новембар 2018

Premda domaća regulativa dozvoljava da bivši vlasnici firme koju su odveli u stečaj mogu ponovo da je kupe, ukoliko se ne utvrdi da su to učinili namerno i ako ostane imovine za nadmetanje nakon što su u stečajnom postupku namireni svi zaposleni i poverioci, logično je pitanje kako će oporaviti firmu isti ljudi koji su je i oterali u bankrot? Prema tvrdnjama ekonomskih stručnjaka, raskorak između legalnog i moralnog u ovom slučaju je još veći ako se ima u vidu da se utvrđivanjem činjenica da li je firma namerno gurnuta u stečaj u Srbiji niko ozbiljno ne bavi, jer domaćoj praksi nije strano da se preduzeća svesno upropašćavaju uz blagoslov vlasti.

Da biznismeni kupuju firme koje su upravo oni odveli u stečaj ne dešava se často, bar ne da javnost za to zna, jer to odmah pokreće brojna pitanja, iako zakon ne zabranjuje takvu mogućnost. Retki su oni poput Toplice Spasojevića koji je obelodanio da neće dozvoliti da neko drugi kupi ITM grupu čiji je on bio suvlasnik dok nije otišla u stečaj. Time je u javnosti već izazvao polemike ne samo u okolnostima pod kojima je firma otišla u stečaj, nego i da li će biti fer nadmetanje za njenu imovinu koja je sa zemljištem, građevinskim objektima i opremom, procenjena na oko milijardu dinara, a početna cena je upola manja.

Po tumačenju Spasojevića, ITM grupa će kroz stečaj biti restrukturisana, a neće je kupiti on direktno, već firma koja je pod njegovom kontrolom i bila mu je strateški partner dok je kompanija koja je sada u stečaju bila uspešna. Šta stoji iza takve namere bivšeg strateškog partnera i koja je njegova računica teško je proceniti, ali je izvesno da njeni vlasnici, kao i Spasojević najbolje znaju u kakvom je stanju ITM i koji su razlozi zašto je u stečaju. Pitanje je samo da li bi i oni kojima je to posao, trebalo da objektivno utvrde pod kakvim okolnostima su ITM grupa i brojne druge firme u Srbiji odvedene u stečaj.

U Srbiji logika nije presudna

Glavni biznis ITM grupe je uvoz robe, koji po pravilu donosi veliki novac, a u stečaju je od kraja oktobra prošle godine jer nije poštovala Unapred pripremljeni plan reorganizacije (UPPR), usvojen 2014. godine. Stečaj je pokrenula državna Agencija za osiguranje depozita, i predstavnici dve banke u stečaju – Univerzal banke i Privredne banke Beograd, koja je takođe državna. Kompanija je zapala u teškoće 2008. godine, kada je počela svetska finansijska kriza. „IMT grupa je jedan od najvećih uvoznika, uvozimo robu svetskih brendova i u prvom talasu 2008. godine izgubili smo sedam do osam miliona evra, a skoro isto toliko i u drugom talasu krize“, rekao je Spasojević.
Po pisanju medija, i šabački biznismen Milorad Bogićević je ranije hteo da kupi Fabriku akumulatora Sombor (FAS) koju je doveo do bankrota.

Zdrava logika govori da gazda nema interesa da upropasti svoju firmu da bi je ponovo kupio, ali u Srbiji, kako ukazuje profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić, ima toliko nelogičnosti, tako da i namerni stečaj, koji je nekom u interesu, može da prođe nekažnjeno.

„Sa stanovništa zakona, nije problematično ako vlasnik kupi bivšu firmu u stečaju ukoliko zbog različitih okolnosti nije bilo drugog načina da nastavi poslovanje, ali jeste sa stanovišta morala. Pogotovo je problem ako je firma namerno dovedena u stečaj, što se često dešava, jer vlasnici žele da izbegnu obaveze, prema bankama i državi. Tada se imovina firme prenosi na drugu, povezanu firmu, a kupuje se ona u stečaju zbog imena, brenda ili nečeg drugog“, rekao je Savić za „Biznis i finansije“.

On je istakao da je dokazivanje da je firma namerno gurnuta u stečaj teško i tom problematikom se u Srbiji niko ozbiljno i ne bavi, što se lako objašnjava time da se u nekim slučajevima firme dovode do stečaja uz odobrenje vlasti. „Ništa se ne dešava slučajno, pa tako ni da firmu u stečaju kupuje bivši vlasnik. Pojedini bogataši misle da samo njima treba novac, nisu važni ni poverioci, ni interes države, već samo oni. Geneza srpskih bogataša pokazuje da su svi, ili skoro svi, stekli bogatsvo kriznih 90-tih ili kasnije u sumnjivim privatizacijama, ali uz pomoć ljudi na vlasti“, smatra Savić.

Na pitanje da za „Biznis i finansije“ oceni da li je moralno da bivši vlasnici kupuju firmu u stečaju, državni sekretar u Ministarstvu privrede Dragan Stevanović je kazao da pitanje morala ne bi želeo da komentariše. „Važno je da li se sve sprovodi po zakonu i da li je firma namerno gurnuta u stečaj“, kazao je Stevanović.

Šta kaže zakon?

Po zakonu, ako je direktor ili vlasnik namerno uništio preduzeće, naneo štetu partnerima i radnicima, njegovo ime se po službenoj dužnosti upisuje na crnu listu u Agenciji za privredne registre, zabranjuje mu se poslovanje, osnivanje firmi ili raspolaganje imovinom. Ako nije bilo takve namere, odgovorni ljudi ili vlasnici preduzeća ne snose nikakve posledice, ali se postavlja pitanje kako će oporaviti tu firmu kad je kupe iz stečaja kad su je doveli do bankrota?

Zakonom o stečaju, kako objašnjavaju stručnjaci, propisano je da ukoliko u stečajnom postupku svi zaposleni i poverioci budu namireni i ostane imovine koja se može otkupiti na nadmetanju, nije protivzakonito da se za tu imovinu nadmeću prethodni vlasnici. Naravno, u slučaju ako firma nije namerno odvedena u stečaj, ali tu je zato Poreska policija da „uđe“ u knjige privrednog društva i načini tu procenu.
Odgovor na pitanje da li takav biznismen može da uzme kredit je potvrdan ukoliko se protiv njega ne vodi krivični postupak i ako, naravno, banka želi da mu kredit da, uprkos tome što je njegova prethodna firma otišla u stečaj.

Stečaj sam po sebi ne osuđuje vlasnike, suvlasnike i odgovorno lice u privrednom društvu, osim ako se ne dokaže da je stečaj izazvan veštački. Ako se u postupku provere nađu dokazi da je firma namerno uvedena u stečaj i da je time nanesena šteta zaposlenima u firmi ili poveriocima, tužilaštvo može da odluči da krene u postupak protiv lica koja su odgovorna za to.

Stečaj jeftiniji od postupka likvidacije

Sam tretman stečaja dosta je različit u zakonodavstvima evropskih zemalja i u svetu. U zemljama sa razvijenom tržišnom ekonomijom, stečajni postupak se često sprovodi ne samo kada firma ode u dugove koje ne može da vrati iz svoje imovine, nego i onda kada vlasnici biznisa procena da je taj postupak za njih jeftiniji i birokratski manje komplikovan.

U Srbiji je likvidacija poslovanja toliko komplikovana, da jedno srednje preduzeće ne može da se zatvori po dve do tri godine i to košta između 100 i 350 hiljada evra vlasnike biznisa. Zato se mnogi pre odluče da ga puste da ode u stečaj, onda stečajni upravnik namiri zaposlene i poverioce. Uglavnom, celo opterećenje posla likvidacije firme se prenosi na nekog drugog i neko drugi „trlja glavu“. Ovo je čest slučaj i u zemljama kao što su Holandija, Velika Britanija, ali i u SAD, Kanadi i nekim drugim državama.

Po oceni ekonomista, u Srbiju je od 2.000 godine ušlo skoro 20 milijardi evra prljavog novca i mnogi koji posluju na ovom tržištu nemaju čiste motive, niti mnogo mare za zakone, prava zaposlenih, a pogotovo državne interese. Od njih se mogu očekivati svakakve mahinacije, ali bi zato država trebalo da napravi takvo poslovno okruženje i efikasno sudstvo da oni ne mogu proći nekažnjeno, a pogotovo da se istim ljudima omogućava da upropaste jednu firmu, bez problema osnuju drugu, pa preko nje ili povezanih lica kupe imovinu propale firme, ali bez dugova i obaveza.

Marica Vuković

oktobar 2018, broj 154. 

Uprkos višegodišnjim naporima države da suzbije rad „na crno“, to je i dalje najčešći vid kršenja zakona kome pribegavaju poslodavci u Srbji – od 100 dinara stečenih radom u sivoj zoni, 62 dinara potiče od neprijavljenih plata. Iako Inspektorat za rad uporno pokreće prekršajne postupke protiv ovakvih poslodavaca, veliki broj njih zastari ili se završi propisivanjem kazne ispod zakonskog minimuma, pa je neprijavljivanje radnika „omiljeno“ čak i u javnim delatnostima, kao što je novinarstvo. Javnost se, pak, oko toga uzburka samo kada neko od „fantomskih“ radnika izgubi život na poslu.

Kada bi se dodeljivala nagrada za neobaveštenost, ona bi verovatno nosila ime jednog bivšeg srpskog premijera, a ove godine bi je po svoj prilici dobio Branislav Filipović, direktor firme „Gruppotre“ iz Debeljače. On je pet godina prodavao cipele na crno, ne plaćajući porez, a pravilo ih je oko 100 radnika, od kojih nijedan nije bio prijavljen. Kada je upitan zašto je tako poslovao, Filipović je naveo da „nije znao da je to krivično delo“.

On, međutim, ne bi bio jedini kandidat za našu izmišljenu nagradu. Prema podacima NALED-a za prethodnu godinu, najdominantniji vid poslovanja mimo propisa u Srbiji je zapošljavanje bez ugovora i isplaćivanje zarada na ruke. Od 100 dinara stečenih radom u sivoj zoni, 62 dinara potiče od neprijavljenih plata.

Premale kazne za poslodavce

Ne zna se tačno koliki broj ljudi radi „na crno“ u našoj zemlji, ali zna se kako se poslodavci mogu „uterati“ u legalne tokove. Upravo zato je Inspektorat za rad pooštrio kontrolu poslovanja privrednih subjekata. Od početka ove godine do 31. avgusta inspektori rada su ukupno izvršili 45.027 nadzora, što je za 12.733 više nego u istom periodu 2017. Za to vreme na radu „na crno“ zatekli su 11.528 lica, od kojih je, posle mera koje su preduzeli inspektori rada, preko 80 odsto njih zasnovalo radni odnos.

Broj neprijavljenih radnika u prvih osam meseci ove godine bio je manji od njihovog broja iz istog perioda prošle godine, što pokazuje da su izmene i dopune Zakona o radu, među kojima je i onemogućivanje legalnog antidatiranja ugovora o radu, imale pozitivne efekte na smanjenje rada „na crno“.

Ipak, ima još mnogo prostora za unapređenje u ovoj oblasti. Naime, uprkos visokim kaznama za neprijavljivanje zaposlenih, koje iznose od 300.000 do 1,5 miliona dinara za pravna lica i od 50.000 do 500.000 dinara za preduzetnike, pojedini poslodavci i dalje „zapošljavaju“ fantomske radnike, poučeni iskustvom da mnoge od otkrivenih prekršilaca zakona nikada nije stigla odgovarajuća kazna.

„U 2017. godini zbog zastare je obustavljeno 35 odsto pokrenutih prekršajnih postupaka, po nekom drugom osnovu je obustavljeno njih 20 odsto, a u 17 odsto postupaka je izrečena samo opomena. Neretko se dešava i da sudije za prekršaje izriču novčane kazne koje su niže od minimalno propisanog novčanog iznosa. Prošle godine je prosečan iznos kazne iznosio 114.470 dinara. Sve navedeno umnogome umanjuje ogromne napore inspekcije rada i ne doprinosi smanjenju otkrivenih zakonskih nepravilnosti u oblasti radnih odnosa i bezbednosti i zdravlja na radu“, kažu za B&F iz Inspektorata za rad i dodaju da ova praksa, osim radnika, pogađa i državu: „U prvih osam meseci ove godine poslodavci su kažnjeni novčanim kaznama u ukupnom iznosu od 159.525.000 dinara. Analizom podnetih zahteva za pokretanje prekršajnog postupka u tom periodu, utvrđeno je da bi se, ukoliko bi poslodavci u prekršajnim postupcima koji se vode u prekršajnim sudovima bili kažnjeni srednjim propisanim novčanim iznosima kazni, u budžet Republike Srbije slilo 2.660.637.000 dinara“. Drugim rečima, kazne za rad na crno doprinele su budžetu sa 159 miliona dinara, umesto mogućih 2,6 milijarde, pa i više.

Ugrožen život za 20 evra dnevno

Inspekcija rada je u 2017. godini zatekla najviše neprijavljenih radnika u ugostiteljstvu, trgovini, građevinarstvu, proizvodnji tekstila, kože i obuće, kao i u proizvodnji prehrambenih proizvoda. Značajan broj radnika „na crno“ čine i „sezonci“, čiji status bi od naredne godine trebalo da reguliše Zakon o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima u određenim delatnostima.

Rad „na crno“ je, nažalost, postao toliko uobičajena pojava u našem društvu, da se javnost oko te teme uzburka samo kad dođe do neke nesreće, kao što je to bio slučaj nedavno, kada je u jednom mesecu samo u Beogradu poginulo petoro građevinskih radnika. U raspravama povodom pogibija i nesreća na gradilištima, ističe se da su njihovi akteri u velikom broju slučajeva neprijavljeni radnici, koji svoj posao obavljaju bez adekvatne zaštitne opreme.

Kako izgleda rad „na crno“ u građevinarstvu pitali smo Dušana V. koji je prošle godine obavljao visinske radove kod poslodavca kod kojeg nije sreo nijednog prijavljenog radnika. „Lako smo se dogovorili oko radnog vremena, ali što se zarade tiče dugo nisam znao na čemu sam. Na kraju se ispostavilo da radim težak fizički posao, na zgradi, na visini od koje bi neko drugi možda dobio nesvesticu, neobezbeđen, za svega 20 evra dnevno. Gazda bi nas isplaćivao kada je imao novca, u zavisnosti od toga da li je neko kaparisao stanove koji su na prodaju. A mi smo za to vreme radili na skeli koja je na petom ili šestom spratu, ponekad i po krovovima, u svojoj odeći, bez osiguravajućeg užeta ili druge zaštite. Nije mi to delovalo normalno, ali poslodavac je izbegavao da o tome razgovara“.

Iako naš sagovornik nije građevinac po struci, preduzimaču koji ga je angažovao to nije predstavljalo problem – primio bi svakoga ko se ne plaši da malteriše i obavlja druge građevinske poslove na velikim visinama. Iako su radili i zimi, jedina „povlastica“ koju su imali bio je topli obrok, dok su bezbednosni uslovi bili mimo svih propisa – osim što nisu imali zaštitnu opremu, ni skela nije bila stabilna. „Zato smo, kada bismo sa kantama od po 20 kilograma u rukama prelazili preko škriputavih dasaka, stalno pogledom tražili neku šipku za koju bismo se uhvatili u slučaju da pukne drvo ispod nas“, kaže Dušan, koji je dao otkaz na ovom poslu, ne želeći više da glumi Spajdermena po neobezbeđenim prestoničkim zgradama.

Neprijavljena pred kamerama

Osim građevinskih firmi, poznato je da i kafići angažuju veliki broj neprijavljenih radnika, uglavnom konobara, ali to ne znači da su ostale grane privrede imune na ovu praksu. Čak i neke javne poslove, čiji delatnici su mnogo vidljiviji publici nego u građevinskom i ugostiteljskom sektoru, obavljaju neprijavljeni radnici.

Primera radi, Jelena N. od 15 godina dosadašnjeg radnog iskustva za osam godina nema plaćen staž, jer nikada kao novinar nije bila prijavljena, ni u štampanim ni u elektronskim medijima. Kaže da nije imala plaćeno bolovanje ni odmor, a posle otkaza nije uspevala da ostvari prava u Nacionalnoj službi zapošljavanja.

Sagovornica B&F-a je na jednoj televiziji čak pravila priloge, pojavljivala se ispred kamere i potpisivala imenom i prezimenom, iako je sve vreme radila neprijavljena. „U jednoj drugoj redakciji skoro niko od novinara nije bio prijavljen. Dok sam ja tamo radila inspekcija nije dolazila, ali smo se mi međusobno pitali šta bismo radili u slučaju da se inspektori pojave na vratima, jer nam niko nije dao sugestije kako da se ponašamo u tom slučaju“, priseća se Jelena tadašnjih dilema. Ona je u međuvremenu odustala od novinarstva, i sada radi druge poslove u kompanijama gde je uvek prijavljena.

Telefon za prijavu poslodavaca koji krše radne propise

U sklopu projekta „Reci NE radu na crno“, koji sprovodi Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, aktivirana je besplatna telefonska linija za prijavu rada „na crno“. Građani Srbije sada mogu u bilo koje doba dana anonimno, pozivom na broj 0800 300 307, prijaviti angažman bez zaključenog ugovora o radu. Iz Inspektorata za rad kažu da se mali broj uposlenika odlučuje da prijavi poslodavce zbog straha od gubitka posla, te da to ljudi čine uglavnom po završetku radnog angažmana. Osim poslodavaca koji ne prijavljuju radnike, ljudi se najčešće žale i na one koji ne isplaćuju zarade i naknade, ne dostavljaju obračune zarade, ne isplaćuju naknade zaposlenima koji su na trudničkom, porodiljskom odsustvu i odsustvu radi nege deteta, ali i na poslodavce koji ne obezbeđuju odgovarajuće radne uslove.

oktobar 2018, broj 154.