Analize

Krajem maja je u Beču održan peti po redu sajam nekretnina „Real Vienna 2010.“ Sajam ima poseban osvrt na region centralne, jugoistočne i istočne Evrope i ovom prilikom razgovaramo sa Urošem Markovićem, partnerom u advokatskoj kancelariji Janković, Popović & Mitić, koji je prisustvovao sajmu.

BiF: Kakvi su vaši utisci sa ovog sajma i da li se oseća udar krize na investitore u smislu investiranja u tržište nekretnina u jugoistočnoj Evropi, posebno Srbiji?

Uroš Marković: Sudeći prema broju izlagača i posetilaca, a naročito u poređenju sa sajmovima prethodnih godina, očigledno je da je interesovanje za investiranje u nepokretnosti značajno opalo i to na generalnom planu. Ovome naročito treba pridodati i činjenicu da su se ponude za saradnju uglavnom svele na sporedne usluge poput osiguranja, posredovanja ili konsaltinga, bez vidnog interesa za investicione projekte.

Kada je Srbija u pitanju, pored opšte nezinteresovanosti prouzrokovane svetskom ekonomskom krizom, oprezu potencijalnih investitora doprinosi i činjenica da je novi Zakon o planiranju i izgradnji još uvek “nerazrađen” odnosno da u ovom domenu postoji pravna nesigurnost koja izaziva dodatne poteškoće prilikom odlučivanja o investiranju. Dodatno, ranije postojeći problemi resititucije i sporosti državne administracije, bez pravnih mehanizama koji bi mogli da spreče ove negativne uticaje i dalje značajno uvećavaju rizike za potencijalne investitore u Srbiji.

BiF: Kakvo je trenutno stanje i koliko je Srbija konkurentna u regionalnom okviru i u odnosu na Evropu uopšte, ako je situaciju moguće porediti sa razvijenim evropskim državama?

U. Marković: Potrebno je istaći, da se Srbija, u organizaciji Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza, SIEPA, ponovo predstavila potencijalnim investitorima kao izlagač na sajmu nepokretnosti Real Vienna, kao i činjenicu da je bila jedini takav izlagač iz regiona bivše SFRJ, čime je pokazala veće interesovanje za privlačenje stranih investicija u odnosu na ostale bivše republike SFRJ.

Na panelu, o stanju na tržištu nepokretnosti u ovom regionu, konstatovano je da je tržište nepokretnosti u Srbiji u sličnom stanju kao i tržišta susednih zemalja, odnosno da postoji značajan pad potražnje, ali su istaknute i prednosti tržišta u Srbiji u pogledu većih potencijala za razvoj, odnosno za izgradnju objekata kojima su susedna tržišta zasićena, kao što su šoping molovi i “big box”-ovi. Isto tako potencijal tržišta u Srbiji se vidi i u rezidencijalnoj gradnji, dok je konstatovano da je potražnja za kancelarijskim i poslovnim prostorom minimalna. Takođe su istaknuti prirodni potencijali Srbije za razvoj banjskog turizma, te je u tom smislu izvršeno poređenje sa slovenačkom regijom Pomurje, koja je za kratko vreme odlučnim investicijama u luksuzne hotele i odmarališta postala jedno od najpopularnijih destinacija za ovaj vid turizma na celokupnoj teritoriji Evrope.

U odnosu na razvijene evropske zemlje, Srbija svoju konkurentnost i šansu može tražiti upravo u činjenici da je tržište nedovoljno razvijeno i samim tim nezasićeno gore navedenim sadržajima kojima su razvijenija tržišta uveliko zasićena. Sa druge strane, investicije u industrijske i proizvodne objekte takođe mogu biti interesantne zbog značajno manjih cena radne snage u odnosu na zemlje Zapadne Evrope, kao i zbog mnogih olakšica koje se na republičkom i lokalnom nivou mogu odobriti velikim investitorima.

BiF: Šta je u kraćem roku moguće uraditi da bi se situacija poboljšala?

U. Marković: Najjači udar na tržište nepokretnosti u Srbiji izazvala je Svetska ekonomska kriza. Srbija nije zemlja koja može uticati na globalno rešenje ovog problema, ali ovaj period “zatišja” na tržištu je dobra prilika da se usvoje propisi koji će olakšati i privući investitore nakon izlaska iz krize, ako ne i ranije.

Takav pokušaj predstavlja i novi Zakon o planiranju i izgradnji, ali je dosadašnji opšti utisak da će na adekvatnu primenu novog Zakona imati uticaj dinamika usvajanja i sadržina podzakonskih akata.

BiF: Kako dugoročno treba delovati kako bi tržište nekretnina u Srbiji postalo konkurentnije za strane i za domaće investitore?

U. Marković: Dugoročno gledano, prioritet predstavlja detaljno uređivanje pitanje prava na građevinskom zemljištu. Isto tako, neophodno je, na nivou Republike Srbije, stimulisati investitore poreskim olakšicama, kao što se to već čini na lokalnom nivou.

Neophodno je precizno uređenje konverzije prava korišćenja u pravo svojine na građevinskom zemljištu i hitno donošenje zakona kojim bi bio regulisan povraćaj imovine (zemljišta) koje je nacionalizovano sredinom prošlog veka.

Dosadašnje aktivnosti Srbije u pogledu primene Zakona o planiranju i izgradnji usmerene su na “punjenje budžeta” odnosno na naplate različitih naknada radi ostvarenja prava iz novog Zakona o planiranju i izgradnji, a bez rešenja konkretnih problema iz ove oblasti. Takav trend treba da prestane i neophodno je posvetiti se razradi novog zakona i ustanovljenju jedinstvene prakse u ovom domenu.

Što se tiče drugih izmena propisa, trenutno je aktuelna mogućnost izmena Zakona o finansijskom lizingu, kojima bi se omogućio i u zakonski okvir uveo lizing nepokretnosti. Na ovaj način bi se za investitore i kupce nepokretnosti, omogućio alternativni način finansiranja njihovih investicija, a što je posebno značajno imajući u vidu trenutni restriktivni stav banaka kada je u pitanju kreditiranje investicija u oblasti real estate-a.

BiF: Pomenuli ste denacionalizaciju. Koliko je ona bitna za dalji razvoj tržišta nekretnina u Srbiji i da li, po vašim informacijama, ima pomaka u tome?

U. Marković: Denacionalizacija predstavlja jedan od bitnih faktora za pravnu sigurnost potencijalnih investitora prilikom pribavljanja lokacija za izgradnju. Novi Zakon o planiranu i izgradnji, suštinski predstavlja pomak unazad po pitanju denacionalizacije i to iz, najmanje, dva razloga.

Prvi leži u činjenici da više ne postoji mogućnost da se utvrdi pravo korišćenja ranijem vlasniku zemljišta, kao što je prema članu 84 prethodnog zakona to bilo moguće. Na svu sreću novi Zakon o planiranju i izgradnji ne dira u prava stečena na osnovu člana 84 prethodnog Zakona o planiranju i izgradnji. Ipak, lica kojima je zemljište izuzeto, a koja su sada samo korisnici tog zemljišta, a pritom im nije utvrđeno pravo iz člana 84 prethodno važećeg zakona, prema novom Zakonu o planiranju i izgradnji imaju samo golo pravo korišćenja koje im ne može biti osnov niti za izgradnju, niti za dalji prenos.

Sa druge strane, uvođenjem javne svojine u korist lokalnih samouprava i javnih preduzeća, bitno se otežava buduća denacionalizacija, stoga što će i ova lica sa svojim javno pravnim ovlašćenjima, po prirodi stvari, biti uključena u postupak denacionalizacije. Nije teško pretpostaviti, da će ove opštine, javna preduzeća i sl., štititi svoje pravo javne svojine svim mogućim sredstvima, što će rezultirati u dugoj i teškoj denacionalizaciji.

Iz svih ovih razloga, od izuzetnog je značaja, da se u najskorijem periodu, donese zakon koji bi regulisao ovu oblast, ali je izradi ovog propisa potrebno posvetiti izuzetnu pažnju i predvideti rešenja za sve potencijalne probleme.

BiF: Da li Vlada Republike Srbije subvencijama, umesto poreskim olakšicama, odmaže ili pomaže celokupnom tržištu?

U. Marković: Imajući u vidu da je tržište nepokretnosti u Srbiji mirno, odnosno da je potražnja izuzetno smanjena, pravi efekti subvencija ne mogu se oceniti, ali se može konstatovati da je to dobar pokušaj.

Posebno treba imati u vidu, da subvencije karakteriše i samokontrola, odnosno da subvenciju nije moguće ostvariti ukoliko, zaista nisu preduzete radnje koje daju pravo na ostvarenje subvencije, što sa poreskim olakšicama nije slučaj. Drugim rečima, poreske olakšice, za razliku od subvencija, daju veću mogućnost zloupotrebama.

Treba imati u vidu, da su poreske olakšice primamljivije za investitore. Gradovi i opštine u Vojvodini odrekle su se dela lokalnih prihoda u slučaju da investitor doprinese razvoju time što će zaposliti određen broj stanovnika ili urediti određenu lokaciju i sl. Ovakvim olakšicama, privučen je značajan broj investitora. Iz ovog iskustva, na lokalnom nivou, jasno je da bi poreske olakšice, zasigurno, dale bolji efekat od subvencija kada bi se primenile na republičkom nivou.

Uroš Nedeljković
broj 67, jun 2010.

Krajem 2009. godine na svetu je bilo 43,3 miliona lica raseljenih usled sukoba i progona što predstavlja najveći broj od sredine devedesetih godina, kaže se u godišnjem Izveštaju o trendovima u svetu 2009. godine koji je danas objavio UNHCR. U isto vreme, broj izbeglica koje su se doborovoljno vratile u svoju domovinu na najnižem je nivou u poslednjih dvadeset godina.

U Izveštaju se kaže da je ukupni broj izbeglica ostao relativno nepromenjen – 15,2 miliona, od kojih su dve trećine pod mandatom UNHCR, a jedna trećina je u nadležnosti Agencije UN za pomoć i rad sa palestinskim izbeglicama (UNRWA). Više od jedne trećine izbeglica o kojima brine UNHCR nalaze se u situaciji produžene izbegličke krize usled sve veće dužine trajanja sukoba.

“Sukobi velikih razmera poput onih u Avganistanu, Somaliji i Demokratskoj Republici Kongo ne pokazuju znake smirivanja,” rekao je Visoki komesar UN za izbeglice, Antonio Gutereš. “Sukobi za koje se činilo da se završavaju ili gde su se rešenja činila na pomolu, poput onog u južnom Sudanu ili Iraku, stagniraju. Usled toga, prošla godina nije bila dobra za dobrovoljnu repatrijaciju. Baš naprotiv, bila je najgora u poslednjih dvadeset godina.”

Izveštaj UNHCR pokazuje da se 2009. godine kućama vratilo samo 251.000 izbeglih lica, što je najniži nivo još od 1990. godine. Poređenja radi, tokom protekle decenije se svake godine svojim domovima vraćalo oko million ljudi u proseku.

“Većina izbeglica u svetu već živi u tom statusu pet i više godina. Nema sumnje da će taj broj rasti, ukoliko manje njih može da se vrati kućama” dodao je Gutereš misleći na više od 5,5 miliona izbeglica pod zaštitom UNHCR koja se nalaze u situaciji produženog izbeglištva.

Krajem 2009. godine, broj lica koja su se usled sukoba raselila unutar svoje zemlje porastao je za četiri procenta, na 27,1 milion. Uporni sukobi u DR Kongu, Pakistanu i Somaliji uglavnom su ti koji su doveli do porasta ukupnog broja.

U novom Izveštaju se takođe primećuje da sve više izbeglica živi u gradovima, pre svega u zemljama u razvoju, nasuprot utisku da izbeglice preplavljuju industrijalizovane zemlje.

Broj individualnih zahteva za azil porastao je na približno jedan million u svetu, pri čemu je u Južnoj Africi prošle godine podneto više od 222.000 novih zahteva čime je ona postala najveća azilantska destinacija na svetu.

Izveštaj o trendovima u svetu 2009. godine – statistički pregled trendova i obrazaca raseljavanja stanovništva usled sukoba – takođe se odnosi i na apatride. Broj osoba za koje se zna da su apatridi krajem 2009. godine bio je 6,6 miliona, iako se, prema nezvaničnim procenama, kreće i do 12 miliona.

UNHCR pruža zaštitu, pomoć i traži rešenja za izbeglice. Dužina sukoba čini dobrovoljni povratak u zemlje porekla – najpoželjnije rešenje za zemlje domaćine jednako kao i izbeglice – sve težim.

U okviru programa preseljenja – kojim se izbeglice koje su smeštene u jednoj od zemalja azila u razvoju trajno preseljavaju u drugu državu, obično u razvijenom svetu – UNHCR je prošle godine predstavio rekordnih 128.000 osoba za preseljenje u treće zemlje, što je najviše za proteklih 16 godina.

Krajem 2009. godine, 112.400 izbeglica ušlo je u program preseljenja u 19 zemalja uključujući i Sjedinjene Američke Države (79.900), Kanadu (12.500), Australiju (11.100), Nemačku (2.100), Švedsku (1.900) i Norvešku (1.400).

Najveće grupe izbeglica preseljenih u treće zemlje tokom 2009. godine potiču iz Mijanmara (24.800), Iraka (23.000), Butana (17.500), Somalije (5.500), Eritreje (2.500) i DR Konga (2.500).

U poslednjih deset godina, naturalizovano je najmanje 1,3 miliona izbeglica – više od polovine u Sjedinjenim Državama.

U Evropi, Srbija je jedina zemlja sa dugotrajnim izbeglištvom. Istovremeno, Srbija je proaktivna u pokušajima da zatvori poglavlje izbeglištva. Srbija se takođe suočava i sa situacijom koja prerasta u produženo raseljeništvo, a svedok je i naglog porasta broja lica koja traže azil, pre svega iz Avganistana.

Već sam pisao o jednom konceptu koji sam nazvao Jugosfera. To je izraz koji sam skovao kako bi opisao sve veći obim poslovanja i saradnje između svih delova bivše Jugoslavije. Mnogo važnija je i rekonsolidacija, kakvom je ja doživljavam, većeg dela nekadašnjeg jugoslovenskog prostora u smislu kulture i društva.

Oprostićete mi ako se ponovo vraćam na ovu temu ali mnogi ljudi je izgleda zainteresovano za nju. Nedvno sam predstavio rad koji sam napisao na ovu temu u London School of Economics. A bilo je dosta neprijatnih pitanja. Zabrinuo sam se: možda sam jednostavno negde pogrešio?

Prvo mi je jedan stručnjak rekao, „da, i šta tu ima novo?“. Bio sam zapanjen. Ono što je novo objasnio sam, jeste da više ne govorimo o zanimljivom fenomenu starih jugoslovenskih brendova koji se ponovo šire po celom regionu već nečemu mnogo ozbiljnijem, po čemu možete ponovo jasno identifikovani pravi region.

Onda se javio jedan Britanac, koji vodi hrvatski poslovni sajt, koji je rekao da ono što sam opisao nije tačno i da je Hrvatska upravo ušla u NATO i da ide ka zapadu dok Rusija otvara vojnu bazu u Srbiji (to je on izjavio) i da tako ide ka istoku.

Onda je jedan Srbin rekao da nije mnogo zainteresovan za Jugosferu ali je napomenuo da Amerikanci imaju jednu od najvećih vojnih baza u Evropi na Kosovu. Mislio je na bazu Bondstil, koji ima samo nešto preko hiljadu vojnika. Baš mnogo, zar ne?

Onda je jedan Turčin izjavio da sumnja da Slovenija i Hrvatska žele da budu deo ove stvari koju opisujem. Sigurno ne žele da ponovo budu dovedene u vezu sa Balkanom?

Srpska Asocijacija menadžera pozvala me je zatim da govorim o ovoj temi u Beogradu. Kada sam stigao, neki od Hrvata koji su takođe bili prisutni su rekli da je bilo polemike u medijima po ovom pitanju kod kuće. Ali, uskoro je moj osećaj nesigurnosti nestao. Prvo je Mlađan Dinkić, potpredsednik Vlade Srbije, počeo da prikazuje najnovije grafikone sa podacima koliko se posluje u regionu, mada je napomenuo, kao i ostali, da Hrvati mnogo više posluju u Srbiji nego obrnuto.

Hrvatski privrednici i drugi su onda počeli da se žale na „patuljasta“ i „mikroskopska“ balkanska tržišta i da govore da ima smisla stvarati region iz mnogih razloga. Aleksandar Svetelsek, iz Udruženja menadžera Slovenije je izjavio: „Svi znamo da je tržište bivše Jugoslavije prirodno tržište za nas“. Nakon toga je Esad Čolaković iz CROMA, Hrvatskog udruženja menadžera rekao: „Ne možemo ići napred ako ne učinimo prvi korak, a to je regionalna incijativa, bilo da je zovemo Jugosfera ili Jadranska inicijativa“.

I tako dalje. Sledeći dan neko je rekao da Hrvati, ili barem neki od njih, drugačije pričaju svojim medijima kod kuće. Ali koga je to briga? Oni samo sebe štite od ljudi koji i onako nemaju ništa pametnije da rade u životu. Osetio sam olakšanje. Jugosfera, bilo da vam se sviđa ime ili ne, živa je i zdrava.

I šta dalje? Predlažem da, kako god se zove, ljudi u ovom regionu smisle kako da sada koordinišu više stvari na organizovaniji način, a manje na ad hoc način kako su se stvari do sada odvijale. Imam dva primera. Beneluks i Nordijski savet u Skandinaviji. Ovih dana, veliki deo regionalne saradnje je preuzeo EU, ali godinama unazad, oni su igrali važnu ulogu.

Ako vam se sviđa, nazovite to Jadranskom inicijativom, ili samo neutralno Savet za regionalnu saradnju u Sarajevu, ali što više zemalja ovog regiona može da uskladi sve od uklanjanja ne-tarifnih barijera, do stvaranja regionalne berze to bolje. Ipak, kao što je jedan učesnik skupa u Beogradu istakao, sam Šangaj ima verovatno više stanovnika od cele bivše Jugoslavije.

U međuvremenu, mogu da se pohvalim da kada sam letos pretražio na Guglu reč Jugosfera (na engleskom Yugosphere) dobio sam devet referenci. Prošlog meseca ih je bilo 4.980 i 22.300 za Jugosferu (na srpskom). Sada ih ima oko 6.070 i 42.700. Ha…

broj 61/62, decembar 2009/januar 2010.
Tim Džuda

Ovde se protura opasna teza da će približavanje ili eventualno priključenje Evropskoj uniji samo po sebi rešiti sve naše probleme. Da je Evropska unija „obećana zemlja“ koja će nam dati kredite i besplatnu pomoć i da skoro ništa ne treba raditi nego sačekati da se na kraju uselimo u kuću zvanu Evropa, a onda će sve biti u redu. Ta teza je opasna jer ima negativne posledice po mobilizaciju naroda i sticanju uverenja šta treba raditi, kaže za BIF dr Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Miodrag Zec: Setimo se, i 2000. godine pošlo se od pogrešne teze da nas Evropa neće ostaviti, da će donacije i privatizacija rešiti sve naše probleme. Ništa nije rešeno, ne znamo ni gde su donacije potrošene. Računamo na pristupne fondove Evropske unije i njih će svakako biti ali ni blizu onome što narod očekuje. Jer, ulazimo na kraju događaja – Evropa bez granica i sredstva će biti potrošena. Evropske unija će imati svoje probleme. Rumuni i Bugari koji su iz političkih razloga primljeni pre nas, čak i Litvanija, Letonija i Estonija, zemlje koje su imale veliku tranzicionu prednost, imaju ogromne probleme. Vidi se da te zemlje nisu pripremljene čak ni da tu pomoć prime, da je distribuiraju i upotrebe. Svakako da je Evropa dobra u edukativnom smislu, da nas upristoji i navede da poštujemo neke standarde, ali naše probleme moramo da rešavamo sami. Ovo što rade naši političari – samo da se dočeka taj dan da dođe ujak iz Amerike, imaće dugoročne negativne posledice. Ne ide to tako. Samo razvijaš odnos pojedinca prema državi koji je adolescentski. Dete će da razbije prozor, a tata će da plati. Ili, ja sam ostao bez ičega, nisam završio školu ili se obučio za posao, a neko će da reši moje probleme.

BiF: Šta će biti posledica naših neprekidnih očekivanja da će nam neko uvek pomagati da stanemo na noge?

M. Zec: Stradaju naši potomci kojih će biti sve manje i koji će pobeći odavde. Iz jedne generacije se teret prebacuje na drugu i treću, a pitanje je da li će treće biti. Ovde su napravljeni trajni i neodrživi disbalansi: između industrije i usluga, između zaposlenih i nezaposlenih, između zaposlenih u privredi i zaposlenih u administraciji, između rođenih i umrlih… Disbalans između proizvodnje i potrošnje je trajan i rastući. Ili, primera radi, disbalans između domaće akumulacije i investicija. Čekamo da nam neko napravi put, a da mi ništa ne uradimo. Put mora da se napravi ili iz sopstvene štednje, ili stranim direktnim investicajama ili davanjem koncesije. Krediti su najgore rešenje, a najavljuju se kao spasonosno rešenje. Država treba da ima projekciju, službu duga i koncept šta hoće i kako će izaći iz tunela. Možeš ti očekivati povremene reprograme duga, donacije, neku političku podršku… Ali i to smo sve prošli i sad smo tu gde jesmo. I ponovo ne znamo da odgovorimo na jednostavno pitanje – prodali smo veliki deo državnog kapitala, a ne možemo prstom da pokažemo šta smo od toga napravili. U redu, preduzeća i ne treba da budu u vlasništvu države, ali gde su izgrađeni putevi i mostovi?

BiF: Da li su ovde stvorena prevelika očekivanja da će nam revizori dati odgovore na sva pitanja? Danima je glavna tema bila prva, nepotpuna revizija budžeta Srbije kojom su utvrđene nepravilnosti i kršenje zakona u trošenju sredstava za 2008. godinu.

M. Zec: Rešenje je u koncepciji budžeta, šta sam projektovao da plaćam i iz kojih izvora. Revizor dobije knjigu od 500 stranica izvršenja budžeta i ide po stavkama. On može samo da kontroliše koliko je sredstava projektovano za neku namenu, a koliko je utrošeno i da li ima zloupotreba. Revizor treba to da radi, ali time se ne rešava osnovno pitanje. U budžetu možemo da predvidimo da ćemo finansirati nešto od manje važnosti ili nešto što nam uopšte ne treba. Revizorski izveštaji su čisti, budžet je transparentan ali koncept nije dobar. Primera radi, ja napravim budžet za svoje seosko domaćinstvo i predvidim da idem na koncert u Bečku operu. Dođe revizija i kaže – u redu je, to je predviđeno tvojim budžetom. Jeste predviđeno, ali da li to meni treba? Ljudi očekuju od revizije nešto što ona ne može da uradi. Skupština i javnost su mesta za razgovor o tome šta poreski obveznici mogu i treba da plaćaju.

BiF: Građani i privreda upozoravaju da nam je država sve skuplja, a privreda sve slabija. Kako u tome napraviti balans?

M. Zec: Srbija se nalazi na razvalinama velike birokratske države Jugoslavije. Ovde su ostali različiti tragovi te države, institucije, činovnici, ali se ponovo razmnožila država pa ne može da stane u zgrade bivših federalnih i srpskih organa, a priča se o smanjenju administracije. Kad je ovako nešto komplikovano, ne može se u hodu popravljati. Moramo da napravimo državu u skladu sa našim mogućnostima i primerenu regulativu. Ovakva regulativa se ne može ni sprovesti, ni kontrolisati. I treba da odredimo stroge proiritete. Smatram da je veliki posao pred Srbijom i mislim da ljudi u vrhu vlasti to vide, ali čekaju da odrade svoj mandat i da posao uradi neko drugi. Dešava se to i svetu. Sada se pojavljuju tekstovi ozbiljnih autora o tome da su Federalne rezerve podržavale politiku koja je dovela svet do katastrofe, prevashodno Ameriku, ali se to videlo kada je Buš propao. Kao što su naši drugovi videli da smo prezaduženi kad je Tito umro. Ko je do tada pričao da smo prezadužena zemlja išao je u zatvor za neprijateljsku propagandu. I sad možete imati političke probleme kad kažete da se ne treba zaduživati za tekuću potrošnju.

BiF: Šta očekuje građane u procesu pridruživanja Evropskoj uniji?

M. Zec: Ovde ljudi nisu ni svesni da se u Evropi mnogo radi. Nemate ni u jednom evropskom gradu ovakav način života posle jedanaest sati. A kod nas deca izlaze u provod u pola dva po ponoći. Kako on sutra može da ide u školu? Ili ova priča oko ukidanja viza. Oni su nam ukinuli vize kao deo kulturnog procesa Evrope. Da odemo tamo, potrošimo nešto para i da se vratimo. Nisu nam još dozvolili da radimo u Evropi, a mnogi bi da idu da rade dva meseca na crno kod strica na građevini. Drugi kažu – ići ćemo u Segedin po jeftinije kobasice. Zašto su kobasice jeftinije u Segedinu nego kod nas? Ima li smisla da narod sedne u autobus i da skidanje viza doživi tako što će da vuče torbe i da se naganja s carinom? Zar nije jeftinije da kobasice hladnjačom dođu ovde po sličnoj ceni? Zašto su kobasice i drugi proizvodi ovde skuplji? Znači da imamo unutrašnji monopol i to evropsko tržište mora da izniveliše. Ili, ministri nam govore da možemo do Frankfurta za 40 evra. Što nismo mogli juče? Ko je nama branio da dozvolimo niskobudžetnim kompanijama da uđu na naše tržište? Sada to moramo da uradimo, a mogli smo i ranije.

BiF: Evropska unija je odblokirala Prelazni trgovinski sporazum sa Srbijom, koji će početi da se primenjuje od 1. januara. Koja je ekonomska dobit za zemlju od primene ovog sporazuma?

M. Zec: Ekonomski neće značiti mnogo jer se to što dobijamo ovim sporazumom direktno ili indirektno već primenjivalo, ali to je dobra politička vest. Dok države pojedinačno ratifikuju taj sporazum proći će još dosta vremena i neće on odmah početi da se primenjuje. Ono što je za nas važno, sloboda pristupa stranim tržištima, toga je i ranije bilo. Nema tih povlastica koje će vam dati mogućnost prisustva na tržištu ako nemate kvalitetnu robu. Možemo li mi ovde da proizvedemo robu koju možemo da izvezemo? Primera radi, naši političari često vole da kažu kako imamo poseban trgovinski sporazum sa Rusijom ali ga nedovoljno koristimo. Pa imamo sporazum, ali ne možemo da ga koristimo. Zašto bi Rusija, u kojoj fabriku automobila otvara Tojota i koja ima aranžman sa Fiatom, dozvolila da se iz Srbije izveze 500.000 automobila na njeno tržište? Pa Rusija će valjda otvoriti fabriku. Kada dođete do konkretnog aranžmana po sporazumu koji imamo sa Rusijom, vidite da tu ima niz drugih ograničenja. Carine je spustila i Evropska unija ali je postavila ogroman broj vancarinskih barijera. Mi nemamo robu koja je proizvedena po standardima koji tamo važe. Evropska unija ima skup specifičnih propisa i složenih procedura i čeka nas ogroman posao na koji mora da se navikne i privreda i društvo. Građanima treba objasniti da je put ka Evropi dobar i da skoro nema alternativu ali da podrazumeva mnogo više obaveza nego prava.

broj 61/62, decembar 2009/januar 2010
Gordana Milojković

U subotu 13. decembra umro je u svojoj kući u Belmontu, Masačusets, u 94 godini, Pol Samjuelson, izuzetna figura među najvećim ekonomistima u istoriji. Do poslednjih dana davao je intervjue i pokušavao da ubedi Amerikance da pokažu malo više razumevanja za predsednika Obamu, u kojega je polagao velike nade i nevelike
sumnje.

Bio je živi svedok Velike krize tridesetih godina i ove koja još traje. I jednu i drugu analizirao je i tražio uzroke njihovih izbijanja žustro, temeljito i beskompromisno. Nekada su ga zbog njegove opredeljenosti, ne samo za sterilnu nauku nego i za svakodnevni život, pokušavali da deklasiraju prebacujući mu političku naklonjenost američkoj levici. Bio je naime nepomirljivi protivnik Buša Mlađeg i smatrao ga najgorim američkim predsednikom u istoriji, sramotom za naciju. To mu je donelo više neprijateljstva nego ubeđenje da je Obama na putu da izvuče zemlju iz krize i povrati poverenje sveta u Ameriku.

Oni koji su mu naklonjeni, poglavito među novinarima, prave dve greške pokušavajući da mu ulepšaju biografiju tvrdeći da je prvi dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, što je netačno, jer je ta nagrada ustanovljena 1969. godine i dodeljena Ragnaru Frišu (Norveška) i Janu Timbergenu (Holandija), a Samjuelson ju je dobio naredne, 1970. godine. U obrazloženju je pisalo: „Generalno, doprinos Samjuelsona veći je nego i jednog savremenog ekonomiste podizanju analitičkog nivoa i ukupne metodologije ekonomske nauke. On je jednostavno iznova ispisao najznačajnije delove ekonomske teorije“. Drugo je tvrdnja da je bio ekonomski savetnik predsednika Kenedija. Bio je savetnik, čak učitelj, kako je govorio – davao je privatne časove – Džonu Ficdžeraldu Kenediju pre nego što je ovaj postao predsednik, a kada mu je kao predsednik ponudio mesto zvaničnog savetnika, Samjuelson je odbio želeći da sačuva svoju intelektualnu samostalnost. Umeo je da kaže: „Baš me briga ko piše državne zakone sve dok zakone ekonomije pišem ja“.

Ova sarkastična narcisoidnost imala je i osnova. Malo gde ćete naći bibliografiju njegovih radova, jer je preobimna, pa se uglavnom svodi na konstataciju da je svojim teorijama obogatio ekonomiju blagostanja (welfare), nauku o finansijama i svetsku ekonomiju. Na principima termodinamike, na primer, zasnovao je i utemeljio metod komparativne statistike u ekonomiji. Briljantno poznavanje matematike omogućilo mu je da razradi model kako promene u nadnicama utiču na zaposlenost; kako se varijacije u finansijskom pritisku odražavaju na prihod; kako investicije u preduzećima i potrošnja porodica reaguju na poteze ekonomske politike. Njegovo kapitalno delo Economics, iz 1948. godine, najtiražniji je udžbenik ikada napravljen u Americi i danas se štampa u prosečnom godišnjem tiražu od 50.000 primeraka, a od pre par godina i u Kini u tiražima nepojmljivim za Zapadni svet. To je najkompjuterskije organizovana knjiga iz doba kada ni reč kompjuter nije bila u upotrebi. Kombinujući crnu, plavu i crvenu boju slova omogućio je da se na više načina prati misao, potkrepljuje definicijama i postavljaju pitanja za raspravu. Ja bar nisam imao prilike da vidim bolje organizovanu knjigu – udžbenik.

Bio je najbolji učenik velikog ekonomiste Jozefa Šumpetera, ali je nesumnjivo da je na njega najviše uticao Džon Majnard Kejnz, koga je on ustoličio kao repernu vrednost u ekonomskoj teoriji. Pod njegovim uticajem su, međutim, nastali sledeći dobitnici Nobelove nagrade: Robert Solou, Franko Modiljani, Jozef Stiglic, Pol Krugman, Robert Merton, Džordž Akerlof, Robert Engle i Lorens Klajn. Impozantno, zar ne? Sredinom šezdesetih godina nedeljnik Newsweek u rubrici „Pro et Contra“ objavljivao je naizmenično u svake nedelje ekonomske aktuelne komentare Pola Samjuelsona i njegovog zakletog neprijatelja Miltona Fridmana. Bilo mi je neverovatno da Nobelovci pišu na prostoru od jedne stranice A 4 formata, koliko kod nas ne bi prihvatio ni asistent na ekonomskom fakultetu. Jednom su čak delili jednu stranu, a to znači svaki po jednu kucanu stranicu teksta. Dok su oni pisali bio sam redovni kupac Newsweeka.

Kao profesor bio je poznat i omiljen po ironiji prema sebi, kolegama i ekonomskim institucijama. Poznata je njegova definicija da su berze u stanju da predvide zbivanja pa su tako „predvidele devet od pet poslednjih recesija“. Ili recimo da je svom profesoru algebre savetovao da za ušeđevinu kupi akcije na berzi, a samo par dana posle toga izbila je Velika kriza 1929. godine. Bio je to dokaz „da je svaki sistem podložan greškama“ konstatovao je naknadno. „Jedan ekskluzivno kapitalistički sistem ima nesumnjivih prednosti, naročito kao stimulans za preduzeća, međutim ima i seriju teških nevolja koje na kraju dovedu dotle da treba imati pun kofer preciznih i solidnih regula“. Pisao je to pre izbijanja ove krize, u doba najvećeg zamaha neoliberalizma. Pre kratkog vremena Ben Bernaki, predsednika američke centralne banke (FED) rekao je „Zahvaljujući njemu (Samjuelsonu) od Njujorka do Pekinga, svi mi guverneri banaka postali smo kenzijanci“.

broj 61/62, decembar 2009/januar 2010.
Milutin Mitrović

Od munjevite brzine kojom je obnarodovana prodaja državnog paketa akcija Telekoma, jedino je više začudio broj interesenata spremnih da stanu u red za odbranu teze o neopravdanosti privatizacije ovog javnog preduzeća. Istina, deo njih ustao je protiv prodaje znajući nosioce ovog naprasno lansiranog projekta čiji minuli rad teško može sugerisati na valjaniju upotrebu prikupljenih sredstava od prvobitne privatizacije Telekoma iz 1997. godine.

Suočene sa rastućim problemom budžetskog deficita, vladajuće političke elite donele su tešku odluku da prodaju 40 odsto akcija državnog Telekoma, faktički jedine visokoprofitabilne kompanije koja se još uvek nalazi pod kontrolom države. Očekivana brzina kojom se sprovodi ova odluka očito govori o veličini dubioze u kojoj se javne finansije nalaze ali ne i, nažalost, o dostignutoj kritičnoj masi mišljenja u društvu da je neophodno što pre sprovesti reformu javnog sektora.

Za i protiv

Nekakva anketa koja bi se sprovela po pitanju privatizacije (prodaje) državnog udela u Telekomu verovatno bi žestoko demantovala pristalice teze da se tržišna ekonomija zasnovana na privatnoj svojini uveliko primila u ovom društvu. Aktuelna finansijska kriza, podstaknuta raspirivanjem populizma, kako političara sa vlasti, tako i onih koji na nju pretenduju, stavila je državu na prvo mesto najpoželjnijih poslodavaca, dok se sam čin privatizacije poistovetio sa malverzacijama u ovom procesu (istina ne retkim) u zadnjih par godina. Stoga, broj onih koji su se žestoko nasrdili na samu pomisao prodaje telekomunikacione „zlatne koke“ mogao se donekle i predvideti ali svakako ne i raznovrsnost argumenata isticanih u prilog odbrane ove teze.

Najekstremniji zagovornici teze protiv prodaje Telekoma, kako je moglo biti očekivano, su sami sindikati, verovatno najviše svesni trenutne situacije koja vlada u tom preduzeću. Uprkos visokoj profitabilnosti ove kompanije i „metodom palca“ bi se mogao utvrditi značajan višak zaposlenih pristigao brojnim kanalima od kojih se mnogi ne mogu staviti u tržišni. Osim očekivanog smanjenja broja zaposlenih, promene ovakve vrste iziskivale bi i drugačije radne navike, povećanje produktivnosti i slično, što je svakako drugi ozbiljan argument da se ovi akteri pojave kao gromoglasni govornici u odbrani „opštih“ interesa.

Tik do njih su i populistički nastrojeni političari (ovaj put u opoziciji) kojima ovakva pozicija daje lagodan mandat za ubiranje političkih poena zagovaranjem sprečavanja rasprodaje, očuvanjem uspešnih kompanija u domaćem vlasništvu, uz poznat folklor već viđen u vremenima kojih se nerado sećamo. Jedini ozbiljan argument ove klase političara jeste navođenja motiva očekivane prodaje koji se verovatno može svesti na puku stisku aktuelnih vlastodržaca i njihovu nameru da relaksiraju finansijski položaj. Ali ta činjenica svakako ne može osporiti potrebu privatizacije javnih preduzeća (pa i Telekoma), uprkos tome što se baš kao takva olako može proturiti biračkim masama.

Upravo, najviše povike protiv prodaje Telekoma, bilo je zasnovano na činjenici da će sredstva od prodaje Telekoma deliti ista (slična) ona vlast koja je proćerdala više milijardi evra pristiglih od prodaje Mobtela pre četiri godine i privatizacije koječega još. Isti scenario viđen je pri prodaji 49 odsto akcija Telekoma 1997. godine, što je najbolji argument da će svaka vlast koja sprovodi ovaj proces bez kontrole raditi to na istovetan način. Aktuelna kriza koja je ogolila ranije greške, kao i, čini se, nikad veći pritisak javnosti po tom pitanju, možda bi mogli ovaj put sredstva usmeriti u ispravnijem smeru, mada ova teza još uvek spada u rang optimističkih verovanja.

Protivnici prodaje Telekoma ističu i nonsens da se prodaje visokoprofitabilna kompanija koja državi donosi velike dobitke. Zagovornici ove teze previđaju neefikasnost i aljkavost države kada nastupa u ulozi preduzetnika, te prostu činjenicu da tekući odlični rezultati u znatnoj meri dolaze po inerciji od ranijeg monopolističkog položaja ove kompanije. Održivost ovakvih rezultata zahteva značajne investicije, jače inovacije i modernizacije svake vrste u ovoj dinamičnoj delatnosti, što bi se u ovakvoj konstelaciji snaga teško desilo.

Gubitak dividendi bez kojih država ostaje, u slučaju pronalaženja kredibilnog strateškog partnera, u velikoj meri bi nadomestio priliv poreza na dobit u narednim godinama, dok bi sama depolitizacija javnih preduzeća imala nemerljive efekte po pitanju demokratizacije društva. Kvalitet telekomunikacionih usluga bi mogao značajno biti popravljen, dok bi valjana regulacija tržišta, i očekivani strah od viših cena učinila bezrazložnim.

Vrednost

Ako bi se po strani stavili motivi prodaje (zašto baš sada?) te način korišćenja očekivanih sredstava (nekredibilnost političkih elita), jedina ozbiljna zamerka nosiocima ovog projekta jeste namera da se proda baš 40 odsto akcija Telekoma. Na ovaj način, direktno je favorizovan postojeći manjinski akcionar Telekoma, jedini koji može kupovinom ovih akcija faktički preuzeti i kontrolni paket i zasigurno preuzeti upravu nad kompanijom. Trapava objašnjenja političara da svako može kupiti 40 odsto akcija, pa kasnije od građana sticati dodatni udeo, osim dodvoravanja biračkoj masi, teško da mogu imati drugu upotrebu. Jer, zaista, svako može učestvovati na tenderu i kupiti značajan paket akcija (40 odsto) ali realnu cenu, pa možda i veću od nje, platiće samo onaj ko ovim činom kupovine stiče kontrolni paket akcija.

Da država nije htela da drugi igrači budu destimulisani na ovaj način mogla je ponuditi na prodaju samo 25 odsto akcija, a tek u drugoj fazi sprovesti odlučujuću borbu za sticanje kontrolnog paketa akcija. Ili, pak, odmah prodati kontrolni paket akcija bez zadržavanja ikakvog manjinskog udela u ovoj kompaniji. Da je svih ovih godina nešto uradila po pitanju tržišta kapitala, država je mogla sprovesti i inicijalnu ponudu akcija ove kompanije koja bi (nalik iskustvima naših zapadnih suseda) imala višestrukih pozitivnih efekata.

Ovako ostaju samo nagađanja u vezi sa cenom koja će se dobiti za ovu kompaniju koja predstavlja ozbiljnog regionalnog igrača, ali koji je tu ekspanziju plaćao i velikim kreditima. Još uvek nisu dostupni zvanični finansijski izveštaji za proteklu godinu, ali je menadžment ove kompanije u nekoliko navrata istakao ostvarenje rekordne dobiti od 150 miliona evra te rasta prihoda od sedam procenata tokom 2009. godine. Ostaje da se vidi i konsolidovani rezultat cele grupacije (Telekom Srpske i crnogorski M:tel) a, pre svega, njena kreditna opterećenost po pitanju sprovedenih akvizicija.

Svakako, velika prednost prodajne strane jeste činjenica da je regionalno tržište u velikoj meri izdeljeno među multinacionalnim kompanijama, pa je domaći telekomunikacioni operater jedan od poslednjih većih targeta u okruženju. Ne računajući slovenački Telekom koji je neuspešno prodavan u osvit otpočinjanja svetske finansijske krize, ostale države su nacionalne telekomunikacije predale na upravu svetskim liderima u ovim poslovima.

Kakav će biti ishod prodaje paketa akcija Telekoma pokazaće vreme koje se neće protegnuti u daleki futur. Nužnost krpljenja javnih finansija kao nus-efekat doneće nam odavno željenu depolitizaciju javnih preduzeća. Ako uz ovaj proces, političke elite budu naviknute na transparentno i racionalno upravljanje dobijenih sredstava, građani bi mogli dobro profitirati iz ovog posla, ma koliko svoju pažnju koncentrisali isključivo na direktne efekte kao što je vrednost akcija Telekoma te kvalitet/cena usluge koju će koristiti.

Nenad Gujaničić

broj 65, april 2010.

Indeks srećne planete (HPI) je pokazao da su godine 2009. na vrhu liste 143 zemlje bili državljani Kostarike, Dominikanske Republike i Jamajke. Na dnu su, kao i u svemu Tanzanija, Bocvana i Zimbabve. Srbija je bila 58, Hrvatska 60, BiH 65, Slovenija 66. a Makedonija 111.

Na prvoj “svetskoj mapi sreće” 2006. Danska je prednjačila. Zemlja Vikinga, piva, malih sirena, jedna od deset najzelenijih i 11. po ekonomskim slobodama u svetu. Mapa je sastavljena na osnovu statističkih podataka i subjektivnih odgovora 80.000 ljudi u 178 država sveta. Još pet evropskih zemalja bilo je među prvih deset najsrećnijih država. U nesrećnom Zimbabveu četvrtina stanovništva ima AIDS, prosečan ljudski vek je 39 godina, a 80 odsto stanovništva čine siromasi.

HPI je nadmoćniji od klasičnih pokazatelja blagostanja i uticaja okoline na društvo kao što su GDP i Indeks ljudskog razvoja (HDI). HDI kombinuje GDP, očekivanu dužinu života i nivo obrazovanja.

Oba indeksa su nepotpuna, jer većina ljudi stremi sreći i zdravlju, a ne bogatstvu.

Ekonomski rast je cilj standardnih modela razvoja. Koncept HPI svrstava takve modele među “neekonomske”. “Ekološke privrede” pristaju na koncept HPI.

GDP je klimav dokaz jer Ekvatorijalna Gvineja, na primer, zahvaljujući nafti, ima GDP per capita koliko i Grčka, ali je stopa smrtnosti dece do pet godina u Ekvatorijalnoj Gvineji 204, a u Grčkoj pet.

GDP ignoriše one sitnice svakodnevnog života koje život čine vrednim. Svako posečeno drvo, saobraćajna nesreća pa čak i ratovi uvećavaju GDP.

Hitlerova Nemačka je postala samodovoljna kad je reč o većini sirovina, država je pomagala industriju i poljoprivredu. Zločinac je broj nezaposlenih sa šest smanjio na milion ljudi, pa i tako što je neke nezaposlene u plombiranim vagonima, a druge u vagon-restoranima slao da rade u konc logorima.

Koncept HPI je celovitiji i individualniji od GDP. Transcendira GDP jer društveni napredak ne meri samo kao puko povećanje trgovine ili ekonomskog blagostanja, već porastom subjektivnog osećanja dobrobiti. Onaj koji nema para za cipele ne jadikuje kad vidi čoveka bez noge.

HPI već četiri godine prati sedam internih pokazatelja: odnos vrednosti potrošačke korpe i prosečne plate; nivo zagađenja i buke; broj obolelih od ozbiljnih bolesti; upotrebu antidepresanata i broj psihijatrijskih bolesnika; procenat onih koji traže posao; diskriminaciju; bezbednost; stopu razvoda i kriminala; kvalitet demokratije; nivo individualnih sloboda; ratove.

Utvrđeno je da visoki prihodi, poštovanje ljudskih prava i društvena jednakost koreliraju međusobno, ali i sa subjektivnim osećanjem blagostanja (SWB).

Stanovnici srećnih država su zdravi, bogati i obrazovani. Džon Lok (John Locke) kaže da je “Zdrav duh u zdravu telu najkraći opis sreće”.

Manje države sa većom društvenom kohezijom i jačim osećanjem nacionalnog identiteta prolaze bolje na skali sreće. Kina je na 82. Indija na 125. a Rusija na 167. mestu srećne planete.

Kapitalizam je dobro prošao na testu sreće. Uprkos sistemu slobodnog tržišta i nesigurnosti u njegovom ozračju, SAD su se našle na 23. mestu. Sve srećom visoko obdarene evropske zemlje su kapitalističke, iako sa socijal-demokratskom aromom.

U rezultanti, srećan je milioner jer je udelio evro siromahu. Srećan je i prosjak tog dana.

Osim porasta GDP-a i liberalizacija privrede korelira sa srećom. Na ciriškom, univerzitetu konfederalne zemlje su utvrdili da demokratija i federalizam podstiču osećaj individualne dobrobiti.

Tomas Džeferson (Thomas Jefferson) je “stremljenje ka sreći” upisao u Deklaraciju o nezavisnosti 1776. godine. Bila je važna koliko sloboda i život. Njegov britanski savremenik, hedonista Džeremi Bentam (Jeremy Bentham) je ubeđivao vlast da služi umnožavanju sreće.

U himalajskom kraljevstvu Butan uspesi ekonomske politike mere se HPI i budističkim principima. Privredna politika poštuje sva živa bića, prirodu i brine da podanici imaju vremena za rad, spavanje i meditiranje. U kraljevskoj porodici kažu: “Sreća je veoma ozbiljna stvar. Dogma o bezgraničnoj produktivnosti i rastu u ovom ograničenom svetu je neodrživa i nepoštena prema novim generacijama”.

Kritičari butanske vizije kažu da je kraljevina sa 642.000 podanika autokratska i da HPI ne funkcioniše u zemlji sa velikom populacijom. Međutim, Butanci primećuju da se i američki predsednik Barak Obama (Barack Obama), otkako je na vlasti, posvetio zdravstvu, obrazovanju i životnoj okolini.

Utopiju HPI su usvojili Kanada, Australija, SAD, Francuska, Velika Britanija, Tajland, Kina, Indija Brazil i Haiti, a u nove ustave Ekvadora i Bolivije upisan je koncept “dobrog života”. Koncept HPI je transkulturalan. Đavo je kušao Hrista koji je postio 40 puta po 24 sata rečima: “Ako si Sin Božiji, reci da ovi kamenovi postanu hlebovi”. Hristos je odgovorio: “Ne živi čovek samo o hlebu”.

Iako su bogatije države obično srećnije od siromašnih, kada je GDP per capita iznad 15.000 dolara, osećaj individualne sreće je ustaljen i ne povećava se sa bogatstvom. Biti bogatiji, ne znači biti srećniji.

Nezarađeno bogatstvo (dobitak na lotou, na primer) generalno ne usrećuje.

Prema istraživanju BBC, 81 odsto Britanaca želi da ih država usreći, a ne da ih obogati. GDP Velike Britanije je šesti u svetu. Butan je među 20 najsrećnijih zemalja sveta, a prema GDP-u je na 157. mestu od 179 država.

U Srbiji je HPI (58), za razliku od drugih republika bivše Jugoslavije, nesrazmeran GDP-u (73). Kujući svoju sreću, građani Srbije su od 1991. do 1999. udarali susede maljem po prstima.

Sreća je obrnuto proporcionalna nivou stresa i hroničnim obolenjima. Srbija je treća zemlja na svetu po broju srčanih oboljenja, građanke Srbije su na prvom mestu u Evropi po broju obolelih od raka grlića materice, po broju abortusa Srbija je druga u Evropi, prema broju samoubistava na 13. mestu u svetu, svaki četvrti boluje od depresije, 4,3 miliona osiguranih građana se smiruje sa 2,3 pakovanja sedativa… Prema zvaničnim podacima u Srbiji je 1999. bilo 271.944 mentalnih bolesnika, a 2002. godine 309.281. Svežiji podaci o uzlaznom trendu se ne objavljuju.

U selu pored Niša su šestoro psića brutalno ubili, a zatim obesili 12-godišnjak i 15-godišnjak; u Pirotu je majka bacila bebu pored kontejnera gde su je rastrgli psi.

U Srbiji je nezaposleno 16,5 odsto ljudi, 9,2 odsto ljudi je siromašno, deset odsto tajkuniziranih Srba troši šest i po puta više od deset odsto najsiromašnijih, za osnovne potrebe četveročlanoj porodici nedostaje mesečno 24.039 dinara, 1,3 miliona građana je nepismeno ili nije završilo osnovnu školu, o poštovanju ljudskih prava najbolje govore gejevi, nezavisni novinari, zlostavljana deca, popljuvani Romi, prebijeni Mađari, razbijene pekare u vlasništvu Albanaca… Svaki građanin Srbije godinama ima istu senku – jednog ratnog zločinca. Srbija je poslednja zemlja u Evropi koja koristi olovni benzin, ne proizvodi bioetanol i nema nijednu elektranu na vetar niti razvijen sistem za recikliranje otpada…

U bezbrižnom Butanu je pošumljeno dve trećine teritorije, u Srbiji trećina. Butan uzme dnevno od svakog turiste 200 dolara. Srpski patrioti potroše godišnje na putovanja u inostranstvo 310 miliona dolara više nego što patria inkasira od turizma.

Drogu je probalo 10,9 odsto građana Srbije a 3,7 odsto je koristilo drogu u poslednjih godinu dana. Na prvom mestu halucinogene.

broj 65, april 2010.
Tamara Kaliterna

Pre dve godine Jesenji Zagrebački Velesajam započeo je transformaciju iz opšteg u skup specijalizovanih sajmova sa globalno zanimljivim temama. Prošlog meseca održan je jubilarni 85. Jesenji ZV, sa manje izlagača a više novih sadržaja. U senci globalne ekonomske krize, veliki deo razgovora posvećen je bio ovoj temi, pa ni sam predsednik države nije uspeo na otvaranju Velesajma da prećuti svoje sumnje u to da kriza jenjava.

Na stogodišnjicu organizovanog sajmovanja Zagrebačkog Velesajma, u nešto težim finansijskim uslovima nego do sada, održan je tradicionalni 85. Jesenji međunarodni zagrebački velesajam. U godini globalne ekonomske krize, Jesenji Velesajam imao je 15 odsto izlagača manje nego lane, odnosno preko 30 odsto manje nego pre dve godine. Naši privrednici su takođe u manjem broju nastupili na ovoj manifestaciji – svega dve firme (Bobeks i užički ABC) i Savez pronalazača Srbije. Međutim, uprkos manjem odzivu izlagača, i, prema subjektivnom osećaju, posetilaca, ovaj sajam uvrstio je u svoj program dva nova programa – Sajam obrtništva i Sajam hrane, pića i gastronomskih inovacija. Sajam obrtništva održan je do sada 50 puta, ali ove godine prvi put u sklopu Jesenjeg Zagrebačkog Velesajma. Na ovom sajmu, posebno priznanje za ukupan nastup dobila je Hrvatska obrtnička komora. U okviru pomenute manifestacije održane su brojne prezentacije i okrugli stolovi, od kojih izdvajamo onaj sa temom „Trgovina u uvjetima krize – mogući izlazi“.

Osvrt na stanje trgovine u Hrvatskoj dao je predsednik Ceha trgovine Hrvatske obrtničke komore (HOK) Boris Vukelić podsećajući da pad kupovne moći, ograničenje radnog vremena i uvođenje kriznog poreza veoma negativno utiču na male trgovce, i na porast nezaposlenosti u pomenutoj privrednoj grani (ove godine ugašeno je 3 500 radnih mesta u trgovini). On je istakao da jedno od rešenja svakako može biti napor vlade da reguliše sivu zonu trgovine, jer ovaj vid ekonomije trenutno čini 30% poslovanja u ukupnoj ekonomiji Hrvatske. Profesor zagrebačkog Ekonomskog fakulteta Nikola Knego složio se sa njim, tvrdeći da će, ako se nastavi ovakva politika, malih trgovaca biti sve manje. Takođe, državna statistika mora biti bolje vođena, što pokazuje primer koji je profesor dao za podatke o turističkoj sezoni:

„Nama se danas govori da smo na razini 7 milijardi eura prihoda od turizma. No, uzme li se prosječna potrošnja inozemnih turista koju je prema THOMAS-u 2007. utvrdio Institut za turizam, a koja iznosi 55 ili 56 eura po noćenju, i pomnoži li se to s 50 milijuna inozemnih noćenja, dobit će se iznos od oko 2,75 milijardi eura. To je ono što su turisti direktno potrošili u mjestu boravka. Tu ulaze ugostiteljske usluge, trgovačke i ostale usluge.”

Dobar deo Jesenjeg Velesajma protekao je u razgovorima o ekonomiji, trenutno gorućem pitanju i u mnogo razvijenijim državama od naših. Tako je predsednik Stjepan Mesić, kada je otvarao sajam, izrazio strahovanje da ova zemlja nije na izlasku iz krize. On je rekao da Hrvatska mora uskladiti interese krupnih preduzeća, pogotovu monopolskih, sa svojim interesima, te zaštiti potrošače. Hrvatski mediji su njegov govor okarakterisali neobično oštrim, možda zato što je na samom početku umesto reči o sajmu, počeo da kritikuje ekonomsku politiku Hrvatske, ilustrujući je rečima da prognoze više liče na meteorološku prognozu nego na ekonomiju.

Drugi novitet na Velejasmu, vedrije sadržine, bio je Sajam hrane, pića i gastronomskih inovacija, InGa, koji bi prema rečima direktorke Velesajma, Katje Luke Kovačić, trebalo da preraste u brend ove manifestacije. Cilj InGa-e je da prikaže nova nutricionistička otkrića, ali i raznovrsnosti mnogih nacionalnih kuhinja. Ove godine mogli smo okusiti specijalitete iz Hrvatske, Austrije, Italije, Indonezije, Koreje, Letonije, Nemačke, Slovačke i Slovenije.
Osim pomenutih, na Velesajmu smo imali priliku da se upoznamo sa napretkom u oblasti energetike, građevinskih tehnologija, naučnih inovacija, ekologije, zaštite, prometa i logistike, a ko je želeo mogao je da pazari šarenoliku robu široke potrošnje.

Od ukupno 1 294 izlagača, 38 odsto je bilo iz inostranstva, a veliku posetu su imali štandovi turističkih organizacija raznih zemalja, uz kulturno umetnički program koji je prezentovao specifične plesove i običaje nama egzotičnih zemalja. Kako je 2009. godina datum obeležavanja stogodišnjice sajmovanja, ulaz je bio besplatan. Mnogi Zagrepčani su iskoristili priliku da okuse neobične gastronomske specijalitete, najbolja vina, da kupuju u odeljku za maloprodaju razne afričke i azijske đinđuve i marame, ali nije falilo ni interesovanje za tehnološke inovacije, posebno za nove tehnologije u oblasti održivog razvoja i ekologije, posebno ono što interesuje lokalce – prvo komunalno vozilo na bio-gorivo koje će se uskoro naći na ulicama hrvatskih gradova.

Marija Dukić

broj 60, oktobar 2009.

Dvadesetak svetskih lidera je 24. i 25. septembra pobeglo iz Njujorka u Pitsburg. Napustili su zasedanje Generalne skupštine UN koje zaokuplja šefove 192 države sveta raspravama o međunarodnom miru i bezbednosti, privrednom i razvoju uopšte, napretku Afrike i poboljšanju ljudskih prava.

U Pitsburgu je, od početka svetske finansijske krize, bio treći samit G20. Lideri grupe su se u aprilu u Londonu saglasili da će naprasno povećati državnu potrošnju. U Pitsburgu je prihvaćen predlog američkog predsednika Baraka Obame (Barack Obama) da vođe 20 najrazvijenijih i zemalja sa uzlaznim ekonomijama koordiniraju međunarodnu ekonomsku saradnju. Jer, privrede BRIK-a – država u usponu – (Brazil, Rusija Indija i Kina), stasale su brže od privreda razvijenih zemalja. G8 ovog septembra nije ukinuta, već smenjena. Kina i Indija, koje nisu članice G8 moraju se pitati kada se radi o potrošnji, regulativi ili valutama.

Od sada, G8 će se baviti međunarodnom bezbednošću, a G20 postaje odbor direktora za svetsku privredu.

Međutim, u Pitsburgu niko nije mogao pouzdano da kaže kada će se svetska privreda konačno osoviti.

Na trećem samitu za manje od godinu dana lideri G20 ocenili su da globalnoj privredi u 21. veku nije potrebna onakva koordinacija kakvu su tri decenije praktikovali G7, pa G8.
Zajedničko saopštenje sa samita u Pitsburgu ima 23 strane. U kominikeu se vlade pozivaju da troše dok ne budu sigurne da je počeo trajni ekonomski oporavak, pumpaju pare u privredu, i ne požuruju primenu izlazne strategije.

U saopštenju se govori o “snažnom, održivom i uravnoteženom privrednom razvoju”.
Kada je reč o svetskoj trgovini pominje se “borba protiv protekcionizma” i uzda se u “uspešno okončanje Doha runde 2010”. Lideri su se takođe složili da treba pružiti ruku siromašnim zemljama, naročito u Africi.

Reči nisu išle ukorak sa delima. G20 je obećala da će se u ovim teškim vremenima usprotiviti protekcionističkim trgovačkim barijerama, ali je u sedmici koja je prethodila samitu, administracija Obame uvela kaznene carinske namete na uvoz kineskih automobilskih guma.
U saopšenju se priželjkuje da zemlje dužnici, kao što su SAD štede više, a države sa viškom para, kao što je Kina teraju da troše više.

UN su nedavno optužile i SAD i države kreditore, kao što su Nemačka i Kina da podstiču opštu neravnotežu. Međutim, znalci slute formiranje G3 koju bi činile upravo SAD, Kina i Nemačka.

Posle samita u Pitsburgu, evropske zemlje će izgubiti uticaj u Međunarodnom monetarnom fondu (MMF). Dogovoreno je da Britanija i Francuska prepuste deo glasova državama u usponu. Iako je kineska ekonomija 50 odsto snažnija od francuske, Kina u MMF-u ima 3,7 odsto glasova, a Francuska i Velika Britanija po 4,9 odsto. Među 186 članica MMF-a dominiraju SAD i EU koje diktiraju većinu potrebnu za odlučivanje. Najmanje pet odsto precenjenih glasova će se preraspodeliti zemljama čiji su glasovi u MMF-u potcenjeni. MMF će o ovoj preraspodeli svetske finansijske moći odlučiti na oktobarskom, redovnom godišnjem zasedanju u Istanbulu.

Nova shema podele uloga važi i u Svetskoj banci. Dominik Štros Kan (Dominique Strauss Kahn), direktor MMF-a tumači da će preraspodela uticaja “povećati legitimitet i učinkovitost MMF-a”.
Američki ministar finansija Timoti Gajtner (Timothy Geithner) preneo je saglasnost dvadesetorice da se do kraja godine ograniče plate i bonusi u bankarskom sektoru. Načelno je usaglašeno da treba povećati bankarske rezerve, ali iznos rezerve nije utvrđen.

Gajtner je rekao da će G20 predložiti različite finansijske standarde za pojedine zemlje. Primenu standarda će kontrolisati Odbor za finansijsku stabilnost koji čine guverneri, ministri finansija i zakonodavci iz 20 država.

Britanski premijer Gordon Braun (Gordon Brown) je preporučio zemljama da ne rade jedna protiv druge, kao kada su jačale protekcionizam 1930-ih, što je produbilo depresiju: „Strahujemo od dugoročnog niskog ekonomskog rasta i još niže stope zaposlenosti ako se nešto ne preduzme“, upozorio je.
“Svi smo u istom čamcu. Sistem koji smo danas stvorili postaće univerzalan”, predviđa na samitu 20-orice ruski predsednik Dmitrij Medvedev. Rusija se godinama trudila da se učlani u “sedmoricu”.

Smišljeno je odabrano gde će zasedati lideri zemalja G-20. „Grad čelika“, stecište američke teške industrije, postao je grad zelenila, napredne tehnologije i visokog društvenog standarda. Stopa nezaposlenosti u gradu je 7,7 odsto – ispod američkog proseka. Na bezbednost gostiju potrošeno je 19 miliona dolara. Od toga je federalna vlada obezbedila deset, a grad pet miliona. Uvaženi gosti i ulični demonstranti su tokom dvodnevne konferencije potrošili u gradu 35 miliona dolara. Ovakvi skupovi su, po mišljenju anti-kapitalističkih protestanata, nedemokratski, podstiču globalizaciju, razuzdanost tržišta, „klimatsku destrukciju“ i emisiju CO2.

Može li G20 uspeti u onome u čemu je G8 poražena?

Iako je Obama na početku skupa rekao da se na “izazove 21. veka ne može odgovoriti metodologijom 20. veka”, izgleda da će G20 upasti u iste nevolje kao i manja G8.
Kada gomila državnih birokrata pregovara na jednom mestu, svi su zadovoljni kad uspe da se formuliše najmanji zajednički imenitelj.

Samit u Pitsburgu rezultirao je koktelom rešenja koje je godinama nudila G8: mnogo pompeznih ciljeva, koje treba postići nedovoljno razrađenim detaljima.

Tamara Kaliterna

broj 60, oktobar 2009.

Ispada da će zaposleni biti najveća kolateralna šteta krize. U materijalima za sastanak G 20 u Pitsburgu, stoji upozorenje da treba očekivati dalji rast nezaposlenosti do ukupno 57 miliona u razvijenim zemljama, odnosno 89 miliona u svetu uopšte. Taj porast bi doveo procenat nezaposlenosti na 10 odsto i nije mnogo iznenađujući s obzirom na činjenicu da je nezaposlenost u razvijenim zemljama (OECD) u avgustu iznosila 9,2 odsto.

Dakle, problem je što nezaposlenost kvari političarima, pa i ekonomistima tvrdnju da svet polako izlazi iz krize, da počinje oporavak i da raste optimizam. Nije teško razumeti političare, oni žive od jednog do drugog ispitivanja javnog mnjenja pa im je i u opisu posla da šire optimizam, odnosno da lažu građane kako je sve u redu. Teže je razumeti ekonomiste, naročito one koji ne moraju da se ulizuju političarima i da upregnu svoj autoritet i znanje da bi teoretski poduprli ono što političari tvrde. Iako je bolje biti optimista nego pesimista, najbolje je reći istinu. Jedan od novih trendova nosi naslov „Ekonomija poštenja“ (W.Bennis i J. O’Tool) i pledira za uspostavljanjem regulative koja će prinuditi sve aktere na davanje istinitih podataka, čime bi se velikim delom umanjile mogućnosti novih kriza i ekonomskih ambisa. U pitanju je atak na nepoštenje, dakle etika a ne ekonomija.

Humani resursi na ulici

Evropska unija, shodno svojoj socijalnoj tradiciji, još uvek je osetljivija od drugih na porast nezaposlenosti, pa tako ispada da je i najugroženija. Od jula 2008. kada je nezaposlenost posebno uhvatila maha do jula ove godine u EU je 3,2 milina zaposlenih ostalo bez posla, to zapravo znači da je procenat nezaposlenosti porastao od 7,5 na 9,4 odsto i to bez znakova opadanja. Danas je u EU preko 22 miliona nezaposlenih (15 miliona u zoni evra) odnosno najviše od 1999. godine, a već naredne godine verovatnoća je da će nezaposlenost stići do žalosnog rekorda neposredno posle Drugog svetskog rata. Čemu odjedared toliko publiciteta nezaposlenosti? Prvo, jer postaje jasno da su intervencijama država spasavani centri finansijske moći, a ne ekonomija, pogotovo ne privreda, da samim tim nije menjana struktura ranijeg sistema koji je doveo do kraha, a čija je posledica i otpuštanje zaposlenih. Drugo, 10 i više od 10 odsto nezaposlenih postaju ozbiljna pretnja mogućim socijalnim neredima, odnosno težnjom onih koji više nemaju šta da izgube da društveno ekonomski sistem menjaju revolucionarnim putem. To bi bio prevod na svakodnevni jezik izjave generalnog direktora MMF Strausa-Kana, koji kaže: „Socijalne konsekvence rasta nezaposlenosti su zabrinjavajuće“, odnosno da postoji čak i bojazan od ratova! Pritom su državne kase, sa izuzetkom Luksemburga, ispražnjene do poslednjeg centa, a najbogatije države su postale zadužene kao i one iz Trećeg sveta. Novca za neke vatrogasne mere nema, dok su ulice sve punije ljudima koji nemaju od čega da žive.

U materijalima za skup G 20 govori se o potrebi da se nastavi sa pomaganjem ekonomija (5 odsto novostvorenog BDP) „kako bi se izbeglo da još veći broj ljudi bude trajno isključen iz sektora rada“. Dakle svest o opasnosti postoji i racionalno je to što niko ne govori sa platforme humanosti, nego straha od mogućih posledica. Problem je što u današnjem društvu, onakvom kako je struktuirano, objektivno ne postoji respektabilan lobi rada. Sindikati su sve beznačajniji. U Americi gde su polumafijaška sprega sa poslodavcima, počinju tek da se s mukom organizuju novi na principima stvarne zaštite zaposlenih. Naravno konzervativci ih svim silama napadaju kao vesnike komunizma. Evropa je bliža razumnom shvatanju da izlazak iz krize nastaje onda kada se dostigne bar nivo koji je pre krize postojao, a to ni iz daleka nije slučaj, iako je predsednik FED Ben Bernaki objavio kraj. Amerika ima nešto veću stopu rasta (do avgusta) od 0,8 odsto, nego EU gde ekscesno Slovačka beleži 2,2 odsto, ali glavne zemlje Francuska i Nemačka, uz njih Grčka i Portugal beleže rast od 0,3 odsto, sve ostale zemlje imaju negativnu stopu koja je najtragičnija u Italiji i iznosi -6 odsto. U Italiji je stopa nezaposlenosti već na 10 odsto, a zahtevi za naknade nezaposlenima porasli su za 526 odsto. Te činjenice nikako ne smetaju italijanskom premijeru da tvrdi kako njegova zemlja najbolje podnosi krizu i služi za uzor drugima. Populizam je neuništiv, a nažalost pokazuje to i na početku trećeg milenijuma.

Opredeljenje za racionalno razmatranje problema nezaposlenosti nameće posebnu pažnju podrivanju temelja industrijskog koncepta društva time što onih 9,4 odsto nezaposlenih kriju u sebi činjenicu da je čak 19,7 odsto nezaposlenih mlađe od 25 godina. To objašnjava nagli porast kriminala, narkomanije, uspona ekstremnih organizacija i nasilja uopšte. Pritom valja imati u vidu da je rast nivoa kreditiranja malih preduzeća i porodica, (mala preduzeća imaju najveću moć apsorpcije nezaposlenih, dok porodice daju odstupnicu članu koji je izgubio posao) pao sa 8,9 odsto u avgustu 2008. na samo 0,6 odsto istog meseca 2009. Banke su dobile pare ali ih ne koriste da bi intenzivnije pokrenule proizvodnju, a samim tim i zaposlenost, nego da učvrste svoju sigurnost i po mogućstvu pokupuju one sitnije banke koje od država nisu dobile pomoć. Takva situacija dala je osnova kreatorima modnih termina da nametnu kao zajednički imenitelj „jobless recovery“ za aktuelna zbivanja. Opaka stvar, koja znači mirenje sa rastom nezaposlenosti kao višom silom. Umesto jasnog koncepta, koji ekonomski model nudi najmanji broj ljudi lišenih dostupa do rada i stvaranja sopstvene i kolektivne dobrobiti, poturaju se kao glavni problem čisto populistički „klipovi“ kao na primer kolike us plate i otpremnine menadžera. To je važno pre svega sa stanovišta etike, ali nije centralno pitanje ekonomije. Problem se uklanja onoga trenutka kada se primanja menadžera vežu za uspeh kompanije i to na duži rok. Komično je što se za to tehničko pitanje traži „globalna saglasnost“. Dotle su već svi otpušteni menadžeri i 600 advokata banke „Lehman Brothers“, na primer, od koje je kriza počela, dobili sjajna mesta na drugim stranama što najbolje svedoči o verovanju da će uskoro biti opet po starom.

Na Zapadu ništa novo

Pođemo li od aktuelizovanja ključne knjige „Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca“ Džona Majnarda Kejnza, koja je značila prelom u klasičnom gledanju na zaposlenost i lansirala novu strukturu proučavanja zaposlenosti i nezaposlenost, do danas se rodilo bezbroj teorija, koje je osporavaju ili hvale, ali nema rešenja na nivou današnjih odnosa. Kejnzova polazna tačka da zemlja nije demokratska ako ima visoku stopu nezaposlenost, jer nezaposlen čovek nije slobodan čovek, polako je padala u zasenak, kao u ostalom i sam genijalni Kejnz, koga se svet opet setio tek kada je izbila sadašnja kriza. Dakle u centar pažnje došle su finansije i njihova bespoštedna narav uništavanja svakoga ko im stoji na putu do profita. Umesto bogatstva stvarani su baloni iluzija koji su u trenutku prenaduvanosti počeli da pucaju za redom. Nije nikakva satisfakcija videti slike bankarskih činovnika kako sa kutijama, u kojima je cela njihova radna karijera, izlaze na ulicu. To su uglavnom bile sitne ribe, ali je njih bilo 26.200 samo u Lehman Brothers banci, dok su se najodgovorniji za gubitak u poslovanju od 613 milijardi dolara, odnosno odlazak banke u pilotirani bankrot državnim parama, smestili ponovo na unosna mesta. Mnoge od njih oberučke su primile druge banke, što kako rekoh sluti da se suštinski ništa ne menja, a vrhunac cinizma je da Tomas Ruso, šef pravnog sektora Lehman Braders postaje predavač na Columbia Business School na kursu koji se zove: „Kreditna kriza – pogled kroz drugačije naočari“. Krivac piše sebi i sistemu alibi.

Na dalje ću se delom oslanjati na tekst „Greške ekonomista“ Pola Krugmana objavljen u New York Times Magazinu, dakle duži i obuhvatniji nego što su uobičajene kolumne tog nobelovca u dnevnom izdanju. Prikloniću se tom, meni bliskom pogledu, jer je utemeljeniji od onoga što bih ja umeo da kažem, a i umereniji od mog shvatanja „diskusije“. Krugman svoj tekst počinje tvrdnjom da su pre samo nekoliko meseci ekonomisti pucali od ponosa i verovali da dolazi zlatno vreme ekonomije, što danas malo kome ide u glavu. Sada dominira je uprošćena ocena da su ekonomisti preuzeli od meteorologa primat u pogrešnim prognozama. Ima u tome preterivanja, dakako. Tvrditi da niko nije nazreo dolazak krize jednostavno je neistinito. Naređaću samo neka od imena koja opovrgavaju tu tvrdnju. Robert Šiler, ekonomista, pisac stručnih bestselera, još 2000. godine je objavio knjigu „Irrational Exuberance“ (Besmisleno veselje) koja je postala hit najšire čitalačke publike, ali su stručni i politički krugovi smatrali neosnovanom njegovu tezu o balonu sa kreditima za nekretnine koji mora da pukne. U omalovažavanju su se naročito istakli Grinspan, (raniji) i Bernanki (sadašnji) guverneri FED. O krahu ekonomskog i društvenog modela neumorno je trubio nobelovac Jozef Stiglic, pa zatim nobelovac Amartia Sen, pa Džordž Soros, pa značajni pravnik i ekonomista Gvido Rosi, pa Nuriel Rubin, koji je postao zvezda, jer se pravovremeno setio da prognozira krizu ne mnogo pre njene eksplozije, onda opet nobelovac Pol Krugman, a ima još prilično takvih.

Govorili su i prognozirali, međutim njih niko iz politike i dobar deo medija nije hteo da sluša. Svi su bili omađijani kišom novca koja se sručila, drogirani neokon uveravanjima da je to pravac razvoja koji daje dokaze odmah i u kešu. Zbog sopstvene pohlepe ogromna većina je zatvarala oči pred najbanalnijom logikom i iskustvima da takve stvari završavaju tragično. Evo šta kaže Krugman: „Osnovna podela bila je između onih koji su smatrali da tržišna ekonomija nikada ne može da skrene van puta i onih koji su smatrali da može, ali da monetarnom politikom može i da se vrati na pravi put… Danas Lukas smatra da su Obamini planovi trice prema onome šta treba uraditi, Džon Kokrejn da su to samo bajke, međutim Brad De Long sa Berklija konstatuje intelektualni krah Čikaške škole… Po meni, ekonomisti iz Čikaga su potomci srednjevekovne makroekonomije… oni su matematičke modele ulepšali tako da deluju kao stvarnost. Mislili su da će tako nakićeni kapitalizam postati perfektan sistem… Lažu o Kejnzu kad tvrde da je želeo da država kontroliše ekonomiju – on je želeo da poboljša kapitalizam, a ne da ga ukine… U pravu su kad tvrde da je Kejnz loše mislio o finansijskom tržištu – poredio ga je sa kockarnicom… Za razliku od svojih naslednika ni Fridman nije imao ništa protiv da država utiče na smanjenje nezaposlenosti, ali samo do njene „prirodne granice“ (od 4,8 odsto u SAD), posle toga bi ubijala pozitivnu funkciju nezaposlenosti da služi kao pretnja zaposlenima“. Tako piše Pol Krugman.

Opsesija perfektnim tržištem

H.L. Menkin, „Mudrac iz Baltimora“ autor je tvrdnje da „Postoji uvek jednostavno rešenje za svaki ljudski problem: precizno, prihvatljivo i pogrešno“. Pod tu definiciju Krugman podvodi ideologiju Čikaške škole. Robert Lukas: „Svaki pokušaj države da se suprotstavi ekonomskim ciklusima je kontraproduktivan – povećava konfuziju“. Edvard Preskot: „Nezaposlenost je posledica slobodne odluke radnika da uzmu malo slobodnog vremena“. Velika kriza je dakle jedno veliki letovanje. Gregori Menkju: „Recesije su u suštini posledica tražnje, i veoma su ubedljive da bi bile odbačene.“ Oni su radikalizovali ideologija efikasnih tržišta i perfektne racionalnosti, koja je postala dogma. Opsednuti vizijom „perfektnog tržišta koje sve rešava i briše razloge za antagonizam“, oni su zagovarali i zagovaraju i dalje svoj model kao jedini i večiti, što neverovatno nalikuje na ideju o beskonfliktnom i večitom društvenom sistemu – komunizmu!

Britanski časopis „Open democracy“ objavio je sredinom septembra tekst Saskije Sasen – lucidan sažetak finansijske krize. Pored ostaloga ona piše: „Bankarska aktiva nije ništa drugo nego dugovi, koji imaju osobinu da obećavaju velike profite… Ti dugovi, pakovani i prepakovani pojavljuju se kao bundle (svežnjevi) derivata u dugom nizu dugova kompanija kao što su, na prime, CDS (Credit Default Swap) finansijski instrument neverovanih mogućnosti. Kvantitativna vrednost CDS u Americi 2001. godine iznosila je 1.000 milijardi, a 2006. čak 62 hiljade milijarde dolara što je tada bila suma veća od ukupnog svetskog BDP za 8 hiljada milijardi… Bankarske aktive u SAD, Japanu i Britaniji, u trenutku izbijanja krize 2008. bile su 450 odsto BDP tih zemalja, a 350 odsto u zemljama Evropske unije“.Ta moć je postala pretnja svetskom poretku i morala da eksplodira pre nego što ceo svet povede u nepovrat. Živimo u vremenu paničnog traženja rešenja koje će umanjiti moć finansijskog tržišta. U Britaniji „New Economics Fundation“ postavlja pitanje: „Zašto ne bismo upotrebili mrežu državnih pošta kao emitera kredita?“ Jednostavnije je i gluplje nacionalizovati banke.

Naravno potpuno je infantilno makar i maštati o društvu bez novca, (takve ideje takodje kolaju) kako bi se odsekle noge finansijskom tržištu i spekulacijama. Tu sumanutost pokušao je Pol Pot i videli smo gde je odvela njegovu zemlju. Ne makar ko, nego Brookings Institution – sastavljen od ekonomista sa Harvarda, predlaže kao meru izlaza iz krize legalizaciju droge. Time bi se, kako tvrde, jednim udarcem ubila narko mafija i napunili budžeti parama. Međutim obim narko tržišta je oko 320 milijardi. Rupa stvorena finansijskim krahom bar sto puta je veća. Neograničena je, međutim, mogućnost pogrešnih mišljenja, da ne kažem neobuzdane gluposti. Potrebni su zapravo novi instrumenti koji će voditi ka „trasiranju puta uravnoteženog i održivog rasta… globalne ekonomije koja će poboljšati uslove svih naroda“, kako je u OUN rekao predsednik Obama.

Kejnz je svoju „Teoriju zaposlenosti…“ formulisao na izlazu iz Velike krize (1936.), međutim, „Ekonomske posledice mira“ izdao je 1919. godine. Danas nema ekonomiste tog formata. Ima mnogo onih koji su dobili Nobelovu nagradu, mnogo veštih koji dobijaju globalni publicitet, i sve to zaslužno. Međutim, toliko pozivanje na Kejnza, bilo da ga se hvali ili kudi, dokaz je da nema još ekonomiste koji bi formulisao teoriju za sadašnje vreme. Ne sećam se ko je rekao da su ekonomisti kao istoričari – daju genijalna objašnjenja onoga što se već desilo. Logično je onda da se od politike očekuje više hrabrosti i imaginacije.

Milutin Mitrović

broj 60, oktobar 2009.