Slajder

Ukoliko dođe do eventualne prodaje firmi koje su u Srbiji u Agrokorovom vlasništvu, to bi moglo da razmrda pomalo uspavano domaće tržište kada je reč o spajanju i preuzimanju kompanija. Prehrambena industrija je i jedna od onih koja je do sada bila najatraktivnija za akvizicije, zajedno sa farmaceutskom, poljoprivrednom, pivarskom, industrijom cementa i bankarstvom. U poslednje vreme je sve zanimljivija građevinska industrija, gde se uveliko spekuliše i o pokušajima „neprijateljskog“ preuzimanja Energoprojekta.

Dešavanja u hrvatskom Agrokoru koji će zbog finansijskih problema morati da prekomponuje vlasništvo i upravu u brojnim preduzećima u sastavu tog koncerna imaće svakako posledice i na privredu Srbije. U vlasništvu Agorkora u Srbiji je šest firmi, najvećim delom u prehrani i trgovini, koje za sada stabilno posluju, ali njihovi radnici svakodnevno iščekuju vesti na koji način će se spašavati sada već nekadašnja poslovna imperija Ivice Todorića.

Agrokor je odavno bio u problemima zbog velikih dugova i uspevao je da novim zaduženjima investira, ali očigledno da se „preigrao“ i tako došao u situaciju da sada njegove obaveze iznose oko šest milijardi, od čega su 1,3 milijarde evra prema bankama. Za sada se ne zna da li su krediti uzimani preko firmi u Srbiji i pod kojim uslovima, a od toga će zavisiti njihova dalja sudbina.

Merkator prevelik zalogaj

Ukoliko dođe do njihove prodaje, to bi moglo da razmrda pomalo uspavano tržište kad je reč o spajanju i preuzimanju, odnosno akizicijama firmi u Srbiji. Agrokor je u delu proizvodnje u Srbiji vlasnik fabrike ulja Dijamant, fabrike smrznute hrane Frikom, fabike vode MG mivela i Kikindskog mlina, a u trgovini Merkatora u čijem sastavu su Idea i Roda. Za Dijamant i Frikom, kako navode stručnjaci, interes bi mogle da pokažu ne samo velike svetske kompanije, već i domaći biznismeni, dok u maloprodaji niko u Srbiji nema dovoljno novca za preuzimanje Merkatora.

Merkator je jedan od dva najveća trgovinska lanca u Srbiji, pored Deleza koji je od Miroslava Miškovića kupio Maksi, a zapošljava oko 8.600 ljudi i bio bi veliki zalogaj i za krupne međunarodne trgovinske kompanije. Najizglednije je da MG mivela bude prva Torodićeva firma u Srbiji koja će postati deo drugog sistema jer posluje u sastavu kompanije Jamnica u Hrvatskoj koja je ponuđena na prodaju, a pregovori se vode sa Koka kolom koja u Srbiji već ima firme Rosu i Nekst.

„Agrokor ima nekoliko atraktivnih kompanija u Srbiji i svakako bi mogle pronaći kupca ukoliko njihov vlasnik pod pritiskom poverilaca reši da ih proda. Teško je trenutno reći da li će se to desiti, a za sada nema tržišnih glasina da je doneta bilo kakva odluka, kao kada je u pitanju Jamnica oko koje se uveliko vode pregovori o prodaji”, rekao je za Biznis i finansije Nenad Gujaničić, projektni mendažer Vajs brokera.

Eventualni učesnici u akvizicijama Agrkorovih firmi u Srbiji, ali i u okolnim zemljama, mogli bi biti investicioni fondovi koji već u vlasništvu imaju dobre proizvodne kompanije u Srbiji. Pre svega, to je Mid Europa partners, najveći investicioni fond u centralnoj i istočnoj Evropi, koji je od aprila 2015. godine vlasnik velikih preduzeća Bambi, Knjaz Miloš i Imlek. Posle preuzimanja tih firmi fond je objavio da je spremio 100 miliona za nove akvizicije u narednih tri do pet godina, ali od tada se nije oglašavao koje kompanije „merka“, tako da bi Todorićeve nevolje za njega mogle da budu nova poslovna prilika.

Od domaćih biznismena niko nije voljan da otkriva da li i koje akvizicije planira, mada Petar Matijević i Miodrag Kostić, koji u vlasništu imaju desetine firmi, ne kriju da imaju planove da i dalje šire poslovanje, pre svega preuzimanjem šećerana, a na prodaji su samo one u vlasništvu grčkog Helenik šugara, u Žablju i Crvenki. Miroslav Mišković ne najavljuje akvizicije već investicije u poljoprivedu i izgradnju tržnih i poslovnih centara.

Šta interesuje „mladoženje“

Nove akvizicije planira većina svetskih kompanija, pa je otvorena mogućnost da se u njihovim planovima nađe i Srbija. Prema istraživanju konsultanske kuće PwC, 41 odsto generalnih direktora u svetu planira nove aktivnosti spajanja i akvizicija, između ostalog i zato da bi ušli u nove industrije. Moguće je i da će Telekom Srbija i Dunav osiguranje nekim kompanijama biti meta za akviziciju, jer država planira da izađe iz vlasništva u tim kompanijama.

„Sve veća globalizacija poslovanja dovela je do toga da spajanja i preuzimanja predstavljaju gotovo svakodnevnicu u poslovanju velikih korporacija. Glavni cilj ove vrste poslovne aktivnosti jeste postizanje sinergetskih efekata kroz vertikalnu ili horizontalnu integraciju sa ciljnom kompanijom”, objašnjava Gujanićić i dodaje da se ne može reći da je u Srbiji zabeležen veliki broj preuzimanja, ako se u to ne ubraja proces privatizacije, koji se uglavnom zasnivao na pronalaženju strateškog partnera prodajom kontrolnog paketa akcija, obično 70 odsto.

Najveći broj klasičnih preuzimanja desio se na Beogradskoj berzi u periodu 2002-2006. godine, kada su se kompanije, privatizovane po zakonu o svojinskoj tranformaciji (većinski vlasnici su bili bivši i sadašnji radnici), pojavljivale na ovom sekundarnom tržištu. U to vreme, kako je rekao Gujaničić, berza je faktički bila tržište firmi i obavljala je funkciju reprivatizacije. Kasnije, naročito nakon izbijanja svetske finansijske krize, nije bilo mnogo preuzimanja, delimično i kao posledica sve slabije ponude na tržištu.

Na pitanje u kojim oblastima je bilo najviše akvizicija u Srbiji, Gujaničić je rekao da je teško dati preciznu ocenu, ali su to svakako oblasti koje su bile najatraktivnije: farmacija, prehrambena industrija, poljoprivreda, pivarska industrija, industrija cementa, bankarstvo.

Rekordan broj merdžera i akvizicija, koje značajno utiču na ekonomski rast zemalja u tranziciji, u Srbiji se odvijao 2005. godine. Njihova vrednost dostigla je maksimum u 2006. godini, kada je priliv bio 4.387 milijardi dolara, zahvaljujući dolasku norveškog Telenora koji je za 1,53 milijarde evra kupio Mobtel. Druga po vrednosti bila je akvizicija Filipa Morisa, koji je 2003. godine od države otkupio udeo od 66,45 odsto u Duvanskoj industriji Niš za 518 miliona evra.

Do velike akvizicije je došlo kada je nemačka Štada preuzela vršačku farmaceustku kompaniju Hemofarm, a potom je Hemofarm preuzeo kompaniju Ivančić i sinovi. Ta akvizicija se, kako je rekao generalni direktor Hemofarma Ronald Zeliger, fantastično uklapa u poslovnu stategiju te kompanije. Nova kockica u tom mazaiku, odnosno druga akvizicija Hemofarma bila je kompanija Velexfarma, koja se bavi prometom farmaceutskih proizvoda.

Da je farmacija plodno tlo za akvizicije potvrđuje i slučaj leskovačke farmaceutske kompanije Zdravlje, koja je za deset godina promenila pet vlasnika. Loš primer je beogradska Galenika, koja ni u nekoliko pokušaja nije dobila novog vlasnika zbog velikih dugova, ali se pripema novi model prodaje te fabrike.

Značajne akvizicije u Srbiji bile su kupovine pivara, ali najviše ih je bilo u bankarstvu gde se i dalje mogu očekivati velike promene. Nedavno je Miodrag Kostić preko svoje AIK banke kupio Alfa banku u Srbiji, a završava i kupovinu slovenačke Gorenjske banke.

Neprijateljsko manipulisanje

Gujaničić je naveo da preuzimanje ili spajanje koje se karakteriše kao prijateljsko, ne mora uvek da znači i promenu menadžmenta, naročito u prvom vremenskom periodu. Naravno, ukoliko novi vlasnik nije zadovoljan dosadašnjim radom kompanije, to povlači sa sobom dovođenje nove uprave.

“U slučaju ‘neprijateljskog’ preuzimanja gotovo uvek dolazi do promene stare uprave jer kovanica ‘neprijateljsko’ dolazi upravo sa te adrese”, istakao je Gujaničić. A da ‘neprijateljsko’ preuzimanje preti jednoj srpskoj velikoj kompaniji, Energoprojektu, potvrdio je njen generalni direktor Vladimir Milovanović.

On je za Blic rekao da je promet akcijama Energprojekta na Beogradskoj berzi u februaru ove godine bio na nivou godišnjeg prometa za 2016. godinu. Ta trgovina je, kako je ocenio, realizovana pod sumnjivim okolnostima koje ukazuju na moguće manipulacije na tržištu kapitala sa kupcima skivenim iza zbirnih računa. To znači da povezana lica kupuju akcije tog beogradskog preduzeća i tako mogu postati vlasnici udela većeg od 25 odsto, bez obaveze da daju ponudu za preuzimanje svih preostalih akcija. O navodnim “neprijateljskim” pokušajima preuzimanja Energoprojekta, gde je država većinski vlasnik, govori se nekoliko poslednjih godina.

Srbija rekorder

Istraživanje revizorsko-konsultantske kompanije EY pokazalo je da je u Srbiji u prvom polugodištu 2015. sklopljeno ukupno 22 ugovora o spajanju i preuzimanju, dok ih je bilo 28 u istom periodu prethodne godine, ali je njihova vrednost skočila skoro 25 puta, na 700 miliona dolara. Po tom pokazatelju Srbija je imala najveću stopu rasta, u poređenju sa 11 zemalja centralne i jugoistočne Evrope, a po ukupnom broju i vrednosti akvizicija zauzela je osmo mjesto. Više od 50 odsto transakcija u Srbiji realizovano je između domaćih firmi, dok su 45 odsto bile ulazne poslovne transakcije, a pet odsto izlazne. U Srbiji se kao najaktivnija grana industrije u prvoj polovini 2015. godine pokazao građevinski sektor. Ukupno je u regionu obavljeno 647 transakcija čija je vrednost iznosila 16,5 milijardi dolara, što je povećanje od 2,9 odsto u poređenju sa istim periodom prethodne godine.

Marica Vuković
april 2017, broj 136.

Kuće koje levitiraju ili „žive“ zgrade sa fasadom od algi koje se koriste i za različite vrste proizvodnje, „žedni“ beton, mašine za veš koje se same uključuju pri najnižoj ceni struje, inteligentne infrastrukturne mreže za upozorenja na moguće kvarove i mnoga druga inovativna rešenja razvijaju se pre svega za gradove, u kojima će se rešavati budućnost svetske klime.

Kuća koja levitira?! Da, upravo to se događa u Japanu, gde kompanija Air Dashin Systems ugrađuje sistem na postojeće kuće koji im omogućava da levitiraju tokom zemljotresa. Levitacija objekta zvuči kao mađioničarski trik, ali ova japanska firma je zaista osmislila sistem koji omogućava da se kuća izdigne kada tlo počne da se trese. Tehnologija koja stoji iza ovog sistema, u suštini je prilično jednostavna. Kada dođe do zemljotresa, prvo reaguju senzori koji aktiviraju kompresore u roku kraćem od jedne sekunde. Velika količina komprimovanog vazduha izdignuće kuću oko 3 centimetra, omogućvajući joj da levitira iznad trusnih temelja. Unutrašnji sistem ventila kontroliše ravnomerno strujanje vazhuha ispod kuće, što joj garantuje strukturalnu stabilnost. Kada zemljotres prestane, konstrukcija se lagano vraća na svoje temelje. Iako je ovaj sistem do sada ugrađivan samo u kuće, Air Dashin Systems razvija slična rešenja za veće objekte, koji su i kritičniji kada dođe do zemljotresa.

Ovo je jedan od primera koji potvrđuje da je prirodna okolina zapravo infrastruktura na kojoj ljudi grade sve druge vidove sopstvene infrastrukture. Svi naši saobraćajni sistemi, gradovi, odbrambeni kapaciteti, agrokultura, elektrane, vodosnabdevanje i druga logistika moraju biti „dizajnirani“ prema prirodnom okruženju. U tom sistemu spojenih sudova, ono što je ljudska intervencija narušila u prirodnim zakonima, sada mora da nadoknadi kroz iznalaženje novih rešenja, koja će se ne samo prilagoditi promenama u klimi i životnoj sredini, već i pokušati da barem uspore dalja pogoršanja. Pametna rešenja, stoga su i pokušaj da umanjimo našu ranjivost u prirodnim okolnostima kada sve manji „udari“ izazivaju sve veće posledice.

Budućnost se rešava u gradovima

Različite studije sugerišu da će se budućnosti svetske klime odlučivati u gradovima. Urbana područja učestvuju u ukupnim svetskim emisijama CO2 već sa više od 70%, a to učešće verovatno će rasti u nadolazećim decenijama, posebno sa uvećanjem populacije. Ulaganja u infrastrukturu su potrebna i da bi se rešio problem urbanizacije. Naime, do 2050. u urbanim područjima verovatno će živeti onoliko ljudi koliko ih danas ima na svetu. A nova infrastruktura biće potrebna i za održavanje uloge gradova kao pokretača privrednog rasta: 600 najvećih svetskih metropola već je zaslužno za više od polovine globalnog BDP, dok se očekuje da će urbana područja u budućnosti još više doprinositi stvaranju bogatstva.

S obzirom na to da se tehnologija građenja menja vrtoglavom brzinom, povećanje potrebe za stambenim i radnim prostorima danas zahteva inteligentne koncepte koji se mogu brzo provesti u delo. Stoga su gradonačelnici ne samo bogatih gradova kao Londona i Minhena, već i onih nešto siromašnijih poput Johanesburga i Rio de Žaneira, započeli sa izradom različitih programa, konsultujući mnogobrojne građeviske stručnjake jer ono što budemo gradili danas, predstavljaće prostor za život i rad u sledećim decenijama. Ti koncepti uključuju zgrade koje „razmišljaju“ energetski efikasno, fasade koje pozitivno utiču na unutašnju klimu, gradove koji ne proizvode otpad niti otpadne vode…

Inteligentni gradovi sve više koriste i posebne sisteme široke mreže senzora koji emituju sve relevantne informacije o stanju infrastrukture, komunalnog sistema, situacije na ulicama, mostovima, velikim građevinskim objekatima ili tržnim centrima. Mreže osetljivih nano-senzora javljaju potrebne informacije koje bi mogle da ukažu na eventualni kvar, što omogućuje pravovremenu detekciju, intervenciju i popravak pre mogućih većih posledica. Tako se ugodna sobna temperatura podešava, a da stanari ne moraju da misle o tome prilikom dolaska kući s posla, vrata mogu da se automatski otvore i zaključaju… U toku su planovi na razvoju osvetlenja koje će se uključiti pre bilo kakvog pokreta, a poštanski sandučići već sada mogu da šalju poruku kada prime poštu, dok se mašine za veš same uključuju kada je cena struje najniža.

Živa zgrada od algi

U međuvremenu su i fasade „evoluirale“ u multifunkcionalne, inovativne sistemske „školjke“ koje ispunjavaju sve složenije zahteve. Osim zaštite od ekstremnih vremenskih uslova i štednje energije, u modernim sistemima gradnje fasade se koriste i kao mediji za interakciju sa korisnikom i njegovom urbanom sredinom. Pimera radi, još 2013. u Hamburgu je otvorena prva građevina koja svoje energetske potrebe zadovoljava uz pomoć algi. Projekat pod nazivom „BIQ House“ zasniva se na bio-adaptivnoj fasadi od algi, koja služi za testiranje potencijala održive proizvodnje energije u urbanim područjima, kao i za razvoj samodovoljnih, održivih „živućih“ građevina.

Fasada zgrade se sastoji od 129 staklenih delova, neke vrste akvarijuma ispunjenog mikroalgama. Za njihov rast i razvoj nije im potrebna samo hrana već i ugljen-dioksid. On dolazi kroz cevi grejnog sistema na gas, „energetske centrale“, smeštene u prizemlju te petospratnice. S obzirom da algama, koje u prirodnoj sredini žive u senci velikih dubina, odgovara „redukovana“ svetlost sunca, voda u fasadi mora stalno da cirkuliše kako bi se alge kretale i svaka od njih samo ne trenutak bila izložena direktnom suncu. Uređaj za „žetvu algi“ stalno je uključen i neprestano ih filtrira, jer zrele alge sadrže vrednosti koje mogu višestruko da se koriste. Njihovo ulje, na primer, koristi se u farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji koja za kilogram algi plaća i do 60 evra. Alge se, takođe, koriste i kao dodaci hrani za ljude i životinje. A sve ono što ostane nakon njihovog filtriranja, upotrebljava se u proizvodnji bio-gasa.

Povrh svega, fasada zgrade služi i za proizvodnju solarne energije. Sunce greje vodu, a energija koja ovim putem nastaje koristi se za grejanje vode u zgradi. Sledeći korak je ugradnja tankih solarnih ćelija u staklenu fasadu. Tada ova zgrada ne bi samo proizvodila alge i toplotu, već istovremeno i eko-struju, a planirano je da u martu ove godine počne da se gradi slične građevina i u Krakovu, u koju bi bila smeštena tamošnja Muzička akademija.

Žedni beton

Pri gradnji većih infrastukturnih objekata, u poslednje vreme sve više su u upotrebi „betonska platna“ koje se postavljaju kao tepih. Ovaj interesantan materijal je, zapravo, impregnirana betonska tkanina koja hidrira kada se pospe vodom i tako se stvara čvrst betonski sloj. Isporučuje se urolano kao tepih, odmotava se na licu mesta, zaliva vodom i tako dobija beton. U poređenju s klasičnim betonskim rešenjima, rad s betonskim platnom je brži, lakši i jeftiniji za postavku, a otporno je na vodu i na požare. Može se koristiti u raznim građevinskim poduhvatima ko što je pravljenje kanala, zaštita kosina, izgradnja bazena i slično. Materijal su razvili britanski inženjeri Piter Bruving i Vil Kraford još pre deset godina, međutim njegova upotreba je tek odnedavno postala masovna, posebno u Velikoj Britaniji.

Osim ovog materijala u upotrebi je i porozni beton, koji može da propusti ogromnu količinu vode po kvadratnom metru svakog minuta, što bi trebalo da spreči poplave i spase ljudske živote. Kompanija Lafarge Tarmac ponudila je rešenje, takozvani „žedni beton“, koji može da propusti 600 litara vode po kvadratnom metru svakog minuta. Objašnjavaju da ovaj beton ima niz primena, kao i da bi njime mogle da budu obložene ulične ivice, tako da se sa običnog nepropusnog betona, voda sliva na „žedni beton“ koji je upija i iz kog se sliva dalje u kanalizaciju ili podzemne vode. Zanimljivo je da se ne zagreva mnogo na toploti kao običan beton, a jedini nedostatak mu je što bi mogao da bude problematičan u hladnim krajevima sa veoma niskim temperaturama, jer bi vrlo hladna voda mogla da ga ošteti.

 
Vladimir Adonov
broj 135, mart 2017.

Oruđe za rad u srpskim trafikama obično podrazumeva vlažne maramice i širok osmeh za vlasnike okolnih ugostiteljskih objekata radi odlaska u njihov toalet. Ugostiteljima se dodvoravaju i beogradski taksisti, koji imaju isti problem usled manjka javnih toaleta. Ovaj infratrukturni nedostatak, međutim, preti da zbog velikog „fiziološkog pritiska“ na ugostiteljske „sanitarije“ značajno naruši sliku o „tradicionalnom srpskom gostoprimstvu“, ali je svakako veći problem što predstavlja samo jedan od primera dokle su skliznuli standardi „dostojanstvenog rada“ u Srbiji. 

Ako do sada niste imali razumevanja za prodavce na trafikama koji pokušavaju da vam prodaju žvake i cigarete uprkos tome što ste tražili samo novine, možda će priča koja sledi promeniti vaš pogled na ovu profesiju. Već godinama mediji pišu o tome koliko proizvoda oni moraju da prodaju da im ne bi bila smanjena odveć niska zarada, zbog čega su često primorani i da sami kupuju određenu robu kako bi ispunili normu. No, ako zaposlene u trafikama pitate o uslovima rada, doćićete do zapanjujućeg otkrića da imaju većih problema od mizernih plata.

Naime, većina trafika u našoj zemlji nema uslove za postojanje mokrog čvora, te prodavci osam sati, a često i duže, nemaju gde da operu ruke i obave fiziološke potrebe. Na razgovorima za posao poslodavci obično ne kriju taj podatak, nego im savetuju da se sprijatelje sa vlasnicima obližnjih ugostiteljskih lokala kako bi im omogućili korišćenje njihovog toaleta, a u slučaju da kafića i restorana nema u blizini, onda moraju pristupiti kreiranju ozbiljne strategije za rešavanje tih problema.

Odlaženje do ugostiteljskih objekata, međutim, zahteva prethodne pripreme – uklanjanje novina i časopisa koji se nalaze sa spoljne strane trafike i mogu biti meta lopova. Ima i mnogo gorih slučajeva, kada su prodavci osuđeni na snalaženje unutar objekta u kome rade, a koje zarad pristojnosti ne možemo da pominjemo.

„Trudim se da tokom osam sati, koliko mi traje radno vreme, ne konzumiram mnogo tečnosti kako ne bih morala da idem u toalet. Kada je to, ipak, neophodno, moram da zamolim ljude koji rade u obližnjim lokalima da me puste unutra. Međutim i vlasnici kafića, iz meni nepoznatog razloga, sve ređe dozvoljavaju da koristimo njihove toalete”, kaže jedna mlada devojka koja radi u trafici u širem centru Beograda.

Među sagovornicima B&F-a koji su pristali da anonimno odgovaraju na pitanja o sanitarnim uslovima u trafikama, većina se snalazi upravo na ovaj način. „U dobrim sam odnosima sa zaposlenima u obližnjoj poslastičarnici, pa koristim njihov toalet“, kaže prodavačica iz jedne vračarske trafike. I ostali sagovornici pribegavaju takvim merama, a retki su oni koji u samoj trafici imaju ovaj „sanitarni luksuz“, ili bar javni toalet u blizini.

Zašto država „gleda kroz prste“

Navedeni primeri mogu poslužiti kao ilustracija zašto se već sada prognozira da će Srbija, verovatno, imati velikih problema oko otvaranja Poglavlja 19. u procesu pridruživanja EU, koje se odnosi na socijalnu politiku i zapošljavanje. Naša zemlja bi u tom segmentu trebalo da se obaveže na usvajanje osnovnih socijalnih standarda koji važe u EU. Obzirom da je konstatovano da Srbija u ovom trenutku ne može da ispuni postavljene zahteve, u aprilu prošle godine je doneta odluka da se sačini akcioni plan, ali u javnosti nije poznato da li je do sada urađeno nešto konkretnije.

Dragoljub Rajić iz Mreže za poslovnu podršku smatra da je problem u nepostojanju propisa koji su usaglašeni sa evropskim, ali i u nedorečenosti i nelogičnosti postojeće regulative. „Osim toga“, dodaje, „ne postoji dobra komunikacija između poslovne zajednice i nadležnih o unapređenju položaja zaposlenih, a čini se da ni inspekcije ne daju svoj maksimum u utvrđivanju kršenja prava radnika. Odgovornost je u potpunosti prebačena na poslodavce, od kojih neki samoinicijativno ulažu u poboljšanje radnih uslova ali su zbog toga u gubitku, pre svega zbog nelojalne konkurencije. U odnosu na njih su u boljem finansijskom položaju oni vlasnici trafika koji ne ulažu u sanitarne prostorije, ali i oni koji rade potpuno nelegalno, a u svakom gradu u Srbiji ima više desetina, pa čak i na stotine takvih”.

Sagovornik B&F-a misli da država ne vrši pritisak na poslodavce da se pridržavaju svih uslova Zakona o radu, kako ne bi gušila razvoj biznisa. „Ekonomija je slaba, nezaposlenost visoka, kupovna moć je u padu još od 2008. i zato bi takvi zahtevi upućeni poslodavcima mogli da obeshrabre svakoga ko planira osnivanje preduzeća”. Ipak, to nije opravdanje za uskraćivanje dostojanstva radnicima.

Problem je, kako kaže, Rajić, to što Srbija vodi pogrešnu ekonomsku politiku reklamirajući se kao destinacija jeftine radne snage. Zbog toga je privukla i pojedine azijske kompanije i preduzetnike koji ovde pokušavaju da nametnu standarde koji su na znatno nižem nivou od dosadašnje domaće prakse. Osim velikih kompanija poput Jure, to je slučaj i u malim trgovinskim objektima, na primer u prodavnicama kineske robe gde se radi za zaradu ispod minimalne, i često bez odgovarajućih higijenskih uslova, na šta inspekcija ne reaguje. „Očigledno je da država gleda kroz prste vlasnicima ovakvih biznisa“, zaključuje Rajić.

Jednostavno rešenje, ali se ne primenjuje

Sličan problem muči i taksiste. Mali je broj javnih toaleta u blizini taksi stanica, a ni u ovom slučaju ne postoji uvek solidarnost vlasnika ugostiteljskih objekata sa zaposlenima u taksi preduzećima. U dvomilionskom Beogradu inače postoje 22 javna toaleta koji su u nadležnosti Sekretarijata za komunalne i stambene poslove, a najveći broj njih lociran je u centru grada. Dodatni problem je to što samo sedam od ukupnog broja toaleta ima radno vreme od šest ujutru do ponoći, dok su ostali otvoreni za upotrebu značajno kraće. Zato se mnogi taksisti trude da skrate vreme provedeno u noćnoj smeni.

„Što ste stariji, to je teže raditi ovaj posao“, objašnjava taksista sa stajališta kod Gradića Pejtona i dodaje: „U Bloku 28, na primer, postoji javni toalet blizu taksi stanice, ali ovde moramo da se snalazimo kako znamo. Često zamolimo nekog kolegu da nam pričuva auto, pa odemo do Čuburskog parka, gde postoji toalet”. U blizini ove taksi stanice, pre godinu dana neko je u ćošak između drvenih baraka postavio klozetsku šolju i stara vrata koja bi trebalo da je zaklone. Izgleda da je jedno vreme bila u upotrebi, ali čini se da su sada mogućnosti za to iscrpljene.

Međutim, ima i drugih načina za borbu sa ovim „izazovom“. Neki od anketiranih taksista imaju dogovor sa vlasnicima restorana i kafića da koriste njihov toalet, ako je moguće u blizini parkirati vozilo. Jedan od taksista sa Vračara šali se na račun ove muke, pa kaže da je za obavljanje posla taksiste najvažniji uslov – dobra bešika. Njegov kolega, pak, ima konkretan predlog za rešavanje pomenutog problema. „Imamo jako loše sanitarne uslove. Evo, ja sam na taksi stanici ispred Kalenić pijace i nije mi lako, ali još veći problem imaju kolege koje rade na Cvetkovoj ili Bajlonijevoj pijaci, gde je skoro nemoguće obaviti fiziološke potrebe. To bi moglo da se reši postavljanjem mobilnih toaleta, kao kod Studentskog parka. Zaista ne razumem zašto Grad ne radi ništa po tom pitanju”, kaže sagovrnik B&F-a.

Na taksi stanici u Kruševačkoj ulici, u blizini okretnice trolejbusa 22, taksisti su na naša pitanja odreagovali ljutito, jer su mislili da smo iz gradske uprave. „Prinuđeni smo da se ponašamo kao stoka i da fiziološke potrebe obavljamo gde stignemo”, kažu i komentarišu da bi problem mogao da se reši postavljanjem mobilnih toaleta, ali da to nadležne, očigledno ne interesuje.

broj 135, mart 2017.

AF: Šta biste rekli nekome ko želi da se pridruži vašem pokretu Naša revolucija? Da se kandiduje za lokalnu poziciju i popravlja lokalnu vlast, kao što se vi to učinili u Berlingtonu? Da se pridruži grupi kao što je Move On ili Indivisibe ili Black Lives Matter? Da menja Demokratsku partiju? Da radi nešto drugo? Šta biste mu preporučili?

B. Sanders: Sve to i više od toga. Ovo je glavna poruka: svaka zajednica je drugačija. Svaka osoba je drugačija. Neko je zainteresovan za ekološka pitanja, neko za rasnu pravdu, neko za sindikalni pokret ili za ekonomska pitanja. Dakle, svako će činiti nešto drugačije. Poenta je u tome da oni na vrhu uspevaju da proguraju svoje apsurdne mere zato što pretpostavljaju da ljudi ne znaju šta se događa – mediji o tome ne izveštavaju – ili da su toliko bezvoljni da se neće pobuniti, ili da uvek mogu da skupe dovoljno novca za lažljive kampanje sa efektnim reklamama od 30 sekundi i da će svakako pobediti.

Lideri najvećih korporacija u Americi, sa Vol Strita, iz Dženeral elektrika nam govore „Želimo smanjeno socijalno osiguranje i veće poreske olakšice korporacijama i krupnom biznisu“. Svi oni imaju milione dolara u svojim penzionim programima. Zaštićeni svojim zlatnim padobranima dovoljno su drski da dođu u Vašington i kažu „Smanjite socijalno osiguranje za ljude koji zarađuju 14 hiljada dolara godišnje. Smanjite Mediker, smanjite Medikejd, dajte još poreskih olakšica onima na vrhu“.

Ova besramna argumentacija se raspada čim se dublje ispita, ali problem je u tome što se iz različitih razloga to ne čini. Rasprave se skreću na problem ličnog naoružanja, pitanje abortusa itd. Naš posao je pre svega da budemo uključeni u politički proces na svaki mogući način. Ovo znači da ne treba okretati leđa lokalnom školskom odboru – to je veoma značajna institucija, naročito ako želimo da ojačamo javno obrazovanje u Americi. A tu su i gradske skupštine i državna zakonodavna tela.

Ali ne radi se samo o uključivanju u izborni proces. Mi pobeđujemo i kada se ljudi zainteresuju za ekološka pitanja. Država Njujork je zabranila hidraulično frakturisanje (fracking). To se nije desilo zato što je gradonačelnik jednog jutra odlučio da to učini. To se desilo zato što su mu stotine hiljada ljudi rekle da je to dobra ideja. Podizanje minimalne nadnice na nivou skoro cele zemlje je takođe primer uspešne kampanje. Da je neko pre pet godina rekao „Minimalac u Vašingtonu je 7,25 dolara. Hajde da ga podignemo na 15“, svi bi pomislili da je lud. Ali imali smo hrabre ljude, radnike u industriji brze hrane – bila mi je čast da protestujem sa njima – koji su ustali i rekli „Mi ne možemo da živimo od 9-10 dolara po satu“. I gle čuda, Sijetl, Vašington su dobili 15 dolara po satu. San Francisko, Kalifornija, država Njujork – to se širi poput šumskog požara. To se dešava kada se pokrenu izvorni (grassroots) pokreti.

Trampove ideje o ekologiji nisu samo sramotne već i opasne. Jedini način da ih pobedimo jeste da milioni ljudi pritisnu institucije. Nije slučajno da Ekson mobajl i Dženeral elektrik sada govore „Klimatske promene su možda stvarne, gospodine predsedniče“. Kada milioni ljudi kažu da su zabrinuti za svoju decu i svoje unuke i buduće generacije, dolazi do promene. Kada izvršimo pritisak na korporacije i banke koje investiraju u industriju fosilnih goriva, kada zahtevamo na lokalnom, državnom i federalnom nivou više solarne, goetermalne i energije vetra. Dakle, nema mesta očajanju. Sada nam je, više nego ikada, potrebno da pružite otpor.

 
AF: Ovo je zbunjujući politički trenutak za mnoge od nas. Otpor Trampovoj administraciji je vrlo energičan. Pa ipak, čini se da gde god da pogledamo progresivci gube. Pored Trampove Bele kuće i republikanskog kongresa, republikanci kontrolišu tri četvrtine državnih zakonodavnih tela. Imamo 33 republikanska guvernera. U 25 država republikanci imaju većinu u svim zakonodavnim telima. Na nedavnim izborima u Holandiji, Socijaldemokratska partija je dobila najniži procenat u svojoj istoriji. Francuska Socijalistička partija stoji loše u predizbornim anketama. Naš slušalac Rik iz Utrehta u Holandiji ima pitanje za vas: „Mnoge evropske zemlje imaju pristojan minimalac, zdravstveno osiguranje za sve i pristupačne cene obrazovanja. Pa ipak, populisti poput Gerta Vildersa u Holandiji i Le Pen u Francuskoj stiču sve veću popularnost. Možete li da objasnite uspon desnice u ovim zemljama?“

B. Sanders: Verovatno ne, ali ću ipak reći nekoliko reči. Vi ste u pravu, Tramp nije usamljen fenomen. Mislim da iza toga stoji činjenica da se svet menja izuzetno brzo. Na primer, ako živite u „oblasti uglja“ u SAD – odrastao sam u kući sa ogromnim gomilama uglja kojima smo se grejali, a rudari su za nas bili heroji. To je najgori posao na svetu, mnogi među njima umiru mladi od crnih pluća, i tako dalje – svet ih je zaobišao. Eksploatacija uglja je u opadanju. Nije u pitanju „Obamin rat protiv uglja“ već transformacija energetskog sistema.

Ako živite u „oblasti uglja“, kako se osećate ako imate 60 godina. Nekada ste imali posao – uzgred, posao nije samo zarada. Ljudi žele da rade, žele da budu deo društva, žele da budu produktivni. Ja sam bio nezaposlen jedno vreme dok sam bio mladić. To je bilo strašno bolno, ne samo zbog nedostatka novca, već sedite kod kuće, osećate se beskorisno. Ljudi žele da budu produktivni članovi zajednice. I mislim da iz različitih razloga širom ove zemlje, čak i tamo gde ljudi imaju zdravstveno osiguranje i pristojno obrazovanje, postoji osećanje gubitka zajedništva, osećaj da više niste deo nečega većeg od sebe. Mi smo najbogatija zemlja na svetu i naši ljudi zaslužuju pristojan životni standard. Ali s druge strane, treba da stvorimo zajednicu. Treba osigurati da ja brinem o vama, a vi o meni. Da znam da ste vi zabrinuti za mojih sedmoro unučadi, a ja za vašu bolesnu majku. Kada smo deo zajednice i kada nismo isključeni, verujem da nas to čini humanijima i da ima manje izgleda da ćemo početi da maltretiramo manjine i tretiramo ih kao žrtvene jarce, jer to je ono čime se hrane demagozi.

Daću vam primer. Bio sam u srednjoj školi u Vermontu pre par nedelja. To je radnička oblast, nije bogata i pitao sam momka koji vodi školu „Koji procenat vaše dece završava srednju školu?“ I on mi je rekao „Oko 99 posto dece diplomira“. Rekao sam „99 posto – to je fenomenalno. Kako to postižete?“ On mi je odgovorio: „Imamo jednog nastavnika na 12 dece. Ne dopuštamo da deca propadaju kroz pukotine u sistemu“. Drugim rečima, roditelji, odrasli, nastavnici, direktor, zaposleni govore „Mi vas volimo i brinemo o vama i znamo da imate problema kod kuće. Dođite i razgovarajte sa mnom, znam da vaša porodice ima novčanih problema. Hajde da vidimo šta možemo da učinimo da vam pomognemo, ali nećemo dopustiti da se okrenete drogama“.

Ovo su teške stvari. Lakše je reći par reči o njima, nego ih zaista sprovesti u delo, ali ukratko, ne verujem da su ljudi rasisti, ne verujem u to. Mislim da je stvar u tome da stvorimo osećaj da smo deo nečega. Puno mi znači to što svi u Vermontu znaju ko sam. Mogu da uđem u prodavnicu i platim čekom. Ne moram da popunim 48 različitih formulara. Ljudi znaju ko ste, niste samo broj. Ne morate da okrenete 18 telefonskih brojeva.

Kada govorimo o zdravstvenom sistemu, nije stvar samo u tome da je on skup i disfunkcionalan. Kada sam bio u Njujorku i dobio infekciju oka, otišao sam kod lekara i dok sam čekao u redu, video sam natpise: „Da li imate osiguranje? Morate platiti gotovinom“. Jedina stvar koja je interesovala doktora bila je da li ću biti u stanju da mu platim. Pregledao me je za dve sekunde i popunio skup recept. Ljudi žele lekare koji brinu za njih, koji ih poznaju, kojima mogu da se obrate, da ih pozovu. Žele da znaju da su nastavnici iskreno zainteresovani za njihovu decu. Žele da znaju da mogu da se obrate lokalnim policajcima ako imaju problem. I to je ono što moramo da izgradimo. To nije lako. Ali verujem da će na kraju stvaranje ove vrste zajednice pomoći da se izađe na kraj sa nekima od problema sa kojima se srećemo u ovoj zemlji i širom sveta.

 
AF: Slušalac Seneka iz Enkoridža, Aljaska, pita: „Često imam problem sa tim kako da razgovaram sa svojim konzervativnim prijateljima i članovima porodice o aktuelnim događajima. Da li imate neki savet o tome kako da konstruktivnije pristupim razgovoru?“

B. Sanders: Jedan od problema je u tome da smo pre 30 ili 40 godina svi gledali iste TV programe i možda čitali iste novine. Danas veliki broj ljudi svoj pogled na svet zasniva na Fox televiziji, koja je najblaže rečeno drugačija od mog vebsajta, koji je opet drugačiji od onoga što se može videti i čuti na NBC-u itd. Ljudi biraju izvore informacija prema svom pogledu na svet. Važno je iskoračiti van svoje zone komfora. Lako je sesti sa prijateljima, popiti piće i smejati se tome kakav je krelac Donald Tramp. Ali to nije dovoljno, zaista nije. Većina ljudi iz radničke klase koji su glasali za Donalda Trampa žele da njihove porodice imaju zdravstveno osiguranje. I onda možete da im kažete:

„Donald Tramp je obećao zdravstveno osiguranje za sve. Ali umesto toga su premije za osiguranje za ljude preko 60 godina porasle sa 1.700 na 7.000 dolara. To je skoro polovina vaših prihoda, ako živite od 25.000 godišnje. Kako se osećate povodom toga? Glasali ste za Trampa. On je rekao da će obezbediti zdravstvenu zaštitu za sve. Da li je to dobra ideja? Glasali ste za Trampa i on je rekao da će „isušiti močvaru“ birokratije u Vašingtonu. Kako se osećate kada vidite da na sva ključna mesta postavlja milijardere i menadžere sa Vol Strita? Da li je to isušivanje močvare? Rekao je da neće smanjivati Medikejd, a sproveo je velika smanjenja Medikejda. Da li mislite da je dobra ideja to što njegov budžet uključuje ukidanje programa za dnevni boravak školske dece? Zar vaše dete ne ide u dnevni boravak? E, pa on to ukida. Šta je sa programima za dečiju užinu, ili sa programom za trudnice i bebe – ukida ih dok daje poreske olakšice milijarderima. Jeste li zaista za to glasali?“

Možda je to način da se započne razgovor. Ali problem je u tome što su ovi ljudi godinama glasali za Demokratsku stranku koja je izneverila svoja obećanja. Demokrati su bolji od republikanaca, ali upravo je demokratski, a ne republikanski predsednik deregulisao Vol Strit. On je pokrenuo prve katastrofalne trgovinske mere. I glasači sa sada besni i traže alternativu. Naš posao je da isporučimo obećano. Pridružite nam se – mi ćemo se obračunati sa milijarderskom klasom i korporacijama i stvoriti ekonomiju koja radi za vas. Mislim da je to način da se započne ovaj proces.

 
AF: Bojim se da imamo vremena za još jedno pitanje.

B. Sanders: Zato što sam se ja raspričao.

 
AF: Kolin iz Ebingtona pita: „U ovim hiperpristrasnim vremenima, kompromis je postao prljava reč na obe strane. Imajući u vidu da je kompromis suštinski princip demokratije, kako možemo da se probijemo kroz retoriku i dostignemo kompromis između različitih pozicija na političkom spektru?“ Dotičući isto pitanje iz drugačijeg smera, Kevin iz Arlingtona pita: „Da li ćete prihvatiti republikanske strategije opstrukcije?“

B. Sanders: Bio sam gradonačelnik i kongresmen. Tokom godina sam uspevao da proguram veliki broj amandmana kroz republikanski kongres. To nije bilo moguće bez dogovora sa republikancima. Dakle, kompromis je deo demokratskog procesa. Ali hajde da zastanemo i osvrnemo se na političku situaciju u zemlji. U poslednjih tridesetak godina, Republikanska partija se transformisala iz partije desnog centra u desno-ekstremističku partiju. To je prosto činjenica. U mojoj državi Vermontu imali smo republikanske guvernere koji su bili odlučni borci za zaštitu životne sredine, zaštitnici ženskih prava, sa jakom verom u obrazovanje. Naravno, razlikovali smo se po svojim ekonomskim gledištima. Imali smo duboka međusobna neslaganja. Ali ovi ljudi su živeli u onome što bih nazvao mejnstrim svetom.

Uzgred, to je bila slika Republikanske partije Vermonta tokom cele njene savremene istorije. Mislim na ljude poput Džordža Ejkena, Boba Staforda, Džima Džefordsa. Umereni, stabilni republikanci. Pobogu, Dvajt Ajzenhauer – čovek koji nas je upozoravao na opasnosti vojno-industrijskog kompleksa, čovek koji je rekao „Hajde da proširimo socijalno osiguranje“ – bio je republikanac. Čovek koji je izgradio međudržavni sistem auto-puteva bio je republikanac. Ono što se desilo u poslednjih 30 ili 40 godina jeste da se kao rezultat uticaja braće Koh i drugih milijardera, ova partija pomerila duboko udesno.

Da li znate za šta se braća Koh zaista zalažu? Upravo sam uradio intervju sa Džejn Mejer za svoj vebsajt. Džejn je puno pisala o „tamnom novcu“. Braća Koh: evo u šta oni veruju. Oni žele da u potpunosti okončaju socijalno osiguranje, Mediker i Medikejd. Njihova filozofija – budući da su oni druga najbogatija porodica u Americi – jeste da država ne treba da igra nikakvu ulogu u penzionom osiguranju, u javnom zdravstvu. Zbogom Mediker, Medikejd i svi ostali zdravstveni programi. Oni zapravo ne veruju ni u javno obrazovanje. Ne veruju u koncept države, osim u pogledu snažne odbrane i možda u još ponekom aspektu. To je njihovo gledište – prepušteni ste sami sebi. Hoćete zdravstveno osiguranje kada ostarite? Snađite se. Nemate novca? Možda će vam neka crkva ili dobrotvorna organizacija udeliti koju paru. To nije posao države.

Mi se borimo za podizanje minimalne plate na nivo plate od koje se može živeti. Da li znate koji je njihov stav po ovom pitanju? Ne bi trebalo ni da imamo minimalnu platu. To nam oduzima slobodu. Ako je nezaposlenost visoka i ja želim da vas zaposlim po ceni od četiri dolara na sat, moja je sloboda da vas zaposlim i vaše je pravo da radite za mene za četiri dolara na sat. Država ne treba da postavlja standarde, to vam oduzima slobodu. Imate fabriku, hoćete da istovarite otrovni otpad u reku? Hoćete da zagađujete vazduh? To je sloboda. Ne želite da vam država određuje šta da radite sa svojim vlasništvom? To je vaša sloboda. To je ideologija koja trenutno dominira Republikanskom partijom. Imate predsednika Agencije za zaštitu životne sredine, Skota Pruita, čiji je posao da razori američke zakone o zaštiti životne sredine. Dakle, eto s čim imamo posla. Naravno da želite kompromis. Ali šta treba da kažem nekome ko želi da rasturi Agenciju za zaštitu životne sredine? Ko ne veruje u klimatske promene? Šta bi bio kompromis?

U demokratiji i u naciji sa oko 320 miliona građana svako će imati drugačiju tačku gledišta. Ali ono što nam je potrebno je država koja u najširem mogućem smislu predstavlja narod, a ne šačicu milijardera. I jednom kada budemo imali to, kada budemo imali republikance koji su spremni da istupe i kažu „Naravno da niko u našoj zajednici ne želi da ukine socijalno osiguranje i ponudi poreske olakšice milijarderima. Hajde da vidimo kako to da rešimo“, onda ćemo moći da sarađujemo. Ali u ovom trenutku, po meni, glavni zadatak je izgraditi snažan, progresivni izvorni pokret koji će milionima ljudi omogućiti da se aktiviraju u političkom procesu na način kakav do sada nismo videli u ovoj zemlji.
Razgovor sa Berniem Sandersom za Boston Review (BR: A Political and Literary Podcast) vodio je profesor Archon Fung sa Škole Kennedy na Harvardu.

Prevod Rastislav Dinić

Peščanik