Posle 5

Logičkom greškom se naziva greška u rezonovanju. Kao i matematičke jednačine, logika ima svoju strukturu i ona izgleda otprilike ovako: jedan plus dva jednako je tri. Na jednoj strani jednačine stoji ono što već znamo ili u čemu se slažemo, a na drugoj strani je odgovor koji je istinit sve dok se parametri na prvoj strani ne promene.

U našem narodu postoji izreka da se ceo život odvija između dva hleba: između hleba za rođenog i hleba za umrlog. Tragom ove izreke i sledeći put zrna žita, jedan slikar, jedna bibliotekarka i njihova ćerka, istoričar umetnosti, napravili su „hlebnu ulicu“ u Pećincima, koja se prostire kroz hiljadugodišnju istoriju hleba na ovom prostoru.

Potraga za hlebom, najveća avantura u ljudskoj istoriji, danas uglavnom završava u najbližoj prodavnici ili pekari. U Srbiji, hleb se odmetnuo u graničara: između nas i Evropske unije, gde je hleb najmanje za trećinu skuplji; između onih koji mogu za hleb da izdvoje u proseku bar 1.500 dinara mesečno, i onih koji ne mogu ni to; između onih koji kupuju hleb od juče, i onih koji jedu samo specijalne vrste uz „fitnes“ hranu; između „legalnog“ i hleba proizvedenog „na crno“, kakav je, prema nezvaničnim tvrdnjama, svaki drugi na domaćem tržištu. Hleb je u Srbiji postao najvidljivija granica siromaštva, i simbol rasipništva u siromaštvu, sa kontejnerima punim bačenog hleba.

Samo pre nekoliko generacija, hlebu se pristupalo potpuno drugačije. Od preostalog hleba pravile su se prženice ili popara, a mrvice pažljivo prikupljale i delile pticama. Hleb se mesio u kućama, da traje i po nedelju dana. Bio je drugačijeg kvaliteta, jer se umesto kvasca koristio komov, koji se stavljao u smešu od mekinja, projinog brašna i vode. Od te smeše pravile su se loptice, koje su se sušile u korpi komovari, a ispečeni hleb se čuvao u platnenim vrećama, na vazduhu. U našem narodu postoji izreka da se ceo život odvija između dva hleba: između hleba za rođenog i hleba za umrlog. Tragom ove izreke i sledeći put zrna žita, jedan slikar, jedna bibliotekarka i njihova ćerka, istoričar umetnosti, napravili su hlebnu ulicu „Od zemlje i hleba, do neba“. To je Srpski muzej hleba Jeremija u Pećincima.

Ako svratite u ovaj muzej u neko nedeljno prepodne po lepom vremenu, možete da zateknete Slobodana Jeremića Jeremiju, našeg poznatog slikara, kako u dvorištu jede domaći hleb uz krastavac i paradajz. Iz kuhinje se čuje zveckanje posuđa. Supruga Biljana, do nedavno direktorka biblioteke u Pećincima a sada u penziji, priprema nedeljni ručak. Kada čuje da su došli posetioci, od domaćice u kuhinji u sekundi postaje domaćica istorije hleba. Vodi vas kroz više od od 2.000 predmeta, koji ispredaju priču o načinu na koji se nekada proizvodio hleb u Srbiji, o njegovom značaju i simbolici, običajima i načinu života, o tehničkim revolucijama koje su stizale preko hleba, osvajačima koji su podmićivani obrednim hlebom…

Strast prema hlebu je za porodicu Jeremić strast prema razlikama koje ujedinjuju ljude. Hleb se u različitim krajevima pravio na različite načine, ali iskustvo u prikupljanju svedočanstava, ali i reakcije posetilaca sa svih strana sveta, ukazuju na mnoštvo zajedničkih detalja. Hleb je najbolji prevodilac među ljudima, bez obzira kojim jezikom govore.

Ćurkalo, preteča miksera

Predmeti nastanjuju tri zbirke: arheološku, etnografsku i likovnu. Prvu čine nalazi vezani za proizvodnju hleba iz neolita i antičkog perioda; drugu, oruđa za obradu zemlje iz bliže prošlosti, transportna sredstva, predmeti za preradu pšenice i kukuruza, mešenje i pečenje hleba, za pripremanje hrane i zbirka obrednih hlebova, dok treću zbirku čine Jeremijini crteži i slike it tri ciklusa: „Zemlja“, „Hleb“ i „Nebo“. U okviru muzejskog kompleksa nalazi se furuna za pečenje hleba, ognjište i crkva posvećena hlebu. Pre nego što je osmislio, a potom i otvorio ovaj muzej 1995. godine, Jeremija je u potrazi za hlebom obišao više od 700 sela širom bivše Jugoslavije, a u Srbiji je sa suprugom Biljanom najviše boravio na Staroj planini.

Što sam, a što zahvaljujući svojim „jatacima dojavljivačima“, po selima je prikupljao etnografske predmete, oruđa, mašine, stare fotografije, zapisivao običaje i slikao kuće i vodenice starije od veka, koje država nije zaštitila, ali su ih ovekovečile Jeremijine slike. Predmete su nalazili i na đubrištu, priseća se Biljana. Njen suprug je na predmetima vršio minimalne popravke da bi ih sačuvao od propadanja. „Kada ne bi mogao da popravi neku alatku ili mašinu, pribegavao je rekonstrukciji. Jedino je arheološka zbirka konzervirana, svi ostali predmeti su u prirodnom stanju, mogu da se dodirnu, da se demonstrira kako rade…Neke od njih imamo preko 30 godina, ali su i dalje dobro očuvani“.

Predmeti iz arheološke i antičke zbirke su pribavljani u saradnji sa državnim muzejima. Tu je, na primer, neolitski žrvanj u vidu kamene ploče na kojoj su se razbijala zrna, a potom se od njih pravila kaša za mešenje hleba. Kelti su za sobom ostavili žrvanj u čijoj primeni se koristio točak, „a nama je bio posebno interesantan lokalitet Donje Branjevine u Vojvodini, koji je otkriven 1963. godine“, ističe Biljana. „To je ratarska kultura iz perioda od pre 3.500 godine pre nove ere, koja je gajila pšenicu. Pored hleba za ishranu, pravili su hlebove od gline astralnog oblika i zakopavali ih u zemlju, da pšenica bolje rodi. Ovaj podatak govori da hleb u to vreme nije bio samo namirnica, već i ujedinitelj zemaljskog i duhovnog sveta“.

Većina predmeta je manufakturne proizvodnje, poput „ćurkala“ iz jugoistočne Srbije za spravljanje belmuša, preteče današnjeg miksera, jer je namera osnivača muzeja da se, pre svega, pokaže stvaralački potencijal ljudi sa ovih prostora. Ali tu su i mašine koje svedoče da Srbija civilizacijski nije mnogo kasnila za industrijski razvijenim zemljama, pa i mašine koje su istorijski rariteti. „Takva je ručna vršalica koja je stigla u Srbiju posle Prvog svetskog rata, kao ratna odšteta. Ona je češke proizvodnje, a moj suprug ju je našao na Staroj planini, gde je bila u upotrebi do sedamdesetih godina prošlog veka jer je jako zgodna za prenošenje na planinskim njivama“, objašnjava Biljana. U etnografskoj zbirci je i jedna revolucionarna mašina – samovezačica, koja je 1920. stigla iz Engleske na bogati salaš u Banatu. Ova mašina, američke proizvodnje, bila je preteča kombajna i u Srbiji se upotrebljavala i posle Drugog svetskog rata.

Muzej kao živo biće

Jeremići su naročito ponosni na zbirku od 96 vrsta obrednog hleba. Svaki od njih mesile su starice u selima baš za Jeremiju, kako bi ih prvo naslikao, a potom pravio njihove replike od terakote, budući da hleb i u najboljim uslovima može da se očuva najduže do godinu dana. Hleb je imao važno mesto u srpskoj običajnoj praksi, a tokom vremena, obredni hlebovi su bili izloženi različitim uticajima, tako da se danas sreću u mnoštvu oblika i namena. Među neobičnijima je primerak hleba za prolećni praznik „mladenci“, na kojem su mlada i mladoženja prikazani krezubi, sa željom da srećno ostare zajedno. Tu je i obredni hleb sa turskim polumesecom, koji se mesio u okolini Negotina, a koji je domaćin poklanjao turskom starešini kako bi mu odobrio da slavi krsnu slavu. Jeremići su u saradnji sa beogradskim Etnografskim muzejom kandidovali slavski hleb kod UNESCO-a kao nematerijalnu baštinu koja je jedinstvena u svetu.

Muzej hleba je uvršten u turističku ponudu Beograda, a na pitanje kako su uspeli da steknu toliki broj posetilaca u malom mestu i van glavnih puteva, Jeremija kaže: „Uvek sam se pitao zašto kod nas ljudi ne idu u muzeje, a čim pređu granicu posete bar jedan, iako su pred vratima ogromni redovi. Onda sam shvatio da su na većini naših muzeja vrata ista kao i na vojnim i policijskim zgradama, iza kojih u mraku stalno neko dežura i stalno te tera u kom pravcu treba da ideš. U onom polumraku stari parketi škripe i neprestano zazireš i osećaš se nelagodno“. Zato je Muzej hleba napravljen kao otvoren prostor u koji je svako dobro došao, i zamišljen kao živo biće u čijem daljem razvoju i preoblikovanju učestvuju i posetioci, posebno deca koja kroz kreativne radionice uče i zabavljaju se. Muzej je ideja koja se stalno razvija, „i to je razlog što nikada nismo tražili novac iz budžeta“, objašnjava Jeremija. „Da bi ideja živela, ona mora da bude slobodna“.
broj 111, oktobar 2014.

Kenijski roditelji koji svoje ćerke budu slali u školu dobijaće od lokalnih vlasti – krave. Naime, ovo je odlučio Džošua Irungu, guverner Laikipia okruga, koji je za siromašne seoske porodice odvojio 9 krava, ali ima u planu uspostavljanje centra za uzgoj stoke u ove svrhe.

Okrug bi trebalo da finansira ovaj projekat uz pomoć svih ostalih zainteresovanih strana. Po mišljenju Irungua, ovako će se ekonomski osnažiti porodice koje iz materijalnih razloga ne mogu da obrazuju svoju žensku decu.

Inače, po kenijskim zakonima roditelji koji ne školuju svoju decu rizikuju čak i odlazak u zatvor, ali to nije stalo na put brojnim dečjim brakovima u konzervativnim delovima zemlje.
Izvor: BBC

U subotu 1. novembra, Sava Centar pocinje prodaju ulaznica za predstave koje ce se izvoditi tokom na sceni ove dvorane, a u okviru 12. Beogradskog festivala igre.

Dolazak londonskog Sadlers Velsa, sa produkcijom „m¡longa“ čiju koreografiju potpisuje Sidi Larbi Šerkauji, je prilika da publika 25. marta uživa u jednom od najfascinantnijih svetskih plesnih događaja ove sezone. Duboko ukorenjen u argentinskoj kulturi, tango oduševljava i privlači ljude svojom senzualnošću, snagom i lepotom. Koreograf koji je u svetu priznat po inovativnim i od kritike visoko cenjenim produkcijama, ovom prilikom sarađuje sa izuzetnim argentinskim igračima i muzičarima, stvarajući predstavu koja provlači njegov osobeni rukopis kroz tango. Ideja milonge služi kao vodilja, a istraživanje otkriva neponovljive čari okupljanja u intimnim barovima Buenos Ajresa. Britanski Dejli Telegraf navodi da je “m¡longa neponovljivo prelepa predstava”. Ovaj plesni događaj, gledaće i publika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.

Balet Visbaden dolazi po prvi put u Srbiju, sa programom koji potpisuju tri koreografa, i koji će svoju međunarodnu premijeru imati upravo u Beogradu. Tim Pledž je mlad i u Nemačkoj izuzetno cenjen plesni stvaralac, koji kroz svoje radove nastoji da prikaže istinsku estetiku i tehniku baletske igre. Američki koreograf Ričard Sigal se po prvi put predstavlja našoj publici, sa komadom inspirisanim muzikom kultnih savremenih kompozitora. Poslednji deo ove večeri, rezervisan je za komad “Levo Desno Levo Desno”, najpopularnijeg evropskog koreografa i reditelja, Aleksandera Ekmana. Balet Visbaden nastupa u Centru Sava 28. marta, a deo ovog programa će videti i publika Narodnog pozorišta u Vršcu.

Nakon neverovatnoh uspeha na festivalima u Tokiju i Monte Karlu, predstava “Istočna senka”, izvodi se na sceni Centra Sava, 2 i 3 aprila, i to za samo 250 gledaoca. Radi se o najnovijem poduhvatu Jiržija Kilijana, čije smo koreografije gledali u izvođenju neponovljivog Holandskog plesnog teatra, trupe koju je godinama predvodio. Svoj novi plesni san, Kilijan je podelio sa baletskim umetnicima trece generacije, a inspiraciju pronašao u teatru apsurda Samjuela Beketa. O ovom delu, on kaže “postoji mnogo stvari koje možete naučiti u životu, osim iskustva. Iskustvo se mora preživeti. I trebalo bi živeti što intenzivnije, kako bi imali nešto čega ćete se sećati i što ćete deliti kada ostarite.”

Nedavno je kritičar njujorškog Dance Magazina zabeležio „oluju entuzijazma koja je ispratila premijeru Baleta Bazel“. Dvojica koreografa koji su već nekoliko puta oduševljavali i beogradsku publiku, Aleksander Ekman i Johan Inger, u saradnji sa tradicionalno kvalitetnom i inovativnom baletskom kompanijom iz Bazela, „nude publici potpuno uživanje, u zamenu za uraganski aplauz“. Veče nazvano „Apsolutna Igra“ zatvoriće 12. Beogradski festival igre.

Cena ulaznica za predstave BDF-a u Centru Sava je od 800,00 do 2.100,00 dinara, a kupuju se isključivo na blagajni ovog teatra.

Ulaznice za predstave 12. Beogradskog festivala igre prodaju se i u Beogradskom dramskom pozoristu (Kompanija 7273 iz Ženeve, Kompanija Sol Piko iz Barselone, Zero Visibility iz Osla i Kompanija Antona Lakija iz Brisela), Pozoristu na Terazijama (Kompanija Kafig iz Kreteja, Kompanija Zappala Danza sa Sicilije i Ballet Trockadero de Monte Carlo iz Njujorka), dok Opera Madlenianum jos nekoliko dana nudi karte po pretprodajnoj ceni za predstave Kompanije Hofeša Šehtera iz Londona.

Ova kompjuterska igrica nije zabavna. U njoj imate samo jedan život a više desetina načina da ga izgubite, pri čemu je vaš neprijatelj nevidljiv. Virtuelni prostor u kojem se igra ograničen je na samo nekoliko šatora u jednoj sunčanoj zemlji a većina likova sa kojima se u igrici susrećete bavi se – povraćanjem. Pa ipak, uprkos ne preterano bajkovitom opisu, hiljade ljudi na svetu baviće se igranjem ove igrice.

Ona se zove Treniranje za borbu protiv ebole (Ebola Training Challenge). Napravili su je zajedno programeri, zdravstveni radnici, umetnici i naučnici. U pitanju je simulacija rada u karantinima i štabovima za pružanje pomoći za dobrovoljce pomoću koje oni stiču iskustvo za rad sa zaraženima ebolom.

Ebola hara Zapadnom Afrikom, a jedini “zapadnjaci” koji su se do sada zarazili ovim virusom su doktori i medicinske sestre. Većina zdravstvenih radnika zapravo nema nikakva praktična iskustva u lečenju ove bolesti niti sa zaštitom od nje.

I dok se oragnizacije koje pružaju pomoć zaraženima ne prilagođavaju dovoljno brzo rapidnom širenju ebole, programeri rade u “real time”-u. Simulacija koju su napravili omogućiće zdravstvenim radnicima naviku da se uvek zaštite pri radu sa pacijentima koji boluju od ebole.

Više o ovome možete pročitati na sajtu Ekonomista.

Živeo sam lepše i bogatije od vas, zahvaljujući patnji i mahnitosti, pa želim i u smrt da odem dostojanstveno, kako to priliči tom velikom trenutku posle kojeg prestaje svako dostojanstvo i svaka veličanstvenost. Moj leš će biti moja korablja, a moja smrt dugo plutanje po talasima vječnosti. Ništa u ništavilu.

Književnost i njeno prevođenje su krucijalni i za žurnalizam i diplomatiju i politiku: književnost je ta tiha voda koja sve spaja zato što informiše, obrazuje, iritira i godi istovremeno i na kraju – širi vidike na individualnom planu, kaže Vladislav Bajac, pisac i direktor izdavačke kuće „Geopoetike“, koji je nedavno dobila i specijalnu književnu nagradu Kine u Svekineskom narodnom kongresu u Pekingu. U Srbiji se savremena kineska literatura premalo prevodi i razume, a okolnost da je Kina ove godine počasni gost Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu, možda će poslužiti da čitaoci tradicionalno naklonjeni zapadnoj literaturi, okrenu pogled ka dalekom Istoku.

Neposredno pred početak festivala Ring Ring u drugoj polovini maja, Srbiju su zadesile tragične poplave, pa su prve dve festivalske večeri pomerena za bolja vremena: neki od sastava će nastupiti na jubilarnom 20. izdanju festivala 21–25. maja 2015, a u sledećih mesec dana stiže deo nadoknade u tri večeri pod nazivom „Ring Ring festival 2014. Extended”.

Zahvaljujući podršci Ministarstva kulture i informisanja i Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu, beogradska publika će imati priliku da, u periodu od nepune tri sedmice, čuje vrhunske američke muzičare. Glavnina programa će biti održana u Kulturnom centru Rex. Najpre će 12. novembra nastupiti grupa Made To Break, koju predvodi saksofonista Ken Vandermark, ljubimac beogradske publike. U sastavu su još dvojica naših starih poznanika: bubnjar Tim Daisy i austrijski elektroničar Christof Kurzmann. Sam Vandermark za svoj najnoviji sastav tvrdi da je muzički najradikalniji do sada.

U Rexu će nastupiti i kultni njujorški autor William Basinski, koji će svoj solo koncert održati 20. novembra.
Ulaznice za koncerte u Rexu se mogu kupiti od 5. novembra, po ceni od 300 dinara za svako veče. Poslednji koncert u ovom dodatku najznačajnijeg festivala nove muzike u regionu je nastavak saradnje sa Studijom 6 Radio Beograda. Tamo ce 3. decembra od 21:00, uz živi prenos na Radio Beogradu 3 i televizijskom kanalu RTS Digital,nastupiti Ingerbright Haker Flaten Chicago Sextet. U ovom sastavu, koji predvodi legendarni norveški basista, a američki zet, sviraju najpoznatiji muzičari iz Čikaga, od kojih su saksofonista Dave Rempis, vibrafonista Jason Adasievicz i bubnjar Frank Rosaly dobro poznati domaćoj publici.

Orao belorepan, ugrožena vrsta koja je pre više od 50 godina istrebljivana u Francuskoj, vinuo se u visine sa vrha Ajfelovog tornja i doneo nam neverovatan snimak Pariza iz ptičje perpektive, načinjen Sony HDR -AZ1 Action Mini kamerom. Preletevši Senu, ovaj „akcioni“ heroj spustio se u zeleni vrt Trokadero. U centralnom delu kvarta Šajo, čija istoimena palata sa širokim krilima od belog kamena obuhvata ovaj vrt, pernatog Parižanina dočekao je trener Žak Olivije Traver, kao i aplauz očarane publike.

Traver je na čelu neprofitne organizacije FREEDOM, koja ima za cilj ponovno naseljavanje orla belorepana u svoje prirodno stanište, u predelu francuskih i švajcarskih Alpa. Ova organizacija nastoji da uz pomoć autentičnog video snimka, potpunije sagleda i razume najbolje načine pripremanja terena za ponovno nastanjivanje orlova. Kao zvanični sponzor organizacije FREEDOM, kompanija Sony daje svoj doprinos očuvanju ove retke vrste. Video je snimljen Sony HDR -AZ1 Action Mini kamerom koja je zahvaljujući malim dimenzijama i težini postavljena na orlova leđa, prilikom čega je zabeležen čitav let.
Video snimak zapanjujućeg leta nad Parizom, možete pogledati na ovom linku.