Siromašni rumunski računovođa Stefan Mandel ostao je upamćen kao čovek koji je ojadio državne lutrije širom sveta i to potpuno zakonito, koristeći osnovne principe matematike. Zajedničku istragu protiv njega pokrenuli su FBI, CIA i Interpol, ali slučaj je zatvoren bez ijedne optužnice. Mandelov sistem je bio toliko razoran, da su nadležni za igre na sreću morali da promene zakone.
Statistika kaže da je nekoliko puta veća šansa da vas tokom života pogodi grom nego da uplatite listić za loto koji će vas preko noći pretvoriti u milionera. Ipak, za jednog čoveka ovi zakoni prirode i matematike nisu važili. Ili, tačnije rečeno, on ih je razumeo bolje od ostalih.
Stefan Mandel, računovođa poreklom iz Rumunije, postao je fenomen u industriji igara na sreću, kao čovek koji je 14 puta osvojio glavnu premiju na lutrijama širom sveta. Ono što njegovu priču čini neverovatnom jeste činjenica da Mandel nikada nije varao, nije hakovao softvere, niti je imao insajderske informacije. Njegovo jedino oružje bili su matematika, strpljenje i sistem koji je funkcionisao sa vojničkom preciznošću.
„Ja sam čovek koji rizikuje, ali na proračunat način“, izjavio je Mandel godinama kasnije u jednom od svojih retkih intervjua za rumunske medije. „Brijanje brade je takođe lutrija. Uvek postoji šansa da se posečem, dobijem infekciju i umrem, ali ja to ipak radim jer su šanse u moju korist.“
Samouki matematičar
Mandel je rođen 1940. godine u siromašnoj jevrejskoj porodici u Rumuniji. Zbog loše materijalne situacije nije mogao da studira, već se odmah posle srednje škole zaposlio kao računovođa u jednom državnom rudarskom preduzeću. Njegova mesečna plata iznosila je svega 360 leja, što je u to vreme imalo vrednost od oko 88 američkih dolara. Taj novac jedva je pokrivao osnovne životne namirnice, pa je ubogi računovođa neprekidno razmišljao kako da pobegne iz zemlje. Izlaz je pronašao u – lutriji.
Mandel je sate provodio za kuhinjskim stolom, analizirajući radove iz teorije verovatnoće koje je napisao matematičar Leonardo Fibonači u 13. veku. Shvatio je da lutrija, ukoliko se posmatra isključivo kao niz brojki, ima jednu suštinsku manu – sistem je zasnovan na pretpostavci da će igrači kupovati samo mali broj nasumičnih kombinacija. Niko u državnoj administraciji nije računao na mogućnost da neko pokuša da kupi sve kombinacije.
Mandel je mnogo pre pojave veštačke inteligencije razvio model koji je uspevao da predvidi pet od šest pobedničkih cifara, čime je broj potrebnih kombinacija smanjio sa nekoliko miliona na svega nekoliko hiljada. Zajedno sa grupom prijatelja koji su uložili sitne svote, odlučio je da testira formulu. Umesto utešne nagrade kojoj se nadao, Mandel je osvojio glavnu premiju.
Nakon što je isplatio uloge prijateljima i podmirio poreze, ostalo mu je dovoljno novca da potplati korumpirane državne službenike i dobije dozvolu za izlazak iz Rumunije, koja se tada nalazila iza „gvozdene zavese“. Prva stanica bio je Izrael, a krajnje odredište Australija, gde će njegova operacija dobiti industrijske razmere.
Australijska fabrika za dobitne listiće
Australijska lutrija imala je mnogo veći fond, ali i neuporedivo veći broj mogućih kombinacija, preko 3,8 miliona. Mandel je shvatio da takav sistem zahteva nova pravila igre. Ona su bila jednostavna u teoriji, ali zastrašujuće složena u praksi.
Stoga je Mandel tražio isključivo one igre na sreću gde je glavni dobitak bio najmanje tri puta veći od ukupnog broja kombinacija. Na primer, ako je fond 10 miliona dolara, a uplata svih kombinacija košta nepunih četiri miliona, matematika garantuje ogromnu zaradu.
Pošto sam nije imao tolike milione, Mandel je osnovao investicioni fond i privukao hiljade malih ulagača koji su verovali njegovim proračunima. Rumunskom računovođi je išlo na ruku to što je u tadašnje vreme zakon dozvoljavao da igrači sami štampaju svoje listiće kod kuće i donose ih na uplatna mesta. Mandel je napunio magacin u Melburnu najsavremenijim računarima i laserskim štampačima koji su radili 24 sata dnevno, štampajući milione kombinacija sa unapred unetim brojevima.
Tokom osamdesetih godina, Mandelov fond je na ovaj način osvojio čak 12 glavnih premija širom Australije, usput pokupivši i stotine hiljada manjih dobitaka. Australijske vlasti uhvatila je panika. Sistem je bio apsolutno legalan, ali je potpuno obesmišljavao koncept igre. Država je reagovala tako što je izmenila propise. Nadležni su prvo zabranili kompjuterski štampane listiće a potom i mogućnost da veliku količinu kupona kupuje samo jedna osoba. Mandel je morao da potraži novo igralište.
Logistički košmar
Početkom devedesetih, rumunski računovođa je našao novu metu – državnu lutriju američke savezne države Virdžinije, gde je u februaru 1992. godine premija narasla na čak 27 miliona dolara. Listić je koštao jedan dolar, ali pravila su nalagala da igrači biraju šest brojeva od 1 do 44, što je značilo da postoji ukupno 7.059.052 mogućih kombinacija.
Matematička jednačina je bila jasna, ali se Mandel suočio sa logističkim košmarom. Kako fizički kupiti i platiti više od sedam miliona listića u roku od samo 72 sata, koliko iznosi period između dva kola? Dovitljivi Rumun je angažovao firmu iz Melburna da odštampa listiće, što je trajalo tri meseca. Zatim je tone papira brodovima i avionima prebacio u SAD. Tamo je unajmio mrežu od 35 regionalnih koordinatora i preko stotinu kurira koji su doslovno okupirali benzinske pumpe i prodavnice širom Virdžinije, kupujući listiće u blokovima od po nekoliko hiljada komada.
Uprkos vrhunskoj organizaciji, došlo je do drame samo nekoliko sati pre zatvaranja uplatnih mesta, jer je jedan od prodajnih lanaca odustao od uplata zbog preopterećenosti sistema. Mandelov tim je uspeo da uplati „samo“ 6,4 miliona od potrebnih sedam miliona kombinacija, odnosno oko 99,3%. To je značilo da je ipak postojao rizik od neuspeha. Ali, Mandel i članovi njegovog fonda imali su i zrno sreće. Osvojili su premiju od 27 miliona dolara i dodatnih 900.000 dolara po osnovu sporednih nagrada.
Penzija na plaži
Ovaj istorijski dobitak izazvao je potres u Americi. Državne institucije bile su ubeđene da je reč o prevari neviđenih razmera ili pranju novca. Usledila je četvorogodišnja istraga u kojoj su učestvovali FBI, CIA i Interpol, ali istražitelji i poreski inspektori morali su na kraju da zatvore slučaj bez ijedne optužnice. Svaki popunjeni listić bio je uredno plaćen, porez je bio obračunat, a novac ulagača čist. Pokazalo se da je Mandel jednostavno koristio „rupe“ u zakonu i osnovnu matematiku da bi osvojio neverovatne sume novca.
Kako bi sprečio da se ovakav scenario ikada ponovi, američki Kongres je ubrzo doneo niz zakona kojima je zabranjeno štampanje listića van zvaničnih uplatnih mesta, kao i kupovina srećki putem interneta. Virdžinija je tako postala poslednja stanica Mandelovog loto carstva.
Iako je on sam inkasirao milione, sudbina ulagača bila je drugačija. Zbog ogromnih troškova transporta, štamparija, logistike i dugogodišnjih pravnih bitki, pojedinačni ulagači su dobili znatno manje sume od onih koje su očekivali.
Šta je bilo sa Mandelom? Posle neuspešnih preduzetničkih poduhvata u Velikoj Britaniji i propalih poslova sa osiguranjem u Izraelu, nekadašnji rumunski činovnik je 1995. godine proglasio bankrot. Ipak, ostalo mu je dovoljno novca da ostatak života provede leškareći.
Danas, osamdesetšestogodišnji Stefan Mandel vodi povučen život na tropskom ostrvu Vanuatu u Južnom Pacifiku. Daleko od očiju javnosti, kamera i poreskih uprava, čovek koji je porazio teoriju verovatnoće uživa u penziji pored plaže. Svoju tajnu formulu nikada nije u potpunosti otkrio. Kada ga je jedan novinar agencije Associated Press upitao za detalje njegovog sistema, Mandel je odgovorio: „To bi bilo kao da tražite od Koka-kole da vam oda svoj tajni recept.“
Zorica Žarković
Biznis i finansije 247/248, jul/avgust 2026.
Foto: HayDmitriy, Depositphotos