Nedavno objavljena vest, potekla sa velikog strip festivala u San Dijegu, da su u toku pripreme za snimanje filma„Supermen protiv Betmena“ uzburkala je Internet forume koji se bave stripom i filmom. Dodatak raspravi bila je naknadna informacija iz „Vorner bros“ kompanije da još uvek nije konačno definisano ime filma jer je u opciji i varijanta „Betmen protiv Supermena“; takođe je potrđeno da će likovi oba heroja biti građeni prema klasičnim, prvobitnim pričama a ne onima koje su naknadno iskonstruisane. Na forumima se vode teške i celomudrene rasprave o tome ko bi, u takvom sukobu, koga razlupao i namlatio, čije su sposobnosti i oružja bolja, ko je pametniji i snalažljiviji, ko je veća „kul faca“. Mangupsko-dečačka prepucavanja puna štosova vrcaju iz forumskih postova koji sustižu jedan drugi. Čini se da je prednost na strani Betmena verovatno jer je ovaj „lik“ popularniji od Supermena kome je rejting počeo da raste tek posle skorašnje premijere filma „Čovek od čelika“, piše Ilija Bakić na portalu Stripvesti.
Feminiskinjama, posebno radikalnim, bačena je rukavica u lice. Pokret za ljudska prava muškaraca (Men’s Human Rights Movement), koji je posebno aktivan u SAD i Kanadi je sve glasniji u zahtevima da se preispitaju ne samo društveni stavovi, već i regulativa koja neopravdano diskriminiše muškarce, a popularnosti novog pokreta je značajno doprinela jedna žena, čiji je video klip na ovu temu do sada na Youtubeu videlo više od 700.000 ljudi.
Uobičajena predstava čak i u najrazvijenijim društvima je da se muškarci i dalje nalaze u poziciji koja im obezbeđuje višestruku moć nad ženama, te da je uloga države i regulatora da ženama obezbede uslove za ravnopravan tretman u društvu. Aktivisti „Pokreta za prava muškaraca“, koji su u poslednje vreme posebno aktivni u SAD i Kanadi, tvrde da su stvari u praksi odavno drugačije, te da su muškarci sve više obespravljeni, uključujući i primenu zakona pred kojim bi svi trebalo da budu jednaki. Aktivisti u prilog svojim tvrdnjama navode i statistiku, po kojoj muškarci u proseku umiru 7 godina ranije od žena i 3 do 4 puta češće pribegavaju samoubistvu. Većina beskućnika su muškarci, 95 posto radnika koji poginu na poslu su muškarci, u 90 posto slučajeva muškarci ne dobijaju starateljstvo nad decom nakon razvoda. U slučaju rata, muškarci su oni od kojih se očekuje da idu u borbu i rizikuju da izgube život ili zdravlje. Za jednako težak zločin muškarci su u proseku osuđeni na dužu zatvorsku kaznu od žena… i tako redom.
Kada bi se navedeni podaci odnosili na žene, to bi odmah bio poziv na uzbunu političarima i društvenim institucijama da se što pre preduzmu mere koje će obezbediti „rodnu ravnopravnost“, ističu borci za muška prava. Međutim, društvo i dalje ne obraća mnogo pažnje na muškarce kao populacionu grupu. Tako se stiče varljivi utisak da su oni u boljoj poziciji, što se najčešče argumentuje činjenicom da je većina političara i menadžera na najvišim pozicijama muškog pola. Iz toga se olako donose zaključci da su svi muškarci u povoljnijoj poziciji u odnosu na žene, a zaboravlja se da pripadnici „jačeg pola“ dominiraju i na društvenom dnu, u fizički najtežim i najprljavijim poslovima.
Članovi Pokreta za ljudska prava muškaraca sebe deklarišu kao grupu pretežno liberalnog pogleda na svet, koji nema nikavih dodirnih tačaka sa patrijarhalnim vrednostima, a na internetu se oglašavaju preko portala www.aviceformen.com ihttp://www.reddit.com/r/MensRights/. Njihovoj popularnosti doprinela je i blogerka Karen Straughan („Girl Writes What“) čiji je video klip „Feminism and the disposable male“ na Youtubeu do sada videlo više od 700.000 ljudi. Pripadnici ovog pokreta inače tvrde da značajan doprinos u njihovim zalaganjima daju upravo žene, koje su saglasne sa stavom da feminizam, kao najsnažniji činilac u rodnoj politici zadnjih nekoliko decenija, ne samo da nije gotovo ništa učinio za rešavanje gorućih problema muškaraca, nego je svojim snažnim uticajem na društvo namerno kreirao diskriminaciju muškaraca u mnogim sferama. Aktivisti kao najdrastičnije primere navode ukidanje pretpostavke nevinosti osumnjičenog za silovanje u nekim sudskim ustanovama i sve prisutniji trend da se porodično nasilje gotovo po automatizmu identifikuje kao „nasilje nad ženama“, iako veliki broj statistika ukazuje na to da su počinitelji i žrtve u gotovo jednakoj razmeri žene i muškarci.
Pobornici novog pokreta kao svog protivnika vide grupaciju tzv. „radikalnih feminiskinja“ za koje su uvereni da negativno utiču na celokupni feministički pokret i da svojim aktivnostima ne čine dobro ni ženama, jer motive za delovanje crpu iz patološke mržnje prema muškarcima. To je posledično kreiralo nove dvostruke aršine u tretiranju muškaraca i žena, kako u medijima tako i u sudskoj praksi, što svakako ne mogu biti ciljevi nijednog društva koje teži da bude demokratsko i razvija humane vrednosti.
Kod stanovništva Skadarskog jezera važi pravilo: dete prvo nauči da pliva pa tek onda da hoda. Ovo pravilo svedoči o tome koliko je lokalno stanovništvo povezano sa jezerom i koliko je u prošlosti zavisilo od njega. Život od legalnog ribarenja sada je gotovo nemoguć pa se lokalci okreću turizmu, bar oni koji žive u mestima sa relativno razvijenom infrastrukturom. Ostala mesta su pusta.
Skadarsko jezero, prirodna granica između Crne Gore i Albanije, okruženo je krečnjačkim planinama, bistrom vodom, kamenim obalama, močvarom, ostrvima, manastirima i netaknutim plažama, i dom je za više od 260 vrsta ptica i 48 vrsta riba.
Dok legenda kaže da je jezero nastalo za jednu noć, kada je mlada nevesta, obradovana povratkom muža iz rata zaboravila da zatvori česmu, prava priča o nastanku jezera je još čudnovatija. Sve do 1858. godine jezero je bilo samo veća bara koju je narod nazivao Veliko blato. Te godine je, nakon jednog jakog olujnog nevremena reka Drim iz albanskih planina sručila na ušće Bojane toliko peska i mulja da se korito te reke pomerilo, a od one bare nastalo današnje najveće jezero na Balkanu. Ono je 1983. proglašeno nacionalnim parkom, a 2011. zvanično je nominovano za dobijanje UNESCO statusa.
Kao i tokom istorije, jezero i danas često menja svoj oblik. Voda koju dobija iz reke Morače i podzemnih izvora čini da se obim jezera širi od 370 kvadratnih kilometara leti do 530 km kvadratnih zimi. Zelena trava i šume na obodu jezera su najčešće pod vodom tokom zimskih i prolećnih meseci, dok se leti ovaj prostor pretvara u plodno tlo na kojem se uglavnom proizvodi povrće. Prema studiji crnogorskog Centra za preduzetništvo i ekonomski razvoj, oko 500 000 građana Crne Gore direktno zavisi od proizvoda i poslova koji su vezni za teritoriju oko Skadarskog jezera. To je oko 80% ukupnog crnogorskog stanovništva.
Lov na “zlatnog turistu”
Stanovnici Skadarskog jezera su do pre tridesetak godina živeli kao i njihovi preci: bez struje, tehnologije, bez automobila. Glavno zanimanje i izvor prihoda bilo je ribarstvo, a čun (kako se na ovim prostorima zove čamac) je bio najvredniji deo imovine. Veliki čunovi su se često pozajmljivali po okolnim selima za svadbe. Mladenci bi se vozili u čunu kao u defileu. Danas ova tradicija gotovo da i ne postoji. Slično je i sa ribarstvom. Prazne kamene kuće na obali jezera koje su zarasle u žbunje i šikaru i polupotonuli čamci čiji vrhovi vire iz vode, svedoče da je prošlo vreme kada je taj posao bio glavno zanimanje stanovnika ove regije.
Ribarska zajednica oko Skadarskog jezera broji preko 8000 ljudi, a u poslednjih nekoliko godina ima sve više problema. Mnogi tvrde da nikada nije bilo gore. “Većina čamaca je stara preko 20 godina i cure na sve strane. Novi čamac košta najmanje 300 evra, a jedna mreža 200 evra. Ali ribolov nije više kao nekad. Konkurencija je postala opaka, jer sada mnogi dođu i seku tuđe mreže”, žali se Žarko Đurović, ribar iz Podgorice.
Prema izveštaju NVO World Wild Fund I Green Home iz 2009. godine, procenat nezaposlenosti u ribarskim naseljima Skadarskog jezera se od 1991. godine povećao za 40%. “Tokom rata i krize 90-ih godina nije bilo nikakvog registra ni popisa, niti kontrole na Skadarksom jezeru. Ljudi su mogli da rade šta su hteli. Jezero se koristilo kao glavni put za krijumčarenje nafte iz Albanije i nekonotrolisano hvatanje ribe”, kaže Goran Škatarić, direktor Nacionalnog parka Skadarskog jezero. I danas se često desi da se albanski krivolovci uhvate u crnogorskim vodama i obrnuto. Ne postoje zvanični podaci koliko se dnevno ulovi ribe, sa ili bez dozvole, ali oni dobro obavešteni procenjuju da se svakodnevno iz jezera izvuče nekoliko stotina kilograma ribe.
Od pre pet godina, rukovodstvo Nacionalnog Parka Skadarsko jezero pokušava da ga zaštiti i ponovo uspostavi kontrolu nad ribarenjem tako što izdaje dozvole za ribolov.
“Trenutno ima oko 500 dozvola za pecanje i postavili smo više čuvara kako bismo smanjili količinu krivolova i vađenja šljunka i peska”, kaže Škatarić.
Sada, NP zajedno sa Ministarstvom turizma i održivog razvoja Crne Gore promoviše eko turizam na jezeru. Na taj način žele da privuku turiste, poboljšaju kvalitet života i zaposlenost stanovništva na jezeru i vrate populaciju u sela oko Skadarskog jezera.
Virpazar, varošica koja je u prošlosti bila centar trgovine Crne Gore, danas je popularna među turistima iz čitavog sveta koji dolaze da posmatraju ptice i uživaju u čarima jezera. Tokom letnje sezone, skoro svaka porodica organizuje turističke ture ili izdaje smeštaj. Međutim, nisu sva sela iste sreće kao Virpazar. Mnoga su danas potpuno napuštena, dok se do drugih ne može doći drugačije osim vodenim putem.
Par evra u mreži
Jedno od najstarijih sela na Skadarskom jezeru – Vranjina (koju zovu još i “Mala Venecija”), nekada je bilo ostrvo dok nije izgrađen most i nasip za magistralu koja povezuje crnogorsko primorje sa Podgoricom. Vranjina je i dalje uglavnom ribarsko naselje. Ali, kako tvrde lokalni ribari, sve je manje ribara, posebno među mlađim generacijama. “Čunovi više nisu u modi. Sada mnogi imaju turističke brodove za obilazak jezera ili glisere za uživanje na vodi. Ribarstvo za mnoge postaje samo hobi jer od nečega mora da se živi”, kaže jedan od ovdašnjih ribar Nikola Petrović. “Nekada se na hiljade kilograma dimljene ribe nosilo na primorje ili u Srbiju na prodaju. Ribari su radili zajedno i delili profit međusobno, ali danas ćete retko kad videti da se to dešava. Svako brine samo za sebe, pošto ni ribe a ni profita više nema”.
Poslednjih godina, agregat je zamenio tradicionalne načine ribolova gde su ljudi provodili sate da bi ulovili nekoliko kilograma ribe za porodicu ili prodaju. Vesla, ribarske mreže i blinkere i dalje koriste oni najstrastveniji ribari čija je ljubav prema jezeru veća od one prema novcu. Žarko Đurović iz Podgorice je žestoki protivnik korišćenja agregata za hvatanje ribe. “Ljudi rizikuju svoje živote na vodi koristeći agregat, u nadi da će uhvatiti veće količine ribe. Meni je ribolov uvek bio hobi ali kada god je finansijski gusto od prodaje ribe mogu da dopunim kućni budžet. Sada dođem na nekoliko dana da obiđem mreže, a one su uglavnom prazne”, objašnjava Đurović dok pokazuje pet manjih riba koje su se ulovile u mrežu za protekla tri dana. Njihova ukupna vrednost, objašnjava, je oko 20 evra.
Boško Krgović iz Vranjine kaže da se bavi ribolovom od svoje 12. godine. Kako tvrdi, uslovi života na jezeru i za ljude i za ribu postaju nepodnošljivi. “Nekada si mogao od ribe da izdržavaš čitavu porodicu. Ja sad platim godišnju dozvolu za pecanje a ne mogu da je otplatim zbog krivolovaca koji mi se čak smeju u lice, savetujući da krenem njihovim stopama”, iznerivran je Krgović. U njegovom čunu praćaka se nekoliko jegulja. Njihova cena na tržištu je od 4 do 12 evra po kilogramu.
I žene Skadasrkog jezera su vrsni ribolovci. Sela poput Vranjine su i danas poznata po ženama koje stoje pored puta sa podignutim, sveže ulovljenim ribama i prodaju ih.
Cena ribe na Vranjini zavisi od vrste ribe i od veličine. Tako se za kilogram manjeg šarana mora odvojiti 2 evra po kilogramu, a kada je u pitanju veći do 5 evra po kilogramu. Cena šarana raste u vreme zabrana kada ga je teže uloviti. Tada se prodaje i po 10 evra po kilogramu. Danas ribari uglavnom prodaju ribu na veliko, po manjoj ceni, većim trgovinskim lancima.
Jedna od retkih olakšica za ribare je bila prošlogodišnja donacija za ribarske mreže u vrednosti od 11.000 dolara, koju je dodelio Svetski fond za zaštitu prirode za 170 ribara Skadarskog jezera. Cilj je bio da se pomogne ribarima kojima je ribarstvo osnovna privredna delatnost i da ih podstaknu da se bave ovim biznisom uprkos teškoćama.
Međutim, pred onima koji ustraju u ovom zanimanju uskoro će se naći još prepreka prilikom ulaska u Evropsku uniju, čije regulative ograničavaju upotrebu starih i tradicionlanih ribarskih alata i dotrajalih čunova. Mnogi strahuju da će to dodatno promeniti život i ribolov na Skadarskom jezeru.
Katica Đurović
broj 98/99, jul/avgust 2013.
Pošto poslodavce ne interesuju stručnjaci za marksizam, mladi Vijetnamci izbegavaju studiranje Marksa, Lenjina i Ho Ši Mina. Iz ovog razloga komunističke vlasti nude budućim studentima šansu da na državnim fakultetima ove predmete izučavaju potpuno besplatno.
Marksističko-lenjinističku teoriju tržište je učinilo neatraktivnom na ušrtb veština iz komunikologije, turizma, međunarodnih odnosa i engleskog jezika. Studenti koji završe fakultete za potonja zanimanja ubeđeni su da će lakše naći posao i dobru zaradu.
Zato se za održavanje onih studija koje ne privlače tako veliki broj studenata Vijetnam bori besplatnim školovanjem. To se odnosi i na neke smerove na medicini, poput specijalizacije za tuberkulozu i lepru.
Pa ipak, ova zemlja mora da uradi mnogo više po pitanju obrazovanja. Naime, sve veći broj stranih kompanija ima pritužbe na vijetnamske diplomce, odnosno na kvalitet njihovog obrazovanja. Zbog toga ima sve više privatnih univerziteta ali se opet najboljom opcijom za Vijetnamce koji imaju novca smatra studiranje u inostranstvu.
Inače, više od 60% vijetnamske populacije koja broji 90 miliona ljudi čine mlađi od 30 godina. Dakle, svake godine pravo sa fakulteta na tržište rada ulazi oko 500.000 diplomaca, što je ogroman demografski potencijal koji treba pametno iskoristiti.
Izvor: Gardijan
Ovog leta u okviru projekta Baštalište rodili su prvi plodovi baštenske komune u Slancima na opštini Palilula, koje su posadili ne poljoprivrednici i agronomi već entuzijasti koji povremeno proputuju ne tako dalekih 8,5 km od Trga republike da bi se brinuli o svojim zasadima.
Naime, Bastalište su prošle zime osnovale organizacije WWOOF Srbija i Beogradski festival cveća sa željom da njegovi članovi uzgajaju organsko povrće za svoje potrebe, ali i da skrenu pažnju gradske vlasti na ekološki i ekonomski interes pretvaranja zapuštenih urbanih prostora u cvetnjake i povrtnjake, koji bi bili dostupni velikom broju građana.
Princip je sledeći – okupi se nekoliko ljudi koji “iznajmljuju” parcele, a zapravo zajedno ulažu u sisteme za navodnjavanje, seme, alat, rasad i sl, i tako umanjuju novac za investiranje, a istovremeno pomažu jedni drugima.
Parcelu u Slancima dobili su od vlasnika koji nije u prilici da je održava, priča Katarina Milenković, koordinatorka za Srbiju svetske organizacije koja povezuje vlasnike imanja za organsku proizvodnju i volontere koji žele da im pomognu u zamenu za smeštaj i hranu (WWOOF). “Površina parcele je oko 6 ari što nam služi za 12 parcela od po 50 kvadrata. Sasvim dovoljna površina za nas da učimo, igramo se i uz to po nešto uberemo. Uz to, imamo i plastenik koji već sada pripremamo za ranu prolećnu setvu pošto ga je potrebno obnoviti i ojačati da izdrži jake slanačke vetrove”. U Baštalištu aktivno radi oko 12 ljudi, sugrađana koji u Slance dolaze bar jednom nedeljno u skladu sa svojim slobodnim vremenom. “Obično je to nedelja kada je Baštalište najživlje: čupa se korov, druži se, razgovara, kuva se ručak, a često nam se pridruže i gosti-volonteri iz Beograda, ali i Novog Zelanda, Rusije, Nemačke, Italije itd. koji dolaze kod nas putem WWOOF-a”, objašnjava Milenković.
Većina onih koji učestvuju u ovom projektu su zaposleni ljudi koji to čine svojim neradnim danima ali ima i studenata poljoprivrede koji su došli da u praksi testiraju teoriju. Opseg godina je od 22 do 55. Kako kaže Katarina Milenković, svi oni su visoko obrazovani, svesni da hrana koju unosimo u svoj organizam jeste lek zbog čega i žele da koriste samo proverene namirnice. “Jedini način da budete sigurni u kvalitet istih jeste da vam je poznat proces uzgoja tj. da ih uzgojite sami. A tu su onda i druge koristi od bašte-Baštališta: psihička relaksacija, fizička aktivacija, učenje, druženje, neka nova prijateljstva i drugo. Tokom javnog poziva za članove buduće baštenske zajednice, bilo je mnogo zainteresovanih. Vreme je isfiltriralo one najposvećenije. Sada kada skoro da ne posećujemo pijace (osim zbog kupovine voća), sve više ljudi nam se javlja i pita kako mogu da se priključe. U poljoprivredi, a naročito organskoj treba planirati unapred pa ćemo zato na ovogodišnjem Beogradskom festivalu cveća koji se održava u Parku Manjež od 20. do 22. septembra primati prijave za sezonu 2014/15. Na festivalu će i zvanično biti predstavljena inicijativa za gradske bašte koju su pokrenule organizacije Beogradski festival cveća i WWOOF Srbija”.
U Baštalištu se gaji uglavnom sezonsko povrće: Paradajz, paprika, kornišoni, tikvice, šargarepa, bundeva, praziluk, brokoli, razne vrste salata, blitva, ali i lubenica, dinja i kukuruz. To rade laici i ljubitelji prirode ali uz stručnu pomoć: “Na samom početku, još pre prvog sejanja, angažovali smo stručnjaka za organsku proizvodnju. U pitanju je osoba koja vodi proizvodnju jedne od najvećih organskih farmi u Beogradu i okolini. Malo iznenađena takvim pozivom, ipak je bila oduševljena našom samoorganizacijom i željom da učimo. Uz njene savete, krenuli smo u kombinovanje kultura tako da podržavaju rast jedna druge, isklijavanje semena za pripremu rasada. U drugoj fazi, saradnja je uspostavljena kroz mentorsko-savetodavni rad. A bilo je tu i malih zanatskih trikova kako da sa što manje napora dobijemo što bolji prinos, kako da prepoznamo da su biljke „gladne“ i dohranimo ih ili kako da se zaštitimo od nepoželjnih posetilaca, u ovom slučaju, insekata”, priča Milenković.
Tokom sprovođenja ovog projekta naša sagovornica je prošla razne faze – “od one ‘danas nemam vremena, a korov ne čeka’ do onog ‘ustajem sa zadovoljstvom u 4:30 ujutru da bih izbegla sunce i uživala u tišini’. Bilo je i trenutaka kada pogledam okolne (tretirane) zasade koji izgledaju kao nacrtani i osećam se jadno što i moja bašta nije tako uredna. A onda se setim da ništa od „nacrtanog“ ne bih pojela. A najlepša faza je kada je Baštalište puno ljudi, kada nam dolaze divni ljudi iz celog sveta da pomognu, kada jedemo naše plodove, i kada zaboravimo na svu muku i čestitamo sebi što smo uradili pravu stvar za sebe i prirodu”.
Međutim, Baštalište nije jedini ovakav projekat u prestonici. Procenjuje se da u Beogradu ima oko 100 hektara divljih bašti na kojima se gaji na sličan način kao u Slancima. Ne mogu baš sve slobodne gradske zelene površine da se iskoriste za proizvodnju zdrave hrane ali aktivisti misle da bi na nekima moglo i da se gaji cveće. “Uostalom sve je to bolje od zaparloženih, ružnih parcela koje trenutno rasejavaju ambroziju”, kaže Milenković. Sabina Kerić iz Beogradskog festivala cveća smatra da Baštalište kao ideja može da se razradi u institucionalni model koji bi podjednako bio dostupan većem broju građana, koji ne bi razmišljali da li smeju ili ne da istoriste gradski prostor za gajenje biljaka.
Milenković podseća da nama ovaj vid samoorganizacije nije stran i da bi takav institucionalni model zaista mogao da zaživi na ovim prostorima: “Setite se samo devedesetih godina kada su prodavnice bile prazne i kada su se masovno sadile bašte na Banjici, na primer. Zahvaljujući takvim baštama, mnoge porodice su se prehranile tih burnih godina. U Bloku 45 i dalje se sadi. Baš skoro smo ostvarili kontakt i sa njima, a znamo i za još jednu inicijativu koja je startovala ovog proleća u Žarkovu. Dakle, ima nas i verujemo da će nas biti sve više. Ono po čemu smo mi u Baštalištu specifični je insistiranje na izostanku upotrebe hemijskih preparata tj. organskom pristupu, kao i insistiranje na zajednici – ne možete se baviti samo svojom parcelom. Bube ne znaju za granice. Ako ne brinete o drugima kao o sebi, propustili ste suštinu. Naša zajednica je u više navrata pokazala svoju koheziju i veoma smo ponosni na to: Kod nas bukvalno važi ona stara – Dogovor kuću gradi“.
Kerić dodaje da bi korist od razvoja ovog modela poljoprivredne proizvodnje mogli bi imati i socijalno ugroženi, jer bi gajenje povrća mogla da bude vrsta socijalne pomoći, a neko ko želi da se time bavi iz hobija mogao bi da ima mogućnost da ode u svoju opštinu i da vidi gde to može da radi bez ometanja, odnosno kršenja zakona.
Izdavačka kuća Arhipelag objaviće roman Volja i sudbina modernog klasika svetske književnosti Karlosa Fuentesa do ovogodišnjeg Sajma knjiga u Beogradu. Volja i sudbina je jedan od poslednjih Fuentesovih romana i delo kome je ovom piscu donelo jednodušna priznanja publike i kritike u svim zemljama u kojima je do sada objavljeno. Španska kritika je ovaj roman nazvala „monumentalnim dostignućem jednog od majstora savremene književnosti“.
Karlos Fuentes, za koga je Njujork Tajms povodom njegove smrti polovinom maja prošle godine napisao da je „jedan od najpoštovanijih pisaca španskog jezika“, odigrao je, prema mišljenju kritike, „dominantnu ulogu u latinoameričkom literarnom bumu prikazivanjem nacije koja je izdala svoje revolucionarne ideale“. Roman Volja i sudbina, koji Arhipelag objavljuje u prevodu Ksenije Šulović, predstavlja veliku sintezu Fuentesovog književnog umeća, jedinstvene pripovedačke magije i nedvosmislenog angažmana kojim je izrazio dramu i iskušenja Meksika i Južne Amerike.
U romanu Volja i sudbina ukrštaju se savremeni Meksiko i njegova istorija, politika i magija, strast i fantastika, ljubav i uzbudljive sile svakodnevnog života. Fuentesovo uzbudljivo i provokativno pripovedanje kroz sudbinu mladića Jošue prati politiku i svakodnevicu u Meksiku i Južnoj Americi u poslednje tri decenije. Istovremeno, ovaj roman je velika saga o ljubavi i strasti, ali i o prijateljstvu i izdaji.
U izdanju Arhipelaga objavljeni su Fuentesovi romani iz njegove završne faze: Srećne porodice (2008) i Adam u raju (2010). Arhipelagovo izdanje Srećnih porodica bilo je jedno od prvih svetskih izdanja ovog romana Karlosa Fuentesa izvan španskog jezika. Pisac Srećnih porodica predstavlja celokupno latinoameričko društvo – od predsedničkih palata, preko novih klasa u nastajanju, do društvenog dna u kome caruju beda i svakovrsni izazovi golog opstanka. Srećne porodice su remek-delo o ljubavi i porodici, nesvakidašnja slika modernog života sa svim oblicima njegovih složenih i sudbonosnih ljubavi, ispisana rukom jednog od najvećih majstora moderne svetske proze. Fuentes prikazuje ljubav u najrazličitijim izdanjima: ljubav supružnika, ljubav ljubavnika, ljubav roditelja i dece, ljubav bližnjih, ljubav slučajnih saputnika. Na taj način uobličava se velika priča o izuzetnim sudbinama poznatih ili običnih ljudi, ali i velika priča o ljubavi, strasti, ljubomori, mržnji i patnji.
Po mnogo čemu, roman Adam u raju ima posebno mesto u ukupnom opusu Karlosa Fuentesa. Veliki majstor je napisao politički triler, prvi takav roman u svom opusu. Na pozornici romana Adam u raju promiču slike Meksika i slike Evrope, tajkuni i političari, tajne službe i organizovani kriminal. Otuda je ovaj roman moćna priča o ljubavi i strasti, kriminalu i korupciji, mafiji i politici. Glavni junak romana Adam Gorospe, novopečeni bogataš, priča o svom društvenom usponu i o svetu u kome se odjednom našao, kao i o sprezi velikog novca, ozbiljne mafije i visoke politike, pripremajući zaplet dostojan najuzbudljivijih krimi romana. Fuentes iznutra i sa ogromnom snagom prikazuje i nevidljive i brutalne mehanizme savremene moći. Pričajući o tome kako je postao bogat, ne prezajući ni od jednog sredstva, junak romana Adam u raju ispisuje veliku povest savremenog sveta. Nad uzbudljivim događajima u ovom romanu, nesvakidašnjim zapletima i preokretima, kao i ukrštenim pričama o ljubavi i strasti, kriminalu i politici, u Fuentesovom romanu stoji pitanje koje se kao neki lajtmotiv provlači kroz čitav roman: Kako zaustaviti propast u koju ide čitava zemlja?
Grobnice dvojice slovenskih vođa otkrivene su u gradiću Stolpe, 75 km severoistočno od Berlina. Ovaj vredni nalaz delo je malih arheologa amatera – jazavaca.
Arheolozi kažu da su pronađene grobnice veoma vredno nalazište. One najverovatnije potiču iz 12. veka i pripadaju dvojici slovenskih velmoža koji su skoro sigurno, sudeći prema ostacima njihovih skeleta i ožiljcima n ajednoj od lobanja, stradali nasilnom smrću. U grobnicama su se nalazili mač, bronzane činije i jedan pojas ukrašen ornamentima. Čitavo nalazište nalazi se na polju jednog imanja u Stolpeu na kome žive skulptori Lars Vilhelm i Hendrikje Ring. Oni su planirali da izlože deo svoji radova neposredno u blizini jazbine jazavaca i sasvim slučajno otkrili da njihove „male komšije“ u svom podzemnom domu kriju i delove ljudskih kostiju.
Sport, čiji je glavni cilj da se ošteti mozak protivnika, nije plemenita veština. Njemu nema mesta u civilizovanom društvu, upozorava vodeći britanski neurolog John Hardy, komentarišući nove nalaze o pogubnim, dugoročnim posledicama udaraca u glavu po zdravlje boksera.
Hiljade američkih ragbista poslednjih godina tužile su svoju nacionalnu ligu za nemar i prevaru, uz obrazloženje da je znala, a prikrivala činjenicu da ozlede glave u tom sportu mogu da imaju teške i dugoročne posledice po zdravlje. Naime, višestruki snažni udarci u glavu mogu uzrokovati sindrom hronične traumatske encefalopatije (CTE), a koji je mnogo ranije uočen kod boksera, i zato je poznat i kao „bokserska senilnost“, piše čuveni britanski neurolog John Hardy.
On podseća da je patologiju ovog sindroma detaljno istražio John Corsellis iz Bolnice Maudsley u Londonu još osamdesetih godina prošlog veka. Corsellis je otkrio da kod pacijenata sa ovim sindromom mnoga nervna vlakna imaju tragove oštećenja pa i pucanja. Takođe, utvrdio je da se njihovi neuroni mogu napuniti naslagama proteina što je jedan od znakova Alchajmerove bolesti. Kasnija istraživanja su dodatno otkrila u neuronima i naslage proteina amiloida, što je takođe znak Alchajmera. Mada se ovi problemi nesporno mogu povezati sa snažnim udarcima u glavu, do nedavno niko nije mogao da objasni kako nastaju. Šta, međutim, pokazuju novi nalazi?
Udarci u glavu boksera uzrokuju dve vrste ozleda. Prve su direktne – posekotine i masnice na licu. Druge su indirektne – posledica su rotacione akceleracije cerebralnog korteksa, spoljnog sloja mozga oko manjeg središnjeg dela mozga i kičmene moždine. Cerebralni korteks ima važnu ulogu u pamćenju, razmišljanju, nivou pažnje i svesti. Bokserske rukavice ne pružaju nikakvu zaštitu od ovih povreda, naprotiv, one samo povećavaju masu šake, a time i energiju i ubrzanje rotacije.
Tkivo mozga uglavnom se sastoji od mekane mase prožete krvnim arterijama koje su elastične i snažne. Možemo ga zamisliti kao sir prošaran žicama. U slučaju udarca u glavu mogu se dogoditi dve stvari: krvna arterija može da pukne i počne da krvari ili da izdrži ubrzanje i uzrokuje oštećenja u okolnom tkivu. Jaka krvarenja kod boksera izazivaju komu, a ponekad i smrt, dok oštećenja okolnog tkiva uzrokuju dugoročne posledice koje se očituju s godinama, objašnjava britanski neurolog. To su, između ostalog, depresija, zloupotreab alkohola i nasilničko ponašanje, što su i inače karakteristične posledice oštećenja prednjeg korteksa koji kontroliše impulse.
Zbog svega ovoga Hardy predlaže da se boks potpuno zabrani, da se u hokeju ukinu nasilničke igračke pozicije, a u drugim sportovima, poput ragbija, uvedu dodatne mere zaštite i kontrole. „Nema sumnje da će neki ovakav zahtev doživeti veoma negativno“, piše on u svom blogu u New Scientistu i dodaje: ‘Međutim, valja razmotriti motive onih koji će me optužiti. Mnogi ljudi profitiraju od boksa, uključujući i marketinšku industriju i medije koji prate ovaj sport, a onda na najgori način tračare o patnjama bivših boksera i njihovih porodica. Moj odgovor na optužbe glasi: ništa nije strašnije od posledica koje utiču na promenu ličnosti i ponašanja, uzrokujući nasilje, zloupotrebu alkohola i droga, pa do obolovenja od demencije. Takođe, smatram da je ponižavajuće za društvo da ljudi nalaze zadovoljstvo u gledanju drugih kako se tuku i međusobno kasape, te da takve javne predstave treba da prepustimo istorijskom skladištu kao što smo to učinili sa javnim pogubljenjima“.
U cilju što bržeg prevazilaženja krize, mnoge evropske zemlje su više-manje ozbiljno razmišljale o ukidanju plaćenih godišnjih odmora. Primamljiva ideja koja bi, možda, ipak bila kontraproduktivna.
Na vrhuncu leta, francuska vlada odlučila je da prebriše avgustovske ferije i započne školsku godinu mesec dana ranije – ovo čini kako bi popunila državnu kasu. Ovo je scenario iz upravo završenog filma Antonena Peretjatkoa, La Fille du 14 juillet (‘Kći 14. Jula’).
(Scena iz filma ‘Kći 14. Jula’ Antonena Peretjatkoa)
Male su šanse da će vlada Žan-Marka Ajroa ili bilo koja druga vlada doneti odluku takvu odluku, naročito ako je donesena tako nenadano. Ideja o smanjenju dana za odmore i praznovanja trebalo bi da podstaknu francusku ekonomiju, što,ipak, nije privilegija i moć scenarista i filmskih stvaralaca.
U 2010, dve nemačke federacije iznele su plan za mala i srednja preduzeća, kojim se predlaže da nemački Zakon o radu broj smanji broj dana plaćenog odsustva za jednu ili dve nedelje „kako bi se i održao (ekonomski) oporavak“. U skorije vreme, italijanski državni sekretar za privredu je predložio da se smanji broj plaćenih dana odmora za nedelju dana kako bi Italija brže prešla put iz recesije, tvrdeći kako bi takva mera mogla rezultirati „neposrednim efektima na ovu stavku u BDP-u“.
pak, ideje ne silaze baš uvek s nivoa koncepta na teren prakse: marta 2012. švajcarski birači, plašeći se negativnih posledica koje bi veći broj plaćenih dana imao po privredu, odbili su na federalnom referendumu – skoro dvotrećinskom većinom od 66,5 odsto – nacionalnu inicijativu kojom se predlaže uvođenje dve dodatne nedelje plaćenih dana odmora.
U ekonomskoj krizi koja pogađa čitav Stari kontinent, evropske zemlje nastoje da ostvare konkurentnost smanjenjem svojih troškova proizvodnje, koji obuhvataju i troškove radne snage. Da bi se postigao ovaj cilj, evropske vlade mogle bi, na primer, smanjivati plate, kao što je Španija učinila 2010. To je politika koja je u najmanju ruku nepopularna, a podrazumeva i značajne rizike.
Smanjenje plaćenih dana odmora je, teoretski, alternativa. Teorijski efekti takve mere mogli bi se, eventualno, izračunati. „Jedan ekstra radni dan, po našim procenama, doneo bi između 0,07 i 0,08 (odsto) dodatnog rasta“, kaže Ronan Mahju, šef Odeljenja nacionalnih izveštaja pri francuskom Nacionalnom institutu za statistiku i ekonomske studije (INSEE). „Efekat rasta na godišnjem nivou bi, dakle, i dalje bio prilično slab.“ Slab, ali opipljiv.
(Prazni ligeštuli plaže u Sperlongi, Italija)
‘Ekonomska zastranjenja’
Uprkos dodatnim teorijskim prednostima koje dodatni radni dani nude, sve zemlje Evropske unije svojim radnicima daju najmanje 20 dana plaćenog odsustva. Sa druge strane Atlantika, mnogi veruju da su 20 do 30 dana plaćenog EU odsustva svojevrsno ekonomsko “zastranjenje” u previše velikodušna socijalna davanja – odstupanje od uobičajenih pravila ostalih zemalja,.
Negativan uticaj plaćenih godišnjih odmora na ekonomiju, međutim, nikada nije dokazan, a neki čak tvrde suprotno važi. „Sa teorijskog stanovišta, što više odmora radnici upražnjavaju, tim su srećniji, a njihova produktivnost na poslu se poboljšava“, objašnjava Frančesko Vona, ekonomista sa Observatoire des Francais Conjonctures Economiques. „Tu je i kognitivno objašnjenje: naša sposobnost da se koncentrišemo je ograničena – teško je fokusirati se kada radite previše radite – dok je naša kreativnost vezana za našu sposobnost da vidimo stvari “spolja”, iz udaljene tačke – što možete samo kada se ‘odmaknete od posla’ tj odete na odmor.“
Dakle pažljivo, premda: Izdavati previše novca za dane plaćenog odmora takođe može podići radni tempo u nekim oblastima kao što je industrija, gde ostali zaposleni moraju nadoknaditi gubitak proizvodnje radnika koji su odsutni. Isuviše jak tempo praznovanja i odmaranja može proizvesti iste štetne efekte po zdravlje (stres, umor, bolest) kao i premalo odmora.
U principu, što su zemlje bogatije – to imaju manji broj radnih sati godišnje – mada ne mora da znači kako je smanjivanje broja radnih sati dobar način da se zemlja brzo ‘obogati’. Južna Koreja i Meksiko, koji rade čak i više sati godišnje nego Grčka, imaju mnogo veću stopu rasta od Francuske.
Regresi za odmor kao idealno rešenje?
Postoje dobri razlozi da mislimo kako bi više praznika doprinelo povećanju produktivnosti, ali ono što je prevashodni interes zemlje jeste, iznad svega, ekonomski rast – to jest, koliko je svake godine moguće proizvesti više dobara, roba, usluga i bogatstava u odnosu na prethodne godine. Ideja da će dodatni praznici poboljšati ukupnu proizvodnju tokom godine, čime se stvara rast, međutim, mnogo je manje očigledna: kada bi to bio slučaj, najbolji način za povećanje proizvodnje bili bi plaćeni odmori – tokom cele godine.
„Izračunavati stvarni uticaj odmora na ekonomiju na nivou “jedan-dan-odmora-više-ili-manje” veoma je teško“, zaključuje Ronan Mahju iz INSEE (Nacionalni Institut za statističke i ekonomske studije), ukazujući da ne koriste svi radnici svoje dane odmora na koje imaju pravo.
Postoji li idealan broj plaćenih dana odmora – to jest, idealnih za privredu? Verovatno ne, pogotovo s obzirom da minimalni zakonski broj dana odmora zapravo ne odgovara danima odmora koje radnici uzimaju: u njih spadaju oni radnici koji ne koriste sve svoje zakonom odobrene dane, te oni koji rade u sektorima ili kompanijama koje nude “samo” dva puta manje plaćenih dana.
Rešenje možda leži u daleko fleksibilnijem pristupu prema danima odmora i, generalno, prema radnom vremenu.
Ili čak uzeti u obzir i neku budućnost u kojoj bismo raspolagali neograničenim brojem dana odmora, kao što su na primer učinili u kompanijama IBM ili Netfliks? Princip – da zaposleni uzimaju onoliko odmora koliko žele, dokle god posao koji obavljaju može biti obavljen na vreme – ovo bi možda bio metod koji je plodotvoran.
Pogled iz Velike Britanije: kako se suprotstaviti najsvetijoj od svih svetinja – danima odmora?
‘The Economist’ piše da na evro-kontinentu, „evropski plaćeni odmori za sada ostaju baš takvi – svetinja“, primećujući kako je ova zakonska mogućnost u praksi „realno onoliko ostvarena u anglosaksonskim i germanskim zemljama koliko i u latinskim tj južnoevropskim.“
Kolumnista “Šarlemanja” nastavlja priču: povećana produktivnost ne odgovara uvek povećanju broja radnih sati, ističući kako je, tokom Drugog svetskog rata, radno vreme – koje je moglo dostizati čak i 100 sati nedeljno – skraćeno, što je izazvalo podsticaj u proizvodnji a ne njen pad. U međuvremenu, svaki napor za redukcijom zakonskog broja plaćenih (i neplaćenih) dana odmora nailazio je na veoma mali pozitivan efekat, jer:
“Dok je Italija pokušavala da ukine neke praznike koji su padali usred radne nedelje, napuljski vernici gnevno su protestovali: njihov lokalni čudotvorac, San Đenaro, svetac čija sasušena krv nanovo poteče svakog 19. septembra (uz još najmanje dva druga dana koje su Napolitanci uspostavili kao neradne), ne može doprineti da se dogodi neko birokratsko čudo povećanja rasta. Izgleda, čak, da ni njihovi šefovi ne gledaju s odobravanjem na ideju da njihovi zaposleni rade više. U evropskoj Federaciji poslodavaca ‘Biznis Evropa’ izjavljuju kako (još uvek) nisu razgovarali o smanjenju izdataka za plaćena odsustva. Njena predsednica, Ema Marcegalja, nije bila dostupna za razgovor: bila je na odmoru.”
Gregoar Flero(Slate.fr), The Economist
(M.L)
U Srbiji je primetan porast ponuda organizovanih letnjih kampova za mlade u zemlji i inostranstvu, sa različitim programima, ali i cenama. Međutim, naglo povećanje konkurencije ne garantuje i kvalitet ponuda, pa je potrebno pažljivo proveriti kredibilitet organizatora jer ne poseduju svi isto iskustvo i stručnost u radu.
Posebni letnji kampovi za omladinu bili su popularni kod nas još u vreme socijalizma, da bi se, u doba najveće krize tokom devedesetih, kao jedine destinacije za ovakvu vrstu turizma koje su „preživele“ ogromnu inflaciju i nemaštinu građana, izdvojile planine Tara, Kopaonik i Zlatibor. U međuvremenu, obnovljeno je interesovanje za ovako organizovane letnje aktivnosti zbog sve različitijih edukativnih sadržaja, ali i činjenice da neke od tih ponuda predstavljaju finansijski najdostupnije rešenje za kućni budžet u uslovima krize. U bogatoj ponudi mogu se pronaći kampovi za talentovanu decu, mlade matematičare, avanturiste i ljubitelje prirode, sve traženiji sportski kampovi, volonterski, kao i oni najpopularniji – za učenje stranih jezika u zemlji ili inostranstvu.
„Jezički kampovi u inostranstvu su internacionalni i pohađaju ih polaznici iz različitih delova sveta. Deca se prvi dan testiraju i na osnovu pokazanog znanja raspoređuju u odgovarajuće grupe. Polaznici nakon nastave imaju bogat program vannastavnih aktivnosti i druženja, čiji je cilj da komuniciraju sa vršnjacima na jeziku koji uče i da ga usvajaju kroz zabavu. Upravo zbog dodatnih sportskih i drugih aktraktivnih aktivnosti, ovakve kampove pohađaju i lokalni učenici“, objašnjava Tamara Lukić, direktor marketinga Egide International, centra za edukativni i studentski turizam specijalizovanog za programe školovanja u inostranstvu.
Kome poveriti dete?
Ona napominje da polaznici jezičkih kampova mogu da budu smešteni u odgovarajućim školskim prostorima, ili u lokalnoj porodici. Porodični smeštaj obezbeđuje polaznicima dodatnu mogućnost usavršavanja jezika, kao i da bolje upoznaju lokalnu kulturu. Odlazak na jezičke kampove može da bude individualni ili grupni u pratnji vođe puta. Programi se organizuju uglavnom tokom letnjih meseci, ali je primetno sve veće interesovanje za ovakvu vrstu edukacije i tokom zime, ističe Lukić.
Po njenom mišljenju, značajno povećanje ponude edukativnih kampova ukazuje na povećano interesovanje za ovim programima, što, istovremeno, ne garantuje da je svaka od tih ponuda odgovarajuća i zaista kvalitetna. “Prilikom donošenja odluke da svoje dete pošalju na program u inostranstvo, roditelji moraju da provere organizaciju sa kojom će dete putovati, ne samo njenu licencu već i način na koji pristupa svom poslu. Učenje jezika na ovakav način zahteva poseban pristup, pogotovo ako se ima na umu da su polaznici osnovci i srednjoškolci. Kada uvodimo novi program u našu ponudu, prvo o čemu vodimo računa su akreditacije partnera sa kojim organizujemo kamp i njegovo članstvo u stručnim i nacionalnim udruženjima. Preporuku za program koji bi najviše odgovarao konkretnom polazniku vršimo nakon razgovora sa roditeljima i decom. S obzirom da se Egida već tri decenije bavi isključivo edukativnim turizmom, interesovanje za naše programe je konstantno, a svake godine za nove generacije nudimo dodatne programe u skladu sa njihovim interesovanjima“, objašnjava Lukić.
U ponudama domaćih agencija jezički kampovi u inostranstvu spadaju među najskuplje varijante ovakve vrste odmora. Za neke je potrebno odvojiti i do hiljadu evra nedeljno (pojedini kampovi nude izbor broja nedelja boravka), a cena varira od obima programa, predavača, smeštaja, ali i prestiža institucije u kojoj se program odvija.
Pomama za “Preživljavanjem”
S druge strane, među cenovno najpovoljnije spadaju neki od kampova koje organizuje Pokret gorana Novog Sada. Primera radi, eko-kamp za đake petih razreda osnovnih škola na Fruškoj Gori organizuje se uz podršku novosadske Gradske uprave za obrazovanje i Gradske uprave za zaštitu životne sredine, koja pokriva polovinu troškova boravka za posebno darovitu decu koju su predložile škole. Kotizacija za prijavu iznosi hiljadu dinara, dok puna cena za individualne prijave iznosi 14.000 dinara. Sumirajući trinaestogodišnje iskustvo u organizaciji eko-kampa na Fruškoj Gori, Jelena Kapor iz Pokreta gorana Novog Sada ističe da učitelji imaju presudan uticaj na interesovanje dece da se opredele za ovakve aktivnosti, ali ne i jedini. “Iz godine u godinu primećujemo da su nove genaracije sve otuđenije, jer su vezane za računare, a naš koncept je potpuno suprotan i ceo program je okrenut druženju u prirodi. Na manji broj polaznika koji se samostalno prijavljuju utiče i materijalna oskudica, kao posledica ekonomske krize”, kaže Kapor.
Ovo udruženje organizuje i kamp pod nazivom “Preživljavanje” u Sremskim Karlovcima i u Koviljsko-petrovaradinskom ritu za srednjoškolce-aktiviste Pokreta. Za “Preživljavanje” ove godine vlada veliko interesovanje, pa će zbog ograničenog broja mesta organizatori morati da sprovedu selekciju kandidata, a osnovni kriterijum je njihova motivisanost za ućešće, objašnjava Kapor. “Za sve kampove koje organizujemo nije potrebno veliko predznanje polaznika, već njihova dobra volja i želja da se provede kvalitetno vreme u prirodi sa vršnjacima. Takav pristup ogleda se i u činjenici da se mnogi polaznici kasnije upisuju u Pokret gorana, pa i učestvuju kao volonteri u budućim kampovima”.
Veoma popularne sportske letnje kampove za decu najčešće organizuju veći sportski klubovi za svoje članove, ali i za decu sa strane, eventualne “buduće regrute”. I u ovoj oblasti u poslednje vreme sve je veća ponuda turističkih agencija, koje pronalaze razne ponuđače programa u zemlji i inostranstvu. Zanimljivo je da postoji i zvanični fudbalski kamp za male fudbalere koga organizuje Fudbalski savez Srbije u svom centru u Staroj Pazovi. Mogućnost učešća imaju dečaci uzrasta od 8 do 17 godina, a cena sedmodnevnog boravka iznosi 360 evra.
Šatori za društvo na planini
“Kamping odmorišta, sa obezbeđenim mestima za šatore i kamping prikolicama, tek delimično učestvuju u organizaciji sezonskih kampova sa posebno razvijenim programima. Specijalistički letnji kampovi najčešće se održavaju u hotelima i planinskim odmaralištima, te ne utiču u velikoj meri na posećenost kamping odmorišta”, kaže za B&F Vladimir Đumić iz Kamping asocijacije Srbije. Prema njegovim rečima, tradicionalni kamping je najprisutniji u letnjim radionicama i kursevima koje organizuju planinarska društva u svojim pohodima.