март 2018

Iako se prema podacima Centra za cirkularnu ekonomiju PKS u našoj zemlji godišnje generiše više od 80.000 tona opasnog otpada, pored onog koji se nagomilavao u proteklim decenijama na lokacijama koje nisu poznate javnosti, ne postoji sistemsko rešenje za taj problem, pa Srbija plaća da se bar deo tog otpada izveze u zemlje koje imaju postrojenja za njegovu preradu. Za upravljanje otpadom je izdato 3.500 dozvola, ali se tim poslom zaista bavi svega tridesetak kompanija, dok druge prikupljaju otpad i lageruju ga na deponije pa se tenderi za njegovo uništavanje ili izvoz ponovo raspisuju, a sve to finansiraju građani, upozorava predsednik kompanije Miteco Miodrag Mitrović, koji decenijama radi u ovoj industriji.

Samo u prvom mesecu 2018. na nekoliko lokacija širom zemlje otkriven je opasan otpad. Ispostavilo se da je jedan čovek rešavao problem kompanija vezan za odlaganje kancerogenih industrijskih materija zakopavajući ih širom Obrenovca, i, naravno, naplaćujući ovu uslugu jeftinije od preduzeća koja se time profesionalno bave. Tako su se u obrenovačkom zemljištu našli narkotički i mutageni otrovi i sada se ispituje do koje mere su zagadili okolinu, odnosno da li se izlili u podzemne vode. Za sada su otkrivene tri lokacije na kojima je ovaj čovek deponovao otpad, a ne zna se koliko ih još ima. Istog meseca otkrivena je i jama u blizini Apatina u kojoj je zatrpano ulje ili neki drugi naftni derivat (čekaju se rezultati istrage). Otprilike istovremeno je pronađena i velika podzemna deponija u nekadašnjoj Hemijskoj industriji Novi Sad, na kojoj je, prema prvim procenama, zakopana ogromna količina od oko 1.500 tona opasnog otpada.

Problem je što se o opasnom otpadu govori isključivo kada dođe do incidenata poput ovih, a često se dešava da se u poslednjem momentu pred ekološku katastrofu saniraju njeni uzroci, kaže za B&F Miodrag Mitrović, predsednik kompanije Miteco koja se bavi upravljanjem industrijskim i opasnim otpadom. On podseća na slučaj u Šapcu, gde su blizu Save decenijama odlagane stare fabričke mašine, a tek kada su tokom poplava 2014. nadležni shvatili da ukoliko ih bujica odnese mogu zagaditi reku i njive, pozvali su kompaniju Miteco da hitno ukloni 3,5 tone PCB-a koji ispuštaju ove mašine. U pitanju je, naime, jedna od pet najopasnijih hemikalija po nomenklaturi Ujedinjenih nacija.

Proći ćemo kao norveški medvedi

Polihlorovani bifenil (PCB) spada u industrijski otpad jer se nekada dodavao u mineralna ulja koja su se koristila u transformatorima. No, pokazalo se da prilikom eksplozije ispušta dioksine i furane koji se koriste kao hemijsko oružje. Posle ispitivanja utvđeno je da je ova hemikalija kancerogena i mutagena, što znači da kroz lanac ishrane, vezivanjem za masni deo ćelije, menja ćelijsku struktura organizma. U Norveškoj su beli medvedi, koji tamo vekovima živeli u mirnoj koegzistenciji sa ljudima, počeli da ih napadaju i ubijaju i to, kako se ispostavilo, pod dejstvom PCB-a. Ova toksična materija se prenosi sa pokolenja na pokolenje i najčešće se u trećoj i četvrtoj generaciji vide njene posledice. U Srbiji PCB-a ima na mnogim lokacijama, a najčešće tamo gde su bile stare fabrike. Gradski zavod za javno zdravlje je prilikom svojih ispitivanja utvrdio da se kod Beograđana konstantno povećava prisustvo ove opasne materije u ćelijama.

„Stare fabrike su dobre lokacije za izgradnju novih privrednih objekata kao što su, na primer, šoping centri. Nas je jedan strani investitor unajmio da ispitamo zemljište ispod Mirijevskog bulevara na kojem je posle Drugog svetskog rata bila deponija. Izneli smo procenu koliko bi koštala rekultivacija tog zemljišta i investitor je odlučio da na njemu ne gradi šoping mol. Zarad zdravlja posetilaca i zaposlenih preselili su se na drugu lokaciju, pokazavši time brigu za stanovništvo“, kaže Mitrović.

Državna tajna

EU je, inače, svojim propisima obavezala članice da do 2010. potpuno izbace PCB iz upotrebe i one su to uradile. Kod nas je rok za uklanjanje ove opasne materije jul 2018. godine, ali kako on nije realan, očekuje se da će Srbija u pregovorima sa EU oko Poglavlja 27 o zaštiti životne sredine, tražiti da se taj rok produži za deset godina. Iako se procenjuje da će primena ovog poglavlja koštati našu zemlju najmanje 10 milijardi evra, kako se odnosimo prema toj problematici pokazuje i domaća praksa u upravljanju otpadom.

„Za upravljanje otpadom je izdato 3.500 dozvola a njime se stvarno bavi, po našoj evidenciji, oko 30 kompanija. Ostalima su izdate dozvole samo da jednokratno završe neki posao, bez ispunjavanja adekvatnih kriterijuma. To je u neku ruku i ekonomski problem za zemlju jer se ne kontroliše da li se ovi poslovi zaista i sprovode, pa često imamo slučaj da opasni otpad završi na deponijama, a potom mora da se unajmi neko novo preduzeće da ga zbrine. Daću vam samo jedan primer, a ima ih mnogo. U Šapcu je pre desetak godina sakupljen opasan otpad i umesto da se preradi ili izveze, ostavljen je na terenu. Posle čitave decenije je ponovo rapisan tender i mi građani smo, opet, platili da se taj otpad ukloni”, kaže sagovornik B&F-a i dodaje da upravo zbog takvih situacija, kompanije koje se ozbiljno bave ovim poslom traže da se pooštre kriterijumi na tenderima, kako bi mogle da konkurišu samo profesionalne firme, sa visokim polisama osiguranja.

Osim kontrole upravljanja otpadom, za rešavanje ovog problema je neophodno i da se zvanično objave lokacije sa opasnim otpadom. „Inspekcije Ministarstva za zaštitu životne sredine su za proteklih 25 godina obišle zemlju i mapirale terene na kojima se nalazi opasan industrijski otpad, ali ne žele da objave njihovu lokaciju“, kaže Mitrović i dodaje kako može samo da nagađa zašto se kriju ovi podaci. Do zaključenja ovog broja redakcija B&F-a nije uspela da dobije od Ministarstva zaštite životne sredine mapu lokacija sa opasnim otpadom, čak ni potvrdu da ona postoji.

Srbiji u bližoj budućnosti, osim industrijskog, problem može predstavljati i medicinski otpad. Prema rečima našeg sagovornika, pre desetak godina su nabavljeni uređaji za autoklaviranje i šrederisanje. U njih se stavlja anatomski otpad koji se, potom, uništava spaljivanjem i sečenjem te se može odlagati na deponije, mada ni to nije dobro rešenje zbog povećane koncentracije sumpora. Kako mašine imaju određeni rok trajanja počele su da se kvare, a kada prestanu da rade, bolnice će se ponovo suočiti sa problemom gde da odlažu opasan otpad. Mitrović smatra da bi rešenje mogle da budu spalionice u sastavu kliničkih centara, što bi omogućilo da se medicinski otpad uništava tamo gde i nastaje.

Otpad kao gorivo

Svet se ubrzano okreće alternativnim vidovima energije, a jedan od njih je i – otpad. Primera radi, zimi se trećina Bečlija greje pomoću sistema spaljivanja komunalnog smeća. I opasni otpad se može koristiti kao energent, ako se poštuju procedure odstranjivanja štetnih materija iz njega.

„To bi ovde mogle da čine cementare, ali se ljudi koji žive u njihovom okruženju protive toj ideji. Retko ko shvata gde leže prave opasnosti. Neke pekare kao energent koriste motorna ulja koja sakupljaju autoservisi, a nama je najveći problem ozbiljna cementara koja bi otpad spaljivala po propisima. Nemačka ima cementare koje prerađuju 40.000 tona opasnog otpada godišnje u alternativno gorivo. Ovim postrojenjima je, inače, potrebna velika količina energije za proizvodnju. Naše cementare koriste mali procenat alternativnog goriva, i zbog toga bi uskoro mogle postati nekonkurentne na međunarodnom tržištu, jer koriste veoma skupe energente”, kaže sagovornik B&F-a i zaključuje da bi, osim ekoloških, razvoj prerađivačke industrije opasnog otpada doneo i ekonomske koristi.

Izgleda, međutim, da je to tema koju naši političari već decenijama baš i ne mirišu.

Nedovoljno sredstava za tretman opasnog otpada i u 2018.

Krajem januara Udruženje reciklera Srbije je saopštilo da, kao i prošle godine, ni u ovogodišnjem budžetu nije izdvojeno dovoljno sredstava za upravljanje opasnim otpadom. „Novac koji je predviđen u ovom trenutku, 2,19 milijardi dinara, dovoljan je za tretman samo 60% opasnog otpada koji će biti prikupljen. Da bi industrija tretirala sve prikupljene količine opasnog otpada, u budžetu za 2018. godinu potrebno je izdvojiti oko tri milijarde dinara“, izjavio je tim povodom Vladimir Živaljević, predsednik Udruženja.

februar 2018, broj 146. 

Najnovija geološka otkrića koja donose sve uverljivije dokaze da se u Zemljinoj utrobi kriju okeani koji po svojoj veličini višestruko premašuju one na površini, te da naša planeta i dalje proizvodi vodu u svojoj unutrašnjosti, ustalasala su naučnu javnost. Novi nalazi, osim što značajno menjaju postojeću teoriju o postanku naše planete i razvoju života na njoj, otvaraju mogućnosti za veliki iskorak u rešavanju problema sve izraženijeg nedostatka pitke vode.

U vreme koje forsira naučne pronalaske koji mogu olakšati odgonetanje svemira, DNK i dometa veštačke inteligencije, gotovo je pravi podvig da geološka otkrića predstavljaju udarnu vest već nekoliko godina unazad. Novostima poput one koja je obeležila kraj prošle godine da je na Zemlji postojao osmi kontinent, nazvan Zelandija, ili da je Sredozemno more najverovatnije 140 miliona godina starije nego što se do sada računalo, te da sadrži najstariju okeansku koru, pridružila se i najava Međunarodnog programa za istraživanje okeana (IODP) o novim ekspedicijama u unutrašnjost zemlje. Cilj je da se po prvi put dospe do sloja koji se nalazi ispod Zemljine kore, i to bušenjem dna Indijskog okeana, i obezbede podaci kojima će se proveriti postojeći teorijski modeli o formiranju Zemljine kore i njenog sastava.

Zajedničko pomenutim i drugim novijim geološkim otkrićima je to da sugerišu drugačije razumevanje istorije naše planete od dosadašnjih saznanja, a naučnici koji se spremaju da obezbede uzorke duboko ispod njene površine imaju i zadatak da preciznije utvrde na kojoj dubini je prisutna voda koja je ustalasala naučnu javnost u vidu podzemnih okeana. Doduše, ono što su stručnjaci do sada otkrili o vodenim prostranstvima u unutrašnjosti Zemlje nije uzbudljivo poput priča Žila Verna ili Rajdera Hagarda o skrivenim podzemnim svetovima, ali itekako jeste bitno kada je u pitanju svakodnevni život na površini. Naime, osim što podaci o „okeanima ispod okeana“ menjaju i unapređuju teorijska saznanja o postanku Zemlje i razvoju života, otvaraju mogućnost i za veliki iskorak ka rešenju za problem nedostatka pitke vode, koji predstavlja realnu pretnju opstanku čovečanstva.

Da li je Zemljina utroba „mokra“?

Kao naučni pandan piscima naučnofantastičnih i avanturističkih romana može poslužiti naizgled ekscentrični pokušaj okeanografa Majkla Motla s Havaja da izmeri koliko zaista ima vode na Zemlji i to tako što će se u toj računici objediniti Zemljina površina, kora, omotač i jezgro. Najpre je sabrao vodu u okeanima, jezerima, rekama, podzemnim vodama pri površini i u vazduhu i označio je kao „svetski okean“. Računica je, međutim, počela da se „davi“ u vodi u Zemljinoj utrobi, odnosno u gornjem i donjem omotaču i jezgru. Motl je izračinao da se, verovatno, u Zemljinom spoljašnjem omotaču krije petina ukupne vode na površini, ali za donji je mogao da se osloni samo na teorijske procene da se ta količina kreće od desetine do 1,8 „svetskog okeana“.

Sa spuštanjem u Zemljino jezgro, procene se pretvaraju u puka nagađanja da bi ta količina mogla ispuniti 60, pa možda i stotinu okeana na površini! Naime, središte naše planete može da bude veoma bogato vodonikom, jednim od dva ključna sastojka vode, ili potpuno suvo. Podaci ne postoje, pa prema tome nema ni tačnog odgovora koliko ima vode na Zemlji.

Ili će ga biti? Nakon decenija upornog istraživanja, američki geofizičar Stiv Jakobsen je pre nekoliko godina potvrdio da su naučnici nadomak dokaza da se ispod zemlje krije okean tri puta veći od svih okeana na površini. Voda je „zarobljena“ u mineralu zvanom ringvudit na oko 660 kilometara dubine, što prema Jakobsenovim rečima sugeriše da voda na Zemlji možda dolazi iznutra, odnosno da nije nastala udarima ledenih kometa kao što se ranije mislilo. Naučnici su u svom istraživanju koristili i podatke iz mreže seizmometara USArray, koja pokriva čitavu teritoriju SAD i meri vibracije zemljotresa.

Mineral ringvudit se ponaša kao sunđer, zahvaljujući svojoj kristalnoj strukturi koja privlači vodonik i na taj način može da „zarobi“ vodu. „Ako voda čini samo 1% u delu Zemlje koji se naziva ’prelazna zona’ između gornjeg i donjeg omotača, to bi predstavljalo količinu koja je tri puta veća od celokupne količine vode u našim okeanima“, objasnio je Jakobsen. Slikovito rečeno, kada bi se ovaj podzemni okean „preselio“ na površinu, jedino vidljivo kopno iznad nje bili bi samo vrhovi najviših planina.

Mogućnost da zemlja pravi sopstvenu vodu sugeriše i kanadski geofizičar Džon Ce, odnosno da su velike Zemljine zalihe vode nastale hemijskim reakcijama unutar omotača. „U meri u kojoj je moguće utvrditi stalni priliv vodonika, može se razmišljati o tome da bi voda nastala u takvom hemijskom procesu mogla da bude značajan činilac prvobitne vode u vreme formiranja Zemlje“, kaže Ce i dodaje da ona može izbiti na površinu različitim geološkim aktivnostima, poput erupcije vulkana. Moguće je da veoma duboko unutar Zemlje, voda i dalje nastaje na taj način, a isto bi moglo da se odnosi i na druge planete.

Nedavno objavljeni rezultati istraživanja izotopa sa meteorita i Zemljinog omotača takođe upućuju da je malo verovatno da je voda stigla s ledenih kometa posle formiranja Zemlje. Istovremeno, istraživači Univerziteta u Glazgovu su objavili rezultate najnovijih simulacija, koji su prema rečima vođe naučnog tima Lidije Halis prilično iznenađujući. Naime, oni pokazuju da minerali koji čine Zemljin omotač mogu svojim jedinjenjima stvoriti ogromne količine vode i da je Zemlja verovatno „mokra“ sve do svog jezgra.

Okeani ispod pustinja

Koliko su ovakve pretpostavke zaista osnovane trebalo bi da provere i stručnjaci koji su angažovani u pomenutom projektu Međunarodnog programa za istraživanje okeana, ali se precizniji podaci o tome kako stvari stoje ispod Zemljine kore ne očekuju pre 2020. godine. U međuvremenu, pokazalo se da potraga za novim zalihama vode ne iziskuje nužno spuštanje do samog središta Zemlje.

Primera radi, naučnici australijskog Nacionalnog istraživačkog centra za podzemne vode i edukaciju (NCGRT), otkrili su ogromne rezerve slatke vode ispod morskog dna u otvorenim morima Australije, Kine, Severne Amerike i Južne Afrike, koje su dovoljne za višedecenijske potrebe stanovnika u tim regijama. Prema rečima Vinsenta Posta, rukovodioca istraživačkog tima, reč je o rezervoarima u kojima ima pola miliona kubnih kilometara slatke vode. To je za sto puta više od ukupne količine vode koja je iz podzemnih izvora eksploatisana još od 1900. godine, pri čemu, istakao je Vinsent, novootkrivene zalihe je moguće sa mnogo manje energije pretvoriti u pitku vodu.

Još bliže površini i na mestu na kome to do pre neku godinu niko ne bi očekivao je „skriveni okean“ ispod Taklamakan pustinje u Kini, koja je najveća u toj zemlji i druga po veličini u svetu. Nalazi se u Tarimskom basenu u provinciji Sinkjang, a kineski naučnici su tragajući za odgovorom zašto se u tom predelu već decenijama „skladišti“ ugljen-dioksid, slučajno otkrili ogromne količine vode za koje su procenili da bi mogle biti deset puta veće od onih u Velikim jezerima u Severnoj Americi.

Profesor Li Jan koji je predvodio istraživanje Kineske akademije nauka, pri Institutu za ekologiju i geografiju u Urumčiju, prestonici Sinkjanga, objasnio je da njegove kolege pretpostavljaju kako se ovaj podzemni okean formirao zahvaljujući okolnim visokim planinama sa kojih je voda, nastala otapanjem snega, otekla ispod Tarimskog basena. Proračunavajući količinu ugljen dioksida koji je „uskladišten“ u ovom predelu, došli su do zaključka da bi slična merenja mogla da ukažu kako vrlo verovatno postoje „okeani“ i ispod drugih velikih pustinja i da bi u tom cilju bilo veoma važno da se uspostavi naučna saradnja na međunarodnom nivou.

februar 2018, broj 146.