октобар 2015

O stradanjima u svojoj domovini, putu preko Balkana i nadama o boljem životu u zapadnoj Evropi, izbeglice su pričale reporterki B&F-a, koja je zajedno sa njima prošla kroz nekoliko država.

Dok sunce izlazi nad poljima suncokreta, hladan septembarski vazduh golica bosonoga stopala dece, žena i muškaraca, koji pokriveni termo folijama ili ćebetom sa znakom UNHCR, leže na vlažnoj travi ili betonu. Pokušavaju da uhvate još koji minut sna pre nego što otpočne novi dan za koji ne znaju da li će se završiti srećnim i mirnim prelaskom granice, ili povredama, suzavcima, guranjem i plačom.

Ovo je realnost za hiljade izbeglica sa Bliskog istoka, Azije i Afrike koji u poslednja tri meseca hrle ka obećanim zemljama zapadne i severne Evrope. Oni su bilo gde na takozvanoj “Balkanoj ruti”, od Grčke preko Makedonije, Srbije, Mađarske, Hrvatske i Slovenije. Idomeni, Đevđelija, Tabanovci, Mitrovac, Preševo, Kanjiža, Horgoš, Roske, Tovarnik, Bezdan, Bregane, Bapska… Za ova mesta, do pre nekoliko meseci nisu ni znali da postoje. Danas su ona za njih centar sveta, cilj do koga moraju doći i iza kojeg ih čeka nova država i nov put.

Granica Grčke i Makedonije: Go back, go back!

Idomeni, grčko selo na samoj granici Grčke i Makedonije ima oko stotinak stanovnika, ali sada selo broji još nekoliko hiljada “gostiju”. Na tmurnom kišnom danu, jedini kafić u selu vrvi od ljudi koji pokisli i blatnjavi od kiše pokušavaju da osuše jedinu odeću koju imaju na sebi. Mlada majka, poreklom iz Sirije, žali se gazdarici kafića dok u rukama drži dete od dve godine: “Potpuno smo mokri, da li možete da nam pozajmite suv peškir, možete li da zovete taksi da nas prebaci do najbližeg hotela?“ Ona pripada manjini koja sebi može priuštiti da se zagreje u kafeu ili hotelu i da plati taksi. Ostali nemaju taj izbor. Mnogi od njih, kišni dan provode ispod železničkog mosta, zbijeni jedni pored drugih.

Spavaju u otvorima za električne kablove ili se grče ispod krošnji drveća. Petsto metara dalje, na graničnom prelazu Makedonije i Grčke, gde kamen graničar i dalje pokazuje da se tu ulazi u SFRJ, odvija se bitka za izlazak iz EU. Sukobi imigranta i makedonske policije dešavaju se u talasima. Svaki put kada veći broj ljudi stigne do Idomenija, makedonska policija u Đevđeliji, sa druge strane granice, zatvori prolaz preko železničke pruge. Onda nastaje haos, vika, plač i nasilje. Stotine ljudi pokušava da se ugura između grupe policajaca koji na svakih nekoliko sati puštaju po desetak ljudi da uđu u Makedoniju. Kada se gužva pretvori u haos, policija reaguje pendrecima i šok bombama. Deca vrište prignječena između roditelja i policijskih štitova, izgažena, okrvavljenih lica. Mnogi i ne primećuju tu decu dok pendrecima tuku i guraju izbeglice ka grčkoj strani žice.

“Otišao sam iz Sirije zbog rata, zato što tamo život ne vredi ništa”, priča šezdesetpetogodošnji Rafik iz Damaska koji nepokretno leži pored bodljikave žice koju je postavila makedonska policija. Kraj njega su štake. Ljudi ga preskaču, kiša pada po njemu, policija udara ljude iznad njega. On spokojno leži i čeka. Mirnim glasom govori: “Policija nas tretira kao da smo životinje, ali mi smo ljudi. Krenuo sam u Evropu da nađem slobodu i samo mi treba mir”. Dok govori, prekidaju ga sporadični zvuci šok bombi i suzavaca.

“Bombe su naša svakodnevnica u Siriji”, kaže dvadesetogodišnji Anas dok trlja oči od suzavca. “Ovo nas neće zaustaviti. Mi moramo da pređemo granicu i idemo dalje”. Pomoć koju makedonska policija pruža nije dovoljna. Dok pljušti kiša, policija daje preko žice pakete Crvenog krsta sa hranom. Imigranti ih bojkotuju, ne zbog krsta na paketima kako su mnogi širili dezinformacije, već što im je preče od hrane da prođu dalje.

Jednom kada se nađu sa druge strane granice, na železnickoj stanici u Đevđeliji ih čeka nova prepreka. Vozovi koji ih odvode ka granici sa Srbijom ne mogu da prime toliki broj ljudi koji raste iz časa u čas. Još jednom su na udaru policijskih pendreka. “Go back, go back”, ponavljaju policajci kao pokvarena gramofonska ploča a zatim ih postrojavaju, dok čekaju na vozove i autobuse koji će ih odvesti dalje.

Železnička stanica u Đevđeliji vrvi od ljudi i podseća na bazar na kome se prodaje sve: od čaja, kafe, cigareta, preko obuće i odeće, pa do mobilnih telefona. Jedan od prodavaca zadovoljno trlja ruke. „Čaša čaja je jedan evro, a dnevno ovuda prođe i do 1.000 ljudi, svi žedni i gladni. Sad izračunaj koliko zarađujem”, priča dok sipa čaj i daje ga tek pristiglom čoveku. Ne razume strah makedonske države od izbeglica, kaže, kad na njima može dobro da se zaradi.

Granica Srbije i Mađarske: Neće moći!

Sedamsto pedeset kilometara severnije, na granici Srbije i Mađarske, grupa izbeglica ide prugom. “Jesmo li sad u Evropskoj uniji?”, dovikuju izdaleka već kada vide mađarske policajce i humanitarce koji ih dočekuju kraj kamena graničara sa vodom i hranom. Međutim, par stotina metara dalje počinje agonija koja se poput grčko-makedonske granice uvek završi tučom, vikom, bežanjem preko polja i razočarenjima. U improvizovanom privremenom kampu na sred njive čekaju da ih policija sprovede do obližnjeg kampa ili do granice sa Austrijom. Tenzije svakodnevno rastu jer se čekanje da nastave put ponekad oduži i na četiri-pet dana. Žene od muke čupaju kosu, muškarci viču a deca vrište.

Na dan kada je Mađarska i zvanično zatvorila žicom železničku prugu, hiljadu ljudi našlo se u Horgošu, zaglavljeno sa srpske strane. U roku od nekoliko sati nikao je kamp. Sa ili bez kampa, izbeglice spavaju kad stignu i gde stignu, po autoputu, na livadi, ivičnjaku.

Samira iz Alepa, koja je sa četvorogodišnjom ćerkom Almom i u četvrtom mesecu trudnoće, puna je nade kada govori o Evropi. “Ne želim da moja deca odrastaju u ruševinama države koja više ne postoji. Moja ćerka nedeljama nije izlazila napolje, jer su nas bombardovali svakodnevno. Je li to detinjstvo? Nadam se da ćemo što pre stići u Švedsku gde imamo ujaka, i da će konačno moći da odrasta kao sva normalna deca i da zaboravi ovu noćnu moru”, govori dok češljem prolazi kroz dugu kovrdžavu kosu male Alme.

Uprskos hladnoći, gladi i iscprljenosti, svi ovi ljudi ne gube nadu. Svaki čas se kampom zaori pesma, malo na arapskom, malo na engleskom. Zovu u pomoć “Mamu Merkel”, mole Mađare da otvore granicu. Sa puno osećanja pevaju pesme svog kraja. Atmosfera više podseća na svadbu, nego na protest.

Peva i Jasim, nastavnik engleskog jezika iz Avganistana, dok čeka da pređe granicu. Pre nego što je stao pred ogradom na granici Mađarske i Srbije u Horgošu, Jasim je pešice prešao preko 5.000 kilometara iz rodnog Avganistana. Njegova žena i petogodišnja ćerka, umorne od puta, sede na rancu i jedu samo hleb. Jasim i njegova porodica ne znaju kuda će – u Nemačku ili Švedsku. Kaže, čuo je da većina izbeglica sa Bliskog istoka ide baš u ove zemlje, jer ih tamo primaju bez problema.

“Ovde vlada haos, čekamo ni sami ne znamo na šta, nemamo novca da se premeštamo sa jedne granice na drugu”, žali se Jasim, Ipak, put preko planina u Iranu teže mi je pao od suzavaca i vodenih topova na Horgošu. “Ovde ceo svet gleda šta radi policija. Tamo, u planinanama, bili smo sami nas tridesetak iz Avganistana. Zajedno smo putovali jer je sigurnije, ali nekoliko puta su nas kriminalci napadali, uzimali sve, pretili smrću. Kao da nam nije bilo dovoljno muke, sad moramo i ovo da preživljavamo”.

Kao i većina izbeglica, nada se da će brzo dobiti azil u nekoj evropskoj državi. “Voleo bih da radim bilo šta. Nije bitno ni gde ću da završim ni šta ću da radim, svuda će biti bolje nego u Avganistanu”, priča sa osmehom, dok preko ramena baca pogled na ogradu, nadajući se da će se granica uskoro otvoriti.

Uprkos informacijama da izbeglice imaju puno novca, na licu mesta ne izgleda da je zaista tako. Pojedinci iz prodavnice donose vreće pune hrane, ali većina nema ništa. Njihova ishrana se svodi na donirane obroke humanitarnih organizacija i plodove iz obližnjih bašti. Svakog jutra mogu se videti ljudi kako izlaze iz polja, sa pregršt kukuruza u rukama. Beru suncokrete, jabuke, kruške.

Grupa mladih u ranim dvadesetim, šali se dok peku kukuruz iznad vatre. “Spavamo na otvorenom i nemamo novca za hranu. Evo vidite šta je naš doručak: pečeni kukuruz, a za dezert semenke suncokreta”, šali se Abdul, student mašinskog inženjerstva iz Damaska. Politika UNHCR i ostalih organizacija je da se prvo pomažu porodice sa decom, pa tek onda ostali. Tako oni bez dece, često, ostanu bez osnovne pomoći.

Granica Srbije i Hrvatske: Kroz kukuruze

Porodica tinejdžerke Rasije, takođe, od hrane ima samo nekoliko kilograma jabuka koje su pobrali sa obližnjih njiva i polovinu šatora koji su našli na putu u blizini graničnog prelaza Tovarnik. Njih petoro putuje iz Damaska mesec dana, gde je Rasijin otac stradao prošle godine od bombe. Posle toga, majka, ujak i braća sakupljali su novac kako bi stigli u Nemačku, gde imaju prijatelje. “Najpre smo platili po 1.000 dolara po osobi da nas ubace u brodove iz Izmira do Lezbosa. Srećom, vreme je bilo lepo pa je put prošao bez problema za nas 50 u malom brodu. Posle, trebao nam je novac da se prebacimo sa ostrva na kopno. U Idomeniju smo ostali bez stvari u metežu na granici, pa smo u Makedoniji morali da kupimo novu odeću da se presvučemo. I u Srbiji smo dali dosta novca na prevoz od makedonske granice dovde. Evo, poslednju stvar koju smo kupili je dezodorans, jer se ne kupamo danima, pa barem da ne smrdimo”, sa gorkim humorom završava svoju kratku isposvest Rasija, dok se njena braća prskaju dezodoransom.

Na granici Srbije i Hrvatske destine autobusa dovode izmorene ljude, dajući im jasna upustva: “Samo pravo 300 metara i videćete granicu. Srećno brate”, govore taksisti dok zadovoljno trljaju ruke. Izbeglice odatle hodaju prašnjavim putem kroz kukuruze prema Hrvatskoj. Kao i na granici Mađarske i Srbije, ekipe Crvenog krsta dočekuju povređene i gladne. Duž uskog puta koji vodi od granice Srbije do sela Bapske, seljani koji beru grožđe u obližnjim vinogradima iznose ga za dobrodošlicu u Evropsku uniju. Sa grožđem u rukama nastavljaju put peške.

Kada dođu do kampa u Opatovcu ili Belom Manastiru, opet će ih čekati ista nezivesnost i i sukobi sa policijom. Sada gotovo sve granice na Balkanskoj ruti šalju iste slike u svet: suzavci, vodeni topovi, sukobi policije sa izbeglicama. Ni jedna ni druga strana ne odustaje, iako, na kraju, izbeglice nekako nađu prolaz za dalje, najviše prema Nemačkoj, Švedskoj i Holandiji, gde imaju rodbinu i prijatelje. Ponekad, sa njima idu i takozvani agenti, vodiči kojima su platili da ih prate iz Sirije i pomognu im da stignu do željene zemlje. Agenti ih, takođe, podstiču da se ne zadržavaju u zemljama Balkana, već da idu isključivo ka zapadnoj Evropi.

“Da nema rata, nikada ne bih napustio Siriju. Čekali smo do poslednjeg trenutka da krenemo. Mnogi misle da je lako napustiti sve, ali nije. Tamo nema života. Ali kada bi se završio rat i u zemlju se vratilo normalno stanje, istog časa bismo se vratili, jer nigde nije kao kod kuće“, priča sredovečni Omar, dok grupa oko njega klima glavom. Oni čekaju da uđu u kamp Opatovac u Hrvatskoj, odakle ih kasnije autobusima policija prebacuje do mađarske granice. Unutar kampa, dok Omar govori, čuju se povici i oseća suzavac.

Mađarska je krenula da podiže ogradu i prema Hrvatskoj i Rumuniji. Za većinu novih pridošlica odlazak u Zapadnu Evropu uskoro će biti jos teži, ako ne i nemoguć. A dok se evropske države međusobno optužuju, nove kolone izbeglica uveliko pristižu…

Katica Đurović

broj 121, oktobar 2015.