Некатегоризовано

Pripisuju mi lucidno ludilo, a bez toga ne bi bilo PDL… Malo lud jesam, zaista… Sve vas proglašavam misionarima slobode“ Tako je, trećeg dana osnivačkog kongresa PDL (Partito della Libertà – Partija naroda slobode), Berluskoni uz „standing ovation“ završio svoj „show“, na najvećem političkom spektaklu viđenom u današnjoj Evropi. Novoizabrani predsednik partije je milijarder, medijski mag, četvorostruki italijanski premijer, politički mađioničar, kompozitor kancona, plejboj, egocentrik, Cezar – kako ga sve češće krste, šarlatan – ako zatreba, i opaki protivnik, i kad treba i kad ne treba, ukratko – Silvio Berluskoni!

U odnosu na njegov kongres, na kojem je lično diktirao boje i binu bez predsedništva, megaekrane, jelovnik za delegate, ko će i gde sedeti u prva tri reda (promena posle svake pauze), pada u zasenak San Remo, Canzonissima i bilo koji drugi pretenciozni šou. Bilo je 6.000 delegata, svakome po „gadget“ (dizajn Vuitton) unutra „atest“ o učešću na kongresu, pozlaćena medalja, tekst partijske himne koji je napisao lično predsednik, njegov uvodni govor na pergamentu – „da čuvaju za svoju decu, unuke i praunuke, jer to je istorija“ – definicija, čija bi, nego Berluskonijeva. Delegati u transu. Domaćica kongresa, mlada nada partijskog harema, uzbuđeno počinje da govori i onda izgubi glas; ministar administracije Bruneta, surov prema zaposlenima (fannulloni – lenčuge, kako ih zove), od emocija plače za govornicom. Veruju svom bosu da prisustvuju rađanju „liberalne, građanske, narodne, umerene, međuklasne revolucije“. Najponavljanija reč: popolo – narod. Najbeznačajnija kategorija iste politike: popolo – narod. Populizam? Ne, istorijski kontinuitet. Antički Rim je proklamovao „Hleba i igara“.

Od 27. do 29. marta održan je u Rimu kongres na kojem su Berluskonijeva lična (ne) partija „Forza Italia“ i „Aleanza Nazionale“ (nastala od postfašističke MSI) prerasle u jednu partiju – PDL, sa namerom da poput levog centra, objedine desni centar i uvedu Italiju iz haosa mikro partija u bipartizam. Ono „ne“ u zagradi pred „Forza Italia“ stavio je filozof Norberto Bobio, tvrdeći da je reč o nečemu što čak nema ni statut, politički cilj, internu strukturu i institucionisane odnose. Posle toga je na prečac sledila odluka da, nepostojeći ili bar nikada objavljeni, statut „rediguje“ lično osnivač, Berluskoni. Druga komponenta, Aleanza Nazionale, bar od kada je na njenom čelu Đanfranko Fini, predstavlja ozbiljnu partiju desnice, što će se osetiti i na kongresu ujedinjenja, jer je Fini jedini u svom govoru smogao hrabrosti da skrene pažnju neprikosnovenom bosu kako buduća partija mora biti laička, pluralistička, a ne cezaristička, institucionalno postavljena, humanistička (razumevati multietičnost i priznati status imigrantima), favorizovati društvo sa čvrstom podelom vlasti i političkom kontrolom. Predložio je i da partija pokrene postupak za ustanovljavanje medalje za poštene (one koji se drže zakona i obaveza prema društvu), ukratko sve ono što je, nimalo slučajno, Berluskoni izostavio. Smrknuti Kavaljere pratio je govor koji mu kvari egzaltirano jedinstvo, ali kako je Fini završio tako mu je pritrčao, zagrlio ga i izjavio – to je ono što je trebalo ja da kažem. Među nama nema ni trunke razmimoilaženja – sve to štampa izmišlja. Njegova veština neiskrenosti dovedena je do umetnosti.

Ako je iko očekivao da će od Kavaljera ćuti nešto konkretno u završnom govoru morao je biti razočaran. „Dajem vam apsolutno obećanje: znaćemo da izađemo iz ove krize, izaćićemo i nećemo nikoga ostaviti pozadi“. Trust me, I know what I’m doing – što rekao komični inspektor Hamer. Samo kod Berluskonija to nije komično. A onda u koncentričnim krugovima oko njega prvo lepotice ministrice, pa „colonnelli“ („pukovnici“ – nadimak za najbliže saradnike), pa aparatčici… i himne: državna, pa Betovenova oda radosti, pa „Nije loše da postoji Silvio“ kancona koju mu je komponovao njegov privatni kanconijer.

Ako se kome čini da je to komedija – nije. Jer to je nova tehnika podjednako surove borbe za vlast. Ni tragedija nije, bar još ne. Kroz spektakl, pesmu, raskoš, probijaju Berluskonijeve reči: „Više vlasti premijeru… Reforme ćemo sprovesti sami, bez opozicije… Promenićemo deo Ustava, a da mu ne menjamo smisao…“ Ustav predviđa imenovanje predsednika države u parlamentu, gde Kavaljere ne može dobiti dvotrećinsku većinu, međutim ako se izmeni, pa „popolo“ stekne pravo da ga bira, onda je sledeći predsednik Italije Berluskoni, a predsednik partije PDL – onaj koga on imenuje, možda čak i Fini, koji se tome nada, ali ako prestane da talasa.

Milutin Mitrović
broj 54, april 2009.

Kako je počeo Obama će, dakako uz mnogo važnije stvari, obezbediti sebi i trajno mesto u ovoj rubrici. Prvo je ostavio svoj otisak kad je razmontirao sramotu Gvantanama, pa doneo zakon o ukidanju materijalne neravnopravnosti žena, proširio prava besplatne medicinske zaštite za preko 4 miliona siromašne dece, započeo prijateljski dijalog sa Kinom… i 26. februara proklamovao budžet za 2010. godinu čiji ne naslov „Nova era odgovornosti“. Tim aktom postavljeni su temelji kraja ideologije „trickle down“ – bogaćenja bogatih, započete osamdesetih godina pod Reganom. Pokrenuta je nova era – radikalno, i prema tome veoma riskantno.

U Americi vlada obilje religija, ali najviše sledbenika ima ona koja proklamuje smanjenje poreza. Nema predsedničkog kandidata koji nije obećavao smanjenje poreza, a najbezočniji je bio Ronald Regan, koji je i smanjio poreze, ali je zato ostavio Ameriku u najvećim dugovima do tada. Džordž Buš Junior, nasledio je gotov model „smanjiti“ poreze prebacujući troškove na naredne generacije Amerikanaca i ostavio za sobom najveći deficit u istoriji. I jedan i drugi korumpirali su glasače parama iz državne blagajne gomilajući u njoj dugove. Obami je zapalo da te paramunte dugova počne da sanira spasavajući zemlju od bankrotstva. Za veliki deo sveta američke dimenzije, pa i kada je novac u pitanju, jesu neshvatljive. Na primer, američki BDP iz 2007. godine (podaci MMF) 347 puta je veći od BDP Srbije. Hoće li biti jasnije, ili još nejasnije, ako pretpostavimo, veoma uslovno rečeno, da ono što se kod nas stvorilo od nešto pre Arsenija Čarnojevića do danas, Amerika stvori za jednu godinu!

Ovu godinu Amerika će završiti rekordnim deficitom od 1.750 milijardi dolara, to je 12,3 odsto BDP. Sa tolikim deficitom se automatski izbacuje iz Evropske unije, jer granica je 3 odsto, pa se preko toga toleriše još po koji procenat. Četiri puta više je – previše. Najveći deo toga je skrivano nasleđe od prethodnog predsednika. Jedna od mnoštva Obaminih zakletvi je da građani neće biti više varani i znaće u dolar gde pare odlaze. A otiči će pre svega u zdravstvo (634 milijarde u dve godine); zatim u obrazovanje; pa u oporavljanje finansijskog sektora; pa u vojsku (čak 663 milijarde) ne bi li definitivno bili okončani ratovi i Iraku i Avganistanu, da bi zatim nastalo naglo kresanje vojnog budžeta; pa u ekologiju (povećanje za 34 odsto) uz drastičnu štednju svuda redom kako bi do 2013. godine deficit bio sveden na polovinu današnjeg iznosa. Za ukupni iznos od 3.500 milijardi javnih izdataka, pokrića u redovnim prihodima ima samo za 2.150 milijardi, nedostaje 1.350 milijardi koje će biti velikim delom nakrmljene dodatnim oporezivanjem. Tu se krije najveća opasnost za Obamu. Hoće li Amerika pristati da se probudi iz sna o besporeskom raju, ili će, mamurna, razbiti budilnik. Pored oporezivanja prihoda od kapitalne dobiti, dividendi, prihoda od dislociranih proizvodnji u inostranstvu, ukidanja subvencija poljoprivredi… ono što najviše bode oči je povećanje ličnih poreza za sve koji zarađuju više od 250.000 dolara godišnje. To je glavni izvor sredstava kojima se namerava popravljati položaj srednje klase i ukupno se računa na 318 milijardi dolara. Dakle, preraspodela u korist srednjeg sloja – transparentna i opasna. Bar u američkim filmovima ubija se za mnogo manje.

Ponovo je izbila afera da velike banke i kompanije dobijeni novac koriste za kupovinu sitnih banaka i kompanija pred bankrotstvom umesto da investiraju u proizvodnju ili kreditiranje potrošnje. Pol Krugman tvrdi da je novac koji su dobile Citigroup i BofA (Bank of America) veći od kapitalizacije ta dva bankarska giganta. Objektivno to bi trebalo da znači da su te banke već postale državno vlasništvo, međutim, nisu. Zato se Krugman po prvi put slaže sa Alanom Grinspanom, da treba nacionalizovati banke, reorganizovati ih na principu kako su to „novi varvari“ (private equity funds) radili sa kompanijama i brzo ih ponovo privatizovati, odnosno prodati na berzi. Prepustiti bankama, koje su se pokazale kao krajnje nepoštene, da same reorganizuju sebe u poštene, čista je iluzija.

Neposredno posle objavljivanja plana ekonomskog oporavka, anketa CBS, popularnost Obame skočila je sa 62 na 69 odsto. Valja sačekati da vidimo šta će se desiti kad počne primena razumnih mera, ali koje zadiru u interese.

Milutin Mitrović

broj 53, mart 2009.

„2009. biće godina teža nego ijedna u našoj istoriji. Na njenom kraju ništa više neće biti kao što je bilo ranije“ – tako generalni direktor „Fiata“, Serđo Markione, ocenjuje nastale okolnosti. Torinska fabrika je jedan od najsolidnijih proizvođača automobila u svetu i, shodno tome, čini se da se usedelica “Zastava” nije ni tako loše udala.

Za samo mesec dana stanje u svetskoj autoindustriji se dramatično promenilo, do te mere da je američki treći po veličini autogigant „Chrysler“ ponudio italijanskom proizvođaču, bar kako tvrdi “Automotive News”, razmenu u kojoj bi italijanski proizvođač ustupio američkom svoju tehnologiju motora i platformi za mala i srednja vozila, a za uzvrat dobio učešće u kapitalu američke firme (oko 35 odsto) i olakšan industrijski i trgovinski nastup na američko tržište. Istovremeno teku pregovori o integraciji ili kakvoj trajnijoj čvrstoj vezi sa BMW, „Peugeot“ i indijskim „Tata“. Nedvosmisleno je da sa svojih 2.501.682 vozila proizvedenih u 2008. godini Fiat ne može da opstane na tržištu kao samostalni proizvođač. Računa se da je za opstanak potrebno preko 5 miliona vozila! Nije, međutim, izvesno ni hoće li biti sklopljen posao između „Chryslera“ i „Fiata“, jer kad je već ušao u ozbiljnu fazu grupa američkih senatora za pretila je da neće glasati državne pare za sanaciju „Chryslera“ ukoliko uđe u posao sa Italijanima.

Na pomolu su prosto neverovatne pretumbacije u kojima bi se moglo desiti da nastane jedan dominirajući konglomerat proizvođača terenskih, jedan malih i srednjih i jedan za luksuzna vozila. Svaka od tih grupa imala bi drugačiji sastav proizvođača, ali bi u svima njima bili BMW, PSA, „Renault“, „Fiat“ i „Chrysler“. Za tu kombinaciju sigurno je samo da se „Mercedes“ i „Vokswagen“ ne interesuju. Razloge za tako iznenađujuće konstrukcije možemo naći, na primer, u Fiatovoj berzanskoj situaciji, a koja je vrlo bliska drugima. Naime, samo pre godinu dana (početkom februara) jedna „Fiatova“ akcija vredela je na berzi 16,32 evra, a 23 januara 2009. pala je na samo 3,64 evra iako je prošlogodišnji bilans uprkos krizi pozitivan. Bruto prihod „Fiata“ u 2008. iznosi 59,3 milijarde evra što je za 1,5 odsto više nego godinu dana ranije. Međutim neto prihod je 1,72 milijarde, i manji je za 16,2 odsto. Sve zajedno, kompanija je poslovala dobro, nije pala u gubitke, a dešavalo se da je u drugačijim berzanskim psihološkim okolnostima, uprkos gubicima imala veću vrednost akcija. Markione, do sada verifikovan kao racionalni optimista, veruje da već sledeće godine „Fiat“ može da se vrati na scenu, ako…

Većina evropskih zemalja je već uveliko odvojila sredstva kojima će pomagati svoju autoindustriju tokom krize, samo Italija još kalkuliše. Francuska za direktnu pomoć autoindustriji izdvaja najviše 7,58 milijardi, Španija 2 milijarde, Nemačka 1,8 milijardi, Britanija 1,6 milijardi evra. Uz to ide i niz poreskih olakšica za kupce, ukidanje taksi za nova vozila… Italija se još premišlja i za sada se samo pretpostavlja da će najviše dati za “satro za novo”, ali ne više od 5 – 6 stotina evra. Nemačka, na primer, za tu svrhu daje 2.500 evra. To jeste povreda jednakih uslova na tržištu, ali se toleriše zbog katastrofalnih uslova. Ako se italijanska država brani povredom tržišta (reč je o zemlji koja je rekorder sa preko 2.000 plaćenih kazni za nepoštovanje pravila u EU!) i ne nalazi sredstva za spas svoje najveće i najuspešnije industrije, onda to lako može da znači da je ona bliže bankrotstvu.

Valjda je ovoliko podataka dovoljno za opis najnovijeg stanja. Preostaje još da vidimo gde je tu mesto “Zastave”. „Fiat“ poseduje 166 fabrika u kojima se proizvode delovi i vozila širom sveta. “Zastava” je samo jedna od njih i to ona koja još ne funkcioniše u sistemu. Od zemalja u kojima se proizvode „Fiatova“ vozila (Rusija, Meksiko, Brazil, Poljska, Argentina, Turska, Južna Afrika i Maroko) Srbija je najmanje i najsiromašnije tržište. U poslovima niko nikome ništa ne poklanja pa je jasno da je „Fiat“ našao neku računicu u kojoj protivrednost u lokalnom tržištu nije bitna. Međutim, u sadašnjim turbulentnim uslovima pitanje je važi li to još. Od kada je Markione generalni direktor ni jedna fabrika „Fiata“ nije zatvorena. Međutim, paralele radi navedimo da gotovo isti broj vozila „Chrysler“ proizvodi sa 58.000 radnika u 28 fabrika, a Fiat sa 185.000 radnika u pomenutih 166 fabrika. Okrutna konkurencija mora da dovede do žestokih rezova. U misi na latinskom postoji deo koji glasi: Fiat panis – neka bude hleba! U „crni“ ponedeljak 26. januara, kada je došlo do najvećeg otpuštanja radnika u SAD, Evropi i Kini, Serđo Markione je po prvi put počeo da paniči: „Ukoliko ne dobijemo pomoć od države, 60.000 radnika će ostati bez posla“. Zastava pada na pola koplja.

Milutin Mitrović,

broj 52, februar 2009.

Možda bi bilo korektnije pisati ovaj otisak/utisak tek na kraju juna 2009. kada Češka bude završila svoj mandat predsedavajućeg Evropske unije. Evo o čemu je reč: 1. januara 2009. ta zemlja preuzima na šest meseci “kormilo” EU, a osobenost je u tome što je to zemlja sa najantievropskijim predsednikom uopšte – Vaclavom Klausom. Na vlasti je istovremeno i partija desnog centra (ODS), čiji je on predsednik. Opet, kako je najavljeno, u 00:01 prvoga januara, kada češko predsedavanje formalno počinje, Prag će biti obasjan dva miliona evra vrednim vatrometom, kakav taj grad još nije video.

Biće to još jedan znak podvojenosti češkog društva, jer vatromet ne pravi država, nego grad Prag, i tu demonstraciju evropejstva plaća iz svojeg budžeta. Biće trn u oku, što se na Hradčanima, u svetlosti vatrometa pored češke neće vijorititi i plava evropska zastava. Predsednik Klaus ne dozvoljava.

Sve je to u stilu praska i bljeska, dok u tami ostaje činjenica da je Češka uz Irsku, jedina članica EU koja nije ratifikovala Ugovor iz Lisabona (zamena za evropski Ustav) kojim se intenzivira odlučivanje, ukida veto i stvaraju uslovi za efikasnije delovanje. Pritom iz Irske stižu glasovi da će verovatno tokom 2009. ponoviti referendum, jer postoje saznanja da se dobar deo evroskeptika predomislio kad im je kriza zakucala na vrata. Iako je Klausova partija i politika uspela da sastavi koaliciju (istina vrlo klimavu) za antievropsku vladu, valja više nego bilo gde drugde voditi računa da oni ipak nisu odraz želja većine Čeha.

Da Klausovo antievropejstvo ne bi ostalo na nivou političkog traša evo nekih njegovih stavova: “Evropske intervencije za spasavanje ekonomije samo su serija neodgovornih protekcionističkih mera briselske birokratije… (to još i nije neoborivo) …Radije ću emigrirati u Patagoniju nego da potpišem Ugovor iz Lisabona… (pod pretnjom izbacivanja iz partije zabranio je bilo kome iz vlade da taj Ugovor potpiše) … Nasilje Briselske birokratije nad evropskim građanima, nije različito od onoga koje je sprovodio Sovjetski savez nad ljudima koje je podjarmljivao…” Ako ni to nije dosta onda valja navesti kao anegdotu da je sadašnji predsedavajući EU, francuski predsednik Sarkozi, predložio da Češka ustupi svoj mandata Francuskoj, te da ova nastavi, naročito zbog krize koju valja obuzdati. Na to je Klausu odani ministar spoljnih poslova Češke, aristokrata starog kova, Karel Švarcenberg, izjavio da će Sarkozija pozvati na dvoboj! Britanski istoričar i publicista Timoti Garton Eš definisao je Klausa kao “najnakostrešenijeg političara koga je sreo u životu”.

Češku klimavu vladajuću koaliciju predsednik Klaus može u svakom trenutku da razbuca i da, kako mu ovlašćenja daju za pravo, formira tehničku vladu koju će sastaviti kako mu se sviđa. To je Damoklov mač nad glavom pomirljivijeg premijera Topolaneka i opozicije, ali i neprijatno saznanje za čitavu EU. Prosto je neverovatno da zemlja koja je imala jednog demokratu i evropskog mislioca kakav je bio njen prvi predsednik Tomaž Masarik – filozof, racionalista, humanista; jednog Ota Šika – ekonomistu tvorca “Novog ekonomskog modela” preteče tranzicije; Aleksandra Dubčeka, – tvorca Praškog proleća, Vaclava Havela – vođu Plišane revolucije i pre njih stolećima dugu istoriju opredeljujuću za celu Evropu, dospe dotle. Naime to više nije evroskepticizam, kakav tinja posvuda u EU, kao alternativni stav. To je antievropejstvo i kao takvo potencijalno agresivno i opasno. Koliko god ogromni mehanizam Evrope jedan čovek nije u stanju da zaustavi, ipak je moguće da u krizom neurotizovanoj atmosferi povlači poteze koji ekonomske nedaće mogu dopuniti političkim opasnim konfrontacijama.

Žalosno je neko vreme došlo kada sve više naroda izabira političare kojih se kasnije mora stideti. Česi su civilizovana i bogata nacija. Njihov kupovna moć od 24.679 evra po stanovniku, govori da ih na problematičan izbor nije navuklo ni siromaštvo ni neobrazovanost. Pre par sedmica u mestu Litvinov oko 700 pripadnika fašističke “radničke” partije (DS) napravilo je pogrom na romsko naselje. Vođa Nacionalne partije, Petra Edelmanova, počinje kampanju za izbore 2010. obećavajući “definitivno rešenje ciganskog pitanja”. Romi su uvek služili kao tragičan lakmus moralnog raspadanja. Spada li sve to u zbivanja za koja je, karakterišući naše svojevremeno ludilo, pisac Slobodan Selenić rekao da se može objasniti jedino sunčanim pegama?

Milutin Mitrović

broj 50/51, decembar 2008./januar 2009.

Tokom maja na evropskom tlu došlo je do neviđenih fuzija banaka – o tome na drugom mestu; Pol Volfovic je napustio mesto «guvernera» Svetske banke – događaj koji je obeležio kraj američkih neokona; u Poljskoj su oni blizanci, opasni «Bim i Bum», krenuli u rušenje svega što podseća na liberalni duh Solidarnosti; u Libanu se opet surovo ratuje… i u svem tom mi našli da pišemo o izgorelom jedrenjaku Cutty Sark.

Za taj jedrenjak vezuje me šiparička ljubav na prvi pogled. Kada sam ga video, pre mnogo godina, ukotvljenog u luci u Londonu, u prilično jadnom stanju, naveo me je da po prvi put podvrgnem sumnji moju neobuzdanu sklonost prema svemu što je moderno, tehnološki bolje i efikasnije. Sasvim je u redu da moderno istisne staro, ali nije u redu nemilosrdnost sa kojom se to čini. Spopao me je očaj kako bi se moglo desiti da na La Grande Place u Briselu, ili umesto Ca’ Foscari u Veneciji, ili makar Kapetan Mišinog zdanja nikne moderan tržni centar, oblakoder ili maxi teretana.

Cutty Sark je bio najbrži i najlepši jedrenjak svih vremena, prvi put je zaplovio 15. februara 1870. godine, ime mu je dato po prilično erotskoj poemi Roberta Barnsa o izazovnoj keltskoj mini-košulji, koja se tako zove. «Morski Ferrari» – nazvali su ga maćosi. Bio je oličenje onoga što je tek naknadno formulisano kao visoka tehnologija. Nastao je kao sublimat sveg prethodnog znanja o brodovima, uz nova rešenja koja samo srećna naučna imaginacija može da pruži. U njega sam utkao u onu neiživljenu mladalačku ljubav prema moru i brodovima, koju mnogi nose. I ne samo to, njegovo ime nosi odličan blended viski, za koji nisam siguran da li je zaista tako dobar ili su mu blag ukus i nežna boja samo senka prelepog klipera. Cutty Sark je bio legenda. Pre tri godine bio je ponuđen na prodaju, pa kako se nije našao kupac koji bi za njega dao iole pristojnu sumu, definitivno je rešeno da se restaurira i pretvori u muzej. Sa parama se uvek natezalo. Zanesenjaci iz celog sveta dolazili su u London da bi ga videli dok je propadao potisnut bujanjem novih mostova i luksuznih naselja duž Temze. Slikali su ga, jer nije bilo ni razglednice njegove da se kupi. Istna, kasnije je nalickan – spolja gladac, u luci u Grinviču, služio za atrakciju.

Cutty Sark je ovog 21. maja u 4 i 45 minuta ujutro nepovratno počeo da gori. Policija sumnja da je plamen podmetnut. Radi se to. Venecijansko prelepo pozorište «La Fenice» izgorelo je do temelja vrlo vešto, tako da barokna fasada nije ni taknuta. Novcem od osiguranja i države restaurirano je temeljito uz šaputanje kako je neko vrlo vešto našao načina da spase teatar od definitivnog urušavanja. Zakon ćutanja je italijanski specijalitet.

Cutty Sark će takođe biti obnovljen. Sad su se setili da 35 miliona evra i nije tako veliki novac za «deo istorije i to ne samo pomorstva, nego istorije uopšte, identiteta i tradicije Njenog Kraljevstva». Na milozvučniji način ponovljen je onaj idiotizam kamiondžije na vlasti u Trebinju, koji je obećao još stariji i lepši Dubrovnik. Ne, Cutty Sarka definitivno više nema, to novo biće je – Diznilend. Gurnut je ustranu u doba Margaret Tačer, kada je njoj bio san da Britanija postane još jedna zvezdica na Američkoj zastavi. Gordom Albionu zapretilo je da krene putem Amerike – zemlje s istorijom, ali bez prošlosti. Video sam u Čikagu kuću osnivača moderne arhitekture, Frenka Lojda Rajta, dragulj američke prošlosti, koji je preživeo zahvaljujući parama što ih je Rajt ostavio iza sebe. Da nije tako možda bi tu bio moderan maxi market. Nema para, nema prošlosti. Istorija se u praktične svrhe da nadoknaditi nacionalnom samosvešću i zastavama pred svakom kućom, ali ne i prošlost.

Cutty Sark je svojedobno za 110 dana prevaljivao put od Šangaja do Londona – 12 dana brže nego prvi sledeći. Prvi put je tu primenjena paletizacija tereta. Ko je njega koristio, sticao je veću prednost na tržištu. Iz Australije pun vune za 74 dana, opet oko Rta Dobre Nade. Tehnološka rešenja primenjena na njemu nisu stigla da budu trajno iskorišćena – ubili su ga Suecki kanal i parni brodovi. Nijedno pravilo ne važi 100 od sto. Profit je nezamenjivi pokretač napretka, ali valja naučiti da ipak nije jedini. Treba ceniti ono što je oličenje ljudskog uma i lepote. Pravu vrednost toga znaće uvek tek buduće generacije, ako budu imale čime da se ponose na svoje pretke.

Milutin Mitrović

broj 32, jul 2007.

Bili su izbori (13. i 14. aprila) u Italiji i na njima je ubedljivo poražena levica. To ne znači da je desnica pobedila, nego da je levica uništila samu sebe. Pritom je postalo jasno da dve partije koje su se plasirale daleko na vrhu, jesu suprotstavljene, ali više nisu ni levica, ni desnica. Ono što je bila uporna levica (4 komunističke partije, socijalisti, levi hrišćani i zeleni) više objektivno ne postoje. Italija je danas jedina zemlja u Evropskoj uniji koji nema predstavnike decidirane levice u parlamentu.

Levi ekstremisti genetski opredeljeni da ruše vlast, srušili su vladu u kojoj su imali ministarska mesta. Nije problem što su ministri predvodili demonstracije protiv Prodijeve vlade u kojoj su sedeli, već činjenica da su sprečili sve pokušaje, pa čak i da se u zakon pretvori dogovor sindikata, poslodavaca i države o ugovornom godišnjem povećanju plata uz dodatno povećanje na osnovu povećane produktivnosti. Prvo su zahtevali referendum među radnicima i kada je 5 milion njih glasalo “za”, levičarski ministri u vladi opstruirali su da se taj sporazum pretvori u zakon. Nisu dali da se produktivnost veže za plate ni na koji način. Odgovor je radnika da su se okrenuli u desno i glasali dobrim delom za najradikalniju partiju Lega Nord, koja je obećala čišćenje zemlje od stranih radnika, protekcionističku zaštitu od strane konkurencije (globalizacije) i rasizam. Vođa te partije Umberto Bosi, pretio je da će podići sever da oružjem osvoji Rim, a njegov senator da je “bolje imati pacove u predgrađima nego cigane – pacove je lakše potamaniti i pokopati!”

Pobednika, Silvija Berluskonija, politički možete svrstati gde god hoćete. On obećava sve i već istog dana demantuje to što je obećao. U prvom mandatu 1994. godine bio je ljuti neoliberal. U ovom trećem više liči na socijademokratu. Njegov program je u velikoj meri sličan programu novoosnovane Demokratske partije, koja je rešena da reformiše i modernizuje zemlju, s tim što njenom vođi Valteru Veltroniju, koga je Džordž Kluni nazvao s pravom “Italijanski Obama”, veruju to što obećava, a Berluskoniju ništa. Tu i jeste suština izbornog preokreta. Veltroni je obećao da će uništiti političku kastu – smanjiti broja poslanika, jedan parlamentarni dom, plate poslanika (i u evropskom parlamentu), koje su najviše u Evropi (12 do 14 hiljada evra) dovesti na evropski prosek; razbiti nepotizam i klijentelizam u zdravstvu, obrazovanju, kulturi… uvesti državno rangiranje ustanova i pojedinaca za čiju stručnost i kvalitet garantuje država. Konačno, ono što se čak ni crkva – osim časnih sveštenika koje je mafija poubujala ili sada žive pod policijskom zaštitom, nije usudila da odlučno napadne – mafija. Na Siciliji je Veltroni rekao glasno i nedvosmisleno: “Ja ne želim ni jedan glas od mafije. Ja želim da mafiju uništim, jer je ona najveća prepreka Italiji da postane moderna zemlja”.

Siciliji je Berluskoni poručio da se on “oduvek borio protiv mafije” a zatim potvrdio izjavu svog najbližeg saradnika, senatora Del Utrija, onoga što je pre 15 godina izjavio “da nismo ušli u politiku, Berluskoni i ja bi danas ležali u zatvoru kao mafijaši”. U jeku izborne bitke 9. aprila Del Utri je rekao da je za njega, Vitorio Mangano, suđen za mafijašku delatnost i četiri dokazana ubistva, a umro u zatvoru od raka pre definitivne presude – heroj. Da je taj mafijaški bos, svojedobno formalno zaposlen kao Berluskonijev šef konjušnice (!) heroj, potvrdio je i Berluskoni. Rezultat duela je Berluskonijeva pobeda na Siciliji sa 54,7 i Veltronijevih 25,5 odsto glasova. Valja to razumeti, mafija obrće 90 milijardi evra godišnje i daje skoro trećinu zaposlenja na jugu Italije.

Birajući između modernog društva i duboko usađenih i parcelisanih interesa, odnosno stanja koje traje decenijama, većina je pokazala da nije sklona reformama i da će se zadovoljiti Berluskonijem, koji tvrdi da je u prethodnom mandatu “sproveo 34 reforme” od kojih malo ko ume da nabroji makar samo jednu. Ako Italija, nekada zaslužno jedna od 7 najrazvijenijih zemalja, danas na začelju EU, sa platama zaposlenih za trećinu manjim od evropskog proseka, glasa na takav način, nije za čuđenje ma šta da se dogodi na izborima u Srbiji. Ostaje da se vidi hoće li Amerika imati hrabrosti i volje da se menja.

Milutin Mitrović

broj 43, maj 2008.

Tim rečima koje znače “Slušajte ljudi”, Dragoljub Acković, naslovio je (1995.) svoju lepu, humanu i prisnu knjigu posvećenu Romima. Slušajte! Jer samo nedelju dana posle najveće ovogodišnje svetkovine romske, Đurđevdana, koji oni svojim jezikom zovu Upasomilai i kada je svako od njih dužan da se upita šta je uradio u svom životu, u Napulju, Rimu i Milanu zbili su se prvi pravi pogromi u ovom milenijumu.

Sramota, ne samo za Italiju nego i za sav ljudski rod. Gorela su romska naselja, četiri u Napulju, po dva u Rimu i Milanu. Bežale su žene sa bezbroj dece, male, musave, lepe, prestrašene mrakom, plamenom i urlanjem izbezuljenih debelih napuljskih matrona. Uskakali su u svoje tricikle, u kojima nije bilo dosta mesta ni za njih, a kamo li za nešto od one jadne imovine koju su napabirčili. Gonili su ih i gađali molotov koktelima kratko ošišani, nabildovani, ne baš fanatično beli rasisti, nasicti, ološ. Jedan prekrasan narod – Italijani, pokazao je da nije ni on imun na šljam. Ima ga svako, samo je pitanje kada će ti, kako ih Nemci zovu, halbstarkeri – polusnažni, osetiti da im je popušten lanac i da mogu da grizu. Pitanje je okolnosti hoće li nastupati kao fudbalski navijači, Arkanovi tigrovi ili rasiti što progone one koji su drugačiji. Italijanska desnica osvojila je vlast obećanjem da će uvesti red i sigurnost. Obećala je da će proterati svakoga ko joj nije po volji. Obećala je da će uvesi “specijalne komesare za Rome”. Jurišni odredi rasista krenuli su pre policije da obave posao. Krenuli su, dakako, od najnezaštićenijih i pokazali svoje zube, krzave od otvaranja pivskih boca.

Ne bih da veličam Rome. Nisam Saša Petrović, kojem su posle “Skupljača peria” rekli: “E sad možeš da nas zoveš Cigani – ti si naš!”. Znam samo da je u pravu Acković, kad piše da “nikada nije video Roma koji je osuđen za tešku proneveru, pljačku preduzeća ili upad u platni sitem”. Znam da vole svoju decu i stare kao retko ko drugi. Da li je iko video ostarelog Roma u staračkom prihavtilištu? Za njih je neljudski odvojiti onemoćalog od porodice. Najidealnije disperzirana manjina u svetu nije iskoristila svoju “logistiku” da se upusti u trgovinu drogom, oružjem ili ljudina. To rade drugi, veštiji i pokvareniji. Svi znaju za Holokaust, a gotovo niko za Samudaripen, a značenje je isto, samo što se druga reč odnosi na Rome. Niko nije pozvao nijednog Roma da svedoči u Nimbergu. I to je segregacija. A nikada taj narod nije ratovao protiv nekoga. Ne zato što nema državu, nego zato što ne želi ni nju, ni nasilje.

Oni, kako je to još Vuk Karadžuć zapisao, kradu, koliko da prežive. Progoniti njih govori više o bedi progonitelja. Puka verbalna osuda nasilnika od strane vlasti u Italiji podstakla je španske javne ličnosti da taj atak na Rome nazovu – rasizam! Španci znaju o čemu govore, u njihovoj zemlji živi 800 hiljada, a u brojnijoj Italiji 160 hiljada Roma. Problema sa neprilagodljivošću Roma ima svugde, ali ne stoji sistem iza toga. Evropska unija je opomenula italijansku vladu i gotovo. Jesu li zaboravili da je Italija u februaru 2005. potpisala zajedno sa preko 100 zemalja Deklaraciju kojom se obavezuje da “otkalnja diskriminaciju i premošćuje jaz Roma i zajednice u kojoj žive”. Kod nas 35 odsto romske mladeži do punoletstva nikada nije ni upisano u školu. Od onih koji školu pohađaju, 65 odsto ide u specijalna odeljenja (za retardirane) jer tako dobijaju besplatno udžbenike i hranu. I to je segregacija, čiji je definitivni učinak da nepun jedan postotak Roma doživi strost od preko 65 godina života.

Postoji u Italiji hrpa knjiga napisanih o Romima; postoji grupa Stalker, čiji je član Fraćesko Kareri, napisao sjajnu knjigu “Walkscapes” i sa svojim studentima pomaže Romima da planiraju budućnost; postoje NVO, koje zdušno pomažu Romima; postoje brojni sveštenici, zvani “ulični”, koji čak nomadski žive sa njima; postoje slobodne ličnosti koje su digle glas u prilog prognanima. Sve je to u redu, ali je muka ono što je Jirgen Habermas definisao: “U našim sve bogatijim društvima umnožavaju se etnocentrički odnosi građana protiv svega što je drugačije”. A Romi jesu drugačiji. To je sve što imaju.

Milutin Mitrović

broj 44, jun 2008.

Nije reč ni o kakvom tehnološkom, nego berzanskom pronalasku. Dok pišem ovaj tekst cena barela nafte je 137,42 dolara. Bila je nedavno i 140, a logično je očekivati da će biti i 150, ili čak 200, do kraja godine. Dakle oko nafte je stvorena vešta i efikasna panika, čiji je smisao da se profitira što više.

Tehnologija je jednostavna: postoji promptna tražnja nafte i postoji ona (od papira) koja se na berzi zove future – kaparisana prodaja za neku buduću kupovinu. Podaci govore da su 2004. godine dnevne kupovine nafte bile okvirno 100, a da su future iznosile 500 miliona barela. Do polovine ove godine prosek realnih dnevnih kupovina iznosio je 210, a future nepunih 2.000 milion barela, odnosno 17 puta više nego što je dnevna proizvodnja nafte. Raskorak je sve veći. Logično pitanje je – zašto?

Krajnje uprošćeno odgovor bi se mogao svesti na reč “spekulacija”. Taj pojam je dominirao i u apelu G8 državnika Ujedinjenim nacijama da preduzmu nešto, jer će cene nafte ukočiti svetsku privredu, pa će štete i socijalni protesti izmaći svakoj kontroli. Desilo se baš kao naručeno da su tih dana kamiondžije blokirali puteve širom Evrope; da su ribari, tražeći jeftiniju naftu za svoje brodove, napravili rusvaj u Briselu; da su na pumpama počeli da se stvaraju prvi redovi, baš u vreme kad prvi talas turista kreće na odmor. Valjalo ih je uveriti da su srećni ako nađu gorivo ne pitajući za njegovu cenu. Dakle atmosfera je postignuta. Državnici vapiju za pomoć, kao da od njih ništa ne zavisi. Građani trpe, a pravi bunt će doći tek kada se vrate sa odmora, pa se prebroje i vide da im nije ostalo novca ni za kiriju. Uzgred, špekulacije i to što se najrazvijenije države prave malo blesave.

Gde je suština špekulacije, odnosno šta su kome krive buduće kupovine (future) ako će kaparisanu naftu neko kupiti kad dođe vreme. Tržište je to i niko nema prava da se u njega meša, pa čak i kada je ekscesno. Ako neko, po trenutnim cenama, naruči ogromne količine nafte, za isporuku kroz tri meseca, i u međuvremenu cene nastave da rastu zabeležiće lep profit. Pitanje je, međutim, šta ako cena nafte počne naglo da pada? Onda će špekulanti imati podnošljiv gubitak, jer odustane li neko od kupovine koju je kaparisao plaća samo sedam odsto cene (na dan kaparisanja) za naručenu količinu. Dobro, reći će pristalice legalizma po svaku cenu, sve je to po pravilima i šta se tu može. Mogu, i moraju, da se menjaju pravila. Jer ako naručite nafte za milion dolara, pa odustanete, platićete 70.000 dolara kapare i kvit. Za male pare uberu se ogromni profiti zbog panike rasta tražnje. Međutim ako ste istim principom kupovine (future) naručili za milion dolara akcija na berzi pa odustali onda ćete platiti bogami 500.000 dolara kapare, odnosno 50 odsto ukupne vrednosti.

Na prvi pogled to je neka greška. Kad su pare u pitanju greške se ne prave tek tako. Malo kome se nije desilo da kelner napravi grešku u računu, ali nikada na svoju štetu. Procenat kapare formira se na berzi, na njoj naftne kompanije imaju i prvu i poslednju reč – debele portfolije akcija. Njima odgovara važeći sistem, jer im omogućuje da dižu cenu nafte u nebesa i uvećavaju profite do besvesti. Državnici najrazvijenijih zemalja, isti oni koji o OUN misle da su nesposoban i beskoristan balast, apeluju sad na njih da uvedu red. Cinizam je toliko providan da postaje odvratan. U svim zemljama postoji procenat poreza koji države ubiraju od nafte i derivata. U Evropskoj uniji on se kreće od 58 do 65 odsto. Jel’ vam jasno da od 100 evra datih za gorivo na pumpi, oko 60 ide u državnu kasu. Samo da se države odreknu automatskog povećanja poreza sa rastom cena – dakle da svoj udeo u jednom trenutku zakuju na nominalnom iznosu, a ne procentu, cena bi automatski bar bila zaustavljena.

Još logičnija je mera da izvrše pritisak da se na berzama procenat kapare za buduće kupovine ujednači. Onog trenutka kada bi kapara bila 50 odsto vrednosti kao kod akcija, cena nafte bi se strmoglavila. Pritom valja imati u vidu da se na berzi trguje sa najviše 25 do 30 odsto proizvodnje nafte, ostalo ide preko dugoročnih ugovora, međudržavnih sporazuma, u potrošnju zemlje proizvođača… Umesto da sam komentarišem citiraću naslov NY Herald Tribune o sastanku G8 koji glasi: “Novi prljavi svet”. Ima još i to: Barak Obama je predložio “Robin Hood Tax”, oporezovati naftaše, pa dati to sirotinji. Populizam. Nema poreza koji u krajnjoj instanci nisu platili građani. Nešto mi se malo krnje simpatije i za tog Obamu.

Milutin Mitrović

broj 45/46, jul/avgust 2008.

Leto je na izmaku, ekonomiju trenutno ne potresa ni jedna nova ozbiljna kriza, pa je utisak, bar za mene, saznanje da nema velikog evropskog grada, koji nije u groznici «biciklizacije». Pogledajte najsvežije podatke: 29 miliona dvotočkaša u Italiji, 65 u Nemačkoj, 70 u Japanu, 100 u SAD i 450 miliona u Kini.

Većina tih univerzalnih prevoznih sredstava skrcana je u gradove gde od automobila ne može da se diše. Tu je zato i ekologija, pa zdrav duh u zdravom telu, pa mogućnosti izleta u prirodu i uopšte ponuda uživanja u vožnji bicikla. Danas se već govori o biciklistima kao o «maxi sekti» pred kojom je budućnost. Prva njihova pobuna bila je 1992. godine u San Francisku pod parolom «Mi nismo smetnja saobraćaju – mi smo saobraćaj». Dakako, čim nešto uđe u modu, dobije značaj, pojavi se i način kako to uobličiti do zarade i profita.

Ko god je imao prilike da poseti Pariz u poslednje vreme vratio se sa utiskom da taj grad sve više, u saobraćajnom smislu, liči na Peking. Razlika je samo što se u Pekingu broj bicikala na ulicama smanjuje, a raste broj limuzina, dok je u Parizu obratno. Agilni gradonačelnik, socijalista Delano, zarekao se da će nekako «otpušiti» sklerotični gradski saobraćaj i pribegao ideji da građanima ponudi bicikle kao primamljivo sredstva za komuniciranje po gradu. Dakle, reč je o vrsti javnog saobraćaja. Pariski sistem je dobio ime Vélib’, startovao je prošlog leta sa dosta skepse, a samo posle godinu dana postao je, kod nekih, čak navika. Jer, građanima je stavljeno na korišćenje 30.000 bicikala i to na 1.450 parkiranih mesta po celom gradu. Pritom grad nije u taj posao uložio ni jedan evro. Reklamna agencija «Decaux» prihvatila se posla da građanima stavi na raspolaganje tipizirane bicikle, a da za uzvrat od grada dobije 1.600 novih mesta za reklamne panoe. Podatak sa kraja jula meseca govori da je 200.000 osoba kupilo godišnje pretplate od 29 evra, 270.000 nedeljne po ceni od 5 evra i 3 miliona dnevne pretplate, čime se broj korisnika popeo na 26 miliona u prvom polugođu.

Pritom je taj vid saobraćaja još uvek samo 3 odsto ukupnog prevoza građana u Francuskoj, ali je u Holandiji 27 odsto, Danskoj 18, Nemačkoj i Belgiji 10… Na svakom parkingu postoji jasno uputstvo kako se dolazi do kartice za korišćenje, usluge se plaćaju kreditnom karticom ili (u Nemačkoj) preko mobilnog telefona. Da ne bude kako nismo rekli, postoji i depozit od 150 evra kojim se servis obezbeđuje za moguće nepoštovanje pravila upotrebe. Pretplatnik prvih pola sata vožnje ne plaća ništa, sledećih pola sata košta 1 evro, a svakih sledećih pola sata još po 4 evra. Ideja je da što pre ostavite bicikl na parkiralištu i tako omogućite i drugima da ga koriste. Postoji još ružna činjenica od ranije da 7 odsto povređenih u saobraćaju čine biciklisti, pa su zato, pre svega vozači autobusa dužni da poštuju zakonsku prednost bicikliste u saobraćaju, a kazne su čak utrostručene za tu vrstu prekršaja (u Londonu). Najveća grupa korisnika, 39 odsto, su oni između 25 i 33 godina starosti i to pripadnici srednjeg sloja.

To je što se tiče bicikla kao javnog prevoznog sredstva. Inače, od vremena kad ga je negde oko 1450. godine projektovao Leonardo da Vinči, trebalo je skoro 4 veka da bi postao popularna zabava, odnosno još vek i po da bi počelo da se razmišlja o njemu kao masovnom saobraćajnom sredstvu. Mnogi gradovi širom Evrope, zagušeni automobilima, daju bicikle besplatno na korišćenje s tim što se mora uzeti kartica za korišćenje kako bi se ustanovilo ko je poslednji vozio, ako nestane bicikl, ili ko ga je oštetio vozeći. U Barseloni i Oslu svako vozilo je satelitski evidentirano u svakom trenutku. Rađa se već filozofija, etika, sleng, pa i specijalizovani mediji, marketing i dosta toga što ne znači samo lakše probijanje kroz saobraćaj nego i nova zaposlenja, proizvodnju i plate. Oko 3 hiljade nestalih i skoro isto toliko vandalski uništenih bicikala trošak je za koji se smatra da će se vremenom smanjivati. Sasvim druga su priča oni bicikli za paradiranje od kojih na primer, Colango Forever košta 11.000 evra. Nas to, bar ovoga puta, ne interesuje.

Milutin Mitrović

broj 47, septembar 2008.

Pitanje iz naslova bilo bi krajnje neumesno postaviti za trajanja Đovanija Paola II, prisnije zvanog po laičkom prezimenu Vojtiła. Papa Jozef Alojz Racinger, posvećen kao Benedetto XVI, međutim, nema tu harizmu i poverenje sveta. Ispitivanje javnog mnenja u Italiji pokazuje da je crkva među institucijama tek na petom mestu, posle finansijske policije koju tresu skandali korupcije. To je ono što Benedikta mora da tišti.

Istovremeno razloge tome nalazi kod drugih. Sve više upliće crkvu i sebe u dnevnu politiku. Ide to dotle da je najnoviji vatikanski atak na nestabilnu italijansku vladu u mnogome doprineo da ona konačno i padne. Greška vlade je što je na uljudan način stavila do znanja da najviša crkvena institucija “ne govori istinu”. Naime, Predsednik kardinalske konferencije Banjasko, utvrdio je kako je vlada savetovala Papi da izbegne posetu Univerzitetu, odakle su mu stavili do znanja da je nepoželjan. Predsednik vlade i ministar unutrašnjih poslova zvanično i pismeno su objavili da nikada takvu sugestiju nisu uputili, štaviše, da su garantovali Papi bezbednost bez obzira na moguće ispade. Prema TV anketama ispada da znatno veći procenat građana (67 prema 33 odsto) veruje doskorašnjem premijeru nego kardinalima.

Od kada je postao Papa, Alojz Racinger, svojim unjkavim glasom i čeličnom voljom pokušava da vrati crkvu na “pravi” put, kakvim ga on zamišlja. Otvoreno u svojim propovedima (De Anđelis) sa prozora rezidencije, malo – malo pa ustaje protiv mera kojima Italija pokušava da drži korak sa modernim svetom, počev od prava na abortus, veštačko oplođivanje, ravnopravnost polova, razvod i laičku državu. Kako čuveni režiser Moničeli kaže: “Postoji nesumnjiv pokušaj (Pape) da povrati antičke privilegije pape-kralja”. Dijapazon njegovog pravog puta kreće se od netrpeljivosti prema Hari Poteru (još kao kardinal pisao je predgovor za knjigu koja Potera ocrnjuje kao otrov za mlade hrišćane) o kojem je nedavno vatikansko glasilo “Osservatore Romano“ organizovalo raspravu. Zatim je inspirisao akciju jednog “preporođenog” komuniste da se uvede moratorijum na abortus, inače odobren jakom referedumskom većinom. Vrhunac je skandal kada je 67 profesora rimskog Univerziteta pozvalo na bojkot posete Pape koji je rekao da je “proces crkve protiv Galileja bio je razložan i pravedan”, kao i da “nauka ne spasava čoveka, samo je u veri nada”.

Direktan atak na novoosnovanu italijansku demokratsku partiju (DP), koja uz levičare okuplja i najveći deo slobodoumnih vernika, započet je udarom na predsednika te partije Valtera Veltronija kojem je, kao gradonačelniku Rima, Papa u lice pred zvanicama rekao da mu je grad “u teškom degradiranju”. Pritom Rim decenijama nije beležio takav ekonomski, kulturni i naročito socijalni uspon, kao sada. Definitivno je koaliciji levog centra, koju vodi DP, zadat presudan udarac na kardinalskoj konferenciji tvrdnjom da je cela Italija u degradaciji i rasulu, što je inače teza desnice. Posle toga je usledila ostavka “našeg čoveka”, Klemente Mastele, ministra u vladi, za kojega važi da radi ono što mu predsednik kardinalske konferencije došapne. Uzgred ta vlada je za socijalni položaj najnižih slojeva uradila više nego bar pet vlada pre nje. No okosnica te vlade je demokratska partija, sklona modernom laičkom društvu. Zvuči kao cinično priznanje saopštenje kardinalske konferencije da njihova institucija “nema ništa zajedničko sa padom vlade”.

Sveta kojem i mi pripadamo mogla bi se ticati tvrdnja objavljena posle ekumenskog sastanka u Raveni oktobra meseca, kada je javljeno kako su pravoslavne crkve pristale na zbližavanje i “Papu kao prvog patrijarha” svih hrišćana. Bilo je neverovatno da se posle devet i po vekova od šizme tako olako postigne saglasnost. Po Berluskonijevom receptu: šokiraj pa demantuj, demantovana je i ova vest, ali je politički efekat postignut. Jedva dočekan od vladike Artemija, deklarisanog protivnika ekumenizma, da izjavi: “Ovakav vid ekumenizma ide na štetu čistote pravoslavne vere i ne vodi zdravom ujedinjenju hrišćana”.

Papa koji je odlučio da, po prvi put od drugog Vatikanskog sabora, služeći misu ponovo okrene leđa vernicima, a lice oltaru, uneo je još jednu simboliku koja objašnjava (poslužićemo se rečima beogradskog profesora teologije Radovana Bigovića) da “moderna društva nisu antireligiozna – ona čak stvaraju razne oblike sekularne religioznosti, ali su u velikoj meri anticrkvena i još više antiklerikalna”.

Milutin Mitrović

broj 40, februar 2008.