismo postigli veću proizvodnju, imali bismo jasniju sliku o kvalitetu proizvoda i bili bismo konkurentniji na tržištu”, kaže Matijašević. Zbog ekonomskog potencijala mapiranja Matijašević smatra da bi subvencije koje država izdvaja za poljoprivredu trebalo da budu usmerene i u tom pravcu: “Tako bismo izbegli svaštarenje i ukrupnili proizvodnju, što je naš najveći problem”.

Većina poljoprivrednika i dalje sadi po “receptu” svojih predaka ili najbližih komšija. Vlasnik Plantaže lešnika poljoprivrednog gazdinstva Đukić, Milan Đukić, zna da mu je zemljište plodno jer je tradicija obrade zemlje u njegovoj porodici duža od veka. “Na ovoj banatskoj zemlji živim već 57 godina. Poljoprivredom se, sticajem okolnosti, uz posao, bavim od 1993. godine. Da sam u podizanje plantaže ušao kupovinom zemljišta na nekom meni nepoznatom području, sigurno bi mi bilo stalo da izvršim analizu kako bih znao u koji se posao upuštam, pogotovo kad je reč o višegodišnjim zasadima”, kaže Đukić.
broj 115, mart 2015.

Ogromnu ljubav prema letenju Kraljevčanin Milorad Matić uspeo je, uz mnogo truda, potrošenog novca i pređenih kilometara, da pretvori u posao. Od sklapanja delova uvezenih iz Kolumbije, preko problema sa dugovanjima kolumbijskih partnera i rasprodaje sopstvene imovine da bi ih namirio, Matić je uspeo da razvije proizvodnju domaćeg aviona koji je dobio najzahtevnije sertifikate i privukao izbirljive evropske kupce.

„Čovek se, jednostavno, rađa sa posebnim ljubavima“, započinje svoju priču za „Biznis i Finansije“ Milorad Matić, vlasnik fabrike aviona Aero-East-Europe iz Kraljeva. Ali, ljubav nikad nije jednostavna pa je i Matića njegova vodila neobičnim putevima – od kada je kao dete sa šest godina prvi put imao priliku da vidi unutrašnjost jednog domaćeg policijskog helikoptera na stadionu u Kraljevu, sve do trenutka kada je započeo proizvodnju sopstvenog modela lakog aviona SILA 450 C. „Pošto potičem iz siromašne porodice nisam mogao da upišem neku od postojećih privatnih škola letenja, a za Vazduhoplovnu akademiju je tada važilo pravilo da je neophodno imati dobru vezu. Međutim, što su uslovi bili teži da svoju želju ispunim, to je ona više rasla u meni“,kaže Matić.

Po odsluženju vojnog roka 1991.zaputio se „trbuhom za kruhom“ u Italiju, gde je u početku vozio kamione. Nije prošlo mnogo, a naš preduzimljivi sagovornik je završio vanredni kurs za prevodioca, a nešto kasnije i registrovao građevinsku firmu sa one strane Jadranskog mora. Prvu zaradu je potrošio na obuku za pilotaposle čega mu je, kako kaže, jedino važno bilo da ima dovoljno sredstava da plaća časove letenja. Zarađivao je „lepe pare“, ali i letenje je izuzetno skup sport.Matić se priseća da je gotovo sav novac koji je uštedeo za kupovinu novog stana u Kraljevu za samo dve nedelje potrošio na časove letenja na prvom helikopteruu privatnom vlasništvu u Srbiji, jer je tada jedan sat letenja koštao hiljadu maraka. Nakon toga je shvatio da svoju strast mora nekako da pretoči u preduzetništvo.

Kako je njegova firma – koja se bavila uređivanjem enterijera a upošljavala radnike preko kooperantskog preduzeća iz Srbije – imala sve više posla u Italiji, Matić je razdaljinu do Kraljeva i natrag prelazio i do 70 puta godišnje. U tom periodu, priseća se, radio je danonoćno i imao samo pet dana godišnjeg odmora. Njegov Pežo 607 prevalio je više od 350.000 kilometara za samo dve ipo godine.

Kad pukne film

Zbog svega toga odlučio je da kupi laki avion od jedne italijanske firme. Platio ga je unapred u celosti – zbog obećanog popusta i roka isporuke od dva meseca – ali mu je isporučen tek nakon 14 meseci nestrpljivog čekanja. Kada je saznao da se ovi avioni zapravo proizvode u Kolumbiji, a sklapaju u Italiji, Matić jesa direktorom italijanske firme od koje je poručio avion otputovao u Južnu Ameriku da na licu mesta osmotri njihov proizvodni pogon. Imao je šta i da vidi. Bila je to, kaže, fabrika u „garažnim uslovima“, daleko od evropskih, ali i srpskih standarda.

Našem sagovorniku je proradio preduzetnički duh pa je predložio Italijanima da presele sklapanje aviona u Srbiju. Međutim, isporuka delova je vremenom sve više kasnila, iako su uredno plaćani unapred. Nakon nekoliko godina, kašnjenje je naraslo do računice koja je pokazivala da kolumbijski partner duguje čak 21 avionitalijanskoj fabrici, od koje je kraljevačka dobijala delove na sklapanje. Ali, tu nije bio kraj problemima. „Pošto sam, pored prava, preuzeo i sve obaveze italijanske firme koja je u međuvremenu zapala u ogromne dugove, morao sam da izmirim poverioce. U želji da zadržim postojeće kupce, ali i da spasem svoje preduzeće koje je tek krenulo sa poslovanjem, pribegao sam poslednjem koraku – podigao sam kredit i prodao svoju imovinu kako bih platio preuzete obaveze. Najvažnije ja da su svi avioni koji su unapred plaćeni, i pored ogromnih gubitaka, ipak na kraju bili isporučeni i kupci ispoštovani“.

Zato je odlučio da celokupnu proizvodnju sa italijanskim partnerom uspostavi u Kraljevu. Prema ugovoru, trebalo je da partneri iz Kolumbije dostave Matiću projektnu dokumentaciju za sve delove aviona, ali oni nisu ispoštovali dogovoreno pa je srpski preduzetnik morao da pribegne angažovanju domaćih snaga i projektuje sopstveni avion. Zbog toga je, kaže, večno zahvalan Srđanu Bankeru i profesoru na katedri za vazduhoplovstvo na beogradskom Mašinskom fakultetu dr Zlatku Petroviću. Tako je nastao u potpunosti domaći proizvod, laki avion SILA 450 C.

Za kratko vreme kraljevački avion je pobrao mnoge pohvale i dobio sve neophodne međunarodne sertifikate, među njima i najrestriktivniji sertifikat nemačkog vazduhoplovstva, što je prvi put u istoriji srpske avijatike. Matić napominje da u proizvodnju stalno uvodi inovacije i navodi primer da je njegova kompanija bila prva u svetu koja je napravila avion-ambulantu tog gabarita za prevoz bolesnika, projektovan i namenjen za aktivnosti doktora bez granica koji se bave humanitarnim radom u Africi. Avion se trenutno koristi u Libiji za prevoz ranjenika, što mu omogućavaju izuzetne letne performanse (sletanje i poletanje na 50–100 metara improvizovanim terenima).

Nemam nameru da odustanem

Najveći broj naručilaca Aero-East-Europe su evropske škole za obuku pilota, ali i privatna lica, s obzirom na to da jedan avion košta kao nešto skuplji automobil. U Srbiji je do sada prodato petnaestak komada, s tom razlikom da ih privatna lica ne kupuju za ličnu upotrebu jer prilikom registracije uprava prihoda „vidi“ ovakav avion kao luksuz za kupce krajnje vlasnike, uprkos njegovoj pristupačnoj ceni.

Preduzeće iz Kraljeva sve materijale uvozi, prvenstveno iz Evrope i SAD, i prinuđeno je da ih plaća unapred. Istovremeno, kupci iz Evrope unapred uplaćuju samo kaparu, suprotno praksi viđenoj u Italiji. Razlog za to je što Srbiju još doživljavaju kao nestabilno područje, žali se Matić. „Najveći problem je to što su obrtna sredstva, neophodna kako bi malo preduzeće opstalo na tržištu, praktično nedostupna u Srbiji. Bankarske pozjamice za male firme su izuzetno skupe, dok su velika preduzeća zaštićena zahvaljujući političkim interesima“, komentariše naš sagovornik. Kao dodatni argument da su manje firme u vrlo nezavidnoj poziciji, Matić navodi da su mu uporedo sa rastom vrednosti narudžbina iz inostranstva bile potrebne i odgovarajuće bankarske garanacije,ali da nijedna banka nije htela da ih izda za ugovor vredan više miliona evra.

Prema njegovom mišljenju, destimulativan poslovni ambijent posebno ugrožava proizvodnju, koja jedina dugoročno obebezbeđuje dodatu vrednost, ali zahteva i dugoročna ulaganja i kvalifikovane radnike, a kojih je sve manje usled neodgovarajućeg sistema obrazovanja. Matić kaže da bi rado zaposlio nove radnike, ali da je ponuda na tržištu rada takva da na njihovu obuku treba da se potroši najmanje šest meseci kako bi se osposobili za proizvodnju, što je postalo luksuz u vreme krize, kada svi nastoje da maksimalno snize troškove. Nedostatak povoljnih izvora finansiranja i kvalifikovanih kadrova su i glavni razlozi što kraljevačka fabrika proizvodi samo 10 do 15 aviona godišnje, iako su njeni kapaciteti pet puta veći.

„Najveći danak krize je ogroman pad tražnje. Ali, nemam nameru sada da odustajem i sa 43 godine započinjem neki novi posao“. Pogotovo zato što, kako naš sagovornik tvrdi, proizvodi „najkompetitvniji proizvod u Srbiji“, koji, prema njegovoj računici vredi 200 evra po kilogramu izvezene robe. Zato je čvrsto rešen da prebrodi krizu, koja će neminovno dovesti i do smanjene ponude u ovoj oblasti, a što će ponovo povećati tražnju. Tu priliku Matić, prema sopstvenim rečima, namerava pametno da iskoristi.

broj 116, april 2015.