Vlada Srbije, držeći se pravila svetog trojstva liberalne ekonomije, organizovala je sastanak političke vlasti, poslodavaca i sindikata ne bi li dospela do kriznog programa ravnoteže odnosa glavnih aktera. U principu nije to loša inicijativa. Simbolika održavanja skupa 14. aprila na terenu zaposlenih (Dom sindikata) trebalo je da pokaže blagonaklonost vlade i poslodavaca. Ni to nije loše. Glavne tačke rasprave: smanjenje poreskih opterećenja na zarade i davanje preduzetnicima na upravu loša preduzeća, takođe nije loš potez – u principu. Šta će od svega ispasti – videćemo.
Nezadovoljnih ima – sindikat Nezavisnost i Asocijacija malih i srednjih preduzeća. Prvi su pozvani, ali izostali sa skupa, a drugi, iako okupljaju 67,2 odsto ukupnog broja zaposlenih, nisu ni pozvani. To već unosi sumnju u časne namere političkih i ekonomskih moćnika. No uspe li namera da se smanje tenzije, izbegne otpuštanje radnika i stimuliše privredni rast biće to korisno po čitavu zajednicu.
Rez po rez – porez
Obećano smanjenje poreskih opterećenja na zarade, iako ograničeno i uslovljeno, odudara od veoma konzistentne dosadašnje haračke politike srpske države. Osnovna je stvar da država, nemilosrdna prema obveznicima, nema dovoljno novaca ni da obezbedi svoje funkcionisanje. Dokaz je da uprkos nerealno optimistički planiranih prihoda budžeta predviđa deficit u ovoj godini od 107 milijardi dinara. Da bi se pokazala milosrdnom prema nekome (zaposlenima u ovom sticaju) mora biti nemilosrdna prema nekom drugome, da bi nakrmila te pare. Pre svega, mora biti nemilosrdna prema sebi – smanjiti sopstvene troškove. Iako je na to nagone svi od javnog mnenja – koje je ne brine previše, do MMF – koji je brine, ali pokušava svim mogućim metodama da ga dovede u zabludu, malo je verovatnoće da će imati snage da nešto zaista uradi na smanjenju poreza.
Podaci Svetske banke o odnosu poreza prema BDP govore da je Srbija negde oko sredine na svetskoj listi sa 34,1 odsto. Privlači pažnju da javna potrošnja kod nas iznosi 45 odsto BDP. Nešto tu ne štima. Uprkos relativno niskoj stopi poreza, International Finacial Corporation rangira Srbiju, zbog lošeg poreskog sistema, neefikasnosti naplate, proizvoljnosti poreskih organa rangira Srbiju na 136. mesto od moguća 183. Protivno medijskoj halabuci Amerika nije među zemljama sa najmanjim porezima (28,2 odsto) već su to najsiromašnije zemlje Ekvatorijalna Gvineja (1,7 odsto), Bahrein (2,4), Čad (4,2), Burma (4,9), Angola (5,7) dok su najveća opterećenja u Danskoj (50), Švedskoj (49,7), Belgiji (46,8), Austriji (43,4 odsto). Pritom je u zemljama sa najvišim stopama oporezivanja ponajmanja povika na poreze. Zašto? Pokušaću to da objasnim anegdotom. Negde početkom osamdesetih godina intervjuisao sam Mihajla Milojevića, direktora, tada uspešne industrije alatnih mašina „Lola Ribar“, i postavio mu pomodno pitanje: Da li je naša država skupa? Odgovorio mi je da tu, svesno pogrešno postavljenu tezu, zastupaju uglavnom neuspešni privrednici, jer je suština problema šta građani i privreda dobijaju kao protivvrednost za porez koji plaćaju. Tako da jeftina država može biti vrlo skupa i obratno.
Od Marka Aurelija (druga polovina drugog veka) koji je poreze definisao kao cenu civilizacije, dakle morao i on da ubeđuje svoje savremenike o potrebi poreza, neprekidno traje borba protiv njih. Američki predsednik Ronald Regan, populistički je skresao poreze i zahvaljujući tome dobio i drugi mandat, ali je za sobom ostavio do najveći državni dug u istoriji SAD do tada. Platili su ga građani naknadno, povećanjem poreza pod Bilom Klintonom, koga bilans njegovih mandata uvršćuje među najbolje američke predsednike. Niko normalan ne uživa da daje pare državi, međutim, kad već plaća treba od nje da traži uslugu koja opravdava date pare. Ako je potrebno naravoučenije, onda je na građanima Srbije da od svoje države traže racionalno funkcionisanje i konkurentnost, a MMF će je i onako terati da smanjuje svoje troškove kako bi bila solventan dužnik.
Narod je u redu, ne valja elita
Mi smo siromašna i organizaciono razorena zemlja. Mnogo veće i trajnije štete od bombardovanja NATO nanela je zemlji decenija kombinovane političke diktature i organizacionog rasula. Državna administracija je postala najvećim delom besmislica u sistemu gde su pojedinci vladali kako su hteli. Primera radi, Narodna banka je za potrebe režima i rata štampala novac do rekordne svetske inflacije, policija je jurila političke protivnike, a lopovi i razbojnici su se bavili „akumulacijom kapitala“, carina je data u ruke Mihalja Kertesa da zgrće pare režimu i pojedincima bez ikakve kontrole… Došlo je do preloma i Srbija je stekla vladu kvalifikovanih osoba kakvu dugo neće imati. Ubijen je predsednik da se ne bi krenulo putem stvaranja evropski kompatibilne države. Kasnije vlade, pa i sadašnja, uslovljene su političkim balansiranjem sa najgorim tendencijama u društvu. Za ovogodišnji budžet, na primer, ministarka finansija kaže da bi sasvim drugačije izgledao da vlada nije koaliciona, te da ne mora da vodi računa i o žestokim populističkim pritiscima opozicije. Pritisak ratnih bogataša i novopečenih tajkuna dodatno steže konopac na rukama operativaca. Njihov slalom između zahteva samo sve više ruši poverenje u vladu i državu. Taj akumulirani račun se plaća.
Kad sam rekao da smo siromašna zemlja mislio sam prevashodno na ono što ekonomista i broker, Dragan Kuljača, u svojoj antropološkoj analizi Srbije navodi. Citiram prema rukopisu knjige: „Moguće je preokrenuti tok događaja i preobraziti neku zemlju… Tu je delotvoran Kantov vaspitni princip: organizovati, disciplinovati, civilizovati, moralizovati, kultivisati, a za sve to potrebni su kvalitetni ljudi, dobre institucije i organizacija. Kad na vrhu postoji kvalitet i kritična masa pameti i poštenja, po sistemu spojenih sudova i ugledanja, vrlina se prenosi na sve slojeve društva. Vrlina, kao i porok, može biti zarazna, kako kaže Emerson, nekada je vrlina samo jednog čoveka u stanju da podstakne i preobrazi ostale. Sredinom devedesetih godina japanski stručnjak za Istočnu Evropu Masajuki Ivata (Masayuki Iwata) posetio je Srbiju i zaključio: Srpski narod ima čvrstinu i radni duh, potencijal za razvoj, napredak i učenje, ali politička elita, duhovne vođe i intelektualci ne umeju da taj potencijal probude, usmere i iskoriste u produktivnom i efikasnom smislu“.
Najnoviji od produkata koji sadašnja generacija upravljača Srbijom podnosi MMF-u je „Plan za ekonomsku stabilizaciju Srbije“. Ključne tačke tog programa su uštede u javnom sektoru od 89 milijardi dinara i dodatni prihodi, povećanjem i uvođenjem novih poreza od 16 milijardi dinara, uz napomenu da se odustaje od solidarnog poreza na zarade u iznosu od 6 odsto, koji je predložio MMF. Uprkos tvrdnji ministarke finansija da je ovogodišnji budžet razvojni, ni u njemu ni u ovim dodatnim obećanjima MMF-u koja će ga prekrajati, nema pravih razvojnih elemenata već samo krpež. Kakav je razvoj moguć ako se u budžetu od 797 milijardi dinara rashoda, za investicije predviđa 26 milijardi i to iz budžeta 15, a iz Evropske unije 10 milijardi. Dakle dve petine planiramo drugima da ulože u naš razvoj. Pritom u rizike koji mogu da ugroze realizaciju budžeta ministarka finansija ubraja: trajanje recesije, cene na svetskom tržištu (nafta), rast kamatnih stopa, ali i političku nestabilnost u zemlji, odsustvo podrške reformama, inflaciju, promenu kursa i rizik smanjenja priliva stranog kapitala kao i mogućnosti zaduživanja. To kad se sabere sve lepe reči čini kao kulise Potemkinovog sela. Da se nije odustalo od uvođenja solidarnog poreza na zarade politička nestabilnost i protesti verovatno bi zasenili sve ostale rizike.
Država kreira nelikvidnost
Po malo je neočekivano to odustajanje. Najlakše je i najsigurnije oporezovati plate, tu nema utaje, jer se porez naplati pre isplate plata, a mali procenat povećanja donosi velike pare u državnu kasu. Razlog može biti dvojak: ili su političari naprasno postali humani, ili je već dogorelo do nokata pa procenjuju da lako mogu odleteti ako preteraju. Ukupno poresko opterećenje u Srbiji je u podnošljivim okvirima, međutim nepodnošljivi su porezi i doprinosi koje preduzeća plaćaju. Reč je o malim i srednjim preduzećima koja čine čak 99,8 odsto svih preduzeća, zapošljavaju 67,2 odsto radne snage i ostvaruju 58,7 odsto ukupnog profita. Među ovima nisu bogataši, oni koji su ravnopravni samo na papiru, jer imaju lakši pristup do kredita, manje su kontrolisani, drže pod svoje političare i dele deo vlasti sa njima. Malo ih je ali su moćni i uticajni. Mali jedva preživljavaju i da po malo ne izvrdavaju propise ne bi ni opstali. Ako pomislite da im vlasti zato gledaju kroz prste grdno se varate – velikima se gleda kroz prste, a male jednostavno ne uspevaju da stignu sve da oderu – mnogo ih je. Oni se pak snalaze angažujući spoljne saradnike preko studentske zadruge, naduvavajući troškove reprezentacije i putovanja, izvlače novac preko autorskih agencija koje vode umetnici oslobođeni poreza do 30.000 evra, nabavljaju opremu (kompjutere) zaposlenima preko preduzeća i uglavnom sitnim muvanjem, koliko da se preživi. Budući da je porez na masu plata 63 odsto, to znači (računovodstveno) da svaki zaposleni radi do pred kraj prve dekade avgusta za državu, a tek od tada za sebe.
Siromašna zemlja ima razlog više da juri one koji ne prijavljuju i ne plaćaju porez, jer se njihov neplaćeni deo preliva u sve veće namete na one koji su pošteni ili ne uspevaju da utaje. Od 2003. godine sve intenzivnije raste količina utajenog poreza i računa se da je akumulirana suma 850 miliona evra. Sem toga naplata poreskih prihoda neprekidno pada. U 2008. godini bili su za 53,9 a prošle godine za 61 milijardu dinara manji od planiranih. Planirani prihodi od poreza i akciza i ove godine su „avangardni“. Ljudi koji ih planiraju nisu neznalice. Jednostavno na osnovu tako planiranih budžetskih prihoda planiraju se i rashodi. Na primer, sume za pojedina ministarstva. Tako je njima u startu omogućeno da troše više nego što bi „domaćinski“ bilo moguće. Još nije bilo da rashodi budu manji od planiranih. Posle sledi rebalans i svađe, ali je dotle već kasno. Naše rasipništvo ima dugu tradiciju. Izvesni Lj. St. Kosijer u časopisu „Bankarstvo“ iz 1932. godine piše: „Srpski vladari, od cara Dušana pa na dalje, nikada nisu štedeli…“
Sećate li se još nekoga, sem vlasnika „Kurira“, ko je ozbiljno odgovarao zbog neplaćanja poreza? A od hvatanja utajivača svaka država pravi halabuku, kako bi zastrašila druge i napravi reklamu sebi. Od pomenute 2003. godine poreski organi su podneli 9.271 prijavu, od njih je 2.931 postala pravosnažna, 206 se prvostepeno završilo kaznom zatvora. Računa se da kod nas ima preko 3.000 plovnih objekata preko 15 metara dužine, koji se tretiraju kao jahte, a regularno prijavljenih ima samo 3. Privatnih aviona i helikoptera ima 10. Na tu vrstu luksuza biće povećan porez za 40 odsto, međutim, valja ih prvo evidentirati. Prihodi od povećanog poreza neće biti preveliki, nisu to ni na Kapriju, ali su polazna tačka za kontrolu ostalih prihoda vlasnika i najčešće otkrivanje mnogo većih utaja. Nije reč o osveti bogatima, nego o državi koja mora da pokaže kako je efikasna i tako obezbedi sebi autoritet. Zbog potpuno nepojamnih propisa poreska služba nema prava, pod pretnjom kazne od 100 do 300 hiljada dinara, da pokrene postupan naplate ukoliko je firma u privatizaciji, stečaju, reorganizaciji ili likvidaciji. Najveći deo izgubljenih poreskih prihoda potiče otuda.
Linijom manjeg otpora država umesto da obezbedi bespogovornu naplatu poreza (nije džaba u Americi utaja poreza krivično kodifikovana na najvišem mestu) ova naša uglavnom pribegava onome što joj je najlakše: povećanju PDV i poreza na plate. Dakle, nasilju na one koji nisu u stanju da joj umaknu ili da je korumpiraju. Što se obećanog smanjenja broja zaposlenih tiče interesantna je studija koju je radio Univerzitet u Nišu i koja pokazuje da je u državnoj administraciji Srbije zaposleno 3,3 puta više (30.624 prema 9.086) činovnika nego u Austriji (8,1 milion stanovnika, prema 7,4 u Srbiji) te da se u Srbiji elektronski može obaviti 27, a u Austriji skoro 100 odsto administrativnih poslova. To su činjenice koje opravdavaju potrebu smanjenja, modernizacije i koncentracije službi, međutim jako ružno, nekako osvetnički deluje, licitiranje broja onih koje treba otpustiti: 1.800 + 800, pa 3.000, pa 8.500, pa 10.000… kao da neko sadistički uživa u tome što će ljude isterati na ulicu i svrstati ih u socijalne slučajeve, koji padaju državi na teret. Mnogi od njih ni danas nisu u zavidnoj situaciji. Čista plata službenika poreske uprave sa 30 godina radnog staža iznosi 22.000 dinara. Takav službenik je idealno pozicioniran da ga se korumpira.
Jedna jermenska poslovica kaže da je nemoguće opljačkati gologa. Mi još nismo goli pa prostora još ima, međutim, nismo ni daleko. Evo nekoliko naslova iz novina: Građevinska industrija na kolenima, Tiho umiranje metalske industrije, Otkaz za 30.000 tekstilaca, Propast novopazarske privrede… dakle odumiru grane i teritorije, a ne samo pojedina preduzeća. Najgore je što ni država nije u osetno boljem stanju. Prošle godine dugovala je privredi 1,4 milijarde evra, a to je danas 140 milijardi dinara, odnosno sakriven još jedan budžetski deficit i to veći od onog javnog za 33 milijarde. Posledica toga je čitav lanac međusobnih neplaćanja. Kad država ne plaća što bi plaćali drugi. Oko 60.000 preduzeća je u blokadi. Sve to koči privrednu delatnost, smanjuje dohodak i poreze koji slede, pa tako zatvara krug bezizlaznosti. Ukratko, na vidiku nema ni sopstvenog ni uvoznog optimizma. Šef kancelarije Svetske banke Sajmon Grej, nam je stavio do znanja da je za Srbiju „vreme rasta na stranim investicijama – prošlo“. Direktne strane investicije 2006. godine su iznosile 3,4 milijarde evra, 2007. 1,82, pa 2008. 1,81 i prošle godine prema prethodnim podacima samo 745,5 miliona evra.
Zaključak je najbolje da izvede svako za sebe. Ja, na primer, procenjujem da je dobro ako ne bude gore nego što jeste, za bolje nema osnova. Oni koji su nam nekada pomagali pomažu sada samima sebi. A i kada bi hteli, dovoljno je da pogledaju neki TV prenos iz naše Skupštine pa, i ne razumevajući šta se tamo kaže, shvate gde bacaju pare. Onaj citirani profesor Ivata smatra da naš glavni problem predstavljaju politička elita, duhovne vođe i intelektualci, a njima nema ko da otkaz kao neproduktivnom višku, sem građana Srbije.
Srbija na Zapadu 5: Beograd je svet, a Srbija?
Srbija na Zapadu 3: Čovek je naše naveće – siromaštvo
Milutin Mitrović
broj 66, maj 2010.
Usledio je rat, promena političkog sistema i koncepta razvoja. Srbija je krenula, uz ideju kolektivizacije vlasništva, u industrijalizaciju surovo uništavajući sve što joj je na putu. Mnogi to ne vole da čuju, ali ekonomija ume, na određen rok, da profitira od nasilja (Kina je danas najbolji dokaz, a bila je to i pukovnička Grčka) pa su se transformacija i napredak zemlje odvijali brzo i efikasno. Celokupan politički marketing tog vremena bio je usmeren ka slavljenju rada. Pevalo se, od stiha koji je ovde međunaslov, pa do „Na našoj prvoj lokomotivi / pisaće reči živeo rad“ ili „to su naših ruku dela / da nam živi, živi rad“ i tome slično. Sve to davalo je rezultate, ali nedovoljne. Tek kada se shvatilo, posle raskida sa ortodoksnim komunističkim blokom 1948. godine, i došlo na ideju da se olabavljeno nasilje kombinuje sa elementima tržišne privrede, nastao je razvoj kakav nije ponovljen nikada kasnije. Od 1957. do 1960. godine (razmah samoupravljanja) prosečna godišnja stopa rasta iznosila je 11,3 odsto (Ibrahim Latifić: Jugoslavija 1945 – 1990.???) što niko tada u Evropi nije imao. Istina, to je stopa za Jugoslaviju u kojoj je Srbija uvek bila oko proseka, a u razdoblju od 1966. do 1972. godine njena stopa rasta bila je veća od jugoslovenskog proseka. 
Ne bih da zapadnem u pomodarstvo pa da veličam sistem koji je bio bolji od seljačkog društva, bolji od realsocijalizma, po nekim stvarima bolji i od Zapada, ali ga je utkano političko nasilje činilo lako kvarljivim. Jedan beogradski „korenović“ mi je nedavno rekao: „Rastao sam u porodici koja je uvek bila antikomunistička, ali slutim da je u komunizmu bilo ipak bolje nego danas“. Književnik Svetislav Basara, u „Danasu“, u komentaru (26. februara) piše kako je UDBA bila bolja od današnje BIA: „Udbaši su, mlada gospodo, bili cvet srpstva“. To je već previše, čak iako se kao kukavičije jaje podmeće kao satira. Bilo je dobro probranih i briljantno pametnih udbaša, ali UDBA – kao institucija ne zaslužuje odbranu i hvalu. Jugoslovenski sistem je besumnje imao humane i socijalne konotacije, međutim njegovo je urušavanje nastalo dobrim delom zbog tajnog opresivnog aparata koji je vlast branio od slobodoumlja. Pripadam generaciji koja je odrasla na francuskim filmovima, poput „Porte des Lilas“, Rene Klera u kojem Žorž Brasans (Georges Brassens) ni na snimanju neće da ustane kad policajac uđe u bistro, iako je tako scenariom predviđeno. Imam, pak, prijatelja policajca, koga je nasledilo Miloševićevo vreme, pametnog, širokogrudog, i zato smaknutog da je jedva glavu sačuvao. No to ne utiče na moju ocenu ni Miloševićevog ni prethodnog policijskog sistema. Apsolutno je ekonomski i razumski kontraproduktivno vraćati se manje ili više prošlim vremenima, pa po modelu onog „Pusto tursko“ – pamtiti sevdahe, a zaboravljati kolce na koje su nam naticani pretci. Razuman narod živi prevashodno razmišljajući o sadašnjosti i budućnosti. 
Većina kod nas oseća, ali ne zna dovoljno koliko je siromašna. Na primer, prosečna zarada u Srbiji (januar 2010.) u februaru 2010. iznosi 32.336 dinara sto je okvirno 325 evra. U Vladičinom Hanu prosečna zarada zaposlenih iznosi 14.9941, a u Beloj Palanki 13.357 dinara. Sa tim se ne da živeti, i ta će se provalija između Beograda i unutrašnjosti još jednom osvetiti, kao 1972. (rušenje „tehnomenadžera“) i 1989. (14. kongres SKJ) kada je mrak odneo prevagu. Naveo bih da u Italiji, koja odmah ispod proseka Evropske unije granica siromaštva iznosi 599,80 evra, što je oko 60.000 dinara. Socijalna pomoć iznosi 398 evra (39.000 dinara), pomoć koju primaju privremeno nezaposleni radnici iznosi u proseku 800 evra (80.000 dinara) kolika je plata dobrog dela redovnih univerzitetskih profesora kod nas. Ministar Rasim Ljajić navodi da je produktivnost kod nas za 42 odsto niža od evropske. Uporedimo li je sa zaradama videćemo da je taj pokazatelj diskutabilan. Nema impulsa koji bi produktivnost povukao napred, čak ni onu tehnološku. Industrija je zastarela, a investicije u nove tehnologije su minimalne. Pare koje dobijamo iz sveta koriste se najviše za pokrivanje socijalnog mira. 
Pokušajmo, na osnovu kanadskog primera, da zamislimo nekakvu Wook Yeremich Building i tapiseriju u holu Ministarstva spoljnih poslova u Beogradu. Nema sumnje da bi na toj tapiseriji pisalo: „Kosovo je Srbija“. To je nedvosmisleno centralna odrednica akcije našeg ministra spoljnih poslova, štaviše, opsesija. Kad sam se mašio da kao dokaz navedem njegove reči izgovorene na tzv. Savindan, ustanovio sam da je pre mene, i verovatno bolje od mene, taj povod komentarisao Vladimir Gligorov u Peščaniku: „Tadić je u Savetu bezbednosti rekao kako bi 2010. mogla da bude godina rešenja za Kosovo. Vuk Jeremić je, pak, u Crnoj Gori rekao: ’U borbi za Kosovo nećemo popustiti ni pedalj. Kosovo se branilo vekovima, branimo ga mi danas, braniće ga oni posle nas’. Kako te dve izjave usaglasiti? /…/ Jeremić, međutim, smatra to nepoželjnim: cilj nije rešenje, već borba neprestana. Ona traje vekovima. Nju su nam u amanet ostavili naši preci, a mi ćemo je ostaviti u nasledstvo našim potomcima. Zašto se toj borbi ne vidi kraj? Zato što je cilj neostvarljiv. Tadić misli da se rešenje može naći ove godine, može se pretpostaviti da pod rešenjem ne misli na spremanje potomaka za neprestanu borbu za Kosovo. Jeremić kaže da je reč upravo o tome: večna, besciljna borba“.
Početkom osamdesetih, posle onih nizova rudarskih i građanskih pobuna na Kosovu pisao sam, a imao sam utisak da dobar deo razumnih ljudi isto misli – da Kosovo više ne pripada ni Jugoslaviji, ni Srbiji. Kada su posle toga kosovski Albanci pokazali sposobnost da uprkos ogromnom opresivnom aparatu vojske i policije organizuju sopstveno paralelno školstvo, zdravstvo, administraciju i državu, bilo je definitivno jasno da se silom tu više ništa ne može postići. Nedostajala je pamet, pa je sila nadvladala. Problem je što u tome kontinuitet nije prekinut. Ne u senci, nego u mraku Kosovskog pitanja, ostaje centralni kurs naše spoljne politike. Proklamovana je naime strategija „četiri stuba“ (EU, Rusija, SAD i Kina), a onda se tu nekako umuvao i peti stub – nesvrstani. Time definitivno naša spoljna politika liči na neuspešni rimejk one tzv. Titove – balansiranje između velesila i stvaranje bloka koji će to balansiranje učiniti mogućim i isplativim. Bojim se da u tom kontekstu današnji ministar deluje kao Bora Jović u Titovoj maršalskoj uniformi na Koraksovoj karikaturi. Spoljnu politiku koja je kulminirala nesvrstavanjem stvarali su od „srpskih kadrova“ Koča Popović, Marko Nikezić, Mirko Tepavac… imena velikog formata. Njima nesvrstavanje nije trebalo zbog minornih interesa (na Kosovu), nego zbog interesa više od polovine skrajnutog čovečanstva. Njihova politika se nije zasnivala na rasističkom verovanju da će „preveslati“ nekog smušenog Afrikanca ili Azijatu da ne prizna nezavisnost Kosova. Pritom je zbog pogrešno odmerene politike Srbija tokom prošle godine odbila da podrži 24 deklaracije Evropske unije, kao da se ne bi zamerila nekom od „nesvrstanih“ diktatora, kršitelju ljudskih prava ili sumanutih gospodara nuklearnih arsenala u Severnoj Koreji i Iranu.
Početkom godine Prelazni trgovinski sporazum sa EU stupio je na snagu. Taj „veliki politički uspeh“ nema baš nikakvog značaja, jer je još od početka decenije našoj privredi omogućeno da bescarinski izvozi u EU. Suština je u onome što je stručnjak za ekonomska pitanja Delegacije EU u Srbiji, Alberto Kamarata rekao: Srbija nudi količinski nedovoljno i nedovoljno kvalitetne proizvode. Smatram da profesor Mlađen Kovačević uopšte ne paniči kad predlaže da se formira tim nezavisnih stručnjaka za reforme i kada to podupire poraznim podacima Svetskog ekonomskog foruma da se Srbija od 133 analizirane zemlje po konkurentnosti nalazi na 93. mestu, po intenzitetu odliva mozgova na 132. mestu, po dominaciji na domaćem tržištu na 131. mestu, po obimnosti državne regulative na 129. mestu, po uspešnosti rešavanja društvenih konflikta na 124. mestu, po visini štednje na 123. mestu, po makroekonomskoj stabilnosti na 113. mestu, po antimonopolskoj politici na 130. mestu, po organizovanom kriminalu na 109. mestu (za 12 mesta lošije samo za godinu dana)… Dakle po svim kriterijumima na samom začelju u relevantnom delu sveta.
Zemlja koja u spoljnotrgovinskom prometu stvara dugove, uvozeći mnogo više nego što izvozi, nema ni glavni izvor prihoda za podmirivanje obaveza ranijih dugova. Kumuliranje deficita u spoljnoj trgovini iz godine u godinu (6,5 milijardi evra za 11 meseci 2009.) mora da dovede do gomilanja dugova, a nesposobna sadašnja generacija na vlasti (važi i za opoziciju) zamagljuje stvarno stanje, prebacujući svoje obaveze na buduće generacije novim zaduživanjima. Državni dug Srbije iznosio je prošle godine 9,85 milijardi evra. Budući da je BDP Srbije negde oko 30 milijardi to znači da samo državni dug iznosi jednu trećinu (precizno: 31,3 odsto) svega što je stvoreno radom, izraslo iz zemlje, rodilo u šumama, izmrestilo se u rekama, palo s neba. Ako uzmemo u obzir da je 2008. dug iznosio 25,6 odsto BDP onda je jasno da se država sunovraćuje, kako zbog neracionalnog poslovanja, tako i zbog pada BDP tokom krize. Pritom su najnovija natezana sa MMF oko smanjivanja cene države (penzija i državnog aparata) očit primer kako korake ka ozdravljenju državnih računa preduzimamo tek pod spoljnim pritiscima. Valja razumeti da MMF u osnovi baš briga hoćemo li mi otići na doboš. Njegovi zahtevi su samo pokušaj da se obezbedi pri davanju novih kredita i pokušaj da nas natera da budemo sposobni da ih vraćamo. Ukoliko ne tražimo njihove nove pare, a u stanju smo da im vraćamo ono što smo već dobili, možemo mirne duše da tonemo dokle nam volja. MMF nije socijalna ustanova.
Političke, dakle svetovne, vlasti potrudile su se da stupanje na snagu odluke o ukidanju viza pretvore u još jedan doček Nove godine u skupštini Beograda sa sve vatrometom i ispraćajem pedesetočlane ekspediciju i potpredsednikom vlade Božidarom Đelićem, u ulozi srpskog Amundzena, u istraživački pohod po evropskim gradovima. Dominatan utisak članova ekspedicije, po povratku, da su građani EU „drugačiji nego što smo ih zamišljali“ – prijateljski, predusretljivi i radoznali, otkriva koliko je efikasno usađen strah od spoljnog sveta kojem kao bismo, ali i ne bismo, da pripadamo. S druge strane stoji i omalovažavanje odluke EU, jer je „pravo na slobodu kretanja elementarno pravo“, pa dakle nismo dobili ništa. Sloboda kretanja ptica i divljači regulisana je brojnim propisima, postoje vazdušni i zemaljski koridori za njih, a za ljude su regulisane prepreke, a ne sloboda. Od vremena stvaranja nacionalnih država ljudi su se morali oprostiti od „prirodnog“ prava na slobodu kretanja.
Na jednom forumu Blica, o religiji, dr Bogić Vraneš, nazvao je mitropolita Amfilohija srpskim Homeinijem. Zasmetalo mi je, pa sam uzeo ponovo u ruke Homeinijevu knjigu „Vladavina islama“, koju su mediji nazvali „Homeinijev Mein Kampf“ i uverio se da je iranski verski lider bio mračna, ali ozbiljna i konzistentna ličnost. „Oni su još uvek iza nas u pravu na ljudsku sreću – piše Homeini za Zapad – iza nas u širenju moralnih vrednosti, i iza nas u stvaranju duhovnog umesto materijalnog progresa“. Po sadržaju sličnost je nedvosmislena, ali bez onih ačenja sa „bircuzima“ i ovozemaljskim i nadzemaljskim carstvima o kojima Amfilohije govori. Mitropolitova politička poetika ima sigurno sledbenika više nego što je puna sala Kolarca u kojoj je govorio i gde su ga iz prvog reda pomno slušali Koštunica, Samardžić i Bećković. Ta imena srećemo i u proglasu „200 intelektualca“ za Referendum protiv ulaska u NATO. Ne trpim vojsku, rat, silu, pa prema tome i NATO, ali sam siguran da bi ulazak u tu organizaciju odagnao kod naših suseda strah od Srba, čija je istorija puna ratovanja – provocirala je, istina bila i provocirana, da bezglavo uskoči u 4 do 5 lokalnih i 1 do 2 svetska rata. I drugima i nama NATO treba kao garant ili tutor da ćemo se ponašati shodno pravilima civilizovanog sveta i zaboraviti da smo „gord ratnički narod“. Jer kad se društvo raspilavi u kafani i danas odjekne ono: „I ope’ će, i ope’ će, ako bude sreće“. Ako od toga može da me spase NATO, ja sam za njega.
Red je da se vratim Svetozaru Markoviću, socijalisti koji je utopistički verovao da je spas u porodičnim zadrugama i oslanjanju na Rusiju, ali je realistički i veoma kritički analizirao otpornost Srbije na modernizaciju i uvreženo opredeljenje za zatucanost kao sistem. Evo šta on piše u „Srbiji na Istoku“: „Obična pamet misli da je državni poredak zato da se osigura svakom čoveku slobodan, miran razvitak, pa da se pomogne opštim sredstvima onde gde sam čovek ne može da pomogne. Ali u Srbiji je brzo postalo sasvim obrnuto: održanje birokratskog poretka postalo je cilj vlade, a svi ostali državljani – podanici, postali su sredstvo“. Pisao je to 1873. godine, a aktuelno je i danas. Milošević je došao na vlast proklamujući antibirokratsku revoluciju, a rezultat je bio povećanje broja birokrata za 17 odsto tokom njegovog predsednikovanja. Danas, Dinkić preti smanjenjem birokratskog aparata, ali tek pošto je to postavljeno kao uslov od strane MMF da bi se dobili naredni krediti. Mi jednostavno nismo u stanju da prepoznamo sopstveni interes, već nam je potreban tutor, neko ko će postojati kao viša sila, da bi nas naterao da uradimo nešto za sopstvenu dobrobit. Nije u pitanju glupost, već čvrsto uvreženi interesi jednog dela društva, koji u modernoj organizaciji države ne bi imali mesta i mogućnosti za vlast i lagodan život.
Privatizacija božijeg dara
Pošto više nije bilo parada i ambasada za rasturanje, ova gospoda sa stegnutim pesnicama su odlučila da pređu na strance. Tu priču već znamo. Za 12 dana četiri napada na strane državljane u Beogradu. Jedan sa tragičnim ishodom. A onda, dešava se neverovatna promena, narod je, poput Erika u crtaću, pojeo bananu. „Drugi deo Srbije“ počeo je da se budi, masovna aktivnost na Internetu, pisma žalosti roditeljima preminulog Tatona, paljenje sveća, protestna šetnja… Da li je neko morao da da život da bi se deo populacije koji se ne slaže sa nasilnicima digao na noge? U opštoj žalosti, vladajuće partije su stale iza Marša protiv nasilja, koji je trebalo da prođe istom onom trasom koju su zbog Parade ponosa ocenili kao nebezbednu i rekli da se tuda neće šetati do daljnjeg. Međutim, da ne rušimo tradiciju, najishabaniju stavku u trenutnoj političkoj demagogiji, jedan iz korpusa protesta je ipak otkazan, pogađate – iz bezbednosnih razloga. Naime, „Odgovor građana na nasilje“ je otkazan tako što je načelnik policijske stanice Stari grad pokušao da prebaci loptu na drugu opštinu, poručujući organizatorima da skup održe na Ušću. Izgleda da su najhrabriji novobeogradski policajci. Međutim, hrabrosti je našao i naš ministar policije. Nazvao je organizacioni odbor ovog skupa i rekao da ne može da zabrani skup protiv nasilja. Tako, dobili smo ideju da ne treba bacati svu odgovornost na policiju, pa ćemo pomenuti i tužilaštvo. Naime, u igrama bez granica društvenih apsurda, ono je odigralo bitnu ulogu. Neodlučnost pravosudnih organa da se suprotstave nasilju širom države verovatno je ohrabrila huligane u sprovođenju svojih planova. Ne možete potpuno kriviti ni pravosuđe, u zemlji u kojoj na suđenju veka (za ubistvo premijera) neko uspešno sabotira sudiji kočnice na automobilu. Logika “Zastraši pa vladaj” je više puta odnela pobedu nad racionalnošću i zakonom. Tako, vršilac dužnosti javnog tužioca povremeno smatra da je gungula oko Parade ponosa dozvoljena polemika u društvu, a naknadno se odluči da traži zabranu rada desničarskih organizacija. Uprkos svemu, ne možemo ni njega kriviti. Takođe, nećemo kriviti ni sportske klubove, koji finansiraju vođe navijača (inače veoma profitabilno zanimanje) zarad “sportskih” ciljeva, u koje spada i popodnevna razbibriga pesnicama, a nepotvrđeno je da spada i dilovanje droge (da nismo napisali “nepotvrđeno” prema dopunama omraženog Zakona o informisanju mogli bi da nas tuže, gde smeju novine da se bave onim čime ne smeju ni sudovi?). 
Danas se na televizijskim ekranima svakodnevno mogu čuti i odgovarajuće radio stanice. Radnim danima od 9h i 30 minuta na televiziji B92 emituje se emisija „Kažiprst“. U ovom slučaju se u redovan televizijski program ubacuje radijski. Preciznije, u radijski studio se stavlja kamera koja snima emisiju koja se emituje kao i svaka druga televizijska emisija. Pritom se ne ubacuje cela emisija već samo jedan njen deo, obično najzanimljiviji, a nakon završetka TV prenosa radijska emisija se nastavlja na klasičan način. Tu je i program radija „S“ koji se pušta na kanalima kablovskih operatera (Ikom) kao muzička podloga. Jedan od prvih pokušaja povezivanja radio i televizijskog programa bio je 6. oktobra 2000. godine, nakon rušenja starog režima. Tog jutra se na drugom programu Televizije Novi Sad, koja je tada bila sastavni deo RTS-a, emitovao program radija „021“. Još jedan način povezivanja ove dve vrste programa je putem uključenja radijskih voditelja u televizijske programe, naječešće jutarnje da bi se malo čuo i njihov glas na TV-u.
Palin i Džons upoznali su se tokom studija na Oksfordu šezdesetih godina, gde su zajedno nastupali u pozorišnoj trupi. Kliz i Čepmen sreli su se otprilike u isto vreme na Kembridžu, a Kliz je ubrzo upoznao i Gilijema u Nju Jorku, tokom turneje njihove glumačke trupe, čiji je član postao i Ajdl. Pošto su svi autori pisali skečeve znali su jedni za druge i povremeno sarađivali. Krajem šezdesetih Palinu, Džounsu, Ajdlu i Gilijemu kuća ITV ponudila je sopstveni šou, a Čepmen i Kliz su dobili još bolju ponudu od BBC-a. Klizu, međutim, nije odgovaralo pravljenej šou programa za dvojicu, delimično i zbog teške Čepmenove naravi. Kliz je zato i pozvao Palina u ovaj projekat, a on je u priču uvukao i ostale.