Analize

Indeks srećne planete (HPI) je pokazao da su godine 2009. na vrhu liste 143 zemlje bili državljani Kostarike, Dominikanske Republike i Jamajke. Na dnu su, kao i u svemu Tanzanija, Bocvana i Zimbabve. Srbija je bila 58, Hrvatska 60, BiH 65, Slovenija 66. a Makedonija 111.

Na prvoj “svetskoj mapi sreće” 2006. Danska je prednjačila. Zemlja Vikinga, piva, malih sirena, jedna od deset najzelenijih i 11. po ekonomskim slobodama u svetu. Mapa je sastavljena na osnovu statističkih podataka i subjektivnih odgovora 80.000 ljudi u 178 država sveta. Još pet evropskih zemalja bilo je među prvih deset najsrećnijih država. U nesrećnom Zimbabveu četvrtina stanovništva ima AIDS, prosečan ljudski vek je 39 godina, a 80 odsto stanovništva čine siromasi.

HPI je nadmoćniji od klasičnih pokazatelja blagostanja i uticaja okoline na društvo kao što su GDP i Indeks ljudskog razvoja (HDI). HDI kombinuje GDP, očekivanu dužinu života i nivo obrazovanja.

Oba indeksa su nepotpuna, jer većina ljudi stremi sreći i zdravlju, a ne bogatstvu.

Ekonomski rast je cilj standardnih modela razvoja. Koncept HPI svrstava takve modele među “neekonomske”. “Ekološke privrede” pristaju na koncept HPI.

GDP je klimav dokaz jer Ekvatorijalna Gvineja, na primer, zahvaljujući nafti, ima GDP per capita koliko i Grčka, ali je stopa smrtnosti dece do pet godina u Ekvatorijalnoj Gvineji 204, a u Grčkoj pet.

GDP ignoriše one sitnice svakodnevnog života koje život čine vrednim. Svako posečeno drvo, saobraćajna nesreća pa čak i ratovi uvećavaju GDP.

Hitlerova Nemačka je postala samodovoljna kad je reč o većini sirovina, država je pomagala industriju i poljoprivredu. Zločinac je broj nezaposlenih sa šest smanjio na milion ljudi, pa i tako što je neke nezaposlene u plombiranim vagonima, a druge u vagon-restoranima slao da rade u konc logorima.

Koncept HPI je celovitiji i individualniji od GDP. Transcendira GDP jer društveni napredak ne meri samo kao puko povećanje trgovine ili ekonomskog blagostanja, već porastom subjektivnog osećanja dobrobiti. Onaj koji nema para za cipele ne jadikuje kad vidi čoveka bez noge.

HPI već četiri godine prati sedam internih pokazatelja: odnos vrednosti potrošačke korpe i prosečne plate; nivo zagađenja i buke; broj obolelih od ozbiljnih bolesti; upotrebu antidepresanata i broj psihijatrijskih bolesnika; procenat onih koji traže posao; diskriminaciju; bezbednost; stopu razvoda i kriminala; kvalitet demokratije; nivo individualnih sloboda; ratove.

Utvrđeno je da visoki prihodi, poštovanje ljudskih prava i društvena jednakost koreliraju međusobno, ali i sa subjektivnim osećanjem blagostanja (SWB).

Stanovnici srećnih država su zdravi, bogati i obrazovani. Džon Lok (John Locke) kaže da je “Zdrav duh u zdravu telu najkraći opis sreće”.

Manje države sa većom društvenom kohezijom i jačim osećanjem nacionalnog identiteta prolaze bolje na skali sreće. Kina je na 82. Indija na 125. a Rusija na 167. mestu srećne planete.

Kapitalizam je dobro prošao na testu sreće. Uprkos sistemu slobodnog tržišta i nesigurnosti u njegovom ozračju, SAD su se našle na 23. mestu. Sve srećom visoko obdarene evropske zemlje su kapitalističke, iako sa socijal-demokratskom aromom.

U rezultanti, srećan je milioner jer je udelio evro siromahu. Srećan je i prosjak tog dana.

Osim porasta GDP-a i liberalizacija privrede korelira sa srećom. Na ciriškom, univerzitetu konfederalne zemlje su utvrdili da demokratija i federalizam podstiču osećaj individualne dobrobiti.

Tomas Džeferson (Thomas Jefferson) je “stremljenje ka sreći” upisao u Deklaraciju o nezavisnosti 1776. godine. Bila je važna koliko sloboda i život. Njegov britanski savremenik, hedonista Džeremi Bentam (Jeremy Bentham) je ubeđivao vlast da služi umnožavanju sreće.

U himalajskom kraljevstvu Butan uspesi ekonomske politike mere se HPI i budističkim principima. Privredna politika poštuje sva živa bića, prirodu i brine da podanici imaju vremena za rad, spavanje i meditiranje. U kraljevskoj porodici kažu: “Sreća je veoma ozbiljna stvar. Dogma o bezgraničnoj produktivnosti i rastu u ovom ograničenom svetu je neodrživa i nepoštena prema novim generacijama”.

Kritičari butanske vizije kažu da je kraljevina sa 642.000 podanika autokratska i da HPI ne funkcioniše u zemlji sa velikom populacijom. Međutim, Butanci primećuju da se i američki predsednik Barak Obama (Barack Obama), otkako je na vlasti, posvetio zdravstvu, obrazovanju i životnoj okolini.

Utopiju HPI su usvojili Kanada, Australija, SAD, Francuska, Velika Britanija, Tajland, Kina, Indija Brazil i Haiti, a u nove ustave Ekvadora i Bolivije upisan je koncept “dobrog života”. Koncept HPI je transkulturalan. Đavo je kušao Hrista koji je postio 40 puta po 24 sata rečima: “Ako si Sin Božiji, reci da ovi kamenovi postanu hlebovi”. Hristos je odgovorio: “Ne živi čovek samo o hlebu”.

Iako su bogatije države obično srećnije od siromašnih, kada je GDP per capita iznad 15.000 dolara, osećaj individualne sreće je ustaljen i ne povećava se sa bogatstvom. Biti bogatiji, ne znači biti srećniji.

Nezarađeno bogatstvo (dobitak na lotou, na primer) generalno ne usrećuje.

Prema istraživanju BBC, 81 odsto Britanaca želi da ih država usreći, a ne da ih obogati. GDP Velike Britanije je šesti u svetu. Butan je među 20 najsrećnijih zemalja sveta, a prema GDP-u je na 157. mestu od 179 država.

U Srbiji je HPI (58), za razliku od drugih republika bivše Jugoslavije, nesrazmeran GDP-u (73). Kujući svoju sreću, građani Srbije su od 1991. do 1999. udarali susede maljem po prstima.

Sreća je obrnuto proporcionalna nivou stresa i hroničnim obolenjima. Srbija je treća zemlja na svetu po broju srčanih oboljenja, građanke Srbije su na prvom mestu u Evropi po broju obolelih od raka grlića materice, po broju abortusa Srbija je druga u Evropi, prema broju samoubistava na 13. mestu u svetu, svaki četvrti boluje od depresije, 4,3 miliona osiguranih građana se smiruje sa 2,3 pakovanja sedativa… Prema zvaničnim podacima u Srbiji je 1999. bilo 271.944 mentalnih bolesnika, a 2002. godine 309.281. Svežiji podaci o uzlaznom trendu se ne objavljuju.

U selu pored Niša su šestoro psića brutalno ubili, a zatim obesili 12-godišnjak i 15-godišnjak; u Pirotu je majka bacila bebu pored kontejnera gde su je rastrgli psi.

U Srbiji je nezaposleno 16,5 odsto ljudi, 9,2 odsto ljudi je siromašno, deset odsto tajkuniziranih Srba troši šest i po puta više od deset odsto najsiromašnijih, za osnovne potrebe četveročlanoj porodici nedostaje mesečno 24.039 dinara, 1,3 miliona građana je nepismeno ili nije završilo osnovnu školu, o poštovanju ljudskih prava najbolje govore gejevi, nezavisni novinari, zlostavljana deca, popljuvani Romi, prebijeni Mađari, razbijene pekare u vlasništvu Albanaca… Svaki građanin Srbije godinama ima istu senku – jednog ratnog zločinca. Srbija je poslednja zemlja u Evropi koja koristi olovni benzin, ne proizvodi bioetanol i nema nijednu elektranu na vetar niti razvijen sistem za recikliranje otpada…

U bezbrižnom Butanu je pošumljeno dve trećine teritorije, u Srbiji trećina. Butan uzme dnevno od svakog turiste 200 dolara. Srpski patrioti potroše godišnje na putovanja u inostranstvo 310 miliona dolara više nego što patria inkasira od turizma.

Drogu je probalo 10,9 odsto građana Srbije a 3,7 odsto je koristilo drogu u poslednjih godinu dana. Na prvom mestu halucinogene.

broj 65, april 2010.
Tamara Kaliterna

Pre dve godine Jesenji Zagrebački Velesajam započeo je transformaciju iz opšteg u skup specijalizovanih sajmova sa globalno zanimljivim temama. Prošlog meseca održan je jubilarni 85. Jesenji ZV, sa manje izlagača a više novih sadržaja. U senci globalne ekonomske krize, veliki deo razgovora posvećen je bio ovoj temi, pa ni sam predsednik države nije uspeo na otvaranju Velesajma da prećuti svoje sumnje u to da kriza jenjava.

Na stogodišnjicu organizovanog sajmovanja Zagrebačkog Velesajma, u nešto težim finansijskim uslovima nego do sada, održan je tradicionalni 85. Jesenji međunarodni zagrebački velesajam. U godini globalne ekonomske krize, Jesenji Velesajam imao je 15 odsto izlagača manje nego lane, odnosno preko 30 odsto manje nego pre dve godine. Naši privrednici su takođe u manjem broju nastupili na ovoj manifestaciji – svega dve firme (Bobeks i užički ABC) i Savez pronalazača Srbije. Međutim, uprkos manjem odzivu izlagača, i, prema subjektivnom osećaju, posetilaca, ovaj sajam uvrstio je u svoj program dva nova programa – Sajam obrtništva i Sajam hrane, pića i gastronomskih inovacija. Sajam obrtništva održan je do sada 50 puta, ali ove godine prvi put u sklopu Jesenjeg Zagrebačkog Velesajma. Na ovom sajmu, posebno priznanje za ukupan nastup dobila je Hrvatska obrtnička komora. U okviru pomenute manifestacije održane su brojne prezentacije i okrugli stolovi, od kojih izdvajamo onaj sa temom „Trgovina u uvjetima krize – mogući izlazi“.

Osvrt na stanje trgovine u Hrvatskoj dao je predsednik Ceha trgovine Hrvatske obrtničke komore (HOK) Boris Vukelić podsećajući da pad kupovne moći, ograničenje radnog vremena i uvođenje kriznog poreza veoma negativno utiču na male trgovce, i na porast nezaposlenosti u pomenutoj privrednoj grani (ove godine ugašeno je 3 500 radnih mesta u trgovini). On je istakao da jedno od rešenja svakako može biti napor vlade da reguliše sivu zonu trgovine, jer ovaj vid ekonomije trenutno čini 30% poslovanja u ukupnoj ekonomiji Hrvatske. Profesor zagrebačkog Ekonomskog fakulteta Nikola Knego složio se sa njim, tvrdeći da će, ako se nastavi ovakva politika, malih trgovaca biti sve manje. Takođe, državna statistika mora biti bolje vođena, što pokazuje primer koji je profesor dao za podatke o turističkoj sezoni:

„Nama se danas govori da smo na razini 7 milijardi eura prihoda od turizma. No, uzme li se prosječna potrošnja inozemnih turista koju je prema THOMAS-u 2007. utvrdio Institut za turizam, a koja iznosi 55 ili 56 eura po noćenju, i pomnoži li se to s 50 milijuna inozemnih noćenja, dobit će se iznos od oko 2,75 milijardi eura. To je ono što su turisti direktno potrošili u mjestu boravka. Tu ulaze ugostiteljske usluge, trgovačke i ostale usluge.”

Dobar deo Jesenjeg Velesajma protekao je u razgovorima o ekonomiji, trenutno gorućem pitanju i u mnogo razvijenijim državama od naših. Tako je predsednik Stjepan Mesić, kada je otvarao sajam, izrazio strahovanje da ova zemlja nije na izlasku iz krize. On je rekao da Hrvatska mora uskladiti interese krupnih preduzeća, pogotovu monopolskih, sa svojim interesima, te zaštiti potrošače. Hrvatski mediji su njegov govor okarakterisali neobično oštrim, možda zato što je na samom početku umesto reči o sajmu, počeo da kritikuje ekonomsku politiku Hrvatske, ilustrujući je rečima da prognoze više liče na meteorološku prognozu nego na ekonomiju.

Drugi novitet na Velejasmu, vedrije sadržine, bio je Sajam hrane, pića i gastronomskih inovacija, InGa, koji bi prema rečima direktorke Velesajma, Katje Luke Kovačić, trebalo da preraste u brend ove manifestacije. Cilj InGa-e je da prikaže nova nutricionistička otkrića, ali i raznovrsnosti mnogih nacionalnih kuhinja. Ove godine mogli smo okusiti specijalitete iz Hrvatske, Austrije, Italije, Indonezije, Koreje, Letonije, Nemačke, Slovačke i Slovenije.
Osim pomenutih, na Velesajmu smo imali priliku da se upoznamo sa napretkom u oblasti energetike, građevinskih tehnologija, naučnih inovacija, ekologije, zaštite, prometa i logistike, a ko je želeo mogao je da pazari šarenoliku robu široke potrošnje.

Od ukupno 1 294 izlagača, 38 odsto je bilo iz inostranstva, a veliku posetu su imali štandovi turističkih organizacija raznih zemalja, uz kulturno umetnički program koji je prezentovao specifične plesove i običaje nama egzotičnih zemalja. Kako je 2009. godina datum obeležavanja stogodišnjice sajmovanja, ulaz je bio besplatan. Mnogi Zagrepčani su iskoristili priliku da okuse neobične gastronomske specijalitete, najbolja vina, da kupuju u odeljku za maloprodaju razne afričke i azijske đinđuve i marame, ali nije falilo ni interesovanje za tehnološke inovacije, posebno za nove tehnologije u oblasti održivog razvoja i ekologije, posebno ono što interesuje lokalce – prvo komunalno vozilo na bio-gorivo koje će se uskoro naći na ulicama hrvatskih gradova.

Marija Dukić

broj 60, oktobar 2009.

Dvadesetak svetskih lidera je 24. i 25. septembra pobeglo iz Njujorka u Pitsburg. Napustili su zasedanje Generalne skupštine UN koje zaokuplja šefove 192 države sveta raspravama o međunarodnom miru i bezbednosti, privrednom i razvoju uopšte, napretku Afrike i poboljšanju ljudskih prava.

U Pitsburgu je, od početka svetske finansijske krize, bio treći samit G20. Lideri grupe su se u aprilu u Londonu saglasili da će naprasno povećati državnu potrošnju. U Pitsburgu je prihvaćen predlog američkog predsednika Baraka Obame (Barack Obama) da vođe 20 najrazvijenijih i zemalja sa uzlaznim ekonomijama koordiniraju međunarodnu ekonomsku saradnju. Jer, privrede BRIK-a – država u usponu – (Brazil, Rusija Indija i Kina), stasale su brže od privreda razvijenih zemalja. G8 ovog septembra nije ukinuta, već smenjena. Kina i Indija, koje nisu članice G8 moraju se pitati kada se radi o potrošnji, regulativi ili valutama.

Od sada, G8 će se baviti međunarodnom bezbednošću, a G20 postaje odbor direktora za svetsku privredu.

Međutim, u Pitsburgu niko nije mogao pouzdano da kaže kada će se svetska privreda konačno osoviti.

Na trećem samitu za manje od godinu dana lideri G20 ocenili su da globalnoj privredi u 21. veku nije potrebna onakva koordinacija kakvu su tri decenije praktikovali G7, pa G8.
Zajedničko saopštenje sa samita u Pitsburgu ima 23 strane. U kominikeu se vlade pozivaju da troše dok ne budu sigurne da je počeo trajni ekonomski oporavak, pumpaju pare u privredu, i ne požuruju primenu izlazne strategije.

U saopštenju se govori o “snažnom, održivom i uravnoteženom privrednom razvoju”.
Kada je reč o svetskoj trgovini pominje se “borba protiv protekcionizma” i uzda se u “uspešno okončanje Doha runde 2010”. Lideri su se takođe složili da treba pružiti ruku siromašnim zemljama, naročito u Africi.

Reči nisu išle ukorak sa delima. G20 je obećala da će se u ovim teškim vremenima usprotiviti protekcionističkim trgovačkim barijerama, ali je u sedmici koja je prethodila samitu, administracija Obame uvela kaznene carinske namete na uvoz kineskih automobilskih guma.
U saopšenju se priželjkuje da zemlje dužnici, kao što su SAD štede više, a države sa viškom para, kao što je Kina teraju da troše više.

UN su nedavno optužile i SAD i države kreditore, kao što su Nemačka i Kina da podstiču opštu neravnotežu. Međutim, znalci slute formiranje G3 koju bi činile upravo SAD, Kina i Nemačka.

Posle samita u Pitsburgu, evropske zemlje će izgubiti uticaj u Međunarodnom monetarnom fondu (MMF). Dogovoreno je da Britanija i Francuska prepuste deo glasova državama u usponu. Iako je kineska ekonomija 50 odsto snažnija od francuske, Kina u MMF-u ima 3,7 odsto glasova, a Francuska i Velika Britanija po 4,9 odsto. Među 186 članica MMF-a dominiraju SAD i EU koje diktiraju većinu potrebnu za odlučivanje. Najmanje pet odsto precenjenih glasova će se preraspodeliti zemljama čiji su glasovi u MMF-u potcenjeni. MMF će o ovoj preraspodeli svetske finansijske moći odlučiti na oktobarskom, redovnom godišnjem zasedanju u Istanbulu.

Nova shema podele uloga važi i u Svetskoj banci. Dominik Štros Kan (Dominique Strauss Kahn), direktor MMF-a tumači da će preraspodela uticaja “povećati legitimitet i učinkovitost MMF-a”.
Američki ministar finansija Timoti Gajtner (Timothy Geithner) preneo je saglasnost dvadesetorice da se do kraja godine ograniče plate i bonusi u bankarskom sektoru. Načelno je usaglašeno da treba povećati bankarske rezerve, ali iznos rezerve nije utvrđen.

Gajtner je rekao da će G20 predložiti različite finansijske standarde za pojedine zemlje. Primenu standarda će kontrolisati Odbor za finansijsku stabilnost koji čine guverneri, ministri finansija i zakonodavci iz 20 država.

Britanski premijer Gordon Braun (Gordon Brown) je preporučio zemljama da ne rade jedna protiv druge, kao kada su jačale protekcionizam 1930-ih, što je produbilo depresiju: „Strahujemo od dugoročnog niskog ekonomskog rasta i još niže stope zaposlenosti ako se nešto ne preduzme“, upozorio je.
“Svi smo u istom čamcu. Sistem koji smo danas stvorili postaće univerzalan”, predviđa na samitu 20-orice ruski predsednik Dmitrij Medvedev. Rusija se godinama trudila da se učlani u “sedmoricu”.

Smišljeno je odabrano gde će zasedati lideri zemalja G-20. „Grad čelika“, stecište američke teške industrije, postao je grad zelenila, napredne tehnologije i visokog društvenog standarda. Stopa nezaposlenosti u gradu je 7,7 odsto – ispod američkog proseka. Na bezbednost gostiju potrošeno je 19 miliona dolara. Od toga je federalna vlada obezbedila deset, a grad pet miliona. Uvaženi gosti i ulični demonstranti su tokom dvodnevne konferencije potrošili u gradu 35 miliona dolara. Ovakvi skupovi su, po mišljenju anti-kapitalističkih protestanata, nedemokratski, podstiču globalizaciju, razuzdanost tržišta, „klimatsku destrukciju“ i emisiju CO2.

Može li G20 uspeti u onome u čemu je G8 poražena?

Iako je Obama na početku skupa rekao da se na “izazove 21. veka ne može odgovoriti metodologijom 20. veka”, izgleda da će G20 upasti u iste nevolje kao i manja G8.
Kada gomila državnih birokrata pregovara na jednom mestu, svi su zadovoljni kad uspe da se formuliše najmanji zajednički imenitelj.

Samit u Pitsburgu rezultirao je koktelom rešenja koje je godinama nudila G8: mnogo pompeznih ciljeva, koje treba postići nedovoljno razrađenim detaljima.

Tamara Kaliterna

broj 60, oktobar 2009.

Ispada da će zaposleni biti najveća kolateralna šteta krize. U materijalima za sastanak G 20 u Pitsburgu, stoji upozorenje da treba očekivati dalji rast nezaposlenosti do ukupno 57 miliona u razvijenim zemljama, odnosno 89 miliona u svetu uopšte. Taj porast bi doveo procenat nezaposlenosti na 10 odsto i nije mnogo iznenađujući s obzirom na činjenicu da je nezaposlenost u razvijenim zemljama (OECD) u avgustu iznosila 9,2 odsto.

Dakle, problem je što nezaposlenost kvari političarima, pa i ekonomistima tvrdnju da svet polako izlazi iz krize, da počinje oporavak i da raste optimizam. Nije teško razumeti političare, oni žive od jednog do drugog ispitivanja javnog mnjenja pa im je i u opisu posla da šire optimizam, odnosno da lažu građane kako je sve u redu. Teže je razumeti ekonomiste, naročito one koji ne moraju da se ulizuju političarima i da upregnu svoj autoritet i znanje da bi teoretski poduprli ono što političari tvrde. Iako je bolje biti optimista nego pesimista, najbolje je reći istinu. Jedan od novih trendova nosi naslov „Ekonomija poštenja“ (W.Bennis i J. O’Tool) i pledira za uspostavljanjem regulative koja će prinuditi sve aktere na davanje istinitih podataka, čime bi se velikim delom umanjile mogućnosti novih kriza i ekonomskih ambisa. U pitanju je atak na nepoštenje, dakle etika a ne ekonomija.

Humani resursi na ulici

Evropska unija, shodno svojoj socijalnoj tradiciji, još uvek je osetljivija od drugih na porast nezaposlenosti, pa tako ispada da je i najugroženija. Od jula 2008. kada je nezaposlenost posebno uhvatila maha do jula ove godine u EU je 3,2 milina zaposlenih ostalo bez posla, to zapravo znači da je procenat nezaposlenosti porastao od 7,5 na 9,4 odsto i to bez znakova opadanja. Danas je u EU preko 22 miliona nezaposlenih (15 miliona u zoni evra) odnosno najviše od 1999. godine, a već naredne godine verovatnoća je da će nezaposlenost stići do žalosnog rekorda neposredno posle Drugog svetskog rata. Čemu odjedared toliko publiciteta nezaposlenosti? Prvo, jer postaje jasno da su intervencijama država spasavani centri finansijske moći, a ne ekonomija, pogotovo ne privreda, da samim tim nije menjana struktura ranijeg sistema koji je doveo do kraha, a čija je posledica i otpuštanje zaposlenih. Drugo, 10 i više od 10 odsto nezaposlenih postaju ozbiljna pretnja mogućim socijalnim neredima, odnosno težnjom onih koji više nemaju šta da izgube da društveno ekonomski sistem menjaju revolucionarnim putem. To bi bio prevod na svakodnevni jezik izjave generalnog direktora MMF Strausa-Kana, koji kaže: „Socijalne konsekvence rasta nezaposlenosti su zabrinjavajuće“, odnosno da postoji čak i bojazan od ratova! Pritom su državne kase, sa izuzetkom Luksemburga, ispražnjene do poslednjeg centa, a najbogatije države su postale zadužene kao i one iz Trećeg sveta. Novca za neke vatrogasne mere nema, dok su ulice sve punije ljudima koji nemaju od čega da žive.

U materijalima za skup G 20 govori se o potrebi da se nastavi sa pomaganjem ekonomija (5 odsto novostvorenog BDP) „kako bi se izbeglo da još veći broj ljudi bude trajno isključen iz sektora rada“. Dakle svest o opasnosti postoji i racionalno je to što niko ne govori sa platforme humanosti, nego straha od mogućih posledica. Problem je što u današnjem društvu, onakvom kako je struktuirano, objektivno ne postoji respektabilan lobi rada. Sindikati su sve beznačajniji. U Americi gde su polumafijaška sprega sa poslodavcima, počinju tek da se s mukom organizuju novi na principima stvarne zaštite zaposlenih. Naravno konzervativci ih svim silama napadaju kao vesnike komunizma. Evropa je bliža razumnom shvatanju da izlazak iz krize nastaje onda kada se dostigne bar nivo koji je pre krize postojao, a to ni iz daleka nije slučaj, iako je predsednik FED Ben Bernaki objavio kraj. Amerika ima nešto veću stopu rasta (do avgusta) od 0,8 odsto, nego EU gde ekscesno Slovačka beleži 2,2 odsto, ali glavne zemlje Francuska i Nemačka, uz njih Grčka i Portugal beleže rast od 0,3 odsto, sve ostale zemlje imaju negativnu stopu koja je najtragičnija u Italiji i iznosi -6 odsto. U Italiji je stopa nezaposlenosti već na 10 odsto, a zahtevi za naknade nezaposlenima porasli su za 526 odsto. Te činjenice nikako ne smetaju italijanskom premijeru da tvrdi kako njegova zemlja najbolje podnosi krizu i služi za uzor drugima. Populizam je neuništiv, a nažalost pokazuje to i na početku trećeg milenijuma.

Opredeljenje za racionalno razmatranje problema nezaposlenosti nameće posebnu pažnju podrivanju temelja industrijskog koncepta društva time što onih 9,4 odsto nezaposlenih kriju u sebi činjenicu da je čak 19,7 odsto nezaposlenih mlađe od 25 godina. To objašnjava nagli porast kriminala, narkomanije, uspona ekstremnih organizacija i nasilja uopšte. Pritom valja imati u vidu da je rast nivoa kreditiranja malih preduzeća i porodica, (mala preduzeća imaju najveću moć apsorpcije nezaposlenih, dok porodice daju odstupnicu članu koji je izgubio posao) pao sa 8,9 odsto u avgustu 2008. na samo 0,6 odsto istog meseca 2009. Banke su dobile pare ali ih ne koriste da bi intenzivnije pokrenule proizvodnju, a samim tim i zaposlenost, nego da učvrste svoju sigurnost i po mogućstvu pokupuju one sitnije banke koje od država nisu dobile pomoć. Takva situacija dala je osnova kreatorima modnih termina da nametnu kao zajednički imenitelj „jobless recovery“ za aktuelna zbivanja. Opaka stvar, koja znači mirenje sa rastom nezaposlenosti kao višom silom. Umesto jasnog koncepta, koji ekonomski model nudi najmanji broj ljudi lišenih dostupa do rada i stvaranja sopstvene i kolektivne dobrobiti, poturaju se kao glavni problem čisto populistički „klipovi“ kao na primer kolike us plate i otpremnine menadžera. To je važno pre svega sa stanovišta etike, ali nije centralno pitanje ekonomije. Problem se uklanja onoga trenutka kada se primanja menadžera vežu za uspeh kompanije i to na duži rok. Komično je što se za to tehničko pitanje traži „globalna saglasnost“. Dotle su već svi otpušteni menadžeri i 600 advokata banke „Lehman Brothers“, na primer, od koje je kriza počela, dobili sjajna mesta na drugim stranama što najbolje svedoči o verovanju da će uskoro biti opet po starom.

Na Zapadu ništa novo

Pođemo li od aktuelizovanja ključne knjige „Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca“ Džona Majnarda Kejnza, koja je značila prelom u klasičnom gledanju na zaposlenost i lansirala novu strukturu proučavanja zaposlenosti i nezaposlenost, do danas se rodilo bezbroj teorija, koje je osporavaju ili hvale, ali nema rešenja na nivou današnjih odnosa. Kejnzova polazna tačka da zemlja nije demokratska ako ima visoku stopu nezaposlenost, jer nezaposlen čovek nije slobodan čovek, polako je padala u zasenak, kao u ostalom i sam genijalni Kejnz, koga se svet opet setio tek kada je izbila sadašnja kriza. Dakle u centar pažnje došle su finansije i njihova bespoštedna narav uništavanja svakoga ko im stoji na putu do profita. Umesto bogatstva stvarani su baloni iluzija koji su u trenutku prenaduvanosti počeli da pucaju za redom. Nije nikakva satisfakcija videti slike bankarskih činovnika kako sa kutijama, u kojima je cela njihova radna karijera, izlaze na ulicu. To su uglavnom bile sitne ribe, ali je njih bilo 26.200 samo u Lehman Brothers banci, dok su se najodgovorniji za gubitak u poslovanju od 613 milijardi dolara, odnosno odlazak banke u pilotirani bankrot državnim parama, smestili ponovo na unosna mesta. Mnoge od njih oberučke su primile druge banke, što kako rekoh sluti da se suštinski ništa ne menja, a vrhunac cinizma je da Tomas Ruso, šef pravnog sektora Lehman Braders postaje predavač na Columbia Business School na kursu koji se zove: „Kreditna kriza – pogled kroz drugačije naočari“. Krivac piše sebi i sistemu alibi.

Na dalje ću se delom oslanjati na tekst „Greške ekonomista“ Pola Krugmana objavljen u New York Times Magazinu, dakle duži i obuhvatniji nego što su uobičajene kolumne tog nobelovca u dnevnom izdanju. Prikloniću se tom, meni bliskom pogledu, jer je utemeljeniji od onoga što bih ja umeo da kažem, a i umereniji od mog shvatanja „diskusije“. Krugman svoj tekst počinje tvrdnjom da su pre samo nekoliko meseci ekonomisti pucali od ponosa i verovali da dolazi zlatno vreme ekonomije, što danas malo kome ide u glavu. Sada dominira je uprošćena ocena da su ekonomisti preuzeli od meteorologa primat u pogrešnim prognozama. Ima u tome preterivanja, dakako. Tvrditi da niko nije nazreo dolazak krize jednostavno je neistinito. Naređaću samo neka od imena koja opovrgavaju tu tvrdnju. Robert Šiler, ekonomista, pisac stručnih bestselera, još 2000. godine je objavio knjigu „Irrational Exuberance“ (Besmisleno veselje) koja je postala hit najšire čitalačke publike, ali su stručni i politički krugovi smatrali neosnovanom njegovu tezu o balonu sa kreditima za nekretnine koji mora da pukne. U omalovažavanju su se naročito istakli Grinspan, (raniji) i Bernanki (sadašnji) guverneri FED. O krahu ekonomskog i društvenog modela neumorno je trubio nobelovac Jozef Stiglic, pa zatim nobelovac Amartia Sen, pa Džordž Soros, pa značajni pravnik i ekonomista Gvido Rosi, pa Nuriel Rubin, koji je postao zvezda, jer se pravovremeno setio da prognozira krizu ne mnogo pre njene eksplozije, onda opet nobelovac Pol Krugman, a ima još prilično takvih.

Govorili su i prognozirali, međutim njih niko iz politike i dobar deo medija nije hteo da sluša. Svi su bili omađijani kišom novca koja se sručila, drogirani neokon uveravanjima da je to pravac razvoja koji daje dokaze odmah i u kešu. Zbog sopstvene pohlepe ogromna većina je zatvarala oči pred najbanalnijom logikom i iskustvima da takve stvari završavaju tragično. Evo šta kaže Krugman: „Osnovna podela bila je između onih koji su smatrali da tržišna ekonomija nikada ne može da skrene van puta i onih koji su smatrali da može, ali da monetarnom politikom može i da se vrati na pravi put… Danas Lukas smatra da su Obamini planovi trice prema onome šta treba uraditi, Džon Kokrejn da su to samo bajke, međutim Brad De Long sa Berklija konstatuje intelektualni krah Čikaške škole… Po meni, ekonomisti iz Čikaga su potomci srednjevekovne makroekonomije… oni su matematičke modele ulepšali tako da deluju kao stvarnost. Mislili su da će tako nakićeni kapitalizam postati perfektan sistem… Lažu o Kejnzu kad tvrde da je želeo da država kontroliše ekonomiju – on je želeo da poboljša kapitalizam, a ne da ga ukine… U pravu su kad tvrde da je Kejnz loše mislio o finansijskom tržištu – poredio ga je sa kockarnicom… Za razliku od svojih naslednika ni Fridman nije imao ništa protiv da država utiče na smanjenje nezaposlenosti, ali samo do njene „prirodne granice“ (od 4,8 odsto u SAD), posle toga bi ubijala pozitivnu funkciju nezaposlenosti da služi kao pretnja zaposlenima“. Tako piše Pol Krugman.

Opsesija perfektnim tržištem

H.L. Menkin, „Mudrac iz Baltimora“ autor je tvrdnje da „Postoji uvek jednostavno rešenje za svaki ljudski problem: precizno, prihvatljivo i pogrešno“. Pod tu definiciju Krugman podvodi ideologiju Čikaške škole. Robert Lukas: „Svaki pokušaj države da se suprotstavi ekonomskim ciklusima je kontraproduktivan – povećava konfuziju“. Edvard Preskot: „Nezaposlenost je posledica slobodne odluke radnika da uzmu malo slobodnog vremena“. Velika kriza je dakle jedno veliki letovanje. Gregori Menkju: „Recesije su u suštini posledica tražnje, i veoma su ubedljive da bi bile odbačene.“ Oni su radikalizovali ideologija efikasnih tržišta i perfektne racionalnosti, koja je postala dogma. Opsednuti vizijom „perfektnog tržišta koje sve rešava i briše razloge za antagonizam“, oni su zagovarali i zagovaraju i dalje svoj model kao jedini i večiti, što neverovatno nalikuje na ideju o beskonfliktnom i večitom društvenom sistemu – komunizmu!

Britanski časopis „Open democracy“ objavio je sredinom septembra tekst Saskije Sasen – lucidan sažetak finansijske krize. Pored ostaloga ona piše: „Bankarska aktiva nije ništa drugo nego dugovi, koji imaju osobinu da obećavaju velike profite… Ti dugovi, pakovani i prepakovani pojavljuju se kao bundle (svežnjevi) derivata u dugom nizu dugova kompanija kao što su, na prime, CDS (Credit Default Swap) finansijski instrument neverovanih mogućnosti. Kvantitativna vrednost CDS u Americi 2001. godine iznosila je 1.000 milijardi, a 2006. čak 62 hiljade milijarde dolara što je tada bila suma veća od ukupnog svetskog BDP za 8 hiljada milijardi… Bankarske aktive u SAD, Japanu i Britaniji, u trenutku izbijanja krize 2008. bile su 450 odsto BDP tih zemalja, a 350 odsto u zemljama Evropske unije“.Ta moć je postala pretnja svetskom poretku i morala da eksplodira pre nego što ceo svet povede u nepovrat. Živimo u vremenu paničnog traženja rešenja koje će umanjiti moć finansijskog tržišta. U Britaniji „New Economics Fundation“ postavlja pitanje: „Zašto ne bismo upotrebili mrežu državnih pošta kao emitera kredita?“ Jednostavnije je i gluplje nacionalizovati banke.

Naravno potpuno je infantilno makar i maštati o društvu bez novca, (takve ideje takodje kolaju) kako bi se odsekle noge finansijskom tržištu i spekulacijama. Tu sumanutost pokušao je Pol Pot i videli smo gde je odvela njegovu zemlju. Ne makar ko, nego Brookings Institution – sastavljen od ekonomista sa Harvarda, predlaže kao meru izlaza iz krize legalizaciju droge. Time bi se, kako tvrde, jednim udarcem ubila narko mafija i napunili budžeti parama. Međutim obim narko tržišta je oko 320 milijardi. Rupa stvorena finansijskim krahom bar sto puta je veća. Neograničena je, međutim, mogućnost pogrešnih mišljenja, da ne kažem neobuzdane gluposti. Potrebni su zapravo novi instrumenti koji će voditi ka „trasiranju puta uravnoteženog i održivog rasta… globalne ekonomije koja će poboljšati uslove svih naroda“, kako je u OUN rekao predsednik Obama.

Kejnz je svoju „Teoriju zaposlenosti…“ formulisao na izlazu iz Velike krize (1936.), međutim, „Ekonomske posledice mira“ izdao je 1919. godine. Danas nema ekonomiste tog formata. Ima mnogo onih koji su dobili Nobelovu nagradu, mnogo veštih koji dobijaju globalni publicitet, i sve to zaslužno. Međutim, toliko pozivanje na Kejnza, bilo da ga se hvali ili kudi, dokaz je da nema još ekonomiste koji bi formulisao teoriju za sadašnje vreme. Ne sećam se ko je rekao da su ekonomisti kao istoričari – daju genijalna objašnjenja onoga što se već desilo. Logično je onda da se od politike očekuje više hrabrosti i imaginacije.

Milutin Mitrović

broj 60, oktobar 2009.

Pre par meseci napisao sam tekst o tome kako je štampar poslao uterivača dugova da naplati dug od izdavačke kuće moje žene. To je bilo jedno od najgorih iskustava u mom životu, mnogo gore nego kada sam dobio upalu pluća i žena je mislila da ću umreti. Onda, ovog leta, zaključili smo da izdavačka kuća neće preživeti i da ćemo morati da je zatvorimo. A sada, ko bi rekao – i dalje postoji.

Kao i vi, čitam da je svetska ekonomija u boljem stanju, ali ono što stvarno znam jeste ono što se meni događa. I ono što ja vidim jeste da stvarno postoje znaci da se stvari malo popravljaju. Možda su to neke obične stvari, ali su stvarne. Kompanija moje žene nije propala i čak je dobila ponudu iz Sarajeva o kupovini bosanskih prava na knjigu. Pa, ako Bosanci žele da kupe i prevedu knjigu sa engleskog, to mora biti dobar znak.

Evo još jednog primera. Moja deca pohađaju francuski Lycée u Londonu. Pre par meseci deca su došla kući iz škole sa užasnim pričama o tome kako deca nestaju iz škole i odlaze da žive u vikendicama jer su njihovi roditelji, koji su uglavnom radili u velikim finansijskim institucijama, dobili otkaze i, pošto nisu našli novi posao, ne mogu više da priušte da žive u Londonu. To je bilo nešto nalik savremenoj verziji Moskve iz 1937. kada su čitave porodice nestajale preko noći. Sada stvari izgledaju drugačije.

Evo kako znam: moja kćerka je odlučila, što je uobičajeno u Britaniji, da pauzira godinu između gimnazije i fakulteta. Sada radi i štedi kako bi mogla da putuje sledeće godine. Potražila je posao i našla ga za 24 sata. Znači da i nije toliko teško, zar ne? Pokupi jednog dečaka iz Lycée-a i odvede ga kući, pomaže mu sa domaćim i spremi mu večeru, dok se njegovi roditelji ne vrate kući. Bila je iznenađena predatorskim majkama koje se šunjaju po igralištu. Svaki dan, kada dođe po njega, priđe joj par majki koje pokušavaju da je preotmu da bi radila za njih.

Čak i dileri droge u mojoj ulici smatraju, kako da kažem, “da ima nečeg u vazduhu“. Jedan je prišao mom sinu i kada mu je ovaj rekao da nije zainteresovan, ljubazni mladić je odgovorio, “dobro ako se predomisliš, evo moje vizitkarte“. Na njoj se reklamiraju “biljni tretmani i drugo…“ Drugi je prišao mojoj kćerki i kada je ona odbila, ljubazno je ponudio da premlati bilo koga ko joj se ne sviđa. Eto vam primer diverzifikacije poslovnih aktivnosti.

A, da, i naše komšije. Pitali su nas da li imamo nešto protiv da naprave šupu u svojoj bašti. Naravno, ne bilo kakvu staru šupu. Porodice iz srednje klase, sa nedovoljno prostora u Londonu, grade luksuzne šupe kao jeftinu alternativu pravljenju dodatne sobe. Muž vodi skupi indijski restoran. Rekao je: “Začudo, ali ne osećamo recesiju“. Njegova žena pravi dizajnersku odeću kod kuće i pošto je dobila bebu želi da premesti svoj studio u šupu jer beba pokušava da pojede špenadle. Da su stvari stvarno i dalje loše, sumnjam da bi dala šest hiljada evra za šupu i tražila od moje kćerke da joj čuva dete za 10 evra na sat kada se doselila, zar ne?

U redu, možda smatrate da ništa od ovoga ne predstavalja naučni pristup. I nije, ali sam ubeđen da kada izveštavate o Balkanu, ekonomiji ili skoro bilo čemu morate da odete na lice mesta i vidite sami šta se događa umesto da samo čitate stvari sa kompjutera, ili šta god. Otišao sam juče na neku konferenciju i na jednoj sesiji neko je tupio o nezaposlenosti u Bosni od 29 odsto.

Zaboga, ako stvarno verujete da je 29% stanovništva nezaposleno u Bosni to znači da ništa ne razumete o stvarnom životu. Ne kažem da je situacija dobra, ali mislim da činjenica da neki mali bosanski izdavač želi da kupi prava na britanske knjige i da se dogovara o sastanku sa agentom na Sajmu knjiga u Frankfurtu kako bi sklopio dogovor, govori vam malo više od neke suvoparne statistike za koju svi znamo da nije tačna.
A problem sa ovim akademskim stručnjacima i, moram da priznam, i mnogim ekonomistima, jeste da stvari posmatraju suviše sa distance. Ako to radite, ili ćete biti prevaziđeni, ili ćete izgubiti dodir sa realnošću, bar se tako nadam.

Tim Džuda

broj 60, oktobar 2009.

Kosovski dan državnosti, koji je ustanovljen pre dve godine su Prištini čestitali predsednici Albanije, SAD, Francuske, Nemačke, britanska kraljica i albanski premijer.

Predsednici Francuske i SAD čestitali su Borisu Tadiću Dan državnosti, ustanovljen pred devet godina, saopštila je press služba predsednika Srbije. Osim ove dvojice, trojica iz državnog vrha Crne Gore, te srpski član državnog vrha BiH su isporučili dobre želje Srbiji. Lane su Tadićevi službenici razgalili javnost vešću da je i predsednik Rusije čestitao jubilej najslavnije jaruge Srbije.

Ekavski mediji nisu zapazili ni da je u Zagrebu 19. februara proradila ambasada Kosova. Možda je i to, a ne samo dolazak kosovskog predsednika redovnom avio linijom u Zagreb na inauguraciju hrvatskog predsednika zasmetalo predsedniku Srbije, pa je ostao kod kuće. Beograd decenijama nema avio vezu ni sa Zagrebom ni sa Prištinom.

Iako čine četiri odsto od dva miliona stanovnika Kosova, Srbi imaju 20 odsto ministarskih mesta i 12 odsto poslanika u parlamentu Kosova. Albanci, 0,82 odsto žitelja Srbije, čine 0,25 odsto srpske poslaničke populacije.

Ove godine će vlada Kosova preko Ministarstva za manjine i povratak, za koje je odgovoran Srbin, investirati 13,5 miliona evra u bolji život na otuđeni sever Kosova. Toliko je ukupno uložila dve prethodne godine. Na tih 11 odsto teritorije Kosova Srbi su 98 odsto stanovništva, a u ime tog naroda govore tri institucije sa srpskim predznakom.

Sa približnih 13 miliona evra Beograd godišnje časti 3.500 činovnika u 28 južnih kosovskih opština koji nemaju ni zaduženja ni moć. Zbog hirovitih etničkih granica desilo se da je 725 činovnika zaduženo za 46 velikih i malih Srba, pa ipak nije utvrđeno ko je u Dobrotinu pod okriljem noći skinuo tablu na kojoj piše da je seoski sportski teren izgrađen novcem američkih građana i stavio beleg da je to poklon Srbije.

Prvu godišnjicu kosovske nezavisnosti poslanici skupštine Srbije su proveli u Zvečanu, prisustvujući zasedanju suparničkog parlamenta – Skupštini zajednica opština KiM, jednom od tri koja predstavlja Srbe u kosovskom rasejanju. Udruženom deklaracijom odbacili su sve što aludira na nezavisnost Kosova, a od Vlade Srbije zatražili da tuži Međunarodnom sudu pravde sve države koje su priznale nezavisnost Kosova. Tada ih je bilo 54.

Kada je SRJ tužila deset članica NATO-a zbog bombardovanja SRJ, isti sud je posle pet godina zaključio da tužiteljka nije nadležna.

Odbor za KiM Skupštine Srbije je u februaru 2009. iz Zvečana odlučio da će zasedati po svim srpskim enklavama. Već u martu ih je dobra namera odvela u pakao: kosovski graničari im nisu dozvolili da pređu ono što poslanici zovu “administrativna linija”. Iako je trećina od 15 skupštinskih odbornika sa Kosova, sastali su se zatim još jednom u Štrpcu u nepotpunom sastavu, a treći put im je bog pomogao da pređu granicu kad su se ovog februara solidarisali sa raščinjenim vladikom Artemijem u manastiru Gračanica.

“Kolevka” je fetiš i Albanaca i Srba. Jedni se klanjaju “kolevci srpstva”, drugi kao premijer Hašim Tači (Hashim Taci) i predsednik Kosova Fatmir Sejdiu (Fatmir Seidiu) ostavljaju ponude pored kolevke Pavaresije – što na albanskom znači “nezavisnost”, u selu Slovi kod Lipljana (Lipjan). Stanarka kolevke je prva beba rođena na Kosovu kad je proglašena nezavisnost. Prosečna albanska porodica ima 2,4 dece.

Stanovnici najmlađe države u Evropi su istovremeno i najmlađi u Evropi. Građani Srbije su među pet nastarijih populacija u Evropi.

Safet Grđaljiu (Safet Gerxhaliu), potpredsednik Privredne komore Kosova smatra da nema političke bez ekonomske stabilnosti.

Dve nedelje pre proslave dvogodišnjice nezavisnosti Kosova, 500 elitnih policajaca tražilo je udvostručenje plata, iako su one 1.100 dolara. Pre toga su sa istim motivom štrajkovali zaposleni u zdravstvu.

Prosečna kosovska plata je 280 dolara. Univerzitetski profesori zarađuju 550 dolara.

Prema podacima Svetske banke, 45 odsto stanovništva Kosova je siromašno, a od toga trećina živi u bedi. Nezaposleno je 43 odsto stanovništva.

Kosovo je jedno od najotvorenijih regionalnih tržišta. Ima sporazume o slobodnoj trgovini sa Albanijom, BiH, Hrvatskom i Makedonijom. U dućanima Kosova 92 odsto je uvozna roba. Makedonija je najveći trgovinski partner Kosova. Slede švercerski organizovana Srbija, Nemačka i Turska, pa tako, nevoljko, Kosovo finansira razvoj tih zemalja. Kao nekoć u Jugoslaviji, građani Kosova su najsiromašniji Evropljani sa godišnjim nacionalnim dohotkom od 2.500 dolara per capita, u poređenju sa srpskih 7.000, a nemačkih 40.415 dolara.

Kosovske rezerve goriva su pete na svetu. Država ima milijarde tona uglja, ali je lignit osrednjeg kvaliteta. Firma “Ferronikeli” uvozi lignit iz Malezije i Indonezije, jer je suvlji od kosovskog. Oprema u rudnicima ima između 40 i 50 godina.

Beograd je poslednje decenije 20. veka privredno ponižavao Kosovo, a nakon toga je UNMIK imao preča posla od sređivanja ekonomije. Privatizovano je više od 90 odsto vrednosti državnih preduzeća. Od 2004. od privatizacije je zarađeno 391 milion evra. Tri najveća kosovska izvoznika su privatizovane kompanije, a najveći među njima “Ferronikeli” je prodat za 30,5 miliona evra.

U poljoprivredi radi 16,5 odsto zaposlenih. Poljoprivreda i industrija stvaraju po 20 odsto, a usluge 60 odsto BDP. Zahvaljujući vezanosti uz evro, stopa inflacije je 5,3 odsto.

Valentin Toci, ekonomista u Centralnoj banci Kosova (CBK) kaže da su krizne 2009. u jugoistočnoj Evropi ekonomski napredovali samo Kosovo i Albanija. Kosovski privredni rast je bio četiri odsto, uglavnom zahvaljujući finansijskom i privatnom sektoru.

Plasmani kosovskih banaka su povećani za devet odsto, a depoziti za 21 odsto. Oko 80 odsto bankarskih kredita su oni kratkoročni sa kamatnim stopama između 12 i 14 odsto. Uz 16 osiguravajućih društava, jačaju mikrofinansijske ustanove.

Kosovo je lane uvezlo robe i usluga za 1,9 milijardi evra, a izvezlo za 162 miliona evra. Prema statistici CBK, u drugoj polovini 2009. povećana su direktna inostrana ulaganja. Kapitalna ulaganja čine 69,9 odsto, a 23,2 odsto su reinvesticije. To koincidira sa prijemom Kosova u članstvo Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Kosovo je priznalo više od trećine od 192 članice UN. U MMF-u koji ima 185 članica, Kosovo su priznale zemlje koje imaju više od 60 odsto kapitala Fonda.

Na Kosovu posluje više od 1.600 inostranih kompanija. Ulažu u trgovinu (63 odsto), uslužne delatnosti (18 odsto), proizvodnju (11,5 odsto) i građevinarstvo (7,5 odsto).

EU je sredinom 2002. odobrila preferencijalni tretman za uvoz sa Kosova, a od kraja 2008. SAD su Kosovu dodelile status najpovlašćenije nacije. Kosovo i Srbija su se istog dana priključili CEFTA.

Porez na dodatu vrednost je 16 odsto i na snazi je 14 meseci.

Anti-koruptivna agencija je procenila da je u prvoj polovini 2008. zbog korupcije država izgubila šest miliona evra.

CBK kaže da je prošlogodišnji kosovski budžet bio uravnotežen – prihodi su bili 1,05 milijardi, a rashodi 926 miliona evra.

“Evropa” je himna Republike Kosovo, najmanje države na Balkanu. Melodija nema teksta, da se ne bi naljutila ni jedna etnička grupa. Pre nje se emitovala “Oda radosti”, svečana pesma EU, za koju je tekst napisao Fridrih fon Šiler (Friedrich von Schiller): “Tvoje snove vežu niti/što rastavi mnoga zla/svi će ljudi braća biti/krilo tvoje spajat’ zna”. Taj okoreli nemački romantičar je 1794. uzeo i francusko državljanstvo. Vekovima kasnije, trijumfalna Francuska i poražena Nemačka su bile među šest osnivača EU.

Kosovska žuto-plava zastava ima šest, a bosanska u istoj kompoziciji boja sedam zvezda. Plavo-žuta zastava EU ima 12 zvezda. Građani BiH i Kosova su jedini iz bivše Juge kojima EU traži vize. Oni kojima viza ne treba su prethodno zgazili YU petokraku.

Tamara Kaliterna
broj 64, mart 2010.

Pitanja s kojima se do sada Hrvatska suočavala u pristupnim pregovorima s Evropskom Unijom, suradnja s Hagom, izručenje nacionalnih heroja međunarodnom sudu ili pitanje ribolovnog pojasa u Jadranu koji je dobio status ultimativne nacionalne samosvojnosti, pokazati će se bezazlenim prema pitanju što koje se upravo otvara – što će biti, odnosno što će ostati, od hrvatske brodogradnje.

Sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju Hrvatska je preuzela obavezu da uskladi sistem podsticaja s pravilima EU-a, čiji je osnovni princip da se javni novac ne može davati poduzeću ili djelatnosti koje u tržišnim uslovima ne bi postojali. Dok su povređeni ponos i samosvojnost relativno brzo zaboravljeni, jer nije imao neke financijske posljedice za širu publiku, ono što će se dogoditi s brodogradnjom će zaboljeti mnogo konkretnije.

Od pet hrvatskih brodogradilišta, svih u državnom vlasništvu, samo jedno posluje pozitivno, dok su ostali do kraja prošle godine nagomilali oko 1.2 milijarde eura gubitaka i opstaju samo zahvaljujući infuziji državnog novca. Gubici višestruko premašuju vrijednost temeljnog kapitala brodogradilišta. Država subvencionira gradnju svakog broda u iznosu od 9 posto njegove ugovorene vrijednosti i garantira za sva zaduženja brodogradilišta za njihova obrtna sredstva.

Zbog toga je Evropska komisija tražila da Hrvatska dostavi program restrukturiranja brodogradnje kao uvjet za otvaranje pregovora u poglavlju tržišnog natjecanja. Kako se Hrvatskoj žuri da nadoknadi zastoj u pregovorima koji je nastao dok se natezala oko zaštićenog ribolovno ekološkog pojasa u Jadranu i završi pregovore tokom iduće godine, vlada požuruje brodogradilišta da smisle programe vlastite samoodrživosti.

Već odavno se zna da je ovima takva preobrazba neophodna. Hrvatska brodogradnja, koja je i u bivšoj državi bila jedan od najvažnijih industrija, jaka izvozna karta, već dugo je u takvom stanju da u tržišnim uvjetima zaista ne bi postojala. Brodogradilišta pate od viška zaposlenih i manjka produktivnosti, a troškovi ugrađenog materijala u nekima do dostigla čak 80 pa čak i 95 posto konačne cijene broda. Za poređenje u korejskim brodovima, materijali čine oko 35 posto vrijednosti broda. Međutim, dok se 80-tih i 90-tih evropska brodogradnja restrukturirala pod pritiskom agresivne azijske konkurencije, odnosno napustila gradnju trgovačkih brodova i orijentirala se na turističke brodove i vojni sektor, hrvatska je brodogradnja zadržala svoju inerciju. Dosada se ni jedan vlada nije prihvatila ovog teškog problema. Što zbog ogromnih socijalnih implikacija s obzirom na onih 11 hiljada zaposlenih u brodogradilištima i još oko 8 hiljada koje zapošljavaju dobavljači i kooperanti, što zbog nedostatka plana i ideje i sredstava koje bi trebalo uložiti u prestrukturiranje, a što zbog toga što je teško baviti se teškim pitanjima.

Tako i sada uspaničenim brodograditeljima vlada šalje različite poruke, od toga da će barem jedno brodogradilište morati da se bori za opstanak to toga da nitko neće ostati bez posla. Međutim, s obzirom na stanje i rokove da Vlada evropskim pregovaračima dostavi suvisao, uvjerljiv i realan plan, teško zamisliti da će sva brodogradilišta preživjeti. Vlada će tražiti od EK prelazno razdoblje za prestrukturiranje grane do 2015, ali veća sada mora izaći s planom što će raditi do tog roka, ako ga dobije. Za sada to je nepoznanica. Ideje koje se najčešće čuju je da bi barem neka brodogradilišta mogla i trebala preorijentirati na gradnju turističkih kruzera ili jahti, uglavnom brodova za industriju dokolice, gdje bi im trenutna konjunktura išla na ruku.

Iako program restrukturiranja još uvijek nije javan, za neka je brodogradilišta iz vlade već najavljeno da će se morati boriti da ostanu na tržištu, što je vjerovatno samo obzirna najava budućeg gašenja, a nepoznato je koliko će njih biti prepušteno ovakvom konačnom rješenju. U opticaju su različite ideje, ali strategije koju od vlade traži Evropska komisija još nije poznata. U ekonomskoj javnosti vodi se rasprava o tome da li je bolje zatvoriti brodogradilišta, ili i dalje gomilati gubitke i poduzimati neizvjesne sanacije. Nasuprot onima koji smatraju da brodgradilišta treba privatizirati gdje je to moguće i sektor prepustiti tržišnoj sudbini, mnogi zagovaraju stvar brodogradnje kao gotovo jedinog nacionalnog cjelovitog sektora visoke tehnologije koji je davao proizvod vlastitog rada i pameti, jer je, kako je rekao jedan stručnjak „brod najsloženiji proizvod kojeg je hrvatska ruka ikad napravila“. Pored toga, Hrvatska ima akumulirano i veliko tehnološko znanje i iskustvo u sektoru, nekoliko fakulteta brodogradnje, visoke stručnjake i vještu radnu snagu koji bi bili izgubljeni kao resurs.

Davorka Zmijarević, Zagreb

broj 43, maj 2008.

Premda se tranzicione godine po definiciji vezuju za raznorazne poteškoće u ma kojoj delatnosti, čini se da je teško naći manju branšu sa većom koncentracijom problema nego što je berzansko poslovanje. Razvoj ove mlade delatnosti pratio je kontinuirani vapaj njenih poslenika za rešavanjem krucijalnih problema, koji su pre svega zbog centralizovane mogućnosti njihovog rešavanja, postali hronične anomalije ovog tržišta koje su gotovo stopirale njegov razvoj. Onda i ne čudi što godinu početka masovnog akcionarstva dočekuje iscrpljeno tržište koje se nalazi u jednoj od poslednjih faza odumiranja.

Jedna jedina nit koja prožima gotovo sve godine tranzicionog razvoja ovdašnjeg berzanskog tržišta jesu njegovi brojni nedostaci čiji su intenzitet i nivo ispoljavanja zavisili od trenutnih tržišnih uslova. Tako su oni bili gotovo neprimetni u godinama berzanske ekspanzije (2006-2007) da bi eskalacija globalne krize dovela do njihovog potpunog ogoljavanja. Svi nedostaci ovdašnje berze mogli bi se grubo podeliti u tri celine:

• nedostatak valjanog asortimana ponude na tržištu,
• problem nedovoljne i neadekvatne regulisanosti i
• skrajnutost tržišta u domaćem finansijskom sistemu.

Ponuda na nizbrdici

Začetak funkcionisanja svakog tržišta kapitala na početku tranzicije nosio je sa sobom gomilu problema koji su inherentni stvaranju novog sistema. Iako je Beogradska berza obnovila funkcionisanje početkom devedesetih godina prošlog veka, tek je postpetooktobarski period stvorio uslove za njen stvarni početak. U prvi mah, kao i sva ostala tranziciona berzanska tržišta, Beogradska berza je bila mesto na kojoj se odvijala reprivatizacija odnosno konsolidacija vlasništva već oformljenih akcionarskih društva pod formalnom kontrolom gomile sitnih akcionara. Uporedo, lansirane su obveznice državnog duga (obveznice stare devizne štednje) te su udarene osnove za stvaranje druge poluge na kojoj počiva tržište kapitala.

I dok su počeci bili sasvim zadovoljavajući, na nivou drugih zemalja koje su kasnije uspele razviti berzansko tržište, godine koje su usledile nisu donele ništa dobro po pitanju produbljavanja tržišta.

Nakon više od sedam godina od otpočinjanja trgovine akcijama iz procesa privatizacije, Beogradska berza i dalje predstavlja mesto na kojem nije uknjižena niti jedna inicijalna ponuda akcija, proces bez kojeg je nemoguće uspostaviti zdravo funkcionisanje tržišta. Nakon prve faze konsolidacije vlasništva u brojnim akcionarskim društvima, omogućeno je potpuno pražnjenje tržišta te su kompanije umesto u redu za ulazak na njega munjevitom brzinom išle u drugom smeru. Država i njeni organi kao jedini vlasnici kapitala koji su mogli sprovesti inicijalnu ponudu akcija (na privatne firme se u prvoj fazi teško moglo računati) u potpunosti su skrajnuli nužnost razvoja tržišta te su radije omogućavali potpunu konsolidaciju vlasništva ili čuvali kompanije van dodira tržišta zarad skrivenih ciljeva (javna preduzeća).

Nakon emitovanja obveznica stare devizne štednje kojima je rešeno važno pitanje državnog duga vrednog više od 4 milijarde evra a tržište dobilo odlične i likvidne državne hartije, gotovo da se ništa više nije uradilo po tom pitanju. Ambijent za lansiranje korporativnih, municipalnih i državnih obveznica u potpunosti je zanemaren te su samo teške prilike naterale državu da stihijski razvija pojedine dužničke instrumente (najbolji primer su trezorski zapisi lansirani pre godinu dana). Nedostatak lokalne i državne infrastrukture, te prevelika opterećenost preduzeća bankarskim kreditima, sasvim su dovoljni prikazi posledica neformiranja tržišta duga, te neomogućavanja njegove sekundarne trgovine.

Zakoni u magli
Naravno, produbljivanje ponude na tržištu (sprovođenje inicijalne ponude akcija, lansiranje dužničkih hartija i dr) nije bilo moguće bez adekvatne zakonske regulative ali nije samo taj segment tržišta ostao bez čvrstog pravnog okvira. Otpočinjanje berzanske trgovine pratili su šupljikava zakonska regulativa i krhke institucije što je nakon višedecenijskog nepostojanja istih i bilo razumljivo ali je takva tendencija nastavljena i u kasnijem periodu razvoja tržišta. Neusklađenost berzanske sa privrednom i regulativom o privatizaciji nije bila jedini kamen spoticanja investitora na berzanskom tržištu. Loša zaštita manjinskih akcionara, nevelika transparentnost poslovanja korporacija, gotovo nikakav nadzor Komisije za hartije od vrednosti nad ponašanjem učesnika na tržištu, činili su više nego sivu sliku ovdašnje berzanske trgovine.

Pokušaji nekolicine zakona da iznova regulišu materiju u ovom segmentu finansijskog sistema uvek su završavani istim neuspehom. Taman kada bi novo zakonsko rešenje sprečilo sprovođenje odomaćenih korporativnih prevara, pojavile bi se nove čime bi se u potpunosti bacilo svetlo na površnost i nekonzistentnost zakona koji regulišu ovu materiju. Ovogodišnji zakon o hartijama od vrednosti biće još jedan u nizu pokušaja da se isprave raniji propusti i pokuša napraviti tržište koje će dobiti regulativu koja omogućava njegov razvoj. Ako eventualni pozitivni efekti nove regulative budu u srazmeri sa dužinom čekanja ovog zakona, možemo se nadati postepenom ustoličavanju pravila berzanske igre, toliko odsutnim u godinama za nama.

Na margini dešavanja
Veliki deo gore navedenih problema proistekli su iz jednog istog uzroka – marginalizovanja tržišta i nepostojanja volje političkih činilaca da omoguće njegov razvoj. Tako je, recimo, odsustvo brzog formiranja investicionih fondova koji su veoma važna karika razvoja tržišta kapitala u direktnoj korelaciji sa nižom cenom preuzimanja kompanija u ranoj fazi tranzicije; u sličnom duhu je bio i sporni zakon o preuzimanju koji je sa tržišta sklonio nekolicinu najvećih domaćih kompanija koje na njega nikada nisu ni došle. Da li nedolazak velikih javnih preduzeća na tržište putem inicijalne ponude akcija ima ikakve veze sa političkom voljom verovatno je jasno i najneiskusnijem akteru tržišta kapitala. Takođe, odsustvo razvijenog tržišta duga i velika kreditna opterećenost domaćih privrednih subjekata poklapaju se sa bankocentričnim finansijskim tržištem, te bi i laik ovo mogao dovesti u vezu sa nedovoljnom ulogom same berze.

Naravno, marginalni položaj berzanskog tržišta nije isključivo prouzrokovan dejstvovanjem centara političke i finansijske moći. Nerazvijenost sekundarnog tržišta motivisana je i njegovom glavnom karakteristikom a to je transparentnost koja nije inherentna poslovanju većine učesnika u procesu tranzicije. Tako je u nedostatku unapred određenih procedura, razvijenih institucija i adekvatnog nadzora učesnika, i ono malo poslova odlazilo sa tržišta u sive tokove, tako odomaćene u ovdašnjem svetu.

Hoće li berzansko tržište zauzeti značajnije mesto u ovdašnjem finansijskom sistemu odgonetnuće, ako ne ova, onda svakako naredna godina. Megalomanski, populistički projekat besplatnih akcija moraće se suočiti sa institucionalnim kapacitetima berzanskog tržišta dok će u nemogućnosti dosadašnjeg načina finansiranja opštine, država i kompanije morati pribeći formiranju novih dužničkih instrumenata. Bez pravog berzanskog tržišta niti jedno od ovoga neće imati bilo kakvog smisla što će nužno značiti uspostavljanje respektabilnog tržišta ili njegovo konačno odumiranje.

Nenad Gujaničić

broj 63, februar 2010.

Kompanija British American Tobacco (BAT) investirala je u proteklih pet godina od kada je kupila Duvansku industriju Vranje 100 miliona evra u modernizaciju proizvodnje. Zahvaljujući investicijama, proizvodnja je povećana za četiri puta, dok je učešće na tržištu Srbije povećano na preko 20 odsto. Privatizacija fabrike cigareta u Vranju najveća je direktna investicija Velike Britanije u Srbiji.

Fabrika iz Vranja počela je da izvozi u Albaniju i Bosnu i Hercegovinu, što je rezultiralo značajnim deviznim prilivom, ali je verovatno najvažniji efekat dobrog poslovanja ove kompanije razvoj privatnog preduzetništva na jugu Srbije. O efektima, ali i problemima u poslovanju u Srbiji razgovarali smo sa Kristianom Kornerupom, generalnim direktorom BAT za istočni Balkan

B&F: S obzirom da je ove godine došlo do pada u proizvodnji duvana od 20% u poređenju sa 2008. godinom (što je ukupno 7300t, iako potrebe četiri najveća proizvođača iznose 20.000t) da li mislite da Srbija mora da uvozi duvan ako država ne stavi ponovo na snagu premije? Na koji način kompanija BAT pomaže proizvođače duvana i koju količinu duvana DIV otkupljuje iz Srbije a koliko (ako to uopšte čini) iz okruženja?

Kristian Kornerup: Otkako je početkom 2008. godine ukinuta obaveza otkupa domaćeg duvana, politika BAT-a u ovoj oblasti se zasniva isključivo na tržišnim principima. S obzirom da naše proizvode odlikuje vrhunski kvalitet, u njima se nalazi samo duvan koji zadovoljava takve kriterijume. S druge strane, srpski duvan je u najvećoj meri prosečnog kvaliteta i kao takav teško pronalazi mesto u našoj proizvodnji.

B&F: U skladu sa prethodnim pitanjem, kako bi se na poslovanje BAT-a u Srbiji odrazilo ponovno stupanje na snagu državnih subvencija za proizvođače duvana?

K. Kornerup: Imajući u vidu našu poziciju po pitanju srpskog duvana, ni ukidanje, a ni vraćanje državnih subvencija ne bi imalo značajnijih uticaja na naše poslovanje. S druge strane, treba da budemo realni kada sagledavamo veličinu i poziciju Srbije naspram velikih zemalja kao što su na primer Brazil, Kina i SAD, koje imaju i imaće ekonomiju obima u ovoj oblasti. Iskreno, teško je zamisliti da Srbija može da se takmiči sa ovim gigantima u oblasti proizvodnje duvana.

B&F: Šta mislite da bi sve trebalo da se promeni u odnosu države prema uzgajivačima duvana ali i proizvođačima duvanskih proizvoda? Da li postoji neki prihvatljiv model koji predlažete?

K. Kornerup: IS obzirom da je nerealno očekivati da Srbija može da se takmiči u ekonomiji obima sa jednim Brazilom, Kinom, SAD ili Turskom, naš predlog bi bio da se Srbija fokusira na tip duvana koji najviše odgovara ovdašnjim klimatskim uslovima, i gde može eventualno pronaći svoju tržišnu nišu u ovoj oblasti. Pod ovim podrazumevam prvenstveno orijentalni tip duvana koji se uzgaja u Južnoj Srbiji.

B&F: Uz sva ostvarena ulaganja u DIV, kao i povećanja iznosa akciza, da li je BAT u Srbiji zadovoljan svojim poslovnim rezultatom i da li ostvaruje profit?

K. Kornerup: INažalost, ne. Čak i nakon šest godina od privatizacije DIV-a, BAT ne beleži profit. Mi, naravno, time nismo zadovoljni i želimo da situaciju promenimo što je pre moguće. Smatramo da je dinamika srpskog tržišta duvanskih proizvoda neadekvatna, tako da ćemo se truditi to da promenimo u onoj meri u kojoj uslovi dozvole. Brojni faktori su doprineli da naša kompanija ima negativne finansijske rezultate u proteklom periodu. Neki su interni, ali većina tih faktora je eksterna. Na primer, niska vrednost duvanske industrije, negativne kursne razlike, opadanje kupovne moći usled ekonomske krize, kao i stupanje na snagu CEFTA sporazuma 2008. godine, koji je umnogome promenio dinamiku tržišta omogućavajući slobodan pristup duvanskim kompanijama iz CEFTA regiona. Na žalost, duvanske kompanije iz Srbije nisu dobile iste uslove na drugim tržištima u regionu i to je stvar koja mora da se promeni.

B&F:Kakva je globalna strategija BAT-a? Kakvi su strategija i planovi vezani za Balkan (naročito Srbiju) u narednom periodu?

K. Kornerup: BAT-ova globalna strategija se bazira na tri glavna stuba – rast, produktivnost i odgovornost, koje podržava pobednička organizacija. Kao članica globane kompanija, mi te iste principe primenjujemo i u Srbiji. Imajući u vidu već opisanu situaciju na lokalnom tržištu, u narednom periodu ćemo se prvenstveno truditi da poboljšamo našu tržinu poziciju i promenimo tržišnu dinamiku. Mislimo da je, nakon šest godina i preko 115 miliona evra uloženih u Srbiju, apsolutno legitimno očekivati da BAT počne da posluje sa profitom i otplaćuje investiciju koja nije bila ni malo zanemarljiva.

B&F: Koliko procenjujete da godišnje gubite zbog agresivnih anti-pušačkih kampanja?

K. Kornerup: Moram da istaknem da naš cilj nije da ubedimo ljude da puše. Rast je važan element naše poslovne strategije, ali on podrazumeva rast našeg tržišnog udela, posebno njegove vrednosti.
Ako pogledate rezultate mera kao što je na primer zabrana pušenja na javnom mestu, brojni primeri iz sveta pokazuju da čak i najrigoroznije zabrane nisu imali značajne i dugotrajne efekte na duvansku industriju. Međutim, pravi gubitnik tih radikalnih rešenja je ugostitelji sektor, koji je u svim slučajevima zabeležio drastičan pad prometa, kao i povećanje nezaposlenosti u tom sektoru. Iz tog razloga BAT podržava zabranu pušenja u kulturnim, zdravstvenim i obrazovnim ustanovama, ali je, po našem mišljenju, u ostalim oblastima, kao što je ugostiteljski sektor, neophodno postići kompromis. Pod kompromisom podrazumevamo balansiranu regulativu koja će odgovarati potrebama i pušača i nepušača, i nadamo da će Srbija usvojiti jedno takvo rešenje koje će se uspešno sprovoditi u praksi.

B&F: Kakva je globalna praksa BAT-a tokom trajanja Svetske finansijske krize? Da li se nešto promenilo u načinu poslovanja, kakve su uštede pravljene, da li se menjao pristup lokalnim ekonomijama?

K. Kornerup: Ukratko, naš cilj je pametno upravljanje troškovima. Danas se sve kompanije trude da smanje troškove. Naš pristup je integrisan – želimo da uz niže troškove postignemo i bolji kvalitet i unapredimo brzinu distribucije, kao i našu efikasnost u smislu upravljanja ljudima i kapitalom. Da bismo ostali konkurentni, važno je da smanjimo kompleksnost i troškove, kao i da istovremeno unapredimo naše usluge.
Naravno, kompanija takođe uzima u obzir efekte krize prilikom planiranja i postavljanja realnih ciljeva za budućnost. To podrazumeva odgovarajuću fleksibilnost rada same kompanije kako bi se na najefikasniji način predupredile moguće negativne posledice ekonomske krize.

B&F: Kako mislite da će se razvijati duvanska industrija u budućnosti, uz sva ograničenja koja joj se postavljaju?

K. Kornerup: Sigurni smo da imamo jaku i sigurnu budućnost i u tome nismo jedini. Stotine miliona odraslih širom sveta su danas pušači. Očekujemo da će u budućnosti mnogi od njih prestati da konzumiraju cigarete, ili će smanjiti potrošnju, ali opšte prihvaćene prognoze tvrde da će globalno tržište duvanskih proizvoda ostati veliko, sa preko milijardu pušača. Sigurni smo u našu strategiju, i očekujemo da nastavimo da rastemo i povećavamo tržišno i vrednosno učešće.

Marko Miladinović

broj 63, februar 2010.