Potpuno nepoznata osoba u svetu matematike napravila je proboj koji će nam pomoći da bolje razumemo brojeve. U suštini, to je čovek koji se nekada borio da pronađe posao i stoga bio primoran da radi u lancu brze hrane ‘Subway’, a svojim je uvidima pomogao matematičkim genijima da razumeju “teoremu srodnih prostih brojeva” , jedan od najstarijih matematičkih problema.
Većina biografa listom zanemaruje poslednjih trideset godina Ajnštajnovog života, smatrajući ih gotovo uvredljivo nedostojnim genija, mrljom u njegovoj blistavoj biografiji. Ipak, razvoj nauke u poslednjih nekoliko decenija omogućio je posve nov pogled na Ajnštajnovu zaostavštinu. Budući da je njegov rad bio tako suštinski važan, te da je menjao same osnove ljudskog saznanja, Ajnštajnov uticaj i dalje je prisutan u fizici. Seme koje je Ajnštajn posejao procvetalo je u 21. veku, pre svega zato što su instrumenti kojima se sada služimo dovoljno moćni i osetljivi da potvrde njegova brojna predviđanja od pre više decenija.
Doskora su svetski događaji bili smrt Dajane i fudbalski Mundijal, te nasilni i realni događaji, genocidni ratovi. Ali simboličkih događaja svetskih razmera, to jest ne samo svetske difuzije, nego događaja koji bi uzdrmali mondijalizaciju, nije bilo uopšte. Tokom te stagnacije devedesetih godina, imali smo štrajk događajâ (po izrazu argentinskog pisca Masedonija Fernandesa). No, dobro, štrajk je završen. Događaji su prestali da štrajkuju. S napadima na Njujork i Svetski trgovinski centar, imali smo posla sa apsolutnim događajem, „majkom“ događajâ, s čistim događajem koji u sebi koncentriše sve događaje koji su nam se ikada desili.
Književni konkurs Mikser festivala i Izdavačke kuće Arhipelag za nove i neobjavljene priče o Savamali i savskoj padini Beograda otvoren je do 25. maja. Mikser festival i Izdavačka kuća Arhipelag raspisali su ovaj konkurs početkom maja i do sada su dobili veliki broj priča savremenih pisaca. Konkurs je otvoren za savremene prozne pisce koji u svojim pričama, nezavisno od svojih poetičkih, tematskih i iskustvenih izbora ili generacijske pripadnosti, pripovedaju o Savamali i savskoj padini Beograda. Konkurs najavljuje dugoročnu saradnju u promovisanju kulturnih sadržaja između Miksera i Arhipelaga, čija će izdanja uskoro biti dostupna u Mikser House-u (Karađorđeva 46).
Oni koji putuju praškom podzemnom železnicom svakodnevno prisustvuju realizaciji planova koje je vlast češke prestonice osmislila: da neke metro-vagone nameni samcima tj. ‘slobodnjacima’.
Neki su ultramoderni a neki još nisu zamenili sedišta stara 50 godina. Uprkos lošoj privatizaciji, niskom standardu građana i opšteprisutnoj pirateriji, bioskopi u Srbiji su živi i itekako rade.
Infobus, jedinstvena pokretna biblioteka u maju navršava deceniju rada. Tokom proteklih 10 godina postao je najomiljenije utočište i mladih i starijih žitelja u selima prijepoljske opštine. Poznati zvuk motora se očekuje sa takvim nestrpljenjem da, kada snegovi zaveju a putevi postanu neprohodni, seoski učitelji i nastavnici sami nose knjige svojim susedima.
Istraživanje na američkom univerzitetu „Jejl“ da li je majmunima svojstven osećaj za trgovinu iznenadilo je same istraživače, kada su majmuni nakon određenog vremena i mimo pravila pod kojima je izvođen eksperiment krenuli u pljačku, nasilje i prostituciju da bi se domogli novca. Predlog istraživača da se eksperiment proširi i nastavi u prirodnim uslovima je odbijen, a sam autor istraživanja, ekonomista Kit Čen je priznao da je odluka ispravna, jer su majmuni suviše brzo počeli da liče na ljude.
Čovek svakog dana može da bira u kom pravcu će usmeriti svoj život, kaže Dragoljub Zlatković, koji je sanjao o književnosti dok je, zbog skromnih materijalnih uslova, studirao agronomiju. Danas ga najznačajnija naučna imena konsultuju oko usmene tradicije pirotskog kraja i okoline, čiji mu stanovnici gotovo već pola veka prepričavaju sve ono što je čekalo u njima da bude zabeležno za budućnost.
Dragoljub Zlatković je čovek koji je uspeo da proživi mnoštvo života tamo odakle ljudi već decenijama odlaze sa mišlju da je budućnost na nekom drugom mestu, i gde je praznih kuća daleko više nego stanovnika. Sa diplomom agronoma stočara, koji se specijalizovao za ovčarstvo, gotovo pola veka je lečio žitelje jugoistočne Srbije od usamljenosti, zaborava i straha da će ono što znaju i nose u sebi zauvek otići sa njima, jer su potomci otišli daleko, a i malobrojni koji su ostali traže neki drugi život, što dalji od predačkog. Tako je agronom po struci, i sam u strahu od ubrzanog nestajanja tradicionalne usmene kulture pirotskog kraja i susednih oblasti, pribeležio i ispisao više od pet hiljada stranica narodnih lirskih i epskih pesama, poslovica i zagonetki, legendi, običaja, priča, anegdota, dečijeg folklora, narodne medicine, lascivne i erotske frazeologije… Pisao je o svakodnevnim stvarima, poput one kako se siri mleko, ali i o patnji, strahovima, nadi, humoru, verovanjima i vrednostima. Najviše ga je, kaže, dirnula duboko usađena potreba njegovih sagovornika i neverovatna upornost da nekome prenesu svoju kreativnost. „Ako nisu mogli svojoj deci i unucima, prenosili su meni sve ono što se u njima godinama taložilo, čak i oni za koje sam do tada bio neznanac. Ostavljali su to u nasleđe, kao zaveštanje“.
Rođen 1937. u selu Vojnegovcu desetak kilometara od Pirota, Zlatković je nevoljno otišao da studira agronomiju na beogradskom Poljoprivrednom fakultetu, jer je bio uveren da je književnost njegov pravi poziv. Ali za studije književnosti nije bilo novca, dok se za agronomiju odobravala stipendija, pod uslovom da se budući mladi stručnjak vrati da živi i radi tamo odakle je i potekao. To se i desilo 1965. godine kada mu je dodeljen zadatak da se brine o unapređenju poljoprivrede, pre svega stočarstva u sedam sela na području Stare planine. „Kada sam krenuo na teren, u autobusu sam seo pored jedne starice koja je odmah počela da priča. Govorila je kao da čita iz knjige, i toliko me zainteresovala da sam odmah počeo da beležim. I ta strast prema usmenoj tradiciji neprekidno traje do danas“.
Dugo iščekivani ispovednik
Uslovi života na terenu su bili više nego skromni; soba bez patosa, priseća se Zlatković, i oskudna hrana koju je sam pripremao. Ali sela su tada, za razliku od danas, bila puna. A Stara planina mladom agronomu potpuno nepoznata sredina, različita od one iz koje je potekao, i stoga mu se sve činilo zanimljivim – od prirodnih uslova i društvenih vrednosti, do svakodnevnice i načina govora. Sukobljavanje i preplitanje tri različite kulture, one iz zavičaja, urbane koju je upoznao tokom studija i načina razmišljanja žitelja Stare planine, naš sagovornik je pretočio u svoju prvu knjigu pod nazivom „Duma“, što u dijalektu znači reč, poruka. Do sada je napisao 16 knjiga i više od 30 naučnih radova o usmenoj tradiciji jugoistočne Srbije.
U početku mu je bilo od velike pomoći što je agronom, jer mu je taj posao omogućavao da upozna teren, ljude, njihov način života, i da stekne njihovo poverenje. Ali kako je beleženje postajalo njegova glavna preokupacija, a područje istraživanja sve šire, počeo je da razvija posebne metode kako da što više zapiše u što kraćem vremenu, jer su mu glavni pripovedači bili oni najstariji, „pa vreme nije bilo ni na njihovoj ni na mojoj strani“. Takođe, morao je da iznađe načine kako da ljude, koji ga prvi put vide, otvori za pripovedanje, koje je često zalazilo u njihovu duboku intimu. „Moj osnovni pristup je da čoveku koga ne poznajem prilazim kao stari poznanik. On se raspituje ko sam, otkud znam za njega… Potom se šalim, nasmejem ih, obradujem ih svojom pažnjom, jer često su to bili stari, usamljeni ljudi. Na neki način sam im bio ispovednik na kojega su čekali, koji je pridavao važnost onome što su imali da kažu, pa se dešavalo da mi govore i intimu koju nisu poveravali ni najbližima, ili istinu koja je imala jednu verziju za supružnika, drugu za decu, treću za komšiju… Bio sam neko ko nije upleten u njihove svakodnevne odnose, već zainteresovan za nešto više što je čekalo u njima da bude zabeležno za budućnost“.
Kazivači u njegovim knjigama najčešće su pojedinci koje kolektivno pamćenje doživljava kao natprosečne, bilo da je reč o pripovedanju, igri, pesmi, hrabrosti, kosidbi… I kada su sami govorili, i kada su o njima pripovedali drugi, Zlatkovića je posebno zadivila činjenica da kreativni ljudi, u bilo kojoj oblasti, moraju i uvek nađu načina da ispolje svoju stvaralaćku potrebu. „Neko će napraviti preslicu, neko frulu, a neko će, dok sedi sam u vodenici, to svoje suočavanje sa apsurdom pretvoriti u priču. Počeće da izmišlja, i staviće do znanja onima koji ga slušaju da je priču izmislio, jer njome zaslađuje dosadu i preoblikuje zajedničko vreme“.
Granica sveta
Na svojim istraživačkim putovanjima sa ove i one strane granice između Srbije i Bugarske, upoznao je ljude koje kulturološki mnogo toga spaja. To je mentalitet u kojem su često prisutne suprotnosti. Sa jedne strane pojedinci su podređeni kolektivu, jer su uslovi takvi da su ljudi upućeni jedni na druge da se ispomažu u svakoj nevolji. Sa druge, pak, nezainteresovani su za kolektivne vrednosti koje nadilaze njihov uži interes i ne mogu da se ostvare za kratko vreme. Sa došljakom bi podelili i poslednje parče hleba, ali ga teško prihvataju i odbacuju bilo kakve novine, „jer ako neko nije išao dalje od svog zavičaja – tu mu je granica sveta“. Još su negativniji prema onima koji su bili u istom položaju pa su značajnije napredovali i postali vrlo različiti, ali zavist ne traje dugo i ne pretvara se u osvetoljubivost. Vitalnost, jer svako od malena mora da se pobrine za parče hleba, i realan odnos prema smrti takođe su svojstva većine stanovnika ovih krajeva, kao i smisao za humor. „On je naročito izražen kod planinaca koji žive u surovim prirodnim uslovima, gde često doživljavaju poraze, stalno nešto gube, i zato se brane humorom. Svoj jad će ispričati drugima kroz šalu – tako će potrošiti svoju muku i zabaviti druge. Kao neko ko sve to sluša i beleži, zapravo i sam živim ono što im se događa i što osećaju, pa mi se ponekad čini da sam proživeo mnoštvo različitih života“.
U onom sopstvenom, kao vrstan beležnik i publicista raznorodonih tema iz oblasti tradicionalne kulture, Zlatković je sarađivao sa velikim brojem domaćih i stranih lingvista, etnologa, muzikologa i drugih stručnjaka za ovu problematiku, a knjige mu objavljuju najuglednije naučne i institucije za kulturu u zemlji i inostranstvu, među njima i SANU i Etnografski institut Srbije. Naš sagovornik je bio i član mnogih domaćih i međunarodnih istraživačkih ekipa na terenu i čest učesnik naučnih skupova posvećenih usmenom stvaralaštvu, običajima, verovanjima i drugim oblicima narodne kulture. Na pitanje da li je kao mladi agronom ikada sanjao da će doživeti tolika priznanja u oblasti koja mu nije bila struka i kojom se bavio iz ljubavi, kaže: „Uspevali su moji radovi, ne ja. Rad predstavi čoveka. Ja sam stalno suočen sa sopstvenom nedoraslošču. Svaki put kada počnem da obrađujem neku temu dorastem joj tako što se pripremam za nju, čitam literaturu, analiziram, pitam nekog od stručnjaka ako uspem da ga pronađem. Taj rad me uči kako da mislim, pa sam sebi postajem duhovni roditelj“.
U narednim danima, između Dana Narodnog muzeja i Međunarodnog dana muzeja, ćemo objavljivati tekstove o primerima dobrog muzejskog menadžmenta u inostranstvu ali i ovde.
U okviru jubilarne desete Noći muzeja, u subotu 18. maja u Pozorišnom klubu Zeleno zvono u Zrenjaninu od 19h biće otvorena izložba Prostorni apsurdi: Studija slučaja Zrenjanin, na kojoj će biti predstavljeni radovi studenata prve godine doktorskih studija i treće godine osnovnih studija Departmana za arhitekturu i urbanizam Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu.