октобар 2015

Prvo industrijsko preduzeće u Srbiji je tajno nabavljalo alatke iz Nemačke da bi proizvodilo topove, ali i crkvena zvona. U industrijalizaciji zemlje koja je započeta u vreme Miloša Obrenovića, mahom su učestvovali stručnjaci i trgovci iz Austrougraske i Nemačke. I pored toga, ideja je bilo više nego fabrika.

Kada su srpski ustanici zauzeli Beogradsku tvrđavu 1807. godine, u njoj su zatekli znatnu količinu turskog oružja, uključujući i oštećene topove koji nisu mogli da se upotrebe. Stoga je iste godine, u Donjem gradu izgrađena topolivnica sa radionicama, u kojoj su se lili topovi, topovska đulad, ali i crkvena zvona, a proizvodile su se i granate, punile kumbare za topove i fišeci za puške… Bilo je to prvo malo industrijsko preduzeće u Srbiji, za koje su sirovine stizale iz domaćih rudnika, a alatke su nabavljane tajno iz Nemačke. Nakon 1815. godine, u vreme vladavine Miloša Obrenovića, industrijska proizvodnja je ušla u program državnih poslova, ali zbog nestabilnih političkih prilika, mnoge ideje o podizanju fabrika ostale su samo na papiru.

Najviše pokušaja industrijalizacije bilo je u agrarnom sektoru. Žito se mlelo u vodenicama, koje su bile u vlasništvu pojedinaca, ali, često, i vlasništvo celog sela. Međutim, vodenice potočare nisu mogle da proizvode belo brašno većeg kvaliteta, pa se ono uvozilo iz Banata. Knezu Milošu su se obraćali majstori iz Austrougarske sa ponudama da izgrade moderne mlinove sa pogonima na vodu i vetar, a Jovan Vajhapel iz Sremske Mitrovice je 1938. u Paraćinu, na reci Crnici, sagradio mlin koji je proizvodio šest vrsta brašna. Ubrzo je proizvodnja ovog mlina zadovoljila potrebe cele Srbije za kvalitetnim brašnom, a zanat su izučile generacije mladih mlinara.

Nema mora, ali ima brodova

Industrijska proizvodnja obuhvatala je i drvo koje je bilo dobrog kvaliteta i kojim je Srbija u to vreme obilovala. Osim pravljenja potaše za austrijska preduzeća, drvo je korišćeno kao građevinski materijal i za proizvodnju ćumura, naročito u Šumadiji. Zahvaljujući dobrom drvetu, u Beogradu su se gradili brodovi koji su nosili 100.000 oka tereta, mogli su da potraju između 50 i 60 godina, a jedan takav brod koštao je do 30.000 groša. Brodogradnja je 1832. prebačena u Smederevo, gde se značajno proširila.

Kada je u pitanju stočarstvo, u industrijske svrhe iskorišćavani su loj, koža, vuna i kozja dlaka. Za proizvodnju loja postojale su naročite kozje klanice, takozvane salane. One su iz zdravstvenih razloga podizane obično kraj reka, barem sat hoda od varoši. Bile su u privatnom vlasništvu, a građani i seljaci su se često udruživali radi zajedničkog topljenja loja. Bogati ljudi imali su svoje salane. Tako je Miša Anastasijević, imućni trgovac i poslovni ortak kneza Miloša, podigao na Dunavu kod Donjeg Milanovca 28 kozjih klanica za topljenje loja. U salanama nije smelo da se prodaje meso, a proizvedeni loj se delom izvozio, a delom služio za proizvodnju sveća i sapuna za domaće tržište.

Proizvodnja sveća je zadovoljavala domaće potrebe, dok je sapun morao dodatno da se uvozi, a njegova industrijska proizvodnja je počela intenzivnije da se razvija tek od 1839. godine. Iste godine, u Beogradu je počela sa radom fabrika za proizvodnju sirćeta. Njen osnivač bio je Karlo Kralovanski, koji je taj zanat izučio u Temišvaru. Od srpskih vlasti je dobio dozvolu za proizvodnju belog i crvenog sirćeta, pod uslovom da u svako doba omogući inspekciji da ispita sastojke koje koristi u proizvodnji.

Učitelj nadležan za cigle

Prerada kože je, takođe, prvobitno bila isključivo zanatski posao, sve dok 1834. nije osnovana u Kragujevcu državna fabrika u te svrhe. Tabakana, kako se onda nazivala, prvenstveno je imala zadatak da zadovolji vojne potrebe, a njeno podizanje je koštalo tačno 19.201 groš. Plata za šest meseci mađarskog majstora Jozefa Kormana, koji je došao iz Beča da rukovodi Tabakanom, iznosila je 1.000 groša. Kasnije ga je zamenio Johan Rajmbold iz Kelna, sa zadatkom i da obučava mlade Srbe kožarskom zanatu. Ipak, rad Tabakane nije zadovoljavao srpsku vladu, jer su proizvodi bili prilično lošeg kvaliteta a skupi, pa ih je bilo jeftinije uvoziti.

U Srbiji su posebnu pažnju poklanjali proizvodnji šalitre i baruta. Za gradnju novih barutana dovođeni su i majstori iz inostranstva, materijal se uvozio iz Nemačke, a svaka od novih barutana mogla je da proizvede oko 200.000 oka baruta.

Što se tiče građevinske delatnosti, u većem obimu se proizvodio kamen – građevinski, mlinski i mermerni, kao i kreč. Cigle su se u prvo vreme nabavljale iz uvoza. Ali, kada je u Beogradu 1834. započeta izgradnja mnogih državnih objekata, funkcija nadzornika za pečnje cigala dodeljena je Tomi Solaru, beogradskom učitelju, koji je napravio detaljan plan za organizaciju posla i gradnju peći.

Krajem 1836. Jozef Piler je dobio dozvolu da u Srbiji proizvodi crveni vosak, koji se najviše koristio u prepisci, posebno administrativnoj. U industrijsko preduzeće Miloševog vremena svakako spada i državna štamparija „Tipografija“ ili „Knjigopečatnja“, kako se još nazivala. Mašine su u Beograd prebačene iz Rusije, a štamparija, u čijem sastavu je bila i slovolivnica, počela je da radi u septembru 1831. godine. Po uputstvu kneza Miloša, cena štampanja je morala da bude za desetak groša jeftinija po tabaku nego u štampariji u Budimu.

Mnogo hteli, malo započeli

Pored ostvarenih zamisli, postojale su i brojne ideje za razvoj novih proizvoda. Na primer, u dolini Porečke reke kod Glogovice i Topolnice, bilo je kvalitetne crvene i bele gline, pa se raspravljalo o osnivanju fabrike za lončarsko posuđe, fajans i porculan, jer su se izdvajale velike svote za uvoz tih proizvoda. Kod Negotina su postojala bogata nalazišta krečnog kamena, pogodnog za zidanje, te je bilo predloga da se podigne nekoliko vetrenjača za rezanje kamena koji bi Dunavom mogao, najviše, da se izvozi u Bugarsku. Na Suvom Rudištu, bogatom rudama i šumom, razmišljalo se o podizanju fabrike za topljenje i kovanje gvožđa.

Već pomenuti mlinar Jovan Vajhapel iz Sremske Mitrovice, pregovarao je 1837. sa knezom Milošem da u Kragujevcu, na reci Lepenici, podigne pivaru, a nameru da osnuje fabriku za proizvodnju piva imao je i beogradski trgovac Joca Jovanović, koji je odobrenje za to tražio 1839. godine. Šećer se uvozio u znatnim količinama, pa je Nikola Smolenić, vlasnik fabrike šećera u Mađarskoj, tražio da podigne jednu i u Srbiji. Šećer bi se, po njegovoj zamisli, proizvodio od tikava sa tankom korom za domaće tržište, ali i za izvoz. Mada postoje zapisi da se Milošu veoma svideo ovaj predlog i da su vođeni pregovori sa Smolenićem, fabrika nikada nije izgrađena.

Na isti način su završile i ideje o fabrikama za proizvodnju stakla i hartije, na kojima je knez Miloš posebno insistirao kada je saznao koliko se ove robe svake godine uvozi iz Austrije. Tako je trgovac Marko Urošević dobio 1835. dozvolu da na valjevskoj reci Gradac podigne fabriku hartije, a dogovor je podrazumevao da mu Prota Mateja Nenadović odredi količinu zemlje koju će dobiti besplatno, i da bude oslobođen poreza na deset godina. Najzad, ako njegovi proizvodi zadovolje potrebe Srbije, dobiće isključivo pravo na proizvodnju hartije na domaćem tržištu. Ali, i pored svih ovih pogodnosti, fabrika nije osnovana.

Nije podignuta ni fabrika stakla, uprkos mnogim ponudama. Nikola Stojanović iz Budimpešte tražio je 1832. dozvolu da u Srbiji izgradi fabriku stakla, zajedno sa ortakom koji je već imao takvu fabriku u blizini Beča. Odobrenje je tražio 1838. i trgovac Pavle Adamović, koji je obećavao da bi u njegovoj fabrici 45 stručnih radnika proizvodilo staklo po ugledu na francusko, za unutrašnje i inostrana tržišta. Bez rezultata je ostao i predlog poznatog državnika Avrama Petronijevića da se u Jagodini podigne fabrika stakla.

broj 120, septembar 2015.

Vlada u Srbiji je euforično najavila povećanje penzija kao posledicu svojih odlučnih reformi. No decenije “reformi” penzionog sistema, koje su za cilj imale promenu indeksacije na način nepovoljniji za penzionere, učinile su rast penzija nemogućim bez istovremenog smanjenja kupovne moći korisnika penzionog sistema.

Javnosti je prethodnih nedelja prenošena vest koja je u odveć poznatom trijumfalističkom tonu srpske vlade najavila povećanje penzija i plata od novembra meseca. Širom zemlje se kroz sredstva javnog informisanja razlio politički optimizam čija je funkcija bila da retroaktivno legitimiše politiku vlade dajući joj odavno izgubljeni socijalni prefiks, ali i da iznova potvrdi “uspehe” reformi koje vlast sprovodi. Naravno, kao glavni “uspeh” srpske vlade navode se mere koje se tiču fiskalne konsolidacije. No, uprkos forsiranom optimizmu opštenarodno veselje izostaje. Još uvek se ne zna u kom procentu će se izvršiti navodno povećanje, kao i stvarne razmere fiskalnog prostora, ali ovaj dugo najavljivani ustupak biće dopunjen izvesnim povećanjem PDV-a, naplatom akciza na električnu energiju, kao i vraćanjem “ukinute” TV pretplate.

Ishodi ovakve političke logike svode se na prilično varljivu socijalnu redistribuciju: povećaće se plate i penzije u onoj razmeri u kojoj će se kupovna moć stanovništa čak smanjivati. Da bi se razumeo mehanizam koji stoji iza ove euforične najave, treba razumeti i logiku usklađivanja i određivanja penzija. Za razliku od ranijeg sistema indeksacije koji se određivao spram kretanja zarada, od dvehiljaditih se sistem indeksacije određuje sve više na osnovu cena (potrošačke korpe), s tim da su postojali i periodi zamrzavanja penzija ali i njihovog smanjenja prostim dekretom vlade. Kada se penzije indeksiraju samo cenama, kupovna moć penzionera se održava na nepromenjenom nivou, ali životni standard penzionera vremenom zaostaje za životnim standardom zaposlenih.

Švajcarska formula

Godinu dana nakon petooktobarske promene vlasti stupila je na snagu prva reforma penzijskog sistema u okviru koje se stopa doprinosa za penziono i invalidsko osiguranje smanjuje sa dotadašnjih 32% na 19,6%. Rasterećenje zarada je trebalo da pokrene nova zapošljavanja i da utiče na sužavanje sive ekonomske zone. Ipak, ova mera je uticala jedino na porast zarada usled smanjenog opterećenja doprinosima. Posledice po penzijski sistem su bile negativne jer je priliv od doprinosa drastično smanjen, dok je zaposlenost stagnirala. Takođe, tradicionalni sistem korigovan je novim indeksacionim mehanizmom[ref] Indeksacija podrazumeva usklađivanje iznosa penzija u isplati tokom perioda penzionisanja, za razliku od valorizacije koja obuhvata period pre penzionisanja.[/ref], tzv. švajcarskom formulom sa jednakim ponderom (50% indeksiranje zaradama i 50% indeksiranja cenama, tj. troškovima života), što je rezultiralo padom penzija.

Ovom merom je vlada sprečila rast penzija paralelno sa rastom zarada, opet u cilju fiskalne konsolidacije koja je bila uslov za dalje inokreditiranje zemlje. Posledično, to je značilo da su se penzije kao vid individualne štednje počele progresivno udaljavati od njihove valorizacione osnove koja ima utemeljenje u radnom veku ljudi. Ovo je pak sasvim u duhu neoliberalne ekonomske ortodoksije koja potiče parametarske reforme redukcionistički ciljajući jedino na visinu procentualnog učešća penzija u BDP-u. Sve preporuke MMF-a u pogledu penzija tiču se smanjivanja njihovog učešća u BDP-u, što je jedan od uslova za dobijanje novih kreditnih aranžmana. Međutim, od 2001. godine pa do danas, udeo penzija u BDP-u hronično premašuje MMF-ove “egzaktne” limite i “prag tolerancije” od famoznih 10%, a uzimajući u obzir stupanj realne privredne aktivnosti zemlje ova granica neće biti dostignuta, osim u statističkoj gimnastici koja je postala amblematično svojstvo vlasti.

Ponovljena reforma

Ključna stvar koja je podstakla raskorak između penzija i zarada tiče se druge penzijske reforme iz 2003. godine i uvođenja bodovnog sistema indeksacije koji je nepovratno udaljio računicu penzija od njihove realne ekonomske osnove i obračuna minulih uplata doprinosa. U standardnom (tradicionalnom) sistemu sa unapred definisanom naknadom, koji je važio do 2003. godine, penzije zavise od: 1) obračunske stope po godini staža koja, kao ključni parametar, pokazuje koji procenat zarade ulazi u obračun penzije za jednu godinu staža[ref]Obračunska (akrualna) stopa nije bila linearna, već se menjala u zavisnosti od broja godina staža. Za muškarce, obračunska (akrualna) stopa je iznosila 2,33% za prvih 15 godina staža, a zatim 2% za svaku narednu godinu. Za žene je za prvih 15 godina staža stopa iznosila 2,66%, zatim se uvećavala po 3% za narednih 5 godina, a za svaku godinu preko 20 godina staža stopa je iznosila 2%. Maksimalna penzija iznosila je 85% penzijske osnovice, a minimalna 35%.[/ref]; 2) od mere individualnih zarada (valorizacija i obračunski period)[ref]Revalorizacija je procedura putem koje se ranije zarade usklađuju sa trenutkom odlaska u penziju tako da uzmu u obzir promene u cenama (inflaciju) ili u životnom standardu (realni rast zarada).[/ref]; 3) broja godina staža tokom kojih se doprinos uplaćivao. Obračunski period je po starijim zakonima iznosio deset uzastopnih godina osiguranja koje su za osiguranika najpovoljnije, a valorizacija se vršila na osnovu rasta neto zarada.

Prema bodovnom sistemu, penzijska naknada jednaka je proizvodu sume godišnjih ličnih bodova i opšteg boda. Godišnji lični bod prati radni vek pojedinca, a izračunava se tako što se zarada osiguranika za svaku kalendarsku godinu stavi u odnos sa prosečnom godišnjom zaradom u državi za istu kalendarsku godinu. Indeksacija opšteg boda zavisi od procenta koji predstavlja zbir polovine procenta rasta (odnosno pada) troškova života i polovine procenta rasta (odnosno pada) zarada. Iako je ovde posredi kombinovana indeksacija, penzije polako gube dodir sa kretanjima prosečnih zarada što upućuje na dalje urušavanje standarda penzionera. Razlog ovome leži u tome što indeksacija opšteg boda ne uzima u potpunosti u obzir rast zarade, što dalje dovodi do stalnog pada stope zamene[ref]Stopa zamene izražava procentualni odnos prihoda nakon penzionisanja i prihoda pre penzionisanja.[/ref] iz godine u godinu.

Ekonomski eksperiment

Izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2005. godine predviđeno je da se penzije i opšti bod usklađuju dva puta godišnje samo s kretanjem cena, s tim što je postojala tzv. prelazna faza u kojoj su se od 2006. do 2008. opšti bod i penzije indeksirale modifikovanom švajcarskom formulom, koja je progresivno umanjivala faktor zarada (37,5% u 2006. godine, 25% u 2007. i 12,5% u 2008). Kako bi se Srbiji odobrio novi standby aranžman od MMF-a u vrednosti od 380 miliona eura, 2010. godine donosi se novi Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Sistem indeksacije je ponovo promenio štimung – faktor kretanje zarada je izbačen iz kalkulacije, a umesto njega uveden je faktor rasta BDP-a. Penzije su se usklađivale dva puta godišnje (1. aprila i 1. oktobra) uzimajući u obzir kretanje potrošačkih cena u prethodnih šest meseci. Ukoliko je pak BDP u prethodnoj kalendarskoj godini beležio rast za više od 4%, penzije bi se usklađivale u procentu koji predstavlja zbir procenta rasta (pada) potrošačkih cena i procenta koji predstavlja razliku između realne stope rasta BDP-a u prethodnoj kalendarskoj godini i stope od 4%. To znači da bi se eventualno povećanje penzija moglo desiti samo u slučaju da BDP raste sa godišnjom stopom preko 4%, što se zadnji put desilo 2007. godine. Ovaj rast je više stvar lutrije nego planirane projekcije, pošto je dominantnom političkom pravcu realna ekonomija odavno prestala biti uporišna tačka.

Logika ovakvog ekonomskog eksperimentisanja gde veza između uplaćenih doprinosa tokom radnog veka i penzijskih naknada gubi svaku realnu poveznicu nespojiva je sa logikom javnog sistema penzijskog osiguranja. BDP kao faktor indeksacije nosi sa sobom i problem statističkih podataka. Podaci o BDP-u nisu ažurni a zvaničan podatak iz Republičkog zavoda za statistiku se obično čeka više od godinu dana, dok se u međuvremenu statistika oslanja na predviđanja. Kako metodologija praćenja BDP-a još uvek nije definitivna, jer i dalje dolazi do promena u načinu njegovog obračuna, sve ovo dodatno komplikuje indeksaciju čineći je vrlo neadekvatnim instrumentom. Dakle, najavljeno povećanje penzija nije nikakvo povećanje ako se ima u vidu postojeća indeksaciona racionalnost. Dobra penziona politika bi morala proizilaziti iz pametne politike zapošljavanja i drugačijeg indeksacionog sistema. Samo u tom slučaju bi se penzioneri i penzionerke mogli izvući iz egzistencijalnog blata u koji ih je bacila ovakava antisocijalna politika.

************

1. Indeksacija podrazumeva usklađivanje iznosa penzija u isplati tokom perioda penzionisanja, za razliku od valorizacije koja obuhvata period pre penzionisanja.
2. Obračunska (akrualna) stopa nije bila linearna, već se menjala u zavisnosti od broja godina staža. Za muškarce, obračunska (akrualna) stopa je iznosila 2,33% za prvih 15 godina staža, a zatim 2% za svaku narednu godinu. Za žene je za prvih 15 godina staža stopa iznosila 2,66%, zatim se uvećavala po 3% za narednih 5 godina, a za svaku godinu preko 20 godina staža stopa je iznosila 2%. Maksimalna penzija iznosila je 85% penzijske osnovice, a minimalna 35%.
3. Revalorizacija je procedura putem koje se ranije zarade usklađuju sa trenutkom odlaska u penziju tako da uzmu u obzir promene u cenama (inflaciju) ili u životnom standardu (realni rast zarada).
4. Stopa zamene izražava procentualni odnos prihoda nakon penzionisanja i prihoda pre penzionisanja.

Preuzeto sa Biltena

„Za tri godne u ovom kompleksu možemo imati 50 do 80 tehnološko razvojnih kompanija, 30 novih malih start-up preduzeća i između 800 i 1.000 zaposlenih, među kojima i oko 100 povratnika iz inostranstva“, ističe Gordana Danilović Grković, v.d. direktorka Naučno-tehnološkog parka Beograd, koji je zvanično otvoren polovinom septembra.

Nova investiciona destinacija Beograda, u kojoj će se proizvoditi znanje budućnosti, nalazi se u Zvezdarskoj šumi, na površini od 6,7 hektara. Kompleks od gotovo 16.500 kvadratnih metara sastoji se od pet zgrada, sa ukupno 20 nivoa, sa 11.000 kvadratnih metara poslovnog prostora, salama za konferencije i obuke i nizom pratećih sadržaja i usluga za poslovne korisnike. Reč je o Naučno tehnološkom parku Beograd (NTP), prvoj instituciji ovakvog tipa u Srbiji, koja je osnovana polovinom ove godine u partnerstvu Vlade Republike Srbije, Grada Beograda i Univerziteta u Beogradu. Njegovo uspostavljanje i razvoj podržala je i švajcarska vlada, odnosno Sekretarijat za ekonomske poslove Švajcarske, kroz projekat „Naučno-tehnološki park Beograd – novi izvozni instrument države“.

Park je zvanično otvoren 14. septembra, a raspisan je i prvi javni poziv za tehnološko–razvojne kompanije koji je zaključen 9. oktobra, nakon čega će uslediti javni poziv za inovativne start-up kompanije u oblasti visokih tenologija, najavljuje Gordana Danilović Grković, v.d. direktorka NTP Beograd. Plan je da se do kraja godine useli 20 odsto raspoloživog poslovnog prostora i još toliko u prvoj polovini naredne godine, a tehnološke kompanije koje žele da postanu članovi NTP Beograd moraju da dokažu svoj inovativni, kadrovski i finansijski kapacitet.

„Naš glavni cilj je ubrzan tehnološki razvoj zemlje u skladu sa dobrim primerima međunarodne prakse. Fokusirani smo na privlačenje inovativnih, tehnološko razvojnih kompanija, prvenstveno u oblastima informacionih i komunikacionih tehnologija, biomedicine, novih materijala i nanonauke. Očekujemo da će svoj interes prepoznati i kompanije koje se bave zaštitom životne sredine i klimatskim promenama, energetikom i energetskom efikasnošću, kao i inovativna preduzeća u poljoprivrednoj delatnosti i proizvodnji hrane“, kaže Gordana Danilović.

Na osnovu takve industrijske strukture, NTP može postati svojevrsna „fabrika bolje budućnosti“, koja će podstaći komercijalizaciju inovacija nastalih u procesu istraživanja i razvoja i time ojačati konkuretnsku poziciju domaće privrede. S druge strane, to će povoljno uticati na brži razvoj naučnoistraživačkog sektora kroz zajednička istraživanja, posebno EU projekte.

Šansa da zadržimo najbolje

NTP Beograd, istovremeno, treba da omogući osnivanje i razvoj većeg broja brzorastućih preduzeća, kao novog preduzetničkog jezgra Srbije. Za realizaciju takvog cilja već je razvijena metodologija koja je uspešno primenjena na tehničkim fakultetima Univerziteta u Beogradu, kroz razvoj Poslovno-tehnološkog inkubatora Beograd (BITF). Inkubator trenutno broji skoro 50 start-up preduzeća u oblasti visokih tehnologija, koja 75 odsto prihoda obezbeđuju iz izvoza, a među osnivačima firmi je i 25 povratnika iz inostranstva, ističe naša sagovornica.

Ona upozorava da ukoliko Srbija ne stvori uslove za osnivanje većeg broja inovativnih preduzeća, bićemo izloženi novom talasu odliva mozgova, ali i kompanija. „Već nam se dešava da investicioni fondovi, koji nude ulaganja u male start-up kompanije u oblasti informacionih tehnologija, postavljaju uslove da se kompanija osnuje u zemlji investitora. To znači da će naši najtalentovaniji mladi ljudi u tim zemljama, a ne u Srbiji, stvarati dodatnu vrednost, zapošljavati stručnjake i plaćati porez“.

Najbolji mogu da uspeju i bez pomoći države, ali država ne može da razvija uspešno društvo bez podrške najboljih, uverena je Gordana Danilović. „Uspostavljanje i razvoj prvog funkcionalnog naučno-tehnološkog parka u Srbiji je neophodno u situaciji kada je domaća privreda nedovoljno konkurentna, prirast novih preduzeća slab a znanje naučnoistraživačkog sektora nedovoljno iskorišćeno. Za tri godne u ovom kompleksu možemo imati 50 do 80 tehnološko – razvojnih kompanija, 30 novih malih start-up preduzeća i između 800 i 1.000 zaposlenih, među kojima i oko 100 povratnika iz inostranstva. To je naš cilj u pomenutom periodu, jer inovativne kompanije na jednom mestu privlače investitore u znatno većem broju. Na taj način, stvorićemo jako tehnološko razvojno jezgro malih i srednjih preduzeća, koja mogu biti dobar partner većim stranim kompanijama“.

Dodatno, uspešan razvoj NTP Beograd može biti model za ostale univerzitetske centre u Srbiji, kao što su Novi Sad, Kragujevac i Niš, čime bi bila uspostavljena nova kičma tehnološkog razvoja zemlje. „Istovremeno, to bi bio evidentan dokaz značaja nauke u tehnološkom razvoju zemlje i potrebe da država mnogo više ulaže u nju“, ističe Gordana Danilović.

Most između laboratorija i tržišta

Naučno tehnološki parkovi u svetu razvijaju se već skoro pola veka i sada ih postoji oko hiljadu, različitih modela i namene. „Ali svima je zajedničko da su to zaokruženi prostorni kompleksi, u kojima je razvoj preduzeća zasnovan na korišćenju znanja iz naučnoistraživačkog sektora, radi razvoja inovativnih proizvoda i usluga sa dodatom vrednošću. U najvećem broju slučajeva ovim parkovima upravljaju posebne namenske organizacije, nastale u partnerstvu više ključnih stejkholdera, ali kako su NTP instrumenti regionalnog razvoja, najčešće su to partnerstva regije i univerziteta. Najbliži dobar park u našoj okolini je Tehnološki park Ljubljana, čija izgradnja je započela 17 godina posle početka izgradnje Parka u Beogradu, a danas je to kompleks od 38.000 kvadratnih metara, u kome radi 280 kompanija i sa tendencijom daljeg širenja. Novi trend u razvoju naučno-tehnoloških parkova je da se projektuju i grade kao ogromni višenamenski inovacioni distrikti“, objašnjava naša sagovornica.

Kompleksnost takve organizacije zahteva partnerstvo i posvećenost više institucija i nivoa (država, grad, univerzitet) i zato je bilo neophodno osnovati posebno pravno lice sa jasnim ciljevima i zadacima u upravljanju izgrađenim kompleksom i razvoju prvog NTP u Srbiji. Postoji veliki broj uspešnih naučno-tehnoloških parkova u svetu, ali niko nije ni pokušao da pravi ovakvu instituciju koja će biti samodrživa od prvog dana, ističe Gordana Danilović, pa je zadatak menadžmenta da uz podršku Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja obezbedi budžet za prve četiri godine razvoja.

Naime, NTP je mnogo više od izdavanja prostora i infrastrukture, budući da je njegova funkcija da na jednom mestu ponudi set usluga domaćim i stranim tehnološko-razvojnim kompanijama, s ciljem da podstakne njihov ubrzan rast i razvoj. Stoga su članovima NTP Beograd na raspolaganju i stručne usluge: direktan pristup bazama znanja (visokoobrazovani kadrovi, istraživači, laboratorijska oprema), finansijsko i pravno savetovanje, savetovanje u oblasti EU programa, zaštite intelektualne svojine, sertifikacija, promocija, umrežavanje i internacionalizacija.

Ipak, najvažnija uloga NTP je podrška boljem razumevanju između naučnih institucija i privrede u prepoznavanju zajedničkog interesa. Ta saradnja se nigde u svetu ne odvija bez problema, jer je primarni cilj nauke da unapređuje ljudsko znanje novim otkrićima, a biznisa da zarađuje i raste. Ali razvoj najuspešnijih ekonomija pokazuje da je on zasnovan upravo na pronalaženju obostrane koristi, budući da najuspešnije kompanije na globalnom nivou potiču iz zemalja koje su vodeće naučne sile u svetu.

 
broj 121, oktobar 2015.