октобар 2016

Kao odgovor na krizu i otuđene centre političke i ekonomske moći, u Holandiji su pokrenute radikalne društvene promene odozdo, od strane običnih građana. Deo novog društvenog koncepta „Holandija u zaokretu“ je i samoupravljanje u preduzećima, koje uz drugačiju organizaciju i radnu kulturu nego u bivšoj SFRJ, kao i uz podršku novih tehnologija – donosi odlične rezultate!

Holandija je u velikim problemima koji prete uraganskim posledicama, iako to još ne prepoznaje većina Holanđana, a još manje posmatrači sa strane. Na prvi pogled, osam godina nakon izbijanja finansijske krize, Holandija je po svojim ekonomskim aktivnostima među privilegovanima. Ona je jedna od svega 12 zemalja sa AAA kreditnim statusom, prošle godine je njena privreda rasla po stopi od 2%, a za 2016. očekuje se 2,5% rasta. Amsterdam i Hag su prepuni turista, a nacionalni aerodrom Schiphol i luka u Roterdamu rade punom parom, što očigledno govori o snazi holandskog izvoza.

Ništa u holandskoj svakodnevnici ne ukazuje na mogućnost dubljih društvenih potresa, naprotiv, u očima površnog posmatrača sve je mirno. Ali i u središtu orkana je, takođe, veoma mirno, a slika se drastično menja sa promenom ugla posmatranja, upozorava profesor Jan Rotmans sa roterdamskog Erasmus Univerziteta. U svojoj knjizi „U oku orkana/Holandija u tranziciji“, objavljenoj 2012. godine, Rotmans elaborira tezu da u holandskom društvu istovremeno kulminiraju tri fundamentalne promene: digitalizacija ekonomije, spoznaja važnosti ekologije i decentralizacija moći.

Novosti odozdo

Pre izbijanja finansijske krize 2008. godine, holandski razvoj se zasnivao na ideji da poslovična efikasnost njenih građana u uslovima koje pruža kapitalizam, svima donosi visok životni standarad. Precizno regulisani sistemi sa brojnim pravilima i menadžerima, kao i zahtevi da se održi intenzivan tempo rada možda nisu bili idealni, ali su od toga svi profitirali. Dolaskom krize, međutim, mnogi su ostali bez posla, a kako je bivalo jasnije da se njene posledice ne rešavaju već produbljuju, rastao je i broj onih koji su počeli da preispituju svoj dotadašnji način rada, ali i življenja.

Iz toga su proizašle nove ideje s ciljem da se odozdo izdejstvuju promene u društvu, koje će običnom građaninu omogućiti da više utiče na sopstveni život, umesto da postaje sve zavisniji od otuđenih centara političke i ekonomske moći. Analizirajući ovaj trend u knjizi „Promena vremena: Holandija u zaokretu“, koja je objavljena 2014. godine, profesor Rotmans ukazuje da predvodnici novih ideja potiču iz duštvenog sloja koji se bavi konkretnim poslovima, a ne upravljanjem i administracijom, te da je reč o takvoj vrsti promena koje bi, uz podršku svega 20% populacije, mogle celu državu da „zarotiraju“ u potpuno novom pravcu.

Razvoj i integracija novih ideja radikalno zadiru u sve ključne društvene segmente, ili kako to Rotmans sažeto formuliše: „Ne živimo u vremenu promena, nego u promeni vremena“. On je i jedan od aktivnih učesnika u nacionalnoj platformi za podsticanje novog načina razmišljanja „Holandija u zaokretu“ („Nederland kantelt“), koja se razvija mimo učešća državnih i lokalnih političara, a velike firme, kao i organizacije koje su delom u državnom vlasništvu su prilično zabrinute u kojoj meri razvoj takvog trenda može ugroziti njihove pozicije na tržištu, ali za sada ne preduzimaju konkretne korake da ga zaustave.

Naime, nove ideje donose i drugačiji poslovni model od onoga po kojem funkcionišu korporacije. Trenutno, promene su najuočljivije u građevinskoj industriji, energetici, poljopriverdi i prehrani, finansijama, kulturi, obrazovanju, zaštiti životne sredine, zdravstvenoj i socijalnoj brizi, ali se njihov uticaj širi i na druge oblasti. Suština promena se svuda temelji na pitanju: „Može li ovo da se radi na bolji, savremeniji, jednostavniji i humaniji način?“

Zbogom menadžeri

Upravo to pitanje postavio je sebi Jos de Blok iz holandskog gradića Almelo još pre deset godina. Suočen sa sve većim brojem menadžera, formulara, evaluacija i normiranja u organizaciji koja je prvenstveno trebalo da se bavi pružanjem humane zdravstvene i kućne nege bolesnima i starijima, rešio je da uvede drastične promene. Zajedno sa malom grupom medicinskih sestara fokusirao se isključivo na negu klijenata i eliminisao sve druge poslovne segmente. Medicinske sestre, koje su odgovarajuće edukovane, počele su same da organizuju posao pomoću mobilnih telefona i uz korišćenje Google Maps, Google kalendara i WhatsApp grupnog četa, a zahvaljujući visokom stepenu automatizacije, administracija je svedena na minimum.

Prilikom kućnih poseta, medicinske sestre obezbeđuju zdravstvenu negu, ali i druge vrste podrške koje su se ranije prepuštale manje obučenom i jeftinijem osoblju, kao što su održavanje domaćinstva i lična, odnosno higijenska nega. Tim od 10 do 12 medicinskih sestara preuzima odgovornost za kućnu negu oko 50 do 60 pacijenata koji žive u istom kraju, što omogućava fleksibilnost u prilagođavanju usluga svakom klijentu, zavisno od njegovih potreba. Rezultat je da pacijenti dobijaju uslugu viskog kvaliteta po nižoj ceni, a medicinske sestre su dobro plaćene i prema najnovijem istraživanju među holandskim firmama sa najmanje 1.000 zaposlenih, one su najzadovoljnije svojim poslom.

Koncept se zove „Buurtzorg“ i proširio se ne samo u Holandiji, već i u Švedskoj, Japanu i američkoj državi Minesoti. Deset godina nakon osnivanja prvog preduzeća, Buurtzorg pokriva 40% holandskog tržišta i najveća je organizacija ovog tipa. Jos de Blok je i dalje jedini menadžer, dokazujući da uspešno širenje poslovanja ne mora, neminovno, da vodi ka uvođenju korporacijskih pravila. Naprotiv, njegov koncept potvrđuje da mali timovi radnika, fokusiranih na kućnu zdravstvenu negu, mogu veoma efikasno da organizuju posao i da sami njime rukovode.

Drugim rečima, propala jugoslovenska ideja o samoupravljanju, u novom veku se u Holandiji promoviše kao revolucionaran koncept, koji uz drugačiju organizaciju i radnu kulturu nego u bivšoj SFRJ, kao i uz podršku novih tehnologija – donosi odlične rezultate! Naime, uspeh koji je postigao Buurtzorg sa svojim smoupravnim modelom, podstakao je mnoge da posao organizuju na sličan način.

Bolje i poštenije

Jedan od primera je firma Schoongewoon (u prevodu „Normalno čišćenje“), koja je osnovana 2012. na principu kooperacije. Vlasnici firme su zaposleni koji sami donose odluke o poslovanju i dele zaradu, koristeći nove tehnologije za stalnu komunikaciju, kao i za administrativne poslove. Moto firme je da „sve može bolje i poštenije“, pa tako, radnici mogu odlučiti da koriste sredstva za čišćenje koja su bolja za njihovo zdravlje i čovekovu okolinu, a da ih u tome ne sprečavaju menadžeri, „zbog umanjenjanja profita“. Prema mišljenju zaposlenih u ovom preduzeću, menadžeri sa visokim platama i skupim automobilima su potpuno nepotrebni, budući da su radnici sposobni da uspešno organizuju svoj posao. To nosi ogromnu odgovornost, ali i daleko veće zadovoljstvo u radu, što se odražava i kroz značajno smanjenje bolovanja.

Naravno, veoma motivisani radnici su dobra vest i za klijente, koji po konkurentnoj ceni dobijaju ne samo kvailitetnu već i uslugu koja se obavlja sa zadovoljstvom. Kada neko radi svoj posao sa radošću, on je i najbolji mogući prodavac, pa firmu Schoongewoon klijenti masovno preporučuju drugima, što joj je sve zajedno omogućilo da 2013. dobije priznanje „Najpametnija firma u Holandiji“.

Ovo su samo neki od mnogih primera samoupravljanja, koje se sprovodi kao deo koncepta „Holandija u zaokretu“. Starim socijalnim idejama, u kombinaciji sa modernim tehnologijama, daju se nove šanse, ali i nova značenja. „Promena vremena“, odbacuje dogmu menadžmenta i postavljaju u centar poštovanje radnika, klijenta i čovekove okoline.

 
Saša Svitlica, vlasnik i direktor holandske konsultantske firme GreenMonkerys
septembar 2016, broj 130.

„Nikad ne bacajte dobru krizu“ je stara evropska izreka. Ali šta činiti sa 5 istovremenih kriza? Evropska unija se suočava sa onim što Frans Timmermans, potpredsednik Evropske komisije, naziva multi-krizom: brexit, migranti, štednja, geopolitičke pretnje sa istoka i juga, i ne-liberalne demokratije u centralnoj Evropi. Reklo bi se da EU ne preti propadanje kriza, već njoj samoj preti propast od njih.

Ako je tako, brexit će biti detonator te propasti. On je legalizovao koncept raspada EU i fantazije raznih ekstremista pretvorio u realnu opciju mejnstrim evropske politike. Brexit bi mogao biti početak nezaustavljivog procesa dezintegracije Evrope. On će uticati i na njenu ekonomiju tako što će paralisati Evropsku centralnu banku (ECB) u sledećoj krizi evra. ECB može da izađe na kraj sa tržišnim spekulacijama, ali će podleći pritisku glasača koji žele raspad evropske zajednice.

Zato duh dezintegracije treba pod hitno vratiti u bocu. Nekako treba ubediti Britaniju da promeni svoj stav o Evropi, što je po opštem mišljenju sa obe strane Lamanša nemoguće. Ali u politici su uvek moguće „nemoguće“ stvari. Referendumska većina 23. juna bila je mnogo manja od one na škotskom referendumu o nezavisnosti iz 2014. ili od negativnih glasova o sporazumima EU u Irskoj, Danskoj i Holandiji, a sve te odluke su kasnije bile opozvane. Što je još važnije, ciljevi 52 odsto glasača za brexit bili su vrlo podeljeni – neki su bili spremni da prihvate ekonomske žrtve tvrdog brexita (potpunog odvajanja od Evrope), a drugi su se nadali mekom brexitu, koji bi imao minimalan uticaj na britansku ekonomiju.

Prema post-referendumskim anketama, tri četvrtine glasača za brexit očekuju jačanje britanske ekonomije, a 80 odsto njih veruje da će javni sektor od sada dobijati više novca. Glasači brexita su optimistični jer im je rečeno (na tome je posebno insistirao sadašnji ministar spoljnih poslova Boris Johnson) da je moguć novi sporazum koji bi očuvao sve ekonomske koristi članstva u EU, bez obaveza i troškova koje ono povlači.

Kada se ta očekivanja izjalove, javno mnjenje će se promeniti. Već danas 66 odsto glasača smatra da je očuvanje pristupa zajedničkom tržištu važnije od ograničavanja imigracije, ako Britanija već ne može da ima i jedno i drugo. To je direktno protivrečno prioritetima koje je istakla premijerka Theresa May – čime se verovatno može objasniti njeno ćutanje o strategiji brexita.

Budući da očekivanja ekonomski neškodljivog mekog brexita neće moći da se pomire sa odbacivanjem evropskih obaveza koje zahteva frakcija pristalica tvrdog brexita u Konzervativnoj partiji, premijerka ne može da pobedi. Koji god kurs da izabere, imaće protiv sebe polovinu svoje stranke i veliki postotak pristalica brexita, da ne pominjemo 48 odsto glasača koji žele da ostanu u EU.

Kada započne obrnuti proces, mnogi ambiciozni političari iz Konzervativne stranke pohitaće da ga iskoriste. Na primer, George Osborne, koji je morao da napusti položaj ministra finansija čim je Theresa May stupila na dužnost, već dovodi u pitanje njen demokratski mandat: „Brexit je osvojio većinu. Tvrdi brexit nije“. Čak i slabost britanskih opozicionih stranaka radi protiv premijerke: on dopušta protivnicima da se urote protiv nje, svesni da nemaju šta da izgube.

Sve to znači da će britanska politika postati vrlo fluidna kada se promene ekonomski uslovi, a glasači počnu da se predomišljaju. EU bi trebalo da podstiče ove naknadne reakcije, što znači da ne tretira brexit kao neizbežan ishod i da ponudi mogućnost kompromisa koji bi umirio britanske glasače, ali samo pod uslovom da Britanija ostane u EU.

Očigledan način da se to postigne bio bi sklapanje sporazuma na nivou EU o većoj nacionalnoj kontroli nad imigracijom i drugim simboličkim pitanjima vezanim za nacionalni suverenitet. Takav sporazum ne bi bio shvaćen kao ustupak britanskoj uceni ako bi se proširio na sve zemlje EU i predstavio kao odgovor na javno mnjenje širom Unije.

Ako bi svoj odgovor na demokratske pritiske pretvorila u vrlinu, EU bi mogla da pridobije podršku širom Evrope. Ali da bi glasačima poslali pozitivnu poruku, evropski lideri bi morali da obnove veštinu sklapanja pragmatičnih kompromisa i pregovaranja između vlada, koja je nekada bila zaštitni znak evropske diplomatije.

Za početak, primirivanje brexita i izbegličke krize zahtevaće neke skromne promene imigracionih zakona, kao i promene u oblasti socijalne zaštite. Takve reforme, koje bi bile popularne u gotovo svim zemljama članicama, ne bi morale da budu u sukobu sa osnivačkim principima EU ako bi se očuvalo pravo na rad širom Evrope, a deo kontrole nad ne-ekonomskom migracijom i socijalnim davanjima vratio nacionalnim vladama.

Drugo, interakcija izbegličke krize i krize evra zahteva nova fiskalna pravila. Bavljenje imigrantima je skupo i bilo bi idealno da se finansira uzajamno garantovanim obveznicama EU. Druga mogućnost je da se mediteranskim zemljama ponudi izvesna budžetska sloboda u zamenu za prihvatanje odgovornosti za kontrolu imigracije.

Treće, potreba za imigracionom reformom, u kombinaciji sa „ne-liberalnom demokratijom“ u centralnoj Evropi, zahteva promene u prioritetima budžeta i spoljne politike EU. Poljska i druge zemlje će prihvatiti da se njihovim građanima ograniči kretanje samo ako im se ponude dodatni strukturni fondovi i tešnja saradnja u oblasti bezbednosti. Takvi podsticaji bi zauzvrat mogli da rezultiraju većim brojem poluga za obezbeđivanje poštovanja ljudskih prava.

Na kraju, obnavljanje demokratskog legitimiteta EU znači okončavanje institucionalnih tenzija između evrozone i šire EU. Vlasti EU moraju priznati da mnoge države članice nikada neće prihvatiti evro, dakle moraju napustiti retoriku o „Evropi sa dve brzine“ u kojoj se svi kreću – brže ili sporije – ka „sve čvršće integrisanoj Uniji“ kakvu podrazumeva jedinstvena valuta. Umesto toga, EU treba da dobije oblik dva koncentrična kruga: unutrašnje jezgro privrženo dubljoj integraciji i spoljašnji prsten, čiji glasači ne žele jedinstvenu valutu i zajednički fiskalni prostor.

Takve reforme možda se čine nemogućima, ali i dezintegracija EU se činila nemogućom pre glasanja za brexit. U revolucionarnim periodima nemoguće može postati neizbežno za nekoliko meseci. Bivši francuski predsednik Nicolas Sarkozy neočekivano je zatražio novi evropski sporazum i drugi britanski referendum o članstvu u EU. Evropa možda ulazi u revolucionarni period svoga razvoja.

Anatole Kaletsky, Social Europe

Preuzeto sa Peščanika

Lihtenštajn je među zemljama sa najmanjim brojem turista, ali živi na visokoj nozi zahvaljući strancima koji hrle da tamo otvaraju ofšor kompanije. Prema promotivnim materijalima, ova vrsta „turizma“ je zasnovana na tradicionalnoj poslovnoj kulturi „kako se odbraniti od finansijskih grabljivica“. S druge strane, turisti prosečnog džepa u ovoj preskupoj zemlji, mogu u frižideru nacionalnog muzeja da nađu nešto hrane, koju ne obezbeđuje uprava muzeja, već posetioci ako to žele.

Poreski raj za poslovne ljude iz inostranstva, za koji se turisti baš i ne otimaju. Takav zaključak se nametne kada pokušate da nađete odgovor na pitanje zašto je Lihtenštajn, mala ali veoma bogata evropska zemlja, kojoj uz to niko ne spori prirodne lepote i kulturne zanimljivosti, nezaobilazna na svim svetskim rang listama država sa najmanjim brojem turista. Osim podatka da je obiđe svega oko 60.000 turista godišnje, čak ni na Forbsovoj rang listi te vrste, analitičari se, kao ni turisti, ne otimaju da objasne šta je razlog tako male posećenosti.

U toj potrazi otkrićete, međutim, ono što niste tražili. Turističkih reklama ima, ali su daleko brojnije promotivne informacije, u kojima se, nakon šturog objašnjenja da je reč o centralnoevropskoj zemlji između Austrije i Švajcarske, površine od 160,4 kvadratnih kilometara, sa nešto više od 37.000 stanovnika i 2,5 puta više preduzeća nego žitelja, te da je zvanični jezik nemački a valuta švajcarski franak, odmah prelazi na poentu: „U Lihtenštajnu nema nezaposlenih, a brojne advokatske kuće bave se pružanjem usluga osnivanja kompanija i fondacija, zajedno sa uslugama bankarstva. Uobičajeno je da osoba koja u Lihtenštajnu otvara preduzeće ili fondaciju, kompletnu kontrolu takvog preduzeća ili fondacije prepušta zastupnicima ili advokatima, koji su plaćeni upravljači ili direktori takvih preduzeća. Direktori su često i potpisnici bankovnih računa. Na taj način, postaje skoro nemoguće otkriti ko je stvarni vlasnik lihtenštajnskog preduzeća ili lihtenštajnske fondacije“.

Odbrana od finansijskih grabljivica

Advokatska kancelarija koja navodi ove informacije, ističe da je specijalizovana za područje Srbije i Hrvatske u pružanju usluga za otvaranje različitih vidova ofšor preduzeća u Lihtenštajnu i drugim poreskim rajevima. U nabrajanju brojnih prednosti koje Lihtenštajn omogućava, ističe se da one pre svega proizilaze iz tradicionalne poslovne kulture, koja se zasniva na „odbrani od finansijskih grabljivica“. Ko su finansijske grabljivice? „To su grupe ljudi i pravnih lica koje će u nekom momentu ili trajno, pokušavati da iskoriste i otmu vašu stečenu imovinu. Finansijske grabljivice dolaze iz sledećih grupa: država, poreska uprava, državne inspekcije, državni službenici koji primaju mito, predsednici, političari i drugi korumpirani državni službenici, banke, poverioci, konkurentske firme, medijske kuće, komšije, porodica, rođaci i naslednici. Kroz osnivanje ofšor kompanije možete se maksimalno zaštititi od finansijskih grabljivica“.

Advokatska firma iz Italije (ako je iz Italije), koja se bavi istim poslom, takođe promoviše Lihtenštajn kao meku za „ofšor“ turizam. Rečnik je, doduše, više diplomatski nego u prethodnom primeru, pa se kao osnovne prednosti ove zemlje navode zakoni koji poslovnim ljudima mogu da „kompenzuju“ posledice poreske regulative u njihovim matičnim zemljama, uz garantovanu anonimnost i sve druge vrste diskrecije. Zainteresovani se obaveštavaju da su akcionari preduzeća u Lihtenštajnu gotovo uvek stranci i ne moraju imati prebivalište u toj zemlji, ali lice koje odgovara za firmu pred zakonom mora živeti u njoj, pa je zato preporučljivo u tu svrhu angažovati tamošnje državljane, advokata ili trgovca.

Za bilo koju pravnu formu preduzeća u stranom vlasništvu, jedini porez koji se plaća je godišnji iznos od 1.000 švajcarskih franaka, bez obzira na promet ili zaradu firme. Vodič kroz „ofšor turizam“ u Lihtenštajnu, potom taksativno nabraja sve vidove pravnih društava koje je moguće osnovati, kao i prednosti u zavisnosti od delatnosti kojom vlasnik namerava da se bavi, uz napomenu da za akcionarsko društvo minimalni osnivački kapital iznosi 50.000 švajcarskih franaka, a za sve druge vrste preduzeća 30.000 švajcarskih franaka. Šta god da vlasnik iz inostranstva odluči, predočava mu se da u Lihtenštajnu sve u vezi posla se obavlja brzo, bez mnogo formalnosti.

Za one tvrdokornije, koje treba više ubeđivati, potom se navode primeri iz prakse, poput ovog: „Italijansko preduzeće proizvodi digitrone i prodaje ih preko nezavisnog preduzeca u Lihtenštajnu. Tamošnje preduzeće obavlja distribuciju robe na evropskom ili svetskom tržištu, tako da italijansko preduzeće ne iskazuje zaradu, ili je ona minimalna. Preporučuje se da preduzeće u Lihtenštajnu ne preliva zaradu u poslove italijanske firme, tako da celokupan profit ostaje u holdingu. Zarade se mogu koristiti za proširenje poslovanja ili za projekte. Recimo, bilo bi isplativo da holding odobri pozajmicu italijanskom preduzeću za finansiranje programa proširivanja proizvodnje ili slično. Kamate na ovu pozajmicu trebalo bi, s jedne strane, da smanje zaradu u Italiji, pa time porez italijanske firme, a sa druge, ne plaća se porez u Lihtenštajnu“.

Frižider za izgladnele turiste

Slične primere promotivnih i ujedno edukativnih informacija o posebnoj vrsti turizma u Lihtenštajnu mogli bismo da nabrajamo u nedogled. Kada je reč o onom klasičnom, jedna od retkih vesti iz ove mirne parlamentarne monarhije koja je obišla svet, vezana je upravo za tu delatnost. Pre nekoliko godina, javljeno je da njen vladar, knez Hans Adam Drugi, nudi u najam celu državu za jednu noć. To je u praksi značilo da, u saradnji s Airbnb servisom, odabrana grupa od 150 turista može da dobije najluksuzniji smeštaj, isproba lokalna vina u društvu kneza i da se za svakog od njih kreira personalizovana novčana valuta, privremenog karaktera. Zadovoljstvo je po osobi koštalo 70.000 dolara.

Samom monarhu baš i ne nedostaje novca, budući da se bogatstvo njegove porodice procenjuje na 6,5 milijardi evra, a osim vlasništva nad nekretninama, najveći deo ove sume generiše se iz bankarstva – konkretno, bankarske LGT grupe, koja širom sveta ima investicije u vrednosti od 52 milijarde evra, a njome upravljaju knežev mlađi brat, princ Filip i njegov sin Maksimilijan.

Turisti prosečnog džepa žale se da je u Lihtenštajnu, koji zbog visokog životnog standarda nazivaju i „zemlja 37.000 kneževa“, sve izuzetno skupo, ali pozdravljaju kulturnu politiku da se u nacionalnom muzeju Kunstmuseum, po obilasku nailazi na frižider s hranom. Doduše, nju ne ostavlja uprava muzeja, već turisti na dobrovoljnoj bazi, za one kojima je hrana potrebna. Iskustvo posetitelja upozorava da se ne nadate kompletnom ručku, već ponekoj šargarepi ili krompirićima u najboljem slučaju. U tom kontekstu postaje jasnije zašto turističke agencije, s jedne strane tvrde kako je zemlja toliko sigurna da meštani ne zaključavaju vrata, a s druge da se u okolini turističkih atrakcija pripazi na novčanik. Verovatno ga vreba drugi, izgladneli turista.

Osim što Lihtenštajn prihoduje od stranaca koji nisu turisti, nacionalna ekonomija je poznata po poljorovredi, budući da samo 14% stanovništva živi u gradu, kao i po proizvodnji veštačkih zuba. Naime, lokalna kompanija Ivoclar Vivadent je svetski lider u proizvodnji veštačkih vilica i navlaka, s ukupnim udelom na tržištu od 20%. Sve to, prema brošuri „Lihtenštajn u brojkama“, obezbedilo je ovoj zemlji u 2012. ukupan društveni proizvod u iznosu od 5,1 milijardi švajcarskih franaka, dok je BDP po stanovniku iznosio gotovo 98.000, a po zaposlenom preko 169.000 švajcarskih franaka.

S obzirom da Lihtenštajn izdaje godišnje samo 400 dozvola za prebivalište, ono malo ljudi iz Srbije što tamo žive i rade, komentarišu na forumima kako je zemlja toliko mala da je, ustvari, jedna velika tračaonica i nerviraju se što ljudi tamo stalno kukaju, a ne znaju šta su stvarni životni problemi.

 
septembar 2016, broj 130.

Bolonja je po mnogo čemu interesantan grad. Njegova specifičnost ogleda se i u tome da građane posmatra kao “izvor energije, talenta, resursa, sposobnosti i ideja”, kaže za H-alter Roberto Diolaiti, šef Kancelarije za životnu sredinu i energiju u upravi ovog grada. U nastavku prenosimo integralni tekst o ovoj inicijativi.

Naime, u Bolonji građani aktivno doprinose dobrobiti celog grada. „Grad saradnje je evolucija ideje pametnog grada. Sa građanima, udruženjima ili zadrugama sklapamo sporazume o saradnji na područjima urbanih zajedničkih dobara, a to su zasad javni prostori, zelene površine ili napuštene zgrade“, nabraja Diolaiti.

Tako tamo grupa susjeda ili čak samo jedan čovek mogu da se prijave za održavanje neke zelene površine u svom susedstvu. Oni sa gradom sklapaju ugovor koji se realizuje u nekoliko meseci.

„Ako je reč o zelenoj površini, građani ili udruženja će kositi travu, održavati čistoću, brinuti se za događaje u nekom parkiću u svom susedstvu i to uglavnom funkcioniše izvrsno, dosad nismo imali nikakvih većih problema“, ističe Diolaiti.

Takvih sporazuma sa građanima je do sada sklopljeno 63 u gradu koji broji 385 hiljada stanovnika, a sklapaju se na osnovu dokumenta koji je Grad usvojio, Pravilnika o saradnji između građana i Grada na brizi i obnovi urbanih zajedničkih dobara. Osim što građani dobijaju priliku da učestvuju u kreiranju svojih javnih prostora i prilagođavaju iste svojim potrebama, Grad zapravo štedi novac. Održavanje 1.444.740 m² površine koliko ti ugovori pokrivaju Grad godišnje košta 260 hiljada evra što je znatno jeftinije nego da ga održava privatna kompanija. Bolonja naime nema svoju verziju gradskog preduzeća koje održava zelenilo već održavanje dodeljuju na konkursu privatnim firmama. No, dok ih godišnje održavanje metra kvadratnog zelene površine košta 0,50 evra, površine koje održavaju građani znatno su za Grad jeftinije.

„Građanskim inicijativama plaćamo od 0,13 do 0,26 evra, u zavisnosti od toga koje usluge preuzimaju. Taj novac se koristi za nabavku sredstava za rad, možda radnih odela, goriva za kosilice, vreća za smeće, boja za klupe i slično. Naravno, neke poslove oni ne mogu preuzeti, na primer monitoring koje je stablo opasno ili bolesno, to i dalje obavlja stručna služba“, kaže Diolaiti.

Na severnoj periferiji Bolonje park Dei Đardini održava vrlo uspešno grupa građana okupljenih u udruženje Ka bura. Srce parka koji je smešten na nekadašnjem odmaralištu čini veštačko jezero, zapravo jama koja je ostala od iskopavanja gline, a koja se vremenom napunila vodom. Reč je bila o jednom vrlo zapuštenom području napuštenom od ’50-ih godina kada je prestalo vađenje gline. ’85. godine je gradska vlast područje donekle uredila, da bi upravljanje početkom ’90-ih prešlo na udruženje građana koje okuplje 140 članova, no konkretnim radom u parku bavi se njih 20-ak.

„Park čistimo dnevno, a sve radimo volonterski. Kroz godine doprineli smo puno ovom području. Danas ovde živi 30 životinjskih vrsta, ptice, ribe i kornjače, za koje se takođe brinemo na razne načine. Na primer, kada patke izlegnu jaja, pokupimo ih, stavimo u inkubator i kasnije odgajamo patkice koje tek kada dovoljno izrastu vratimo majci. Kornjače mesožderke koje žive u jezeru inače bi ih pojele“, opisuje Stefano Barati iz Ka Bure dokle seže njihova briga, a dodir volonterske ruke kakav sigurno ne može pružiti uniformisana kompanija vidi se na ostrvcetu usred jezera sa brojnim kućicama za ptice i po ručno izrađenim kućicama povešanim po drveću parka. Volonteri osim brige za životinje, kose travu, skupljaju lišće, prazne kante za smeće, održavaju sprave na dečjim igralištima i klupe, kao i staze u parku.

Na drugom kraju grada još jedan komadić gradske zelene površine koji je godinama bio tek zapušteni gustiš, danas je lep i originalan javni prostor.

„Nazvali smo ga Voćni park jer su ovde već postojala stabla smokava koje smo nakon preuređenja ostavili“, objašnjava Diolaiti.

Zanimljivost ovog parka je u tome što su ga u potpunosti preuredili mladi ljudi od 18 do 25 godina koji su se našli u teškim životnim situacijama, bilo da su izbeglice, mladi sa teškom porodičnom situacijom, mladi koji imaju problema u ponašanju i slično. Njihova imena su zapisana na zidu u parku.

„Oni se kroz ovaj projekt uče stvarima koje možda nisu nikad imali prilike da nauče, kako da budu tačni, odgovorni prema poslu, kako da rade u kolektivu. Takođe, oni direktno vide da je rezultat njihovog rada od koristi celoj zajednici pa dobijaju i društveno priznanje koje možda prvi put u životu osete“, kaže Erika Lučiani iz udruženja Tera Verde, koja je sprovela ovaj i brojne druge projekte regeneracije zapuštenih gradskih područja kroz rad sa mladima.

Ovde su, na primer, mladi izradili pistu za igranje klikera, klupe su ukrasili šarenim mozaicima, kao i stolove i stolice. Osim spomenutih smokava, ovde danas rastu i druga stabla koja daju plodove: lešnik, šipak, šljive, breskve.

„Jedan ovakav projekt sprovodimo svake godine s drugom grupom mladih. U ovom slučaju došli smo Gradu sa gotovim projektom, imali smo i arhitektu koji je sve pripremio, i Grad je prihvatio našu ideju. No, sarađujemo i sa raznim kompanijama u gradu koje doniraju materijale i slično. Te firme se obavezuju da će uzeti nekoga od naših štićenika na neplaćenu praksu od mesec dana. Jako smo ponosni da značajan deo njih ostaje da radi u tim kompanijama, zaposlimo od 30 do 50% učesnika ovog projekta godišnje, što je ogroman uspeh“, ističe Lučiani.

Još jedan jestivi građanski projekat sprovodi se u jednom od najvećih gradskih parkova koji podseća na zagrbački Maksimir, u parku Margerita na obodu starog dela grada. Deo prostora zauzima i komunalni vrt koji održava udruženje Kilovat.

„Ovo je područje sa staklenicima koji su 15 godina bili napušteni. Grad je raspisao konkurs i naše udruženje je dobilo prostor. Ovde držimo restoran, igraonice za decu, coworking prostor, ali i ovaj vrt koji se održava isključivo volonterskim radom“, kaže Enriko Konstanca, koordinator volontera.

U vrtu uzgajaju brojne stare sorte, posebno kupusnjača poput crvenog toskanskog kelja, začinsko bilje, salate i drugo povrće koje potom koriste u restoranu.

„U udruženju je oko stotinjak ljudi, ali nas se obično okupi 20 do 30 svaki put kad nešto radimo. Svatko dođe kada može, najčešće vikendom, ali vrt je stalno otvoren svim građanima. Održavamo ovde i druge programe kao što je škola vrtlarenja“, opisuje Konstanca.

Na periferiji grada nalazi se dugačko područje uz reku Reno, Lungoreno, koje takođe održavaju brojne inicijative. Građani ovde kose travu, održavaju čistoću i slično.

Uz reku se nalazi i kuća udruženja roditelja dece koja boluju od dijabetesa. Oni održavaju zelenu površinu veličine 400 m² koju su raskrčili od smeća i šikare. Tu je teren za odbojku na pesku, a planiraju da urede i druge sadržaje za decu. Iako se u kući i na okolnom području primarno održavaju programi za decu sa dijabetesom, i kuća i park otvoreni su celoj lokalnoj zajednici.

Iako su i u Bolonji i ranije građani samoinicijativno učestvovali u uređenju životne sredine i sličnim inicijativama, u gradskoj upravi vide prednosti toga što se zna ko je tačno kada i za šta odgovoran. Kako ističe Stefano Di Peta iz Kancelarije za promociju aktivnog građanstva, ovakvo uključivanje građana nema za rezultat samo održavanu površinu već ima i šire društvene koristi.

„Građani tako doprinose i društvenoj kontroli područja. Oni nisu više pasivni promatrači već počinju da paze i na to šta na javnoj površini rade drugi ljudi. Danas veliki broj ljudi aktivno učestvuje u boljitku grada. Bolonja je po tome pionir u Italiji“, zaključuje Di Peta ovu lepu italijansku priču.

Bolonjska priča je, međutim, samo deo šireg pokreta za zajednička dobra, koji se intenzivno počeo razvijati u Italiji kroz mobilizaciju protiv najavljene privatizacije vodosnabdevanja. Iz široke građanske inicijative, nakon uspelog referenduma i zahteva za tretiranjem vode kao zajedničkim dobrom, u Italiji su izrasle brojne druge inicijative na raznim područjima, od prirodnih dobara do kulture.

Više o ovome možete pročitati na H-alteru.