Posle 5

U ostrvskom rezervatu Tangaluma u Australiji u prethodnih nekoliko godina zoolozi su primetili 23 slučaja darivanja ljudi od strane delfina na slobodi. 

U najnovijem izdanju stručnog časopisa Antrozoe, koji proučava odnose između ljudi i životinjskih vrsta, objavljena je studija ovog zanimljivog ponašanja vodenih sisara. „Delfinski“ pokloni obično nisu nešto što biste zamislili npr. ispod novogodišnje jelke. Međutim, mrtve jegulje, rakovi, velike lignje i hobotnice za delfine predstavljaju veliku poslasticu. 

Davanje poklona među pripadnicima iste životinjske vrste relativno je često, ali retko kada jedinka jedne vrste daruje drugu. Nešto slično može se videti jedino kod domaćih mačaka, kada one svoj ulov donose gazdama, kao potvrdu i poziv za igru. Naučnici veruju da i delfini razmišljaju po istom principu i pozivaju ljude pre svega na igru. Osim u Australiji, zabeleženo je još nekoliko ovakvih primera širom sveta.  

Jedna od većih farmi pilića u okolini Njujorka, Bell & Evans, već tri godine u ishrani svoje piladi koristi cimet i ulje od origana kako bi je zaštitio od bolesti. 

Skot Zehler, vlasnik farme pilića 30km od grada Njujorka već tri godine primenjuje specijalnu ishranu svoje „robe“. Prema njegovim rečima, klasična ishrana pilića podrazumeva i određenu količinu antibiotika kao preventivu za većinu oboljenja koja može da ih pogodi prilikom uzgoja. Neki eksperti, a i većina potrošača pilećeg mesa, veruju da se ta količina unetih antibiotika, kao i hormona u prehrambenim suplementima, kasnije u izvesnoj, znantno manjoj, meri prenosi i na ljude. Kako bi to predupredio, Zehler je osmislio dodatke za koje veruje da prirodnim putem odbijaju bolesti. 

Takva politika se itekako pozitivno odrazila na ostvarenu prodaju poslednjih godina, jer sve veći broj Amerikanaca potražuje zdravu, tzv. organsku hranu. Za origanovo ulje Zehler tvrdi da je najbolje od svega što je do sad koristio i da u vezi sa njegovim lekovitim dejstvom i na ljude postoje dokumenti još iz doba starih Rimljana.

U oblasti oko Vankuvera u poslednje vreme učestale su pljačke kineskih prodavnica zdrave hrane i tradicionalne medicine. U poslednjem napadu razbojnici odneli ženšen i morske krastavce u vrednosti od 780.000 kanadskih dolara. 

U poslednje vreme kao da su učestale bizarne krađe u „najdosadnijoj zemlji na svetu“. Pošto je pre nedelju dana kanadska policija objavila rezultate hapšenja kradljivaca velike količine javorovog sirupa, sada je izašla u javnost sa jedanaestominutnim snimkom krađe morskih krastavaca u gradu Ričmondu u Britanskoj Kolumbiji. Kanadska federalna policija istražuje sve učestalije napade na prodavnice tradicionalnih kineskih proizvoda u oblasti Vankuvera, u kojima lopovi odnose i po nekoliko desetina hiljada dolara vrednu robu. 

Prema poslednjim informacijama, većinu pljački obavila je ista banda, koja je, kako kažu, veoma verzirana u kinesku medicinu i vrednost ukradenih proizvoda. Jason Žu, radnik u jednoj od oštećenih radnji, izjavio je da su lopovi odneli smao najvredniju robu. Na snimku koji je objavila policija vide se dvojica maskiranih policajaca kako odnose tegle sa ženšenom, ptičjim gnezdima i osušenim morskim krastavcima. 

Godine 1926. mladi V. H. Oden prisustvovao je jednom predavanju na Oksfordu gde je imao prilike da čuje Dž. R. R. Tolkina kako recituje odlomak iz „Beovulfa“ tako lepo da se, upravo tada i na tom mestu, odlučio za akademsko izučavanje anglo-saksonske književnosti. Oden je postao Tolkinov blizak prijatelj i vatreni zagovornik njegovog dela, braneći ga u javnosti i štampi onog vremena od raznih skeptika.

Upravo Oden je bio, uz K. S. Luisa, jedan od prvih ozbiljnih pisaca koji su smatrali da Tolkinovi narativi o herojskim pohodima i imaginarni svetovi predstavljaju nešto više od jednostavnog eskapizma. Ovog vikenda, kada gledaoci pohode bioskope kako bi videli Džeksonovu adaptaciju „Hobita“, lako je zaboraviti da su postojala i vremena kada je Tolkinov rad u velikoj meri bio smatran štivom za decu i malobrojne fanove. Upravo su Oden i drugi poput njega pomogli da se Tolkin uzdigne na poziciju koju ima danas.

Tek tokom kasnih šezdesetih Tolkinove knjige su počele da doživljavaju renesansu na američkim koledžima. „Hobit“ je objavljen 1937. godine, a „Družina prstena“ 1954. Obnovljeno interesovanje za serijal o Srednjoj Zemlji zaživelo je 1965. godine, sa izdavanjem neovlašćene mekokoričene verzije „Gospodara prstenova“ izdavača „Ace Books“. Na univerzitetima širom zemlje, Hobiti su ubrzo postali popularniji od Selindžera, Helera ili Vonegata. (I narkotici su verovatno pomogli: u razgovoru za „Tajms“ magazin 1967. jedan zvaničnik sa Berklija izjavio je da je fenomen Tolkinovih knjiga „više od pomame u studentskim kampusima; zapravo je poput snoviđenja pod uticajem droge“.)

Neki rani kritičari divili su se Tolkinovom vrsnom poznavanju anglo-saksonskih i germanskih mitova, ali većina je doživljavala njegovo delo kao puku fantaziju za mlade. Književni kritičar Edmund Vilson je sa velikom ozbiljnošću napisao da je „Gospodar prstenova“ jedna „dečja knjiga koja se nekako otela kontroli“. U „Njujorkeru“, te 1954. godine, pisac je u kratkom prikazu knjige zaključio da je ona „napisana iz zabave autora rasplamsale mašte i sa velikim stvaralačkim kapacitetom, koji ga neće sprečiti da nastavi sa izmišljanjem još dugo po razjašnjenju čitave sage“. Nastanak trilogije, predlaže ovaj kritičar, vođen je suštinski detinjastom željom za stvaranjem pripovesti koja se nikada neće završiti.

Oden je stalno iznova osporavao ideju da je Tolkinov rad bio pogodan isključivo za decu. „Tolkinov svet možda nije isti poput našeg“, napisao je Oden 1956. u svom tekstu za „Njujork Tajms“, ali to je „svet koji počiva na jasnim zakonitostima, a ne samo željama, koji predstavljaju našu sopstvenu realnost.“ Štaviše, Oden je napisao da je Tolkinov moralni senzibilitet veoma zreo, posebno kada je reč o teološkim pitanjima. „Gospodar Prstenova“, kaže, ima za cilj da pomiri „dve nespojive predstave“ koju imamo o Bogu. S jedne strane, zamišljamo „Boga ljubavi koji stvara slobodna bića koja smeju da odbace njegovu ljubav“, a sa druge „jednog apsolutno moćnog Boga, kome niko ne sme da protivureči“. Pouka te priče je da sticanjem moći zapravo gubimo slobodu. „Gospodin Tolkin nije veliki pisac poput Miltona“, zaključuje V. H. Oden, „ali je uspešnije od Miltona obradio ovo pitanje.“

Deceniju nakon što je Oden napisao ovaj prikaz, jedan srednjoškolac iz Bruklina, Ričard Ploc, osnovao je Tolkinovo udruženje Amerike. Sedamnaestogodišnji Ploc bio je među najmlađima kada je održan prvi sastanak u okviru kampusa Kolumbija Univerziteta, a već dogodine članstvo je prošireno i lekarima, advokatima, privrednicima, oficirima…

Godine 1966, Ploc je pozvao Odena, koji je provodio svoje zime u Njujorku, da bude govornik na jednom od sastanka Udruženja. Njujorški pisac Džerald Džonas pokrivao je taj događaj za „Njujorker“. Pedeset osoba prisustvovalo je tom skupu u porodičnoj kući Plocovih u Bruklinu, a one su odslikavale pravi presek ljubitelja Tolkinovog dela; bilo je tu srednjoškolaca, univerzitetskih profesora, kao i poznati pisac. Gosti su služeni bezalkoholnim egnogom i jabukovim ciderom, kao i svežim pečurkama, što je bilo omiljeno posluženje Hobita. Diskusija je obuhvatala nekoliko različitih tema iz Tolkinovog univerzuma, kao što je ustanovljavanje ispravnog načina pisanja na vilovnjačkom jeziku, ili pravljenje preciznog kosmološkog modela Srednje Zemlje. Žučna debata izbila je između jednog srednjoškolca i profesora sa Univerziteta u Kvinsu oko tačnog oblika Srednje Zemlje.

Tada je došao red na Odena. Na početku je govorio o svom ličnom odnosu sa Tolkinom i uticaju koji je njegov bivši profesor imao na njegov život. Tolkin se, ispričao je Oden, prvobitno zaljubio u finski jezik, koji ima sličnosti sa vilovnjačkim jer „ima 15 ili 16 padeža“. („Petnaest!“, uzviknuo je jedan od mladih gostiju. Oden je nastavio govoreći o Tolkinovom priznanju da u početku pisanja „Gospodara Prstenova“ nije znao kako će se priča završiti. Zapravo, autor nije čak ni bio siguran na koji način će razvijati ključni lik Strajdera (Aragorna). Ushićenoj publici pisac je pripovedao o Tolkinovoj fascinaciji severnjačkim mitosom. Za Tolkina, rekao je, Skandinavija je sveta. Nakon svog govora Oden je ostao još neko vreme da razgovara sa posetiocima. Izgledao je, prema rečima dopisnika „Njujorkera“, kao „jedan od Tolkinovih čarobnjaka, okružen mladim i radoznalim Hobitima“.

Pošto je engleski pisac otišao, jedan od Plocovih srednjoškolskih drugara ispričao je Džonasu zašto toliko voli Tolkinove knjige. „Počeo sam da ga čitam“, rekao je on, „kada su po zidovima moje škole počele da se pojavljuju ispisane rečenice „Frodo živi““. Njegova prijateljica priznala je da je po čitanju „Gospodara Prstenova“ počela svoje zabeleške da piše na vilovnjačkom. „Čak i sada,“ dodala je, „povremeno žvrljam na vilovnjačkom. To je moj način izražavanja.“ (Da je bilo po njegovom, jednom je rekao Tolkin, on bi sve svoje knjige napisao vilin-jezikom.). Kako se sastanak približio kraju, Džonas je primetio neobično uspešan pokušaj tolkinovske romantike: devojčica i dečak su sedeli jedan do drugoga, ona je držala olovku u dečakavoj ruci i zajedno su ispisivali linije vilovnjačke kaligrafije.

U svojim kritikama, Oden tvrdi da Tolkinov svet ne pripada samo razuzdanim maloletnicima, već je deo književne tradicije reinterpretacije drevnih arhetipova u jednu modernu mitologiju. Pa ipak, ta razuzdana priroda Tolkinovog univerzuma deo je onoga što je privuklo te mlade bruklinske štrebere. Ljudi vole da razmišljaju o tim luckastim sitnicama: kako su Hobiti razvili umetnost pušenaj trave kroz dugačke lule, zašto Trolovi međusobno razgovaraju sa kokni akcentima, da li je Srednja Zemlja sfernog oblika? To su magični detalji koji su dodatno uzdigli Tolkinove knjige. Pojedinci mogu da počnu da čitaju Tolkina zbog njegovog miltonovskog opisa borbe između dobra i zla, ali ostaće mu verni upravo zbog šake svežih pečuraka i vilin-jezika.

Erin Overbi,
„Njujorker“ magazin
14. decembar 2012.

Šta je to što se novcem ne može kupiti? Koliko nam je, zapravo, dovoljno za dobar i ispunjen život, da bismo bili zadovoljni tj namireni “taman koliko treba”? Da li je zaista sve, od bubrega do univerzitetskog mesta, danas na prodaju? Dve knjige o moralu tržišta i o prirodi ljudskih vrednosti, “Koliko je dovoljno” Roberta i Edvarda Skidelskog  i “Šta novac ne može da kupi” Majkla Sandela rasprava su o ovoj temi iz sasvim drugačijih uglova, prenosi Obzerver. 

U knjizi Izlaska ‘Egzodus’, gladnim Izraelcima na putu iz Egipta Bog je uzvratio darom koji im je slao svakog dana – manom. Mana je jestiva supstanca koja pada s neba kao fina pahuljasta materija, pokrivajući tle poput inja, bele je boje (misli se danas da je to možda bio korijander). Jevrejima je rečeno da pokupe od mane samo onoliko koliko im je potrebno, ali ne više od toga. Dobili su, takođe, upozorenje: oni koji je budu skupljali previše biće do narednog jutra pretvoreni u crve. U Egiptu, zemlji iz koje su Jevreji pobegli, usevi su se gomilali u ogromnim ambarima, bilo je to bogatstvo koje se čuvalo za faraona. Ipak, u novim okolnostima, zaglavljeni u pustinji, Bog im je ponudio vrlo različit model ekonomije: postoji takva stvar koja se može  smatrati ‘sasvim dovoljnom’ da bi podmirila sve potrebe svih ljudi. Ni više, a ni manje od količine dovoljne za namirenje osnovnih fizioloških prohteva.

Koliko nam je, zapravo, dovoljno za dobar i ispunjen život, da bismo bili zadovoljni tj namireni “taman koliko treba”? Koliko ljubavi, koliko novca, i koliko nam je srećnih okolnosti u životu zaista potrebno? O tome na veoma različite načine raspravljaju knjige “Koliko je dovoljno” Roberta i Edvarda Skidelskog  i “Šta novac ne može da kupi” Majkla Sandela. U Obzerverovom tekstu, Džajls Frejzer daje kritički prikaz oba dela.

Šta bi tu moglo poći po zlu? 

Robert i Edvard Skidelski (otac i sin, obojica ekonomisti i filozofi), čvrsto su ukorenjeni u tradiciju prosvetiteljskog racionalizma; oni ujedno traže ekonomiju “dovoljnosti” koja se tiče prave mere ljudskih potreba. S obzirom da je u prosvetiteljskom racionalizmu takođe ukorenjen i optimizam, u njemu je i pretpostavka kontinuiranog napretka i rasta; elan i optimizam bi shodno prosvetiteljskoj doktrini trebalo da oblikuju intelektualno zaleđe za otvaranje priče na temu: koliko nam je, zapravo, dovoljno da bismo se zadovoljili?

Ali pre odgovora na to pitanje vratimo se za trenutak u 1930, kada je Džon Mejnard Kejnz napisao esej o “Ekonomskim mogućnostima za naše unuke”. U njemu on priča o „krilima budućnosti“, tvrdeći kako će ta krila biti ekonomski rast i ostvareni višak bogatstva; ovi će, pak, u nekom budućem trenutku već dovesti do “neslućenog svetskog prosperiteta i povećanja slobodnog vremena za sve zaposlene”. Pa, zašto i kako se onda dogodilo da se ova njegova obećana zemlja izvrne u distopiju pohlepnih bankara i propalih nekretnina?

Ono što je fascinantno u vezi Kejnzovog eseja jeste njegova ‘relaksiranost’ kada piše o pohlepi kao jednom od bitnih pokretača ekonomskog rasta. Moral je, insistira Kejnz, nešto namenjeno epohi razonode i dokolice, koja će tek nastupiti u budućnosti. A dotle, dok to vreme ne nastupi, „škrtost i zelenaštvo i mere opreza moraju biti naši bogovi još malo više i malo dalje; jer, samo nas oni mogu izvesti na svetlo dana iz tunela ekonomskih prinuda.“ Hmmm .. šta bi to uopšte po Kejnzu moglo da pođe po zlu?

Skidelski senior i junior odupiru se ideji da ekonomski rast ima prirodnu granicu, gledajući na odnedavno važan termin ‘samoodrživosti’ kao na neku vrstu metafizičke pomodarije, distancirajući se tako od mnogih ekoloških pristupa koji tretiraju planetu kao konačni resurs, koji ne može izdržati kontinuirani ekonomski rast. Oni nisu protiv čuvanja resursa i životne sredine, nisu protiv samoodrživosti kao takve, ali jesu protiv nametanja povezanosti privrednog rasta sa strategijama industrijske samoodrživosti. Tehnologije će nam, insistiraju otac i sin Skidelski, priskočiti u pomoć. Oni, štaviše, smatraju da su dubinski ekološki pristupi i zahvati u ekonomiji tajno utočište puritanizma. „Većina klimatskih ekstremista su takođe i strastveni mrzitelji pohlepe i luksuza, to su ljudi koji su u nekim ranijim epohama možda mogli da se rode kao neki Kromvel ili Savonarola.“ Problem, kako ga vide njih dvojica, jeste u tome što ekonomski rast i dalje juri sopstveni rep; niko nema saznanja dokle bi, zapravo, ekonomija trebalo da “raste” – nema nikakvog indeksa, tačke na vrhuncu koja bi odgovarala našoj ličnoj percepciji o tome šta bi dobar život trebalo da bude i kako bi on izgledao. I tako smo, zaista, već samu ideju dobrog života eliminisali iz javnog prostora, ostavljajući je da se spotiče kroz trnje nejasne retorike “sreće” – nečega što se dokazano ne može postići niti dostići.

Oslanjajući se na rad Marte Nusbaum i Amartje Sena i njihovim dubljim uvidima u ovaj problem, obojica se takođe osvrću i na neke crte koje vuku svoje poreklo iz katoličkih nauka o društvu – doktrine razvijene od strane Katoličke crkve o pitanjima siromaštva i bogatstva, ekonomije, društvenih organizacija i ulozi države). Skidelski su tako krenuli sa željom da popišu osnovne proizvode koji bi bili potreban uslov za dobar život, opisujući nekoliko fiskalnih poluga koje se mogu koristiti kao sredstvo u tu svrhu. Ekonomija, naglašavaju, treba da je prožeta svrhom, teleologijom, u čijem su centru uvek čovek i čovečnost. Drugim rečima, tržišta su napravljena za čoveka, a ne čovek za tržišta.

Ovaj je uvid za svaku pohvalu, ali da li su njihovi recepti za ekonomiju dobrog života dovoljno dobri da bi funkcionisali na nivou onih koji su najsiromašniji u našem društvu – onih kojima su “rast” i “akumulacija” nešto što se uglavnom događa nekim drugim ljudima, kaže  Frejzer. “Ovde bih  bio nešto malo manje uveren u postavke Sidelskih. Oni su, uglavnom koncentrisani na veličinu kolača, a ne toliko na to kako bi taj kolač trebalo iseći tj podeliti”, zaključuje on.

Komercijalizacija života

U svojoj knjizi “Šta je to što se novcem ne može kupiti”, Majkl Sandel na stvari gleda nešto drugačije. On takođe apeluje na nužnost za uverljivijom i pouzdanijom artikulacijom dobrog života, pri tom gradeći za sebe stav filozofskog napadača na ideju slobodno plutajućeg, „neopterećenog“ sopstva, koje je u srcu ‘Teorije pravde’ Džona Roulza. Baš ovo isto sopstvo, bez korena i utemeljenja, Sandel smatra nemoćnim; bez kapaciteta potrebnog da bi se oduprlo snazi i moćima tržišta, sposobnim za redefinisanje i preobražaj naših najdubljih, suštinskih ljudskih vrednosti.

Dakle, tačka na kojoj su Skidelski spremno napustili određene liberalne pretpostavke – time što ih ne osporavaju niti analiziraju – Sandel stavlja pod lupu, iscrtavajući joj nastavak i želeći da tako skrene pažnju na načine kojima tržišni liberalizam briše horizonte značaja etike – ono što bi, grubo rečeno, po njemu značio dobar život. Drugim rečima, Sandel misli da tržišne vrednosti istiskuju sve ostale vrednosti kao nešto što je suvišno i neželjeno. „Postoje neke stvari koje novac ne može da kupi“, kaže on, „ali ih ovih dana i nema baš puno.“

A njih zaista nema baš previše. Sve – od bubrega do najboljeg univerzitetskog mesta – danas je na prodaju. A ingenioznost tržišta je neizmerna: plaćati beskućnike kako bi stajali u redu umesto bogatih. Tržište životnih osiguranja za bolesne u terminalnoj fazi, gde se u klauzule uvode vremenski termini – koliko će još vremena umiruća osoba živeti. Marks je proročki govorio o tržištu koje ljude pretvara u stvari a subjekte tj ličnosti u puke objekte. Pa ipak, je li on zaista i mogao zamisliti puni opseg u kome današnji kapitalizam dovodi do komercijalizacije naših života? Sledi primer za primerom, kojima Sandel taksativno navodi sve dubine i ponore ovog ostvarenja – svi oni čine ovu priču zastrašujućom.

Sandel je uverljiv pisac, čije su pripovedanje i stil ponekad možda previše glatki i savršeni: baš kao što su i njegova zanimljiva, izvanredno popularna predavanja o stilu – manje predavanja, a više javni ‘Sokratovski’ dijalozi. Njegova tehnika je ‘omogućiti mudrosti da vam sine a da vas njena svetlost obasja’, primenjujući praktična promišljanja na pojedinačne slučajeve i primere. Evo jednog takvog primera: Da li je u redu plaćati decu kako bi pisala pisma zahvalnosti? Tako bi stekla naviku pisanja istih – u protivnom komercijalizovala bi se aktivnost koja nikako ne bi trebalo da ima bilo kakve veze s finansijskom nagradom. A potom sledi prostor za diskusiju.

Neko od čitalaca bi verovatno poželeo da pravi Majkl Sandel ponekad ustane i malo više podigne svoj glas. Tada bi, međutim ispao preterani kritizer.

Obe knjige predstavljaju dragocen doprinos literaturi koja se tiče prirode i suštine (ljudskih) vrednosti. Obe su vredne čitanja – pre svega jer kreiraju deo mnogo šire slike o višestrukim neuspesima ‘fundamentalizma slobodnog tržišta’, kao i moralnog vakuuma u koji nas je ovaj fundamentalizam zarobio.

priredio: Milan Lukić

Ovogodišnju Nobelovu nagradu iz ekonomije dobili su Elvin E. Rot i Lojd Šepli “za teoriju stabilnih alokacija“, odnosno za istraživanje kako da se usklade različiti ekonomski agensi. Ekonomistima su njih dvojica od ranije poznati, ali javnosti koja prati popularnu ekonomiju nisu. Ovo je doduše čest slučaj – ovakve nagrade retko dobijaju medijski eksponirani ekonomisti poput Štiglica i Krugmana, koji se publici obraćaju jednostavnim jezikom.Čak bi i pomalo ekscentrični Džon Neš ostao poznat jedino stručnoj javnosti da ga u oskarovskom filmu Blistavi um nije glumio Rasel Krou. Da bi oni dobili medijsku pažnju kakvu zaslužuju nudimo vam najjednostavniji prikaz Šeplijeve i Rotove teorije pomoću metode za najbolje uparivanje donatora i primalaca bubrega. Drugim rečima nudimo vam odgovor na pitanje kako na najbolji način izvršiti raspodelu tako da svi budu zadovoljni.

Kao što je i uobičajeno, pre svake objave dobitnika Nobelove nagrade naučni krugovi često bivaju preplavljeni raznoraznim tračevima o mogućim laueratima, iako su nominacije tajne još 50 godina nakon što se nagrada dodeli.

Najčešće se spominjao Kenet Rogof sa Univerziteta Hardvard u Bostonu, prvenstveno zbog svojih istraživanja o uzrocima i posledicama dužničkih kriza. Šuškalo se još i o nominacijama Sir Entonija Atkinsona sa Univerziteta Oxford za njegov rad na ekonomskim nejednakostima, te Angusa Ditona sa Univerziteta Princeton za istraživanja o ekonomskom blagostanju i Stivena A. Rosa sa MIT-a za teoriju određivanja cena pomoću arbitraže…

Lista mogućih kandidata je podugačka. Iako ne treba umanjiti naučni doprinos nijednog potencijalnog kandidata, naučnicima uvek bude nekako draže kada se nagrada dodeli onome ko je proveo više vremena, ako ne i decenija marljivo objavljujući u relevatnim svetskim časopisima, postavljajući fundamente teorija kojima se ekonomska nauka danas obilato koristi, a manje vremena samodopadno prepucavajući se preko medija sa akademskim neistomišljenicima.

Štaviše, mi naučnici smo navikli da ovakav vid prepoznavanja naučnih dometa kasni i po nekoliko decenija, jer je poznato da samo najsolidnije teorije prolaze test vremena neosporene.

Tako su zapravo Neš i Šepli savremenici, delujući sredinom prošlog veka; koliko je prvi važan za nekooperativno delovanje unutar teorije igara, toliko je potonji važan za njegov kooperativni pandan. Štaviše, Šepli je izgradio teoriju čije je obrise Neš izneo u radu naziva “A Bargaining Problem“ (problem pregovaranja) objavljenog u prestižnom časopisu Econometrica 1950.godine, a za koju je ideju dobio dok je još bio student.

Šeplija i Neša ne veže samo grana ekonomije kojom su se bavili, već i činjenica da su obojica svojevremeno obavljali istraživanja u RAND korporaciji koja je imala vodeću reč pri definisanju vojnih strategija SAD-a od 1950-ih nadalje. No ipak najveći doprinos Šeplija ostaje onaj unutar tzv. “problema stabilnog braka“ za koje je ponudio rešenje u vidu Gejl-Šeplijevog algoritma.

Za ilustraciju, pretpostavimo da postoji n žena i n muškaraca, a svako od njih rangira sve pripadnike suprotnog pola, gde 1 predstavlja najpoželjnijeg, a n najmanje poželjnog partnera. Problem se sastoji u tome što je potrebno spariti žene i muškarce na takav način da ne postoji muškarac ili žena koji bi radije imali neke druge partnere nego one koje već imaju – ako takvi muškarac ili žena ne postoje, brakovi su stabilni. Normalno, ako za pojedinog muškarca ne postoji poželjnija partnerka od one koju trenutno ima, onda i nema podsticaja da promeni svoj izbor. Iako sama formulacija problema izgleda trivijalna, njegovo rešenje to nije.

Šepli je odgovor zamislio na sledeći način: u prvoj rundi svaki nezaručeni muškarac zaprosi partnerku koju najviše preferira. Ona onome koga i sama najviše preferira odgovara sa “možda“ te postaje provizorno verena za njega, a ostalima odgovori sa “ne.“ U drugoj rundi, muškarci ponavljaju proces, proseći sve partnerke bez obzira na to jesu li već zaprošene ili ne. Štaviše, ženama je dozvoljeno da odbace svog sadašnjeg partnera ako naiđe prosac kojeg više preferiraju. Zašto je ovaj algoritam tako važan?

Kao prvo, on osigurava da svi muškarci i žene konačno završe u braku, i to nakon konačnog broja rundi u kojima se bira. Kao drugo, algoritam osigurava stabilnost brakova. Takav vid uparivanja generiše raspodelu koja je Pareto efikasna i stabilna, što predstavlja fundamentalni koncept u ekonomiji. Štaviše, sama ideja je toliko genijalna da čak funkcioniše i kada (teoretski) dopustimo mogućnost istopolnog uparivanja.

Bez obzira na ingenioznost gorespomenutog algoritma i drugih doprinosa teoriji koje je Šepli ostvario u svojoj dugoj karijeri, teško je da bi dobio Nobelovu nagradu da nije bilo Elvina Rota koji je istu primenio na nizu problema kao što su uparivanje diplomiranih doktora i stručnih praksi, srednjoškolaca i srednjih škola u Njujorku, i bolesnika i donora bubrega.

Po vokaciji eksperimentalni ekonomista, Rot je iskoristio ključna načela u teoriji igara kako bi dizajnirao tržišta na kojima cena nije alokativni mehanizam. Na primer, supruga želi svom mužu da donira bubreg, no oni nisu biološki kompatibilni, pa transplantacija nije moguća. Ali možda se mogu zameniti za bubreg sa nekom trećom osobom čiji bubreg odgovara, a ta osoba želi nekoj četvrtoj osobi donirati bubreg. Normalno, razmena će se dogoditi samo ako potonjem odgovara bubreg prve žene. Generalno, ideja je najvećem mogućem broju bolesnika naći nove organe, a Šeplijev algoritam garantuje da će svi bolesnici dobiti bubreg koji im najviše odgovara. Tako je 2008. godine simultano spašeno šest života, čak šestostranom razmenom odgovarajućih organa.

Činjenica da je Rot ipak dobio Nobelovu nagradu govori o tome da struka jednako vrednuje i one koji su ekonomsku nauku oplemenili za nove teorije, kao i one što su tim teorijama našli svakodnevnu primenu koja je zasigurno promenila živote mnogih na bolje. Sa druge strane, nagrada Rotu se može interpretirati i kao ulazak bihevioralne i eksperimentalne ekonomije u mainstream ekonomsku nauku, kao generalni smer kojim bi se ova disciplina trebala razvijati.

Zanimljivo je dodati da su Šepli i Rot već četvrta grupa ekonomista koja je dobila Nobelovu nagradu na temelju istraživanja unutar teorije igara; pre njih su to bili Neš, Harsanyi i Selten (1994), Aumann i Schelling (2005) te Hurwicz, Maskin i Myerson (2007). Time teorija igara postaje jedna od najtrofejnijih grana ekonomije, uz bok finansijama i makroekonomiji. No zapravo, ona ih daleko nadilazi svojom sveprisutnošću i moćima koje njeni analitički alati nude.

U suštini je vrlo jednostavna i logična, a u teoremima skoro pa monstruozna za svakog, čak i analitički potkovanog doktoranta. Dokazi su rigorozni, pa je svet teorije igara visoko aksiomatsko igralište matematičara. Upravo zbog toga, čini se da je teorija igara rezervisana za istinske genijalce, kao što je atletika kraljica sportova. Teška je za shvatiti, još teža za predavati studentima.

Koncept ravnoteže, taj sveti Gral ekonomije, moguće je opisati pomoću teorije igara, a algoritmima kojima se služimo u rešavanju problema neretko definišemo racionalnost. Studioznom postdiplomcu se može činiti da teorija igara doslovno “iskače iz paštete“ – njene formulacije koriste se u modeliranju aukcija, pregovaranja, tržišnih struktura, dizajnu mehanizama, opštoj ravnoteži, sistemima glasanja, te eksperimentalnoj, bihevioralnoj ekonomiji, industrijskoj organizaciji i političkoj ekonomiji. I to sve uz jedan veliki izuzetak; teorija igara ne postavlja pitanja – ona nudi odgovore.

Stoga nam ne preostaje ništa drugo nego da čestitamo ovogodišnjim laueratima.

preneo Bankar.me

Sa tri milijarde dolara zarade od prodaje bioskopskih ulaznica širom sveta do kraja avgusta, filmski hitovi „Osvetnici“, „Čudesni Spajdermen“ i „Uspon Mračnog viteza“ potvrdili su višegodišnju komercijalnu dominaciju holivudskih obrada američkih superherojskih stripova. Svoj veliki uspeh oni duguju spektakularnim akcionim scenama, ali i pojednostavljenom prikazivanju dobra i zla, u vreme kada su granice između ove dve krajnosti u svakodnevnom životu sve manje vidljive.  

Da bi se shvatio uspeh filmova o superherojima mora se najpre razumeti istorijski kontekst 20. veka i međusobna povezanost stripa i filma, dva vizuelna medija koji predstavljaju okosnicu moderne popularne kulture. „U godinama neposredno posle Velike depresije američka kultura stvara junake poput Fleša Gordona, Princa Valijanta, Fantoma i Mandraka, kao nekakav moralni odgovor na ekonomsku krizu i crne slutnje o početku velikog rata. Krajem tridesetih sa radom počinje i izdavačka kuća „DC comics“, koja je svetu predstavila Supermena i Betmena, prve prave superherojske likove. Oni i danas traju, a svoju novu popularnost duguju ekspanziji Holivuda tokom osamdesetih i devedesetih godina. Nije tu bilo samo superheroja, već i materijala za sapunske opere, poput i na ovim prostorima nekada veoma popularne Julije Džons“, podseća čitaoce „B&F“-a Milan Vlajčić, naš poznati filmski i književni kritičar. Prema njegovim rečima, već ti predratni stripovi su bili idealni za ekranizovanje jer su koristili bogato iskustvo Holivuda, kako u pravljenju vizuelne senzacije, tako i u načinu kadriranja. Njihovi autori su znalački primenjivali elemente kao što su donji i gornji rakurs, krupni plan ili ameriken, a filmski stvaraoci su zauzvrat preuzeli njihove ideje i pridodali im neophodni pokret, zvuk i kolorit.

„Mali čovek“ traži idealno dobro

Skupe ekranizacije stripova danas prave uglavnom već dokazani reditelji specifičnog izraza, što se najbolje vidi u slučaju Betmena, na kome je pre dvadeset godina radio Tim Barton, a sada Kristofer Nolan, engleski reditelj u žiži interesovanja. „Oni su uspeli u visoko komercijalnim delima da ostave prepoznatljiv autorski pečat. Prenošenju senzibiliteta bajkovitih i fantastičnih svetova na filmsko platno doprineli su mnogi kultni reditelji koji su i sami ponikli iz umetnosti stripa, poput Pedra Almodovara, Federika Felinija ili Alehandra Hodorovskog. Ima i negativnih primera, ali može se reći reći da stripovi danas spasavaju holivudsku industriju, barem u ekonomskom smislu. Osim toga, Holivud je u poslednje vreme uspeo da stvori malo toga novog, ali je zato bio uspešan u gašenju nekih žanrova koji su sa sociološkog i kulturološkog aspekta bili autentični, kao što su vesterni ili mjuzikli. Povremeno se pojave neka nova dela, ali ona više liče na operetizaciju i samoparodiju tih žanrova“, naglašava Vlajčić. Bez svežih ideja, a fasciniran zaradom koju donose filmovi o superherojima, Holivud je odlučio da još dublje zadre u devetu umetnost i iz nje pokupi sve iole zanimljive scenarije. Ali šta je to što maskirane nadljude čini toliko privlačnim?

Nolan u poslednjem nastavku filmske sage o Betmenu šalje poruku da će sumraku savremene civilizacije moći da se suprotstavi samo ličnost nadčovečanskih sposobnosti, ali podcrtava da on to ne bi postigao bez pomoći običnih ljudi… „Filmovi o superherojima još uvek šalju jednu lepu opštu poruku: osim što smo sve vreme svesni sopstvenih ograničenja i nadljudskih sposobnosti glavnih junaka, dobro uvek pobeđuje zlo u jednom svetu gde postoje jasno uspostavljene granice, za razliku od stvarnosti u kojoj se sve više prepliću nijanse između njih. Makar u našoj kolektivnoj imaginaciji, kad već civilizacija doživljava slom moralnih vrednosti, mora da postoji jasna koncepcija dobra i zla. To je razlog zbog čega su ovi filmovi toliko popularni i zašto publika sa projekcije izlazi sa jednom vrstom dostignute katarze. Njoj je potrebno takvo pojednostavljivanje i trijumf dobra“, smatra Vlajčić.

More Marko ne ori drumova

Sa njim se slaže i Marko Stojanović, autor popularnog domaćeg strip serijala „Vekovnici“ u kome se besmrtni Kraljević Marko zajedno sa svojim prijateljem Kinezom Čenom u Evropi iz 18. veka sreće sa bićima iz slovenske mitologije i bori protiv sila zla. „Filmovi nastali po stripovima su u poslednjih petnaest godina postali jedna konstanta u sedmoj umetnosti, ponajviše zbog urođene lenjosti Holivuda koji je usled hiperprodukcije odavno u minusu sa idejama. Maskirani borci za pravdu iz američke palp literature i stripova poput Zoroa, Senke ili Spirita ranije su uhvatili korena u američkoj pop kulturi i valjano utabali put za superheroje, čija je jednostavna formula borbe dobra i zla dobro poznata iz bajki i mitova, a koja je bila posebno efektna i dobro primljena među najširim masama. Superheroji duguju svoju popularnost upravo tome što počivaju na arhetipovima koje čitalac na jednom dubljem, podsvesnom nivou registruje i na njih reaguje. Isto je bilo i posle Velike depresije, kada se „mali čovek“ osećao nemoćnim, a iznenada su se pojavili ljudi u kostimima koji su bili gotovo svemogući, a uz to su se borili upravo za tog istog „malog čoveka“ štiteći red, zakon i američki način života“, kaže Stojanović, koji je svestan da „svaki žanr, pa i supeherojski, nosi sa sobom svoje konvencije, koje vremenom prerastaju u svojevrsna (samonametnuta) ograničenja. Istina je da superheroji pate od određenih stereotipa i stega, ali je takođe i činjenica da u tim okvirima određeni autori uspevaju da stvore dela visoke vrednosti. Takođe, povremeno se nađu scenaristi i crtači koji uspevaju da izađu iz okvira žanra i stvore remek dela.“

Jedno od spomenutih ograničenja prilikom prenošenja stripova sa papira na bioskopsko platno predstavlja i često robovanje vizuelnim efektima, na koje uvek odlazi najveći deo filmskog budžeta. Primera radi, stvaranje „Uspona Mračnog viteza“ vredelo je 250 miliona dolara, a „Osvetnika“ 220 miliona. Njihova krajnja zarada, kao i prodaje prava za proizvodnju raznih sporednih proizvoda, od albuma sa sličicama, do igračaka i kostima u prirodnoj veličini, višestruko opravdavaju uloženi novac, ali to se ne može reći za sve filmove iz ovog podžanra.

„Specijalni efekti i spektakularnost su postali neodvojivi od pojma superherojskog filma. Očigledno je  da to privlači najširu publiku, a da su s druge strane njegovi protagonisti, sa svojim moćima i svime što ih prati, „proizvođači” takvog ugođaja. Ipak, ovakve ekranizacije u poslednjih desetak godina geometrijskom progresijom postaju sve vernije stripovima po kojima se snimaju do čega je došlo jer su ljudi iz sveta filma počeli da shvataju da veća zarada leži u što bližem prikazivanju njihovog predloška. Pre toga se često dešavalo da superherojski film ima samo marginalne veze sa izvornim stripom, što je izluđivalo fanove, a samom filmu nije pomagalo“, napominje Stojanović. Po svemu sudeći, ljubitelji superjunaka nemaju razloga za strahovanje. Najveći izdavači stripova u SAD, „DC“ i „Marvel“, multimilionskim ugovorima su pripojeni „Vorneru“ i „Dizniju“, najvećim filmskim studijima na svetu, sa zakazanim snimanjima novih filmova i televizijskih serija o recikliranim i novim junacima.

Superheroji sa Balkana 

Ni balkanske države ne predstavljaju izuzetak kada je fascinacija superherojima u pitanju. Još između dva rata u Beogradu je bio veoma popularan „domaći“ maskirani junak ”Zigomar” Nikole Navojeva, koji se čak u jednoj epizodi borio protiv tada neprikosnovenog Fantoma. Novi talas superjunaka usledio je tek trideset godina kasnije, kada je strip oslobođen optužbi tadašnjeg režima da „kvari omladinu“.

„Izdavači iz bivše SFRJ su krajem sedamdesetih počeli uredno da objavljuju američki superherojski strip, te su gerenacije današnjih strip stvaralaca odrasle, između ostalog, i na superherojskoj baštini. Što se Srbije tiče, superheroji vredni pomena su svakako „Ket Klou“ Branislava Kerca, koji ima verovatno najveći broj strana, „Generacija Tesla“ i ”Faktor Četiri“ Milana Konjevića i Siniše Radovića te Mirka Čolaka, koji su prišli najbliže svojim američkim uzorima, kao i autentična domaća parodija „Ekstra Gedža“ Dejana N. Kostića, Dejana Stojiljkovića i Predraga Ikonića. Što se neposrednog susedstva tiče, mislim da su vredni pomena svakako slovenački (anti)heroj „Ratman“ Tomaža Lavriča, „Amnezija“, superjunak sa problemom pamćenja, Filipa Andronika iz Sarajeva, kao i strip o Tošetu Proeskom sa super moćima, pod nazivom „Super Toše“ Olivera Romevskog i Zorana Taneva iz Makedonije”, nabraja Marko Stojanović šarenu lepezu balkanskih superjunaka.

Globalizacija se stvarno okončala negde oko 2000. godine. Potom smo upali u period meteža. Ovi vakuumi obično traju do desetak godina. Zašto elite ignorišu znakove upozorenja i čekaju predugo?Odlomak iz knjige Džona Ralstona Sola „Propast globalizma i preoblikovanje sveta“, koji prenosi Arhipelag.

Jakob Fuger, zvani Bogataš, prvi je monopolista u istoriji protiv koga je u 16. veku pokrenuta državna tužba za zloupotrebu monopola. Proces je završen u korist Fugera, koji je još u to vreme znao šta je dobar PR, kako da obezbedi političku podršku, širi tržište preko regionalnih menadžera i kupuje ugled kao društveno odgovoran poslodavac.

U martu 1522. Nemačka je bila vekovima ispred ostalog sveta. Tada je Tribunal protiv monopola kojeg je osnovao Nirnberški parlament pokrenuo proces u kome je optužio tadašnje velike firme da su „napravile veću štetu narodnoj privredi od svih lopova i drumskih razbojnika zajedno“. Prema rečima nirnberškog tužioca, „koncerni su prigrabili samo prosejana zrna, a ostatak ostavili drugima. Zato monopolskim poslovima treba staviti poklopac ili tesan šeširić, jer samo mnogo trgovaca čini kupovinu dobrom, a robu raznovrsnom“.

Ova optužba upućena je prvenstveno vlasniku najvećeg koncerna, Jakobu Fugeru zvanom Bogataš, koji je prema njegovom biografu Ginteru Ogeru u to vreme bio na vrhuncu svoje moći, odnosno „jedan od najvećih zemljoposednika u carstvu, najvažniji bankar na svetu, vlasnik najvažnije trgovačke kuće, najveći rudarski preduzetnik, najvažniji poslodavac zanatlijama, proizvođač oružja, upravnik kovnice novca i prvoklasni politički moćnik“.

Ali kao i tužitelji, i optuženi Fuger je bio vekovima ispred svog vremena – i još korak dalje. Umesto da se brani lično ili da angažuje advokata, odvojio je pozamašnu svotu da njegove interese u procesu brani tada poznati intelektualac i humanista Konrad Pojtiger, pri tom rodom iz Nirnberga. Humanista se svim srcem založio za monopol, ističući njegove mnoge prednosti, između ostalog i da visoke cene metala obezbeđuju dugotrajnije održavanje rudnika i rudnog bogatstva, kao i da monopol ne služi za bogaćenje monopolista, već pre svega za poboljšanje uslova rada svakog radnika koji na direktan ili indirektan način ima veze sa proizvodnjom. Da li je presudila humanistička argumentacija ili je pripomogla i moć novca – u pomenutoj biografiji nije precizirano – tek, tužilaštvo i komisija su raspušteni a da ni Fugeru, ni ostalim velikim koncernima nije zafalila dlaka s glave.

Preteče regionalnih menadžera

Fugerova biografija svedoči i da je sve svoje odluke i postupke zasnivao samo na jednom – da li će mu doneti zaradu. Kada je 1478. kao devetnaestogodišnjak preuzeo očevu firmu, koja je trgovala tkaninama na veliko i imala jednu maloprodajnu radnju, veoma brzo je stupio u kontakt sa ambicioznim tirolskim nadvojvodom iz kuće Habzburga, koji će 1508. kao Maksimilijan I biti izabran za rimskog cara. Ali, da bi došao do te titule, Maksimilijan je morao prethodno da potroši mnogo novca kojeg nije imao. U njegovom rodnom Tirolu bilo je bogatih nalazišta bakra i srebra, što se tada rado prihvatalo kao obezbeđenje za pozajmice aristokratiji. Poverioci su uvek računali da kredit neće biti vraćen u gotovini, pa su od svojih dužnika iz dobrostojećih kuća prihvatali zalog u vidu imovine koja je odgovarala protivvrednosti zajma. Najčešće obezbeđenje bile su vremenski ograničene koncesije za neki rudnik, ili kod većih iznosa dozvola za vađenje rude u celom regionu. U 15. veku su čak i mali finansijeri mogli da ulaze u poslove sa rudnicima, što je Fuger iskoristio na najbolji način. Zahvaljujući dobroj organizaciji i tehnološkoj modernizaciji rudnika obezbedio je daleko veću produktivnost, pa je Habzburgu mogao da ponudi mnogo povoljnije uslove i da istovremeno izvuče veći profit od konkurencije.

Druga njegova metoda bi se svakodnevnim rečnikom mogla nazvati korupcijom, ali ju je Fuger krstio kao „negovanje političkog okruženja“. Na njegovom platnom spisku bili su svi iz Maksimilijanove fianansijske službe, ali i oni van nje sa kojima se car konsultovao po finansijskim pitanjima. Time je Fuger obezbedio glasačku mašinu za svoje ponude i onda kada su druge bivale povoljnije. U slučajevima kada bi neko pokušao da istovremeno zaradi promovišući konkurenciju, ili bi sam car bio sklon da prihvati dugu ponudu, Fuger je to odmah saznavao i pribegavao pretnji da će se povući iz svih poslova sa porodicom Habzburg. Ispostavljalo se da je u takvoj situaciji na svojoj strani uvek imao većinu, koja je procenjivala da je za njihov džep sigurnije zadržati postojećeg finansijera nego rizikovati sa nekim novim.

Godine 1492. Fuger je samo iz tirolskog rudnika izvadio 20 tona srebra u vrednosti od pola miliona guldena. Kada je trebalo da reši kako će obezbediti transport, shvatio je da će mu se najviše isplatiti da to učini sam i organizovao je trgovinska predstavništva u celoj Evropi. I za to je imao sopstvenu metodu. Prvo bi u lokalu angažovao nekog finansijski ugroženog trgovca i ponudio mu veliki kredit za tiho savezništvo. Tako bi stekao sve potrebne informacije o poslu i važne kontakte, nakon čega bi partnera ili ostavljao da bankrotira, ili bi mu ponudio posao u svojoj firmi. Time je, praktično, izmislio regionalnog menadžera, koji je radio daleko više od drugih trgovaca, ali je imao i dva do tri puta veću platu od tadašnjeg profesora univerziteta, što je važilo za najbolje plaćeno zanimanje.

Tajni agenti po celoj Evropi

Kako bi uspeo sve da drži pod kontrolom, Fuger je razvio kurirsku službu koja je bila efikasnija čak i od carske. Kuriri su pri sunčanom vremenu koristili ogledala za slanje dogovorenih svetlosnih signala, a neke računice iz tog vremena pokazuju da su vesti od Almadena do Augzburga prenosili za dva sata, što niko nije dostigao u narednih trista godina. Fuger je obaveštajnu mrežu organizovao po celoj Evropi, angažujući i tajne agente za koje niko nije pretpostavljao da su u vezi sa njim. Na primer, za njega su špijunirala i putujuća romska plemena. Posedovao je tajnu kartoteku sa 626 imena iz evropskog visokog društva, za koja su beleženi podaci koji bi se mogli iskoristiti. Fuger je izmislio i preteču novina, povremeno objaveštavajući javnost o uspešnosti pomorskih i sličnih poduhvata koje je on finansirao, ali taj koncept nije dalje razvijao. Takođe, izmislio je i ono što se danas naziva društveno odgovornim poslovanjem. Da bi podigao ugled u javnosti, 1516. je osnovao zadužbinu za materijalno najugroženije ali nezadužene augzburške porodice, koje su za simboličnu sumu mogle da stanuju u udobnim kućama za iznajmljivanje. To najstarije socijalno naselje u svetu, sa 147 stanova u 67 kuća i sa crkvom i bunarom postoji i danas. Godišnja kirija još uvek iznosi jedan rajnski gulden, što je manje od jednog evra.

Međutim, o Fugerovom finansijskom stanju se malo zna, jer je i bilansna pitanja rešavao na izuzetno moderan način. Bilanse preduzeća je podnosio povremeno i to nepotpune, što najbolje ilustruje onaj od 14. februara 1511. godine, prema kojem vrednost ukupne imovine ne dostiže ni današnjih 10 miliona evra. Fuger gotovo nikada nije prikazivao dobit i plaćao je samo paušalni porez, a prinos na osnovu rudarskog monopola po njegovim papirima kao da nikada nije postojao. Bilans objavljen 1525. godine, nakon njegove smrti, deluje realističnije – procenjuje vrednost imovine preduzeća na oko 65 miliona evra. Njegov naslednik Anton Fuger ni izdaleka nije nasledio i njegove sposobnosti, pa je porodično bogatstvo vremenom propalo. Ipak, nije izgubljena cela Fugerova imovina. Potomci i danas imaju na raspolaganju zavidne zemljišne posede na jugu Nemačke, ali sjaj koji je okruživao Jakoba Fugera nikada se nije ponovio u narednim generacijama.

Zorica Žarković

broj 87, maj 2012.

Prljavi ulazi, oronule fasade, pokvareni liftovi, mračni ulazi i loši međususedski odnosi – tako izgleda gotovo svaka zgrada u Srbiji u kojoj vlasnici nisu shvatili da skupština stanara može da bude opštekoristan i profitabilan način organizovanja. U retkim izuzecima, legitimno izabrani kućni saveti ponose se besprekorno sređenim ulazima i zajedničkim prostorijama, tekućim računima u plusu i novim standardima transparentnog poslovanja. Šta drugi mogu da nauče iz njihovih primera?

Zgrada na Novom Beogradu, useljena 1964. godine i u kojoj živi 98 porodica, danas je redak primer „samostalnog izdržavanja“: zahvaljujući mnogospratnosti i dobroj strateškoj poziciji u ovom delu grada, ona predstavlja idealan objekat za isticanje reklama, i svakog meseca „inkasira“ značajnu sumu novca koja se troši na održavanje zajedničkih prostorija. Za vreme mandata aktuelnog predsednika kućnog saveta urađen je prilaz zgradi, sređen ulaz, hodnik, postavljeni novi poštanski sandučići formata A4 i uveden video nadzor sa mogućnošću gledanja ’programa’ nedelju dana unazad. U ulazu živi i arhitekta koji je bio voljan da sa komšijama podeli svoja znanja i pomogne u izradi potrebnih idejnih projekata.

Sredstva koja leže na računu zgrade nisu nimalo skromna i mere se hiljadama evra, i prvenstveno potiču od reklame istaknute na krovu zgrade. Predsednik kućnog saveta Dragan Katić za BiF objašnjava da su predstavnici firmi koje se bave prodajom oglasnog prostora na zgradama i drugim javnim površinama sami dolazili i ponudili sredstva, kako bi se njihovim klijentima omogućilo da se reklamiraju baš na toj zgradi. Tom prilikom sklopljen je i ugovor za slučaj oštećenja fasade. Do sada, kako tvrdi Katić, nije bilo nikakvih problema sa ’zakupcima’ krova, koji redovno uplaćuju novac na račun zgrade, koja ni dinara nikome ne duguje. Novac po stanovima se ne prikuplja, kaže Katić, niti je za veće zahvate u zgradi razmatrano apliciranje za kredit kod neke banke.

Kao naredne investicije u zgradi, Katić najavljuje zamenu drvenih sanduka u kojima se nalaze strujna brojila, metalnim i hidroizolaciju krova, ali i otvaranje teretane u podrumu, koju bi za rekreaciju mogli da koriste njeni stanari..

A da bi sistem uopšte funikcionisao potrebno je da se komšije dogovore. Na 64 stana, to verovatno nije nimalo lako. Katić, međutim, objašnjava da u zgradi vlada domaćinski odnos i da su mladi koji su se uključili u rad skupštine, doneli nove i sveže ideje.

Skupštine stanara na Internetu

Bitna je i saradnja sa drugim kućnim savetima, kaže Katić. Nedavno su se stanari njegove i okolnih zgrada dogovorili da jednom mobilnom operateru ne dozvole da na krovovima njihovih zgrada postavi antene. Ali i kad ih ne spajaju bliska komšijska pitanja, uspešni kućni saveti povezuju se koristeći Internet. Zoran Madžarević, predsednik skupštine stanara u ulici Pariske komune, takođe na Novom Beogradu, smatra da je saradnja sa drugim skupštinama stanara i razmena ideja sa njihovim članovima izuzetno dragocena. U cilju pospešivanja ovakve saradnje, Madžarević je odlučio da njegova zgrada otvori svoj sajt. Osnovna ideja bila je da se preko njega razmenjuju iskustva i da članovi drugih skupština stanara na njemu nađu odgovore za nepoznanice koje ih muče.

Malo „guglovanja“ pokazuje da su mnogi kućni saveti ozbiljno shvatili svoj posao – na Internetu svakodnevno osvane po nekoliko novih sajtova. Na njima preduzimljiva rukovodstva zgrada obaveštavaju stanare o planiranim aktivnostima, ostavljaju dnevna obaveštenja o rasporedu za čišćenje snega, prikupljanju novca za čistačicu ili o isključenjima struje. Vebsajtovi su omogućili i novi vid transparetnosti poslovanja: svi ukućani mogu da vide kako je investiran njihov novac, pogledaju video klipove sa različitim fazama radova u zgradi, fotografije „pre“ i „posle“ zahvata, izveštaje o uplatama novca pa i završne račune.

Na većini sajtova moguće je kontaktirati članove kućnih saveta mejlom, a tu su i linkovi koji vode do gradskih i opštinskih službi kao što su vodovod, distribucija, javno-komunalno preduzeće. Neke skupštine stanara su na sajtovima omogućile i slušanje radio stanica, a neke druge su najmoderniji masovniji medij – Internet – iskoristile za kačenje oglasa kojima se nudi zgradni prostor pogodan za postavljanje reklame.

Zgrada čiji je predsednik skupštine stanara Madžarević ima reklamu na krovu. Kada su se stanari odlučili za ovu opciju, okačili su oglas na sajt i istovremeno slali mejlove velikim kompanijama, kojima bi lokacija zgrade odgovarala za oglasni prostor. I, uspeli.

„Mi kao stanari smo zaštićeni ugovorom, jer se vlasnik reklame obavezao da će odmah otkloniti svu štetu ako ona bude načinjena. Pošto je reklama na krovu, prilikom njenog postavljanja obnovili su gromobran i uradili hidroizolaciju na krovu zgrade.” I ovaj kućni savet posluje pozitivno, a od reklame godišnje dobija 3.000 evra – novac troši za krečenje hodnika, postavljanje video nadzora, promenu sijalične rasvete u neonsku, farbanje lifta i druge radove. Problem su, međutim, vlasnici stanova koji ne plaćaju obaveze i neophodne troškove za funkcionisanje ulaza koji ima čak 115 stanova.

Oglasni prostor koji nude zgrad

Beograd ’krasi’ između četiri i pet hiljada bilborda, zbog čega je efekat megabordova, odnosno reklama koje se postavljaju na površine zgrada i koje su znatno većih dimenzija, jači i ’glasniji’. Duško Marjanović, direktor kompanije ’Goldberg’ koja sarađuje sa skupštinama stanara i bavi se prodajom prostora za reklame na zgradama, kaže da stambeni objekti nisu pravljeni za postavljanje reklama, ali su neki od njih specijalni jer zauzimaju dobre lokacije. Za ovakvo oglašavanje zainteresovane su veće kompanije, a odgovarajućih prostora u Beogradu i nema mnogo, između 120 i 130 zgrada pogodno je za postavljanje megabordova.

Dogovori sa skupštinama stanara da se na njihovom objektu postavi reklama ne idu uvek lako. „Koliko ljudi, toliko ćudi. Zamislite zgradu od 150 stanova. Problema sa skupštinama stanara uvek ima, posebno jer misle da se za iznajmljivanje prostora na zgradi dobija ogroman novac, zbog čega imaju nerealne zahteve“, kaže Marjanović.

Cene zakupa prostora na zgradama zavisi od nekoliko faktora: veličine reklame, njene vidljivosti, od toga koliko novca treba uložiti u njeno postavljanje i od lokacije zgrade. Treba napomenuti i da se reklame na zgradama stavljaju na duži period, jer je njihovo postavljanje često zahtevno, pa na tom poslu znaju da budu angažovani i alpinisti. Prostor na zgradama prema Zakonu o oglašavanju spada u javne površine, zbog čega je potrebno proći i izvesnu administraciju, i od grada, odnosno opštine pribaviti potrebne dozvole i dokumentaciju.

’Popularnost’ kućnih saveta raste

Iako svake godine izvestan deo kućnih saveta u Agenciji za privredne registre podnosi završni račun, u toj instituciji kažu da ne postoji tačan podatak koliko skupština stanara je kod njih prijavljeno. Skupšine stanara, kako poručuju iz APR-a, nemaju obavezu da predaju finansijske izveštaje, već stanari to zahtevaju zbog Zakona o računovodstvu i reviziji i kasnijoj, eventualnoj, dodeli sredstava od Grada ili opštine.

Koliko je osnivanje skupština stanara potrebno, ali i popularno, govori i činjenica da su pojedine političke partije u svoje predizborne programe i parole uvrstile i one koje se odnose na proširenje prava kućnih saveta. Tako pojedine stranke, zalažući se za decentralizaciju, birače privlače i idejama da treba povećati ovlašćenja skupština stanara, koje imaju legitimno izabrana rukovodstva i dati im mogućnost dobijanja sredstava od opština i mesnih zajenica, koja bi korisitili za, na primer, čišćenje snega, pravljenje prilaznih staza ili popravku liftova.

O popularnosti i sve većem osnivanju skupština stanara svedoči i otvaranje agencija koje organizuju njihov rad i postavljaju predsednike kućnih saveta. Na taj način se uspostavlja kontrola u zgradama jer sve ’prljave poslove’ – kao što je pozivanje komunalne policije zbog buke i glasne muzike, neodnošenja smeća iz ulaza ili opominjanja stanara da ne trče nagi po ulazu (pošto i to nije redak slučaj) – obavlja unajmljeni predsednik kućnog saveta.

Sajtovi skupština stanara

• Branimira Ćosića 2A, Šabac
• Bulevar Zorana Đinđića 123b, Beograd
• Bulevar Nikole Tesle 17, Niš
• Njegoševa 30, Beograd
• Radnička 9, Zemun
• Bulevar Kralja Aleksandra 87, Beograd
• Ljermontova 8, Beograd
• Borivoja Stevanovića 12v, Voždovac
• Vojvode Stepe 266, Voždovac

Marija Dragić