април 2018

Prekomerna glad za drvetom koje je predstavljalo glavni građevinski materijal ali i sirovinu za đubrenje, stočnu hranu i različite vrste proizvodnje, izazvala je ekološke posledice koje su početkom 17. veka dovele stanovništvo Japana na ivicu prave gladi. Tada je vlast u saradnji sa stručnjacima preduzela mere za obnovu šuma, razvivši i drugačiji ekonomski koncept za njihovo korišćenje. Na tom poduhvatu izrasle su šume koje danas prekrivaju četiri petine ukupne japanske teritorije.

Iako je Japan viskoindustrijalizovana i gusto naseljena država, 80% njene teritorije je prekriveno šumama, pa je još zovu i „Zeleni arhipelag“. Šume u Japanu se, naravno, koriste kao dragoceni izvor drvne građe, ali se istovremeno izuzetno dobro štite, što je skupo plaćena lekcija iz prošlosti. Naime, koliko god sadašnje šume delovale kao prirodno nasleđe, većina njih je posečena još pre četiri veka, a posledice po zemljište su bile takve da je zapretila glad. Stoga je politika obnove i upravljanja šumama u Japanu nastala kao odgovor na ekološku i populacionu krizu koja je u ovoj zemlji eskalirala početkom 17. stoleća.

Prvi predeo koji je ostao bez šume već do 800. godine pre nove ere je bio zaliv Kinai, gde su se nalazili i najrazvijeniji gradovi starog Japana, poput Osake i Kjota. Prekomerna seča se nastavila, pa je do 1550. godine ogoljena gotovo četvrtina japanske teritorije, da bi početkom 17. veka potražnja za drvnom građom „eksplodirala“ na domaćem tržištu. U to vreme, kada su okončani unutrašnji ratovi za vlast, populacija se samo tokom jednog veka udvostručila. Uporedo je vrtoglavo rasla i potražnja za drvetom, pre svega za gradnju kuća ali i monumentalnih državnih objekata, stoga što je drvo bilo najdostupniji građevinski materijal, ali i zbog estetskih sklonosti Japanaca ka ovom materijalu. Dodatno, drvo je služilo za grejanje kuća, ali se koristilo i u industriji, poput proizvodnje soli, crepova i keramike, a drveni ugalj se naročito upotrebljavao za održavanje veoma visokih temperatura prilikom kaljenja čelika.

Rat među selima

Za sve mnogobrojnije japansko stanovnuštvo trebalo je sve više hrane, pa su krčene šume radi dobijanja obradivog zemljišta. Seljaci su polja đubrili zelenim gnojivom, (na primer, lišćem, korom i grančicama), a volove i konje hranili grmljem i travom koju su pribavljali u šumama. Da bi se pognojilo jedno jutro oranice, trebalo je za zeleno gnojivo sakupiti 5 do 10 jutara šume. Seča šuma i izgradnja bile su na vrhuncu između 1570. i 1650. godine, a potom su počele da jenjavaju usled oskudice drva. To je dovelo do sve češćih sporova među selima oko drvnog ogreva, stočne hrane i poslova sa drvetom, a učestali su i šumski požari zbog erodiranog tla, kao i oluje. Zbog svega toga smanjili su se poljoprivredni prinosi upravo u vreme porasta stanovništva, pa su zaređali periodi velike gladi tokom vladavine dinastije Tokugava.

Stoga je vlast prvo uvela mere zabrane seče šuma, potom njihovog obnavljanja, a u 18. veku Japanci su već sproveli složen sistem upravljanja šumama. Šogun, pod čijim je direktnim nadzorom bila četvrtina šuma, imenovao je višeg upravitelja zaduženog za šume, čiju politiku su morale da slede i vlastele zemljoposednici. Zabranjen je pristup iskrčenim površinama kako bi se omogućio oporavak šuma, izdavale su se posebne dozvole u kojima se tačno navodilo koliko drveća seljani smeju da poseku u državnim šumama ili kada tamo mogu da izvedu stoku na ispašu, i kažnjavana je praksa spaljivanja šuma radi krčenja i pretvaranja u obradive površine. U onim šumama koje nisu bile pod nadzorom ni šoguna ni vlastele, seoski poglavar upravljao je šumom kao zajedničkom imovinom, koju su branili naoružani čuvari kako stanovnici iz susednih sela ne bi mogli da je koriste.

Šogun i veliki zemljoposednici su bogato plaćali za iscrpne popise stabala u šumama pod njihovim nadzorom i tražili da se ti spiskovi stalno ažuriraju. Uspostavili su kontrolu na glavnim putevima i rekama, gde su nadzirali isporuke drveta i da li se uvedene mere poštuju, a potom doneli i niz dodatnih propisa kojima se tačno utvrđivalo ko i kako može upotrebljavati jednom posečeno stablo. Dragoceni kedrovi i hrastovi bili su rezervisani za državne poslove, a vrste i količine drveta koje se smelo upotrebljavati za izgradnju objekata i u proizvodnji različitih predmeta varirale su zavisno od društvenog statusa i važnosti određene industrije.

Uporedo su donete mere za sadnju novog drveća i zaštitu zemljišta od erozije, a u koje je ozbiljno uključena nauka. Stručnjaci koje su angažovali država i privatni trgovci osmatrali su, eksperimentisali i objavljivali rezultate u pravoj poplavi časopisa i priručnika. Prve velike rasprave na ovu temu objavio je 1697. Mijazaki Antei, sa uputstvima o svim fazama pripreme semena i sadnica, održavanja i obnavljanja mladica, kao i o tome kako rezati grane sa rastućeg debla da bi se dobio trupac željenog oblika. Uz uzgoj iz semena, neke vrste drveća uzgajale su se sadnjom rezanih sadnica ili mladica.

Šuma na tržištu

Postupno se u Japanu razvilo sveobuhvatnije znanje i o ekonomskom upravljanju šumama, imajući u vidu da je reč o biljnoj kulturi koja sporo raste. Država i privatni preduzetnici počeli su da sade šume na zemlji koju su kupili ili zakupili, posebno na područjima gde je to bilo ekonomski isplativo, na primer u blizini gradova gde se drvo stalno tražilo. U jednu ruku, zasadi šuma su skupi, riskantni, i iziskuju mnogo kapitala. Troškovi su od samog početka veliki jer treba platiti radnike koji će zasaditi drveće i one koji će brinuti o zadsadima nekoliko decenija, a sva ta ulaganja vratiće se tek kada stabla budu dovoljno velika za seču. Tokom tog dugog vremena, moguće je u bilo kom trenutku izgubiti ceo zasad stabala zbog požara ili bolesti, a cene koje će drvo na kraju postići podležu tržišnim promenama koje se ne mogu predvideti decenijama unapred.

S druge strane, zasadi šuma imaju nekoliko kompenzacijskih prednosti u poređenju sa prirodno izraslim šumama. Mogu se po izboru posaditi samo dragocene vrste drveća, njihov kvalitet može maksimalno da se poboljša, a cena maksimalno uveća ako ga, na primer, krešete dok raste kako biste na kraju dobili ravne i oblikovane trupce. Možete odabrati pogodnu lokaciju s niskim troškovima prevoza u blizini grada ili reke po kojoj ćete trupce puštati nizvodno, a nećete morati da ih dovlačite sa udaljene planine. Možete posaditi stabla u jednakim razmacima i time umanjiti troškove seče. Neki vlasnici šuma u Japanu specijalizovali su se za drvo za posebne namene i zato su mogli da diktiraju cene za „etabliranu“ marku. Recimo, šumski zasad „ošino“ postao je poznat po tome što su se od njegovog drveća izrađivali specijalni delovi za kedrove bačve u kojima se drži sake (ružino vino).

Svemu je pomoglo to što su institucije i metode bile prilično ujednačene širom Japana. Za razliku od Evrope, koja je u to vreme bila podeljena na mnoštvo kneževina ili država, Japan je u eri Tokugava bio ujedinjena zemlja sa jedinstvenom vlašću. Mada jugozapad Japana ima suptropsku, a sever umerenu klimu, celoj zemlji je zajedničko to što je vlažna, strma, podložna eroziji, vulkanskog porekla i podeljena na strme pošumljene planine i ravnice sa obradivom zemljom, pa su uslovi donekle ekološki ujednačeni.

To ne umanjuje značaj onoga što su Japanci preduzeli u 17. veku kako bi zaštitili i obnovili šume, jer je nova politika predstavljala potpuni zaokret u odnosu na dotadašnju tradiciju prekomernog korišćenja drveta u svakodnevnom životu. Pri tom, doslednost u primeni usvojenih mera je verovatno često bila na probi, jer je na prve vidljive rezultate trebalo čekati više od veka. Šumski zasadi počeli su da se šire po celom Japanu između 1750. i 1800. godine, da bi tek u 19. veku, nakon dugotrajnog pada, opet porasla i proizvodnja drva.

februar 2018, broj 146. 

Nagomilan problem toksičnog otpada u Srbiji postupno izmiče kontroli. Država ima dve godine da reši problem koji zakopava već decenijama, no još uvek nije skrenuta ni pažnja ni sredstva za adekvatno zbrinjavanje opasnih hemikalija koje postepeno ulaze u zemljište trujući i obližnje stanovništvo.

U Srbiji je poslednjih meseci otkriveno više lokacija sa nepropisno odloženim opasnim industrijskim otpadom. U Apatinu je otkrivena jama sa naftnim derivatima, dok je u Novom Sadu, u blizini nekadašnje hemijske industrije, pronađena podzemna deponija sa 1500 tona opasnog otpada. Takođe, ovog meseca je u okolini Pančeva primećeno oko 100 tona nepropisno zbrinutog opasnog otpada. Događaj koji je aktivirao ovaj niz je slučaj iz Obrenovca.

Na tri lokacije oko Obrenovca u decembru prošle godine pronađeno je oko 25.000 tona opasnog otpada zakopanog u tlu. Građani su još krajem avgusta prijavili komunalnoj policiji da se u Vukićevici, u okolini Obrenovca događaju sumnjive radnje, odnosno da izvesna osoba zakopava u zemlju bačve s nepoznatom materijom. Od dojave građana do izlaska komunalne policije na teren prošlo je više od tri meseca, a u međuvremenu se u istragu uključila i Bezbednosno informativna agencija (BIA). Nakon iskapanja bačvi i slanja materije na analizu, ustanovljeno je da se u njima nalaze derivati benzena i benzola. Radi se o kancerogenim materijama opasnim po život ljudi i okoline. Nije utvrđeno koliko dugo su bačve s opasnim materijama bile zakopane u zemlji.

Ono što je zapravo izazvalo uzbunu kod lokalnog stanovništva je informacija da se parcela na kojoj je pronađen opasni otpad nalazi u blizini arteških bunara spojenih na obrenovački vodovod. Naime, otkriveno je da je sadržaj određenog broja bačvi iscureo u zemlju. Budući da se takve hemijske materije kapilarno šire zemljom, postojao je rizik da ove supstance prodru do podzemnih voda i prouzrokuju pravu katastrofu. Gradski zavod za javno zdravlje Obrenovac izvršio je analizu vode početkom januara i saopštio da opasne supstance nisu nađene u vodi iz lokalnih bunara. Međutim, još uvek se ne zna da li su čestice opasnog otpada zaista prodrle do podzemnih voda. Dalja ispitivanja kroz naredni period tek će utvrditi da li je stvarno došlo do zagađenja vode, odnosno, zbog toga što je nepoznato koliko je materije iscurilo u zemlju, još uvek postoji rizik da opasne supstance prodru do podzemnih voda. U međuvremenu, stanovnici su upozoreni da ne piju vodu iz vodovoda. Inače, zbog zastarele infrastrukture i hemijsko-bakterijske neispravnosti vode, stanovnici Obrenovca već 10 godina ne mogu koristiti vodu iz lokalnih bunara za piće, ali je koriste za drugu upotrebu, kao tehničku vodu.

Autsorsing problema

Međutim, slučaj iz Obrenovca skrenuo je pažnju na sasvim drugi problem, a to je nepropisno odlaganje i zbrinjavanje opasnog otpada i posledica takvih slučajeva. Koliko god da su slučajevi nepropisnog odlaganja opasnog otpada podigli medijske prašine i uzbunili zabrinutu javnost, ovi problemi ne postoje od juče. Odlaganje opasnog otpada je problem koji se u Srbiji već dugo gura pod tepih.

Srbija na godišnjem nivou generiše oko 80.000 tona opasnog otpada. Međutim, u državi ne postoji postrojenje za zbrinjavanje i preradu opasnog otpada, odnosno adekvatno sistemsko rešenje za opasni otpad. Zbog toga se većina opasnog otpada izvozi u zemlje Evropske unije. Trošak za preradu tone opasnog otpada iznosi od 1000 do 3000 evra, zavisno od vrste otpada. Međutim, zbrinjavanju opasnog otpada izvozom bliži se kraj. Naime, nakon 2020. godine biće onemogućen izvoz opasnog otpada u EU zemlje. Pitanje o izgradnji postrojenja za fizičko-hemijski tretman otpada pokrenuto je još 2001. godine, no ni jedna vlast se pronašla adekvatno rešenje, uglavnom prepuštajući problem narednoj postavi. Rešenje u vidu izgradnje postrojenja zaobiđeno je autsorsovanjem – država je zbrinjavanje i odlaganje opasnog otpada prepustila privatnim kompanijama.

Prema podacima ministarstva za zaštitu životne sredine, 713 dozvola izdato je privatnim kompanijama za upravljanje opasnim otpadom, međutim, samo njih tridesetak zaista se bavi tim poslom. Labava regulacija za izdavanja dozvola dovela je do toga da je broj firmi za zbrinjavanje opasnog otpada porastao. Nedostatak nadzora i inspekcije fabrika koje proizvode opasni otpad u praksi vode do toga da se angažuju privatne firme bez profesionalnih kapaciteta koje preuzimaju poslove odlaganja opasnog otpada uz manje troškova od firmi koje se time profesionalno bave. Lanac se nastavlja nedostatkom nadzora nad tim kompanijama što vodi ka neadekvatnom zbrinjavanju otpada. Slučaj iz Obrenovca je ogledni primer upravo takve prakse i ponašanja prema opasnom otpadu. Začarani krug se zatvara ponovnim raspisivanjem konkursa za saniranje istog otpada, dok troškove takvih mahinacija plaćaju građani.

Od amatera do profesionalaca

Obrenovac svakako nije izolovani slučaj. Poslednji primer zabeležen je u Pančevu. Dok je slučaj iz Obrenovca bio klasičan primer “amaterskog” zbrinjavanja opasnog otpada uz povoljne tarife u režiji lokalnog prevoznika, ovaj put se radi o firmi koja se profesionalno bavi delatnošću zbrinjavanja opasnog otpada. Naime, prije dve nedelje, na lokaciji firme Eko 21 u Pančevu pronađeno je 100 tona neadekvatno zbrinutog opasnog otpada poreklom iz Petrohemije Pančevo. Sumnja se da se opasni otpad neadekvatno zbrinjava na još dve lokacije u Pančevu. Prilikom izlaska na “mesto zločina”, ministar zaštite životne sredine Goran Trivan izjavio je da će ministarstvo proveriti da li je Eko 21 poštovao uslove registracije firme za upravljanje opasnim otpadom. Međutim, u zakonu o upravljanju otpadom jasno piše da su proizvođači opasnog otpada prema zakonu dužni da obaveste državu o kretanju opasnog otpada, i to 48 sati pre nego što otpad uopšte izađe iz fabrike. Utoliko je ministrovo simuliranje neznanja o pančevačkom slučaju običan spin.

Poslanica Nove stranke Marinika Tepić prozvala je ministra Trivana kazavši da prikriva podatke o opasnom otpadu, te ga je pozvala da objavi kompletnu evidenciju o kretanju opasnog otpada unutar Srbije. Dodala je da ukoliko ministar Trivan ne može doći do podataka u slučaju Pančeva ima mogućnost da se obrati svojoj supruzi koja je članica nadzornog odbora Petrohemije Pančevo. U svetlu svih skandala vezanih za pronalaske opasnog otpada na više lokacija širom Srbije, Trivan je hrabro najavio da je kriminal nepropisnog odlaganja opasnog otpada završen, uz komentar da će svima koji se bave tim kriminalom biti oduzete dozvole i pooštrene kazne. Ironija leži u tome da je upravo ministarstvo zaštite životne sredine nadležno za izdavanje dozvola firmama za zbrinjavanje opasnog otpada, a samim time je i posredno odgovorno za ovakvo stanje u sektoru opasnog otpada.

Osim aktuelne močvare opasnog otpada, Srbija ima i ogroman problem koji vuče iz prošlosti. Radi se o tzv. istorijskom otpadu, odnosno, otpadu koji datira još iz doba socijalizma i postsocijalizma, a kojeg su generisale u međuvremenu ugašene fabrike ili one koje su završile u stečaju. Procenjuje se da se na teritoriji Srbije nalazi oko 300.000 tona istorijskog otpada koji je inspekcija dosad pronašla u 90 fabrika. On se takođe klasifikuje kao opasni otpad jer se mahom radi o opasnim hemijskim materijama koji se nalaze zarobljene u neadekvatnim uslovima unutar fabrika. Domet opasnosti od nezbrinutog istorijskog otpada pokazuje slučaj u industrijskoj zoni Šapca. Tokom poplava 2014. godine pretila je opasnost da se 3,5 tone polihlornih bifenila izlije u Savu. Poliklorni bifenili su visoko kancerogene i mutagene supstance što su se nekada koristile za izradu transformatora.

Da podsetimo, trošak zbrinjavanja tone opasnog otpada iznosi od 1000 do 3000 evra. Po toj računici, Srbija mora da izdvoji od 300 do 900 miliona evra za sanaciju istorijskog otpada, a to ne uključuje troškove remedijacije zemljišta, odnosno, uklanjanje zagađenja iz zemljišta.
Simptomi uništenog poverenja

U okviru otvaranja poglavlja 27 unutar EU pregovora, državni sekretar ministarstva za zaštitu životne sredine Ivan Karić je najavio da će se u 2018. godini nadležne službe najviše boriti upravo sa problemom istorijskog zagađenja. Pritom se požalio kako nijedna lokalna samouprava nije izrazila želju da se na njenoj teritoriji izgradi postrojenje za tretman opasnog otpada. Budući da je većina velikih strateških projekata u državi obavijena velom netransparentnosti uz afere koje ih prate u stopu, ne čudi da lokalne samouprave zaziru od takvih postrojenja u svom dvorištu.

Primer početka izgradnje fabrike za tretman medicinskog otpada u Staroj Pazovi a zatim njenog premeštanja u Rumi pokazuje kako proces zapravo izgleda u praksi. Naime, domaća kompanija Sinofarm i kineska kompanija Gient su 2016.godine počeli da grade postrojenje za tretman medicinskog otpada u blizini Nestleove fabrike u Staroj Pazovi. Iako bi takva postrojenja trebalo da se nalaze u posebno određenim zonama i daleko od bilo kakve prehrambene proizvodnje. Ekološki aktivisti uzbunili su lokalno stanovništvo pa su radovi na izgradnji prekinuti. Nedugo zatim, postrojenje za tretman medicinskog otpada u strogoj se tajnosti počelo graditi u Rumi.

S 80.000 tona generisanog opasnog otpada na godišnjem nivou uz postojećih 300.000 tona istorijskog otpada, stanje u ovom sektoru predstavlja tempiranu ekološku bombu. Kad se tome doda da iza 2020. godine stupa zabrana izvoza opasnog otpada iz Srbije u EU, urgentnost izgradnje postrojenja za tretman opasnog otpada ne može biti prioritetnija. S druge strane, netransparentnost ministarstva u pogledu otkrivanja lokacija opasnog otpada uz postojeće porozne regulacije za izdavanje dozvola dovodi u opasnost životnu sredinu i ljudske živote. Stanje u sektoru opasnog otpada samo pokazuje neodgovornost i nespremnost vlasti da se potrudi da pronađe rešenje ovog toksičnog problema. Na kraju krajeva, 0,25% budžeta koliko se izdvaja iz BDP-a Srbije za zaštitu životne sredine, sasvim dovoljno govori koliko trenutna vlast mari za životnu sredinu, a samim tim i za zdravlje i kvalitet života ljudi.

Saša Petrović

Preuzeto sa Biltena