април 2015

Domaće iskustvo u sudskom tretmanu žalbi kompanija za koje je Komisija za zaštitu konkurencije utvrdila da su učestvovale u nekom obliku kartelskog ponašanja je suviše malo da bi se moglo uporediti sa rezultatima istraživanja Centra za Evropska ekonomska istraživanja iz Majnhajma (ZEW), koje je pokazalo da su u nekim slučajevima više sudske instance bile sklone da najoštrije kazne Evropske komisije znatno umanje, čak i kada je reč o vođama kartela i višestrukim prekršiocima fer tržišne utakmice. No, srpska javnost ima razloga da pokaže veliki interes za slučajeve kartelskog ponašanja jer ono stalno zadobija nove oblike i testira stručnu praksu.

Utvrditi kartelsko ponašanje nije nimalo lak zadatak ni za tela koje u ovom poslu imaju znatno duže iskustvo od naše Komisije za zaštitu konkurencije, a razlog za to je veoma jednostavan – da bi ovakav slučaj bio otkriven, nadležni organi moraju imati saradnika unutar kartela, snažnu argumentaciju koja dokazuje udruživanje kompanija kojima se opstruira konkurencija na tržištu i biti veoma pažljive u sprovođenju procedure utvrđivanja i dokazivanja ovakvog ponašanja.

Kod nas je do sada Komisija postupala u devet slučajeva nekog oblika kartelskog ponašanja. Sve odluke Komisije, osim jedne koja je trenutno predmet upravnog spora pred Upravnim sudom, su postale pravosnažne. U pitanju je slučaj iz farmaceutske industrije, tri slučaja u sektoru osiguranja, odluka profesionalnog udruženja veterinara, odluka udruženja taksi vozača i u tri slučaja se radilo o dogovoru prevoznika putnika u drumskom saobraćaju na određenim linijama koji je za posledicu imao isti iznos cene karata za prevoz na tim linijama. U jednom od tri slučaja prevoznika putnika u drumskom saobraćaju na određenoj liniji je u toku postupak pred Upravnim sudom po tužbi protiv rešenja Komisije kojom je utvrđena povreda konkurencije, dok u jednom od ta tri slučaja nije uložena tužba.

I u svim ostalim slučajevima je uložena tužba sudu za poništaj rešenja Komisije kojima je utvrđena povreda konkurencije ali su sve tužbe odbijene i potvrđena su rešenja Komisije. Takođe, u slučajevima u kojima je uloženo i vanredno pravno sredstvo protiv presuda suda kojima su potvrđena rešenja Komisije, Vrhovni kasacioni sud je potvrdio presude suda, kaže se u odgovoru koji je Komisija dostavila magazinu Biznis i Finansije.

Jedino redovno pravno sredstvo revizije rešenja Komisije je tužba Upravnom sudu, a ako jedna od strana ne bude zadovoljna njegovom presudom, ona se dalje može žaliti Vrhovnom Kasacionom sudu podnoseći zahtev za preispitivanje presude Upravnog suda kao vanredno pravno sredstvo.

U navedenim predmetima najčešće su bili u pitanju konkurenti koji su jedinstvenu poslovnu politiku usvajali preko organa poslovnih ili profesionalnih udruženja čiji su članovi. To je bio slučaj i u farmaceutskoj industriji gde je preko poslovnog udruženja proizvođača lekova i udruženja veledrogerija u okviru Privredne komore Srbije dogovorena jedinstvena politika prodaje lekova u delu koji nije propisima regulisan.

Komisija je u ovom predmetu otkrila da su proizvođači domaćih lekova, članovi Grupacije proizvođača lekova u Udruženju za hemijsku, farmaceutsku i gumarsku industriju i industriju nemetala Privredne komore Srbije u januaru 2008, godine, na sastanku definisali uslove trgovine za lekove koji se nude u postupku javne nabavke, te je utvrdila da je odluka Udruženja akt koji za cilj i posledicu ima bitno ograničavanje konkurencije na relevantnom tržištu veleprodaje lekova na teritoriji Republike Srbije.

Odlukom sa pomenutog sastanka utvrđeni su uslovi trgovine tako da za preparate nije dozvoljeno smanjenje bruto cene na niže, rabat za distribuciju u visini od 6% nije dozvoljeno prenositi krajnjim kupcima kao i da je maksimalan rok za plaćanje koje kupac može da ponudi na tenderu 150 dana.

Komisija je takođe utvrdila da su određene veledrogerije, članice Grupacije veledrogerija Udruženja za trgovinu PKS na sastanku održanom u februaru iste godine, utvrdile pravila poslovanja za 2008. godinu u delu prometa koji nije predmet klasičnog postupka javne nabavke.

Navedenom odlukom članica Grupacije veledrogerija utvrđeno je da će proizvođači domaćih lekova, svojim ugovorima sa distributerima, precizirati maksimalne nivoe bonusa po svakom proizvodu koji mogu biti preneti krajnjim korisnicima, da definisani bonus po svakom proizvodu predstavlja maksimalan bonus za fakture plaćene do 120 dana, da preko svog bonusa veledrogerije mogu preneti samo kasa skonto koji proizvođači prenose veledrogerijama za rokove kraće od 120 dana (0,75% mesečno) i da se ovaj dogovor u svim njegovim elementima primenjuje najkasnije do polovine februara te godine.

Na osnovu uslova trgovine lekovima na veliko za 2008. godinu utvrđenih odlukom Grupacije proizvođača lekova i usaglašenom praksom proizvođača lekova, sa jedne strane, i odlukom Grupacije veledrogerija, s druge strane, zaključeni su ugovori o kupoprodaji lekova između navedenih proizvođača lekova i veledrogerija za 2008. godinu koji sadrže odredbe kojima se bitno ograničava konkurencija na tržištu veleprodaje lekova, kao što su isključiva prodaja krajnjim kupcima, kompenzacija ili prodaja drugim distributerima samo na osnovu saglasnosti proizvođača, određivanje preprodajne cene lekova i obaveza kupca da za učešće na konkursu za javne nabavke lekova prethodno pribavi saglasnost proizvođača.

Nakon sprovedenog postupka, Savet Komisije za zaštitu konkurencije je u decembru iste godine doneo rešenje, kojim je utvrdio da su najveći proizvođači lekova i veledrogerije u Srbiji, i to: Hemofarm a.d, Galenika a.d, Zdravlje a.d, Jugoremedija a.d, Habitfarm a.d, Srbolek a.d, Slaviamed d.o.o, Pharma Swiss d.o.o, Velefarm a.d, Vetfarm a.d, Farmalogist d.o.o, Jugohemija Farmacija d.o.o, Vetprom Hemikalije a.d, Farmanova Veleprodaja d.o.o. i Unihemkom d.o.o, sklopili zabranjene sporazume koji za cilj imaju bitno ograničavanje konkurencije na relevantnom tržištu veleprodaje lekova na teritoriji Republike Srbije.

Tužba navedenih proizvođača lekova i veledrogerija, podneta Vrhovnom sudu (sada Upravni sud) je odbijena kao neosnovana i presudom Upravnog suda od 15.aprila 2011. godine potvrđeno je rešenje Komisije. Stranke nisu uložile zahtev za vanredno preispitivanje presude.

Ono što je dozvoljeno u Srbiji, nije u EU

Takođe, u sektoru osiguranja kroz tri slučaj koja je Komisija obradila zaključeno je da je u svim slučajevima Udruženje osiguravača Srbije, svojim odlukama, regulisalo jedinstvenu poslovnu politiku članica – konkurenata na tržištu osiguranja.

Na primer, u jednom slučaju je Odlukom Upravnog odbora Udruženja osiguravača Srbije od juna 2008. godine, ustanovljen istovremeni prestanak obračuna i naplate premije kasko osiguranja odjednom unapred za ceo višegodišnji period osiguranja od strane svih društava za osiguranje, što predstavlja mešanje udruženja u politiku članica koju treba da sprovode samostalno a koja je od značaja za uslove konkurencije na tom tržištu.

Drugom Odlukom Upravnog odbora Udruženja osiguravača Srbije iz jula 2008. godine ustanovljena je Tarifa premija X-AO za osiguranje vlasnika odnosno korisnika motornih i priključnih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima koja predstavlja najniže godišnje premije osiguranja od autoodgovornosti. Prema tada važećoj Uredbi kojom se reguliše ovo pitanje, Udruženje je moglo da izradi samo tarifu premija sa jedinstvenim premijskim stopama tehničke premije. Premija kod osiguranja od autoodgovornosti se prema istom propisu sastoji od tehničke premije, doprinosa za preventivu i režijskog dodatka, tako što su propisani najviši iznosi doprinosa za preventivu i režijskog dodatka. Iz navedenog proizlazi da Udruženje može da odredi tehničku premiju, a dodavanjem na tehničku premiju iznosa na ime režijskog dodatka i doprinosa za preventivu u propisanim granicama, svako osiguravajuće društvo određuje iznos premije osiguranja koja se plaća za dobijanje polise tog društva. Prekoračenjem ovlašćenja Udruženje je odredilo krajnji iznos premije tako što je na visinu tehničke premije dodalo najviši dozvoljeni iznos na ime režijskog dodatka i doprinosa za preventivu. Na taj način je oko dva miliona vlasnika vozila bilo obavezno da osigura vozilo od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima kod nekog od jedanaest osiguravača koji su pružali ovu uslugu u 2008. godini po ceni kod koje nije bilo izbora.

Rešenje Komisije o utvrđivanju ove povrede konkurencije je doneto 21.10.2009. godine. Zakonom o obaveznom osiguranju („Službeni glasnik RS” br. 51/09), koji je stupio na snagu 12.10.2009. godine, u članu 108. je propisano da su društva za osiguranje koja obavljaju poslove osiguranja od autoodgovornosti dužna da primenjuju zajedničke uslove osiguranja, premijski sistem sa jedinstvenim osnovama premije osiguranja za te poslove i minimalnu tarifu, koji sadrže i bonus – malus sistem iz člana 43. ovog Zakona. Na taj način je „ozakonjena” prethodno utvrđena povreda konkurencije od strane Udruženja osigravača Srbije i njenih članica.

Komisija je, s obzirom na svoje zakonsko ovlašćenje da daje mišljenje na propise koji imaju uticaja na konkurenciju, u novembru 2009, uputila mišljenje Ministarstvu finansija kao predlagaču ovog Zakona, obrazlažući zašto član 108. ovog Zakon nije u skladu sa pravilima o konkurenciji, ali Ministarstvo nije prihvatilo predlog Komisije i ovaj član je još uvek na snazi, jer mišljenja Komisije nisu obavezujuća.

Ipak, u članu 118. Zakona propisano je da odredba člana 108. Zakona prestaju da važi devedesetog dana od dana pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji, čime zakonodavac daje do znanja da je zakonsko ukidanje konkurencije u ovoj oblasti protivno pravilima u Evropskoj uniji.

U trećem slučaju je Odlukom Upravnog odbora Udruženja osiguravača Srbije, donetoj na sednici Upravnog odbora dana iz juna 2009. godine, ustanovljena zajednička poslovna politika društava za obavezno osiguranje od autoodgovornosti na način da su ujednačeni trgovinski uslovi pod kojim se pruža usluga osiguranja i istovremeno su osiguravači prestali sa drugim davanjima osiguranicima u vidu poklona (tehnički pregled se ne npr. ne plaća ako se osigura kod tog određenog osiguravajućeg društva) i odloženim plaćanjem premije osiguranja.

S obzirom na to da je uočeno da su izvor kartelskog ponašanja profesionalna i poslovna udruženja Komisija je izdala Uputstvo o primeni pravila o zaštiti konkurencije na profesionalna i poslovna udruženja, a više puta je slala svoje stručnjake da o ovoj temi održe seminare i radionice posvećene ovoj temi.

Novi trend mogućeg kartelskog ponašanja u poslednje dve godine se odnosi na ponude ponuđača u postupcima javnih nabavki koje nisu samostalno i nezavisno jedna od drugih sastavljene, a nije u pitanju dozvoljena zajednička ponuda. O tome su na internet strani Komisije su objavljena tri zaključka o pokretanju postupka koji za predmet imaju tzv. nameštenu ponudu, tj. vrstu tajnog zabranjenog sporazuma između konkurenata kao ponuđača da koorodiniraju svoje ponude.

Karteli u Evropi i politika kažnjavanja

Prva ikada objavljena studija na temu karakteristika kompanija koje se žale sudovima i dobijaju presude, koju je krajem prošle godine objavio ugledni Centar za Evropska ekonomska istraživanja iz Majnhajma (ZEW) pokazuje da su više sudske instance koja odlučuje o žalbama na kazne koje je izrekla Evropska komisija, povremeno bile neobično naklonjene prekršiocima fer tržišne utakmice, naročito ako je reč o predvodnicima kartela ili kompanijama više puta kažnjenim za ovaj propust.

Evropsko zakonodavstvo o kartelima omogućava prvostepeni ili drugostepeni proces žalbe. U prvoj instanci član kartela koji osporava visinu kazne koju je u presudi odredila Evropska komisija, može uputiti žalbu Opštem sudu, (nekadašnjem Prvostepenom sudu i jednom od dva suda u okviru Evropskog suda pravde), i može se žaliti na visinu kazne, proceduralno vođenje postupka, dokazni postupak ili materijal. Sud ima pravo da ukine presudu Evropske komisije, smanji ili poveća iznos kazne ili u potpunosti revidira odluku Komisije. U drugoj instanci, stranka koja je bila nezadovoljna odlukom u prvoj instanci (kažnjena firma ili Evropska komisija) može se obratiti Evropskom sudu pravde, najvišem evropskom sudu kada su žalbe u pitanju. I ovaj sud, kao i prethodni može opovrći, podići ili smanjiti propisanu kaznu.

ZEW je na uzorku od 467 grupacija firmi umešanih u 88 kartela, koje je Evropska komisija kaznila u vremenskom periodu od 2000. do 2012. godine, utvrdio da se oko polovine kažnjenih firmi žalilo na presudu Opštem sudu, a neke od njih i Evropskom sudu pravde.

Prema analizi ZEW, firme koje su u postupku osuđene, pripadale su nekoj kartelskoj grupaciji u proseku 83 meseca, a prosečna kazna koju im je dodelila Komisija bila je 31 milion evra. Oko pet odsto osuđenih su bili lideri kartela a skoro devet odsto njih su bili višestruko osuđivani za kartelsko ponašanje.
Oko polovine grupacija koje su ispitivane (234) se žalilo na odluku a u gotovo polovini slučajeva – 47% su u tome bile uspešne. Kad se ovo prevede na ukupne brojeve u uzorku, oko četvrtine ispitivanih firmi je u svoju korist rešilo žalidbene postupke u kojima im je u proseku kazna smanjena za oko 8,4 miliona evra. U 109 po prekršioce pozitivno rešenih slučajeva, u 34% slučajeva je nova, povoljnija odluka doneta na bazi materijalnih dokaza a u jednoj petini slučajeva usled nepravilne kalkulacije kazne.

Iz rezultata studije proizilazi da šanse za uspeh firme, da dobije manju kaznu veće u slučaju kada oštećeni citira više od jednog razloga za žalbu. Nasuprot tome, šanse za smanjenje kazne su manje ako se više kompanija žali na istu odluku Evropske komisije i ukoliko je u prvostepenom postupku žalbe Komisija dobila presudu. Kod onih firmi koje su kao razloge za tužbu navodile materijalne povrede u postupku ili su se žalile na pogrešno računanje kazne, kazne su drastičnije smanjivane nego u slučaju svih drugih razloga za žalbu. Uz to, što je originalan iznos kazne koju je odredila Evropska komisija bio veći, to je bilo veće i smanjenje kazne u žalidbenom postupku. Činjenica da je jedna kompanija bila predvodnik kartela ili je više puta kažnjena nije imala značaja kada su sudije u procesu žalbe odlučivale o smanjivanju kazni.

Ovakvo ponašanje je u potpunoj suprotnosti sa idejom Evropskog zakona o konkurenciji čiji je smisao da odvraća moguće prestupnike od kartelskog udruživanja i zapravo ih podstiče da nastave sa kršenjem zakona pa su u tom smislu autori studije evropskim kompanijama i nosiocima javnih politika dali niz preporuka za izbegavanje ovako kontraproduktivnih rezultata.
broj 115, mart 2015.

Ako poljoprivreda treba da postane jedan od tri stuba privrednog rasta i izvoza onda mesto ministra poljoprivrede ne može da bude moneta za bočnu partijsku trgovinu pri svakom formiranju vlade i njenoj rekonstrukciji već jedno od najmoćnijih u vladi, a dugoročna strategija poljoprivrede biblija svih parlamentarnih većina.

„Dugoročnim pristupom razvoju agrara Srbija bi u mogla da dostigne 30 milijardi evra, što je ekvivalentno današnjem društvenom proizvodu. Čak i ako se odlučimo za realniju cifru, da u narednih pet godina udvostručimo sadašnju proizvodnju, reč je o izuzetno ozbiljnom zadatku, koji je od 2000. do danas najčešće bio poveravan ministru koji je bio nusproizvod stranačke trgovine“, kaže Dragan Šagovnović, generalni direktor Ekonomskog instituta.

Svaki od ministara kojem je poveravan ovaj zadatak, donosio je i novi pristup u sektor u kojem je, jednako kao i u industriji, potrebna „dugoročna strategija, usvojena u Skupštini i obavezujuća za sve parlamentarne većine i takav ministar poljoprivrede koji bi bio jedna od najjačih figura u vladi a verovatno i potpredsednik svake vlade Srbije“, kaže Šagovnović.

Ovaj institut je kroz Forum „Hrana za Evropu“ godinama lobirao da se dugoročna strategija donese što pre, jer pridruživanje Evropskoj uniji nosi i velike šanse ali i velike izazove za domaću poljoprivredu od kojih je povećanje nezaposlenosti, usled potrebe za ukrupnjavanjem gazdinstava i modernizacijom proizvodnje samo jedna od mnogih. Na kraju je strategija i doneta, doduše ne kao plod rada stručnih institucija već stručnih pojedinaca, i trenutno je u fazi operacionalizacije s pripremama i usvajanjem srednjoročnih (petogodišnjih) nacionalnih programa razvoja poljoprivrede i ruralnih područja. Koliko će ti planovi biti ostvarivi – teško je proceniti jer je „činjenica da se zemlja istovremeno suočava sa spoljnom i unutrašnjom krizom koja je limitirajući faktor za finansiranje poljoprivrede, i tek treba da kadrovski i tehnički osposobi Upravu za agrarna plaćanja da servisira preuzimanje i distribuciju sredstava iz predpristupnih fondova EU, i to u uslovima limitiranog zapošljavanja u državnoj upravi“, kaže Šagovnović.

Za period od 2014. do 2020, Srbiji je dodeljeno samo 175 miliona evra što je, prema agrarnim resursima, duplo manje u odnosu na Hrvatsku, a ona će biti na raspolaganju poljoprivrednicima najverovatnije tek krajem 2016. godine. „Ako želimo novac iz pretpristupnih fondova, poljoprivrednici će morati da angažuju stručnjake za pripremu projekata u skladu sa procedurama koje propisuje EU“, kaže Šagovnović. U ovom poslu, mnoge zemlje su bile tek polovično uspešne, a najbolje rezultate su imale Slovenija, Poljska i Češka.

Drugi mogući izvor finansiranja je planska, dugoročna i organizovana saradnja sa kupcima iz Ruske Federacije i arapskih zemalja. „Trebalo bi, posebno sa Rusijom, razmotriti neki oblik međudržavnih aranžmana u kojima bi kupci ulagali sredstva u realizaciju proizvodnih programa za njihova tržišta“, kaže Šagovnović.

Vlasnička struktura

Da bi novac iz bilo kojih od ovih izvora mogao da bude povučen, velika preduzeća, srednji preduzetnici i porodična gazdinstva morala bi imati daleko drugačiju strukturu od dosadašnje gde dominiraju usitnjeni starački posedi na jednoj strani, i bivši veliki kombinati koji su loše prošli u dosadašnjim pokušajima privatizacije. „Mislim da se u kreiranju optimalne vlasničke strukture u poljoprivredi moraju primeniti novi modeli“, kaže Šagovnović. „Da bi se obezbedili veliki i snažni pokretači poljoprivrede prvo se mora napustiti sadašnji model privatizacije i pažnja preusmeriti na pretvaranje države u odgovornog vlasnika u korporativizovanim preduzećima,. „Uveren sam da bi dosledno korporativizovane kompanije u državnom vlasništvu najpre pokrenule razvojni ciklus u poljoprivredi“, kaže sagovornik B&F.

Drugi model je zadrugarstvo, koje se kod nas pogrešno smatra recidivom socijalizma, a treći je javno privatno partnerstvo, posebno u finansiranju izgradnje i revitalizacije poljoprivredne infrastrukture. Četvrti model je inicijalna javna ponuda, kao oblik privlačenja svežeg kapitala bez obaveznog smanjivanja većinskog interesa države kao vlasnika, gde bi investitor mogao da očekuje relativno izvestan prinos, veći od prinosa na štednju i nerizične hartije od vrednosti, a manji od prinosa kod ulaganja u rizičnije hartije od vrednosti, kaže Šagovnović. „Po mom mišljenju, inicijalna javna ponuda bi bila posebno interesantna za sisteme kakav je recimo PKB“.

Što se privlačenja stranog kapitala tiče, on ima smisla samo ako unapred imamo definisane ključne nacionalne dokumente na kojima se zasniva ukupan privredni, a tako i razvoj u poljoprivredi. „Nastavimo li s politikom „od slučaja do slučaja“, koja se zasniva na prilagođavanju zahtevima investitora, mislim da nam strani kapital ne može puno pomoći u razvoju poljoprivrede“, kaže Šagovnović.

„Kao zemlja moramo više pažnje da posvetimo zaštiti domaćih investitora“, kaže ovaj sagovornik B&F, ali ne treba da se zanosimo idejom da bi smo mogli promeniti odredbe SSP po kojoj kupci iz EU od 1. septembra 2017. godine stiču pravo kupovine poljoprivrednog zemljišta pod istim uslovima kao i domaći kupci. „Jedino rešenje i maksimalnu zaštitu naših interesa možemo postići donošenjem novog ili izmenama i dopunama sadašnjeg Zakona o poljoprivrednom zemljištu, tako što bi u njega ugradili sva ograničenja o sticanju prava svojine na poljoprivrednom zemljištu koja postoje u zemljama EU“.

Pitanje ukrupnjavanja vlasništva je jedno od ključnih za razvoj poljoprivrede.

U Srbiji najviše nedostaje „srednji vezni red“ u poljoprivredi, veća gazdinstva koja bi po posedima koje imaju i po načinu proizvodnje mogla da budu efikasna. U Evropi se zaustavljanje usitnjavanja i parcelizacije zemljišta kao i stvaranje ekonomski snažnih gazdinstava sa velikim obradivim površinama smatra najvećim dostignućem individualne i zajedničke agrarne politike unutar EU, primećuje u svom radu „Velika i mala gazdinstva u poljoprivredi Republike Srbije“ Radovan Pejanović, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu.

U odnosu na izabrani uzorak zemalja EU (Holandija, Nemačka, Francuska, Češka, Austrija, Španija, Italija, Poljska, Slovenija, Rumunija i Bugarska), koje su u svom radu posmatrali Vesna Paraušić i Drago Cvijanović, stručnjaci Instituta za ekonomiku poljoprivrede, Srbija zauzima pretposlednje mesto prema prosečnoj ekonomskoj vrednosti poljoprivrednog gazdinstva (na poslednjem mestu, tačnije najnižu ekonomsku vrednost imaju gazdinstva iz Rumunije).

Pri tome, prosečna ekonomska vrednost poljoprivrednog gazdinstva (novčana vrednost bruto poljoprivredne proizvodnje) u Holandiji, Češkoj i Nemačkoj (prve tri zemlje rangirane po ovom pokazatelju), u odnosu na Srbiju, veća je za oko 44, 28, odnosno 23 puta, respektivno.

U poređenju sa Srbijom (gde učešće poljoprivrednih gazdinstava u ekonomskoj klasi od 0-1.999 eura u ukupnom broju gazdinstava čak 45,7%), samo tri zemlje, i to Rumunija, Bugarska i Mađarska, imaju veće učešće najsiromašnijih gazdinstava u ukupnom broju poljoprivrednih gazdinstava. Poređenja radi, učešće gazdinstava u klasi 0-1.999 eura u ukupnom broju gazdinstava iznosi 0,5% u Nemačkoj i 0,2% u Holandiji. Srbija, sa učešćem od 0,3% gazdinstava najviše ekonomske klase (vrednost gazdinstava od 100.000 i više evra), u ukupnom broju gazdinstava nalazi se na pretposlednjem mestu, ispred Rumunije, dok je koncentracija ekonomski najsnažnijih gazdinstava u ukupnom broju gazdinstava u Holandiji (53,8%), Nemačkoj (35,1%) i Francuskoj (31,1).

Jedan od razloga visoke stope usitnjenosti poseda u Srbiji, smatra ekonomista Milojko Arsić, treba tražiti u činjenici da je trgovina zemljištem izuzetno komplikovana jer se veliki deo zemlje vodi na vlasnike koji nisu među živima, imanja su često napuštena, a naslednici tih parcela nisu zainteresovani za ostavinsku raspravu jer su njeni troškovi veći od vrednosti zemlje koja se nasleđuje. „Ovde bi bila poželjna intervencija države koja bi mogla da izvrši eksproprijaciju, obešteti naslednike i mladim ljudima pod povoljnim uslovima ponudi da na rate otkupe zemlju i počnu proizvodnju“, kaže Arsić. „To bi bio posebno značajan korak za teritoriju južno od Save i Dunava, gde dominiraju mala gazdinstva“.

Međutim, formiranje takvih većih gazdinstava verovatno neće biti dovoljno za efikasnu poljoprivrednu proizvodnju jer je potreban sledeći korak – stimulisanje njihovog povezivanja udruživanjem u poljoprivredne zadruge.

Srbiji je potrebna reafirmacija zadrugarstva pošto je zadružni sektor u našoj zemlji neopravdano ostao potpuno po strani, kaže Šagovnović. „Zadružna imovina i zadruge nisu recidiv socijalizma već i u najmodernijim poljoprivredama poznati oblik organizovanja manjih poljoprivrednih proizvođača. Malo ljudi, recimo, zna da je Frisland Campina, gigant u agrarnoj industriji u vlasništvu zadrugara“.

Povezivanje u zadruge je jedan od „preduslova za ukrupnjavanje proizvodnje, modernizaciju poljoprivrede, podizanje stručnog i naučnog nivoa znanja poljoprivrednika, zasnivanje viših nivoa obrade hrane, brendiranje i organizovan izvoz“, kaže ekonomista Milojko Arsić. „Svojevremeno je tako u Štrpcima (u Bosni), na primer, tako organizovana proizvodnja sira koji se prodavao u celoj Austrougarskoj. Zašto to ne bismo mogli da imamo danas, udruživanjem proizvođača koji bi razvijali svoju marku sira, pršute ili rakije?“

Preduzetnički duh

Po podacima koje iznosi direktor Ekonomskog instituta, danas u Srbiji imamo oko 630 porodičnih poljoprivrednih gazdinstava koja poseduju najveći deo kapaciteta u poljoprivredi (zemljišta, stoke, zasada, mehanizacije), ali su neorganizovani i nekonkurentni u uslovima sve liberalnijeg tržišta i uvoza visoko subvencionisane hrane, pre svega, iz EU. „Ministarstvo poljoprivrede i zadružni savezi treba da posebnu pažnju posvete njihovom organizovanju“, kaže Šagovnović.

Vesna Paraušić to ovako formuliše: „Našim poljoprivrednicima je potreban preduzetnički duh i udruživanje da bi lobirali za svoje interese“. Jedan od načina da se taj preduzetnički duh podstakne, mogao bi biti i program IPARD u okviru koga bi mladi poljoprivrednici, do 40 godina starosti, mogli preko ministarstva poljoprivrede da obezbede i do 70 odsto bespovratnih sredstava za kupovinu poljoprivrednih mašina, opremu za plastenike, sisteme za navodnjavanje, kupovinu i rekonstrukciju objekata. Za konkurs za koji se pretpostavlja da će biti objavljen početkom 2016, zainteresovani bi već sada trebalo da počnu pripreme jer je reč o složenom procesu.

Radiša Radisavljević, iz sela Medveđa kod Despotovca je prototip poljoprivrednika nove generacije koji je potreban srpskoj poljoprivredi. Šest članova ovog domaćinstva. među kojima su Radišin otac, brat i dva sina koji idu u četvrti i šesti razred osnovne škole, gaji kukuruz, pšenicu, suncokret, soju i lucerku, imaju bikove, krave muzare, i piliće i manje kapacitete za proizvodnju integralnog pšeničnog brašna, belog i žutog projinog brašna i hladno ceđenog suncokretovog ulja. Ovakva kombinacija nije plod svaštarenja već osmišljene smene kultura kojima Radiša uspeva da ostvari šampionske prinose, za koje već godinama prima nagrade i plakete kao najbolji saradnik naučnih instituta za kukuruz, proizvođača sredstva za zaštitu bilja, otkupljivača i strukovnih udruženja. „Sa niskom cenom, kakvu sada imamo, naš jedini oslonac je visok prinos po hektaru“, kaže ovaj poljoprivrednik.
Ako vež država u oskudici nije u stanju da daje subvencije, Radisavljević od nje očekuje ono čega godinama nije bilo – izvesnost – otkupnih cena pre setve i stimulacije po kilogramu prinosa.

Radisavljević svoju robu prodaje skladištarima, robnim rezervama, prodavcima stočne hrane i drugim poljoprivrednicima, manji deo zadržava za viši stepen obrade u vodenici, a nusproizvode koristi za prehranu životinja. „Tako zatvaram krug i na kraju ne dugujem nikome ništa,“ kaže Radisavljević.

On obrađuje 18 hektara svoje zemlje, a 40 uzima u zakup. „Imam mogućnost da dodam još hektara jer u našem pomoravskom kraju ima jako mnogo napuštenih njiva, staračkih domaćinstava i lepih kuća čije su kapije zaključane. Ali svi ti posedi su usitnjeni i dobro sam se namučio dok sam se bavio ukrupnjavanjem parcela. Imam jednu od devet hektara i druge dve od po 5 i 6 hektara. Ljudi s nepoverenjem daju zemlju u zakup jer su se mnogo puta do sada opekli, pa im nudim jasan ugovor“.

Radisavljević sa još četiri do pet viđenijih poljoprivrednika iz svog sela pokušava da sopstvenim snagama oživi poljoprivredu, iako je svestan da sve veći broj mladih iz njegovog kraja odlazi u grad. „Sa ljudima iz opštine pokušavamo da stvorimo uslove da naša deca ostanu da žive na selu. Organizujemo veliki broj predavanja, stručnih seminara, aktivno obilazimo poljoprivredne sajmove u Veroni, i Austriji i nameravamo da učestvujemo i na jednom od najvećih sajmova ove vrste, u Parizu. Želimo da organizujemo poljoprivredu na modernim osnovama, jer samo zajedno možemo da budemo dovoljno snažni i konkurentni“, kaže sagovornik B&F.

On očekuje da će mnogi poljoprivrednici imati problema kad krene povlačenje novca iz EU fondova, jer će se tražiti jasne računice. Problem je i ozbiljna dokumentacija, u kojoj će poljoprivrednik morati da tačno prikaže veličinu imanja, štala, magacina i mašinerije, da legalizuje poljoprivredne objekte i vodi knjige u kojima će biti tačno navedeno šta je i kada posađeno, pođubreno i obrano. „Naravno, veći će sigurno povući gro sredstava, a mi mali se moramo udružiti kako bismo imali koristi od ovih fondova“, kaže Radisavljević, koji s nestrpljenjem očekuje da pristupanje Srbije Evropskoj uniji unese red u poljoprivredu.

Radisavljević uveliko uvodi decu u posao. „Očekujem da će steći stručno znanje u školi, a sve drugo imaju na gazdinstvu. Učim ih da čovek može da živi dobro samo ako vredno radi, da ne treba da se stide što žive u selu i što će biti poljoprivrednici“.
broj 115, mart 2015.