Некатегоризовано

Civilno društvo u Srbiji još uvek je sektor u formiranju, a naša
spora i neizvesna tranzicija koja je inicijalno podstakla njegov
nagli razvoj, sad ga guši. Nakon promene vlasti, nacionalisti i
konzervativci su ponovo nametnuli akterima civilnog društva atribute
nekompetentnih, nepouzdanih organizacija sumnjive legitimnosti.
Zamrla je javna komunikacija i razmena ideja između vladinih agencija
i civilnog društva. U domaćoj ionako nepoverljivoj javnosti još je
manje volje da se ove organizacije prihvate iako su građani, zapravo,
slabo obavešteni o samoj prirodi i ulozi civilnog društva.

Biznis i Finansije is a monthly magazine for the business community – top and middle management – and various other readers interested in the economic aspects of culture, art, marketing, IT and science.

The owner of the Biznis i Finansije magazine is the Belgrade-based private publishing company Bif Press.

Biznis i Finansije regularly publishes ten issues of the magazine per year, and four major business editions.

The 80+ pages of the magazine are devoted to articles written by professional journalists, leading economists and industry analysts in Serbia and from abroad, and they cover macroeconomic, business and financial topics as well as topics in the Serbian IT industry, marketing, culture, architecture and various other fields.

Major business editions are:

– Biznis TOP, which offers the rankings of the most successful Serbian companies, according to the turnover and profit in the state and private sectors based on the official financial results provided by the Serbian central bank; in-depth analyses of the business climate in various business sectors written by the leading economists, industry professionals and independent analysts.

– Finansije TOP, which presents the rankings of the most successful banks, insurance companies, brokerage houses, private investment and pension funds and auditing companies, based on official financial analyses and analyses of each sector.

– TOP 500 companies in the Central Europe, in partnership with Deloitte, presents the rankings of the top companies and financial institutions in 17 countries of the CE region.

– MSP, special edition devoted to the development of small and medium business in Serbia.

B&F cooperates with a number of business clients including: Ernst & Young, PwC, Deloitte, the European Commission, all major banks such as Credit Agricole, Societe Generale, Findomestic and other financial institutions, companies and state bodies such as the Serbian Business Registers Agency.

Biznis i Finansije is published in Serbian while selected business analyses in English are available on our website.

U Italiji se 24. i 25. februara održavaju izbori – „presudni“, kao i uvek. Sjajni TV novinar, Enco Bjađi, koga je Berluskoni oterao sa državne TV RAI i iz života, jer je osamdesetogodišnjaku novinarstvo bilo smisao postojanja, rekao je nekoliko sažetih istina o svojoj zemlji, među njima i ovu: „U Italiji je situacija uvek tragična, ali nikada ozbiljna“. Naime, nakon veštog svrgavanja Berluskonija krajem 2011. godine, vladu tehnokratskog spasa formirao je Mario Monti, predsednik najčuvenijeg italijanskog ekonomskog univerziteta Bokoni i bivši komesar za tržište i konkurenciju u EU, te za godinu dana uspeo da reformiše i sredi ekonomiju toliko da je famozni spred sveo sa 574 na ispod 300, što kreditne obaveze smanjuje za oko 40 milijardi evra. Italija je njemu zahvaljujući prestala da bude pretnja: njen bi krah povukao za sobom EU i evro.

Tri meseca pre isteka mandata te vlade Berluskoni je zapretio da će je oboriti ako ne usvoji dva zakona koji njemu obezbeđuju sudsku nedodirljivost i veće prihode medijske imperije. Monti je podneo neopozivu ostavku ne želeći da služi nikome, pa su raspisani prevremeni izbori. Tehnokrati to obično ne rade, ali Monti nije odoleo da  učestvuje u političkoj igri te je stvorio svoju pseudopartiju „S Montijem za Italiju“. Njegove ambicije su uočljivo veće nego što su realne šanse (oko 10% potencijalnih glasača). Tokom tehnokratskog upravljanja i sprovođenja reformi najjači saveznik mu je bila demokratska partija levice (PD) koju je, međutim, postavši političar definisao kao svog „prirodnog protivnika“, a desnici ponudio savez pod uslovom da prethodno sa svog vrha ukloni Berluskonija. Ima logike: Monti je ipak bio jedan od ekonomista u vrhu Goldman Sachs banke, Moody’s kredit rejting agencije, Coca Cole, Atlantic Council think tanka i miljenik Vatikana, te mu pakt čak i sa umerenom levicom nije blizak. Gotovo po svim anketama, levica (PD) koju  predvodi smireni evropejac i dosledni reformator Bersani, dobiće najviše glasova, ali je pitanje hoće li imati i većinu. U bilo kakvoj sprezi sa Montijem odneli bi pobedu kojom bi slistili ne samo Berluskonija nego i druge populiste sa krajnje levice i desnice. Bersani je ponudio takvu saradnju, ali je Monti nije prihvatio.

Nastao je politički haos besmislenih nadmetanja pa se „suštinskim stvarima u Italije ne bavi politika nego sudovi i komičari“ (opet Bjađi). Sud je otkrio da je u najstarijoj banci na svetu – Monte Paschi di Siena (osnovana 1472. godine), u dugo prikrivanoj igri sa derivatima prokockano 4, možda 8, možda 9, a možda čak 11 milijardi evra. Skandal ogromnih razmera koji sve političke partije teže da minimizuju, jer su sve upletene u manipulisanje bankom. Istovremeno, komičar Bepe Grilo, osnivač političke partije „Pet zvezdica“ populistički hara političkom scenom i dobija, po anketama, 12% do 14% glasova. Niču ili dižu glavu brojne grupe i partije naročito na krajnjoj desnici, pa je tako Italija dobila svoju podružnicu grčke „Zlatne zore“, a čak je i novosadski vođa Nacionalnog stroja, Goran Davidović, dolazio na bratimljenje sa italijanskim fašistima. Da bi se dodvorio rastućoj ultradesnici, Berluskoni je na Dan sećanja došao nepozvan na komemoraciju i izjavio kako je Musolini, kad se izuzmu rasisitički zakoni, uradio mnogo dobroga! Ukratko haos – gotovo ludilo.

A haos takođe ima cenu. Od 2008. godine BDP je pao za 6,8% i shodno tome u proseku 35 preduzeća dnevno prestaje da postoji; nezaposlenost koja je bila jedna od najnižih u EU dosegla je 11,2%, a među mladima do 25 godina čak 36,6%; porezi su porasli na 46%, što praktično znači da uz ostale namete zaposleni sa 2.000 evra bruto plate na ruke primi 1.060 evra. Trošak za hleb porastao je za 41,5%, za meso 37,6%, za ribu 57,5%, za odeću 40,3% i tako u  nedogled. Četvrtina Italijana nalazi se na ivici siromaštva, čak 30% policajaca radi dodatno, na crno, dakako…

Italija, zemlja koja je bila pojam dobrog života spala je na 31. mesto Indeksa kvaliteta života, samo četiri mesta pre Srbije, a daleko ispod Slovenije (15. mesto), pa čak i Hrvatske (22. mesto). Pad na nivo „Trećeg sveta“ obol je mentalitetu političke nesloge i bezočnog ličnog profitiranja. Kraj bih opet prepustio Encu Bjađiju: „Italijom nije nemoguće upravljati, ali je beskorisno“. I jedno i drugo pokazao je Monti kao tehnokrata i političar. Inače onaj ko na izborima tesno pobedi, neće imati dovoljnu većinu u parlamentu da bi uradio bilo šta korisno po zemlju i građane.

Milutin Mitrović

Iako je socijalno nezadovoljstvo prisutno, ključni politički motivi su odbrana dostojanstva i građanskih prava od korumpiranih političara. Zvanično ne postoji organizator pobune. Koordinira se preko interneta, kao većina današnjih demonstracija. U njima učestvuju mladi, podržavaju je sindikati, Društvo pisaca i druge asocijacije, ali najviše slobodne javne ličnosti. Veliki skup u Cankarjevom domu u organizaciji Društva slovenačkih pisaca zakazan za 31. januar samo je jedan u nizu serije buntova koji svoju kulminaciju imaju ne na ulici nego na internetu.

„Slovenija junačka…“

Mi gremo naprej, mi strelci
I plamen gre pred nam
Kot Bog pred Izraelci
(Oton Župančič)

„Mi, građani Slovenije ne želimo da živimo u nasilno ideološki raspolućenoj, sistematski iskorumpiranoj državi, na čijem su čelu sebični partijski interesi, pomešani sa vlasništvom kapitala koji nas pljačka, koji je već oteo imovinu slovenačkog naroda! Zahtevamo ostavke političara koji u ime stranačkih programa podržavaju otimanje slovenačkog bogatstva i sistematično uništavanje privrede, koketuju sa vrhom katoličke crkve, kojoj je vraćeno bogatstvo koje nikada nije bilo njeno! /…/ Demokratija, u ime koje danas dižemo glas, jeste neposredna demokratija u kojoj ćemo sami odlučivati o svojoj sadašnjosti i budućnosti!“ Ovo je deo pisma kojim se Društvo pisaca Slovenije priključuje opštim protestima. Ponovo, kao i tokom borbe za osamostaljivanje Slovenije, pisci su stali u prve redove u borbi za…

Za šta se bore?

Nezadovoljstvo sve korumpiranijom i osionijom političkom elitom tinja još od problematičnih izbora za premijera 2011. godine kada je Janša uspeo da postane premijer iako je imao manje glasova nego Zoran Janković. Zakulisnim političkim igrama onemogućio je Jankovića da sastavi većinu u skupštini i time nametnuo sebe kao jedino rešenje. Zatim je 2012. godine uspešno „režirao“ da za predsednika države bude izabran prilagodljivi Borut Pahor, a ne dotadašnji moralno stabilni Danilo Türk.

Dakle 2. novembra 2012. kada je pred zgradu opštine Maribora izašla grupa ljudi da protestvuje protiv gradonačelnika Franca Kanglera bio je to samo „izbruh“ (erupcija) dugotrajnog nezadovoljstva. Neposredan povod je bio gotovo beznačajna promena režima parkiranja u centru grada. Pravi razlog je što se gradonačelnikovo ime pojavljuje u brojnim istragama za korupciju, favorizam i klijentelizam naročito oko organizacije Zimske univerzijade 2013. u Mariboru (Pohorje). Ponašao se kao gazda, pa je stekao nadimak „Mariborski šerif“. Komisija za borbu protiv kriminala svrstala ga je među one protiv kojih bi sud morao da povede istragu. U tom smislu njegova kandidatura za izbor u Državni savet shvaćena je kao namera da se imunitetom u narednih pet godina zaštiti od odgovornosti. Protestanti su obilazili kuće i stanove funkcionera u uručivali im „otkaze“. Masa je svakim danom postajala sve veća i 26. novemra dostiže 20.000 demonstranata. Za grad sa 95 hiljada staloženih stanovnika to je mnogo. Sledećeg dana izbijaju demostracije u Ljubljani, Kranju, Jesenicama i širom Slovenije.

Slovenija nije zemlja Trećeg sveta i nema svoj Tahrir trg kao Kairo. Njeni se protesti mere inteligencijom i odlučnošću, a ne prevelikim brojem demonstranata. Koriste se sva sredstva komuniciranja: na internetu je mnogo veća gužva negoli na ulicama. Odbor za pravičnost i solidarnost iznosi svoj program u tri tačke: prva tačka: VLADA, druga: MORA, treća: PASTI! Namera demonstranata ipak nije rušenje poretka nego političara koji vode zemlju u sve veću zavisnost od spoljnih diktata i nasuprot principima na kojima je samostalna Slovenija nastala. Pisci u svom proglasu kažu: „kriza je shvaćena kao prilika za primenu najrazličitijih surovih metoda, kojima se ljudima otimaju osnovna prava /…/ Nikako nije istina da sloboda i jednakost ne mogu da opstaju zajedno, kako želi da nas ubedi vladajuća elita…“ Vladajuća elita dakako nema namere da se pomera, već traži načina da sa što manje ustupaka ostane tu gde jeste. Na ispitu je slovenačka demokratija, donosno ugroženo pravo građana da odlučuju o sudbini svojoj i svoje zemlje.
Malo koja zemlja ima tako savršenu prezentaciju na Internetu ako Slovenija. Kod njih profesori na fakultetima daju studentima za seminarski da obrade neku jedinicu za internet – 10 redova, za koje treba pročitati bar toliko knjiga da bi se to kratko sštivo napisalo. U Sloveniji kompjuter poseduje 76 odsto porodica, a čak 98 odsto mladih do 25 godina koristi kompjuter i internet.
Komisija za borbu protiv korupcije saopštenjem o korumpiranosti političara, a pre svega Janeza Janše (SDS) i Zorana Jankovića (PS) povukla je okidač nagomilanog nezadovoljstva i izmamila narod na ulice. Janša nije bio u stanju da dokaže poreklo 200.000 evra, sume koja na istok i jug od Slovenije ne bi fascinirala ni sudije za prekršaje. Janković je već nešto ozbiljniji – 2 miliona. U međuvremenu, mariborski „šerif“ Kangler, od kojega je sve počelo, daje ostavku, pošto je pored korupcije u javnost dospela informacija da je diplomski rad napravio prepisivanjem tekstova iz stručnog časopisa Lex localis. Plakati sa slikom Kanglera i parolom po mariborski: „Gotof je“ preplavljuju Maribor. Simbolika antimiloševićevskog „Otpora“ ogleda se i u sve češćoj upotrebi stilizovane pesnice na plakatima. Uzgred, 19. avgusta najtiražniji italijanski dnevnik „La Repubblica“ objavio je u nedeljnom dodatku na tri strane reportažu o Srđi Popoviću iz Otpora, jednom od 100 najuticajnijih osoba na planeti, prema kriterijumima Foreign Policy, nazvavši ga najuspešnijim srpskim izvoznikom, sa vezama u Ukrajini, Zimbabveu, Tunisu, Egiptu… Da je tekst objavljen tri meseca kasnije verovatno bismo saznali ima li umešane prste i u Sloveniji, ili je u pitanju samo likovna podudarnost.

Na nalaz Komisije protiv korupcije, Janša, još arogantniji nego „šerif“ iz Maribora, reaguje diskvalifikujući članove kao zaverenike, a sebe proglašava žrtvom UDBE, rasizma i galopirajućeg komunizma. Nasuprot njegovoj zadrtosti je masa pretežno mladog i razdraganog sveta koja se mahom na vedar način, ali odlučno, ne miri sa upropašćivanjem njihove zemlje. Budući da mi nemamo prostora da se pozabavimo tim ponašanjem, koje je posebno važno kao dokaz zrelog civilnog društva, naveo bih da najkvalifikovaniju seriju izveštaja sa slovenačkih protesta Svetlane Slapšak promptno objavljuje Peščanik na svom sajtu. O Janši u hrvatskom Novom listu Denis Romac piše: „kao da je Slovenija njegov ratni plijen, taj Durth Vader slovenske politike, koga je pokojni Drnovšek nazvao ’princ tame’, ponovo se potvrdio sljedbenikom strategije Sun Tzua koja temelji na prevari protivnika te prikrivanju slabosti posezanjem za silom…“ Dok je Janković zamrznuo svoj predsednički mandat u Pozitivnoj Sloveniji, Janša i njegova Slovenska demokratska stranka ni slučajno nemaju namere da podlegnu zahtevima demonstranata i Komisije za borbu protiv kriminala (KPK). Nije on džaba svojim ljudima pokrio ključna mesta u sferi informacija, sudstva i policije.

Zvanično ne postoji organizator pobune. Koordinira se preko interneta, kao većina današnji demonstracija. U prvom redu tu je mlada generacija, a podržavaju je sindikati, Društvo pisaca i druge asocijacije, ali najviše slobodne javne ličnosti. Na primer, Rastko Močnik, uz Slavoja Žižeka najpoznatiji slovenački sociolog i van njenih granica, pridružio se demonstrantima tvrdnjom da: „Treba promeniti sistem koji rađa krađu /…/ Naime, korupcija, klijetelizam, nepotizam itd. nisu samo moralni problem, nego su u prvom redu politički problem“. Politološkinja Vlasta Jelušič, definiše još preciznije: „Radi se o etičko-političkim osnovnim pitanjima zajednice. Ljudi ne traže ’hleba i igara’ nego politički uticaj. Zato su protesti izrazito politički, a ne socijalni. Svi koju budu pokušali da ih prevedu u parcijalne zahteve biće izviždani. Tvrdnje nekih političara i dežurnih analitičara da demonstranti ne izražavaju jasno svoje zahteve, podesća me na zloglasni Miloševićev bezobrazluk iz osamdesetih: „Ne čujem dobro!“
Profil demonstranata može se nazreti iz otvorenog pisma jednog od njih: „Većina nas više ne vidi budućnost i mogućnost za svoj napredak; kao inicijator projekta Simbioz@ koji je dobio nagradu Evropskog parlamenta, kao građanin Evrope, tvrdim da nije problem u građanima. Meni, Žigi Vaupotiču, nije stalo do političke karijere, ali mi jeste stalo do toga da Slovenija bude jedna od najrazvijenijih država… Želim da živim u državi koja mladom čoveki omogućava razvoj i daje razloge da bude ponosan na svoje političare“. Pismo je upućeno svim vodećim ličnostima Slovenije.
Koliko god tvrdili da razlozi pobune nisu socijalne prirode, ipak je naglo ekonomsko propadanje privrede i zemlje presudan podstrek nezadovoljstva. Slovenci svoju državu smatraju zaista svojom, građanskom i žele da je brane od političkog i ekonomskog otimanja. Prava koja su jednom osvojili ne prepuštaju sprezi političara i bogataša. Jednom stečeno dostojanstvo građanina – proizvođača i upravljača, ne dozvoljavaju da im bude oteto. To je najdirektniji osnov zašto ih desničarska Janšina medijsko-politička mašinerija napada da žele povratak samoupravljanja i komunizma. Oni se zapravo bore za drugačije društvo i odnose nego što im to nameće desnica i međunarodni poredak. Medalja „To big to fail“ (preveliki da bi propali) dobija i poleđinu: „To small to win“ (premali da bi pobedili).  Zato se bojim da su mali da bi izborili svoja prava, ali su veliki u svojim zahtevima za pravednijim i boljim društvom i u nameri da političarima objasne kako oni postoje zbog naroda, a ne obratno.

Interpretacije ekonomskog stanja

Jedan moj prijatelj, slovenački akademik, istina nije ekonomista, malo mi je, svojedobno spočitao da u tekstovima idealizujem Sloveniju i Slovence. Kosnulo me je to, jer robujem starinskom poimanju poštenog novinarstva. Zato sam pokušao da proverim svoje argumente. Otkrio sam da nisam naveo važne stvari, recimo: Tačno je da su plate u Sloveniji (987 €) upola manje nego u Austriji (1.873 €), sa kojom se Slovenija opsesivno poredi, ali je po kriterijumu jednakosti građana Slovenija na prvom mestu u Evropi, ispred Danske i Austrije; po niskom stepenu rizika od siromaštva Slovenija je četvrta, ispred Austrije i Švedske; po broju građana sa univertzitetskom diplomom je na skandinavskom proseku, malo iza Austrije i znatno ispred Češke; po malom broju mladih koji niti rade niti studiraju je na drugom mestu, odmah iza Austrije, a ispred Finske; po opštem znanju srednjoškolaca je prva (2011.), a po znanju matematike druga u svetu; po radu na određeno vreme je na 18. mestu između Švedske i Holandije; po „Happy planet index-u“ koji je neka vrsta subjetivnog osećaja zadovoljstva, nema je među prvima, jer se tamo nalaze Kostarika, Vijetnam i Kolumbija, a razvijena Švajcarska je tek na 34. dok je Austrija na 48. mestu. Meni bar to objašnjava moj nesporazum sa akademikom – razvijeni nisu zadovoljni svojim stanjem i to ih gura napred u još bolje od onoga što imaju.
Po bitnim ekonomskim indikatorima Slovenija jeste pala i to naročito tokom „prve Janšine vlade 2004 /08. godine. Tada je došlo do enormnog zaduživanja slovenačkog bankarskog sistema koje je ekonomiju izbacilo iz ravnoteže. Zaduženja u inostranstvu su se tada utrostručila. U tom ludo pijanom stanju zaduživanja Janša, Baljuk i Kranjec možda nisu imali pojma šta se događa. Možda jesu? Ako jesu onda je to još strašnije. Jer ako neko namerno ruši finansijske temelje države, onda je to veleizdaja“ – tvrdi Marko Golob, nekadašnji član AUNK (Agencije za investicije) izbačen, jer se suprotstavio lošoj politici. Slovenački javni dug, koji je 2008. godine iznosio 22 odsto BDP, prošle godine je dospeo do 52,7 odsto, a procenjuje se da će ove godine dostići do 67,3 odsto BDP. U odnosu na prosek EU od 90 odsto to je još uvek dobro, ali nije umirujuće za jednu solidnu zemlju čemu građani Slovenije teže i zahtevaju to od onih koji su na vlasti.

Avgusta prošle godine tri najveće rejting agencije: Moody’s, Standard & Poor’s i Fitch sinhronizovano su snizili rejting Slovenije. Neurotična finansijska scena odmah je odgovorila panikom: „Slovenija će morati da moli finansijsku pomoć“ (Der Spiegel), u Briselu je počela priča da se priprema „trojka za Sloveniju“ te su je svrstali kao „šestu državu kojoj preti finansijski krah“. Pritisak je urodio plodom, iako je svakome jasno da je slovenački dug premalen da bi ikoga ugrozio. Finansijski šakali su nanjušili plen. Ministar finansija, koji je inače tvrdio da ne da ni evra gubitnicima, odjednom je „u cilju ozdravljena sektora“ kojim vlada predložio stvaranje „Slabe banke“. U pitanju je holding, nazvan Slaba banka, na koji bi se prenela sva nenaplativa potraživanja iz banaka i tako izvršila sanacija bankarskog sistema. Cena tog poduhvata je 4 milijarde evra, odnosno 11,3 odsto BDP Slovenije. Pored sindikata, za koje se moglo očekivati da su protiv sanacije banaka umesto sanacija privrede, medju protivnicima se našao znatan broj javnih ličnosti, na prvom mestu takozvani „pravi ekonomisti“ (Mencinger, Gaspari, Ribnikar, Bogo Kovač…) ali i grupa mlađih koji nisu „prodali dušu“ i tvrde da se merom ministra samo spasava neefikasnost banaka, jer dobijaju dokaz da ne moraju same da podnose posledice lošeg poslovanja.
Demonstrante je Janša nazvao izdajnicima reformi koji žele da spreče promene i „time nateraju Sloveniju da traži međunarodnu pomoć, čime bi upropastili zemlju samo da bi srušili vladu“. U pitanju je, po njemu, ništa manje nego „sabotaža suverenosti“ zemlje. Onda je posegao za tehnikom koju je verovatno učio kao student Opštenarodne odbrane u jugo razdoblju: naprasno su nestali spiskovi sa potpisima zahteva za referendum o ustavnosti spasavanja banaka. Janša pere ruke i tvrdi da će sprovesti istragu. Izmislio je i telefonsku podršku predsednika EU Van Rompuja. Time je prevršio meru i okrenuo nedvosmisleno masu demonstranata protiv sebe. Poslanici njegove partije su mu izglasali poverenje, što on tumači kao poverenje naroda. Na izborima je imao manje glasova nego Janković, što je dakle još jedna laž. Svojim ponašanjem sumorno podseća na italijanskog bivšeg premijera Berluskonija. Neistine, manipulacije, bespogovorno vladanje sopstvenom partijom, odlaganja suđenja (zbog trgovine oružjem) korišćenjem imuniteta… samo što njemu teže ide, jer slovenački građani nemaju rastegljive moralne kriterijume poput Italijana.
Sindikati su 23. januara organizovali generalni štrajk javnog sektora kojem se nije odazvalo samo 8 odsto zaposlenih. Policija je svoj štrajk započet 18. januara prekinula na kratko da bi održavala red u vreme generalnog štrajka. Oba štrajka su inspirisana najavom vlade da će smanjiti plate i operativne dodatke (visoke u policiji i zdravstvu) za onoliko koliko su dotični sektori probili svoje budžete. Parole na demonstarcijama ipak ne pominju plate nego odbranu dostojanstva i nameru da nateraju političare da slušaju narod, jer postoje zbog njega a ne obratno.
Za 31. januar je predviđen veliki skup u Cankarjevom domu u organizaciji Društva slovenačkih pisaca. Građani Slovenije započeli su ozbiljnu bitku. Bitku za demokratiju, za vladavinu naroda, a protiv otuđene politike koja zna za građane samo kada vaja loviti glasove za izbore. Utoliko je bunt građana koji nije u organizaciji sindikata nešto kvalitativno novo i dostojanstvenije od borbe za, inače pravovaljano, povećanje plata. Ukoliko bi oni uspeli bio bi to primer i drugima da brane svoje dostojanstvo i građanska prava. Ako ne uspeju, biće jedan od doprinosa pokretu „indignadosa“ koji se seli iz zemlje u zemlju, ali se ne gasi, te jednom mora uspeti.

* Islandski presedan

U intenzivnim raspravama koje prate pobunu u Sloveniji više puta se čulo pozivanje da treba slediti Islandski primer. O čemu je reč?
Pre izbijanja krize islandske banke su uletele u finasijsku piramidu nudeći visoke kamate na štedne uloge. Od onih koji su se pomamili na lako stečen novac najviše je bilo Britanaca i Holandjana. Onda je 2008. izbila kriza i podvlačenje ctre pod finasijski raj pokazalo je da su banke u ogromnom minusu koji je zatrpavan sve novim i novim ulozima. Kada su ulozi prestali da pritiču katastrofalna istina je izbila na videlo.

Došlo je do velikih demonstracija malobrojnog stanovništva i protesta stranih ulagača. Vlada je pala. Krivci za finasijski krah (menadžeri, političari, članovi bankarskih bordova) su masovno pohapšeni. Islandska najveća banka imala je uloge koji su deset puta prevazilazili BDP države. Centralna banka je proglasila bakrot poslovnih banaka. Ekonomski kolaps iskazao se prepolovljivanjem društvenog proizvoda: BDP iz 2007. od 65.500 dolara pao je u 2009. na 38.000 dolara. Teret je pogodio sve podjednako. Strani ulagači su obeštećeni srazmerno opštem padu.

Island je mala zemlja (319.000 stanovnika) čak i za Sloveniju, ali je veliki primer svima. Referendumom 2010. stanovništvo se (93 odsto) izjasnilo za odbijanje isplate dugova. Izabrano je veće od 25 građana koje će napisati predlog novog ustava, kako bi se sprečilo da se ikada više ponove finasijski hohštapleraji. Izabrana je nova vlada koju vodi energična Johana Sigurdardotir i kaže: „Drastično smo skresali budžet, ali smo, koliko god je moguće, očuvali izdatke za obrazovanje, zdravstvo, i socijalnu sigurnost“. Na osnovu svog programa glatko je dobila kredit od MMF bez ikakvih uslovljavanja. Privreda se oporavlja pa je stopa rasta prošle godine dosegla je 4,5 odsto, a nezaposlenost svedena na 7,5 odsto. Oporavak se zasniva prevashodno na domaćoj potrošnji. Johana Sigurdardotir pripada socijaldemkratskoj partiji, ima 70 godina, dva sina i jedno uniče, plavuša, deklarisana lezbejka te svojom pametnom i energičnom politikom trn je u očima konzervativaca ne samo na Islandu. Jer proklamuje: „razlika izmedju bogatih i siromašnih produbljena pre krize mora se smanjiti većom jednakošću!“

Zagovornici islandskog modela smeću s uma da „nacionalizacijom“ dugova nisu pogođene multinacionalne banke i kompanije nego nezaštićeni građani štediše pretežno iz drugih zemalja. Da je drugačije model teško da bi funkcionisao.

Milutin Mitrović

Krenite put Istoka, savetuje britanski ‘Ekonomist’ secirajući singapursku državu koju karakteriše dugoročno planiranje, valjana a jevtina i kompetentna administracija, kadrovski elitizam na svim nivoima baziran na znanju i visokim platama, i fokusom i kapacitetom za privlačenje stranog kapitala. Nove ekonomije poput srpske, suočavaju se sa objektivno skučenim mogućnostima i “subjektivnim slabostima” u podsticanju privrednog oporavka i zapošljavanja.

Uloga države, odnosno njena javna intervencija u ekonomiji i društvu, tiče se kapaciteta da se regulativom, fiskalnom i monetarnom politikom kao i različitim programima definiše delovanje privrednih subjekata, ali i uslovi života građana. Od javne intervencije se  eksplicitno očekuje (bolja) alokacija ekonomskih resursa i (kvaliteniji) ekonomski rast.

Ovako definisana, javna intervencija države stalni je izvor neslaganja i suprotstavljanja. Tako se u tradiciji klasične ekonomije tržište vidi kao ključni alokator roba, kapitala i radne snage, ali i kao samo-regulacioni sistem sa ugrađenim mehanizmima korekcije. Državna intervencija proizvodi nestabilnost, stvara poremećaje u formiranju ponude i potražnje, guši motivaciju i uzrokuje opštu neefikasnost poslovanja. I zato su liberalizacija, privatizacija, deregulacija i fleksibilnost radne snage željeni model.

Radikalni zaokret pravi Džon Mejnard Kejnz (1886-1948), zastupajući tezu da u vremenima ekonomskih lomova (1929-1933) jedino država ima kapacitet da zaustavi krah i usmeri ekonomiju ka prosperitetu. Tvrdi ne samo da tržište nema mehanizme korekcije, već da u recesijama monetarna politika nije uspešna. Ukazuje i na bazično iracionalne temelje ekonomskog ponašanja. Naime, u kriznim vremenima građani se odlučuju da štede, banke se ustručavaju da daju kredite, privatni investitori da ulažu. Zato je i neophodna državna intervencija: radikalno povećavanje javne potrošnje, uz smanjivanje poreza kako bi građani mogli više da troše, ali i povećavanje poreza za bogate.

Brutalno pojednostavljujući: graditi piramide, bolnice, puteve, trošiti se mora. Tako pojačana tražnja pokreće industriju i druge sektore i uspostavlja nove cikluse prosperiteta. U suštini, u suočavanju sa krizom iz 1930-tih, Kejnz je sebi postavio ograničen zadatak. Video je svoju ulogu da objasni zašto ekonomija povremeno operiše ispod nivoa pune zaposlenosti. On nije sebi postavio zadatak da razume otkud ekonomska kriza, već da pragmatično predloži novi ’alternator,’ tj. instrument za oživljavanje privrede. Dakle, kako stvoriti novu zaposlenost? Svoj zadatak je video u spašavanju kapitalizma; njegov zahtev za redistribucijom prihoda u korist radničke klase nije bio zasnovan na moralnom kodeksu ili specifičnoj ideologiji, već na makro-ekonomskim kriterjumima efikasnosti i stabilnosti. Kejnz nije želeo da država upravlja ekonomijom niti se zalagao za oblike državnog vlasništva. On se jednostavno zalagao za aktivnu državnu intervenciju radi savladavanja nezaposlenosti i podsticanja privatnog sektora i građana da više ulažu i troše.

Kejnzova formula se pokazala uspešnom i u upravljanju ekonomskim bumom Evrope nakon Drugog svetskog rata. „Ništa ne traje večno“, i ova formula polako pokazuje i svoje naličje; stalno napadana od „nove levice“ i „nove desnice“ (neefikasnost ili represivnost, demotivisanje investitora, smanjivanje podsticaja za rad), pokazuje svoje unutrašnje granice, tako da je naftna kriza iz 1970-ih temeljito uzdrmava. Uvek snažna protržišna kultura Amerike i Engleske započinje žestoku mobilizaciju i nudi svoje recepte. U rapidnom ubrzavanju globalizacije, neo-liberalizam zadobija potpunu dominaciju.  Sledi brzi i specifičan ekonomski rast i njegovo globalno širenje, kao i optimizam da je formula trajna i opšte primenjiva.

Ali krajem 2008, ikona nove ekonomije – njen finansijski sektor – jednostavno se urušava i u duboku recesiju povlači realnu ekonomiju. U kakofoniji iznenađenja, šoka i ad hoc recepata sve su seglasnije čule poruke “vratimo se Kejnzu.” SAD i Evropske zemlje upumpavaju 1,5-2% svojih BND-a u finansijski sektor i realnu ekonomiju, a zatim najavljuju velike infrastrukturne projekte, smanjenje poreza, odnosno uvođenje progresivnih poreza, kao i ograničene nacionalizacije. Na delu je, međutim, specifična evolucija globalne krize: od krize finansijskog sektora ka krizi realne ekonomije, a onda ka ozbiljnoj javnoj zaduženosti i budžetskom deficitu, koji postaju ključna javna agenda tokom 2011. i 2012, dok većina vlada najavljuje ili primenjuje drastične mere štednje. One uvek znače smanjivanje javnih programa (zdravstvo, obrazovanje, penzije), kao i manje sredstava za investicije i nova zapošljavanja, uz otpuštanje zaposlenih.

I tako je napravljen pun krug: smenjivale su se dominantne paradigme u stvaranju i/ili suočavanju sa krizama; ujedno su potvrdile da nijedan projekat ili paradigma ne mogu biti trajna formula. Nezavisno od teorija i normativnih zamisli, međutim, moderni ‘Levijatan,’ tj. država se širi, razgranava, usisava ekonomiju, postaje skupa i neefikasna. Neke su efikasnije a manje skupe, dok posebnu pažnju izazivaju države jugoistočne Azije, posebno Singapur (i, ranije, Južna Koreja). ‘Go East, young bureaucrat’ sugeriše The Economist, ukazujući na tajnu ekonomskog uspeha. Brutalno pojednostavljujući, evo formule: dugoročno planiranje, valjana a jevtina i kompetentna administracija, kadrovski elitizam na svim nivoima (selekcija bazirana na znanju, visoke plate), fokus i kapacitet za privlačenje stranog kapitala. “Dodjite kod nas: imaćete sjajnu infrastrukturu, obrazovanu radnu snagu, razvijene kanale trgovine, pravnu državu i niske poreze.” Uz to, postoji i vrhunski obrazovni sistem, dobre bolnice, mreža agencija za podršku biznisu i nema nasilja na ulicama. I prihodi zaposlenih omogućuju štednju, ali i da se plaćaju privatizovane usluge. To u prevodu znači: niska socijalna davanja, snažna uloga proširene porodice, kao i autoritarnost države (elita upravlja iz senke, kontrolisana javna potrošnja i ‘red i disciplina’). Kako je izvoz ključ ekonomije, ogromna su ulaganja države u infrastrukturu ali i u obrazovanje; izvoznici kupuju po svetskim cenama, ali imaju povoljniji pristup kapitalu. I vrednost valute je prilagođena; poreske olakšice se selektivno primenjuju; država razvija marketinške i istraživačke agencije za podršku izvozu; pravila i licence se postavljaju i nadziru radi uvećanja izvozne reputacije zemlje; identifikacija sektora i kompanija koje, kada je u pitanju izvoz, zaslužuju podršku – ili ih pak usled nedovoljnog kvaliteta treba destimulisati – važan su deo uloge države.

Kada je u pitanju Evropa, intervencionistička uloga države se, uprkos svemu, ipak u osnovi ne dovodi u pitanje. Iz socijal-demokratkih i neokejnzijanskih krugova predlaže se ključna uloga države u formulisanju ekonomskih ciljeva, ali znatno redukovana u njihovoj implementaciji. Dakle, postavljanje ciljeva i strategija, ali i pomaganje drugim akterima u gradnji kapaciteta, kao i poverenja koje ohrabruje saradnju. Država takođe mora podržavati konkurenciju među akterima, ali i da spreči koncentraciju bogatstva i moći, posebno kada nisu zasluženi I kada teže samo-reprodukciji. Zadatak države u implementaciji mora biti u delegiranju na niže organe vlasti, privatni i neprofitni sektor, kao i na različite građanske inicijative. Sve to treba da je praćeno transparentnošću, jasnim kriterijumima I procedurama kao i odgovornošću. Londonski ‘Economist’ umesto normativnog pristupa nudi empirijsku analizu. Države se značajno razlikuju u kvalitetu i efikasnosti svojih administracija (Švedska i Singapur na vrhu, Kina i Kalifornija znatno zaostaju), a uspešni eksperimenti čine uštede i donose efikasnost. Generalno, dobra centralna administracija i njene službe su ključni za ukupni ekonomski uspeh (Švedska, Singapur); kreiranje dobrog poslovnog ambijenta i ‘pravne države’ su glavni doprinosi države.

Mogu li ‘nove ekonomije’ (npr. Srbija) da primenjuju Kejnzijanske recepte, dakle da smanje kamatne stope, aktiviraju poreski sistem, i započnu velika javna ulaganja i tako nadomeste pad privatne potrošnje i poreskih prihoda? Teško, jer njihova primena obično uvećava urušavanje ekonomija. Nove ekonomije strepe da li će im valute kolabrirati a investitori izgubiti poverenje. Uz to, ovde su obično krize mnogo izrazitije. Između 1970. i 1994. godine tokom manjih recesija, društveni proizvod bi opao u Latinskoj Americi u proseku 8%, a u OECD zemljama samo 2%. Poreska osnova je mnogo uža i tanja, a poreski prihodi neizvesniji (recesije bi smanjile budžete za 20% u L. Americi, a u OECD samo 6%). Kada strani investitori strahuju da kupuju obveznice, nove ekonomije ne mogu pozajmljivati; stalno su u opasnosti od inflacije i panično teže da stabilizuju svoju valutu; kako duguju u dolarima ili evrima, pad vrednosti njihovih valuta opako uvećava zaduženost. I tako, zbog niske akumulativnosti privrede i male štednje, nove ekonomije zavise od inostranih ulaganja. A šta i kako radi država? Čak i površna analiza (Srbije) ukazuje da ovde država teško da funkcioniše u kontekstu delovanja zemalja južne Azije (i Evrope). To i nameće zaključak da kratkoročno – uprkos svim uveravanjima, idejama i najavama – neće biti vidljivih promena (rast zaposlenosti i standarda). Tajna je u dugoročnim promenama i gradnji kapaciteta, ali to je već ‘pitanje od milion dolara’.

Miroslav Ružica

broj 91, septembar 2012.

Ne tako davno, krajem prošlog veka, banke, berze, novac, bili su tema literature i filma. Danas su dominantno tema sudova i specijalnih komisija za ispitivanje kriminalnih radnji. I iako smo utvrdili da je kriza rezultat bankarskih spekulacija, stare prevare nismo u potpunosti kaznili a nove nismo sprečili. 

Godine 2008. eksplodirala je, posle dugih skanjeranja, kriza finasijskog sveta. Razni Madofi zaglavili su u zatvor, ali je finansijska galaksija ostala gde je i bila. Stotine milijardi dolara i evra upumpane su u njeno ozdravljenje. Postala je ponovo robusna, ali ne i zdravija. O tome će biti reč. O nepojmljivom talasu novih spekulacija, prevara i kriminalnih radnji.
Još u martovskim biltenima stoji da izlasku iz krize veoma doprinosi ponovno bujanje tzv. junk-bonds (bezvrednih akcija) koje su već bile glavni uzrok finansijskog kraha. „Uskrsnuće rizika, i to geometrijskom progresijom, ulazi u modu“ – reči su Tomasa Montaga, predsednika Bank of America. Ako nije dovoljno iskustvo krize, poslužimo se naučnicima: nobelovac Hari Markovic još je u traktatu „Portfolio selection“ 1952. lansirao termin „riskantni apetit“, kao negativnu pojavu. Nedavno je grupa stručnjaka sa univerziteta u Kjotu transplatovala medicinski termin „noradrenalin“ na ekonomiju. Strast za kockanjem bacila je u zasenak razloge propasti Bear Stearns i Lehman Brothers. Sve je to nevažno prema činjenici da su i Dow Jones i S&P 500 indikatori sve bliže rekordnim vrednostima. Stotine milijardi dolara nisu uzalud upumpane u sistem koji je zahvaljujući njima prebrodio komu i ponovo  ponovo agresivan.

Nadam se da će sadržaj učiniti manje dosadnim naredno nabrajanje. Berzanski nadzorni organi u SAD upregli su se da nađu načina kako stati na put najnovijoj tehnološkoj varijanti špekulacija. Stvar je u tome da su se negde početkom godine pojavili softveri koji omogućuju da se u stotom delu sekunde pre zatvaranja berze otkažu ogromne narudžbine koje su u toku dana napravile lom sa cenama. Taj tzv. HFT – (high-frequency trading) čini žrtvama sve one koji pokušavaju da povere svoj novac bankama, osiguranju, penzionim fondovima, jer ishod na berzi, gde se igra njihovim novcem, znaju samo HTF hijene koje ga manipulišu. Trenutno je to „Neprijatelj br.1“

Američke službe objavile su 7. juna podatke da je britanska banka Standard Chartered umešana u pranje oko 250 milijardi dolara iranskih i hezbolahovih para. Snimljena konverzacija dvojice britanskih bankara glasi: „Šta misle ti ’f*cking’ Ameri, ko su oni da nam diktiraju kako se prave pare“. Deset dana kasnije puca bruka sa drugom najvećom bankom na svetu, HSBC, koja preko Kajmanskih ostrva vrti pare Al Kaide i narko biznismena. Komentar: „Nismo bili na visini zbivanja“. A posao podrazumeva 25.000 transakcija merenih desetinama milijardi dolara. Istog dana je agencija Fitch snizila rejting Srbije, što je jednonedeljno kaskanje za S&P rejting agencijom. Srbija se buni, ali i predsednik EBC Mario Dragi poziva na ograničavanje „diktature rejting agencija“. Izgledi na bilo kakav uspeh, u oba slučaja, ravni su nuli. Jednim potezom agencija preraspodeljuju se milijarde. Ekonomista Alan Sinaj ponavlja svoju tezu o potrebi „javne superagencije, jer sadašnje privatne određuju rejting čak i samima sebi“. Najveće banke, fondovi i rejting agencije – međusobno su žestoko vlasnički povezane.

U haosu ima sistema.

Ministarstvo pravde SAD 9. avgusta odustaje od tužbe protiv investicione banke Goldman Sachs, zbog fonda „Abacus“ preko koga je sakupljala novac klijenata, a istovremeno igrala derivatima na propast tog fonda. Zaključak je: nema povrede zakona. Majka svih prevara je potresla medije 17. avgusta. Libor – referentna minimalna kamata koju svakodnevno određuje 19 najuticajnijih banaka u Londonu, manipulisana je na štetu štediša i klijenata. Zaključak nadzornih organa je: „Poverenje štediša je uništeno, ali su prihodi od prevare rekordni“.

Šta znameniti Amerikanci misle o bankama najbolje je pogledati na internetu:

http://www.themoneymasters.com/the-money-masters/famous-quotations-on-banking/, a ja bih se opredelio za sudije. Erl Voren je šesdesetih rekao jasno: „Mrzim bankare, prvi su kad se grabe pare, i prvi pobegnu kad nastanu nevolje“. Luis Brendajs danas opominje: „Možemo imati demokratiju ili imati bogatstvo koncentrisano u rukama malobrojnih, ali ne možemo imati i jedno i drugo“.

Evropske banke će u naredne dve godine morati da se otarase brojnih investicija kako bi povećale kapital. Pricewaterhouse, računovodstveni gigant, računa na to da u američkim fondovima već postoji 100 milijardi dolara za te kupovine. Londonska Prequin agencija posebno računa na 122 milijarde u fondovima Blackstone i KKR.

Čerupanje Evrope tek predstoji!

Milutin Mitrović

broj 91, oktobar 2012.

Iako PIGS zemlje sprovode reforme (ukidaju 13. plate, smanjuju naknade za nezaposlene, otpuštaju zaposlene u javnom sektoru isl) njihov dug, umesto da se smanjuje, se poovećava. Ovo je posledica legalne pljačke kroz nehumane kamate koje one, kao rizičnije za pozajmljivanje, konstantno plaćaju. Time su one osuđene da stalno zavise od nečije pomoći što ih čini sve podređenijim „jakim“ igračima. 

U rečnicima sam uspeo da nađem čak 17 značenja reči „spread“ (spred), ali slaba vajda. Rečnici su pisani dok ta reč nije značila to što je čini važnom danas. Uz pripomoć prijatelja poiliglote sveo sam značenje na „raspon“ ili „razlika“, a one kao: premaz, obilan obed, prostranstvo… odbacio. Savremeno značenje je: raspon ili razlika u vrednosti između nemačkih državnih obveznica i obveznica neke druge zemlje evrozone. Neka vrsta odmeravanja solidnosti, pošto je u evrozoni inflacija zakukuljena, pa se ne iskazuje jasno kao merilo nesolidnosti. Spred je osnovni parametar za određivanje rendera (engl.), a on znači „povraćaj od ulaganja“. Nešto više od 100 poena spreda čini 1 procenat rendera. E dotični render ili rendement (fr.) je onaj procenat popusta od nominalne vrednosti obveznice kojim država stimuliše njihovu prodaju. Što je država zaglibljenija, dakle nesolidnija, to je njen render (popust) veći. To znači da raste iznos kamata koje plaća na dugove. Posle ove gnjavaže, u najkraćem: dugovi Italije i Nemačke nominalno su skoro jednaki – nepunih 2.000 milijardi evra. Godišnje za servisiranje duga Italija plaća 84, a Nemačka 40 milijardi evra! Svakih100 poena spreda povećava italijanski dug za 3 milijarde evra godišnje. Kamate koje Italija plaća su četiri puta veće nego nemačke, dok su grčke pet puta veće od italijanskih.

Ako sam ovo dobro objasnio, postaće jasan i mehanizam špekulacije. Špekulacija se obavlja uz pomoć naduvavanja spreda čiju vrednost određuje nevidljiva ruka tržišta i tu nema mesta protestvovanju. Realnost je da spred diktiraju veliki igrači na berzi time što bace na tržište čitave pakete obveznica zemlje koju su rešili da opelješe i njen spred nezadrživo skače, a time i render, a time i obaveze zemlje dužnika. Ekonomski institut italijanskog Udruženja industrijalaca – Confindustria, objavio je studiju koja pokazuje da je 16. jula italijanski spred na berzi iznosio 495 poena, a da je prema iscrpnim računicama Instituta trebalo da iznosi 164 poena. Iznos od 331 poen, što je oko 4 odsto rendera i posledica špekulacije na tržištu. Zbog tih mahinacija, koje su legalne, Italija je tokom poslednje dve godine izgubila 23,7 milijardi evra, negativni udar na prihode porodica je 12,1 milijardi, a 144.000 zaposlenih je izgubilo posao. Berzanski šakali, kad nanjuše onemoćalu lovinu, nemaju milosti. Računica je jasna – ako je to cena koju plaća Italija čiji je render bio 5,98, još skuplji račun imaju Španija (render 6,80), Portugal (10,47) i Grčka (25,39).

Postoji još jedna finansijska zaseda za dužnike: kupci obveznica Nemačke, Holandije, Francuske, Austrije i suprotno logici Belgije (105 odsto duga prema BDP) plaćaju više od vrednosti obveznica, za onoliko koliko je razlika između rendera i inflacije. To nije mnogo (od 0,05 do 0,75), ali na emisijama obveznica merenim milijardama donosi 20, 60, pa i više miliona. Zatim, preko 1.000 milijardi evra pobeglo je iz zemalja PIGS u Nemačku, SAD, Britaniju iz straha od mogućeg kraha.

Nisam sklon da stajem na stranu onih koji su se olako zaduživali i bahato trošili kredite. U prošlom broju, na primeru Grčke, analizirana je  neodgovornost njihove elite i to se mora platiti. Međutim, u pitanju nije plaćanje nego dranje kože sa dužnika, koji pod sadašnjim okolnostima nema nikakve šanse da ikada stane na zelenu granu. Sve zemlje PIGS grupe u ime štednje blokirale su plate i penzije, ukinule trinaestu platu, smanjile naknade za nezaposlene (Grčka ih je ukinula), povećale poreze, smanjile broj zaposlenih u administraciji (Grčka 15.000, Italija 20.000), smanjile minimalnu platu, smanjile javnu potrošnju (za 24 milijarde Italija, a 65 Španija), a rezultat je (zahvaljujući klackalici spred/render) da imaju još veći dug nego što su imale pre stezanja kaiša. Logično bi bilo da eskalacija bukvalno zadavi nekog od dužnika. To nije izvodljivo, jer države ne mogu da bankrotiraju (umesto toga uglavnom sledi državni udar), a i zato što niko nije lud da  zakolje kokoške koje nose zlatna jaja. Preko ovih kokošaka/dužnika se neverovatno lako cede naredne milijarde evra (ukupno preko 1.000 miljardi) iz ECB, ESM (European Stability Mechanism), EFSF (European Financial Stability Facility) kojima se kao spasavaju dužnici. „Pomoć“ će dužnicima nametnuti još veće „radne obaveze“, rintanje i osiromašivanje, uz sve podređeniji položaj. Novi finansijski gulag počinje da funkcioniše.

Medijsko potpirivanje pretnje krahom, uprkos relativno stabilnom evru, u funkciji je te politike. Nije mali broj ekonomista i publicista pristalica socijalnog darvinizma, koji tvrde da tako treba da bude, jer je to ekonomska sloboda (liberalizam) selektivnog napretka. Najveštiji kriminalni zapleti nisu u romanima, nego u životu.

Tekst je iz septembarskog broja

Sednica Evropskog samita 28. i 29. juna istorijska je po tome što je dugog dana u zoru bilo moguće tijumfalno saopštiti da su se učesnici složili. A složili su se oko relativno efikasnih mera uterivanja finansijske discipline, bez ikakvih političkih i pomaka ka federativnom uređenju, što se očekivalo ali nije bilo na dnevnom redu. Opet je ona situacija kad svi mogu da se hvale kako su uspeli – od kancelarke Merkel, preko Olanda, Montija, Rahoja, pa čak do italijanskog šarlatana Berluskonija, koji je zaista to pripisao u svoje uspehe.

Berze su po običaju psihogeno reagovale skokom (6,59 odsto Milano), ali se valja podsetiti da su najveći skok u novije vreme zabeležile 13. oktobra 2008. (11,49 odsto) kada je najavljeno da će ECB stati na put bankarskim mahinacijama. Ostalo nam je poznato. Citirao bih „optimizam“ Romana Prodija, bivšeg predsednika Evropske komisije, koji je uoči samita rekao da ne očekuje spektakularne rezultate, jer proces raspadanja još nije došao do tačke kada će EU morati da se menja ili raspadne definitivno.

Prenapregnuti optimizam oko usvojenog razvojnog programa atinski ekonomista, Janis Varofaukis, i ne samo on, svodi na tvrdnju da se radi o realnih 10 milijardi evra, a da su 110 preostalih samo prepakovana ranija obećanja. To uglavnom odgovara tradicionalnoj tehnologiji varanja javnosti, a istinu ćemo brzo saznati iz reakcije na barzama. Koliko god umele da budu šizofrene, one su i neverovatno korisna institucija tržišne privrede. Dakle, prevarantska politika se nastavlja. Dov Sedman, naučni  Švarceneger, „jedan od 60 najvećih svetskih mislilaca“ dokazuje stručno da „ljude ništa ne inspiriše više nego istina. Najvažniji aspekt istine je što se njom osnažuje veza između onoga ko je govori i onih koji ga slušaju“. Mnogi političari, piše Tomas Fridman, smatraju da bi ih istina (tako ih savetuju i njihovi štabovi), učinila ranjivim pred biračima i protivnicima.

Pogled na „porodičnu“ fotografiju učesnika Samita napravljenu prvog dana, za svaki slučaj, neminovno nameće pitanje da li bi svi zajedno uspeli na nekoj virtualnoj vagi da pretegnu Fransoa Miterana i Helmuta Kola, a da ne pominjem još stariju generaciju De Gola i Adenauera. Današnje vođe Evrope došle su na samit da bi diktirale svoje uslove, od kojih, kako je kancelarka Merkel rekla, ni mtrva neće odustati (protiv evroobveznica), a italijanski premijer Monti preteći da će staviti veto na sve ukoliko se ne usvoji njegov predlog (antispred program)… Svako je došao sa nekim ultimatumom, a da su mu pritom puna usta priče o jedinstvu bez kojega Evropi preti prvo da ostane bez evra, a zatim da nestane i sama. Došlo je vreme, od Regana pa na dalje, beznačajnih političkih ličnosti, političkih glumaca, kako ih definiše sjajni Kurcio Malteze, nalazeći dokaza da su čak i papa Vojtila i Obama gajili slabost prema glumi. Mnogi su još niže od toga. Predsednik Saveta, Van Rompej, morao je da naduva do maksimuma svoj krhki autoritet kako bi evropske državnike sprečio da u salu donesu TV i gledaju fudbalsku utakmicu Italija – Nemačka tokom zasedanja! Državnicima zajednice sa skoro pola milijarde ljudi morao je da vikne: „Uozbiljite se!“

Ovih su se dana oglasili državnici koji su tu Evropu stvarali i umeli da vode. Žak Delor, bivši predsednik evropske „vlade“ i Helmut Šmit, bivši kancelar Nemačke, apeluju i savetuju stvaranje fiskalne unije, institucionalno koordinisanje ekonomskih politika i političko jedinstvo. Ni veoma ostareli Valeri Žiskar D’Esten, farancuski predsednik republike i pisac evropskog ustava, ne može da gleda kako politički termiti nagrizaju građevinu u koju je njegova generacija uložila sve. Za Romana Prodija, kancer Evrope su narcisoidne nacionalne države, a lek  – stvaranje čvrste zajednice okupljanjem oko Nemačke, koja je ekonomski najzdravija, najveća snaga (25 odsto BDP stvorenog u industriji) i jedina koja nije podlegla globalnom finansijskom ludilu.

Teška vremena obično izbacuju na površinu sposobne ljude. Prva velika kriza rodila je F.D. Ruzvelta i Dž. M. Kejnza. Današnja se po razmerama približava prvoj, a na obzoru nema ličnosti koje bi umele da ukažu na budućnost. Bez traganja za budučnošću, sadašnjost nikud ne vodi. U međuvremenu mnogo složnije svetsko finansijsko tržište špekuliše kako bi olako izvlačilo nove stotine milijardi iz centralnih banaka i MMF-a. Istovremeno se spektakularno vraća „junk bonds“ smeću, prokaženom kao uzročniku krize. Kako tvrde, igrači su se zaželeli rizika i uzbuđenja koje čerupanje centralnih banaka i MMF-a ne nudi.

Milutin Mitrović

  Tekst je iz julskog broja Biznis i finansija

„Svakog prokletog petka u nekom preduzeću Treviljana, Vićence, Beluna, u jednoj od najbogatijih regija Evrope, bar jedan preduzetnik sačeka da na kraju radnog vremena iz firme odu radnici i sekretarica, onda zatvori knjigu isporuka, u koju dugo ništa nije upisao i otvori fijoku u kojoj je revolver… nije imao više snage da pogleda u oči partnere kojima duguje, radnike što mesecima ne primaju platu, ženu i decu kojima ne može da obeća ništa sem nemaštine…“ tako situaciju opisuje Kurcio Malteze, jedan od najboljih italijanskih novinara. To što se na severu Italije događa prava je epidemija samoubistava, čiji je uzrok nemilosrdnost aktuelne krize u svetu i neprikosnovenih tržišnih zakona.

Statistika vrlo precizno razgraničava preduzetnike od ostalih samoubica. Od početka godine do kraja aprila, njih 29 je diglo ruku na sebe. Poslednjih meseci broj samoubistava se uvećava po stopi od 40 odsto, na severu, a 24,6 odsto je stopa porasta za celu Italiju. U Padovi je nastalo udruženje „Nada u rad“ koje su osnovale udovice i deca samoubica, verujući da će se uzajamno lakše odupreti sve surovijim uslovima opstanka. Epidemija samoubistava ima različite rizične grupe: u Italiji su preduzetnici, u Grčkoj su na udaru činovnici i radnici, u Srbiji mladi do 25 godina, u Francuskoj imigranti – sve je to dokumentovano u statistikama, a naveo je i „International Herald Tribune“ (18. aprila) u članku „Stres krize u Evropi postaje smrtonosan.“

Robespjer je pogubivši brojne saborce revolucionare i na kraju završivši i sam na giljotini, inspirisao izreku da „revolucija jede svoju decu“. Na isti način danas tržište dovodi do uništenja one koju su ga stvarali. Većina preduzetnika samoubica u Italiji su vlasnici malih i srednjih preduzeća, oni koji su sve što su imali stvarali u žestokoj tržišnoj konkurenciji, bez bilo kakve podrške države. To nisu prevaranti i lenčuge, paraziti na državnim jaslama – takvi ne dižu ruku na sebe. Bogata severna Italija koju su oni stvarali žestokim radom, inventivnošću i smislom za lepo, bila je primer izreke: „the small is beautiful“. Bila su to uspešna preduzeća, pretežno za proizvodnju nameštaja, kućne tehnike, komponenti za velike proizvođače. Istovremeno, bila su primer uspešnog italijanskog porodičnog kapitalizma.

Niko od tih koji su digli ruku na sebe nije ostavio za sobom proćerdane tuđe milione. Sume njihovih dugova su male: 150 – 200 hiljada evra, ali je nevreovatno visok stepen morala i odgovornosti tih ljudi. Većina njih su imali oko 30 zaposlenih, koji su im bili susedi i prijatelji, sa kojima su zajedno stvarali dobrobit ne gledajući na radno vreme i praznike. Bili su složni i uspešni, a onda je kriza stavila do znanja da rad, poštenje, samopregor ne znače više ništa. Tržište u koje su beskrajno verovali okrenulo im je leđa. A mnogi od njih počeli su kao radnici u državnim firmama, da bi se osamostalili verujući u sopstvene sposobnosti, prihvatanje rizika i želju da od sebe daju više, verujući i propovednicima kapitalizma da jedino to ima budućnost.

Na nedavno objavljenoj „Bloomberg-ovoj“ listi najbogatijih na svetu, među prvih 20 samo su Džim i Samjuel Volton zabeležili za 2,3 odsto umanjenje stope rasta bogatstva, a svi ostali nepomućen rast između 4,4 (Voren Bafet) i 42,8 odsto (brazilski tajkun Eike Batista)! Treba li neki neposredniji dokaz da zaista bogati postaju sve bogatiji (reč je o ličnim bogatstvima između 22,2 i 70, 7 milijardi dolara), a siromaše ne samo siromašni, nego svi ostali. Italijanske banke dobile su od ECB 139 milijardi evra kredita po stopi od 1 odsto i najveći deo tog iznosa utrošile na kupovinu obveznica prezadužene države, koje donose kamatu od 5 odsto. Država i banke se uzajamno spasavaju. Dakle, čista zarada banaka je 4 odsto na transakciji koja im je poklonjena. Istovremeno, dobiti od banke kredit za malo preduzeće je misaona imenica. Banke pod hipoteku ne primaju fabriku, nego samo kuću, ako nije već opterećena kreditom!

U prvoj velikoj krizi američki predsednik Huver propagirao je „grubi individualizam“ – država nije dužna da bilo kome pomaže – i odleteo na izborima 1932. godine, na kojima je trijumfalno pobedio F.D. Ruzvelt sa idejom „New Deal“- javnih radova i posla za što više ljudi. Pa ipak, pravi kraj krize nastao je tek izbijanjem Drugog svetskog rata. Desni i levi ekstremizam došli su na vlast obećavajući masama punu zaposlenost. Desni ekstremizam ponovo buja, a mase opet nemaju posla…

Ako je verovati „EU Times-u“, predsednik Putin je početkom maja prošle godine zahtevao od direktora MMF Dominika Stros-Kana da proveri šta je sa zlatnim rezervama MMF deponovanim u Fort Noksu, završavajući ovako: „Ne mogu da verujem, ali ako je istina to bi bila eksplozija od koje ni ja ne bih ostao na svojoj funkciji“. Reč je o kolanju vrlo dokumentovane sumnje da malverzacije nisu mimolišle ni zlato iz Fort Noksa u kojem, pored Amerike, svoje rezerve čuvaju Britanija, Nemačka, Francuska, mnoge manje zemlje kao i razne međunarodne organizacije. Stros-Kan nije izvršio Putinov nalog: 18. maja je smenjen zbog seksualnog skandala. Koincidencija?

U broju 41 od marta 2008. godine „Biznis i finasije“ su objavile tekst tekst o sveobuhvatnosti spekulacija koje su dovele do finasijske krize i pored ostaloga je pisalo: „Padne li zlato kao poslednji stub stabilnosti /…/ doživećemo krizu kakvu čovečanstvo još nije videlo“. Bilo je precizirano kojim se vrstama zlata verovatno špekuliše, ali da je tezaurizaciono zlato – poluge, još jedini nenačet stub stabilnosti. A sada je upravo i to dovedeno u pitanje. Britanski časopis „The Liberation” je 25.marta podgrejao zahteve za ustanovljavanje istine o zlatu u kontekstu neverovatnog rasta njegove cene.

Sumnje da se nešto vraški kuva oko zlata nastale su aprila 2004. godine kada je Rotšild (Rothschild), najuglednija banka koja se bavila trgovinom zlatom, objavila da prekida trgovinu plemenitim metalima. Bilo je to više nego čudno budući da je zlato najsigurnija investicija. Takva odluka postala je donekle jasnija kada je Kina u oktobru 2009. godine, kupivši veće količine zlata za tezauraciju u standardnim polugama od 400 unci, sa oznakama Fort Knox, podvrgla jednu količinu analizi. Rezultati su bili frapantni. Šest poluga bilo je od volframa i samo obloženo slojem zlata. Volfram ima specifičnu težinu od 9,25, a zlato od 24 karata 9,30, tako da merenjem nije bilo lako ustanoviti podvalu. Sumnjive poluge su prerezane i istina je izašla na videlo.

Vest je brzo zataškana u velikim medijima. Ali to nije bilo moguće i na Internetu (na njemu sam našao 614 tekstova na tu temu). Iščačkana je vest koju je objavio New York Post još 4. januara 1994. godine, o „neobičnoj“ kupovini 1,3 miliona komada poluga od 400 unci tungstena (tungsten je engleski naziv za volfram) što je oko 16 tona. U to vreme je predsednik SAD bio Bil Klinton a diretor FED veliki mag kreativnih finasija Alan Grinspen. Zatim je sve gurnuto u zaborav, dok u tekućoj predizbornoj kampanji republikanski kandidat Ron Pol nije postavio pitanje šta je sa američkim zlatom, koliko ga zaista ima u Fort Noksu i da li je uopšte zlato? Iz državnog Trezora stiglo je saopštenje da bi za nepotrebnu kontrolu samo američkih 700.000 poluga bilo potrebno 350.000 radnih sati i 15 miliona dolara. Potom je lansirana šokantna vest da je zlato iz Fort Noksa nestalo. Senator Valter Hadlston je septembra prošle godine poveo 12 kongresmena i 100 novinara da im pokaže kako je zlato tu, na sigurnom. U svemu tome najbolje je prošao General Electric povećanjem prodaje ultrazvučnih detektora „Dakota ultrasonies“ za otkrivanje nešistoća u zlatu, pa i volframa. Šta je ko uz pomoć detektora ustanovio – to će javnost teško saznati.

Ima li smisla verovati u sve te priče? Slične prevare činjene su i ranije. Na primer, srpski kralj Milutin Nemanjić je u XIV veku kovao venecijanski srebrni novac sa manjim sadržajem srebra. Etiopija je 2008. pokušala amaterski da podmetne poluge sa čelikom unutar zlata, što je odmah otkriveno. Setimo se da je 1971. godine na inicijativu Francuske zatraženo da MMF ustanovi ima li Amerika dovoljno zlata za pokriće emitovanih dolara kao svetske valute. Sutradan je Nikson odgovorio ukidanjem zlatnog pokrića – dakle nije imala! U tekućoj krizi pri liferovanju lažnih rejtinga kompanija učestvovala je i SEC (Securities Exchange Commission), najviši nadzorni organ za berze. Nije na odmet podsetiti da je FED (centralna banka Amerike u čijoj su nadležnosti poslovi sa zlatom) privatna ustanova!

Ukoliko se – uprkos činjenici da to mnogima ne bi odgovaralo – dokaže da je zaista reč o prevari, to bi imalo strahovite posledice, pogotovo u situaciji kada su gotovo svi glavni akteri na međunardonoj sceni prokockali poverenje. Ako se cela stvar zataška – jer je moć posednika zlata nad medijima ogromna – živećemo u još jednoj fikciji bogatstva koja predstavlja tempiranu bombu.