мај 2016

Portugalski proizvođači obuće uspjeli su da se vrate na globalno tržište u velikom stilu, dokazujući da kineska konkurencija nije nepobjediva i da na kraju, nije sve u cijeni. Prošle godine izvezli su 79 miliona pari cipela na tržišta 152 zemlje, što im je donijelo prihod od 1,89 milijardi eura.

Većina evropskih proizvođača obuće, od Balkana do Skandinavije, tokom proteklih dvadesetak godina praktično je zbrisana pred nezaustavljivim naletom jeftinih azijskih cipela. Kvalitet ovih cipela, prvenstveno kineskih, istina, i nije bio nešto naročito, ali je cijena, pogotovu za osiromašene kupce bila neodoljiva. Domaći potrošači su se jednostavno prihvatili pravila “koliko para toliko i muzike.”

Tako su i fabrike obuće u bivšoj Jugoslaviji desetkovane, a malobrojni koji su opstali, preživljavaju jedino takmičeći se sa Kinezima u jeftinoj radnoj snazi, radeći poslove dorade i proizvodnje za velike svjetske proizvođače, svakog dana očekujući da bi se njihovi kupci mogli okrenuti nekome ko je još jeftiniji.

Na drugom kraju Evrope, portugalska ekonomija je tokom poslednje četiri godine pod udarima dužničke krize i nametnute drakonske štednje u sferi javne potrošnje pretrpjela žestok udar. Otpuštanja, kako u javnom tako i privatnom sektoru povećala su broj nezaposlenih, dok su smanjenja plata i penzija logično vodila ka slabijoj potrošnji zbog smanjene kupovne moći, što je opet vodilo ka daljnjem padu proizvodnje i novim otpuštanjima.

Uzaludna trka s Kinezima

Uprkos negativnom trendu u ostatku ekonomije, portugalska industrija obuće, sa 35.000 zaposlenih u 1.530 preduzeća, mahom malih i srednjih, zadnjih nekoliko godina doživljava procvat i globalnu ekspanziju. Tako su u 2015. godini portugalski proizvođači izvezli 79 miliona pari cipela na tržišta 152 zemlje, što im je donijelo prihod od 1,89 milijardi eura. Rezultat je utoliko impresivniji, što je samo šest godina ranije, 2009. godine, vrijednost izvoza bila oko 1,2 milijarde eura, što znači da su u relativno kratkom periodu uspjeli povećati izvoz za 50 posto.

Ako ste mladi, pratite trendove i pri ruci imate nekih 150 eura viška vjerovatno bi vam se svidjeli novi modeli cipela brenda “Fly London”. Iako se spominje London, nema puno veze sa Britanijom, ovo je portugalska marka jedna od najpoznatijih, ali i najskupljih.

Iako tradicija prerade kože i proizvodnje obuće u Portugalu traje duže od 400 godina, ne tako davno situacija je u ovom sektoru bila drastično lošija. Decenijama su portugalski proizvođači igrali na kartu jeftinih proizvoda, zahvaljujući jeftinoj radnoj snazi. Krajem devedesetih stvari su su počele mijenjati, i to na gore. Svjetsko tržište postaje preplavljeno ekstremno jeftinim kineskim cipelama, dok su, istovremeno, troškovi radne snage u Portugalu nakon uvođenja eura značajno porasli, čineći portugalske cipele još manje konkurentnim u odnosu na kineske.

Proizvođači obuće u Portugalu tako su se našli pred dilemom, upustiti se u trku ka dnu sa Kinezima pokušavajući biti jeftiniji, što neminovno vodi brzoj ekonomskoj propasti ili mijenjati čitav pristup. Portugalci, u stvari, nisu ni imali puno izbora jer niko nije uspio biti jeftiniji od Kineza. Umjesto toga, niz portugalskih proizvođača okrenuo se proizvodnji visoko kvalitetnih cipela u malim serijama, moderno dizajniranih i pod vlastitim brendom, ciljajući na prostor u sredini, između ekstremno jeftine kineske obuće i italijanskih proizvođača koji dominiraju lukrativnim top segmentom, gdje su i cijene i profiti najveći.

Rezultat je da su fabričke cijene portugalskih cipela u prosjeku oko tridesetak eura, dok su kineske 10 puta manje. Naravno, ovo je prosjek, pa tako ima i jeftinijih ali i značjano skupljih. Maloprodajna cijena klasičnih kožnih cipela u Portugalu kreće se oko 30 – 40 eura, što znači da je njihova fabrička cijena znatno niža.

Ulazak nauke u cipele

Ipak, Portugalcima očigledno ne manjka kupaca, iako su maloprodajne cijene pojedinih brendova od 150 do 350 eura, zavisno od modela i tržišta na kome se plasiraju. Tako da na modernim portugalskim cipelama svi pristojno zarade, proizvođači, uvoznici, veletrgovci i maloprodaja.

Biti brz, kvalitetan i pri tome profitabilan na malim serijama cipela, zahtjeva modernu tehnologiju a ne samo jeftinu radnu snagu. Preduslov za današnju ekspanziju portugalske industrije obuće bila su ulaganja u modernizaciju proizvodnje i razvoj i uvođenje novih tehnologija. To jeste bio trošak, ali se na kraju isplatio.

Moderan dizajn i nove tehnologije ne razvijaju se sami od sebe, pa iako je prije svega to pitanje opredjeljenja, znanja i sposobnosti menadžmenta svakog preduzeća posebno, povezivanje sa univerzitetima pomaže. Fakulteti su ti koji školuju nove dizajnere ali i inžinjere, dok se, istovremeno, na institutima unutar univerziteta razvijaju i nove tehnologije, od obrade kože pa do mašina za sječenje kože koje koriste “vodene noževe”.

Tako u Gimareišu (Guimares), “prestolnici“ portugalske industrije obuće, djeluje i Institut za dizajn, iza kojeg stoje zajednički proizvođači obuće, Univerzitet Minho i lokalne vlasti. Rezultat je da proizvođači dobijaju ono što im treba – praktična i primjenjljiva rješenja u dizajnu i novoj tehnologiji. Izgradnja vlastitog brenda je dug proces, ali se dugoročno isplati, potvrđuju i portugalski proizvođači obuće.

Brojni modni dizajneri širom svijeta vode utrku sa vremenom i žele da u nakraćem mogućem roku njihovi novi modeli, proizvedeni u malim serijima od kvalitetnih materija dođu na tržište. I to je ono što im portugalski mali proizvođači nude, a period od narudžbe do isporuke obično je par dana. Prednost koju portugalski proizvođači imaju je, kako sami kažu, geografija, kao i činjenica da su dio jedinstvenog tržišta EU.

U praksi to znači da svi neophodni dijelovi za proizvodnju visoko zahtjevnih modela cipela, koji se mahom proizvode u Italiji i Francuskoj, u portugalsku fabriku stižu u roku od dva do tri dana od momenta narudžbe. Ne žive svi portugalski proizvođači obuće samo od malih brendiranih serija. I dalje dobar dio njih proizvodi cipele za velike trgovačke lance i njihove brendove, kao što je španska Zara, ali ovdje je uglavnom riječ o serijama koje se rade za zapadno tržište, dok iste modele za ostala tržišta u svijetu Zara pravi u Kini.

Italijanski kvalitet uz niže cijene

Nije baš sve ružičasto u portugalskoj industriji obuće. Iako je poslednjih godina izvoz drastično porastao, situacija se razlikuje od tržišta do tržišta. Tako je u prošloj godini izvoz u Rusiju pao za 52 posto. Iako 95 proizvodnje cipela Portugal izvozi, na tržište EU odlazi tek 14 posto izvoza, dok se očekuje da u narednih nekoliko godina ovaj procenat naraste na 20 posto. Ključni problem i dalje ostaje ostaje što “made in Portugal” u svijesti kupaca još uvijek nema istu težinu kao “made in Italy” ili “made in France”, što se na koncu reflektuje u konačnoj cijeni proizvoda.

Portugalski proizvođači sami definišu svoju proizvodnju kao “italijanski dizajn i kvalitet, ali uz niže cijene”, nadajući se da će vremenom, ipak, uspjeti da kupce širom svijeta ubjede kako je njihov proizvod podjednako moderan, kvalitetan kao i onaj iz Italije , te da stoga zaslužuje i italijansku cijenu. Za sada Portugalski proizvođači drže nešto više od tri procenta svjetskog tržišta kožne obuće, dok je udio italijanskih proizvođača višestruko veći.

Primjer Portugala pokazuje i da mantra, koju redovno čujemo od preostalih domaćih proizvođača obuće u regiji, gdje su plate zaposlenih ili na nivou minimalca a nerijetko i ispod, kako bi svako povećanje plate rastjeralo preostale mušterije a firme odvelo u bankrot, ne mora baš biti tačna.

Minimalna plata u Portugalu u oktobru 2014. podignuta je sa 485 na 505 eura mjesečno, a od početka ove godine su povećane na 530 eura, ali je i pored toga izvoz obuće nastavio da raste a proizvođači obuće nisu bankrotirali.

A sve proizvođače obuće, koji svoju poslovnu politiku zasnivaju na takmičenju sa Kinezima, može očekivati neprijatno iznenađenje – afrički proizvođači nude svoje proizvode po cijeni koja je i do deset puta niža od kineske.

Dražen Simić
april 2016, broj 126.

Umesto u matursku haljinu, novac je uložila u letovanje na Tasosu. Putovanja smatra najboljom investicijom u sebe, a odluku da iz korena promeni profesiju, jednom od najboljih u životu. Iako rado posećuje mnoge zemlje, život u Beogradu za nju nema alternativu.

Ana Petrović, vlasnica i direktorka putničke agencije „Travel Boutique“, prema priznanjima koja pristižu, jedna je od najboljih mladih menadžerki u Srbiji. U razgovoru za „eKapiju“ priča kako je prostorno planiranje zamenila organizacijom jedinstvenih putovanja na egzotične destinacije, kako je naučila da svet neće stati kada ona nije na poslu, te zašto su promene jedina konstanta u životu.

Odrasla je u Ivanjici, gde je završila osnovnu i srednju školu. U Beograd je došla na studije prostornog planiranja na Geografskom fakultetu, baš u vreme petooktobarskih promena. Fakultet joj je, priseća se, lepo napredovao. Tokom studija imala je praksu u Austriji gde je videla kako to izgleda raditi u uređenoj zemlji, gde se znaju pravila igre. Po povratku, kao i većina njenih kolega, dobija praksu u jednoj od državnih urbanističkih institucija, gde je način rada u odnosu na Austriju mnogo zaostajao. Tada je shvatila da ona tim poslom ne želi da se bavi. Ipak, odlučila je da završi fakultet, jer ne voli da ostavlja stvari „na pola“.

Po diplomiranju se zapošljava, na administrativnim poslovima, u maloj privatnoj firmi koja se uglavnom bavila izvozom voća. Svašta je tu imala priliku da nauči, i kako funkcionišu srpski preduzetnici, kako funkcionišu poslodavci… Kaže da je brzo učila i naučila da se snalazi, kao i da je pristojno zarađivala i te 2008. godine.

– Međutim, novac kao glavni motivator može da vas pokreće neko vreme, ali ako taj posao nije nešto što vi zaista volite da radite, vi ćete vrlo brzo izgubiti i energiju i entuzijazam za njega. To se meni desilo 2009. godine. Onda sam se pitala šta je to što bih radila i kada nema para, šta je to što me dovoljno pokreće i motiviše – priseća se Ana Petrović.

Odgovor joj je stigao od prijatelja.

– U to vreme sam svim svojim prijateljima bila neka vrsta savetnika za putovanja, kako da dobiju vize, gde da apliciraju, koliko se u kojoj ambasadi čeka, šta da vide, gde da idu… Jedan prijatelj me je pitao: što ti ovo ne naplaćuješ?

Ideja joj se učinila dobrom, više od svega volela je da putuje. Međutim, sa druge strane, mislila je da nema dovoljno obrazovanja za tako nešto.

U to vreme postojala je škola turizma, u kojoj su nekoliko meseci, praktičnu nastavu držali predavači iz vodećih agencija, direktori avio kompanija, osiguravajućih kuća, ključni ljudi u turističkoj branši… Tokom te edukacije za našu sagovornicu je najveća nepoznanica bio avio saobraćaj. Međutim, kao jedna od najboljih u klasi, dobila je besplatno obuku za avio sisteme. Na ove treninge išla je uporedo sa odlaskom na svoj „stari“ posao.

– Prekretnica se desila u Berlinu 2010. godine, na Sajmu turizma. Tamo sam videla gde je svet, a gde smo mi, šta u Srbiji nema, a što bi bilo interesantno, te u kojim pravcima će se kretati tendecije u turizmu. Tamo sam napravila prve kontakte i stekla saradnike sa kojima i dan danas radim. To mi je dalo vetar u leđa, a po povratku u Srbiju, firma je registrovana – sa posebnim sjajem u očima govori Ana.

Danas je „Travel Boutique“ mesto gde putnici sami mogu skrojiti putovanja po meri ili izabrati i već kreirane aranžmane najkvalitetnijih domaćih i stranih turoperatora. Sinonim su za daleka, egzotična putovanja i ispunjenje želja, kao što su romantične večere servirane na plaži, porodično plivanje sa delfinima i još mnogo toga.

Svetski putnik

Priča nam da je u posao ušla iz ugla putnika, što smatra odličnom bazom za početak ovog biznisa. Putovala je, kao student, najpovoljnijim studentskim aranžmanima, autobusom do Praga, Atine, Soluna, Amsterdama…

– Kada sam završila fakultet i počela da radim, sve više i više sam kombinovala individualna putovanja i paket aranžmane, putovala kako preko domaćih, tako i preko stranih agencija koje su nudile aranžmane koje mi nismo imali.

Do otvaranja agencije, 2010. godine, posetila je tridesetak zemalja, a mnoge od njih više puta. Kaže da je, kada je otvorila agenciju, jako dobro znala kako stoje stvari na tržištu, šta je ono što nedostaje, gde je prostor gde bi biznis mogao da se pozicionira. Put je našu sagovornicu vodio od evropskih gradova preko Egipta, Tunisa, Jordana, Izraela, Kube, i to u vreme kada je ta zemlja potpuno drugačije izgledala nego danas… Kada je otvorila agenciju, putovanja su postala više poslovna nego privatna. Pre dve godine je bila na Šri Lanci, zatim je dve nedelje provela na Tajlandu. Petogodišnjicu firme dočekala je, prošle godine na Maldivima, kao gost nemačkog „Dertour“-a, što je bilo nagradno putovanje za 10 najboljih regionalnih agenata.

Dok žali što nije bila u Libanu kad je bilo mirno, pogled nam luta ka fotografijama na zidu njene kancelarije. Kaže to su četiri mesta koja planira da obiđe u narednih par godina.

Ovaj postavljeni sto za doručak, pored bazena, odakle istovremeno gledate slonove sa druge strane je u hotelu „Four Seasons“ u Serengeti parku, u Tanzaniji, kao jednoj od najboljih opcija za safari u Africi. Tu je i jedan fenomenalan hotel koji je posvećen relaksaciji i meditaciji na Baliju, fotografija živopisnog mesta Cinquee Terre u Italiji, kao i hotel „Šangri La“ na Mauricijusu, uglavnom za parove.

Obrazovanje

Da se u sopstvenu edukaciju uvek isplati ulagati, govore nam uramljena priznanja na zidu, u drugom delu njenu kancelarije. Tu su sertifikati sa edukacija iz NLP-a, koje je pohađala 2009. godine, što joj je, za formiranje ciljeva, njihovo sprovođenje i za rad na sebi, kasnije bilo jako korisno u biznisu. Tu su i ocene bonitetne izvrsnosti, koje su u 2015. dostigle AAA nivo. Ponosno pokazuje plakete za saradnju sa studentskom organizacijom Aiesec, kao i EBRD-om. Pored je uramljena nagrada iz decembra, za najboljeg mladog menadžera koju joj je dodelila Srpska asocijacija menadžera. Ništa manje pažnje nam ne privlači ni izdvojeno izdanje „Cosmopolitan“-a, čiji je Ana bila sagovornik na temu preduzetništva.

Put do najboljeg mladog menadžera nije bio lak.

– Vi mislite da ćete se baviti putovanjima, a na početku se bavite zakonima, računima, papirologijom… – priseća se sagovornica eKapije početaka „Travel Boutique“-a.

Te prve godine iskoristila je program „Prva šansa“, Nacionalne službe za zapošljavanje i tako zaposlila svoju prvu saradnicu. Tu pomoć i danas smatra velikom. Sticanje kontakata i proaktivnost moraju, prema njenom mišljenju, kad-tad doneti rezultat.

– Interesovala sam šta još mogu da učinim za posao. Tako sam došla do programa Biznis mentorstva koji je u to vreme sprovodio „Smart kolektiv“. Starije preduzetnice ili iskusnije menadžerke bile su godinu dana mentorke mlađim koleginicama. Moja mentorka bila je Andrea Brbaklić, u to vreme direktorka sektora komunikacija i HR-a u Erste banci. Viđale smo se mesečno 6 do 8 sati, i njena podrška je stvarno neprocenjiva.

Od tada, naša sagovornica upoznavala je sve više ljudi i sve više vrata otvarala. Priključila se Srpskoj asocijiciji menadžera, Udruženju poslovnih žena (UPŽ). Primera radi, tako im se preko UPŽ otvorila mogućnost, prvo da učestvuju u edukativnom programu EBRD, a onda i da apliciraju za nepovratna sredstva.

Iako su počeli lepo da rade 2010, već naredne godine je, kaže, razmišljala da odustane od svega, jer su došli u situaciju da su klijenti zadovoljni njihovim uslugama, ali da se ti isti klijenti i sami bore za sopstveni opstanak, da smanjuju budžete za putovanja. Ipak, upornost je odnela prevagu.

Kada pogleda unazad, žao joj je jedino što nije i ranije osnovala agenciju. Iz ove perspektive, volela bi i da je neko mogao, da je na putu ka priznanjima za kvalitet agencije i njen menadžerski rad, uputi i usmeri, „da ne troši energiju na bespotrebne stvari“. Sebe doživljava kao nekoga ko još uvek treba da bude menti a tek kasnije mentor i spremna je da do sada stečeno znanje podeli sa mlađima i neiskusnijima. Do tada, „tu je da podrži i ispriča svoj primer“.

U radu joj je važno poverenje, da je okružena saradnicima, kojima može da poveri i delegira stvari.

– Trudila sam se da im dam što više slobode u dnevnom opeartivnom radu, da sami donose odluke i da svi zajedno budemo orijentisani ka rezultatu. Takođe, kod saradnika cenim i konstantnu želju za učenjem. Od 2010. puno toga se promenilo, počev od zakona o turizmu i licencama preko rezervacionih sistema i turoperatora do avio kompanija. Kako verujem da je jedino konstantno promena, u tom kontekstu mi je važno da i moji saradnici budu što prilagodljiviji promenama koje se odvijaju na dnevnom nivou.

More umesto haljine

Prvi novac zaradila je u školi računara u kojoj je radila dok je studirala. Iako se ne seća tačno, veruje da ga je potrošila na putovanje. Dublje urezan u sećanje ostao je period završetka srednje škole.

– Matura je u malim sredinama veliki događaj. Zato je moj otac odvojio budžet za haljinu, cipele… Došavši u Beograd da sve to kupim, shvatila sam da bi to bio uzalud bačen novac, te sam se organizovala da od starije rođake iz Beograda uzmem haljinu koju je ona nosila na mature godinu ranije – vragolasto se priseća Ana.

A onda je, sa drugaricom, otišla i od para namenjenih za maturu, uplatila aranžman za Tasos. Njen otac to nije razumeo, smatrao je da je razmažena, da je trebalo da štedi. Danas je i on svestan da je dobro što je njegova kćerka odlučila da sluša sebe, i što ju je privlačilo da što više vidi i sazna.

Vreme za prijatelje

A Ana privatno? Ne mnogo različita, kaže, jer su njena interesovanja neretko vezana za posao kojim se bavi. Stoga neke momente ni ne doživljava kao radne. Kaže da uvek pronađe vremena za prijatelje i za rad na sebi. Redovno posećuje edukacije, najčešće iz marketinga, komunikacija, koučinga…

Najviše voli da posle radne nedelje sa prijateljima izađe u neki fin restoran, da proba neku svetsku kuhinju, uz čašu dobrog vina. U poslednje vreme otkriva vina novog sveta, kalifornijski „Mondavi“ joj je jedna od omiljenih, ali voli i domaća vina. Sa iskrenim žarom pominje promociju „Temet“ vina koju je nedavno posetila, kao i miris „tamjanike Spasić“.

Najviše voli Beograd. Imala je priliku još kao student da ode iz zemlje, da ostane da živi u Austriji, kasnije je bilo nekih prilika za Italiju, ali njoj ovde najviše prija, budući da, kako kaže, ovde već ima stil života kojim je zadovoljna. Sa druge strane, ako pričamo o atmosferi koja joj najviše prija, posle srpske prestonice, to je onda Italija.

Neretko zaviri u svet mode, da vidi šta se dešava na modnim pistima, a često je i na društvenim mrežama, koje koristi i u poslu. Dok razgovaramo, stičem utisak da je njena čaša uvek do pola puna. Potvrđuje mi to, i dodaje da se u životu vodi krilaticom da „ko u čuda veruje, taj čuda i stvara“.

Prošle godine imala je ozbiljniji zdravstveni problem, što je shvatila kao ozbiljno upozorenje „da se ne daje toliko“. Tada je naučila da bolje izbalansira poslovno i privatno, da svet ipak nije stao zato što nje na poslu nije bilo skoro četiri meseca. Kaže da „tada shvatite da ste i vi zamenjivi“. Ranije je smatrala da mora apsolutno sve ona da proveri, da zna, odobri… Onda je naučila da bolje delegira stvari. Sada poštuje svoje vreme i posao nakon radnog vremena ostavlja u kancelariji, ne noseći ga kući kao nekada.

Na pitanje da li takve i slične stvari smatra sudbinskim, kaže da ne veruje u sudbinu, ali veruje u lekcije.

– Verujem da se stvari dese onda kada treba da se dese, ali da vi ne možete da pustite da sudbina nešto uradi umesto vas. Morate da radite na sebi i na svojim željama. Negde sam pročitala misao da „ne možete upravljati pravcem vetra koji duva, ali možete prilagoditi jedra da stignete do željene destinacije“ – kaže naša sagovornica.

Istinski veruje i u to da „kako zračiš tako i privlačiš“. Zbog toga smatra da prema svakome koga upoznate morate biti otvoreni i fer, jer „nikada ne znate kada će vam se putevi ukrstiti“.

Jelena Đelić

Preuzeto sa eKapije