Некатегоризовано

Evropski izbori 6. i 7. juna bili su za Italiju od posebnog značaja. Pored biranja poslanika za Evropski parlament u Italiji su bili i delimični administrativni izbori – ono što u Americi  zovu „mid-term“. Birano je 89 lokalnih uprava od kojih je do sada 76 držala levica i  13 Berluskonijeva desnica. Posle nedeljnih izbora levica ima osvojenih 17 mesta, desnica 26, u drugi krug idu preostali sa osetnom prednošću kandidata desnice. Dakle, jasno je da opozicija Berluskoniju gubi na domaćem terenu što je za poentu ovog nastavka o Berluskoniju bitno. Na izborima za Evropski parlament Berluskonijeva PDL dobila je 35,3 a opoziciona PD 26,1 odsto glasova. Kada se pridodaju i oni sitniji politički pretendenti, svejedno Berluskonijeva koalicija ima nesumnjivu većinu. Dve su se nade izjalovile: Berluskonijeva, da će trijumfovati sa preko 45 odsto glasova „i poslati levicu na đubrište istorije“ i levičarska, da će posle svih skandala konačno početi ozbiljno da se ruši mit „Gazde“. Italijani su, uz malo premišljanja, ipak potvrdili Berluskonija i njegovu politiku.

Mediteranski potpuri
U ovom trećem nastavku dugujem čitaocima još neke od informacija koje su  stigle u međuvremenu. Predizborni talas skandala u kojima je italijanski premijer glavna ličnost obogaćen je seobom epicentra kritika na njegov račun iz Britanije u Španiju. Naime, preko medija iz te dve zemlje Italijani su, oni koji su to hteli, mogli  da saznaju o svom premijeru znatno više nego iz sopstvene štampe. Pre svega, španski El Pais im je omogućio da vide skandalozne snimke koje je, dreždeći u zasedi kraj Berluskonijeve vile na Sardiniji, čuvene Villa Certosa, napravio lokalni fotoreporter u nameri da „izoštri i snimi“ sve ono što bi mediji dobro platili, a što dotični „paparazzo“ podvodi pod svoju „borbu za istinu i slobodu štampe“ koju je sam procenio na 1,5 miliona evra – ucene. Retke su čiste osobe koje upadnu u prljave igre. Dakle, na tim slikama, koje je prvi objavio španski El Pais, a zatim su stigle na sve sajtove interneta i stranice svetske štampe, vide se mnoge manje ili više golišave osobe, a  među njima i bivši češki premijer Mirek Topolanek. On je, odnosno njegov portparol, objasnio štampi da na toj slici jeste Topolanek, međutim da mlade dame okolo i to što mu je među nogama nema veze sa njim nego je podla fotomontaža. Kako slika izgleda, malo koji bi se muškarac njegovih godina bunio i demantovao, čak i ako je zaista u pitanju fotomontaža. Topolanek je lično, kao što to čini i njegov domaćin, za sve optužio socijaliste. Saldo je Topolanekova pobeda na izborima za Evropski parlament!

Koliko da zaštiti svoje goste i sebe, dakako, Berluskoni je objavio da će tužiti sudu: 1) El Pais, zbog slika i naslova  koji glasi „Evo fotosa koje Italijani ne mogu da vide“ – dakle, zbog povrede privatnosti. 2) Italijanski dnevnik La Repubblica – zbog tekstova, odnosno hrabrosti da o premijeru objavi sve što zna, počev od pisma Berluskonijeve supruge, koja najavljuje razvod, pa do intervjua sa napuljskom maturantkinjom Noemi – dakle, opet povreda privatnosti. 3) Finacial Times, glasilo poslovnog sveta, što mu ruši ugled u tim krugovima – dakle, zbog povrede privatne poslovnosti. Štaviše, taj najkapitalističkiji dnevnik na svetu postao je za njega „komunistički“, ali ostaje nejasno hoće li ga zaista tužiti ili mu je ocena dovoljna  satisfakcija. Do sada je Berluskoni, sve češće posprdno zvani „Papi“, pretio mnogima sudom, ali bi kasnije, valjda po savetima svojih advokata, uglavnom odustajao, ili upornost platio gubitkom na sudu. Mnogi italijanski sudovi ipak se još drže natpisa koji stoji u svakoj sudskoj sali: „Pravda je jednaka za sve“. Inače, revnosni El Pais je na pretnju tužbom reagovao novim slikama i tekstovima pikantne sadržine. Recimo, preko nijh se saznaje da nije mala Noemi prva tepala Berluskoniju – „Papi“, već da je to nadimak koji mu je još pre nekoliko godina dala brazilska starleta Renata, pa se to odomaćilo kod devojaka koje su se odomaćile u njegovoj blizini.

Vila iz snova
Zemljište na Sardiniji, na kojem će nići skandalima ovenčana Vila Ćertoza (vila kartuzijanskog mira) nekih 120 hektara, što je dva puta veće od teritorije Vatikana, kupljeno je početkom osamdestih za manje od pola miliona (neki čak tvrde za samo 52.000) današnjih evra. Danas knjigovodstveno vredi 151,8 miliona evra – realno, ko zna koliko. Valja imati na umu da samo na Sardiniji Berluskoni ima još 7 vila, tvrdi El Pais. Berluskoni je lično komandovao i nadgledao gradnju i uređenje terena. Najčuveniji arhitekti, dizajneri, stručnjaci za hortikulturu imali su priliku da se pokažu na tom projektu. Od 1993. Vila Ćertoza postaje epicentar „Papilanda“. Tu se na uživanje skuplja umetnički svet, poslovni ljudi, svetski političari i onaj socijalni sloj koji takve prati kao što ribe piloti prate ajkule. Sredinom 2004. godine preduzeti su ogromni dodatni radovi i to bez ikakve građevinske dozvole. Kad je pukla bruka vila je proglašena za objekat „Državna tajna“, a potrebne dozvole napisane su naknadno. Mediji širom sveta pisali su o megalomaniji – napravljena je luka u morskoj pećini sa podzemnim kanalom do tajnih soba, kako bi iz njih moglo direktno da se uđe u podmornicu ili motornu jahtu, zatim atomsko sklonište, ali i antički amfiteatar – još lepši i stariji – za 400 gledalaca… i mnoštvo „velina“ svud okolo. Italijani devojke, čija je uloga da se pojave na sceni samo zbog svoj izgleda, nazivaju „veline“. Termin potiče iz vremena kada su na počecima TV voditeljima devojke donosile najnovije vesti na tankom papiru za kucanje duplikata, koji smo mi zvali pelir a Italijani – velino. Kako su gledaoci obraćali više pažnje na „veline“ nego na sadržaj vesti na velinu, to je taj nadimak ostao za sve mlade ženske čiji je fizički izgled značajan, a uloga beznačajna. Dakle ona već pomenuta Brazilijanka Renata tvrdi da je omer u broju velina prema broju muških gostiju bio uglavnom 4:1 – tako je gospodi izbor bio garantovan.

Epicentar onog drugog sveta, za javnost, je vila Arkore (Arcore – toponim) kraj Milana. Tu se kroje politika i biznis, bez ograda između to dvoje. Tu politički i poslovni partneri dolaze na podvorenje, da saslušaju zadatke i da presrećni pričaju posle kako ih je „On primio u Arkoru!“ Najčuveniji novinar ulizica, Emilio Fede, ni najmanje se nije stideo da kaže javno kako je „svaki trenutak proveden sa njim božiji dar“. Tu rezidenciju je opevao i nekadašnji levičar Sandro Bondi, kasnije portparol berluskonijeve stranke, naravno kao Olimp sa kojega Kavaljere upravlja zemljom. Za nagradu je postao ministar kulture! Sam je Berluskoni za sebe u šali, ali sa dobrom dozom poznavanja marketinga rekao: „Santo subito!“ – Svetac odmah – ono što se uzvikivalo posle smrti Pape Vojtile. Njegov agitpropovac iz Firence, Gali, odmah je prihvatio i počeo na TV da govori kako se „oseća duh svetosti“. U Arkoru se Berluskoni sreće povremeno sa svojom porodicom, pa je tako, na primer, za Božić, nadletao vilu helikopter ispod kojega je visio ogroman Supermen, ali sa Berluskonijevim likom, zatim je naduvani Supermen otkačen, a helikopter je sleteo da bi iz njega izašao Tatica (Papi) i pao u zagrljaj srećne i opskrbljene porodice.

Sindrom kineske žabe
Ja bih o ovoj temi mogao u nedogled, međutim, red je da privodim kraju. Vratiću se samo još jednom na El Pais, u tom listu je portugalski nobelovac Hoze (Jose) Saramago napisao kratak i ubistven tekst sa dvoseklim naslovom: „La cosa Berlusconi“. Tu ono „cosa“ znači stvar, ali i osoba kojoj je bolje ne pominjati ime, a još asocira i na Cosa Nostra (Koza nostra – ogranak mafije). Konfllikt između Nobelovca moraliste i amoralnog populiste traje već poduže – taman toliko da je ugledna italijanska izdavačka kuća Einaudi, konačno morala da turi glavu u pesak i odbije štampanje najnovije Saramagove knjige. Naime, zaštitni znak izdavačke kuće je ptica trkačica – noj, oko kojega je traka na kojoj piše „Jedini noj koji nikada nije zavukao glavu u pesak“. Znaju oni da Berluskoni ne prašta (nedavno je oterao svog najboljeg TV voditelja zato što je – izbornim pravilima nateran – u emisiju doveo najljućeg Berluskonijevog oponenta i pustio ga da priča). Vrlo je verovatno da izvestan deo akcija Einaudija drži Berluskoni anonimno ili preko „pozajmljivača imena“ (prestanome – na italijanskom).

Ovako Saramago piše: „Ta stvar, opasno nalik na ljudsko biće, koja organizuje orgije i komanduje u jednoj zemlji koja se zove Italija… ta stvar, ta bolest, taj virus preti da bude uzrok moralne smrti Verdijeve domovine… ne samo da ne poštuje zakone, nego još gore, fabrikuje ih da bi štitio svoje interese javne i privatne, političara, preduzetnika i pratioca maloletnica… (i  završava)… taj premijer je dva puta (tri puta – primedba M.M.) biran da posluži kao model i rušilac vrednosti slobode i dostojanstva koje prožimaju muziku Verdija i politiku Garibaldija, koji su u 19. veku bili duhovni vodiči Evrope i evropejstva. To je ono što Berluskoni, ta stvar, želi da baci u kontejner za smeće istorije. To je kraj, ako ga dozvole Italijani“. Poslednja rečenica u originalu glasi: „¿Lo acabarán los italianos?“ Slutim da prevod nije dobar, pa bih bio zahvalan onome ko zna više da prevede kako treba.

Saramago nije plitak spletkar ili nadobudni hrišćanski moralista. Videli smo u ranijim nastavcima kako je katolička crkva lepo podelila uloge, pa je svako u pravu. Saramago je oštar, možda preoštar, ili možda samo beskopromisni vizionar. Nađe se i u italijanskoj štampi ponešto, najviše od toga u respektabilnoj La Repubblica koja piše: „Zna se, makar iz priča, sve o Berluskoniju, ali je on uspeo da na to privikne Italijane… berluskonizam se primiče mučnom zaključku da je političko glasanje počelo da biva nabijeno profanom religioznošću, odnosno svakodnevicom obožavanja. Kultom sa dna, materijalnim misticizmom, koji sa jednim delom zemlje uspostavlja duboku i mračnu identifikaciju.

Ostaje još da objasnim ono sa kineskom žabom. Rikardo Ili, (dinastija kafe) izuzetan preduzetnik i političar, kojega sam više puta citirao u mojim člancima objavio je 2004. godine knjigu o sebi i Italiji sa naslovom „Kineska žaba“. U njoj objašnjava, za mene je to tada bila novost, da su još u drevnoj Kini otkrili da kad žabu stavite u posudu sa vrelom vodom ona se koprca i svim silama pokušava da iskoči napolje. Ako je stavite u posudu sa vodom normalne temperature pa polako zagrevate sve više, žaba će crći skuvana, ali se neće odupirati. Alegorija je u tome što je Berluskonijeva vlada za spasavanje od krize uložila 2,8 milijardi evra, odnosno samo 0,2 odsto svog bruto domaćeg proizvoda, najmanje od svih razvijenih zemalja. Prema podacima OECD dohodak italijanske četvoročlane porodice u kojoj dve osobe rade iznosi 39.072 evra godišnje kupovne moći što je 22. mesto u industrijskom svetu, a po bruto platama je na 23. mestu. Prosek EU od 15 članica je 51.662 evra. Pre dve i po decenije bila je Italija u samom vrhu. Guverner nacionalne banke opomenuo je javnost da milion i 600 hiljada otpuštenih, pretežno mladih ljudi, ne prima baš nikakvu socijalnu pomoć, a onima koji je primaju uglavnom nije dovoljna za golo preživljavanje. Berluskoni je odmah izjavio da to nije istina… Istina je samo ono što on kaže – U Italiji se živi dobro, čak bolje nego drugde, kriza u njegovoj zemlji ne postoji…  Ne znam da li mu veruju, ali ga glasaju to je vidljivo.  Prošlonedeljni izbori bili su prilika da Italija počne da se koprca, ali je privikavanje odnelo prevagu.

za Bizinis i Finansije Web izdanje iz Trsta

Milutin Mitrović

Fiat je definitivno progutao Krajslera. Dženeral motors otišao je u kontrolisani bankrot i prepustio Opela Rusima (VAZ), kojima austrijsko-kanadska Magna služi kao magla da se pravi vlasnik ne bi napadno video. Kim Džong Il ispaljuje rakete sve većeg dometa, iznad zemlje, a isprobava atomske bombe, ispod zemlje. U Pakistanu ginu po onom pravilu da je jedan poginuli tragedija, a da je na stotine ubijenih statistika. Sve te vesti, ma koliko opasne i tragične bile, padaju u zasenak pred najnovijim švalersko-avanturističkim podvizima italijanskog premijare Silvija Berluskonija.

Evo dokaza: u poslednjoj sedmici maja njegovi skandali bili su na naslovnim stranicama sledećih listova – Finacial Times, The Times, Telegraph, Daily Mail, The Independent, The Guardian, Le Figaro, Le Monde, Liberation, Der Tagesspiegel, Die Welt, FAZ, Süddeutsche Zeitung, El Pais… to su novine čije sam naslovne uspeo ja da vidim, a ko zna koliko je još drugih, manje važnih i manje uticajnih. Dakle, bar evropska štampa nema bolju temu nego da širi kako svemoćni Berluskoni tone sve niže. Italijanska štampa, sem časnog i najtiražnijeg dnevnika La Repubblica, prati dakako, ali sa jasnim znacima onoga što se mafijaškim rečnikom zove „omertà“ – ili zakon ćutanja!

Tako Italijani ako žele da pročitaju kako je „razlika između Musolinija i Berluskonija to što je onaj prvi imao legije crnokošuljaša, a ovaj drugi gologuzih starleta“ moraju potražiti Financial Times. „Zabrinjavajući rast nekažnjive amoralnosti“ (El Pais), „Hoće li jedna maloletnica oboriti moćnika“ (Independent), „Berluskoni, stareleta, laži“ (Die Welt). Da bi 1. juna komentator The Timesa, napisao ono što većina italijanskih novinara želi, ali im njihova „sloboda štampe“ ne omogućava. Pod naslovom „Klovn bez maske“ očitana je bukvica „servilnim medijima… da takve laži priča britanski premijer imao bi štampu 24 sata na dan za vratom i morao da se na kraju povuče sa vlasti… posebna je budalaština (Berluskonijeva) da je strana štampa pod uticajem italijanske levice“. Horu iz inostranstva pridružila se odmereno „Famiglia Cristiana“ tezom da „Ne postoji moralni imunitet“. Naime, Berluskoni je doneo zakon kojim premijera štiti imunitet dok je na vlasti, pa tako crkva diskretno aludira i na podrivanje demokratije. Ravnotežu čini izjava arhiepiskopa iz Akvile po kojem bi „opozicija mogla da nađe neki bolji argument nego priču o maloletnici“. To je ono što crkvu već dve hiljade godina održava uz narod, ali i uz vlast „koja je od Boga“.

Ajd’ da se vratimo Berluskoniju i onome što privlači pažnju. Javno, na skupštini udruženja servisnog sektora – Cofesercenti, objavio je neupitan: „Sa maloletnim osobama nikada nisam imao pikantne odnose – kunem se u moju decu“. Prisećate li se Klintona i njegovog demantovanja, a bio je daleko ozbiljnija ličnost. Što se pak zaklinjanja u decu tiče, to nije ni prvi ni poslednji put. Berluskoniju to dođe kao kad vrlo običan Srbin kaže „majke mi“. U istu tu decu se kleo kad je tvrdio da nije nikoga korumpirao, a sud je baš ovih dana na 376 strana obrazložio njegovu mućku sa britanskim advokatom Milsom, preko koga je korumpirao sudije i finasijsku policiju. Uzgred od 1993. godine Berluskoni je 14 puta suđen, 5 puta je na vrhovnom sudu oslobođen, 6 puta je postupak zastareo, dva puta je postupak anuliran jer je stupio na snagu zakon kojim premijera štiti imunitet – predlagač tog zakona postao je za nagradu ministar pravosuđa – postoji još 1 proces koji je okončan u prvom stepenu dokazanom korupcijom, a i tu je na 4 i po godine osuđen engleski advokat, a ne onaj koji mu je dao pare da podmićuje.

No sve to je samo kolaterala. Sad već punoletna Noemi Leticija, od koje je sve počelo ne silazi sa trač stranica tabloida, koji ni slučajno ne zalaze u eventualnu odgovornost premijera. Pojavio se i „verenik“ dotične Noemi, 22-godišnji radnik, kikbokser u slobodno vreme, bio je malo i u zatvoru, zbog krađe. Kako tvrdi dok bi se vaćarili u njegovom stanu dešavalo se da zove „Papi“ – Berluskoni, da njegovoj devojci na uvce priča kako je „zgromljen njenim anđeoskim likom“… a onda je čuo kako je sve zakuvao direktor Berluskonijeve privatne TV Emilio Fede, neka vrsta italijanskog Duška Čukića, Miloševićevog poslušnika, samo što je ovaj italijanski još i ono što bi kod nas zvali „kupler majstor“. Eto taj je odneo Berluskoniju Noemin blok reklamnih fotografija, gazda „slučajno“ video i rešio da lansira devojčicu – šta tu ima loše. Inače on i gazda se znaju još sa bakom male lepotice (nije jasno šta su sa njom imali) i sve je to pričica o princu i Trnovoj Ružici. Biće da je princ prilično odrtaveo i izlapeo, pa umesto da poljubi baku, on se navreo na maloletnu unuku, a to zakon čak definiše kao pedofiliju.

Najgore je što se tu našla ta levičarska novina „La Repubblica“ pa je tražila intervju sa premijerom i dostavila mu 10 pitanja da raščistite stvar. Kako im nije u obećanom roku odgovorio, objavljuju skoro svakodnevno pitanja i počinju samostalno da dolaze do odgovora. Recimo na pitanje: „Kada ste upoznali Noemi, koliko ste se puta susretali i zašto ste sa njom diskutovali o izboru kandidata za poslanike u Evropskom parlamentu, kako ste tvrdili“, odgovor su dobili od svedoka iz najviših poslovnih vrhova Italije. Trojica prisutnih tvrde da je 19. novembra 2008. godine zanosna curica prisustvovala poslovnoj večeri, sedela za stolom br. 1 – dakle uz najvišu elitu, uglavnom ćutala i na kraju otišla plavom limuzinom, koju je pratio crni BMW premijera. Nezgoda je što je premijer tvrdio u intervjuu za TV France 2 da nikada nije video devojku bez pratnje njenih roditelja. Onda je ista ta curica sa još tridesetak sličnih otišla sedam dana na Sardiniju u grandioznu  Berluskonijevu vilu da prave premijeru i njegovim prijateljima društvo za Novu 2009. godinu. Na to je onaj njen momak puk’o, i napustio je, na čemu mu je bila zahvalna. Bahanalije i sletanja vojnim avionima i helikopterina na slavlje slikao je neki „paparazzo“ – fotograf ucenjivač i ponudio slike časopisu Panorama, koji je Berluskonijevo vlasništvo. Ništa pogrešno ako se zna da je za njih tražio milion i po evra. Dakle ucena. Jednom je Berluskoni već platio nekom Koroni – koji otkupljuje od fotoreportera kompromitujuće slike pa ih prodaje za debele pare onima na koje se odnose. Njemu je Berluskoni platio otkup od 30.000 evra za sliku svoje pijane ćerke. Šta li je tek bilo ono što je vredelo milion i po? Teško će se saznati, jer je foto aparat i kompjuter sa nekih 400 snimaka zaplenila policija i traga za još 300 najatraktivnijih, koje je reporter ucenjivač uspeo da skloni na vreme.

Italija se s prva zabavljala nestašlucima svog premijera. Italijani prilično pate što su po potentnosti ispred njih Arapi, Grci, pa čak i Skandinavci, pa neka im bar premijer malo popravi rejting. Sad se polako pribiraju, ali da nije britanske štampe mogli bi da upotrebe univezalno objašnjenje za sve gadosti – da „nisu znali“. A gadost je što Berluskoniju najodaniji list „Libero“, onaj što je objavljivao obnažene slike premijerove supruge, kad je pala u nemilost, ne navodeći da je to iz pozorišne predstave, podmeće sada priču o njenom švalerisanju sa šefom njihovog obezbeđenja. Dotični žali što je ta izjavila potekla od jedne političarke, dakle ženske, pa mora na sudu da se sa njom objasni, a tako bi rado on lično izborio istinu. Na to Berluskoni jagnjećim izrazom lica prekoreva „Libero“ (koji debelo plaća da bude „nezavisan“) kako „nije lepo pisati o tuđem privatnom životu“. Još tri njegove lepotice ministarke daju izjave o nedoličnom ponašanju gazdine supruge, koja jedina ćuti, ali ne odustaje od razvoda. Prisetimo se da je Berluskonijev lični advokat, lični senator, lični član parlamentarne komisije za imunitet, lični član parlamentarnog komiteta za kontrolu izvršavanja kazni, beskrajno odani Gedini, rekao da će se Gospođa Veronika gorko kajati zbog toga što je uradila. Ona uradila!!!

Da nije britanskog The Guardian-a teško da bi Italijani znali da: nema objašnjenja kako je osamnaestogodišnja gospođica Noemi postala vlasnica četiri kuće; kako je imala samo 15 godina kada je počela njena veza sa premijerom. „Ni jedan demokratski lider ne bi mogao da ignoriše pitanja koja mu postavlja najtiražniji list i da odgovori – Kakvog prava imaju da postavljaju pitanja? Imaju sva prava ovoga sveta. Republika usamljena vodi bitku i zaslužuje podršku svetske štampe.“ Evo zašto: Berluskonijev Il Giornale pokušao je da podmetne Republici neku laku damu, imena Laura Džewicka, sa pričom kako je bila Berluskonijeva švalerka i ima slike o tome, a za uzvrat traži 50.000 evra. Novinari Republike su prihvatili preliminarni sastanak i snimili sve. Jedan od ministara ulizica dao je navedenom Berluskonijevom listu intervju navodeći da treba da pokažu javnosti kao Republika kupuje laži kojima blati premijera. Sve Berluskonijevo bogatstvo spotaklo se o neprofesionalnost – već dan ranije, a da to zaverenici nisu primetili, Republika je na svom sajtu počela da vrti snimak – dokaz kako su želeli da joj podmetnu prljavu igru. Neobično je, ali o svemu tome londonski The Economist, list koji bezdušno secira Berluskonijevo političko šarlatanstvo od kada je ušao u politiku, aristokratski ćuti. Ili možda zna onu poruku Knjaza Miloša: „Ne mešaj se u Selevačku j…činu“.

za Bizinis i Finansije Web izdanje iz Trsta

Milutin Mitrović

Američka autokompanija „Krajsler“, treći američki i deveti svetski proizvođač automobila, pokrenuće stečajni postupak pošto nije mogla da postigne dogovor sa kreditorima. Predsednik Obama objavio je da će korporacija biti obnovljena u saradnji sa italijanskim „Fijatom“, pod novim imenom „Nju krajsler“, odnosno „Novi Krajsler“.

„Krajsler“ je u buli jer je prošle godine sa 2,5 spao na 1,9 miliona proizvedenih vozila, uz prateći finasijski gubitak. Nije u pitanju „Zastava“, koja je godinama uspevala da opstane sa samo 14 hiljada proizvedenih vozila. Tržište je korisno i zato što je okrutno, a američka država do svetinje poštuje tu instituciju. Dakle, nema nacionalnog interesa u ime kojega se daju finansijske infuzije mrtvacima. Za „Otisak“, odnosno utisak meseca, ova tema se kvalifikovala zato što nije red da zaostajemo za svetskom štampom, koja o tome piše iz dana u dan, ali i zato što gorepomenuta „Zastava“ više ne postoji i fabrika u Kragujevcu danas čini jedan od „šrafova“ industrije koja se zove: Fabbrica Italiana Automobili Torino – FIAT. Uspe li posao „Fiata“ u Americi, proizvodnja tog konglomerata biće preko pet miliona vozila godišnje, što objašnjava zašto je fabrika u Kragujevcu, čak iako maksimalizuje proizvodnju, samo „šraf“ u sitemu.

Od kada sam u jednom tekstu napisao da se „usedelica Zastava“ dobro udala prihvatajući Fiatovu ponudu“ iznebuha sam postao „stručnjak“ za ta pitanja pa me vuku za rukav raspitujući se šta će dalje biti. Citirao bih, kao odgovor, Feliksa Rohatina, velikog berzanskog gurua, što je na slično pitanje odgovorio: „Kad bih znao precizno, sigurno je da to ne bih rekao ni vama ni bilo kome drugome, nego bih zgrnuo pare za sebe“. Dakle, u današnjem turbulentnom poslovnom svetu niko ozbiljan ne daje decidirane prognoze. Sigurno je samo da je i za Kragujevac, i za Srbiju, još više, jer je ona plaćala opstanak, dobro što je kragijevački vruć krompir svečano predat u ruke italijanskom partneru. Toliko o sporednom.

U prošloj godini i započetoj krizi, opštem padu proizvodnje automobila, jedini izuzetak među prvih 15 proizvođača u svetu čini „Honda“, koja je povećala proizvodnju, istina za samo 18.276 vozila i time se sasvim približila ukupnom iznosu od 4 milion godišnje. Postoji tvrdnja da čak ni to nije dovoljno, jer je po računicama stručnih institucija, donja granica za samostalan opstanak 5 miliona vozila i svi koji su ispod te crte moraće da potraže sebi partnera za „brak iz interesa“. „Mladoženja“ Fiat, upravo je objavio rezultate poslovanja u prvom kvartalu ove godine, a gubitak od 411 miliona evra označio kao manji nego što se očekivalo, te na osnovu njega zaključio da će godinu sigurno zavržiti sa pozitivnim bilansom. Evo i zašto: prvi razlog je rast vrednosti „Fiatovih“ akcija na berzi, što lako može da se pretvori u sunovrat, pogotovo ako propadne posao sa „Krajslerom“. Drugo, je mnogo validnija činjenica da je „Fiat“ skratio za nedelju dana prinudni odmor svojih radnika, jer tražnja za njegovim vozilima u Evropi naglo raste. U Nemačkoj je u martu prodato 40 odsto više „Fiatovih“ vozila, u Francuskoj za 8 odsto više. „Fiatov“ model Grande Punto prvi je u Evropi sa povećanjem prodaja za 60 odsto u martu, slede VW Polo sa 30 odsto, Ford Fiesta 15,5 odsto… Odlično idu Panda i „500“ . U ukupnim prodajama vozila u Evropi „Fiat“ je povećao učešće sa 7 na 9,1 odsto i to pre svega zahvaljujući maloj potrošnji goriva i modelima GPL – na plin. Mnoge se očekuje od novog ultraštedljivog motora „MultiAir“, koji je osnova za prodor na američko tržište.

Šta će se desiti ako se „Fiatu“ izjalovi posao sa „Krajslerom“? Tržište automobila danas liči na agenciju za sklapanje brakova, pa Finacial Times tvrdi da će „General Motors“ ponuditi „Opel“ (i „Saab“) po „nultoj ceni“ – samo da ih se otarasi, kako bi preživeo. Prema tome „Fiat“, kako kaže njegov glavni menadžer, Serđo Markione, ima i plan B, samo što GM ne predviđa prodor na američko tržište kao „Krajsler“. Svašta je još moguće sve dok svet ne ugleda nešto zaista novo što će definitivno istisnuti auto kakav mi vozimo danas.

Milutin Mitrović

broj 55, maj 2009.

Postoji tvrdnja da iza svakog uspešnog muškarca stoji jedna žena. Iza Silvija Berluskonija, nesumnjivo uspešnog medijskog magnata, milijardera, četiri puta premijera Italije i kako sam kaže u 73. godini potentnijeg od najvećeg dela mlade generacije, stoji ne samo jedna, nego, kako mu godine odmiču, sve više žena – sve lepših i sve mlađih.

Katolička Italija prototip je dvojnog morala, onoga koji je Valtazar Bogišić, otac crnogorskog zakonodavstva, pribeležio u „Naputku za opisivanje pravnih običaja koji u narodu žive“ (1867. godine) sledećom izrekom: „Ako se pop kurvišem uhvati, da mu se muda odsijeku, ako li se pak ne uhvati – neka mu je alal!“. E pa, dotičnog Berluskonija njegova žena nije imala razloga da špijunira i da hvata, jer se on sam hvalio svojim donžuanskim „uspesima“, a opet ispada da mu je alal. Usledila je  tužba za razvod braka i skandal koji je sa  naslovnih strana italijanske štampe potisnuo čak i  strašni zemljotres što je pogodio tu zemlju, a zatim se kao cunami proširio po celim okeanom svetskih medija.

Svrha ovoga teksta nije da se takmiči sa nedostižnom Elzom Maksvel, rodonačelnicom tračerskog novinarstva, nego da ne preskoči jedan globalni događaj i političkog karaktera. Berluskonijeva dosadašnja supruga Veronika Lario, čije je to  „umetničko“ ime potisnulo ono pravo – Mirjam Rafaela Bartolini (u  Italiji žene vrlo retko uzimaju  prezime muža, pogotovo ako im ni to koje imaju nije paravo), izrodila je vanbračno svom Silviju troje dece, pre nego što se on razveo od prve supruge i venčao dvadeset godina mlađom Veronikom. Naravno brak je bio građanski, jer crkva ne priznaje razvod i kažnjava to zabranom pričešćivanja, što ni malo ne smeta ni njemu ni njegovom „duhovnom učitelju“ don Zulijaniju, da ga brani rečima: “Svi veliki ljudi imaju male poroke“. Dakle, pošto se Silvio isuviše razmahao oko ženskinja, „Signora“  Veronika – kako je on oslovljava, je ostvarila pretnju od pre dve godine da će pokrenuti brakorazvodnu parnicu zbog nedoličnog ponašanja svog muža. Bila mu je progledala kroz prste kada je 2007. godine jednu golišavu lepoticu postavio za ministarku „za ravnopravnost“ i pritom izjavio kako bi  se njom suta oženio samo da nije već oženjen. Još tri mlade i agresivne lepotice postavio je na druga ministarska mesta. Tako je kompletirao „buket“ koji ga  okružije na javnim skupovima, kao Gadafija njegove telohraniteljke.

Signora Veronika jeste i  plava i (još uvek) lepa, ali nije glupa. Povod za njeno reagoanje ovoga puta je najava da će berluskonijeva partija PDL – „Partija slobode“, na izborima za Evropski parlament kandidovati gotovo isključivo mlade i lepe devojke. Politički cirkus koji je Berluskoni napravio od Italije bio je na putu da se prenese i na Evropsku uniju. U tom smislu su kadrovici njegove partije zaređali po agencijama za lansiranje straleta, pokupili što im je izgledalo najbolje i formirali „partijsku školu“ koja je nazvana „Kurs za pripremu pripravnika za poslanike“. Na to je Gospođa Veronika reagovala rečenicom: „To što proizilazi iz štampe je da jedan čiča bez srama koristi vlast“. Kad su ga pritisli Veronika i politički saradnici stornirao je ceo projekat. Kao da to nije bilo dosta, iznenada  se 28. aprila Berluskoni pojavio na 18. rođendanu jedne lepe „ćurkice“ iz Napulja, koja je, da bi se pohvalila, izjavila kako se oni već duže vremena viđaju i kako ga ona iz milošte zove „Papi“ – nešto kao „Tatica“.  Realno njemu, sedamdesettrogodišnjaku, više bi pristajalo da ga zove „Noni“ – „Dedica“ . Berluskoni tvrdi da je samo prijatelj njenog oca, kojega zna još kada je bio vozač premijera Kraksija. Kraksijev sin demantuje: taj nikada nije bio očev vozač! Uzgred, štampa navodi da je maloj na poklon dao ogrlicu od masivnog žutog i belog zlata. Mala je postigla šta je sanjala – publicitet neviđenih razmera. Eto šta je Gospođu Veroniku nateralo na izjavu za zvaničnu agenciju Ansa u kojoj kaže: „Kraj mog braka je jasan, ne mogu ostati više sa čovekom koji posećuje maloletnice, tim pre što ni jednom našem detetu nije prisustvovao na rođendanu punoletstva, iako je bio pozivan… čudna je alhemija zemlje koja sve dopušta i sve prašta svome imperatoru…“ U jednoj ranijoj izjavi Gospođa Veronika je rekla da Silvio po prirodi nije diktator, ali da uništava demokratske institucije tako da će prvi ko dođe posle njega imati uklonjene prepreke za diktaturu.

Italijanski mediji su u transu. Ne izostaje ni katolički „Avvenire“  uvodnikom u kojem kritikuje ponašanje premijera, koji je svojedobno svim italijanskim porodicama (preko 20 miliona tiraža) poslao priču o sebi i svojoj porodici kao stubu moralnog društva, a sada ruši svetu instituciju. Berluskoni samo konstatuje da on sa Vatikanom ima odlične odnose, a štampa ga ne interesuje. Tek prevedena knjiga francuskog filozofa Alana Turana (Alain Touraine) „Svet pripada ženama“ postaje bestseler. U njoj se traži odgovor hoće li Veronika biti moćnija od Silvija? Šta god otvorite radio, TV, novine sve bruji samo tom temom. Celokupan Berluskonijev partijski aparat dobija instrukcije da prikaže zbivanja kao privatnu stvar izvan publiciteta. A onda odjednom Berluskoni uskače u jednu od najgledanijih emisija „Od vrata do vrata“ na državnoj TV, u kojoj mu njegov „dvorski“ voditelj omogućava da ne prekidan kaže šta hoće. Tako je privatna stvar dobila politički smisao, jer tvrdi Berluskoni, neko je sa levice „zbario“ njegovu suprugu (on samo tako rezonuje) i upotrebio je u podloj političkoj igri. Levica je sve izmislila. Njegovi poslušnici, iako su naviknuti svašta da dožive, ostali su zblenuti. Berluskoni, po onom otrcanom Klauzevicovom pravilu da je napad najbolja odbrana, poziva Gospođu Veroniku da mu se javno izvini. Najodaniji mu list „Libero“ objavljuje Veronikine slike obnaženih grudi ne navodeći da je to scena iz pozorišnog komada u kojem je igrala u mladosti. Vođa Berluskonijeve ergele advokata, koga je on postavio i za paralmentarca, kaže: „Zapamtiće nezahvalnica šta je uradila“.

Ipak se nazire da Macho počinje da se plaši. Jedno je gubitak glasova katoličkog izbornog tela. A drugo, verovatnoća da Veronika neće prihvatiti sporazum nego tražiti „razvod zbog krivice“ i prema tome drugačiju zakonsku podelu  „zajednički stečene imovine“. S tim u vezi već je lansirano da Berluskonijeva lična imovina ne prelazi 700 miliona evra, iako se ceni na deset puta više. Sem gubitka većih para ta varijanta donosi dugotrajno povlačenje po sudovima, a taman je uspeo da donese zakon po kojem se premijer ne može suditi dok mu traje mandat. Na njegovu žalost nije predvideo u tome i brakorazvodne parnice. Možda i ne bi trebalo da se plaši, jer biće da je Gospođa Veronika bila u pravu kada se pitala zašto „zemlja sve dopušta i sve prašta svom imperatoru“. Komentarišući rezultate ispitivanja javnog mnenja novinar najtiražnijeg dnevnika „La Repubblica“ Kurcio Malteze, počinje rečenicom: „Kakva smo mi to zemlja?“ rezultati naime pokazuju da 66 odsto ispitanih  smatra da je popularnost premijera nepoljuljana, čak 72 odsto katolika „nepraktikanata“  smatra da je popularnost ista kao i ranije, a to znači da je 75 odsto Italijana uz svog premijera, po njegovoj ličnoj tvrdnji, odnosno 63 odsto prema zvaničnim podacima. Razlika je nebitna. Većina Italijana obožava svog premijera. Najmasovniji Reality Show na svetu se zahuktava. Tvorac najbanalnijeg poimanja komercijalne televizije na svetu, i krojenja politike po tom uzoru, konačno izlazi na binu i kao njen glavni akter.

za Bizinis i Finansije Web izdanje iz Trsta

Milutin Mitrović

Pripisuju mi lucidno ludilo, a bez toga ne bi bilo PDL… Malo lud jesam, zaista… Sve vas proglašavam misionarima slobode“ Tako je, trećeg dana osnivačkog kongresa PDL (Partito della Libertà – Partija naroda slobode), Berluskoni uz „standing ovation“ završio svoj „show“, na najvećem političkom spektaklu viđenom u današnjoj Evropi. Novoizabrani predsednik partije je milijarder, medijski mag, četvorostruki italijanski premijer, politički mađioničar, kompozitor kancona, plejboj, egocentrik, Cezar – kako ga sve češće krste, šarlatan – ako zatreba, i opaki protivnik, i kad treba i kad ne treba, ukratko – Silvio Berluskoni!

U odnosu na njegov kongres, na kojem je lično diktirao boje i binu bez predsedništva, megaekrane, jelovnik za delegate, ko će i gde sedeti u prva tri reda (promena posle svake pauze), pada u zasenak San Remo, Canzonissima i bilo koji drugi pretenciozni šou. Bilo je 6.000 delegata, svakome po „gadget“ (dizajn Vuitton) unutra „atest“ o učešću na kongresu, pozlaćena medalja, tekst partijske himne koji je napisao lično predsednik, njegov uvodni govor na pergamentu – „da čuvaju za svoju decu, unuke i praunuke, jer to je istorija“ – definicija, čija bi, nego Berluskonijeva. Delegati u transu. Domaćica kongresa, mlada nada partijskog harema, uzbuđeno počinje da govori i onda izgubi glas; ministar administracije Bruneta, surov prema zaposlenima (fannulloni – lenčuge, kako ih zove), od emocija plače za govornicom. Veruju svom bosu da prisustvuju rađanju „liberalne, građanske, narodne, umerene, međuklasne revolucije“. Najponavljanija reč: popolo – narod. Najbeznačajnija kategorija iste politike: popolo – narod. Populizam? Ne, istorijski kontinuitet. Antički Rim je proklamovao „Hleba i igara“.

Od 27. do 29. marta održan je u Rimu kongres na kojem su Berluskonijeva lična (ne) partija „Forza Italia“ i „Aleanza Nazionale“ (nastala od postfašističke MSI) prerasle u jednu partiju – PDL, sa namerom da poput levog centra, objedine desni centar i uvedu Italiju iz haosa mikro partija u bipartizam. Ono „ne“ u zagradi pred „Forza Italia“ stavio je filozof Norberto Bobio, tvrdeći da je reč o nečemu što čak nema ni statut, politički cilj, internu strukturu i institucionisane odnose. Posle toga je na prečac sledila odluka da, nepostojeći ili bar nikada objavljeni, statut „rediguje“ lično osnivač, Berluskoni. Druga komponenta, Aleanza Nazionale, bar od kada je na njenom čelu Đanfranko Fini, predstavlja ozbiljnu partiju desnice, što će se osetiti i na kongresu ujedinjenja, jer je Fini jedini u svom govoru smogao hrabrosti da skrene pažnju neprikosnovenom bosu kako buduća partija mora biti laička, pluralistička, a ne cezaristička, institucionalno postavljena, humanistička (razumevati multietičnost i priznati status imigrantima), favorizovati društvo sa čvrstom podelom vlasti i političkom kontrolom. Predložio je i da partija pokrene postupak za ustanovljavanje medalje za poštene (one koji se drže zakona i obaveza prema društvu), ukratko sve ono što je, nimalo slučajno, Berluskoni izostavio. Smrknuti Kavaljere pratio je govor koji mu kvari egzaltirano jedinstvo, ali kako je Fini završio tako mu je pritrčao, zagrlio ga i izjavio – to je ono što je trebalo ja da kažem. Među nama nema ni trunke razmimoilaženja – sve to štampa izmišlja. Njegova veština neiskrenosti dovedena je do umetnosti.

Ako je iko očekivao da će od Kavaljera ćuti nešto konkretno u završnom govoru morao je biti razočaran. „Dajem vam apsolutno obećanje: znaćemo da izađemo iz ove krize, izaćićemo i nećemo nikoga ostaviti pozadi“. Trust me, I know what I’m doing – što rekao komični inspektor Hamer. Samo kod Berluskonija to nije komično. A onda u koncentričnim krugovima oko njega prvo lepotice ministrice, pa „colonnelli“ („pukovnici“ – nadimak za najbliže saradnike), pa aparatčici… i himne: državna, pa Betovenova oda radosti, pa „Nije loše da postoji Silvio“ kancona koju mu je komponovao njegov privatni kanconijer.

Ako se kome čini da je to komedija – nije. Jer to je nova tehnika podjednako surove borbe za vlast. Ni tragedija nije, bar još ne. Kroz spektakl, pesmu, raskoš, probijaju Berluskonijeve reči: „Više vlasti premijeru… Reforme ćemo sprovesti sami, bez opozicije… Promenićemo deo Ustava, a da mu ne menjamo smisao…“ Ustav predviđa imenovanje predsednika države u parlamentu, gde Kavaljere ne može dobiti dvotrećinsku većinu, međutim ako se izmeni, pa „popolo“ stekne pravo da ga bira, onda je sledeći predsednik Italije Berluskoni, a predsednik partije PDL – onaj koga on imenuje, možda čak i Fini, koji se tome nada, ali ako prestane da talasa.

Milutin Mitrović
broj 54, april 2009.

Kako je počeo Obama će, dakako uz mnogo važnije stvari, obezbediti sebi i trajno mesto u ovoj rubrici. Prvo je ostavio svoj otisak kad je razmontirao sramotu Gvantanama, pa doneo zakon o ukidanju materijalne neravnopravnosti žena, proširio prava besplatne medicinske zaštite za preko 4 miliona siromašne dece, započeo prijateljski dijalog sa Kinom… i 26. februara proklamovao budžet za 2010. godinu čiji ne naslov „Nova era odgovornosti“. Tim aktom postavljeni su temelji kraja ideologije „trickle down“ – bogaćenja bogatih, započete osamdesetih godina pod Reganom. Pokrenuta je nova era – radikalno, i prema tome veoma riskantno.

U Americi vlada obilje religija, ali najviše sledbenika ima ona koja proklamuje smanjenje poreza. Nema predsedničkog kandidata koji nije obećavao smanjenje poreza, a najbezočniji je bio Ronald Regan, koji je i smanjio poreze, ali je zato ostavio Ameriku u najvećim dugovima do tada. Džordž Buš Junior, nasledio je gotov model „smanjiti“ poreze prebacujući troškove na naredne generacije Amerikanaca i ostavio za sobom najveći deficit u istoriji. I jedan i drugi korumpirali su glasače parama iz državne blagajne gomilajući u njoj dugove. Obami je zapalo da te paramunte dugova počne da sanira spasavajući zemlju od bankrotstva. Za veliki deo sveta američke dimenzije, pa i kada je novac u pitanju, jesu neshvatljive. Na primer, američki BDP iz 2007. godine (podaci MMF) 347 puta je veći od BDP Srbije. Hoće li biti jasnije, ili još nejasnije, ako pretpostavimo, veoma uslovno rečeno, da ono što se kod nas stvorilo od nešto pre Arsenija Čarnojevića do danas, Amerika stvori za jednu godinu!

Ovu godinu Amerika će završiti rekordnim deficitom od 1.750 milijardi dolara, to je 12,3 odsto BDP. Sa tolikim deficitom se automatski izbacuje iz Evropske unije, jer granica je 3 odsto, pa se preko toga toleriše još po koji procenat. Četiri puta više je – previše. Najveći deo toga je skrivano nasleđe od prethodnog predsednika. Jedna od mnoštva Obaminih zakletvi je da građani neće biti više varani i znaće u dolar gde pare odlaze. A otiči će pre svega u zdravstvo (634 milijarde u dve godine); zatim u obrazovanje; pa u oporavljanje finansijskog sektora; pa u vojsku (čak 663 milijarde) ne bi li definitivno bili okončani ratovi i Iraku i Avganistanu, da bi zatim nastalo naglo kresanje vojnog budžeta; pa u ekologiju (povećanje za 34 odsto) uz drastičnu štednju svuda redom kako bi do 2013. godine deficit bio sveden na polovinu današnjeg iznosa. Za ukupni iznos od 3.500 milijardi javnih izdataka, pokrića u redovnim prihodima ima samo za 2.150 milijardi, nedostaje 1.350 milijardi koje će biti velikim delom nakrmljene dodatnim oporezivanjem. Tu se krije najveća opasnost za Obamu. Hoće li Amerika pristati da se probudi iz sna o besporeskom raju, ili će, mamurna, razbiti budilnik. Pored oporezivanja prihoda od kapitalne dobiti, dividendi, prihoda od dislociranih proizvodnji u inostranstvu, ukidanja subvencija poljoprivredi… ono što najviše bode oči je povećanje ličnih poreza za sve koji zarađuju više od 250.000 dolara godišnje. To je glavni izvor sredstava kojima se namerava popravljati položaj srednje klase i ukupno se računa na 318 milijardi dolara. Dakle, preraspodela u korist srednjeg sloja – transparentna i opasna. Bar u američkim filmovima ubija se za mnogo manje.

Ponovo je izbila afera da velike banke i kompanije dobijeni novac koriste za kupovinu sitnih banaka i kompanija pred bankrotstvom umesto da investiraju u proizvodnju ili kreditiranje potrošnje. Pol Krugman tvrdi da je novac koji su dobile Citigroup i BofA (Bank of America) veći od kapitalizacije ta dva bankarska giganta. Objektivno to bi trebalo da znači da su te banke već postale državno vlasništvo, međutim, nisu. Zato se Krugman po prvi put slaže sa Alanom Grinspanom, da treba nacionalizovati banke, reorganizovati ih na principu kako su to „novi varvari“ (private equity funds) radili sa kompanijama i brzo ih ponovo privatizovati, odnosno prodati na berzi. Prepustiti bankama, koje su se pokazale kao krajnje nepoštene, da same reorganizuju sebe u poštene, čista je iluzija.

Neposredno posle objavljivanja plana ekonomskog oporavka, anketa CBS, popularnost Obame skočila je sa 62 na 69 odsto. Valja sačekati da vidimo šta će se desiti kad počne primena razumnih mera, ali koje zadiru u interese.

Milutin Mitrović

broj 53, mart 2009.

„2009. biće godina teža nego ijedna u našoj istoriji. Na njenom kraju ništa više neće biti kao što je bilo ranije“ – tako generalni direktor „Fiata“, Serđo Markione, ocenjuje nastale okolnosti. Torinska fabrika je jedan od najsolidnijih proizvođača automobila u svetu i, shodno tome, čini se da se usedelica “Zastava” nije ni tako loše udala.

Za samo mesec dana stanje u svetskoj autoindustriji se dramatično promenilo, do te mere da je američki treći po veličini autogigant „Chrysler“ ponudio italijanskom proizvođaču, bar kako tvrdi “Automotive News”, razmenu u kojoj bi italijanski proizvođač ustupio američkom svoju tehnologiju motora i platformi za mala i srednja vozila, a za uzvrat dobio učešće u kapitalu američke firme (oko 35 odsto) i olakšan industrijski i trgovinski nastup na američko tržište. Istovremeno teku pregovori o integraciji ili kakvoj trajnijoj čvrstoj vezi sa BMW, „Peugeot“ i indijskim „Tata“. Nedvosmisleno je da sa svojih 2.501.682 vozila proizvedenih u 2008. godini Fiat ne može da opstane na tržištu kao samostalni proizvođač. Računa se da je za opstanak potrebno preko 5 miliona vozila! Nije, međutim, izvesno ni hoće li biti sklopljen posao između „Chryslera“ i „Fiata“, jer kad je već ušao u ozbiljnu fazu grupa američkih senatora za pretila je da neće glasati državne pare za sanaciju „Chryslera“ ukoliko uđe u posao sa Italijanima.

Na pomolu su prosto neverovatne pretumbacije u kojima bi se moglo desiti da nastane jedan dominirajući konglomerat proizvođača terenskih, jedan malih i srednjih i jedan za luksuzna vozila. Svaka od tih grupa imala bi drugačiji sastav proizvođača, ali bi u svima njima bili BMW, PSA, „Renault“, „Fiat“ i „Chrysler“. Za tu kombinaciju sigurno je samo da se „Mercedes“ i „Vokswagen“ ne interesuju. Razloge za tako iznenađujuće konstrukcije možemo naći, na primer, u Fiatovoj berzanskoj situaciji, a koja je vrlo bliska drugima. Naime, samo pre godinu dana (početkom februara) jedna „Fiatova“ akcija vredela je na berzi 16,32 evra, a 23 januara 2009. pala je na samo 3,64 evra iako je prošlogodišnji bilans uprkos krizi pozitivan. Bruto prihod „Fiata“ u 2008. iznosi 59,3 milijarde evra što je za 1,5 odsto više nego godinu dana ranije. Međutim neto prihod je 1,72 milijarde, i manji je za 16,2 odsto. Sve zajedno, kompanija je poslovala dobro, nije pala u gubitke, a dešavalo se da je u drugačijim berzanskim psihološkim okolnostima, uprkos gubicima imala veću vrednost akcija. Markione, do sada verifikovan kao racionalni optimista, veruje da već sledeće godine „Fiat“ može da se vrati na scenu, ako…

Većina evropskih zemalja je već uveliko odvojila sredstva kojima će pomagati svoju autoindustriju tokom krize, samo Italija još kalkuliše. Francuska za direktnu pomoć autoindustriji izdvaja najviše 7,58 milijardi, Španija 2 milijarde, Nemačka 1,8 milijardi, Britanija 1,6 milijardi evra. Uz to ide i niz poreskih olakšica za kupce, ukidanje taksi za nova vozila… Italija se još premišlja i za sada se samo pretpostavlja da će najviše dati za “satro za novo”, ali ne više od 5 – 6 stotina evra. Nemačka, na primer, za tu svrhu daje 2.500 evra. To jeste povreda jednakih uslova na tržištu, ali se toleriše zbog katastrofalnih uslova. Ako se italijanska država brani povredom tržišta (reč je o zemlji koja je rekorder sa preko 2.000 plaćenih kazni za nepoštovanje pravila u EU!) i ne nalazi sredstva za spas svoje najveće i najuspešnije industrije, onda to lako može da znači da je ona bliže bankrotstvu.

Valjda je ovoliko podataka dovoljno za opis najnovijeg stanja. Preostaje još da vidimo gde je tu mesto “Zastave”. „Fiat“ poseduje 166 fabrika u kojima se proizvode delovi i vozila širom sveta. “Zastava” je samo jedna od njih i to ona koja još ne funkcioniše u sistemu. Od zemalja u kojima se proizvode „Fiatova“ vozila (Rusija, Meksiko, Brazil, Poljska, Argentina, Turska, Južna Afrika i Maroko) Srbija je najmanje i najsiromašnije tržište. U poslovima niko nikome ništa ne poklanja pa je jasno da je „Fiat“ našao neku računicu u kojoj protivrednost u lokalnom tržištu nije bitna. Međutim, u sadašnjim turbulentnim uslovima pitanje je važi li to još. Od kada je Markione generalni direktor ni jedna fabrika „Fiata“ nije zatvorena. Međutim, paralele radi navedimo da gotovo isti broj vozila „Chrysler“ proizvodi sa 58.000 radnika u 28 fabrika, a Fiat sa 185.000 radnika u pomenutih 166 fabrika. Okrutna konkurencija mora da dovede do žestokih rezova. U misi na latinskom postoji deo koji glasi: Fiat panis – neka bude hleba! U „crni“ ponedeljak 26. januara, kada je došlo do najvećeg otpuštanja radnika u SAD, Evropi i Kini, Serđo Markione je po prvi put počeo da paniči: „Ukoliko ne dobijemo pomoć od države, 60.000 radnika će ostati bez posla“. Zastava pada na pola koplja.

Milutin Mitrović,

broj 52, februar 2009.

Možda bi bilo korektnije pisati ovaj otisak/utisak tek na kraju juna 2009. kada Češka bude završila svoj mandat predsedavajućeg Evropske unije. Evo o čemu je reč: 1. januara 2009. ta zemlja preuzima na šest meseci “kormilo” EU, a osobenost je u tome što je to zemlja sa najantievropskijim predsednikom uopšte – Vaclavom Klausom. Na vlasti je istovremeno i partija desnog centra (ODS), čiji je on predsednik. Opet, kako je najavljeno, u 00:01 prvoga januara, kada češko predsedavanje formalno počinje, Prag će biti obasjan dva miliona evra vrednim vatrometom, kakav taj grad još nije video.

Biće to još jedan znak podvojenosti češkog društva, jer vatromet ne pravi država, nego grad Prag, i tu demonstraciju evropejstva plaća iz svojeg budžeta. Biće trn u oku, što se na Hradčanima, u svetlosti vatrometa pored češke neće vijorititi i plava evropska zastava. Predsednik Klaus ne dozvoljava.

Sve je to u stilu praska i bljeska, dok u tami ostaje činjenica da je Češka uz Irsku, jedina članica EU koja nije ratifikovala Ugovor iz Lisabona (zamena za evropski Ustav) kojim se intenzivira odlučivanje, ukida veto i stvaraju uslovi za efikasnije delovanje. Pritom iz Irske stižu glasovi da će verovatno tokom 2009. ponoviti referendum, jer postoje saznanja da se dobar deo evroskeptika predomislio kad im je kriza zakucala na vrata. Iako je Klausova partija i politika uspela da sastavi koaliciju (istina vrlo klimavu) za antievropsku vladu, valja više nego bilo gde drugde voditi računa da oni ipak nisu odraz želja većine Čeha.

Da Klausovo antievropejstvo ne bi ostalo na nivou političkog traša evo nekih njegovih stavova: “Evropske intervencije za spasavanje ekonomije samo su serija neodgovornih protekcionističkih mera briselske birokratije… (to još i nije neoborivo) …Radije ću emigrirati u Patagoniju nego da potpišem Ugovor iz Lisabona… (pod pretnjom izbacivanja iz partije zabranio je bilo kome iz vlade da taj Ugovor potpiše) … Nasilje Briselske birokratije nad evropskim građanima, nije različito od onoga koje je sprovodio Sovjetski savez nad ljudima koje je podjarmljivao…” Ako ni to nije dosta onda valja navesti kao anegdotu da je sadašnji predsedavajući EU, francuski predsednik Sarkozi, predložio da Češka ustupi svoj mandata Francuskoj, te da ova nastavi, naročito zbog krize koju valja obuzdati. Na to je Klausu odani ministar spoljnih poslova Češke, aristokrata starog kova, Karel Švarcenberg, izjavio da će Sarkozija pozvati na dvoboj! Britanski istoričar i publicista Timoti Garton Eš definisao je Klausa kao “najnakostrešenijeg političara koga je sreo u životu”.

Češku klimavu vladajuću koaliciju predsednik Klaus može u svakom trenutku da razbuca i da, kako mu ovlašćenja daju za pravo, formira tehničku vladu koju će sastaviti kako mu se sviđa. To je Damoklov mač nad glavom pomirljivijeg premijera Topolaneka i opozicije, ali i neprijatno saznanje za čitavu EU. Prosto je neverovatno da zemlja koja je imala jednog demokratu i evropskog mislioca kakav je bio njen prvi predsednik Tomaž Masarik – filozof, racionalista, humanista; jednog Ota Šika – ekonomistu tvorca “Novog ekonomskog modela” preteče tranzicije; Aleksandra Dubčeka, – tvorca Praškog proleća, Vaclava Havela – vođu Plišane revolucije i pre njih stolećima dugu istoriju opredeljujuću za celu Evropu, dospe dotle. Naime to više nije evroskepticizam, kakav tinja posvuda u EU, kao alternativni stav. To je antievropejstvo i kao takvo potencijalno agresivno i opasno. Koliko god ogromni mehanizam Evrope jedan čovek nije u stanju da zaustavi, ipak je moguće da u krizom neurotizovanoj atmosferi povlači poteze koji ekonomske nedaće mogu dopuniti političkim opasnim konfrontacijama.

Žalosno je neko vreme došlo kada sve više naroda izabira političare kojih se kasnije mora stideti. Česi su civilizovana i bogata nacija. Njihov kupovna moć od 24.679 evra po stanovniku, govori da ih na problematičan izbor nije navuklo ni siromaštvo ni neobrazovanost. Pre par sedmica u mestu Litvinov oko 700 pripadnika fašističke “radničke” partije (DS) napravilo je pogrom na romsko naselje. Vođa Nacionalne partije, Petra Edelmanova, počinje kampanju za izbore 2010. obećavajući “definitivno rešenje ciganskog pitanja”. Romi su uvek služili kao tragičan lakmus moralnog raspadanja. Spada li sve to u zbivanja za koja je, karakterišući naše svojevremeno ludilo, pisac Slobodan Selenić rekao da se može objasniti jedino sunčanim pegama?

Milutin Mitrović

broj 50/51, decembar 2008./januar 2009.

Tokom maja na evropskom tlu došlo je do neviđenih fuzija banaka – o tome na drugom mestu; Pol Volfovic je napustio mesto «guvernera» Svetske banke – događaj koji je obeležio kraj američkih neokona; u Poljskoj su oni blizanci, opasni «Bim i Bum», krenuli u rušenje svega što podseća na liberalni duh Solidarnosti; u Libanu se opet surovo ratuje… i u svem tom mi našli da pišemo o izgorelom jedrenjaku Cutty Sark.

Za taj jedrenjak vezuje me šiparička ljubav na prvi pogled. Kada sam ga video, pre mnogo godina, ukotvljenog u luci u Londonu, u prilično jadnom stanju, naveo me je da po prvi put podvrgnem sumnji moju neobuzdanu sklonost prema svemu što je moderno, tehnološki bolje i efikasnije. Sasvim je u redu da moderno istisne staro, ali nije u redu nemilosrdnost sa kojom se to čini. Spopao me je očaj kako bi se moglo desiti da na La Grande Place u Briselu, ili umesto Ca’ Foscari u Veneciji, ili makar Kapetan Mišinog zdanja nikne moderan tržni centar, oblakoder ili maxi teretana.

Cutty Sark je bio najbrži i najlepši jedrenjak svih vremena, prvi put je zaplovio 15. februara 1870. godine, ime mu je dato po prilično erotskoj poemi Roberta Barnsa o izazovnoj keltskoj mini-košulji, koja se tako zove. «Morski Ferrari» – nazvali su ga maćosi. Bio je oličenje onoga što je tek naknadno formulisano kao visoka tehnologija. Nastao je kao sublimat sveg prethodnog znanja o brodovima, uz nova rešenja koja samo srećna naučna imaginacija može da pruži. U njega sam utkao u onu neiživljenu mladalačku ljubav prema moru i brodovima, koju mnogi nose. I ne samo to, njegovo ime nosi odličan blended viski, za koji nisam siguran da li je zaista tako dobar ili su mu blag ukus i nežna boja samo senka prelepog klipera. Cutty Sark je bio legenda. Pre tri godine bio je ponuđen na prodaju, pa kako se nije našao kupac koji bi za njega dao iole pristojnu sumu, definitivno je rešeno da se restaurira i pretvori u muzej. Sa parama se uvek natezalo. Zanesenjaci iz celog sveta dolazili su u London da bi ga videli dok je propadao potisnut bujanjem novih mostova i luksuznih naselja duž Temze. Slikali su ga, jer nije bilo ni razglednice njegove da se kupi. Istna, kasnije je nalickan – spolja gladac, u luci u Grinviču, služio za atrakciju.

Cutty Sark je ovog 21. maja u 4 i 45 minuta ujutro nepovratno počeo da gori. Policija sumnja da je plamen podmetnut. Radi se to. Venecijansko prelepo pozorište «La Fenice» izgorelo je do temelja vrlo vešto, tako da barokna fasada nije ni taknuta. Novcem od osiguranja i države restaurirano je temeljito uz šaputanje kako je neko vrlo vešto našao načina da spase teatar od definitivnog urušavanja. Zakon ćutanja je italijanski specijalitet.

Cutty Sark će takođe biti obnovljen. Sad su se setili da 35 miliona evra i nije tako veliki novac za «deo istorije i to ne samo pomorstva, nego istorije uopšte, identiteta i tradicije Njenog Kraljevstva». Na milozvučniji način ponovljen je onaj idiotizam kamiondžije na vlasti u Trebinju, koji je obećao još stariji i lepši Dubrovnik. Ne, Cutty Sarka definitivno više nema, to novo biće je – Diznilend. Gurnut je ustranu u doba Margaret Tačer, kada je njoj bio san da Britanija postane još jedna zvezdica na Američkoj zastavi. Gordom Albionu zapretilo je da krene putem Amerike – zemlje s istorijom, ali bez prošlosti. Video sam u Čikagu kuću osnivača moderne arhitekture, Frenka Lojda Rajta, dragulj američke prošlosti, koji je preživeo zahvaljujući parama što ih je Rajt ostavio iza sebe. Da nije tako možda bi tu bio moderan maxi market. Nema para, nema prošlosti. Istorija se u praktične svrhe da nadoknaditi nacionalnom samosvešću i zastavama pred svakom kućom, ali ne i prošlost.

Cutty Sark je svojedobno za 110 dana prevaljivao put od Šangaja do Londona – 12 dana brže nego prvi sledeći. Prvi put je tu primenjena paletizacija tereta. Ko je njega koristio, sticao je veću prednost na tržištu. Iz Australije pun vune za 74 dana, opet oko Rta Dobre Nade. Tehnološka rešenja primenjena na njemu nisu stigla da budu trajno iskorišćena – ubili su ga Suecki kanal i parni brodovi. Nijedno pravilo ne važi 100 od sto. Profit je nezamenjivi pokretač napretka, ali valja naučiti da ipak nije jedini. Treba ceniti ono što je oličenje ljudskog uma i lepote. Pravu vrednost toga znaće uvek tek buduće generacije, ako budu imale čime da se ponose na svoje pretke.

Milutin Mitrović

broj 32, jul 2007.

Bili su izbori (13. i 14. aprila) u Italiji i na njima je ubedljivo poražena levica. To ne znači da je desnica pobedila, nego da je levica uništila samu sebe. Pritom je postalo jasno da dve partije koje su se plasirale daleko na vrhu, jesu suprotstavljene, ali više nisu ni levica, ni desnica. Ono što je bila uporna levica (4 komunističke partije, socijalisti, levi hrišćani i zeleni) više objektivno ne postoje. Italija je danas jedina zemlja u Evropskoj uniji koji nema predstavnike decidirane levice u parlamentu.

Levi ekstremisti genetski opredeljeni da ruše vlast, srušili su vladu u kojoj su imali ministarska mesta. Nije problem što su ministri predvodili demonstracije protiv Prodijeve vlade u kojoj su sedeli, već činjenica da su sprečili sve pokušaje, pa čak i da se u zakon pretvori dogovor sindikata, poslodavaca i države o ugovornom godišnjem povećanju plata uz dodatno povećanje na osnovu povećane produktivnosti. Prvo su zahtevali referendum među radnicima i kada je 5 milion njih glasalo “za”, levičarski ministri u vladi opstruirali su da se taj sporazum pretvori u zakon. Nisu dali da se produktivnost veže za plate ni na koji način. Odgovor je radnika da su se okrenuli u desno i glasali dobrim delom za najradikalniju partiju Lega Nord, koja je obećala čišćenje zemlje od stranih radnika, protekcionističku zaštitu od strane konkurencije (globalizacije) i rasizam. Vođa te partije Umberto Bosi, pretio je da će podići sever da oružjem osvoji Rim, a njegov senator da je “bolje imati pacove u predgrađima nego cigane – pacove je lakše potamaniti i pokopati!”

Pobednika, Silvija Berluskonija, politički možete svrstati gde god hoćete. On obećava sve i već istog dana demantuje to što je obećao. U prvom mandatu 1994. godine bio je ljuti neoliberal. U ovom trećem više liči na socijademokratu. Njegov program je u velikoj meri sličan programu novoosnovane Demokratske partije, koja je rešena da reformiše i modernizuje zemlju, s tim što njenom vođi Valteru Veltroniju, koga je Džordž Kluni nazvao s pravom “Italijanski Obama”, veruju to što obećava, a Berluskoniju ništa. Tu i jeste suština izbornog preokreta. Veltroni je obećao da će uništiti političku kastu – smanjiti broja poslanika, jedan parlamentarni dom, plate poslanika (i u evropskom parlamentu), koje su najviše u Evropi (12 do 14 hiljada evra) dovesti na evropski prosek; razbiti nepotizam i klijentelizam u zdravstvu, obrazovanju, kulturi… uvesti državno rangiranje ustanova i pojedinaca za čiju stručnost i kvalitet garantuje država. Konačno, ono što se čak ni crkva – osim časnih sveštenika koje je mafija poubujala ili sada žive pod policijskom zaštitom, nije usudila da odlučno napadne – mafija. Na Siciliji je Veltroni rekao glasno i nedvosmisleno: “Ja ne želim ni jedan glas od mafije. Ja želim da mafiju uništim, jer je ona najveća prepreka Italiji da postane moderna zemlja”.

Siciliji je Berluskoni poručio da se on “oduvek borio protiv mafije” a zatim potvrdio izjavu svog najbližeg saradnika, senatora Del Utrija, onoga što je pre 15 godina izjavio “da nismo ušli u politiku, Berluskoni i ja bi danas ležali u zatvoru kao mafijaši”. U jeku izborne bitke 9. aprila Del Utri je rekao da je za njega, Vitorio Mangano, suđen za mafijašku delatnost i četiri dokazana ubistva, a umro u zatvoru od raka pre definitivne presude – heroj. Da je taj mafijaški bos, svojedobno formalno zaposlen kao Berluskonijev šef konjušnice (!) heroj, potvrdio je i Berluskoni. Rezultat duela je Berluskonijeva pobeda na Siciliji sa 54,7 i Veltronijevih 25,5 odsto glasova. Valja to razumeti, mafija obrće 90 milijardi evra godišnje i daje skoro trećinu zaposlenja na jugu Italije.

Birajući između modernog društva i duboko usađenih i parcelisanih interesa, odnosno stanja koje traje decenijama, većina je pokazala da nije sklona reformama i da će se zadovoljiti Berluskonijem, koji tvrdi da je u prethodnom mandatu “sproveo 34 reforme” od kojih malo ko ume da nabroji makar samo jednu. Ako Italija, nekada zaslužno jedna od 7 najrazvijenijih zemalja, danas na začelju EU, sa platama zaposlenih za trećinu manjim od evropskog proseka, glasa na takav način, nije za čuđenje ma šta da se dogodi na izborima u Srbiji. Ostaje da se vidi hoće li Amerika imati hrabrosti i volje da se menja.

Milutin Mitrović

broj 43, maj 2008.