Posle 5

„Stvarno bogatstvo naroda su ljudi – oni oblikuju i uživaju koristi od humanog razvoja“ – ovaj citat ekonomiste Sabine Akire koji je ujedno i moto najnovijeg izveštaja UNDP o humanom razvoju mogao bi se uzeti i kao motiv brojnih naučnih disciplina da istraže kvalitet života, kako u konceptualnom smislu tako i u matematički i statistički merljivom izrazu. U Srbiji je po prvi put izmereno zadovoljstvo građana kvalitetom života

Ko je mogao da predvidi kakve će metodološke posledice merenja prosperiteta i kvaliteta života izavati vatreni govor francuskog predsednika Nikole Sarkozija iz 2009. godine u kome on poziva na sprovođenje suštinskih reformi kako meriti napredak jedne zemlje i kritikuje međunarodne institucije što za procenu dobrostanja koriste isključivo bruto domaći proizvod (BDP). Obraćajući se iz Pariza sa podijuma Velikog amfiteatra Sorbone, dok je stajao ispred impozantnih statua Paskala i Dekarta, Sarkozi je predstavio rad komisije sačinjene od uglednih ekonomista i pozvao istraživačke centre na primenu obuhvatnijih merila napretka koja sagledavaju koncepte nejednakosti, ekološke održivosti, netržišne proizvodnje i kvaliteta života.

Mada su odgovori prozvanih usledili vrlo brzo, geneza problema leži u samom konceptu svrhe života. I pored toga što je svrha života nedokučiva tajna ljudskom umu, i stoga predmet brojnih naučnih disciplina, njegov kvalitet se stalno istražuje, kako konceptualno, tako i matematički i statistički usavršava i meri. Da bi se razumele promene koncepta kvaliteta života potrebno je poznavanje suštine života i njegove interakcije kako sa društvenim, tako i sa fizičkim okruženjem. U početku se kvalitet života svodio na društveni standard i bio predmet istraživanja ekonomskih nauka, kasnije se započinje sa istraživanjem potreba i zadovoljstva čoveka pa se u istraživanje uključuje i sociologija. pravi se jasna razlika između objektivnog i subjektivnog kvaliteta života, da bi krajem prošlog veka, u skladu sa teorijom održivog razvoja, na velika vrata zakoračila i treća dimenzija kvaliteta života, koja se odnosi na kvalitet životne sredine, što je bilo veoma bitno, zbog degradiranosti prirode u zadnjih dvesta godina i iscrpljenost prirodnih resursa. Poslednjih nekoliko godina kao četvrta dimenzija kvaliteta života uvode se nauka i tehnološki razvoj.

Velika istraživačka heterogenost pristupu merenja kvaliteta života proističe iz različitog pristupa konceptu kvaliteta života, iz različite perspektive istraživačkih interesa i ciljeva, pri čemu definicija kvaliteta života i način na koji se on koristi takođe variraju, tako da nema konsenzusa po pitanju definicije, što stvara teškoće pri merenju. Rani napori za definisanjem i merenjem kvaliteta života koristili su ekonomske pristupe ili pristupe zasnovane na objektivnim socijalnim pokazateljima. Reorjentacija istraživanja kvaliteta života ka subjektivnim merilima naglašava potrebu kombinovanja objektivnih i subjektivnih aspekata kvaliteta života, jer su oni u korelaciji. Postoji mnogo različitih pristupa u merenju kvaliteta života. U zavisnosti od cilja i svrhe istraživanja, merenje ili procena kvaliteta života može biti različita.

Postoji izvesna razlika između metoda koje se koriste za merenje kvaliteta života ukupnog stanovništva i onih koje se koriste za merenje kvaliteta života pojedinaca. Kvalitet života populacije baziran je na tradicionalnim „društvenim pokazateljima“. Ovo obično podrazumeva identifikaciju pokazatelja i mera koji se odnose na niz dimenzija/domena, radi izračunavanja jedinstvenog indeksa kvaliteta života. Ovi pokazatelji mogu biti i subjektivni i objektivni, izvučeni iz društveno-ekonomskih statističkih podataka. Pokušaj merenja kvaliteta života pojedinca povlači problem uprosečavanja i uopštavanja indeksa kvaliteta života.

S druge strane, život pojedinca je u direktnoj vezi sa sistemom vrednosti zajednice u kojoj živi, sistemom vrednosti porodice u kojoj je odrastao, pravnim uređenjem države u kojoj živi, kulturom sredine u kojoj je odrastao i u kojoj živi, ličnim karakteristikama osobe i njegovom projekcijom životnih vrednosti, kao i dubinom njegovog emotivnog života i spoznaje. Ovaj problem je izuzetno kompleksan i ostavlja malo prostora za poređenje indeksa kvaliteta života na međunarodnom nivou.

Praćenje promena u kvalitetu života građana EU i koncipiranje politika za povećanje njihovog blagostanja poprimaju sve veću važnost u debatama na evropskoj sceni. Prva anketa o kvalitetu života stanovništva u 28 evropskih zemalja sprovedena je 2003. (Quality of life in Europe: First European Quality of Life Survey), druga 2007. (Second European Quality of Life Survey Overview) i specijalna anketa 2009. (Special Eurobarometer), na osnovu kojih je moguće sagledati trend kretanja pojedinih determinanti kvaliteta života EU populacije (Prva anketa obuhvatila je više od 25.000 odraslih Evropljana starijih od 18 godina u 28 evropskih zemalja, od kojih su 15 bile članice Unije, 10 u procesu pristupanja Uniji i 3 tadašnje zemlje kandidati).

Promene zabeležene 2003-2009 odražavaju se u promenama kvaliteta života uzrokovanim proširenjem EU, što se naročito odnosi na nove zemlje članice. U zemljama koje su EU pristupile 2004. poboljšanje kvaliteta života osetilo se više nego u starim članicama. To se odnosi na zadovoljstvo ljudi privatnim aspektima života poput stanovanja i životnog standarda, kao i javnim uslugama poput obrazovanja, zdravstva i javnog prevoza.

Trendovi kvaliteta života između 2007. i 2009. bili su pod uticajem svetske ekonomske krize i nezaposlenosti u Evropi, ali, veoma je bitno, interpretirati promene u zadovoljstvu sa različitih aspekata života i identifikovati društvene grupe koje je ekonomska kriza najviše pogodila. Tako, prosečan nivo ukupnog zadovoljstva životom u celoj EU smanjen je za 4%. Taj je pad bio izraženiji u novim članicama EU, u Malti, ali i u Francuskoj. U istom periodu nije zabeležena razlika u smanjenju osećaja zadovoljstva životom između muškaraca i žena. Ali, jasna razlika postoji između starije i mlađe populacije: kod ljudi starosti između 18 i 34 godine stope smanjenja osećaja zadovoljstva životom pale su za samo 1%, dok je kod starijih ljudi taj pad iznosio 5%. Ljudi sa 65 i više godina u 12 novih zemalja članica osećali su oštriji pad zadovoljstva životom (pad od 10%) nego njihovi vršnjaci u starim članicama EU-15 (3%), jer su stariji ljudi iz novih 12 država članica uživali manje povlastica od proširenja, te se osećaju izloženijim rizicima od svetske krize. Smanjenje stepena zadovoljstva građana EU životnim standardom u proseku iznosi 5%. Najveći padovi su karakteristika Rumunije i Malte, slede Letonija i Portugalija, pa Francuska i Estonija, tako da se pad životnog standarda ne uočava samo u novim zemljama članicama ili onima koje su najviše pogođene krizom.

Dok je između 2007. i 2009. godine zabeležen značajan pad u zadovoljstvu ljudi što se tiče života i životnog standarda, promena u njihovoj percepciji ostalih aspekata života bila je znatno manja. Između 2003. i 2007. primećen je neznatan pad u prosečnom nivou zadovoljstva porodičnim životom (od 1%) i sličan pad u zadovoljstvu zdravstvenim stanjem, ali je zadovoljstvo poslom smanjeno za 2%. U periodu 2007-2009 zadovoljstvo porodičnim životom i zdravljem opalo je nešto više (u proseku za 20% i 34%, redom), dok je zadovoljstvo poslom ostalo nepromenjeno.

Kvalitet društva jedan je od osnovnih pokazatelja ukupnog kvaliteta života. Ljudi pridaju veliku važnost kvalitetu svog lokalnog okruženja, javnih usluga i demokratskih institucija. S ciljem da se ispitaju društveni odnosi, u anketi o kvalitetu života u EU se od njenih stanovnika tražilo da procene nivo napetosti (sukoba) među različitim društvenim grupama u svojoj državi. Trećina ispitanika tvrdi da postoji napetost između bogatih i siromašnih, između poslodavaca i zaposlenih i između različitih rasnih i etničkih grupa. Od 2003-2007. godine navedene napetosti su zabeležile pad, što se ne odnosi i na period 2007-2009.

Ako se čini da je zbog osećaja napetosti između različitih društvenih grupa kvalitet društva u padu, pokazatelji socijalnog kapitala još su nepovoljniji. U 2007. godini građani EU su anketom po prvi put upitani koliko poverenja imaju u parlamente i vlade svojih država: odgovor je bio u proseku 4,6 na lestvici od 1 do 10. Premda prilično niska, ta se stopa 2009. spustila za 12%. u 2009.

Procena kvaliteta života je složena i može se zasnivati na različitom setu indikatora, koji se mogu razlikovati među zemljama, kao i među regionalno-ekonomskim integracijama i organizacijama (primer korišćenja različitog seta indikatora za procenu kvaliteta života su Evropska unija, OECD, UNDP, itd).

Najnovije istraživanje kojim je obuhvaćena i Srbija, a kojim je ispitivana subjektivna percepcija blagostanja anketiranih pojedinaca, sadržano je u okviru UNDP Izveštaja o humanom razvoju 2010. Na osnovu stepena sveukupnog zadovoljstva i specifičnih vidova zadovoljstava anketiranih pojedinaca, Srbija se nalazi na 62. mestu u svetu (od ukupno posmatranih 148 zemalja). Dimenzije korišćene u okviru HDR-a za procenu stepena zadovoljstva pojedinaca sveukupnim životom su posao, zdravlje, životni standard, svrsishodnost života, poštovanje, mreže socijalne podrške. Pored novog koncepta merenja odstupanja aktuelnog (IHDI) i potencijalnog indeksa humanog razvoja (HDI), jedna od krupnih metodoloških inovacija je merenja gubitaka usled nejednakosti u humanom razvoju. Na gubitak Srbije u humanom razvoju od 11% najveći uticaj je imala neravnomerna distribucija bogatstva u zemlji.

Za razliku od metodološkog koncepta humanog razvoja UNDP-ja, za 34 zemlje članice OECD-a je koncipiran Indeks boljeg življenja (Your Better Life Index), koji obuhvata 11 dimenzija koje čine život boljim (pored prve dve navedene dimenzije u okviru HDR-a, tu su još i stanovanje, prihodi, društvo, obrazovanje, okruženje, vlada, zadovoljstvo životom, sigurnost i balans između posla i života).

Zadovoljnih poslom u Srbiji je 73% ukupno anketiranih osoba (37. mesto u Evropi), koliko ih je zadovoljno i zdravstvenim stanjem (30. mesto u Evropi). Međutim, samo je trećina ispitanika zadovoljna životnim standardom, na osnovu čega je Srbija na 39. mestu u Evropi. Stanovnici Danske su četiri puta zadovoljniji standardom nego što su stanovnici Gruzije. Zadovoljni poslom koji obavljaju i zdravstvenim stanjem u Irskoj čine preko 90% populacije, što je preko 1,5 puta više u odnosu na procenat zadovoljnih stanovnika Gruzije (u Srbiji ih je 73%).

U jedanaest evropskih zemalja je zadovoljstvo anketiranih kvalitetom života manje u poređenju sa populacijom Srbije.

Edvard Jakopin
pomoćnik ministra finansija, rukovodilac sektora za Nacionalni razvoj

Tekst je iz oktobarskog broja Biznis i finansije

„Sadašnja kratkovida vlada pokušava da izazove razdor među sindikatima i to je katastrofalna greška“, izjavio je nedavno na italijanskoj La 7-TV Diego Dela Vale, najčuveniji i najbogatiji proizvođač cipela na svetu. Njegove TOD’s luksuzne cipele nosile su četiri generacije papa, većina državnika, Muhamed Ali i svi oni bogati skorojevići koji pate što na njima, kao u slučaju „NIKE“ ne stoji krupno ispisano ime firme.

Taj prebogati industrijalac, generacijama buržuj, koji je dao 25 miliona evra za restauraciju Koloseuma u Rimu sa izričitom napomenom da to nikada neće koristiti u reklamne svrhe, uzgred i vlasnik kluba „Fjorentina“, rekao je, između ostalog, i sledeće: „Postojala je i postojaće konfrontacija vlasnika i radnika u industriji, i koliko god to bio večiti proces, kompromisi u toj borbi zapravo su doneli blagodeti čovečanstvu. Bez objektivne države, kao arbitra, ta borba mora da dovede do degradacije socijalnih odnosa na štetu većine“.

To je najsvežiji argument nove „buržoaske revolucije“, započete uoči izbijanja krize, kada su se udružile dobrotvorne fondacije Bila Gejtsa i Vorena Bafeta, dva najbogatija čoveka na planeti i izdvojile sredstva veća nego fond UN za pomoć siromašnima u svetu. Oni su bili i pokretači inicijative Giving Pledge – obećanja najbogatijih ljudi na svetu da će testamentom zaveštati deo svoje imovine u korist siromašnih. Danas taj pokret, čijim je formiranjem predsedavao aktuelni Rokfeler, broji preko 80 bogataša iz većeg dela sveta. Kriza, zapravo loša koncepcija borbe protiv nje, naterala je najbogatijeg, Vorena Bafeta, da 16. avgusta objavi pismo u New York Times-u u kojem pored ostaloga piše: „Dok siromašni i srednja klasa ratuju zbog nas u Avganistanu, dok najveći deo Amerikanaca jedva izlazi na kraj s platom, mi mega-bogataši nastavljamo da uživamo u našim nepojmljivim poreskim olakšicama… Ja sam na moje prihode platio 6.938.744 dolara poreza, što nije malo, ali je samo 17,4 odsto mojih ukupnih prihoda, dok moji zaposleni plaćaju 41 odsto, pa tako neki plaćaju i više od mene… Ima onih koji parama zarađuju pare i plaćaju još manje nego ja, dok oni što novac zarađuju radom plaćaju neuporedivo više.“

Šamar

Na svetu ima, prema „Forbes listi“, 1.210 milijardera. Njihovo bogatstvo se računa na 4,5 miliona milijardi dolara. Prosečna stopa poreza koji onu plaćaju iznosi 15 odsto, dok zaposleni, dakle radna snaga, u Americi plaćaju državi 41 odsto onoga što zarade. Bafetov direktan poziv predsedniku Obami da žešće oporezuje bogataše, izazvao je, dakako, i neslaganja. Medijska mašinerija Ruperta Mardoka, preko njegovog „Wall Street Journal“-a dobila je podstrek naslovom „Voren je bolestan“ uz objašnjenje: „Ako Bafet želi da baca novac neka napiše ček Ujka Semu, a ne meša poslove u to“. Market Watch – blog bio je direktniji: „Voren Bafet je lud“. I Bafet i Mardok su Amerika, a ona ima Kongres i Senat kroz koji će Obama teško progurati ideju o značajnom oporezivanju najbogatijih. No Bafetova ideja je dobila svetski odjek pa su 16 najbogatijih francuskih menadžera (Societe Generale, Danon, Total…) uputili otovreno pismo pozivajući državu da ih više oporezuje dok se ne izađe iz krize. Hoće li Sarkozi imati više snage i sreće? Pokret se proširio i na Italiju, pa su Luka Koredo de Montezemolo, mega-bogataš i menadžer „Ferrari“-ja i Karlo De Benedeti, opet mega-bogataš (nedavno je Berluskoni morao sudski da mu isplati 540 miliona evra zbog nanete štete) pokrenuli isti problem i u svojoj zemlji. Hoće li ih poslušati Berluskoni? Ni slučajno!

U osnovi ovih pokreta je modifikacija tzv. Tobin takse – poreza na finansijske transakcije u korist siromašnih. Za tu ideju je Džems Tobin dobio 1972. godine Nobelovu nagradu, da bi odmah nakon toga pala u zaborav, uz povremena novinarska prisećanja. Ako bismo bili cinični, mogli bi da zaključimo da mega-bogataši bolje nego drugi osećaju da ljudsko društvo zasnovano na danas važećim beskrupuloznim pravilima ne može dugo da traje, pa ni oni sa njim. Bolje je, dakle, da oni naprave revoluciju nego sirotinja. A takođe je sasvim moguće da ih zaista goni iskreno čovekoljublje. U svakom slučaju teorija Trickle Down – spontanog prelivanja od bogatih ka siromašnima, doživljava udar i to baš od najbogatijih, što je svojevrsni šamar onima koji neoliberalni koncept nameću kao model bez alternative.

Milutin Mitrović

Tekst je iz oktobarskog broja Biznis i finansije

Da bi se 106.651 privrednih društava i 221.338 preduzetnika identifikovali, ali i razlikovali u pravnom i privrednom sistemu, svi ti entiteti moraju imati različite nazive. Da li je nestašica imena dovoljan razlog da neko svoju firmu nazove „Bumbarius Elite“, kineski restoran „Due Fratelli“, a bakalnicu „Tašta i zet“? Dobro ime nije garant uspeha, ali loše jeste promašena investicija, tvrde psiholozi, ekonomisti i marketinški stručnjaci.

„Nomen est omen“ (ime je znamenje), govorili su stari Latini. Sada već bivše vlasnike „Maxi“-ja to je verovatno navelo da izaberu ime firme koje će biti dobro za razvijanje poruka ka kupcima: „maxi usluga“, „maxi asortimana“ i slično, ali se svakako razmišljalo i o trenutku prodaje i obećanju budućem kupcu“, kaže Miloje Sekulić internet i poslovni konsultant. Da je ime kompanije investicija potvrđuje i Tijana Popadić, sociolog. „Postoje podaci da za kreiranje brenda najpoznatije marketinške agencije naplaćuju i do 80.000 dolara“, kaže Popadić.

„Samo ime ne govori gotovo ništa ako iza njega ne stoji priča o kompaniji. Kada je u pitanju nova firma, važno da ime te firme bude razumljivo, pozitivno, nekomplikovano i da ne izaziva nikakve verske i političke konotacije, što je naročito bitno pri ulasku na strana tržišta“, smatra Milica Filipović, ekonomista, analitičar i autor rada „Uticaj imidža i reputacije kompanije na odluku potrošača o kupovini„.

„Da vam ponude, da li biste sutra stavili novac na štednju u banci ‘Siguran štek’ da je nova na tržištu, nema nikakvu tradiciju, nema puno štediša?“, pita Dragana Pešić-Lević glavni menadžer marketinške agencije „Blink2“. „Naziv firme ne može da ima presudan uticaj kada je u pitanju poverenje potrošača“, kaže Pešić – Lević jer se poverenje pojedinci stiču sopstvenim ugledom i reputacijom, a firme poslovnošću i poslovnom politikom. Pa ipak, pogrešno ime, košta, a dobro, možda donosi i nove klijente.

Siniša Todović, promenio je ime knjigovodstvene agencije koju su osnovali njegovi roditelji, iz „AnaDona“, koji smatra prikladnim za firmu koja se bavi knjigovodstvenim uslugama za male radnje, u „Neobilans“ kad su njihovi klijenti postale ozbiljnije kompanije. Sa novim imenom došao je i porast broja klijenata, kaže Todorović.

Mnoge firme u svom imenu sadrže geografske odrednice. Tijana Popadić kaže da je to mač sa dve oštrice. „Opravdano je ukoliko predstavlja firmu kojoj je ta odrednica prvi i krajnji domet plasiranja proizvoda ili koja se bavi isključivo tom nišom“. Takvi su nazivi firmi ‘Sarajevska pita’ ili ‘Banjalučki ćevap’.

Mnogi firmama daju engleska imena. Želja da se bude moderan s jedne strane i da se dobije prizvuk ozbiljnosti s druge, dovodi do hiperprodukcije, za starije generacije, teško razumljivih imena. „Ako potrošače podelimo, na primer, samo na tradicionalne i savremene, jasno je koja će od ove dve grupe imati pozitivnije stavove prema stranim nazivima“, kaže Filipović.

Sve to može da se upakuje u „dobar štos“ kaže Sekulić. Takav je primer „Фејсбук кафе-a“, „Ali, kada dajete ime firmi ili nekom njenom objektu uvek razmišljajte kako će ga tumačiti oni za koje želite da ga tumače tako da ih privuče i ulije poverenje.“ Pešić-Lević ističe primer originalnog naziva na srpskom i ćirilici prodavnice Apple (MAC) računara i opreme – „МАЦОЛА“. „Ćirilički nazivi mogu da budu ‘mač sa dve oštrice’ ukoliko želite da se dobro pozicionirate na Interentu. U tom slučaju može da vam se desi da se potpuno zbunite kao kreatori naziva СУПЕРМАРКЕТ CONCEPT STORE!“, i ističe da ako bi danas započinjala biznis, naziv firme bi svakako bio na ćirilici, jer su nazivi na engleskom opšti šablon.

„Gomilanje stranih reči može da bude kontraproduktivno. Kakav na vas utisak ostavlja naziv ‘Stivenson D.O.O.’ za brokersku kuću koja je postojala u Čortanovcima? Naglašavam ‘postojala’“, kaže Sekulić napominjući da nekada strani nazivi jednostavno loše legnu domaćim poslovima. „Šta reći za ‘Curves’, fitnes salon samo za žene na Novom Beogradu ili za kineski restoran ‘Due Fratelli’ na Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu?“, pita se Sekulić.

Srbenglish

U državi u kojoj, praktično, svaka generacija počinje ispočetka, postoji pozamašan broj firmi koje se zovu po prezimenu osnivača. Manje ili više uspešne, one pokušavaju da stvore novu tradiciju kroz brendiranje prezimena, koji odavno postoji na Zapadu. „Prva asocijacija na porodične brendove je ponos, čojstvo i egomanijaštvo, što ume da bude odbojno u većini slučajeva“, kaže Popadić, ali dodaje da ipak ima izuzetaka, a odnosi se na sve što predstavlja neku vrstu manufakture, tradicionalnog prenošenja i uglavnom ide uz čuvene ‘since ta i ta godina’ podnaslove na tabli. „Nema previše smisla stavljati prezime uz firmu koja je skorašnjeg datuma, veća je šansa da učinak bude kontraproduktivan“, ističe ona. „Ako prezime dotične porodice doseže dalje u prošlost, odakle donosi sigurnost, poverenje, tradiciju i kvalitet onda je to pozitivno“, kaže Filipović i upozorava „Ali, ako je neka firma tek tako, bez komunikacije sa tržistem, nazvana nekim prezimenom, šta to uopšte može da govori potrošaču? Ništa.“ „Svakako treba voditi računa o originalnosti, da ne biste završili na listi smešnih imena firmi kao ‘Blagojev naslednik’“, kaže Pešić-Lević.

Tako dolazimo i do specifičnosti modernog marketinga – humora u biznisu, ali kroz „smešne“ nazive firmi, kao što je bila svojevremeno sendvičara „Do jaja“. „Postoji maloprodajni objekat, dakle, iz iste poslovne niše kao i ‘Maxi’, koji se zove ‘Uvaljivač’. Ovo nije šala, prodavnicu tog imena zaista sam video pre par godina na putu ka Šapcu“, kaže Sekulić i pita se kakvu mu podsvesnu poruku to ime šalje kao potencijalnom kupcu?

(H)umor

„Ovakvi nazivi ne mogu imati direktan uticaj na uspeh kompanije, ali mogu da utiču na pozitivan utisak potrošača, lakše pozicioniranje u svesti potrošača i indirektno na bolje pozicioniranje na tržištu – zbog originalnog naziva“, kaže Pešić-Lević. Sve zavisi od ciljne grupe, kaže Filipović: „Oni koji nisu ciljna grupa odmah treba da shvate da to nije za njih, ne gubeći vreme na tumačenje“. Duhovito ime zaista ima više smisla od običnog kod maloprodaje, imena kafića, uslužnih delatnosti i tome slično. Tamo gde je osnovna ideja masovnost, ističe Popadić, uz ogradu da za ozbiljnije firme i delatnosti to nije slučaj. „Humor sam po sebi je teško oceniti, tako da je preporuka granice dobrog ukusa prilično opšta.“ „Problem je u tome što su štosevi prolazni i često teško razumljivi novoj generaciji klijenata koja nasledi, posle samo nekoliko godina“, kaže Sekulić i dodaje još zanimljivih primera. „Ko nije čuo za varijacije imena kasapnica na osnovu imena filma ‘Kad jaganjci utihnu’? Super fora osim što se u kasnijim nastavcima filma Hanibal Lektor prikazao kao kanibal pa nisam siguran da bi se dobro osećao jedući meso kupljenu u tom objektu.“

Veseli pogrebnici

„Duhovita imena su često svojstvena manjim sredinama ili lokalnim poslovima gde lepo utiču na poslovanje jer su dodatak na proces familijarizacije klijenata i mahom su to ugostiteljski objekti. Ima sjajnih primera po Srbiji, na primer, kafana u Kragujevcu ‘Biblioteka kod Milutina’ ili kafana ‘Tuđa briga’ u Vreocima. Nekim imenima nastoji se da se razbije nelagoda vezana za određene poslove, na primer, pogrebne usluge ‘Bolji život’ ili ‘Poslednja šansa’, pogrebno preduzeće i krematorijum u Čačku ‘Veseli Plamičak’“, navodi primere Miloje Sekulić i dodaje da su neka imena jednostavno smešna kao što su pečenjara ‘Izgubljeno jagnje’, restoran ‘Holesterol’, špedicija ‘Mučenički transport’, stolarska radnja ‘Žižak’ u Valjevu, diskont pića ‘Drinkić’, autolimar ‘Sudar’ i drugi.

Uroš Nedeljković

Tekst je iz septembarskog broja Biznis i finansije

Sve fotografije su sa sajta њњњ.србованје.цом

Konstantan stres na poslu, ubistvena monotonija, kontinuirano kršenje radnih prava. Mnogo ljudi stavilo bi znak jednakosti između svoje situacije i ovog spiska, ali malo ko, pretplaćen na konzumiranje reportaža o glamuroznom životu sportista, bi pretpostavio da je ovo početak priče o životu manjih i više poznatih fudbalera.

Jedan od njih, Žan-Mark Bosman je izašao kao pobednik iz sudskih okršaja sa Fudbalskim savezom Belgije, svojim klubom i UEFA, izborivši za sebe ali i za ostale fudbalere slobodne transfere posle okončanja ugovora sa određenim klubom. To ipak ne znači da su danas fudbaleri slobodni i nezavisni, što pokazuju i neki tragični događaji iz prakse.

Jedan od tipičnih primera je slučaj Martina Bengtsona. Rođen 1986. godine u Orebru u Švedskoj, počeo je da trenira fudbal u svojoj šestoj godini. Kao klinac odgledao je TV emisiju o Ajax-ovoj školi fudbala. Bio je fasciniran. U njoj su deca živela skoro pa kao profesionalni fudbaleri. Da bi ostvario svoj san, Bengtson je razradio dodatne treninge: sat vremena na odmoru u školi, sat vremena nakon škole i sat vremena posle večere.

Naporan rad se isplatio. Postao je redovni član mlađih selekcija nacionalnog tima Švedske u kojima su ga učili kako da postane elitni igrač. Bio je u potpunosti indoktriniran.

Na jesen 2002. dobio je poziv da dođe na probu u Chelsea. Ubrzo je posetio i Ajax, a prvu profesionalnu prvoligašku utakmicu odigrao je početkom 2003. godine kada je nastupio za tim iz svog rodnog grada „Örebro SK“. Krajem oktobra, kada se sezona bližila kraju, dobio je ponudu o kojoj je sanjao od malih nogu. Potpisao je na dve i po godine za milanski Inter, sa mogućnošću produženja ugovora. Mesečna plata je sadržala petocifreni broj, svota novca od koje se jednom sedamnaestogodišnjaku vrtelo u glavi. Tokom dana je trenirao sa najvećim svetskim zvezdama poput Adriana i Vierija. Zatim su sledili šopinzi po najskupljim gradskim prodavnicama, a noću izlasci po najboljim milanskim klubovima. I tako sve do sredine marta 2004. kada je napunio osamnaest godina i povredio koleno.

Mesec dana je morao da pauzira. I dok su igrači putovali po svetu i igrali utakmice, Martin je bio primoran da miruje u svojoj sobi i razmišlja o svom životu. Najednom mu je sve delovalo besmisleno, ceo život mu je izgledao kao jedna beskrajna kolotečina. Činilo mu se da je postao robot, da reaguje samo na komande, bez kreativnosti, bez osećanja. Prestao je i da uživa u fudbalu. Uz zvuke pesme „Reality“ Dejvida Bouvija presekao je svoje vene. Probudio se u psihijatrijskoj bolnici. Nikome nije bilo jasno zašto bi neko sa tako perspektivnom karijerom želeo sebi da oduzme život.

Kreacija javnosti

Dečaci su od malena indoktrinirani da je jedan od najvećih uspeha u životu biti profesionalni fudbaler. Slava i novac kroz igru, šta više poželeti? Ipak, ono o čemu se ne govori dovoljno je i pritisak pod kojim se nalaze fudbaleri, a pritisak je ogroman.

Profesionalcima nisu dozvoljene emocije. Doskorašnji fudbaler Partizana, Almami Moreira, odigrao je 2009. godine utakmicu u kvalifikacijama za Ligu šampiona iako je uoči meča saznao da mu je majka preminula. Ovo je gest po kojem će ostati upamćen među navijačima: požrtvovanost je ono što se traži, a ne slabost i ranjivost. Pognuti glavu i poslušno zapnuti. Jer veruješ da je to ispravno. Jer drugi veruju da je to ispravno.

Na dan 10. novembra 2009. godine Robert Enke, jedan od najboljih nemačkih golmana, bacio se pod voz. Depresija i strah od neuspeha bili su glavni razlozi zbog kojih se ovaj igrač ubio. Konstantno pod okom javnosti Enke nije želeo da njegovo psihičko stanje bude vidljivo. Pokušavao je da svoja osećanja zadrži za sebe, u krugu porodice, dok je obaveze u klubu i reprezentaciji izvršavao na najvišem nivou. Uostalom to se od njega i očekivalo, to je bio njegov posao, njegova obaveza. I on sam je verovao u to. Nije bilo mesta kompromisu.

Kada odlučiš da kreneš drugim putem

Žan-Mark Bosman je, kako i sam tvrdi, možda najpoznatiji belgijski fudbaler za koga zapravo niko ne zna. Rođen je u Liježu 1964. godine i odrastao u blizini Standardovog stadiona, stadiona na kojem je kao osamnaestogodišnjak započeo profesionalnu karijeru. Krajem osamdesetih prelazi u redove gradskog rivala RFC Liège. Po isteku ugovora 1990. godine želeo je da pređe u francuski USL Dunkerque, ali je transfer propao pošto je RFC Liège zahtevao preveliku novčanu naknadu ujedno mu drastično smanjujući platu.

Bosman je pravdu potražio na sudu pokrenuvši tri paralelne tužbe: prvu protiv Fudbalskog saveza Belgije, drugu protiv svog dotadašnjeg kluba i treću protiv UEFA, pozivajući se na slobodu kretanja radne snage. Naporna petogodišnja borba za pravdu završila se istorijskom pobedom, ali je ujedno i uništila profesionalnu karijeru ovog fudbalera.

Dana 15. decembra 1995. godine sud je doneo presudu da je sistem transfera kakav je do tada postojao u suprotnosti sa odredbom Evropske unije koja garantuje slobodno kretanje radne snage. Ozvaničavanjem čuvenog Bosmanovog pravila igračima je od toga dana bilo dozvoljeno da, kada se ugovor sa klubom okonča, postanu slobodni agenti i bez ikakvih prepreka prelaze u bilo koji klub sa prostora EU.

Ovakva odluka je u velikoj meri ojačala pregovaračku poziciju igrača kada je u pitanju potpisivanje novih ugovora jer su klubovi bili u konstantnom strahu da će ostati bez najvećih asova. Tako su se npr. najveće fudbalske zvezde, poput Stiva Mekmanamana, Sola Kempbela, Mihaela Balaka ili Edgara Davidsa, pozivale na Bosmanovo pravilo. Prošle godine je Vejn Runi pretio da će otići na kraju ugovora, ali je ipak na koncu pristao da produži saradnju sa „Crvenim đavolima“ iz Mančestera. Po novom ugovoru Runi će godišnje zarađivati 13 miliona funti, odnosno tričavih 250.000 nedeljno.

Ni klubovi nisu bili na velikom gubitku. Zapravo je benefit bio obostran jer je otvaranjem tržišta došlo do veće ponude igrača. Najviše su, naravno, profitirali „veliki“ klubovi jer su bili u mogućnosti da lakše privuku perspektivne igrače, što je jedan od razloga sve veće ekonomske polarizacije u svetu fudbala, kao i „veliki“ igrači koji su bili u poziciji da ispregovaraju još veće plate.

A Žan-Mark Bosman? On je danas lečeni alkoholičar koji živi od socijalne pomoći. Pokušavao je da nastavi dalje, ali je uglavnom igrao u amaterskim klubovima jer je kod onih „većih“ u najavi bio prepoznat kao problem. Nalazio se pod strahovitim medijskim pritiskom i zapao u depresiju sa kojom se i danas bori.

Mnogi misle da je u sudskom procesu zaradio čitavo bogatstvo. Ipak najveći deo odštete koju je dobio otišao je advokatima i na poreze. Bogatstvo koje Žan-Mark danas poseduje nije veće od nedeljne plate prosečnog fudbalera engleske Premijer lige.

Ko je pobednik?

Jedna od posledica Bosmanovog procesa je i ta da su klubovi i igrači počeli da potpisuju striktnije ugovore na duži vremenski period. Kristijano Ronaldo je u julu 2008. godine izjavljivao da su fudbaleri postali moderni robovi. On je želeo da pređe iz Mančestera u madridski Real, ali mu klub sa kojim je imao ugovor to nije dozvoljavao. Čak je i predsednik FIFA, Sep Blater, podržao portugalskog reprezentativca u zahtevima, tvrdeći da bi igrač, u slučaju da ne želi da bude deo određene sredine, morao imati pravo da otkupi svoj ugovor i pređe tamo gde želi.

Paradoksalno, ovih dana možemo čitati o tome kako postoji mogućnost da upravo Ronaldo, koji je govorio o robovlasničkim odnosima u fudbalu, bude uložen kao bankarska garancija. Naime, španska banka Bankia, koja je madridskom Real-u pozajmila 76,5 miliona evra za rekordan transfer ovog igrača koji je iznosio oko 100 miliona evra, sada traži pozajmicu od Evropske centralne banke, a kao garancija ponuđen je najskuplji igrač na svetu, na isti način na koji se u zalog nudi zgrada ili vršalica.

Vladimir Simović
Tekst je iz septembarskog broja Biznis i finansije

Planina Golija dobila je ime po tome što je – golema. Uistinu i jeste, zato smo obišli samo jedan njen deo. Negde na njoj rođen je Rastko Nemanjić, kanonizovan kao Sveti Sava. Prelepa je i ima čudnu mikro-klimu, a na njoj se nalazi i jezero koje se pojavilo posle zemljotresa u susednoj Rumuniji.

Na Goliji je ove godine održano Peto tradicionalno planinarenje Kluba putnika Srbije, koje za razliku od prethodnih planinarenja, nije baš pratilo i lepo vreme, ali daleko od toga da učesnici nisu uživali. O prethodnim akcijama na planine Željin i Rtanj već smo pisali.

Pošto je glavni događaj noćnog planinarenja i osvajanja najvišeg vrha, Jankovog kamena (1833m), bio zakazan za subotu 29. maj, nekolicina nas je krenula dan ranije, kao prethonica. Putovali smo vozom, autobusom, a kasnije i taksijem. Voz Beograd-Požega je milio, te je put trajao nešto više od tri sata, mada na pomen ovoga, mnogi će reći da smo „imali sreće“. Autobus Požega-Ivanjica je išao solidnom brzinom, iako je stajao kod svake bandere. Međutim, problem beše u vozačevom (ne)poznavanju kompleksnih matematičkih formula za izračunavanje površine autobusa, te je u autobusu gužva bila veća nego beogradska u špicu. Taj dan temperatura je bila taman toliko visoka da u autobusu ne može da se diše i da znoj podigne vlažnost vazduha kome se suprostavljaju zatvoreni prozori. Promaja je veći bauk u Srba od budžetskog deficita.

Stigavši u Ivanjicu, zaputismo se u obližnju prodavnicu da nakupujemo zalihe pride. Ivanjica je poznata i po spomeniku generalu Draži Mihajloviću, što lokalci smatraju turističkom atrakcijom. Nama je veća atrakcija bio prelep vodopad i kafana na istom.

Nakon odmora, plan je bio da uhvatimo taksi koji će nas odvesti do Tičar jezera, jer po kolegama koji su obišli potencijalne dve lokacije za kamp, Tičar jezero je ono što nam je trebalo. Pogađamo se sa taksistom da nas preveze za 1.300 dinara, jer „nema plin pa ne može jeftinije“. Kao da je to naš problem. Pristajemo, samo da stignemo gore pre nevremena i da postavimo šatore na vreme.

Kroz prozor „golfa trojke“ gledamo fenomenalne obrise Golije, gde vrhove obližnjih brda prekriva magla. Prizor iz filma visoke produkcije, gde se sličan efekat postiže kompjuterom. Stižemo na Tičar jezero, upoznajemo se sa drugarima iz Zaječara i tražimo mesto za kamp.

Pošto su prognoze predviđale kišni vikend na Goliji (iako prosečan Srbin veruje više izvršnoj vlasti nego prognozi vremena), imali smo je na umu te smo lokaciju za šatore tražili po dva principa: da budemo zaklonjeni od kiše, tj. da voda ne podlije šator i da nas ne strefi grom, što bi bilo uludo rasipanje energije prirode na pojedinca, koji upijeni elektricitet ne bi mogao dalje da proda EDB-u.

Šatori postavljeni, rovovi oko njih okopani. Drugari iz Zaječara, pošto su došli kolima putem dužim od 400km, poneli su sa sobom čak i tendu, koju su razvili između drveća i time omogućili svima da imaju zborno mesto okupljanja, jer u uslovima kiše sedenje pored logorske vatre se ne može izvesti. Sedenje bi bilo i izvodljivo, ali logorska vatra definitivno ne. Obilazimo i Tičar jezero (1492m), pored koga smo ulogorovani. Na tabli piše da je široko 15m, a duboko 44m, mada je neko ovu četvorku dodao, tako da je zapravo njegova dubina 4m.

Lokalni planinari nas upoznaju i sa specifičnostima golijske klime uz opasku da su prošle godine u julu pravili okupljanje planinara i da je temperatura bila sedam stepeni. Lepo.

Vreme se menja: sipi kišica, onda malo magle, opet kišica, pa noć. U međuvremenu, ljudi iz Srbija šuma su nam dali ključ od vizitorskog centra, udaljenog od kampa 2,5km, da se sklonimo u slučaju većih elementarnih nepogoda u narodu poznatim pod terminom „padanje sekira“. Centar je nov, udoban, opremljen i poseduje bukvalno sve. Golija ga definitivno zaslužuje.

Sutradan stiže ostatak ekipe, jer ipak je subota glavni dan. Broj planinara-amatera ovim dostiže brojku oko pedeset. Jedan deo ekipe je krenuo do jezera „Nebeska uza“ na Okruglici (1450m), koje se pojavilo posle zemljotresa u Rumuniji 1974., dok je drugi krenuo ka vizitorskom centru. Ko je više pokisao – ne zna se.

Rakijica i klopa, mali san pa pokret. Oko pola dva izjutra krećemo na Jankov vrh. Plan je da idemo osam kilometara asfaltnim putem do Golijske reke, a onda još 2,5km uzbrdo do vrha. Iako smo mislili da će nam asfaltni put ubiti romantiku, kada smo došli do podnožja vrha uvideli smo da nedostatak fizičke kondicije, cigarete, godine i umor pokazuju svoje pravo lice. Naime, uspon koji je trebalo da savladamo često je bio i pod uglom od 45 stepeni. Da ih je bilo u tom trenutku, koze bi nas gledale sa podsmevanjem, ali na životinje, osim oglašavanja vukova u daljini, nismo naišli.

Penjemo se skijaškom stazom. To je ustvari od drveća raskrčeno brdo. Posle nekih sat i po vremena smo na vrhu. Vaš pripovedač je stigao među poslednjima iz objektivnih okolnosti (poluspržene patike na vatri, koje je trebalo da se suše). Mada, iako cilj nije brzina stizanja na vrh, već gledanje izlaska sunca, treba se stideti ovakvog ranga.

Na vrhu priroda je – taknuta. Gore se nalazi relej i kuća sa ogradom, ali to nas ne sprečava da gledamo u daljinu i sunce koje samo što nije. Međutim, ono izađe pa nestane. Opet je tu pa ga nema. Magla je dolazila i odlazila za sekund, ali videli smo novi dan kako se rađa. Oni kojima je bilo hladnije, brže-bolje su pohitali nizbrdo, a mi smo ostali dok nije „debelo“ svanulo i uživali u predelima, fotografisali i – disali.

Nizbrdo klecaju tridesetogodišnja staračka kolena, ali avaj! Pogled u daljinu na obronke i obrise susednih brda je lek za softver kada hardver zakaže. Svemu ovome treba dodati da uglavnom nismo imali dometa za mobilni telefon, tako da je civilizacija ostala uskraćena za naše prisustvo. Blago njoj, ne zna šta propušta.

Grupa u kojoj sam bio je posegnula za izdajničkim potezom, probudivši Gospođu Anu u motelu Golijska reka (za koji još uvek nismo sigurni da li radi) zamolivši je da nas onih 8km odveze do kampa. Nije lep gest prema drugarima, ali ipak smo ovde dan duže od ostalih.

Ono što smo želeli juče, došlo je kada nam nije mnogo trebalo – kako to već obično biva u životu. Dan je bio prelep, topao i sunčan. Srećom pa su se šatori osušili.

Iznajmili smo tri minibusa do Požege i odatle voz za Beograd. Voz je imao samo dva vagona, a nas je bilo za tri. Nebitno, sedeli smo kojekude i posle četiri sata stigli u Beograd. Ekipa koja je nastavljala dalje za Novi Sad je putovala koliko i do Beograda. Srpske železnice su samo malo brže od jahanja konja.

broj 68/69, jul/avgust 2010.

tekst i fotografije
Uroš Nedeljković

U Srbiji se decenijama posle oslobođenja u skupštini, štampi, javnim i privatnim diskusijama potezalo pitanje o ekonomskom stanju i položaju zemlje. U javnosti se neprekidno jadalo da Srbija ekonomski opada i tražilo da se privredno stanje naroda poboljša i unapredi.

Srbija je od oslobođenja preturila više od pola stoleća samostalnog unutarnjeg državnog života i mi imamo danas škola u kojima spremamo činovnike svake ruke, sudova koji nam pravdu dele, policije koja nas od napasti čuva, ali nemamo još ni jedne zanatlijske škole ili banke, ni jednog uglednog dobra, tek od jesenas prvu ratarnicu. Ni jedan važniji nov izvor prirodnog bogatstva zemlje naše nije otvoren radinosti zemaljskoj. Izgleda, kao da ukoliko se više lamentovalo da se utoliko manje mislilo na sredstva i načine kako da se posrnuloj ekonomnoj snazi narodnoj u pomoć priteče; izgleda kao da se više politički spekulisalo sa tužbama o našem ekonomnom opadanju, no što se ozbilja na pomoć i pomišljalo, piše dr Mihajlo Vujić1883. godine. Vujić je studirao filozofiju i narodnu ekonomiju u Nemačkoj a doktorirao u Parizu kod čuvenih profesora Viljema Rošera i Viljema Vunta. Bio je profesor političke ekonomije na Velikoj školi a za ministra finansija postavljen je 1887. godine. Više puta je, u zavisnosti od političkih prilika u zemlji, smenjivan i penzionisan a zatim vraćan na položaj ministra finansija. Posle majskog prevrata bio je poslanik u inostranstvu.

Ekonomist piše 1913. godine da je Vujićeva delatnost u oblasti rukovanja državnim finansijama ispunjena markantnim reformama koje su unele red u državne finansije. „U momentu kad je Vujić došao prvi put na položaj ministra finansija, stanje naših finansija, ruiniranih posledicama bugarskog rata, bilo je veoma kritično. Državni kredit pretio je da se sroza na nulu; leteći dugovi i deficiti koji su pokazivali tendenciju za skakanjem, kočili su privredni život u zemlji. Posao oko sređivanja finansija zahtevao je silnu energiju i Vujić je zbilja svoje ministrovanje obeležio odmah krupnim uspesima.“ Vujić je uzeo od stranaca monopole železnice, soli i duvana. „Akcija Vujićeva, oličena u oduzimanju eksploatacije železnica i monopola soli i duvana od stranaca ma kako je u prvi mah bila primljena u inostranstvu kao nasilje, ipak je brzo ustupila mesto opravdanom mišljenju da će energični rad na saniranju finansija i povećanju prihoda dati još bolje garantije srpskim poveriocima na strani.“

Pre Vujića u Srbiji „u opšte vrlo malo se radilo na Narodnoj ekonomiji i malo razmišljalo o privrednim problemima u opšte“, piše Ekonomist. On je prvi počeo na predavanjima da raspravlja o privrednim i finansijskim problemima zemlje. „Preduzeo sam evo da skrenem pažnju na polje naše ekonomne politike, polje najmanje raskrčeno i obrađeno na kome se još razrastaju najraznovrsnije ideje i prepliću najrazličitiji interesi. Veoma je mnogo po nas životnih pitanja koja su ponikla na ovome polju, a među tim vrlo ih je malo osvetljenih a najmanje prečišćenih“, piše Vujić.

Sa razvojem srpske države rasli su i rashodi a Vujić smatra da „ništa činjeno nije, da se prihod narodni povisi tj. privredni izvori njegovi umnože.“ Državni budžet je za dvadeset godina uvećan sedam puta, sa 4.800,000 dinara u 1863. godini na 34.480,000 u 1883. godini. Samo na otplatu raznih državnih dugova 1883. godine trošilo se godišnje blizu osam miliona dinara, gotovo dvaput više nego što je dvadeset godina ranije iznosio ceo budžet državnih rashoda. „Seoski živalj naš koji u nas predstavlja devedeset od sto odsto, koji je svojim pregnućem ovu zemlju iz pepela podigao, nije koračio koraka napred, već samo nazad u gazdinstvu svome. On i danas radi zemlju na isto onako primitivan način kao što su mu je i đedovi i prađedovi za vreme turske vladavine obrađivali, onako isto kuluči kao i u vreme – kad Jerina Smederevo gradi, i onako isto prodaje ono malo viška proizvoda svojih koliko tek da porezu plati i svoje najnužnije industrijske potrebe podmiri.“

Privredna slika bila je utoliko nepovoljnija što su se intenzivnijom trgovinom sa razvijenim zapadnim zemljama proširile „potrebe naše a međutim naša domaća radinost, zanatlijska i kućevna, opadala je pod slobodnom konkurencijom strane industrije.“ Vujić piše da samo trgovina cveta, ali „u njenoj po privredni život narodni najžalosnijoj, pasivnijoj ulozi – trgovina, koja tuđinu izmećari, noseći mu na noge naše domaće sirovine a donoseći u zemlju strane prerađevine. Isto kao i u srednjem veku, težišna ekonomna tačka koja u industriji leži, ne podiže se u zemlji već se na strani traži. Sva je razlika u tome što se danas taj centrum gravitatis preselio iz Dubrovnika, Mljetaka i Vizantije u Beč, Štajnbruh i Peštu.“

Načela i interesi

Analizirajući pravac kojim se kretala državna politika kada su u pitanju privredni interesi zemlje, Vujić zaključuje „da smo mi najdoslednije postupali po načelu ingliske ekonomije: pustimo neka sve ide prirodnim, tj, slučajnim tokom svojim – Laissez faire, laissez passer! Naši očevi otadžbine starali su se o tome kako će nas kultivisati tj. podići što bliže nivou zapadnog kulturnog sveta, kako ćemo ući u što tešnji saobraćaj sa njime ali se nisu ni najmanje pobrinuli o tome, da se srazmerno širenju potreba razviju i nove produktivne snage zemaljske, već se naprotiv širom otvarala vrata tuđinštini.“

U toku 18. veka Rusija i Austrija su se nadmetale u ekonomskim i političkim težnjama na istoku. Rusija se zabavljala oko Krima i Podunavskih kneževina Vlaške i Moldavske kao svojoj, a Austrija u srpskim krajevima kao svojoj najbližoj sferi interesa. Težnja i borba oko trgovačkih i kolonijalnih osvajanja je karakteristika državnog života tog doba. Turska je već na izmaku 17.veka počela da podleže zapadu u vojničkom pa usled toga i u ekonomskom pogledu. „Savladana, ona je morala otvarati kapije slobodnom trgovanju zapadnjaka pobedilaca, naročito u pograničnim pokrajinama svojim. Tako ona počinje zaključivati trgovačke ugovore na osnovi slobodnog trgovanja. Ti ugovori jako nas se tiču jer su obaveze njihove državno-pravne prelazile i na nas kao sastavni deo turske carevine“, piše Vijić.

Austrija je osigurala slobodu trgovanja Karlovačkim mirom 1699. godine, a koristi i povlastice u njenu korist potvrđene su i u svim kasnijim ugovorima, sve do 1862. godine. Turska je 1838. godine zaključila sa Engleskom tzv. Posonbijev ugovor o plovidbi i trgovini kojim se utvrđuje 3%+2%=5% uvozne, 12% izvozne i 3% provozne đumručine. Slične trgovačke ugovore sa Turskom zaključile su i ostale evropske zemlje. „Naše ondašnje Praviteljstvo imalo je dakle na osnovu ovih ugovora a naročito ingliskog, puno prava da naplaćuje 5% vrednosti stranog uvoza u Srbiju. Međutim, naša tarifa od 1843. utvrđuje 3%. Fermanom od 1843. godine utvrđuje se izrikom Srbiji pravo naplaćivanja 3% uvozne sa 2% dodatka, a 3% izvozne đumručine kako prema Turskoj, tako i prema ostalim državama. Ali i pored ovog izričitog ovlašćenja, tarifa od 1847. godine uzakonjuje samo 3%! Sem toga mi smo na primeru same Turske imali prava da unutarnjim merama: opštinskim dažbinama i otežavanjem prava na rad i trgovanje stranaca po zemlji koliko toliko suzbijamo poplavu naših pijaca stranim proizvodima a u cilju očuvanja i potpore naše domaće radinosti. Umesto svega toga mi se – zar iz načela – predadosmo slobodi trgovanja. Međutim, Vlaška nije išla za „načelom“ već za interesima svojim. Ona je u tarifi od 1850. godine upotrebila pravo svoje utvrdivši 5% za uvoz kao i izvoz u Austriju.“

Turska je zaključila sa Engleskom nov trgovački ugovor 1861. godine sa pravom naplate od 8% uvozne đumručine. Ovakve ugovore potpisale su sa Turskom i druge evropske zemlje. U svim ugovorima je izričito pisalo da đumručka stopa od 8% važi za sve zemlje otomanske carevine. Vujić smatra da je to bila druga zgodna prilika da se naša uvozna đumručina s punim pravom povisi i to sada na 8% – ali nije iskorišćena. „Naša uslužnost prema inostranstvu u pitanjima ekonomnih interesa ide tako daleko da se najzad još i 1875. godine izdaje đumručki raspis kojim se smisao člana 7. fermana od 1845. godine o oslobođenju uvoza robe iz Carigrada, Soluna i Jedrena proširuje i na robu strane provinijencije! Jevropski areopag silnih, koji po pravilu jačeg slabijima sudi, dosudio nam je na Berlinskom kongresu 1878. da nam se oduzme jedan važan činilac državne nezavisnosti koju nam je ovamo načelno priznao, a to je slobodno rukovanje spoljnim ekonomnim odnosima našim, vezavši nas jednim članom ugovora da ne smemo u njima ništa menjati sve do zaključenja naročitih trgovinskih ugovora i pogodaba – dakle opet Status quo actuel od 3%!“

Prema Vujićevoj oceni, spoljna ekonomska politika Srbije bila je pasivnija i od same turske „ako se još i ovo odsustvo svake ekonomne politike može uopšte nazvati kakvom ekonomnom politikom“. Ni ona koja je vođena u zemlji, nije bila ni malo aktivnija. Uređenje privrede kakvo je bilo do oslobođenja, gde je seljak i zanatlija uživao izvesnu zaštitu, raspalo se a novo nije stvoreno. Stare esnafske uredbe, iako nisu više odgovarale savremenim prilikama i potrebama, ipak su branile zanatliju od strane konkurencije i pružale mu pomoć u slučaju nevolje. „Njih je valjalo vršiti sve dotle dok se ne zamene savršenijim oblicima zanatlijskih udruženja, ali se naše državne vlasti nisu na njih mnogo osvrtale, već su po načelu slobode rada i trgovanja puštale strance sasvim na slobodu. Sve do poslednjih trgovinskih ugovora stranci koji u zemlji rade i trguju, behu oslobođeni svakih dažbina, bilo državi, bilo opštini, dok su naši domaći privrednici morali snositi sve javne terete.“ Primera radi, Rumunija i Turska su opterećivale „strane espape“ opštinskim dažbinama a strance, preduzimače i trgovce u zemlji, patentima na pravo rada. U Rumuniji su se plaćale opštinske takse za firme na stranom jeziku.

Registar grehova

Mi još ni do danas nemamo ni jedne zanatlijske škole a još manje kakve zanatlijske banke za uzajamno pomaganje i kreditovanje. A međutim, ustanovljeni su seoski dućani da što brže uskore propadanje kućevne, ženske industrije narodne. A sa propadanjem domaćih zanata i kućevne industrije naše sve se više šire trgovine – ovi filijali za prodaju stranih rukotvorina u zemlji.“ Vujić u svojim radovima i predavanjima ne traži zaštitu u cilju monopola ili finansijskih prihoda već samo u onoj meri koja je najnužnija da bi se neka grana proizvodnje održala pod konkurencijom stranih proizvoda. On detaljno analizira načine na koje razvijene zemlje štite svoju proizvodnju i zaključuje „da je nama slabijima izvesno zaštita i pomoć državna još daleko potrebnija no li Francuskoj, Nemačkoj ili Rusiji. Naša državna uprava je maćijski postupala prema interesima naše narodne privrede i sada snosimo posledice koje su nas sustigle pod tom ekonomnom politikom: pustimo neka ide, kako ide! Registar grehova naših prema privredi narodnoj neiscrpan je. Kad bi hteli ređati i dalje sve do još neuređene poreske sisteme i do kuluka – daleko bi nas odvelo.“

Privredno stanje posle oslobođenja jedva da je malo odmaklo od onog stepena razvoja na kome ga je zatekla i zaustavila najezda Turaka u srednjem veku. Zemljoradnjom i stočarstvom bavilo se devedeset odsto stanovništva a mali deo koji je živeo u varošima i tradicionalnim zanatima. Iako je u poređenju sa razvijenim zapadnim zemljama bilo manje zanata i to starih, Vujić smatra da su mogli da posluže kao osnov za razvoj domaće industrije, tim pre što je postojeća proizvodnja podmirivala domaće potrebe. “ U zemlji je na pragu 19. veka bilo prilično raznovrsnih i razvijenih grana domaće radinosti. Poglavito dve grane zemaljske industrije: kovništvo i tkalaštvo odlikovahu se od sviju ostalih. Kovništvo beše poglavito muška, varoška zanatska radinost a tkalaštvo opet ženska, seoska kućevna industrija. Među tim danas naše industrijske potrebe silno su se proširile a u isti mah propala je naša zanatlijska i kućevna industrija, tako da mi što dalje sve to više zavisimo od tuđine; njojzi prodajemo naše sirovine da njima kupimo strane fabrikate.“ Tadašnja državna statistika u Državoopisu Srbije prikazuje da je od 1846. do 1862. godine izvoz Srbije porastao za 72% a uvoz za 91%.

Vujić smatra da je put kojim treba krenuti u ekonomskoj politici stvaranje domaće industrije. „Ako hoćemo da našu zemaljsku industriju ško skorije podignemo i da ta industrija bude u stvari narodna a ne stranačka, onda se pre svega država mora sastarati da, bar za prvo vreme, i samim kreditom svojim pomogne podizanje najnužnijih grana industrijske radinosti u zemlji i to na osnovi udruženja i uzajmice. Bolje je da država i opština stavljaju u budžet sume za potpomaganje proizvođačkih zadruga – no za pomaganje i izdržavanje sirotinje! Kad država može n. pr. danas potpomagati bogataše pojedince pri podizanju željeznica koncesijama, svakojakim olakšicama pa i samim garantovanjem interesa na potrebni kapital, zašto onda da ne pomaže podizanje domaćih radionica, kad su ove danas uslov ekonomnom opstanku i blagostanju naroda – i to da se pomaže ne u rukama pojedinaca, već na široj osnovi udruženja, kao što to i jeste u zadaći države kao predstavnika celine narodne. U naprednih industrijskih zemalja mi ćemo naći još podosta državnih i državom potpomognutih preduzeća koja su poslužila kao praktične škole za negovanje dotičnih grana radinosti u zemlji.“

Gordana Milojković
broj 63, februar 2010.

Daleke 1916. godine David Llewelin Wark Griffith, snimio je kolosal pod imenom Intolerance (Netrpeljivost). Sažeo je istoriju suvislog ljudskog postojanja koje je neprekidno pratila netrpeljivost među njegovim jedinkama i grupama. Ako za 2600 godina, koliko Grifit pokriva, nije nestala netrpeljivost, naivno bi bilo verovati da je mogla da nestane za naredne 94 godine, koliko nas deli od filma. Poperovo shvatanje da je baš permanentan nedostatak pravde razlog da se za nju borimo, primenjivo je i na nedostatak tolerancije.

Inače, u grandioznom Grifitovom filmu, koji je jedan od najvećih autoriteta filmske kritike Teodor Hat uporedio sa Mikelanđelovim skulpturama i Betovenovom muzikom, dok ga je Ajzenštajn okarakterisao kao „ideološki problematičan“, ostaje neupitna njegova centralna nit: netrpeljivost beskrupulozno ruši ljudsko pravo na sreću. Mislim da ne treba dokazivati da je naša sredina natprosečno sklona netrpeljivosti, mada bih radije koristio sinonim – netoleranciji.

Ich bin ein Tunte!

Koristim nemački (Rečnik pojmova diskriminacije i uvreda) da bih nametnuo asociranje na Kenedijevu rečenicu: Ich bin ein Berliner. Proveravao sam i uverio se da J.F.K. nije imao ni kapi nemačke krvi, da su mu oboje roditelja, kao i njihovi roditelji, bili ljuti Irci, te da nikada nije bio u Berlinu pre nego što je sebe proglasio Berlincem. Dakle, rekao je to kao dokaz svoje apsolutne solidarnosti sa potlačenim građanima. I ja bih nekako tako želeo da se solidarišem sa onima koje Nemci pogrdno zovu „Tunte“ a kod nas pederčina, guzičar… Prema kojima sredina, kojoj pripadam, ima pretežno divljački netrpeljiv odnos. Nisam psiholog (ni psihijatar, što bi možda bilo važnije) da bih znao gde su koreni mržnje prema drugačijima, dal’ možda u strahu da se otkrije sopstvena latentnost. Nešto kao onaj rasista kod Luisa Sinklera u romanu Kraljevska krv, koji tražeći svoje čisto, belo, kraljevsko poreklo ustanovi da je u treće koleno predaka umešan crnački gen. Ili možda negde još dublje u ponoru svesti, ne znam. Problem je što taj atavizam predstavlja jednu od naših sramota koja nije, kao Mladić, oficijelna prepreka za naš ulazak u EU, ali jeste razlog zbog kojega će nas tamo gledati kao etički retardirane. Mislim na u Evropi odomaćeno shvatanje da su infantilna društva koja ne misle na druge i drugačije. Znam našu reakciju: „Sve je to maslo pederskog lobija“. Međutim, ako je i tako, efikasne lobije prave oni koji su vispreni, sposobni, dobro pozicionirani, razumni, a sve to nedostaje agresivnoj strani.

Uprkos oficijelnim pomacima, u poslednje vreme, imam utisak da je danas Beograd netolerantniji nego pre i neposredno posle Drugog svetskog rata. Sećam se da su moji vršnjaci, kad smo bili deca, išli pred Narodno pozorište da bi čekali da naiđe glumac Mirko Milisavljević, koji, i da je hteo da krije svoj status, to ne bi mogao, da bi mu vikali: „Pederu, pederu…“ a on bi se okrenuo, zauzeo omiljenu molijerovsku pozu i uzvratio: „Baš ste otkrili Ameriku“. Bila je to neka vrsta benignog začikavanja, ne kao danas. Nije bilo ogavnih desničarskih siledžija koji tuku (naročito slabije); nije bilo Svetosavske partije, recikliranog raspopa Žarka Gavrilovića, koja se stavlja na čelo linča; nije bilo policije koja tapše nasilnike umesto da ih hapsi. Jadna je uteha da se skoro iste stvari dešavaju u Zagrebu, na primer. Slažem se sa gradonačelnikom Beograda da je seksualno opredeljenje lična stvar i baš zato smatram da kao religiozno, političko, nacionalno lično opredeljenje mora biti branjeno zakonima i državnim aparatom, jer spada u elementarna ljudska prava. Ne slažem se sa njim kada „pere ruke“ što mora da naredi da se brane učesnici Gay Pride, naglašavajući ličnu distancu prema homoseksualnim osobama. Bilo bi to samo besmislica da on svojom izjavom ne okuražuje nasilnike, uverivši ih da će naići na bliskomišljenike u vlasti, ukoliko zatreba.

Odmah posle Drugog svetskog rata, sa nicanjem Organizacije ujedinjenih nacija, počeo je rad na opštim pravilima koja će sprečiti da se strahote nasilja i netrpeljivosti ponove. Opšta deklaracija o pravima čoveka usvojena je 1948. godine. Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava – temeljac Evrope, stupila je na snagu 1953. godine. To su dokumenti koji obavezuju i našu zemlju. Zakon o zabrani diskriminacije u Srbiji, objavljen u Službenom glasniku 30. marta 2009. godine, definitivna je primena usvojenih međunarodnih načela na našu sredinu. U tom zakonu, član 2, stav 1. piše: „…izraz ’diskriminacija’ i ’diskriminatorsko ponašanje’ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje u odnosu na lica ili grupe, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliskih lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom ili porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkom, sindikalnom i drugom organizovanju i drugim stvarima, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima“ /…/ Član 3. – „Svako ima pravo da ga nadležni sudovi i drugi organi javne vlasti Republike Srbije efikasno štite od svih oblika diskriminacije“.

Citirani pasus ima za cilj da pokaže kako nije odjedared sazrela svest naše političke elite, nego je sramno, kao i u većini drugih naprednih poteza, pod prinudom konačno usvojila pravila koja važe u najvećem delu Evrope i sveta. Na osnovu njih će u buduće biti moguće efikasnije pokretati sporove u slučajevima jasne diskriminacije. Inače taj zakon bio je poslednji preduslov za „Beli Šengen“. Zato je usvojen i zato je sramno. Za njega je glasalo 127 poslanika, protiv je bilo 59 iz redova SRS, DSS – NS, JS i jedan „ujedinjeni“ penzioner, koga zakon treba da štiti „po starosnoj dobi“. Ako jedna trećina glatko odbija mere civilizovanja srpske sredine, ako pritom cela SNS „proevropskog“ Tome Nikolića, dezertira sa glasanja, jasno je da polovina političke elite (objektivno razlika je u samo 2 glasa) stoji na stanovištima netolerancije rigoroznijim nego u srednjevekovnoj Srbiji. Ako kolektivna svest nije sklona toleranciji moraće u buduće da je obučavaju sudije „nadležnih sudova i drugi organi javne vlasti“ – po sili zakona! Kada policajac bude kažnjen oduzimanjem jedne i po plate (približno toliko predviđa zakon) što nije zaštitio efikasno neku osobu drugačije će se ponašati ne samo on, nego i njegove kolege. Žalosno je, ali kod nas efekte još uvek daje samo pedagogija zasnovana na kažnjavanju.

GLIC (gej – lezbejski info centar) saopštava da bi bilo od izuzetne simboličke važnosti ako bi predsednik Tadić primio njihovu delegaciju, kao što je to učinio hrvatski predsednika Josipović u Zagrebu. Detalj je indikativan, a kamo sreće da je beznačajan. Naime, trebalo bi da to bude podjednake važnosti kao da je primio predstavnike pčelara, na primer. Iako američki ERA – Equal Rights Amendment – Amandman o jednakim pravima) predviđa „super ravnopravnost“ tako što pripadnici manjina u slučaju podjednakih kvalifikacija po zakonu imaju prednost, meni se to ne dopada, jer liči na milostinju, na nejednakost druge vrste, iako je gest usmeren protiv favorizovanja suprotne strane (belaca ili muškaraca) koje bi bez toga verovatno prevladalo. Shvatanja sam da bi i potlačeni morali da se bore za svoja prava. Zato valja ceniti njihov Pride – Ponos, koji iskazuju na svojim paradama. U Zagrebu je 25. juna 2006. godine organizovana prva velika gej parada na kojoj je bilo učesnika iz 13 zemalja, dominantno iz zemalja Balkana, uključiv i Kosovo. Najbrojnija je bila grupa iz Beograda. Mislim da su upravo takve demonstracije mnogim ljudima, koji nemaju nikakve gej sklonosti, pomogle da se liše svojih frustracija, straha da nisu dovoljno lepi, visoki, elokventni… pokazale su im da ljudi treba da su ponosni na sebe onakve kakvi jesu, a ne da teže da se uklapaju u nametnute društvene predrasude i kalupe. Svi su ljudi jednaki bez obzira na… kaže zakon. Svakom kome nedostaju argumenti za razumevanje drugačijih, preporučujem film Antonie Bird, Priest (Sveštenik) snimljen 1994. godine, koji na briljantan način tretira emotivni haos, krizu ličnosti, krizu vere, tragičnu sudbinu jednog sveštenika homoseksualca večito nadomak sreće.

Ich bin ein Zigeuner!

Kad sam već kod filma nastavio bih prisećanjem na Sašu Petrovića, njegove „Skupljače perja“. Supruga Saše Petrovića je u jednom intervjuu ispričala kako je naš prvi dobitnik Velike nagrade u Kanu (1967), baš za „Skupljače perja“, potkraj rekao da bi, ako postoji mogućnost ponovnog rođenja, zamolio Boga da ga na zemlju vrati kao Ciganina. Za razliku od Kusturice, koji je na Romima napravio slavu, a koristio ih nehumano podjednako kao i njihove mečke, Saša Petrović je Rome voleo i razumevao do te mere da su mu njegovi prijatelji muzikanti iz Deronja dodelili privilegiju da ih jedini može zvati Ciganima, a da ih to ne vređa. Prihvatili su ga kao svoga. Postoje gotovo identične anegdote sa snimanja „Skupljača perja“ i „Angelo, my love“ Roberta Duvala – U nekom trenutku sa snimanja oba filma Romi su jednostavno nestali. Dosadilo im je, dobro su se zabavljali i dosta. Nikakve ponude za povećanje honorara nisu uspele da ih vrate. Vratili su se tek kada su se režiseri pozvali na prijateljstvo. Oni su takvi. Početkom juna italijanska TV emitovala je storiju o radnici, majci dvoje dece, koja je izgubila posao, isterana na ulicu, jer nije imala novaca ni za hranu, a ne i za kiriju. Prihvatili su je Romi, obezbedili joj hranu i smeštaj među njima dok su nadležne službe, sindikati, NVO i političari odmeravali kako da od njenog slučaja naprave sebi poene.

O Romima imam izrazito pozitivan saldo saznanja. Vrlo dobro znam njihove i pozitivne i negativne osobine i nije teško dokazati da su po mnogo čemu korektniji i humaniji od razularenih pripadnika potrošačke civilizacije. Prema statistici u Srbiji ima u 600 divljih naselja u kojima je 40 odsto žitelja u teškoj sirotinji. Samo u Beogradu ima oko 120 takvih naselja sa oko 100.000 žitelja. Namerno ne kažem Roma nego žitelja, jer se ispostavilo da u tim naseljima ne žive sami Romi nego zajedno sa brojnim izbeglicama drugih nacionalnosti dospelih tu posle „sažimanja Srpstva“. Ispod „Gazele“ je živelo 114 porodica od kojih su 60 bile izbegličke. Sirotinja ne pravi razlike. Prave je oni koji profitiraju na tuđoj muci. Među nesrećnicima nisu zabeleženi međunacionalni sukobi.

Uprkos stereotipu iz vica u kojem Rom pita ženu gledajući u prljavo dete: „Hoćemo li da ga peremo ili da pravimo drugo“, oni su veoma nežni roditelji. Dokaza za ovu tvrdnju nalazio sam od zbornika naučnih skupova SANU, koji su se održavali 1992. i 1993. godine na temu „Društveni položaj Roma“, u etnološkom zborniku Vojvodine „Cigane moj“, u National Geographic (april 2001.) pod naslovom „Gypsies – The World’s Outsiders“. „S decom se ponašaju ljubazno, ozbiljno, fizičko kažnjavanje ne postoji…“ pisao je pedagog dr Isidor Graorac“. Najbolnije svedočanstvo je posveta Dragoljuba Ackovića „nikada prežaljenom detetu“ na početku njegove knjige Ašuen Romalen. Primera ima svugde drugde gde se zagrebe u život Roma.

Iako idealno disperzirana manjina po celom svetu Romi nikada nisu sistematski učestvovali u organizovanom kriminalu, distribuciji droge, prostituciji, trgovini ljudima, da ne govorimo o pljački banaka, finansijskim malverzacijama, pa čak i krađi automobila. Skloni su da kradu, ali koliko da se preživi – konstatovao je to još Vuk Karadžić. Pedagozi su ustanovili da romskoj deci treba objašnjavati koristeći glagol „biti“ a ne „imati“, jer oni nemaju pojam vlasništva u svesti. Postoji vic o Romu kojega sprovode dva žandara te naiđu na kolonu cara Franje Josifa, sa svih strana okruženog žandarima i vojskom. Pita Rom žandare: „Ako ja pokradoh jednoga, pa me sprovode dva žandara, koliko li je ovaj morao da pokrade ljudi kad ga toliki žandari i vojska sprovode.“ Pa ipak ta manjina, koja nikome nije nanela ozbiljnog zla, doživljava užasna nasilja i omalovažavanje. Grad Lucern je 1417. godine prvi uveo zabranu ulaska Roma na njegovu teritoriji, što su sledili mnogi evropski gradovi. Frajburg je otišao najdalje ciničnom odlukom da se Romi smatraju Vogelfrei – slobodni kao ptica, ali je ta naizgled poetična definicija značila da ih, kao ptice, može ubiti svako, a da ne odgovara za to.

Mi bismo se morali makar zapitati zašto nas Romi oslovljavaju sa „kume“. Kada je Miloš Obrenović (1817.) rešio da napravi prvu topolivnicu pozvao je Rome kovače da u njoj rade kao jedini sa kovačkim iskustvom. Da bi im podigao ugled doneo je ukaz kojim nijedan Srbin ne sme odbiti da kumuje Romu, ako ga pozove. Mi smo to uglavnom zaboravili, a oni nas i danas oslovljavaju sa „kume“. Inače, nešto kasnije bilo je „hoch“ u kućama novopečenih bogataša imati majordoma (buttlera) Roma povratnika iz Beča, jer je taj znao ono što gazde nisu – kako se ponašati evropski u finoj kući. Danas im bespoštedno vlasti ruše udžerice, raseljavaju ih, huligani ih tuku i progone do te mere da je policija, sredinom juna, u Jabuki, kod Pančeva morala postaviti kordon policije oko njihovog naselja da ih razjareni rasisti ne bi pobili. Naime, u tuči je ubijen maloletni D. S. a kao ubica proglašen je takodje maloletni Rom B.J. Huškački mediji su tragičnu maloletničku tuču iskoristili za ratni rasistički poklič. Gradonačelnica Vesna Martinović, razumno je sažela zbivanja na: „Ispod svakog civilizacijskog i ljudskog nivoa je da se jedan tragičan događaj koristi za pozive na linč.“

Prema anketi Strateškog marketinga daleko na prvom mestu najdiskriminisanije grupe u Srbiji su Romi. Nije onda teško zaključiti zašto su tako lako okarakterisani kao „nezahvalnici“ koji ne žele iz svojih udžerica da pređu u stanove koje im nude gradske vlasti. Dr Rajko Đurić, najistaknutiji romski predstavnik kaže: „U stanove koje im obezbeđuje država, Romi ne žele, jer nemaju stalnih prihoda, pa se plaše da neće moći da plaćaju stanarinu i komunalije, a to je zatvoren krug.“ Na sajtu Ministarstva obrazovanja postoji jedan podatak koji uliva veru da će Romi, pogotovu ako sredina pokaže više razumevanja za njih, umeti da se izbore za svoj napredak. Naime, suprotno ponašanju većine nacija u razvoju, Romi se pri upisu studija najviše opredeljuju za medicinu i obrazovanje, dakle za zvanja koja su njihovoj etničkoj grupi najpotrebnija, a ne za političke i opšte društvene nauke koje dominiraju kod drugih naroda u razvoju. To je svakako perspektivniji argument nego činjenica da je, kako navodi dr Đirić, Nikolaj Velimirović bio Rom!

Ich bin ein Minderheiter!

Sklon sam da sebe uvrstim u Minderheitere – pripadnike manjine. Uostalom manjina je svako ko drži više do sopstvenog, nego do kolektivnog identiteta. Dakle nije u pitanju ni hrišćanska sklonost ispaštanju, ni populističko dodvoravanje, ni proevropsko pomodarstvo, već svest o tome da se čovek oseća kao čovek tek kada nikome drugom ne negira njegova prava i osećanja. Zakon o zabrani diskriminacije u Srbiji nabraja ko sve ima prava da ga država štiti. Od koga? Logično je pretpostaviti od većine. Međutim, to nije tačno, jer čovečanstvo ne bi stiglo gde je da je većina zla. Kako je govorila Simona Vajl, francuska filosofkinja, političarka, marksista, pacifista: „Zlo je suprotno dobru, dobro nije suprotno ničemu“. Deo većine nabildan zlom, netrpeljivošću, negativnom energijom i voljom za moći, nameće svojom agresivnošću utisak da je većina takva. Ta loša pretpostavka može se otkloniti jedino ako većina zauzme odbojan stav prema netrpeljivima. Nisu dovoljni „sudovi i drugi organi javne vlasti“, potrebno je da političke strukture, obrazovne institucije, javna glasila, a ne samo nevladine organizacije ustanu protiv nasilnika. Za njih u nemačkom postoji pravi izraz: Halbstarke (polusnažni). Da javnost digne glas, ali i opresivni aparat, hrabrost polusnažnih bi isparila onoga trenutka kada se nađu pred jačim od sebe. To bi morala biti naš želja i posao nenametan od Evropske unije.

Primer kako se to da uraditi je reakcija Beograda na tragičnih deset dana septembra prošle godine kada je jedan čovek ubijen, a trojica prebijeno samo zato što su stranci. Ne postoji velegrad, bez obzira na buran noćni život, u kojem se stranci osećaju ugroženima. To je ksenofobija, osnovna karakteristika zatvorene, retardirane sredine. Na internet stranicu www.pravadeteta.rs za prvih šest meseci ove godine stiglo je preko 60 prijava nasilja nad decom. Nasilnici su u porodici, vršnjaci u školi, nastavnici, u parkovima stariji… Prof. dr Nevena Petrušić poziva na nužno sankcionisanje nasilja nad starijim osobama i nemoćnima. „Potrebno je starije ljude podstaći na osnivanje udruženja i grupa za samopomoć, povesti kampanju protiv njihove diskriminacije.“ Pritom je najčešće obeležje nasilnika krstača, što veća i što zlatnija, oko vrata, a u glavi na traga hrišćanske ljubavi prema bližnjem.

Obavljeni su izbori za nacionalne savete nacionalnih manjina. Lep korak, ukoliko se ne pretvori u političku trgovinu glasovima. Meni je od toga prijemčivije otvoreno pismo Adama Puslojića – Srbovlaha, kako sebe naziva. I on se plaši „novokomponovanih Vlaha“ koji će se lako opredeliti za šta hoćete, ako im iz toga sledi dobro plaćeno poslaničko mesto, ima više nego nas. Ili napomena Tomaša Korheca, da su Mađari u Vojvodini dobili mesta u opštinama, ali ih nema u policiji i carini – nepoverenje? Zakon o zabrani diskriminacije nabraja 23 oblika nasilja nad drugima. Nije to ni iz daleka sve. Zagrebimo u sopstvenu savest i naći ćemo još po nešto, uveren sam.

Srbija na Zapadu 5: Beograd je svet, a Srbija?

Milutin Mitrović

Srbija na Zapadu 6, nastavak u julskom broju B&F-a

S jedne strane svetle Terazije,
S druge mrak do Male Azije.
(Milovan Danojlić)

Da odmah odgovorim na pitanje iz naslova: Srbija je takođe svet, ali onaj Treći, koji se piše velikim slovom da se ne bi povredila njegova beznačajnost. Beograd je počeo da biva moderan u doba kada je bio glavni grad države od 20 miliona stanovnika. U njemu je bila koncentrisana uprava te evropske zemlje srednje veličine, a što je mnogo važnije i kompletan bankarski, spoljnotrgovinski i drugi profitabilni sistemi Jugoslavije. Tim parama građeni su Novi Beograd (kao federalni administrativni centar), „aerodrom u Surčinu, TV toranj na Avali“, prilazni putevi (Zagrebački „Vjesnik“ je sa dozom zavisti pisao kako „Beograd ima petlju“) naselja, ulice, upravne i poslovne zgrade. Ukratko – prosperitet. I što rekao Duško Radović: „Beograd je (bio) izuzetan, baš je (bio) zgodan, šta mu fali“. Rasla je s razlogom i zavist. „Trepča radi – Beograd se gradi“, samo je stihovano ono što su drugi u prozi, često žestokoj, govorili i pisali. A onda je jednog dana do večeri 1991. godine Beograd bacao cveće na tenkove, koji su iz njega pošli da centralizuju silom. Tu je početak kraja i te države i njenog glavnog grada.

Ko bi gori ode doli…

Istorija, koja od tog časa, po ko zna koji put počinje, ne zaslužuje više nego da se sažme u jednu rečenicu: Evropska zemlja srednje veličine raspala se, a Beograd je postao prestonica satrapije čiji je oholi požarevački despot terorisao sopstveni i okolne narode. Ostaci onog „slobodarskog“ Beograda nikada nisu uspeli da stvore kritičnu masu koja bi samostalno bila u stanju da sruši despotizam. Tokom Miloševićeve vlade osam puta su se Beograđani dizali na proteste. Oni od 19. novembra 1996. pa narednih 95 dana, bili su zadivljujuće uporni i držali se na naslovnim stranama razmažene svetske štampe puna tri meseca. Međutim, ako se uz pomoć Google mapa proračuna površina Trga Republike, zajedno sa platoom do „Ruskog cara“, videće se da je maksimalni kapacitet (množeno koeficijentom 4 – osobe na metar kvadratni) 48.000 ljudi. To znači da je samo 2,8 odsto Beograđana bilo prisutno u špicevima protesta. Veličanstveno dugo, ali malo. U Budimpešti i Pragu na ulice je izlazilo i do polovine stanovnika u njihovim revolucijama. Objašnjenje je bolje ne tražiti.

Za vlasti Miloševića i njegove tadašnje SPS istitucionisan je haos, nasilje i pljačka, jer su nedemokratski sistemi skupi i pijavičaste prirode. I taj je režim pao, a Beograd je postao glavni grad zemlje u kojoj je, kako je to Dobrica Ćosić definisao, došlo do sažimanja srpstva. O tima koji su se „saželi“ u Srbiju podaci su vrlo neujednačeni: Komesarijat za izbeglice Srbije objavio je da ih je 2001. godine bilo 451.000, šest godina kasnije Rasim Ljajić navodi okvirno 500.000, na istom skupu Komesar za izbeglice – govori o 209.000, UNHCR 236.000 samo sa Kosova. Otuda je malo verovatnoće u tačnost podatka zamenika gradonačelnika Beograda, Milana Krkobabića, da ih je u gradu (samo) 70.000. Verovatniji je onaj o trećini ukupnog broja izbeglica. Koliko god da ih je taj problem je najakutniji koji je postmiloševićevska vlast dobila u miraz. Ako je to prihodna strana, rashodna je mnogo veća: Pre svega država kojoj je Beograd glavni grad smanjila se sa 20 na 7,5 miliona stanovnika. Nestali su prihodi ne samo sa teritorije drugih republika nego i sa Kosova, koje je srpsko! Neko je to morao da nadoknadi. Nadoknađuje Srbija od Horgoša do Dragaša.

Dotična Srbija ima 174 jedinice lokalne samouprave, od njih 42 spadaju u zvaničnu kategoriju devastiranih – sa prihodima ispod polovine republičkog proseka BDP po stanovniku U tim opštinama živi oko 800.000 ljudi. Beograd ima za 46 odsto veće prosečne prihode (BDP) i nadmašuje ga samo Novi Sad sa 60 odsto. Beograd je po prihodima 16 puta veći od Topličkog okruga, a po zaradama stanovnika četiri puta bogatiji od onih u Jablaničkom okrugu. U prvom kvartalu ove godine prosečna neto plata u Novom Beogradu iznosila je 50.289, a u opštini Stari Grad 41.905 dinara, dok je u najsiromašnijoj opštini Srbije, Vladičinom Hanu bila 14.096. Pravi problem je što u Nišu (opština Palilula) prosečna plata iznosi 17.603 dinara. Dakle grad koji je nekada bio elektronsko srce Srbije spao je na to da mu opštine budu na listi 10 najsiromašnijih u zemlji. Isti taj Niš, kako piše lokalni bloger Milan Marinković, odlučio je da podigne „najveću krstaču“ na Balkanu, povodom 1700 godina Milanskog edikta, e da bi zasenio sav ostali hrišćanski svet. Tim povodom, kako navodi, današnji patrijarh i ondašnji episkop niški Irinej je rekao: „U čitavoj našoj istoriji najveće svetinje su podizane uvek u teška vremena“, što srećom nije tačno, jer bi bio argument genetske nerazumnosti jednog naroda.

Dokle će se Balkanci stideti roditelja

Manuo bih se ekstrema, koji jedino mogu da šokiraju. Mnogo važniji je podatak da je 20 industrijskih gradova u Srbiji od devedesetih godina prošlog veka izgubilo više od 40 odsto poslovnih prihoda i više od 50 odsto zaposlenih. Tu leži osnova za masovno nezadovoljstvo stanjem i traženje krivca u najbogatijem gradu. Krivci jesu u tom gradu, međutim grad na koji se sručuje odijum nije ni kriv, ni prav. On jednostavno živi u uslovima koji su mu omogućeni, koristi svoju prednost u veličini i značaju, privlači stanovnike iz unutrašnjosti kako zbog svog bogatstva, ali i zato što je danas u Srbiju jedino u njemu moguće „ostvarivanje ličnosti“. Seoski političari napravili su od njega banju, a od Parlamenta sanatorijum za lečenje njihovih provincijskih kompleksa. Sve ostalo je besperspektivna zabit i potencijalna paklena pomorandža. Preti ponovna kontraevolucija (kao 1972. godine), kada je nerazvijena i zaparložena provincija čekala na mig da satre „liberale“ – verovatno najprogresivniju vladajuću grupu koju je Srbija ikada imala. Međutim, možda kao deo učinka te vlasti, pod kojom je „provincija“ ekonomski i tehnološki cvetala, potekao je odlučan i efikasan otpor Miloševićevoj vlasti. Niš, Užice, Kragujevac… sa svojom okolinom nisu samo pratili proteste u Beogradu, nego su preuzeli vođstvo. Stanovništvo, lokalne novine, radio i TV stanice postali su nepomirljivi borci za promenu. Tada nisu ni slutili rizik nipodaštavanja koji će nova upravljačka klasa pokazati prema njima.

Gotovo u isto vreme Slovenija je proklamovala policentrični razvoj da joj se ne bi desilo da doživi srpski jaz između razvijenosti centra i nerazvijenosti provincije. Decentralizacija je sinonim demokratije, a centralizacija totalitarizma. Tako su buknuli Maribor, Kopar, Novo Mesto, Celje… međutim još važnije je da je najveći deo sredstava investiran u infrastrukturu – puteve, pruge, elektrifikaciju (Bela Krajina, najzaostaliji deo Slovenije do tada, nije se razlikovala mnogo od juga Srbije), telefonsku mrežu, obrazovanje, zdravstvene stanice… Zahvaljujući toj politici danas nije moguće uočiti razliku između građanina i seljaka ni po odevanju, ni po nivou poimanja, pa i prosečne obrazovanosti. U Sloveniji, koja je deveta u EU po kompjuterizovanosti, sasvim je moguće „ostvarenje ličnosti“ bilo gde da u njoj živite, pa čak i na nekoj čuki iznad 2.500 metra nadmorske visine. Sasvim je normalna stvar da neki farmer (nije to više seljak) prevali autom dvadesetak kilometara da bi došao na koncert ili književno veće u varoši. U selu Miljana, u Brdima kraj Gorice, bio sam u skromnoj kući poljoprivrednika u kojoj postoji klavir, violina (sviraju otac i ćerka) i biblioteka kakvu malo koja beogradska kuća ima. Oni su danas Evropa, koja sebi povremeno dozvoli po neki izlet na egzotični Balkan da se provede u beogradskom lumpovanju i priseti iz čega je, ipak, pobegla.

Hrvatska je imala sreću da se kroz istoriju policentrično probijala. Split, Rijeka, Varaždin… potpuno su urbana mesta sa jakom industrijom i efikasnom infrastrukturom. U vreme kada su beogradskom industrijom dominirali Vajfert i Bajloni – pivare, u Varaždinu je postojao Tivar (posle rata Varteks) za to vreme moćna tekstilna industrija koja je bila najbolja škola za emancipaciju žena. No, ostao joj je i veliki deo zabitosti u dinaridima, koji je po Brodelovom modelu montanjarske agresivnosti čekao momenat kada će da bukne sukob u kojem se otima. Od kada se osamostalila Hrvatska je postala balkanska zemlja koja najviše investira u putnu mrežu, ali se zaostatak u svesti sporo nadoknađuje. Istarski književnik i bivši političar, osnivač IDS-a Ivan Pauleta, objavio je krajem maja otvoreno pismo svom narodu u kojem pored ostaloga piše: „Prezirem te, jer si svojom rastrošnošću osiromašio trud generacija pre tebe. Generacija koje su stvarale i radile da bi u starosti i nemoći imale časnu egzistenciju /…/ jer si svojom rasipnošću ukrao omladini mogućnost školovanja, posla i napretka /…/ jer sebe smatraš sveznalcem, mudracem, bezgrešnim i nezamenjivim /…/ jer za svoje neuspehe i promašaje uvek kriviš druge /…/ jer osim političara i tajkuna postoji još jedna dimenzija s kojom ne možemo biti zadovoljni, a to je narod. Narod, koji se da sistematski varati, narod koji ponovo glasa za one koji su ga doveli do ovog zla“. Teško je u ovome ne prepoznati i sebe iako Pauleta govori Hrvatima.

„Beograd je pojeo Srbiju“

Vraćam se Beogradu citirajući utiske sociologa Žarka Puhovskog, koji kaže da u proseku pet puta godišnje dolazi u Srbiju. „Meni se čini, kaže on, da će glavni problem sa kojim će se Srbija susresti kod evropskog integriranja, biti kancerozna tvorba koja se zove Beograd. Beograd je pojeo Srbiju. Kada odete 100 kilometara jugoistočnije od Beograda, vi ste dalje od Beograda, nego što je Beograd daleko od Njujorka“. Dugotrajna ekonomska kriza privlači u Beograd većinu unutrašnjih imigranata što još više koči bilo kakav policentrični razvoj ostatka zemlje. Vredi pogledati na YouTube video „Pančevo – Oljušteni grad 2010“ pa shvatiti da se na domak beogradskih kolortrotoara, staklenih fasada, blještavih svetala i burnog noćnog šenlučenja živi u ruinama, među gomilama đubreta i automobilskih olupina, zgradama bez fasada ili sa grafitima do drugog sprata na onima koje fasade imaju. Da ne pominjem Babušnicu gde „novca nema ni za sahrane“.

Goran Živkov, konsultant FAO, interpretira istraživanje Secosa/UNDP o položaju domaćinstava u Srbiji, do kojeg nisam uspeo da dođem, i konstatuje da „najveći deo Srbije živi u potpuno necivilizovanim uslovima za Evropu 21. veka – bez infrastruktura. Najgore je što se ništa ne preuzima da se bilo šta suštinski promeni“. U isto vreme Beograd ima gradski budžet za poljoprivredu, koji približno iznosi koliko i svi agrarni budžeti ostalih opština zajedno. Zato može da svojim malobrojnim poljoprivrednicima daje pogodnosti (kredite, premije, hladnjače…) i time narušava konkurentske uslove na tržištu. Beograd ima sredstava da rije ulice, čupa drvorede, planira metro, pravi mostove, raseljava i preseljava nepodobne. Sve je to potrebno (ma da bi se moglo raditi sa manje prostačkog nasilja) ali to što se čini u glavnom gradu predstavlja science fiction za ostatak Srbije, pa bilo da je podeljena na pet ili sedam regiona. Onaj region koji se po novom zove Južna i Istočna Srbija, živi je primer kako se sabiranjem dva siromaha ne dobija jedan bogataš, nego siromah na kvadrat.

U Beogradu je 15. maja nastala neka čudna tvorevina, URS – Ujedinjeni regioni Srbije. Za predsednika je izabran Mlađan Dinkić, lider G17, ministar… vatreni populista je dodao sebi još jednu funkciju. Možda grešim, ali imam malo poverenja da će ta “nova politička snaga“ služiti nečem drugom nego da bude ventil nezadovoljstvu provincije i način da se blagoglagoljivošću obrlati neki deo glasača. Duboko nerazumevanje problema demonstrirao je prisutni predsednik srpske države Boris Tadić rečima: „Mi moramo do regionalizacije doći jednim postepenim postupkom koji će trajati najmanje pet godina i negde 2015. godine će se steći uslovi za institucionalnu promenu, za snažne jasne intervencije u zakonskom i ustavnom sistemu naše zemlje…“ bla, bla, bla. Prvo, promene regulative se sprovode odmah ili nikada, a promene u decentralizaciji i policentričnom razvoju decenijama. Ne samo da „provincija“ neće imati strpljenja nego će „pući“ u samom Beogradu. Pogledajmo samo jedan argument – mlade. Tokom ove i iduće godine vojska bi trebalo da pređe na profesionalno služenje. Pri tome bi se oslobodilo oko 20.000 regruta, koji sada u uniformi predstavljaju depo za nezaposlene. Bar još 10.000 vojnih službenika i profesionalnog kadra naći će se na birou rada. Dotle bi trebalo da profunkcioniše i Bolonjska reforma po kojoj je pravilo da se polaže godina za godinu, a danas studije o roku završava samo tri odsto upisanih. Studenata u Srbiji ima 184.220, a godišnje se upiše 55.000 novih. Univerziteti su, prema tome, podjednako, čak i važniji depo prikrivene nezaposlenosti.

Ekonomska kriza, koja ima sve šanse da se kod nas vuče još godinama i da se pojačava pridodaće na 101 hiljadu sada nezaposlenih verovatno još toliko. Koliko god da je bogat Beograd, sa toliko nezaposlenih ne može da izađe na kraj. Ako se čini da sam pesimističan, poslužio bih se još jednim kvalifikovanijim mišljenjem od mog. Isidora Jarić, iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, kako objavljuje časopis Republika s kraja prošle godine, konstatuje: „Bez posla je teško da se iko može osećati punopravnim članom društva, što većinu radno sposobnih građana stavlja u poziciju autsajdera simbolički ih konfrontirajući sa društvom čiji su deo. Od ove pozicije do socijalnih nemira mali je korak, a ko ima prava da na taj način traži ’pravo na sreću’ i ’normalnost’ života, rekla bih, svi oni čije su nade i očekivanja iznevereni, a takvih je mnogo u Srbiji danas“.

Srbija na Zapadu 6: Netrpeljivost!
Srbija na Zapadu 4: Prosjački vodvilj

Milutin Mitrović
broj 67, jun 2010.

Inovativnim, velikim projektima urbanog razvoja – izgradnjom nove železničke stanice i novih gradskih kvartova oko nje, kao i naselja Aspern na području nekadašnjeg aerodroma, Beč pretenduje da postane centar razvoja šireg regiona srednje i istočne Evrope, popularno nazvanog Centropa.

Kvalitetom života, kulturnim i ekonomskim mogućnostima Beč kao magnet privlači ljude iz gotovo svih krajeva sveta i posle dužeg vremena stagnacije, broj stanovnika u njemu raste, pa je tako u proteklih deset godina dobio sto hiljada novih žitelja. Umesto administrativnih zabrana, gradski oci radije su se pozabavili projektima urbanog razvoja, koji novim Bečlijama treba da daju perspektivu i obezbede visok kvalitet urbanog života, po kome su već poznati u svetu. Jedan od velikih projekata je izgradnja glavne železničke stanice, koju Beč, do sada, nije imao. Još u doba Austro-ugarske monarhije izgrađene su zapadna, istočna, južna, Praterova i druge krajnje stanice, što danas, u doba brzih vozova i nepostojanja granica u Evropi, postaje prepreka za ambiciozno postavljeni cilj čvorišta i okosnice železničkog saobraćaja centralne i istočne Evrope.

Stanični grad sa vozoramom

Kako nam je rekao Eduard Vinter, vođa projekta izgradnje železničke stanice, izgradnja nove prolazne stanice koštaće 2 milijarde evra. Od te sume, Austrijska železnica finansiraće izgradnju sa jednom milijardom, 500 miliona dolara daje grad Beč, i isto toliko privatni investitori koji će učestvovati u izgradnji takozvanog staničnog grada (Bahnhofcity). Sama železnička stanica projektovana kao prozračna i prostrana građevina bez barijera za invalide, sa 5 perona natkrivenih romboidnim krovovima, koji iz ptičije perspektive liče na savremene aerodinačine vozove. Stanica je, u stvari, osa oko koje niče čitava nova gradska četvrt. Planirano je da oko ove nove stanice, koja će se nalaziti nekoliko stotina metara od mesta gde je bila sada već srušena Južna železnička stanica, izgradi čitav stambeno-poslovni kompleks od 5 hiljada stanova u kojima će živeti 13 hiljada ljudi. Izgradiće se novo sedište Austrijskih železnica, 8 hektara sasvim novog parka, centar za zanatstvo i usluge, obrazovni kampus sa gimnazijama, školama i obdaništima i još mnogo toga…Objavljen je, i građanima podeljen tačan vremenski raspored po kome su ove godine počeli radovi, godine 2012. već će u upotrebi biti prvi segment stanice, a završetak svih radova biće 2015. godine. Pitanje o poštovanju rokova ovde može da postavi samo neobavešteni novinar iz nerazvijenih krajeva Centrope. Sve je precizno isplanirano, postignuta je puna politička saglasnost svih partija u gradskom parlamentu, a odštampana je i hrpa materijala koja se besplatno deli građanima i u kojoj je detaljno navedeno kada će koja faza biti završena, šta građani dobijaju izgradnjom nove železničke stanice i šta da rade sada kada je umesto Južne stanice, napravljena provizorna stanica… Uostalom, samo zbog građana koji hoće da posmatraju izgradnju stanice i gradskih kvartova oko nje, gradi se 40 metara visoki toranj od drveta, duhovito nazvan vozorama (Bahnorama), u kome će biti vidikovac na vrhu i prostorije za razne multimedijalne prezentacije. Ovde će svako moći da se uveri kako u kom trenutku napreduje gradnja, na primer, stanova koje su kupili u tom novom kvartu. Koga mrzi da se penje, može na sajtu tiražnih dnevnih novina „Viner cajtung“ da na svakih 15 minuta pogleda nove, „apdejtovane“ slike sa gradilišta. Toranj je privremenog karaktera i planirana je njegova „reciklaža“ kada se završi stanica.

Tri puta ekologija pomaže

Reciklaža nije slučajno spomenuta, jer se stanica gradi, kako je to u Beču postalo imperativ, na ekološki održiv način. To znači da je projekat pozitivno prošao tri veoma stroge kontrole uticaja na životnu sredinu koja su uključivala uticaj na živi svet, podzemne vode, buku i vibracije. Više od 80 odsto šuta od stare železničke stanice, prerađuje se reciklažom i koristi se za izgradnju nove, a biće izgrađeno i 4 hiljade prozora i 8 kilometara zidova za zaštitu od buke. Termalne vode koristiće se ne samo zimi za grejanje, već inovativnim tehnikama i leti za hlađenje. Za izgradnju koriste se energetski efikasni materijali, sve kako bi se uticaj na životnu sredinu i klimatske promene sveo na najmanji mogući nivo. Uostalom ovaj kvart pored istorijskog spomenika -,zamka Belvedere neće biti „štajga“ već mesto privlačno za život i rad.

Drugi veliki projekat urbanog razvoja, svrstan među 5 najvećih trenutno u Evropi, je izgradnja „Jezerskog grada – Beč“, odnosno izgradnja grada u gradu na severoistočnim obodima austrijske prestonice u pravcu „grada blizanca“ Bratislave, na lokaciji nekadašnjeg aerodroma Aspern. Ovo naselje, vozovima podjednako udaljeno od austrijske i slovačke prestonice, zamišljeno je da postane kamen međaš razvoja područja na razmeđi četiri države (Austrije, Mađarske, Češke i Slovačke) gde su granice i pasoši već postali deo legende.

I rad i zadovoljstvo

Po konceptu švedskih i austrijskih arhitekata stanovnici ovog naselja neće morati da se opredeljuju i da rangiraju životne prioritete. Dakle, naselje Aspern reklamira se kao životni prostor za ljude koji neće morati da se opredeljuju između karijere i porodica, rada i zadovoljstva, grada i sela ,već će moći da uživaju u prožimanju svih ovih vrednosti. Na prostoru od 240 hektara gradi se naselje za 20 hiljada stanovnika. Međutim, prioritet nisu ni zgrade ni putevi. Prvo što je napravljeno je jezero, zasađene su zelene površine i grade se stanice metroa. Polovina svih površina budućeg naselja zamišljena je kao prostor za odmor i rekreaciju, što je mnogo čak i za evropske standarde koji preporučuju da se u ove svrhe nameni 30 odsto površina. Samo naselje naslanja se na nacionalni park Donauauen (Beč je možda jedini grad na svetu koji u svom ataru ima i nacionalni park i vinograde) i predviđeno je da u njemu posluje niz uspešnih firmi iz oblasti istraživanja, razvoja i informacionih tehnologija i tako postane magnet za privlačenje stranih investicija. Samo jezero veličine 5 hektara biće u središtu naselja a zatim će se u zvezdastom obliku račvati splet ulica oivičenim novom kružnom ulicom, nastalom po uzoru na čuveni bečki Ringštrase. Ono što smo mi procenjujemo kao pozitivan uticaj Habzburške monarhije na razvoj vojvođanskih gradova – ulice pod pravim uglom, ovde će biti zamenjeno nepravilnom strukturom starih evropskih gradova. Pokazalo se, kako tvrdi Rajner Holcer iz Upravnog odbora preduzeća „Aspern development AG“ (firme kćerke grada Beča) da je ovakav raspored ulica najpribližniji potrebama ljudi.

Planira se izgradnja kojom će se izbeći i druge zamke zbog kojih su neka satelitska naselja postala velike spavaonice. Tako, na primer, neće biti šoping molova, već prodavnica, restorana i galerija na nivou ulice, što je primer preuzet iz uvek žive poznate Marijahilfer ulice. Garaže nisu planirane u svakoj zgradi već je planirana izgradnja nekoliko većih, tako da će stanari morati ipak malo da pešače a ne da direktno iz garaže uđu u stanove. Naravno, i ovde se poštuju svi ekološki principi u gradnji, posađen je i zeleni pojas koji spaja buduće naselje se nacionalnim parkom, planira se izgradnja pasivnih kuća koje štede energiju, kao i korišćenje termalnih voda i sunčane energije. Dakle, naselje za one koji poštuju ekološki način života ali pri tom nisu spremni da se odreknu ni savremenih tehničkih dostignuća. Takođe, i za one koji cene svoje vreme i imaju visoke obrazovne i kulturne potrebe, dakle za ljude koji zastupaju one vrednosti za koje se pretpostavlja da će biti dominantne u 21. veku.

Ostaje nam da se nadamo da će ovaj talas urbanog ali i privrednog pa i kulturnog razvoja zahvaljujući otvorenosti Evrope i našoj težnji da joj se priključimo zapljusnuti i naše balkanske obale. Gradske vlasti Beča već čitavu deceniju daju Beogradu i Srbiji punu podršku na ovom putu.

Dejan Zagorac
broj 66, maj 2010.

Uz poklike desetina hiljada građana Kosova, 25. aprila je počela izgradnja autoputa Vrbnica – Merdare koja povezuje Kosovo sa Albanijom i Srbijom. Autoputom će se sa Kosova do Drača umesto za šest, stizati za dva sata. Građanima Srbije, spakovanim za Jadran preostaje samo da se dokopaju Merdara, pretkomore srca Srbije. Srbija drumske koridore usmerava ka Bugarskoj i Makedoniji. Kao u vreme Rimskog carstva – tragovima Via militaris, odnosno Via diagonalis.

Osim Kosova i Crna Gora ide svojim putem od Srbije. Među deonicama crnogorskog autoputa koji počinje u Baru, ona do granice sa Srbijom rangirana je kao najmanje važna – gradnja počinje najranije 2015.

Srbija je, poput Kiklopa Polifema ostala bez oka u glavi, a Gračanicu, Srbima naseljenu kosovsku opštinu vlada Albanije je finansirala sa 400.000 evra. U opštinskom manastiru dominira freska Strašnog suda. U medicinskim hronikama Srbija beleži da uspešno transplantira vitalne organe – srce i oko.

Istog dana, 13. aprila, kada je je obznanila da je ispunila upitnik sa više od 2.200 pitanja, neophodan za predvorje EU, Albanija je galantno ukinula vize državljanima Srbije. Albanija je jedina zemlja regiona koja je sa Srbijom održavala vizni režim, iako on poslednjih godina nije važio u letnjim mesecima. Vize Srbije za albanske državljane ostaju.

Srbija će u najboljem slučaju početi da popunjava upitnik za EU u septembru. U njemu su dva pitanja bez odgovora: koliko je kilometara Srbija dugačka i koliko ima stanovnika.

Albanija se za EU kandidovala pre godinu dana. Srbija se zariče da će to učiniti najranije 14 meseci posle Albanije. Albanija je od kraja Drugog svetskog rata do 1948. bila jugoslovenski satelit.

Nadmoćnost Albanije je i u tome što je članica STO, NATO, Organizacije islamske konferencije i jedna od osnivača Unije Mediterana. Kad je ušla u NATO, Albanija je razoružala broj vojnika sa 65.000 na 14.500.

Albanija, nekoć zemlja strogo planske privrede, je lane imala najpoželjniji rast u Evropi; inostrane investicije su te godine povećane za 59 odsto. Albanija jedina u Evropi ima paušalnu poresku stopu od deset odsto. Da bi se započeo biznis u Albaniji potrebno je pet, a u zemljama OECD–a u proseku 13 dana.

Inflacija je 2,1 odsto godišnje, u Srbiji je pet puta veća, a doznake albanskih rodoljuba, uglavnom iz Grčke i Italije, čine 15 odsto GDP koji je 6.200 dolara i sličan je GDP-u Srbije. Srbija više ne pominje koliko deviza žanje od Srba u rasejanju.

Iako više od polovina zaposlenih Albanaca radi u poljoprivredi, oni proizvode 20 odsto GDP-a. Albanija je bila najsiromašnija evropska zemlja, ali se GDP više nego udvostručio za za poslednjih deset godina. Danas četvrtina Albanaca obitava ispod linije siromaštva. U Srbiji ih je upola manje zahvaljujući i tekovinama “socijalizma sa ljudskim likom”, nasuprot diktaturi gotovo milion bunkera u Albaniji.

Albanija izvozi za 1,2, a uvozi u vrednosti od 3,6 milijardi dolara. Inostrani dug je 1,5, a rezerve deviza i zlata 1,7 milijardi dolara.

Albanci su veoma mlada populacija – prosečno imaju 28,9 godina. U Srbiji, prosek je 40,4 godine. Samo 1,4 odsto stanovništva u Albaniji nisu etnički Albanci. Među njima ima i Jugoslovena. Petina stanovnika su pravoslavci, a deset odsto rimokatolici. Ni kao republika ni kao kraljevina Albanija nije imala državnu religiju, a posle Drugog svetskog rata je zvanično proglašena prvom ateističkom zemljom na svetu.

Do vremena komunizma pismeno je bilo 15 odsto stanovništva Albanije. Danas je nepismeno jedan odsto, a u Srbiji 3,6 odsto stanovništva.

Vladaoci upravljaju narodima, a interesi upravljaju vladaocima, izreka je iz 1638. pa je Albanija 2008. direktno uložila u Crnu Goru milion, a godinu dana ranije manje od 200.000 evra. Srbija je za četiri godine investirala oko 200 miliona evra u suverenu, bratsku Crnu Goru. U Crnoj Gori 32 odsto stanovništva čine Srbi, a 5,03 odsto Albanci.

Ni dvoglavi orao kao simbol nacionalne posebnosti, nije zajednički imenitelj Albanije, Crne Gore i Srbije. Dvoglavi orao sleteo je i na znamenja Republike Srpske, Jermenije, Austro-Ugarske, Vizantijskog carstva, Svetog rimskog carstva, Seldžučkog carstva, obeležje je masonerije, Kurana…

U Otomanskom carstvu Albance i Srbe su različito klasirali. Prve su nazvali “arnauti” što na turskom znači “tvrdoglavi” jer im pet vekova nije dojadilo da se bune. “Raja” je ekumenski princip na način Porte – istovrsnost pravoslavaca i katolika.

U Drugom svetskom ratu, za razliku od Srbije, Albanija je oslobođena bez sovjetske pomoći. Albanija je jedina evropska zemalja u kojoj je na kraju holokausta živelo više Jevreja nego pre rata.

“Izvršen je pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom”, opominjao je Dimitrije Tucović 1914. godine u spisu “Srbija i Albanija” (u originalu “Srbija i Arbanija”). Tucović je pred pogibiju u Prvom svetskom ratu pisao o zločinima nad Albancima tokom balkanskih ratova kada je Srbija okupirala Albaniju.

Srbija “nije ušla u Arbaniju kao brat”, a srpska vlada je proglasila albansko stanovništo “za ljudski odrod prema kome vredi samo upotreba grube sile… Arbanaska sela, iz kojih su muški blagovremeno izbegli, behu pretvorena u zgarišta. To behu u isto vreme varvarski krematorijumi u kojima je sagorelo stotinama živih žena i dece”. Tako je jedan od osnivača Srpske socijaldemokratske partije opisao agresiju na zemlju koja je proglasila nezavisnost.

Tri godine kasnije, u Prvom svetskom ratu oko 54.000 srpskih vojnika spasilo se povlačenjem preko suverene Albanije na Jadransko more. Odstupnicu su Srbima čuvali Albanci. Tako je u prošlom veku skončala srpska kraljevska želja za “lukama na toplim morima”.

Vrhovni komandant napadačke vojske bio je Petar I zapamćen na pogrešnoj strani istorije kao “Oslobodilac”. Drugi vrhovni komandant Petar I dokopao se mora. Ugradio se u istoriju kao “Veliki”, iako je zaposeo Baltik koji je ledeno more.

Tamara Kaliterna
broj 66, maj 2010.