Некатегоризовано

Iako PIGS zemlje sprovode reforme (ukidaju 13. plate, smanjuju naknade za nezaposlene, otpuštaju zaposlene u javnom sektoru isl) njihov dug, umesto da se smanjuje, se poovećava. Ovo je posledica legalne pljačke kroz nehumane kamate koje one, kao rizičnije za pozajmljivanje, konstantno plaćaju. Time su one osuđene da stalno zavise od nečije pomoći što ih čini sve podređenijim „jakim“ igračima. 

U rečnicima sam uspeo da nađem čak 17 značenja reči „spread“ (spred), ali slaba vajda. Rečnici su pisani dok ta reč nije značila to što je čini važnom danas. Uz pripomoć prijatelja poiliglote sveo sam značenje na „raspon“ ili „razlika“, a one kao: premaz, obilan obed, prostranstvo… odbacio. Savremeno značenje je: raspon ili razlika u vrednosti između nemačkih državnih obveznica i obveznica neke druge zemlje evrozone. Neka vrsta odmeravanja solidnosti, pošto je u evrozoni inflacija zakukuljena, pa se ne iskazuje jasno kao merilo nesolidnosti. Spred je osnovni parametar za određivanje rendera (engl.), a on znači „povraćaj od ulaganja“. Nešto više od 100 poena spreda čini 1 procenat rendera. E dotični render ili rendement (fr.) je onaj procenat popusta od nominalne vrednosti obveznice kojim država stimuliše njihovu prodaju. Što je država zaglibljenija, dakle nesolidnija, to je njen render (popust) veći. To znači da raste iznos kamata koje plaća na dugove. Posle ove gnjavaže, u najkraćem: dugovi Italije i Nemačke nominalno su skoro jednaki – nepunih 2.000 milijardi evra. Godišnje za servisiranje duga Italija plaća 84, a Nemačka 40 milijardi evra! Svakih100 poena spreda povećava italijanski dug za 3 milijarde evra godišnje. Kamate koje Italija plaća su četiri puta veće nego nemačke, dok su grčke pet puta veće od italijanskih.

Ako sam ovo dobro objasnio, postaće jasan i mehanizam špekulacije. Špekulacija se obavlja uz pomoć naduvavanja spreda čiju vrednost određuje nevidljiva ruka tržišta i tu nema mesta protestvovanju. Realnost je da spred diktiraju veliki igrači na berzi time što bace na tržište čitave pakete obveznica zemlje koju su rešili da opelješe i njen spred nezadrživo skače, a time i render, a time i obaveze zemlje dužnika. Ekonomski institut italijanskog Udruženja industrijalaca – Confindustria, objavio je studiju koja pokazuje da je 16. jula italijanski spred na berzi iznosio 495 poena, a da je prema iscrpnim računicama Instituta trebalo da iznosi 164 poena. Iznos od 331 poen, što je oko 4 odsto rendera i posledica špekulacije na tržištu. Zbog tih mahinacija, koje su legalne, Italija je tokom poslednje dve godine izgubila 23,7 milijardi evra, negativni udar na prihode porodica je 12,1 milijardi, a 144.000 zaposlenih je izgubilo posao. Berzanski šakali, kad nanjuše onemoćalu lovinu, nemaju milosti. Računica je jasna – ako je to cena koju plaća Italija čiji je render bio 5,98, još skuplji račun imaju Španija (render 6,80), Portugal (10,47) i Grčka (25,39).

Postoji još jedna finansijska zaseda za dužnike: kupci obveznica Nemačke, Holandije, Francuske, Austrije i suprotno logici Belgije (105 odsto duga prema BDP) plaćaju više od vrednosti obveznica, za onoliko koliko je razlika između rendera i inflacije. To nije mnogo (od 0,05 do 0,75), ali na emisijama obveznica merenim milijardama donosi 20, 60, pa i više miliona. Zatim, preko 1.000 milijardi evra pobeglo je iz zemalja PIGS u Nemačku, SAD, Britaniju iz straha od mogućeg kraha.

Nisam sklon da stajem na stranu onih koji su se olako zaduživali i bahato trošili kredite. U prošlom broju, na primeru Grčke, analizirana je  neodgovornost njihove elite i to se mora platiti. Međutim, u pitanju nije plaćanje nego dranje kože sa dužnika, koji pod sadašnjim okolnostima nema nikakve šanse da ikada stane na zelenu granu. Sve zemlje PIGS grupe u ime štednje blokirale su plate i penzije, ukinule trinaestu platu, smanjile naknade za nezaposlene (Grčka ih je ukinula), povećale poreze, smanjile broj zaposlenih u administraciji (Grčka 15.000, Italija 20.000), smanjile minimalnu platu, smanjile javnu potrošnju (za 24 milijarde Italija, a 65 Španija), a rezultat je (zahvaljujući klackalici spred/render) da imaju još veći dug nego što su imale pre stezanja kaiša. Logično bi bilo da eskalacija bukvalno zadavi nekog od dužnika. To nije izvodljivo, jer države ne mogu da bankrotiraju (umesto toga uglavnom sledi državni udar), a i zato što niko nije lud da  zakolje kokoške koje nose zlatna jaja. Preko ovih kokošaka/dužnika se neverovatno lako cede naredne milijarde evra (ukupno preko 1.000 miljardi) iz ECB, ESM (European Stability Mechanism), EFSF (European Financial Stability Facility) kojima se kao spasavaju dužnici. „Pomoć“ će dužnicima nametnuti još veće „radne obaveze“, rintanje i osiromašivanje, uz sve podređeniji položaj. Novi finansijski gulag počinje da funkcioniše.

Medijsko potpirivanje pretnje krahom, uprkos relativno stabilnom evru, u funkciji je te politike. Nije mali broj ekonomista i publicista pristalica socijalnog darvinizma, koji tvrde da tako treba da bude, jer je to ekonomska sloboda (liberalizam) selektivnog napretka. Najveštiji kriminalni zapleti nisu u romanima, nego u životu.

Tekst je iz septembarskog broja

Sednica Evropskog samita 28. i 29. juna istorijska je po tome što je dugog dana u zoru bilo moguće tijumfalno saopštiti da su se učesnici složili. A složili su se oko relativno efikasnih mera uterivanja finansijske discipline, bez ikakvih političkih i pomaka ka federativnom uređenju, što se očekivalo ali nije bilo na dnevnom redu. Opet je ona situacija kad svi mogu da se hvale kako su uspeli – od kancelarke Merkel, preko Olanda, Montija, Rahoja, pa čak do italijanskog šarlatana Berluskonija, koji je zaista to pripisao u svoje uspehe.

Berze su po običaju psihogeno reagovale skokom (6,59 odsto Milano), ali se valja podsetiti da su najveći skok u novije vreme zabeležile 13. oktobra 2008. (11,49 odsto) kada je najavljeno da će ECB stati na put bankarskim mahinacijama. Ostalo nam je poznato. Citirao bih „optimizam“ Romana Prodija, bivšeg predsednika Evropske komisije, koji je uoči samita rekao da ne očekuje spektakularne rezultate, jer proces raspadanja još nije došao do tačke kada će EU morati da se menja ili raspadne definitivno.

Prenapregnuti optimizam oko usvojenog razvojnog programa atinski ekonomista, Janis Varofaukis, i ne samo on, svodi na tvrdnju da se radi o realnih 10 milijardi evra, a da su 110 preostalih samo prepakovana ranija obećanja. To uglavnom odgovara tradicionalnoj tehnologiji varanja javnosti, a istinu ćemo brzo saznati iz reakcije na barzama. Koliko god umele da budu šizofrene, one su i neverovatno korisna institucija tržišne privrede. Dakle, prevarantska politika se nastavlja. Dov Sedman, naučni  Švarceneger, „jedan od 60 najvećih svetskih mislilaca“ dokazuje stručno da „ljude ništa ne inspiriše više nego istina. Najvažniji aspekt istine je što se njom osnažuje veza između onoga ko je govori i onih koji ga slušaju“. Mnogi političari, piše Tomas Fridman, smatraju da bi ih istina (tako ih savetuju i njihovi štabovi), učinila ranjivim pred biračima i protivnicima.

Pogled na „porodičnu“ fotografiju učesnika Samita napravljenu prvog dana, za svaki slučaj, neminovno nameće pitanje da li bi svi zajedno uspeli na nekoj virtualnoj vagi da pretegnu Fransoa Miterana i Helmuta Kola, a da ne pominjem još stariju generaciju De Gola i Adenauera. Današnje vođe Evrope došle su na samit da bi diktirale svoje uslove, od kojih, kako je kancelarka Merkel rekla, ni mtrva neće odustati (protiv evroobveznica), a italijanski premijer Monti preteći da će staviti veto na sve ukoliko se ne usvoji njegov predlog (antispred program)… Svako je došao sa nekim ultimatumom, a da su mu pritom puna usta priče o jedinstvu bez kojega Evropi preti prvo da ostane bez evra, a zatim da nestane i sama. Došlo je vreme, od Regana pa na dalje, beznačajnih političkih ličnosti, političkih glumaca, kako ih definiše sjajni Kurcio Malteze, nalazeći dokaza da su čak i papa Vojtila i Obama gajili slabost prema glumi. Mnogi su još niže od toga. Predsednik Saveta, Van Rompej, morao je da naduva do maksimuma svoj krhki autoritet kako bi evropske državnike sprečio da u salu donesu TV i gledaju fudbalsku utakmicu Italija – Nemačka tokom zasedanja! Državnicima zajednice sa skoro pola milijarde ljudi morao je da vikne: „Uozbiljite se!“

Ovih su se dana oglasili državnici koji su tu Evropu stvarali i umeli da vode. Žak Delor, bivši predsednik evropske „vlade“ i Helmut Šmit, bivši kancelar Nemačke, apeluju i savetuju stvaranje fiskalne unije, institucionalno koordinisanje ekonomskih politika i političko jedinstvo. Ni veoma ostareli Valeri Žiskar D’Esten, farancuski predsednik republike i pisac evropskog ustava, ne može da gleda kako politički termiti nagrizaju građevinu u koju je njegova generacija uložila sve. Za Romana Prodija, kancer Evrope su narcisoidne nacionalne države, a lek  – stvaranje čvrste zajednice okupljanjem oko Nemačke, koja je ekonomski najzdravija, najveća snaga (25 odsto BDP stvorenog u industriji) i jedina koja nije podlegla globalnom finansijskom ludilu.

Teška vremena obično izbacuju na površinu sposobne ljude. Prva velika kriza rodila je F.D. Ruzvelta i Dž. M. Kejnza. Današnja se po razmerama približava prvoj, a na obzoru nema ličnosti koje bi umele da ukažu na budućnost. Bez traganja za budučnošću, sadašnjost nikud ne vodi. U međuvremenu mnogo složnije svetsko finansijsko tržište špekuliše kako bi olako izvlačilo nove stotine milijardi iz centralnih banaka i MMF-a. Istovremeno se spektakularno vraća „junk bonds“ smeću, prokaženom kao uzročniku krize. Kako tvrde, igrači su se zaželeli rizika i uzbuđenja koje čerupanje centralnih banaka i MMF-a ne nudi.

Milutin Mitrović

  Tekst je iz julskog broja Biznis i finansija

„Svakog prokletog petka u nekom preduzeću Treviljana, Vićence, Beluna, u jednoj od najbogatijih regija Evrope, bar jedan preduzetnik sačeka da na kraju radnog vremena iz firme odu radnici i sekretarica, onda zatvori knjigu isporuka, u koju dugo ništa nije upisao i otvori fijoku u kojoj je revolver… nije imao više snage da pogleda u oči partnere kojima duguje, radnike što mesecima ne primaju platu, ženu i decu kojima ne može da obeća ništa sem nemaštine…“ tako situaciju opisuje Kurcio Malteze, jedan od najboljih italijanskih novinara. To što se na severu Italije događa prava je epidemija samoubistava, čiji je uzrok nemilosrdnost aktuelne krize u svetu i neprikosnovenih tržišnih zakona.

Statistika vrlo precizno razgraničava preduzetnike od ostalih samoubica. Od početka godine do kraja aprila, njih 29 je diglo ruku na sebe. Poslednjih meseci broj samoubistava se uvećava po stopi od 40 odsto, na severu, a 24,6 odsto je stopa porasta za celu Italiju. U Padovi je nastalo udruženje „Nada u rad“ koje su osnovale udovice i deca samoubica, verujući da će se uzajamno lakše odupreti sve surovijim uslovima opstanka. Epidemija samoubistava ima različite rizične grupe: u Italiji su preduzetnici, u Grčkoj su na udaru činovnici i radnici, u Srbiji mladi do 25 godina, u Francuskoj imigranti – sve je to dokumentovano u statistikama, a naveo je i „International Herald Tribune“ (18. aprila) u članku „Stres krize u Evropi postaje smrtonosan.“

Robespjer je pogubivši brojne saborce revolucionare i na kraju završivši i sam na giljotini, inspirisao izreku da „revolucija jede svoju decu“. Na isti način danas tržište dovodi do uništenja one koju su ga stvarali. Većina preduzetnika samoubica u Italiji su vlasnici malih i srednjih preduzeća, oni koji su sve što su imali stvarali u žestokoj tržišnoj konkurenciji, bez bilo kakve podrške države. To nisu prevaranti i lenčuge, paraziti na državnim jaslama – takvi ne dižu ruku na sebe. Bogata severna Italija koju su oni stvarali žestokim radom, inventivnošću i smislom za lepo, bila je primer izreke: „the small is beautiful“. Bila su to uspešna preduzeća, pretežno za proizvodnju nameštaja, kućne tehnike, komponenti za velike proizvođače. Istovremeno, bila su primer uspešnog italijanskog porodičnog kapitalizma.

Niko od tih koji su digli ruku na sebe nije ostavio za sobom proćerdane tuđe milione. Sume njihovih dugova su male: 150 – 200 hiljada evra, ali je nevreovatno visok stepen morala i odgovornosti tih ljudi. Većina njih su imali oko 30 zaposlenih, koji su im bili susedi i prijatelji, sa kojima su zajedno stvarali dobrobit ne gledajući na radno vreme i praznike. Bili su složni i uspešni, a onda je kriza stavila do znanja da rad, poštenje, samopregor ne znače više ništa. Tržište u koje su beskrajno verovali okrenulo im je leđa. A mnogi od njih počeli su kao radnici u državnim firmama, da bi se osamostalili verujući u sopstvene sposobnosti, prihvatanje rizika i želju da od sebe daju više, verujući i propovednicima kapitalizma da jedino to ima budućnost.

Na nedavno objavljenoj „Bloomberg-ovoj“ listi najbogatijih na svetu, među prvih 20 samo su Džim i Samjuel Volton zabeležili za 2,3 odsto umanjenje stope rasta bogatstva, a svi ostali nepomućen rast između 4,4 (Voren Bafet) i 42,8 odsto (brazilski tajkun Eike Batista)! Treba li neki neposredniji dokaz da zaista bogati postaju sve bogatiji (reč je o ličnim bogatstvima između 22,2 i 70, 7 milijardi dolara), a siromaše ne samo siromašni, nego svi ostali. Italijanske banke dobile su od ECB 139 milijardi evra kredita po stopi od 1 odsto i najveći deo tog iznosa utrošile na kupovinu obveznica prezadužene države, koje donose kamatu od 5 odsto. Država i banke se uzajamno spasavaju. Dakle, čista zarada banaka je 4 odsto na transakciji koja im je poklonjena. Istovremeno, dobiti od banke kredit za malo preduzeće je misaona imenica. Banke pod hipoteku ne primaju fabriku, nego samo kuću, ako nije već opterećena kreditom!

U prvoj velikoj krizi američki predsednik Huver propagirao je „grubi individualizam“ – država nije dužna da bilo kome pomaže – i odleteo na izborima 1932. godine, na kojima je trijumfalno pobedio F.D. Ruzvelt sa idejom „New Deal“- javnih radova i posla za što više ljudi. Pa ipak, pravi kraj krize nastao je tek izbijanjem Drugog svetskog rata. Desni i levi ekstremizam došli su na vlast obećavajući masama punu zaposlenost. Desni ekstremizam ponovo buja, a mase opet nemaju posla…

Ako je verovati „EU Times-u“, predsednik Putin je početkom maja prošle godine zahtevao od direktora MMF Dominika Stros-Kana da proveri šta je sa zlatnim rezervama MMF deponovanim u Fort Noksu, završavajući ovako: „Ne mogu da verujem, ali ako je istina to bi bila eksplozija od koje ni ja ne bih ostao na svojoj funkciji“. Reč je o kolanju vrlo dokumentovane sumnje da malverzacije nisu mimolišle ni zlato iz Fort Noksa u kojem, pored Amerike, svoje rezerve čuvaju Britanija, Nemačka, Francuska, mnoge manje zemlje kao i razne međunarodne organizacije. Stros-Kan nije izvršio Putinov nalog: 18. maja je smenjen zbog seksualnog skandala. Koincidencija?

U broju 41 od marta 2008. godine „Biznis i finasije“ su objavile tekst tekst o sveobuhvatnosti spekulacija koje su dovele do finasijske krize i pored ostaloga je pisalo: „Padne li zlato kao poslednji stub stabilnosti /…/ doživećemo krizu kakvu čovečanstvo još nije videlo“. Bilo je precizirano kojim se vrstama zlata verovatno špekuliše, ali da je tezaurizaciono zlato – poluge, još jedini nenačet stub stabilnosti. A sada je upravo i to dovedeno u pitanje. Britanski časopis „The Liberation” je 25.marta podgrejao zahteve za ustanovljavanje istine o zlatu u kontekstu neverovatnog rasta njegove cene.

Sumnje da se nešto vraški kuva oko zlata nastale su aprila 2004. godine kada je Rotšild (Rothschild), najuglednija banka koja se bavila trgovinom zlatom, objavila da prekida trgovinu plemenitim metalima. Bilo je to više nego čudno budući da je zlato najsigurnija investicija. Takva odluka postala je donekle jasnija kada je Kina u oktobru 2009. godine, kupivši veće količine zlata za tezauraciju u standardnim polugama od 400 unci, sa oznakama Fort Knox, podvrgla jednu količinu analizi. Rezultati su bili frapantni. Šest poluga bilo je od volframa i samo obloženo slojem zlata. Volfram ima specifičnu težinu od 9,25, a zlato od 24 karata 9,30, tako da merenjem nije bilo lako ustanoviti podvalu. Sumnjive poluge su prerezane i istina je izašla na videlo.

Vest je brzo zataškana u velikim medijima. Ali to nije bilo moguće i na Internetu (na njemu sam našao 614 tekstova na tu temu). Iščačkana je vest koju je objavio New York Post još 4. januara 1994. godine, o „neobičnoj“ kupovini 1,3 miliona komada poluga od 400 unci tungstena (tungsten je engleski naziv za volfram) što je oko 16 tona. U to vreme je predsednik SAD bio Bil Klinton a diretor FED veliki mag kreativnih finasija Alan Grinspen. Zatim je sve gurnuto u zaborav, dok u tekućoj predizbornoj kampanji republikanski kandidat Ron Pol nije postavio pitanje šta je sa američkim zlatom, koliko ga zaista ima u Fort Noksu i da li je uopšte zlato? Iz državnog Trezora stiglo je saopštenje da bi za nepotrebnu kontrolu samo američkih 700.000 poluga bilo potrebno 350.000 radnih sati i 15 miliona dolara. Potom je lansirana šokantna vest da je zlato iz Fort Noksa nestalo. Senator Valter Hadlston je septembra prošle godine poveo 12 kongresmena i 100 novinara da im pokaže kako je zlato tu, na sigurnom. U svemu tome najbolje je prošao General Electric povećanjem prodaje ultrazvučnih detektora „Dakota ultrasonies“ za otkrivanje nešistoća u zlatu, pa i volframa. Šta je ko uz pomoć detektora ustanovio – to će javnost teško saznati.

Ima li smisla verovati u sve te priče? Slične prevare činjene su i ranije. Na primer, srpski kralj Milutin Nemanjić je u XIV veku kovao venecijanski srebrni novac sa manjim sadržajem srebra. Etiopija je 2008. pokušala amaterski da podmetne poluge sa čelikom unutar zlata, što je odmah otkriveno. Setimo se da je 1971. godine na inicijativu Francuske zatraženo da MMF ustanovi ima li Amerika dovoljno zlata za pokriće emitovanih dolara kao svetske valute. Sutradan je Nikson odgovorio ukidanjem zlatnog pokrića – dakle nije imala! U tekućoj krizi pri liferovanju lažnih rejtinga kompanija učestvovala je i SEC (Securities Exchange Commission), najviši nadzorni organ za berze. Nije na odmet podsetiti da je FED (centralna banka Amerike u čijoj su nadležnosti poslovi sa zlatom) privatna ustanova!

Ukoliko se – uprkos činjenici da to mnogima ne bi odgovaralo – dokaže da je zaista reč o prevari, to bi imalo strahovite posledice, pogotovo u situaciji kada su gotovo svi glavni akteri na međunardonoj sceni prokockali poverenje. Ako se cela stvar zataška – jer je moć posednika zlata nad medijima ogromna – živećemo u još jednoj fikciji bogatstva koja predstavlja tempiranu bombu.

Znam da će ovaj tekst odisati moralizmom. Ali ne odstupam od toga, a kao potporu naveo bih da je jedan od najpopularnijh književnika današnjice, Alesandro Bariko, ovih dana napisao da su „lepota, moral i nauka vrednosti bez kojih ne postoji civilizacija“. Dakle, grozim se onih koji bilo šta od te tri vrednosti pomodno izvrgavaju ruglu. Zagazili smo u destruktivne i anticivilizacijske vode, krijući ružna ljudska svojstva iza termina fleksibilnost, profitabilnost, efikasnost ili iza fraza poput one „nema nam druge“.

Tačno je da se u Grčkoj sa policijom sukobljavaju i pale banke „black–block“ nasilnici, no suština evropskog problema je: zašto se na istoj strani sa njima našao i Mikis Teodorakis (86 godina) i stotinak hiljada građana Atine, ljudi dostojnih razumevanja. Sada se samo govori o tome kako je 2009. godine otkriveno da Grčka podnosi lažne račune EU, ali istina seže dalje u prošlost. Da je dotična EU pokazala bar deo današnje rigidnosti, Grčka bi bila pod bespogovornom kontrolom još od 2001. godine, kada je uz skupe konsultantske instrukcije američke investicione banke Goldman Sachs sačinila i dostavila lažne račune radi prijema u Evrozonu. Tada se isto desilo i sa Italijom, ali reakcija nije bilo. No, zato je bilo jasno da će takav ekonomski koncept morati da pukne, mada je dotle izvršena preraspodela opšteg bogatstva. Valjalo je samo očuvati sistem, koji svoj račun neminovno podnosi najslabijima dok moćnima ostaje najveći deo onoga što su zgrabili. Gorka ironija je da je Grčka po korupciji najgora članica EU, ali i da one koji su taj novac krali niko ne juri.

Italija, drugi relativni i prvi apsolutni dužnik Evrope, izlazi iz krize. Hvale je, čak joj je spread (odnos vrednosti nacionalnih prema nemačkim državnim obveznicama) pao sa 560 na 350 poena. Stručnjaci za ekonomski horor kažu da bi se, ako ukine „član 18“ tzv. Radnog statuta (sudska garancija da radnik ne može biti otpušten bez valjanog dokaza) – automatski spread poboljšao za narednih 200 poena. To znači da bi Italija dobijala kredite sa 2 odsto manjim kamatama od sadašnjih. Referenca postaje broj izbačenih radnika na ulice.

Ekonomsko čedomorstvo

Ključni problem Italije je što mladi do 25 godina starosti čine samo jednu petinu ukupnog broja zaposlenih. Naime, samo jedna trećina mladih do 35 godina ima stalno zaposlenje, druga trećina radi honorarno, a 30,1 odsto ne radi uopšte. U Španiji se taj procenat penje na 49,6 a u Slovačkoj na 35,1 odsto mlade generacije. Čak 22 odsto mladih do 29 godina starosti u Italiji niti radi niti studira, po čemu je gora jedino Bugarska sa 23,8 odsto. Prebacujući im što žive kod roditelja umesto da rade, političari se gotovo utrkuju u uvredama nazivajući ih „bamboccioni“ (klipani), „mammoni“ (mamine maze), „sfigati“ (mamlazi). Tako ih unapred etiketiraju kao neradnike i skidaju sa sebe odgovornost što ne pronalaze rešenja za rastuću nezaposlenost. Gotovo polovina mladih u EU biva zanemarena, odbačena, prepuštena regrutovanju u „black–block“ i ultradesne agresivne skupine. Takvo ekonomsko „puzeće“ čedomorstvo mora dovesti do socijane tragedije većih razmera.

U kontekstu opšteg socijalnog i moralnog truljenja, vrhunac dostiže novi talas finansijske makabrične dovitljivosti – „dead bonds“! Novi finansijski „proizvod“ izmislila je Deutsche Bank, ali na američkom tlu, jer u Evropi ne bi mogao da prođe s obzirom na proklamaciju Evropskog suda iz 2004. godine „da je ljudsko dostojanstvo nepremostiva granica pri bavljenju privatnom ekonomskom aktivnošću“. Dakle, 500 Amerikanaca starosti 72 do 85 godina, uz potpisanu saglasnost i precizne lične i zdravstvene podatke, čine skupinu na čije se preživljavanje ulaže, pa ako umiru brže nego što je prognozirano – zarađuju investitori, ako umiru sporije raste profit banke! Koji bi to stručnjak uspeo da objasni kako ovakve pojave nemaju nikakve veze sa „nevidljivom rukom“ tržišta? To je profitabilni „reality“ kanibalizam, koji unižava ne samo ideju liberalizma nego i ljudski rod. Ostaje samo da se nadamo da će Nemci umeti da zaustave ludilo i da nas neće podsećati na užasan period njihove inače nesporno velike civilizacije.

Milutin Mitrović

Tekst je iz Biznis i finansije broj 85 – Gradovi u Srbiji: Provincijalizacija

To: „Silvio zauvek“ iz naslova je refren himne PDL, lične partije Silvia B. na filistarskom nivou udvaranja Čaušesku i sličnim vlastodršcima i ne manje degutantno nego proglašenje nekoga za doživotnog predsednika. Prebirao sam po raznim novinama da vidim kakvim su naslovima propratili najavu ostavke Silvia Berluskonija na položaj premijera i otkrio: „Italija bukom plaši investitore“ – nešarmantno kao, od kako ga je kupio Mardok, i sam Wall Street Journal na čijoj naslovnoj to piše.

Finacial Times nije ponovio ništa ravno naslovu od pre par dana koji je glasio: „Za ime Boga, odlazi“. Najlepši, reč je samo o ekonomskoj štampi, je ipak iz The Economist-a: „That’s all, folks!“ navodim u originalu, (prevod: To je sve, narode!) da bih prisetio čitaoce kako se tom rečenicom završavaju crtani filmovi o Dušku Dugoušku. Bojim se da je taj najvispreniji naslov zapravo netačan ili bar preuranjen. Pokušaću u ovom tekstu da to i pokažem, jer nisam siguran da je zaista kraj, odnosno da će Berluskoni sići sa političke scene. Dva puta je on do sada padao i uvek bi se vratio. Kad je izgubio izbore 2006. mislio sam da mu je kraj. Sledeće izbore 2008. dobio je sa najvećom većinom u italijanskoj istoriji.

Od kolevke do ostavke

Silvio Berluskoni rođen je 1936. godine u Milanu, od oca Luiđija i majke Roze. Navodim roditelje zato što su i oni imali ulogu u stvaranju i održavanju Silviovog bogatstva i imidža. Navodno je ceo svoj pohod na milijarde započeo tako što mu je otac dao svoju otpremninu kada je odlazio u penziju. Malo ko veruje da je ta otpremnina bila dovoljna da njom pokrene svoju građevinsku delatnost i izgradi rezidencijalni kompleks Milano 2 sa 10.500 stanova. Zatim da osnuje prvu lokalnu kablovsku TV stanicu „Telemilano“. Mama Roza, tako su je svi zvali, sve do smrti u svojoj 97. godini bila je najvatreniji agitator u korist svog sina, veoma upečatljiva za emotivne domaćice i majke, sem kada bi pobesnela ako je pitaju za sinovljeve švaleracije koje je smatrala gnusnom izmišljotinom. Sa svojim generacijskim prijateljem Fedele Konfalonerijem (Fedele znači veran) osnovao je orkestar u kojem je on pevao, a Fedele svirao na klaviru. Fedele Konfaloneri je danas predsednik Silviove medijske imperije – Mediaset. Zatim je jedno vreme Silvio bio zabavljač na turističkim brodovima i odatle mu sklonost da peva i priča viceve. Iz tako finansijski žgoljave mladosti odjednom uleće u poslove velikih dimenzija. Postoji teza da je novac dobio od mafije, da ga opere, no to nikada nije dokazano, mada jeste sudski dokazano da je drugi njegov generacijski drug, Marćelo Del Utri, bio Silviov „ambasador“ pri mafiji.

Čoveka je „htela sreća“ a ona znači blisko poznanstvo sa tadašnjim premijerom Betinom Kraksijem, (bežeći od osuda zbog korupcije umro je u Maroku) za koga je osetio da je slab na novac pa je sa njim sklopio „džentlmenski“ posao da unapred saznaje gde će se šta graditi, otkupi lokacije i proda ih po višoj ceni, kad do otkupa dođe, a podatke je dostavljao industriji cementa i armaturnog gvožđa, od kojih je premijer Kraksi dobijao procenat od poslova. Tvrdi se da zaslugom tog dogovora Italija ima najveći broj vijadukata na svetu i gde za njih nije bila potreba. Kao nagradu za uspešno preduzetništvo Berluskoni je dobio frekvence za tri nacionalne TV mreže, što mu je značilo mnogo više nego titula „Cavaliere“ – za zasluge na poslovnom planu. Tako se dobro nafatirao parama i slavom – računa se da je na početku političkog angažovanja imao bogatstvo od 2,6 milijardi, a tokom 16 godina politike i tri premijerstva poraslo je na 9 milijardi dolara, prema proceni časopisa Forbs.

Sa svojim najsposobnijim beskrupuloznim kadrovima iz privatne kompanije Fininvest osnovao je političku partiju Forza Italia (Napred Italija) da bi joj kasnije kada se udružio sa postfašističkom strankom AN (Nacioanalna alijansa) promenio ime u Partito della Liberta (Partija slobode, ali i liberalizma, da bi akcentovao svoje neoliberalističko opredeljenje). Prva vlada mu je trajala samo 3 meseca, jer ga je podrio glavni koalicioni partner Umberto Bosi, vođa secesionističke Severne lige. Pri razlazu su jedan o drugome rekli takve stvari da je bilo uverljiva tvrdnja kako se nikada više ni pozdraviti neće. U politici zaklinjanja najmanje vrede. Druga vlada je trajala, prvi put u italijanskoj posleratnoj istoriji, ceo mandat, a do tada je prosek trajanja vlada iznosio samo 11 meseci. Od 2008. godine, tokom trećeg mandata, ipak ponovo sa Bosijem, čija partija je postala presudni, ne jezičak, nego vulgarna jezičina na vagi, njih dvojica su vezana neraskidivim interesima: Berluskoni da ostane na vlasti i ne ode na sud, a Bosi da ga ucenjuje izvlačeći za sebe i svoju stranku što više koristi. Berluskoniju nikada nije bilo teško da državnim parama, funkcijama i koncesijama galantno namiruje svoje partnere. Pakt je funkcionisao sve do posednjeg dana, kada su Bosijevi (budući da je on paralisan, ali još uvek formalno vođa) najbliži saradnici rekli definitivno „NE“ mogućnosti da podrže novu tehnokratsku vladu, koju je Berluskoni podržao da bi sprečio dalje berzanske padove, a time i pad vrednosti svoje imperije.

Hronologija poslednjeg trenutka

Poslednja, mada ja u to nisam uveren, vlada Berluskonija započeta je 2008. godine, uz tako dominatnu većinu kavu nikada u Italiji nijedna vlada nije imala. Međutim, tokom tog mandata počinje njegovo lično posrtanje. Skandali sa ljubavnicama, završna faza suđenja za korupciju, sve veće šarlatanstvo na domaćoj i svetskoj političkoj sceni. Kod najstarijeg (75 godina) premijera u Evropi proradili su šoumenski instinkti i želja za aplauzima iz mladosti. Na sve to se navrzmala i ekonomska kriza koja je pokazala ružnu sliku italijanskog, ne samo moralnog, nego i materijalnog propadanja. Italijanski javni dug je ponovo dospeo do nivoa od 120 odsto BDP i iznosa od 1.905 milijardi evra, što je četvrti najveći dug na svetu! Ekonomista Marćelo De Ćeko, navodi da je levica uspela tokom svoje vlade da dug smanji sa 120 na 104 odsto, da bi ga Berluskoni ponovo vratio na stari nivo, deleći državne pare i kupujući tako saveznike i socijalni mir.

Ukupno je Berluskoni bio na vlasti (sva tri mandata) 3.336 dana, što je najduže vladanje posle Musolinija. Za to vreme uspeo je da podeli Italiju na dva teško zakrvljena dela i da je time dovede u stanje političke paralize. Spada u onu vrsta političara koji, kao Milošević na primer, seju mržnju i razdor svuda oko sebe. Sve svoje protivnike deklasira kao „komuniste koji znaju samo za krv i otimanje tuđeg“. Plaši ljude i stvara haos. Prema argumantovanoj knjizi Naomi Klajn „Šok ekonomija“ najefikasniji metod neoliberala je sejanje straha i stvaranje haosa jer se tako lakše može vladati ljudima i sprovoditi politika koja koristi samo jednom delu društva. Ujedinjeni bogatstvo i vlast omogućili su Berluskoniju da u 20 procesa bude spasen (zastarevanjem ili poništavanjem), ali su mu tri procesa u toku i ako ga politički imunitet ne bude spasavao, njega neće spasti ni nebrojena ergela advokata. U toj njegovoj ergeli advokata nekada je bio i današnji francuski predsednik Sarkozi – bar tako sam Berluskoni tvrdi, a nije demantovan.

Maja ove godine na lokalnim izborima pobedila je udružena opozicija dobivši 13, a Berluskoni sa partnerima 4 lokalne uprave. Tu počinje da se nazire postepeni kraj njegovog vladanja. Iz njegove se partije izdvojio Đanfranko Fini, političar koji je od postfašističke MSI uspeo da napravi umerenu desničarsku partiju Aleanza nazionale, koju je pripojio Berluskonijevoj PDL. Zgrožen vulgarnim ponašanjem svog partnera, rešio je da se izdvoji i napravio novu partiju, „Budućnost i sloboda Italije“ – još umerenije desnice, pri čemu su najzadrtiji profašisti ostali kod Berluskonija kao njegova politička i medijska udarna pesnica. Nešto slično cunamiju blaćenja Finija ja nisam video. Krdo plaćenih amoralnih novinara pušteno je s lanca i napujdano na njega. Uz prekupljivanje najgoreg poslaničkog ološa iz drugih partija, a Berluskoni je uspeo da nekako skrpi većinu od jedva 1 do 2 glasa, ali nemoćan, istina i ne preterano zainteresovan da sprovodi obećane reforme. Njega je uvek vodio lični interes i sve ostalo je podređivao toma.

Tokom vladavime doneo je 36 zakona „ad personam“ (u ličnom interesu) od kojih je 19 bilo bez dvoumljenja namenjeno njegovom sticanju materijalne i pravosudne dobiti. Beskrupuloznost je najočitija bila kada je doneo zakon o telekomunikacijama kojim se otežava sticanje prihoda od reklama državnoj RAI i SKY televiziji, a olakšava njegovoj. Čim je postalo jasno da su mu dani odbrojani prihodi njegove TV pali su naglo. Primer njegove ad personam „darežljivosti“ je zakon kojim se starijima od 70 godina zatvorska kazna zamenjuje za kućni zatvor i socijalno koristan rad. Uradio je to da bi spasao svog advokata Previtija, koji je osuđen zbog korupcije sudije i šefa finansijske policije u procesu Berluskoniju, na kojem je taj advokat priznao da je korumpirao novcem koji je dobio na svoj račun u Švajcarskoj, ali ko mu je tamo poslao – nije znao! Tako Berluskoni nije mogao biti okrivljen. Svi su, sem suda, dakako znali da su pare Berluskonijeve. Rezime takve vladavine je da su 51 put odluke parlamenta izglasavane poverenjem vladi – ako se ne izglasa što želi, vlada pada, raspisuju se izbori na kojima poslanici gube privilegije, jer je malo verovatno da će biti ponovo izabrani, a sličnih na tržištu ima sve više. Sem toga, 12 odsto poslanika je sudski gonjeno, što nema ni u banana republikama. Sam Berluskoni poznat je po tome da ili laže ili sebe demantuje novom izjavom u roku od samo dan – dva. Evo primera: Posle nedavnog skupa G 20, na kojem je prinuđen da podnese program mera za ekonomsko spasavanje Italije, izjavio je da mu je generalna direktorka MMF, Kristin Lagard, odmah ponudila stotine miliona kredita, ali da je on odbio „jer je Italija sposobna da se sama bori sa krizom“. Već sutradan stiglo je zvanično saopštenje MMF da takva tvrdnja „nema nikakve veze sa istinom“.

„Odlazak bez dostojanstva“

Budući da uvek priznam kad se poslužim tuđim naslovom, koji mi se dopadne, evo reći ću da je ovaj preuzet iz engleskog Gardijana. Kako je vodio svoju beskrupulozno gramzivu politiku (ako se njegovo vladanje može podvesti čak i pod nemili pojam politike), tako je Berluskoni povlačio svoje poslednje poteze. Posle sastanka G 20 u Kanu 3. i 4. novembra, na kojem su mu svi okrenuli leđa, čak i oni kojima je bio uzor (mađarski i bugarski premijeri), kola su nezadrživo krenula nizbrdo. Kao one kineske ribice, što osete zemljotres unapred, odjednom su počeli da ga napuštaju dotada verni saradnici. Kompaktna politička mašinerija počela je da se kruni. Jedni su pobegli da bi na vreme obezbedili poziciju u nekoj drugoj stranci, drugi da bi igrajući na „odgovornost prema narodu“ pokušali da svoju odluku unovče drugačije. U tom poslu su se novinari opet pokazali kao vulgarni profesionalci, koji služe onome ko bolje plati. Ekipa sa Berluskonijeve privatne TV Canale 5, koja je postala popularna dodeljujući „Zlatnog tapira“ (veličine dečije igračke) javnim ličnostima koje pokažu nepoštenje, neznanje, neotesanost, najčešće onima iz opozicije“, dva dana pre Berluskonijeve ostavke iskrsnula je pred Silviovom najmilijom vilom Arkore, sa kamionom na kojem je bio ogromni Zlatni tapir. Hteli su da ga uruče svom gazdi, kao znak da su ga i oni siti.

Ono što nisu mogle masovne demonstracije, protesti preko milion žena uz slogan „Basta!“ (Dosta!) širom Italije i u skoro 50 gradova širom sveta, što nisu mogli udruženi sindikati, poslodavci i zadružni (veoma jak) sektor svojim zajedničkim pismenim upozorenjem, što nije uspela ni mlohava opozicija, uspela je berza. Ona je doakala premijeru koji je mislio da je miljenik tržišta, jer smatra da državu treba voditi kao privatno preduzeće. Sa neverovatno malim zakašnjenjima od svega 5 do 10 minuta berze bi, domaća i svetska, reagovale na svaku izjavu i potez Berluskonija. Njegovo odbijanje da se povuče sa mesta premijera podiglo je sve vrste negativnih reakcija, a najupečatljivije „spread“ – odnos vrednosti domaćih obveznica prema obveznicama nemačke države. Tvrdoglavo odbijanje ostavke podiglo je spread, 10. novembra, na 510 poena na štetu Italije sa ekscesima do 570 poena. Milanska berza dospela je do minus 6 procenata. Onda je 12. novembra usvojen program izlaska iz krize, što je Berluskoni postavio kao preduslov i on je morao da se povuče sa funkcije. Tog časa spread i berze krenuli su naniže: spread za 100 poena, a psihotična milanska berza skočila je na plus 3 odsto.

Istog 12. novembra u 20 i 30 časova Berluskoni je morao da se pojavi pred dostojanstvenim predsednikom republike. Đorđom Napolitanom, i budućim premijerom Mariom Montijem, te da preda ostavku. Hodogram tog dela je prava mediteranska farsa. Prvo je Berluskoni zakasnio na sastanak 20 minuta, jer se dotle u svojoj rezidenciji svim silama trudio da smiri svađu svojih najbližih saradnika sa kojima je trebalo da se konsultuje. Ministar spoljnih poslova Fratini, vođa pomirljivih „golubova“, izgubio je nerve i najnepomirljivije „jastrebove“ nazvao fašistima, budući da su oni zaista nekad pripadali obnovljenoj fašističkoj partiji MSI. Svađu je Berluskoni smirio tvrdnjom da je tako napravio zamku u dokumentima da će u svakom trenutku kad zatreba moći da „zavrne slavinu“ nove vlade. „Staccare la spina“ se prevodi tako, ali zapravo znači otkačiti teškog bolesnika sa aparata koji ga održavaju u životu. Zato nije došlo do tuče, ali jeste do kašnjenja u odlasku kod predsednika države, što je veoma nepristojno. U vreme njihove svađe, a posredstvom Fejsbuka, rasla je masa sveta pred ulazom u njegovu rezidenciju, uz skandiranje: Odlazi, Varalice, Sramoto… Kako Berluskoni dve stvari nikada ne zaboravlja – sopstvenu režiju i lepe mlade ženske, a o tome će biti još reči, hitno je naložio da se pred sporednim vratima zgrade sakupe njegove pristalice koje će mu skandirati poverenje i podršku, makar koliko za njegove TV. Pred predsedničkom palatom čekala je još veća masa sveta, popunjena i onima koji su pristizali od rezidencije, pa se Berluskoni ušunjao na sporedna vrata, dok je cela svita išla prema glavnom ulazu da zavara demonstrante. Na prepunom trgu ispred zgrade odnekud se stvorio gudački orkestar koji je počeo da svira, a muzikalni demonstranti, kao ogroman hor da pevaju Hendlovo: Aleleluja! To je valjda najlepše i najitalijanskije.

Super Mario

Naredni premijer od tog trenutka je Mario Monti, krajnja suprotnost svom prethodniku, nesporan stručnjak, ekonomista, rektor najuglednijeg ekonomskog univerziteta Bokoni u Milanu i nekadašnji savetnik Goldman Sachs i Coca Cola. Dok je u Evropskoj uniji bio Komesar za tržište, carine, poreze i konkurenciju, zbog svoje radinosti i efikasnosti stekao je nadimak Super Mario. Publicitet mu je doneo uspešan postupak protiv Microsofta 2004. godine kada je iznudio kaznu od 497 miliona evra i obavezu softverske kompanije da učini javnim svoje informacije. Po prirodi je skroman, putuje uvek javnim prevozom od aviona do autobusa, ide lično sa suprugom u kupovine i najviše strasti pokazuje za CD klasične muzike. Pošto ga je predsednik Republike dan pre preuzimanja mandata s razlogom proglasio za doživotnog senatora, on je bez pompe i pratnje otišao na železničku stanicu da sačeka svoju suprugu kako bi sa njom zajedno mogao da prisustvuje činu nominovanja.

Bojeći se Berluskonijevih zamki opozicija je dogovorila da na glasanju za predloženi program mera za izlazak iz krize, ne glasa demokratska partija, kako Berluskoni ne bi mogao da tvrdi da je njegov program prihvaćen aklamacijom, te da on onda treba i de bude ličnost koja će ga sprovoditi. Te igre izgledaju prilično infantilno, ali su na žalost neminovne sa nepopustljivim i podmuklim partnerima. Inače, zapravo je Demokratska partija najveća i najsigurnija podrška Montiju. Njegove su ideje, pragmatičara liberalne orijentacije, ali i jasno protiv neoliberalizma, pogotovu Berluskonijevog tipa. Više je uradio u praksi nego što se bavio teorijom. Najviše njegovih tekstova i intervjua sa njim objavljivao je Finacial Times, uz uočljivu naklonost. Odbojnost prema javnim nastupima, intervjuima i političkom angažovanju, iako ne krije da je blizak levici, učinili su da se o njemu malo zna. Veličina zadatka koji je preuzeo, a za koji se, kako tvrdi jedan njegov kolega sa Bokonija, „pripremao“ već četiri meseca pišući koncept neophodnih ekonomskih mera za izlazak iz krize. Taj tekst nameravao je da prepusti levici da ga uključi u svoj program za iduće izbore, na kojima, kako sad ankete govore ima sve izglede da bude najjača partija. Desilo se da je preduhitren odlukom predsednika Republike da baš njemu ponudi mandat za sastav krizne vlade. Poslednji šamar Berluskoniju koji je svim silama insistirao da obavezno potpredsednik te vlade bude njegov sekretar vlade, Đani Leta, naneo je baš sam Leta. Valjda najtiši i najodaniji Silviov saradnik. U poslednjem trenutku, kada je već bilo sređeno sve za njegovo imenovanje, Leta je saopštio da „neopozivo ne prihvata tu počast, jer u nekim političkim krugovima postoji jasno neslaganje sa njegovim imenovanjem“.

Neki slave potpuni krah i nepovrat Berluskonija na političku scenu. Ja ne, i mnogo je važnije da tako isto, sa pribojavaanjem povratka, gleda i opozicija, znajući da – sada već bivši italijanski premijer – neće reagovati odmah, jer mu je potrebno da pre svega stavi na noge svoju medijsku imperiju koja se ruši – pad vrednosti njenih akcija od izbora u maju do sada iznosi 42 odsto, i samo u poslednjih nedelju dana pale su za 12 odsto. Ponedeljak 14. novembar biće ključni pokazatelj za dalje. Novac je najveća kukavica i vrlo je moguče da berza bude zasuta akcijama firmi koje su u vlasništvu Berluskonija, jer gazda više neće moći da im namešta zakone po meri i donosi odluke koje im obezbeđuju monopol itd. A onda je nadvladala njegova narav i dobro organizovane demonstracije njemu u korist, pa je izjavio: „Neću popustiti, udvostručiću“. Nije baš jasno šta, ali je jasno da ne namerava da se povuče iz igre. Palo mi je na pamet kako narodi sa manje razvijenom demokratijom svoje vlastodršce ili ubiju ili strpaju u doživotni zatvor, da se ne bi mogli vratiti na vlast.

Bolesno muško

Počinjući da pišem ovaj feljton 2. juna 2009. godine, ovim 35. nastavkom želeo bih da ga i završim. Iako mi neki prijatelji već čestitaju što sam izdržao duže nego „moj junak“, jer sam se obavezao da izdržim sve dok jedan od nas dvojice ne ode: on sa političke scene, ja sa planete. Ostajem dosledan tom obećanju i vrati li se on na velika vrata – eto i mene da ga sledim i dalje. Još sam u jednom od prvih tekstova naveo da je feljton zamišljen kao instrukcija da se i trač rubrike mogu pisati ozbiljno i sadržajno. Koliko sam uspeo, to će prosuditi čitaoci i ne bih da ih razočaram. Za kraj u tom duhu ostavljam najnovije trač vesti. Svetska zdravstvena organizacija je 1987. godine u klasifikaciju bolesti uvela „Ekscesni seksualni nagon“ (ESI) i dakako naučno to obrazložila; u 32. nastavku feljtona pod naslovom „Izborni brom“ piše podrobnije o tome koje su sve svetske ličnosti svrstane među zavisnike od seksa. Dakako da je Berluskoni jedan od njih. Međutim, nisu ni njegove naložnice nezainteresovane prostitutke koje „to rade“ samo zbog novca. Takvih je većina, međutim:

Mlada, izrazito lepa i bogatog porekla Barbara Manući, iznebuha je iz totalne anonimne postala poslanica Silviove privatne PDL stranke. Sad kada se kola ruše ona je smatrala za potrebno da se javno isprsi: „Sa njim ću biti do kraja… meni je ON bio sve: neraskidiva ljubav, vera i svetlost koja me vodi“. Po jednoj anketi 36 odsto Italijanki do 35 godina starosti bez ikakvih preduslova pošlo bi sa Silviom B. u krevet. On je za mnoge nalik vođama sekti koji i u smrt za sobom povedu zavedene. I konačni dokaz da naš junak pati od ESI: svugde prisutni „paparaci“ – fotoreporteri, slikali su u večernjim satima 9. novembra Francesku Paskale, kolgerlu od ranije na raspolaganju Silviu B. kako kolima ulazu u njegovu ličnu rezidenciju i dakako kako iz nje izlazi tek sutradan u 10 sati pre podne. Tog dana cela vladajuća partija svađala se međusobno i osipala. Opsednuta novinarima 11. novembra dama izjaviljuje: „Nisam to bila ja, auto da, registarske tablice da, za ostalo – No coment“.

Eto ovde bi bio kraj.

P. S. Kad sam davno, krajem šezdesetih, prvi put uzeo u ruke knjigu „The Economics“ Pola Samjuelsona, bio sam zapanjen da je on počinje posvetom: „For Marion“. Izgledalo mi je to isuviše malograđanski za jednog ekonomistu koji će ostati među najvećima svih vremena, nobelovca i pisca knjige koja je meni bila ekonomski bukvar. Danas, kad završavam ovaj feljton, i tu je jedina sličnost, jer posvete pišu na kraju, a štampaju na početku, osećam potrebu da se i ja zahvalim redakciji Biznis i finasije, što me je navela na pisanje ovih tekstova, Mariji i Urošu koji su moje tekstove likovno oplemenjivali i sa strašću pakovali na sajt, čitaocima, čiji broj varira od 412 do 3473, zavisno od interesantnosti nastavka ili možda naslova, čak i onima koji su samo otvorili fajl pa konstatovali da to nije za njih, i posebno budućim čitaocima, od kojih će neko u tom feljtonu naći razjašnjenje svojih nedoumica ili se čak poslužiti nekim podatkom da i sam nešto napiše. To bi me uverilo da nisam „ladio plajvaz“.

Milutin Mitrović

Nakupilo se svašta od juna kada sam poslednji put pisao za ovaj feljton. Čak samo da nabrojim trebalo bi duplo više prostora nego što imam na raspolaganju. A pitanje je ima li smisla uzdizati prljavštine tako visoko. Zato počinjem od najsvežije intrige. Celokupna italijanska štampa objavila je 17. oktobra izvod iz sudske dokumentacije koji govori o prisluškivanju jedne novinarske gnjide, Valtera Lavitole, glavnog urednika lista Avanti, plaćenika, mešetara i češatora velikih razmera, odbeglog od pravde u Latinsku Ameriku.

Dotični je bio u veoma bliskim odnosima sa predsednikom italijanske vlade pa je tako sud jureći ucenjivača i prevaranta naleteo na njegov telefonski razgovor sa Silviom B. u kojem mu glavni lik našeg feljtona oktobra 2009. poverava: „U situaciji smo da pokrenemo revoluciju, i to pravu… moramo izvesti na ulice milione ljudi, da rasturimo sud i ‘Republiku’ i sve što tu spada… Situacija je u Italiji sledeća: narod nije ni za k… Parlament nije ni za k… (skraćenje moje)… U rukama smo levičarskih sudija, domaće i strane štampe“. Ko god iole veruje u demokratiju, u civilizaciju, u pravosuđe ne bi poverovao da jedan predsednik vlade demokratske, civilizovane i pravne države kuje planove sa ološem kao da ruše državu. Međutim, to što sam citirao napisano je u transkirptu priloženom sudskim aktima. Dakle… istina, i samo istina…

Mutni „preduzetnici“

Dužan sam da objasnim zašto ja sada o tome. Počinjući ovaj feljton, iako nisam nikakav zajapureni moralista, slutio sam da nemoral političkih ličnosti mora da eskalira od štipkanja i napastvovanja lepojki (čak maloletnih) do nemorala političke prirode koji ruši demokratski sistem i teži da unižava ljude, a posebno one koji nemaju nikakvih sklonosti ka političkom prostituisanju. Kad se krene tim putem ološ nanjuši svoj trenutak i počinje da preoblikuje vlast. Pomenuti Lavitola, zajedno sa glavnim snabdevačem Silviovog harema lakim devojkama, izvesnim „preduzetnikom“ Tarantinijem, dogurao je do samog premijera, sa kim je koordinirao koga treba postaviti na funkcije u državi, vojsci i finasijskoj policiji. Lavitola i Tarantini, dvojica prevaranata, treba ih samo videti, kao da su ispali iz nekog Monićelijevog komičnog filma, bili su, međutim, u tesnoj vezi sa tajnom organizacijom tzv „P3“ koja je dospela na sud i čiji je cilj bilo preoblikovanje države i sistema Italije. Dakako, nižerazredne osobe lako otkriju svoju pravu cenu, pa kad su pomenuta dvojica nanjušila da ispadaju iz velike igre i počeli da ucenjuju svog gazdu. Sud je došao u posed dokumenata da im je Silvio B. isplatio 800.000 evra u kešu. Sekretarica premijera tvrdi da je ON jedna „darežljiva osoba“, pa pomaže ljudima u nevolji. Čak i da je tako postoji u Italiji zakon po kojem, da bi se onemogućile malverzacije, se ne sme plaćati u gotovini više od 5.000 evra, a premijer je dao 160 puta više nego što zakon dopušta.

Gore navedeno je samo delić prljavština. Jer opet, jedan „preduzetnik“ (tako sebe proglase oni koji imaju para, a nemaju ni zanimanje, ni ugled), Favata, dostavio je Berluskonijevom bratu Paolu (svojedobno) snimak razgovora jednog levičarskog političara sa direktorom banke. Vešto manipulisan tekst biva iskorišćen u političke svrhe, no kako „preduzetnik“ nije dobio šta je očekivao, a cela stvar završila na sudu, sad izjavljuje da će na sudu reći sve što zna. Mislite da će reći? Ni slučajno, on time samo podiže cenu svoje ucene. Ima toga na gomile. Kad se neko nađe na klizaljki najčešće se zaustavi tek kad udari u zid. Majdan blata će se otkriti tek kada Silvio B. odleti sa vlasti. A to sad već ne izgleda više tako daleko.

Multietnički burdelj

Ni najgori neprijatelj Silvia B. ne bi se nakanio da ga optuži za rasizam. To što želi da najuri stare i spreči nove strance da uđu u njegovu (privatnu) državu, samo je njegova državnička dužnost, međutim, njegove emocije svim silama su na strani stranih državljana ako su ženskog roda i mlade, ako su izrazito lepe, ako nisu previše visoke rastom, ako nisu debele i ako ne nose visoke štikle. Nema u tome ničeg odbojnog i rasističkog. Šta više dala bi se napraviti mapa lepotica koje su intimno opsluživale Silvia B. gotovo sa svakog meridijana na globusu. Evo samo onih koje se još muvaju po vilama Silvia B. da sastavimo spisak: Karimu El Mahroug, zvanu Rubi Srcelomka, koja je vraški zamesila skandale, zamenila je mirnija i punoletna Imane Fadil opet iz Maroka; Maristel Garsia Polanko, Domenikanka, čudna vižljasta lepotica nalik na avganistanskog hrta, sišla je sa scene, a zamenila je Kamila Kordeiro iz Brazila, balerina i u slobodno vreme…(bunga, bunga). Neke se pojavljuju bez prethodnica kao na primer Ioana Visan što je iz rumunske sirotinje uskočila pravo u vilu na Sardiniji. A onda balkanska papazjanija: Sabinu Began(ović), zvanu Ape Regina (Kraljica pčela, odnosno matica) zamenila je – Katarina Knežević, zvana Montenegro, ali ne sama nego sa svojom sestrom bliznakinjom Kristinom, ni tu nije kraj jer postoje još sestre Slavica i Zorica, ove dve starije proturaju glasove da su „veoma bliske“ sa italijanskim premijerom i to pokušavaju da kapitalizuju. Njima od 32, odnosno 35 godina bi malo ko poverovao da osvajaju duh i telo Silvia B. pa zato dodaju da su radeći kao manekenke u Milanu imale uspeha u visokom društvu šarmantno izbegavajući da pominju imena.

Tulio Kezić, italijanski filmski delatnik, saradnik Felinija, napisao je i jednu dramu u kojoj se na sceni povremeno pojavljuje italijanska kraljica Jelena (Petrović Njegoš) izgovarajući samo jedan jedini tekst i to na maternejem jeziku: „Marš u p… materinu“. Naime, crnogorska princeza, lepa i krašna (180 cm), odmerkana je za italijansku kraljicu ne bi li „popravila kraljevsku lozu u dekadenci“ jer je njen budući suprug, kralj Vitorio Emanuele III, bio patuljastog rasta. Dakako da je bila nezadovoljna svojim položajem rodilje, budući da je bila obrazovana, pisala poeziju na francuskom, imala jasne političke poglede te je razumljivo zašto joj je Kezić dao mogućnost da bar na sceni iskaže svoj bes prema opskurnim dvorjanima. Pa kako se istorija ponavlja kao farsa, desilo se da je danas gore pomenuta Katarina Knežević, nominovana za „verenicu“ Silvia B. počela da se ponaša kao da je i ona kraljica. Naime, ljubomorno besni, pravi skandale, pa se dvorjani današnjeg vladara Italije plaše i zaziru od nove gazdarice. Nikol Mineti, ona savetnica u regiji Lombardija, što je sad na sudu pod optužbom da se bavila svodničkim poslovima u korist premijera, ovako govori za Katarinu: „Ona je luda, ali je uspela u svojim namerama pa je bolje biti što dalje od nje… pustimo je dođavola… međutim kriv je i ON, jer je pustio u kuću tu vrstu sveta…“ Postoji ona naša izreka da „nema džabe ni kod stare babe“ – dakle takve se stvari plaćaju uvek na neki način. Politilčare ne brine što hijene krune premijerovo bogatstvo, nego što bi neka obaveštajna služba, ako već nije, na taj način mogla doći do podataka koji se tiču države, a to već nije samo privatni skandal.

Kako zapušiti i usta

Opsesija Silvia B. je kako da zapuši usta sudovima i štampi, pa se ponovo bacio na donošenje zakona kojim bi se zabranilo prisluškivanje telefonskih razgovora. Italijanu oduzeti mogućnost da trabunja preko telefona jedna je od najsurovijih kazni. Jednom je pokušaj donošenja zakona propao. No ON je uporan i pod novim imenom zakona pokušava opet. Sredinom prošlog meseca obećao je da će sigurno izgurati takav zakon za mesec dana. Vreme prolazi, a dotle se gomilaju i potresnije stvari na kontu premijera. Eto, tačno mesec dana kasnije (16. oktobra) sastali su se demohrišćani zajedno sa ideologom crkve, kardinalom Banjaskom, da konstatuju kako Berluskoni mora da ode! Nema više nagađanja i taktiziranja, crkva je odrezala svoju podršku, a u katoličkoj Italiji ona i mafija kroje politiku. Ispitivanja javnog mnenja pokazuju da se poverenje vladi, a zna se ko vlada i ko je vlada u toj zemlji, srozalo na najnižu meru – samo 24 odsto ispitanika. Međunarodne rejting agencije ruše položaj Italije, a njima se ne može prilepiti da to rade, jer su komunisti. Svetska štampa je prepuna karikatura i članaka u kojima Italija postaje predmet sprdanja. Jedan italijanski ekonomsita od uticaja izračunao je da zbog pada rejtinga, rasta spreada (odnosa italijanskih prema nemačkim obveznicama) i poskupljenja otplate italijanskih dugova vladavima Silvia B. košta zemlju približno 7 do 8 milijardi evra. Sve to samo zato što svetsko tržište stiče utisak da tako vođena sama sebi kopa raku.

Nadovezalo se i to da je na sudu Silvio B. izgubio tužbu protiv dnevnog lista La Repubblica – najoštijeg kritičara režima. Mesecima je taj list objavljivao listu od 10 pitanja na koja traži odgovor premijera. Umesto odgovora on je tužio novinu i izgubio. Čak i berza, koju moral ne zanima, okreće leđa medijskom magnatu. Njegov jedini preostali saveznik Umberto Bosi, 12 puta je napadno zevao dok je premijer držao govor samo svojoj služinčadi u parlamentu iz koga je celokuona opozicija protestno izašla. Počelo je, počelo… U toku septembra njegova izdavačka kuća Mondadori, dragulj u kruni, izgubila je 20 odsto vrednosti akcija. Silviova poslovna imperija Mediaset beleži pad od 8 odsto, a neto prihod njen smanjen je sa 241 na 146 miliona evra. Najgore za onoga ko na marketingu gradi svoj uspeh je da se sazna kako mu više ne ide od ruke. Zato valja zapušiti usta štampi, makar domaćoj, ako se stranoj ne može ništa. Tu nedavno je kod najgledanijeg američkog TV ankormena Letermana direktorka Voga, Ana Vajntur rekla: „Zgađena sam. Nemam drugih reči. Zgađena sam i iznervirana kako Italija, ta prekrasna zemlja, prepuna lepote i talenata, može da toleriše Silvia Berluskonija… prosto ne mogu da verujem da je sve to istina, a da pritom nisu njega oterali dovraga….“ To što je ona rekla u Americi nije strašno, nego što je to prenela „La Repubblica“. Ili što je isti taj list doneo izjavu sledeće sadržine: „Politika je u Italiji postala pravi kupleraj“, a rekla je to Ilona Staler, poznata kao porno zvezda Ćićolina. Ona dakako zna pouzdano i kakva je Italija i šta je kupleraj.

Došlo je vreme da se u Italiji vladajuća politička kamarila cepa na dva dela. Jedan je nalik na fascinatnu scenu iz filma Magbet, Romana Polanskog, kada se u poslednjim izdisajima vlasti pred ulazak protivnika u opsednutu tvrđavu, uz svest da će svi tada biti pobijeni, deo vlastele ipak i dalje glože ko će biti bliže vladaru i uhvatiti još neku titulu. I drugi, najodaniji saradnici Silviu B. koji mu sugerišu da pregovara svoju „exit strategy“ kako bi se bar nekako izvukao iz načisto propale situacije. I baš kao Magbet i Silvio B. ne prihvata sopstvenu propast, nego verujući da ga ljudska ruka ne može maknuti, objavljuje na 64 strane novu monografiju o svojoj „idealnoj“ vladavini. Kičerski tekstovi i slike treba da uvere Italijane kako ih je on spasao od propasti i podario im udoban život. Nalickane slike pokazuju srećne stare osobe, mlade bračne parove u prekrasnim stanovima, automobilima i jahtama, besno odevene studente za kompjuterima, mlade i primamljive soldatese (tako on zamišlja svoju borbenu mašineriju) – svi bezgranično veseli i srećni. Nije nemoguće da Silvio B. veruje u tu montažu života koju su mu za debele pare napravili marketinški stručnjaci. Njega ne dotiče najnoviji podatak Karitasa da u redovima za besplatan obrok naglo raste broj ljudi iz nekadašnje srednje klase. On veruje u svoju konstrukciju života, baš kao što je to verovao Mubarak i kao što veruju Asad, Mugabe i drugi usrećitelji sopstvenih naroda.

Milutin Mitrović

Istražni sudija Pietro Forno, formulisao je tužbu protiv tri osobe kao: „…angažovane u organizovanju i funkcionisanju burdelja za zadovoljenje želja (predsednika vlade) Silvija Berluskonija“. Ličnosti su našim čitaocima poznate – Lele Mora, bivši frizer, vlasnik agencije za protežiranje medijskih ličnosti i optužen kao zaduženi za vrbovanje prostitutki; Nikol Mineti, savetnica u regionalnoj upravi Lombardije, članica Glavnog odbora PDL (Berluskonijeve privatne, vladajuće partije), poznata po uveseljavanju svog gazde igranjem ko od majke rođena, organizatorka burdelja – Madam, kako se to naglašeno zvalo u zemunskim kulperajima između dva prava rata i Emilio Fede, direktor jednog od Berluskonijevih TV kanala i podvodač, odnosno u njihovom žargonu: „dobaljač svežeg mesa“.

Da podsetim kako sam na kraju prošlog nastavaka obećao da ću se vratiti seksi temama, jer sam čvrsto verovao da će libido Silvia B. nadvladati njegove političke nevolje opisane u 32. nastavku. Valja dodati da je u međuvremenu izgubio još i na referendumu (iznuđen od opozicije) za koji je agitovao da propadne – što njemu odgovara. Naime 12 prethodnih referenduma za redom propalo zbog nemanja kvoruma. Izašlo je sada na glasanje, uprkos prelepom vremenu za kupanje i Silviovoj agitaciji, 57 odsto Italijana i na sva 4 pitanja odgovorilo sa „DA“ (čak preko 95 odsto), uključiv i ono kojim se ukida premijeru pravo da odluči lično hoće li se pojaviti na sudu ili ne. I desilo se da ga ništa od toga nije obuzdalo u emotivnom životu. Neki privatni detektivi dostavili su sudu snimke razgovora Gabriele Santanke, ona je državni podsekretar u predsedništvu vlade, (opširnije u nastavcima XXV i XXVIII) sa njenim bivšim „verenikom“, prebogatim menadžerom formule 1, Flaviom Briatore, u kojima opanjkava Silvia B. kao potpuno „otkačenog“ kome je „odzvonilo“, a kojega inače javno brani oči da iskopa onom ko ga dirne… Onda sledi razgovor dotičnog Brijatora, koga prisluškuju zbog utaje poreza, sa Lele Morom, koji se žali da Silviove narudžbine idu i dalje: „sve je po starom, kao da se ništa nije dogodilo, samo što više orgije nisu u vili Arkore, nego u drugima“. I na kraju opet onaj fotoreporter Alberto Roveri, koji se proslavio slikama bahanala u Silviovoj vili Ćertoza na Sardiniji. Tada je uspeo da proda 5.000 snimaka, svaki skandalozniji od onog drugog (nastavak….), sada je, pak, ponudio nekoliko svežih slika iz iste vile na kojima Silvio B. šeta sa dve dame (obučen i on i one) držeći obgrljenu jednu oko ramena a drugu oko, odnosno malo niže, struka. Sa slika se vidi da su obe „napredne“ pa se kalkuliše da li je neodoljivi Silvio B. promenio slabost prema maloletnicama za ove druge uhodanije i razvijenije lepotice. Rađa li se to i kod njega Edipov kompleks, nostalgija za toplinom obilnih grudi? To je, inače, razlog i za ono prododato (re) u naslovu „pozajmljenom“ od Kiša.

Iako mi se čini da sam sad stekao prava da nastavim sa manje seksi temama, samo još da navedem kako je slovenački poslovni dnevnik Finace anketirao psihijatre pitanjem ko je opasniji Berluskoni ili slovenački premijer Pahor. Jedan od odgovora, psihoanalitičarke Darke Bajec, glasi: „Između Pahora i Berluskonija postoji sličnost da zbog narcisoidnosti gube kontakt sa stvarnošću, ipak je Pahor mnogo benigniji nego Berluskoni. Berluskoni ne poznaje granice, on je sociopata, na neki način i psihopata. To se ne može reći za Pahora jer nije opasan, Berluskoni jeste“. Da vidimo zašto bi, pored ostaloga, Silvio bio opasan po svoju okolinu. Sem što ju je etički i ekonomski srozao on se na prošlom sastanku G8 prvo žalio Obami, kako ga sudije maltretiraju, pa kad američki predsednik nije poslao marince da ga spasavaju, žalio se na zajedničkoj večeri svim državnicima kako je italijansko „pravosuđe patološko“ . Na to je londosnki The Economist koji od 1994. godine medijski secira ovog državnika-šarlatana, objavio dosije pod naslovom: „Čovek koji tuca celu jednu zemlju“. Da budem precizniji glagol upotrebljen u ovoj rečenici je screw, a znači šrafiti, ali i obljubiti, imati polni odnos – tako u rečniku lepo piše.

Italijani skloni šali dok im ne prevrši meru, vrte na You Tube parodije filma Aeroplane, Fligh High, Aereo piu pazzo del mondo (Najluđi avion) – prilagođene italijanskoj situaciji. Zatim dosinhronizovane delove filmova Alberta Sordija, Džen Vildera (Frankenstein Jr.), pa čak i fudbalera Totija koji pokazuje srednji prst Silviu B. Zatim nemački film Bye, bye Berlusconi, na državnoj TV prikazan je Moretijev film Kajman (o Silviu B.) sve to uz dosetke na račun najave da premijer namerava da se povuče i vlast prepusti svojoj ćerki Marini (XXIII nastavak). U međuvremenu se Silvio B. zabavlja pokušajima da laže sud koji mu ne da mira. Prvo je rekao kako nikada nije dao 600.000 dolara engleskom advokatu Milsu da lažno svedoči u njegovu korist, već da je te pare dao brodovlasnik Diego Atanasio. Dotični Atanasio je odmah demantovao da je dao bilo kakve pare i vezu sa Englezom. Zatim je u drugom procesu za obljubu maloletnica poslao svoje ljude u Maroko da potplate lokalnog matičara da im izda krštenicu na kojoj će pisati da je maloletna Rubi rođena dve godine ranije. I to mu je propalo. Ko zna koliko je drugih stvari uspelo?

O neverovatnom Silviovom održavanju na vlasti raznim smicalicama pisali su ovih dana The New York Times, Wall Street Journal, Herald Tribune, Finacial Times, El Pais, Le Monde… da navedem samo najvažnije. Niko od njih ne shvata šta bi trebalo da se desi da bi dotični otišao sa vlasti. Odgovor na izvestan način daje Roberto Saviano, pisac kultne antimafijske knjige „Gomora“, komentarišući demonstracije italijanskih maldih, radnika, nezadovoljnika kao „narod koji se pokrenuo, još nije definitivni preokret, nema jedinstvenog programa, međutim sve to miriše na revoluciju“.

Uspe li Italija da se oslobodi svog napasnika, a da ne pribegne teškim neredima, ubijanju i revoluciji biće to dokaz da je u demokratiji moguće, sporo ali dostižno, rešavati probleme bez prolivanja krvi. Rešenje nazirem u činjenici da su čak i poslovni ljudi, donedavno egzaltirani Berluskonijem, nakon svoje godišnje skupštine u Trevizu izašli na ulice i u koloni dugoj skoro kilometar u svim onim elegantnim odelima sa skupocenim naočarima i Rolexima demonstrirali što „zemlja već 15 godina stagnira… što jača frustracija zbog permanentne nesigurnosti i zbog nepovoljne atmosfere za biznis“. Još efektniji je udar napravila berza oborivši vrednost akcija Berluskonijeve imperije Mediaset u roku od nedelju dana (od 21. do 27. juna) za 9,73 odsto, odnosno za 32 odsto od početka godine. Nije samo italijanska berza srozala vrednost akcija Silviovog carstva nego i Barclays, Societe Generale, Morgan Stanley, Deutsche bank i to za 20 do 40 odsto po akciji. Carstvo se polako kruni. Tržište konačno pokazuje da je bilo dosta i da valja menjati.

Poput Gadafija i Silvio B. nema namere da ode sa vlasti pa bilo koliko da to košta, pogotovo ako je na račun drugih. Međutim, račun počinje da biva podnesen i njemu lično, njegovoj medijskoj imperiji. A bogatašima nema veće kazne nego kad im se dirne u bogatstvo. On zna da ako padne sa vlasti više neće biti osipanje carstva nego propast. Zato se batrga. Obznanio je „veliku reformu“, kresanje državnih troškova za 47 milijardi evra u naredne 4 godine. I pokazalo se da opet pokušava da laže. Naime, u ovoj i narednoj godini troškovi bi se smanjili za 7, a u preostale dve godine, kad on ne bude više na vlasti, za 40 milijardi. Tako je pred kraj prethodnog mandata izmenio izborni zakon koji ne daje nikakve šanse drugome sem njemu da dođe na vlast. Za njega je država sredstva vladanja i ne interesuje ga hoće li posle njega biti potop. No i tu se preigrao. Na prvoj narednoj sednici Parlamenta (29. juna) na glasanju za „zajednički“ zakon 43 njegova poslanika nije ni došlo na sednicu pa je zakon propao. Uvek odmereni ministar spoljnih poslova Fratini, gubi živce i počinje da ogovara gazdu. Odani kadrovi počinju da se uvijeno distanciraju. Za sada beže i pripremaju teren za preskakanje u druge tabore. Slutim vreme kada će početi šakali iz njegovih redova da ga čereče. Kad to počne ja ću prestati da pišem ovaj flejton. Takvih sam se gadio i u svojoj zemlji. U demokratiji takvima sleduje – prezir.

Galerija samoproklamovanih slugu

Novinari

Đulijano Ferara, glavni urednik dnevnika “Il Foglio” i bivši Crveni brigadista, autor ideje o samoproklamovanim slugama Silvia Berluskonija

Alesandro Salusti, glavni urednik Berluskonijevog dnevnika Il Giornale

Mauricio Belpietro, glavni urednik lista Libero i voditelj TV emisije “Antipatični”

Političari

Renato Bruneta, ministar za reformu administracije

Injacio La Rusa, ministar odbrane

Domeniko Šilipoti, (u centru) vođa kupljenih poslanika koji sebe nazivaju “Odgovorni”

Političarke

Daniela Santanke, zamenik državnog sekretara

Mišel Brambila, ministar turizma

Mariastela Gelmini, ministar obrazovanja

Odmah da objasnim zašto ovaj naslov. Davno, kada sam služio vojsku postojala je tvrdnja da vojnicima u hranu sipaju brom (jedan od 4 osnovna halogena elementa) jer se tada verovalo da brom ima jako umirujuće dejstvo, naročito na libido, pa da vojnici JNA ne prave seksualne skandale kao današnje javne ličnosti. Na bazi tog verovanja meni se čini da drugi krug izbora za lokalne uprave u Italiji, može imati dejstvo broma na našeg junaka Silvia B.

U najkraćem, posle pobede u prvom krugu i u drugom krugu (29. i 30. maja) je opozicija odnela pobedu preko svih očekivanja pa je krajnji rezultat – 7:4 pobeda levice na izborima za provincije i još upečatljivije – 22:9 pobeda za mesta gradonačelnika. To je po mom shvatanju za vođu desnice, Silvia B. „konjska“ doza broma, koji će mu bar za neko vreme umanjiti ljubavničke ambicije.

Budući da su u pitanju delimični izbori za lokalne uprave, značaj pobede levice ne bi bio presudno važan da Silvio B. da nije pre izbora napravio paklenu propagandu da će slistiti levicu i početi da menja zemlju (Ustav, sudstvo, ekonomiju) kako se njemu sviđa. Kako mi kažemo „ušla mu voda u uši“. Istorijski nije to redak slučaj. Spartanski kralj Menelaj, u 6. veku pre nove ere tako je, opet zbog ženske, koju mu je preoteo Paris, započeo rat protiv Troje. Uveren da će je slistiti, ali je nesrećnik samo privremeno uzvukao glavu da bi uskoro od zadobijenih rana skončao. Žak Ofenbah je na tu temu napravio operetu „Lepa Jelena“ u kojoj postoji stih: „jer sada eto svak već zna / da budala sam stara ja“. I da skratim istoriju. Tako je samozaljubljeni Čaušesku završio, pa naš Sloba… Samouvereni agresivci često skončavaju tako što veruju da su svemoćni i da im niko ništa ne može. Berluskonijev početak kraja je pobeda demokratije, koja je, kako se pokazuje, spora ali dostižna kao i pravda.

Hiper-seks i javne ličnosti

Ovo što se desilo sa Dominik Stros Kanom, direktorom MMF, samo je jedan od incidenata veze politike, javnih funkcija, želje za moći i seksa. Frojd, kojega danas osporava svaki osrednji psiholog željan publiciteta, ipak će biti da je imao prava kada je tvrdio da iza svake ambicije stoji pervertovana volja za seksualnom afirmacijom – tako već nekako. Galerija takvih javnih ličnosti gotovo da je beskonačna.

Od junaka ovog feljtona, Berluskonija, pa čak do Osame Bin Ladena, kojem su u jazbini pronađeni porno filmovi, jasno pokazuje da su ljudi prevelikih ambicija istovremeno i seksualno nezajažljivi, da kao DSK, (tako Stros Kana zovu Francuzi) u trenutku seksualnog „nadahnića“ nisu u stanju da pomisle čak ni na karijeru do koje im je stalo najviše na svetu. Navešću samo neke: predsednik SAD Bil Klinton, predsednik Izraela Moše Kacav, nabildani guverner Kalifornije Švarceneger i da ne idem unazad do Džefersona, koji je taj problem rešavao uz pomoć sobarica crnkinja, ili Kvinsi Adamsa, šestog predsednika SAD (1825/29.) kome je ambasador iz Londona morao da šalje redovno po dve dame iz Engleske, jer je toliko voleo Engleskinje da mu po jedna nije bila dovoljna. Završio bih svima po slabostima znanog J.F. Kenedija, uz napomenu da nisu američki predsednici najveći seksualni manijaci, nego da se o njima najviše zna zahvaljujući Prvom amandmanu (na američki Ustav) o slobodi štampe. Pored ostaloga i iz straha da takve stvari ne procure u javnost političari ne vole slobodu štampe.

Čitam kako je 1. aprila 1984. godine u Los Anđelesu, „sluga Božiji Marvin Gej Stariji, ubio svog sina Marvina Geja Mlađeg, pop pevača koji je svojim pesmama i propovedima uzdizao seks do neba“. Postoje tvrdnje da ga je otac usmrtio baš zato. No svakako je za života uticao ne samo na beznačajne fanove nego i na mnoge zvezde sporta i šou biznisa. Najpoznatiji poklonici njegovi i „ekcesivnog seksualnog impulsa“ koji je propovedao bili su Woren Biti, koji je tvrdio da je za 35 godina imao 12.775 seksualnih odnosa sa toliko različitih žena, Tajger Vuds nije brojao ali nije mnogo ni zaostajao, Majkl Daglas, je pristao da se leči od seksualne zavisnost, Šaron Stoun, je sama izjavila da je imala bezbroj ljubavnika, ali da joj ne pada na pamet da se od toga leči ili odriče.

Nauka i (slatki) život

Patološki narcisizam (a libidnost je tesno povezana) kako navodi Bojana Auguštin Avčin, psihijatar iz Slovenije, je: „nešto što se u društvu kao celini čak potencira i postaje norma… političari, menadžeri, pa i lekari postaju agresivni na sve načine i apsolutno nesposobni da priznaju svoje greške“. Ovo navodim zato što u psihijatrijskom lečenju priznanje greške predstvlja prvi korak ka izlečenju. Dakle taj patloški libido, star je koliko i ljudski rod. Opsednutost seksom našla je mesta čak i u grčkoj mitologiji. Seksualno neobuzdani polubog Atis, u vrlo zamršenom mitu nastalom 1200 godina pre nove ere, u nastupu očajanja, a kažnjen od bogova sa Olimpa zbog neumerenosti, odsekao je sam sebi genetalije ne bi li se rešio napasti. Seksualno nasilje oduvek je bilo deo ratova, uključiv i poslednje na našem tlu, a smisao mu je dokazivanje apsolutne moći i definitivno ponižavanje protivnika. Već sam navodio (XXVI nastavak) kako je rimski imperator Tiberije, na prelazu na hrišćansko brojanje vekova, ustoličio sebi ministra za razvrat. Dakle, Berluskoni je iznikao iz bogate tradicije da bi postao najpitoreskniji seksualno-politički manijak današnjice. Međutim, naučno industrijski, jer ono Frojdovo bila je zanatlijska zanimacija, poslu seksa pristupili su najviše Amerikanci. Čuveni Kinsijev (Kinsey) izveštaj iz pedesetih godina predstavljao je revoluciju u toj oblasti. Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders, decenijama medju najkupovanijim knjigama preko Amazona, 1987. godine je „sekaulanu zavisnost“ definisao po prvi put kao bolest. Tek nakon njih Svetska zdravstvena organizacija u svoju klasifikaciju uvrstila je „ekscesni seksualni impuls“.

Izvesni Dejvid Saks, administrator Centra za bihevioralno zdravlje (ma šta to značilo) u Kaliforniji tvrdi da klinike za lečenje seksualnih manijaka niču kao pečurke, jer manijaci niču još brže i po njegovom shvatanju velikim delom su produkt libidnog bildovanja preko porno interneta i videa – kao Osam Bin Laden. Statistika kaže da 6 odsto muškaraca i 3 odsto žena pati od hiperseksualne zavisnosti. Da su pretežno starosti između 35 i 50 godina, međutim, da uspeh u politici, biznisu i uopšte na javnoj sceni produžuje vek zajapurenosti i znatno dalje. Postao je šablon da advokati svoje štićenike seksualne nasilnike brane na istim principima na kojima se brane zavisni od droge. U Americi, gde se sve rešava pomoću novca lečenje od manijaštva u specijalizovanim klinikama košta u proseku 1.200 dolara po svakoj od minimum 15 seansi. Džesi Džekson bivši telohranitelj i muž Sande Bulok svoje lečenje od neobuzdanog „švrljanja“ van braka, navodno je platio 40.000 dolara. To je ipak manje od cene koju će platiti DSK zbog toga što se nije na vreme lečio.

Eto, obećavam da ću se vratiti mom neodoljvom Silviu B. u prvom sledećem nastavku, jer ne mogu da verujem kako njemu izborni politički krah može da poljulja libido i volju za moći. Praviće on još skandala svakih vrsta. Bez njih on ne postoji – to je njegov svet. Na tom svetu je napravio bogatstvo (medijski magnat) i bez njega ne znači baš ništa. Takav manijak ne rađa se često i on je toga svestan.

U ponedeljak 16. maja saopšteni su rezultati delimičnih izbora za lokalne uprave u Italiji. U 13 gradova pobedila je opozicija – levica, u 4 Berluskonijeva desnica. U 3 provincije pobedila je levica u 2 desnica. U drugi krug odlazi još 13 gradova i 6 provincija uz naglašenu prednost kandidata levice. Međutim svi ovi rezultati sažeti su na ishod izbora za gradonačelnika Milana. Iako tu izbor nije završen, nego se ide u drugi krug, ipak je najveći broj novina rezultate komentarisao neoriginalnim naslovom: „Čudo i Milanu“. Evo zašto: Milano je kolevka Berluskonija i berluskonizma. Tu je on ponikao, stvorio svoju imperiju, svoje klanove i svoju prestonicu. Već dve decenije on odatle vlada i nikada do sada nije opozicija bila u stanju da se na izborima makar približi njegovom posedu.

Patološki narcisizam

Nisu slučajno režiser Vitrorio De Sika i scenarista Ćezare Cavatini svoje „Čudo u Milanu“ (snimljeno 1951. godine) smestili u prebogati i beskrupulozni ambijent tog grada, a ne u Torino ili Napulj. Nije čudo ni da se film završava prelepom i tužnom metaforom gradske sirotinje koja masovno uzjahuje metle i odleće u nebo. Tu, u Milanu, je buržoazija prvo osiromašila „nesposobne“ koji su joj postali smetnja. Berluskoni je, dakle, samo idealni eksponent jedne trajnije polarizacije između grabeža i etike. Uveren u svoju nepomutivu nadmoć on je uoči samih izbora proklamovao da će lokalni izbori u Milanu imati značaj „nacionalnog referenduma“, te da će upečatljiva pobeda njegove kandidatkinje u prvom krugu pokazati da je on neprikosnoveni vladar Milana i Italije. Nije bio u stanju da se na tome zadrži nego je i obećao da će sa oreolom te pobede početi legitimo i bespoštedno da vlada, da tera sudije koji mu smetaju, da menja Ustav kako bi postao i predsednik Republike i da svoju vlast produži u beskraj. Preračunao se. Kandidat, i to prilično ekstremnog krila levice, dobio je 42.000 glasova više i nedostajalo mu je samo 2 odsto glasova pa da on pobedi u prvom krugu. Istina, ide se dalje, al’ poraz je nedvosmislen do te mere da ga priznaju čak i Silviovi partneri poljuljani u svojoj odanosti. Samo još pet njegovih partiskih koordinatora tvrdi da nije sve gotovo i da će pobediti u drugom krugu. Svi ipak znaju da čak i ako pobedi biće to Pirova pobeda.

Samo dva dana posle izbora na zasedanju Parlamenta u pet glasanja vladajuća većina je nadglasana. To je već prilično jasan znak da je svemoć dobro uhodane mašinerije vladanja bar „zaribala“ ako nije već počela da se raspada. Od 29 tuđih poslanika, koje je prekupio na „stočnoj pijaci Parlamenta“ (XXX nastavak) 12 nije došlo na glasanje. Osetili su da je trenutak da ucenjuju i traže još više. Jedan od najodanijih Berluskonijevih novinara, Emilio Feltri (XXX nastavak) debelo plaćen da ga služi, odjednom je dao izjavu da je gazda pogrešio i da će ga odvesti u propast ako ne shvati da njegovi lični problemi nisu problemi Italijana. Ako ne shvati da ljudi žive sve teže i da su sve nezadovoljniji. Iako je posle to malo ublažio, svejedno je poruka, kako je sklon da menja gazdu, otišla zainteresovanima. Hijene nepogrešivo nanjuše onemoćale. Valja ipak reći da među karakternim sličnostima Berluskonija i Slobodana Miloševića, na prvom mestu stoji da su obojica pokazala sposobnost da najteže situacije okrenu sebi u korist. Pet dana je Berluskoni bio nevidljiv za javnost, kao Gadafi, smišljao je taktiku povratka i osvete. U petak 20. maja Milano je osvanuo oblepljen plakatima, gde god je i najmanje mesta postojalo. Berluskoni poziva građane Milana da ne glasaju za levicu, koja, kako je to već pretvorio u aksiom, će im odrati kožu porezima (to kod bogatih pali), uvesti diktaturu itd. Najavio je pred drugi krug izbora neviđenu kampanju preko svih medija – štampe, radija, TV, plakata… ne pitajući za cenu i ne vodeći računa o zakonu podjednakog tretmana u izbornoj kampanji. Najavio je pakao za protivnike. Igra na sve ili ništa. Birači će pokazati da li se prekockao.

„To nema u svetu…“

Italijani, kao i mi, imaju sklonost da svoje ekstremne gestove, bilo dobre, bilo loše, olako proglase za jedinstvene u svetu. Svet je, međutim, veliki i svakakav pa se uvek nađu i bolji i lošiji od nas i njih. Tek minulu vraški prljavu izbornu kampanju proglasili su za: „to nema nigde u svetu.“ Naime, to da jedan od Berluskonijevih koordinatora konstatuje da su političarke sa levice ružne (pa ih je degutantno glasati), da sam premijer kaže kako njegovi politički protivnici – smrde! Da njegov glavni kompanjon Bosi posle svega kaže kako je protivnički kandidat u Milanu budala. Da je pretendetkinja na još jedan mandat gradonačelnika u Milanu, Leticija Morati, reprezentant prave buržoazije (naftaški magnati i vlasnici Intera) berluskonijevskog tipa, za protivkandidata na samom kraju TV duela izvukla dosije po kojem je dotični bio suđen kao crveni terorista. Kraj emisije, bez mogućnosti replike. Optuženi protivkandidat je javnosti stavio na uvid dokumentaciju o tome da je kao mladić zaista bio optužen za učešće u terorističkoj akciji, da je oslobođen optužbe zbog nedostatka dokaza. Da je nezadovoljan tom presudom 1985. godine, započinjući pravničku karijeru, tražio obnovu procesa na kojoj je dokazao da nije imao nikakve veze sa tvrdnjama iz optužbe i definitivno je proglašen nevinim. Nekorektna optužba Berluskonijeve kandidatkinje i uverenje da je do lažno interpretiranih podataka došla preko tajne policije, kao i da je protivkandidatu oduzeta mogućnost replike u TV duelu, okrenuli su mnoge desničarske glasače ne samo protiv Moratijeve, nego i protiv njenog promotera Berluskonija, šampiona u pljuvanja po protivnicima.

U jednom eseju, u upravo izašloj knjizi „Konstruisanje neprijatelja“, Umberto Eko, navodi da je jedan od repera omofobije tvrdnja da neprijatelj smrdi – upravo ono što je Berluskoni rekao za svoje protivnike. Zatim da je protivnik budala, što kaže Bosi. Pa ružan, što je tvrdnja Berluskonijevog koordinatora za pripadnice Demokratske partije. Te da je pripadnik zavereničke grupe, što je ustvrdila kandidatkinja desnice za svog oponenta. Dakle, korišćena je tehnologija, koju Eko dokumentuje tekstom iz XV veka. Naveo sam samo ključne prljavštine političkih konfrontacija, intenziviranih uvek u predizbornim kampanjama. Ostaje još brdo mračnih optužbi, uvreda, lažnih „istina“ koje, opšte je mesto, najradije koristi konzervativna desničarska politička opcija.

Ni njeni protivnici, međutim, nisu sasvim čisti u toj prljavoj igri. Vrhunac je postigao Lindon B. Džonson (demokrata), kada je u završnom TV duelu sa Barijem Goldvoterom 1964. godine ustvrdio kako ima pouzdano saznanje da njegov protivnik održava seksualne odnose sa magaricom koju drži na imanju. Inače beskrupulozni Goldvoter je toliko bio preneražen da nije bio u stanju da suvislo odgovori na optužbu što ga je to potpuno deklasiralo kao kandidta za predsednika SAD. Džonson je naknadno priznao da je to sa magaricom izmislio, ali je želeo da pokaže kako protivkandidat nije sposoban da se sučeli sa teškom situacijom. Dakle, eto ima i gorih od Berluskonija, od Šešelja, Velje Ilića itd. Uzgred, italijanska izborna kampanja natprosečno je obilovala prostaklucima i vulgarnim rečima. Trend beskrupuloznosti i ne biranja reči uveo je Berluskoni ulaskom na političku scenu 1994. godine. Jedan od kandidata (Serđo Papa) na svom četvorometerskom bilbordu ispisao je „Birajmo one koji imaju jaja – ja ih imam“. Naravno slikao se sa jajima – u korpi. Sećate se one prostačke fast food radnje u sred Beograda sa firmom „Do jaja“? Drugi se (Đaćinto Mara) opredelio za drugačiju vulgarnu igru reči: „Ja ću počistiti (scopare) protivnike“ – međutim, ta reč u žargonu znači i nasilan seksualni akt. Propratna slika kandidta sa metlom u ruci, ali i izrazom lica koji nameće žargonsko značene nedvosmisleno govori na šta je mislio.