Analize

Poslednjih dana januara u Davosu, švajcarskom zimskom centru, održan je još jedan Svetski ekonomski forum, ovaj put pod senkom globalne krize i posvećen uobličavanju sveta posle krize.

Forumom, osnovanim 1971. u vidu trusta mozgova i pod geslom „preduzetništvo je globalno u javnom interesu“, dominirali su politički lideri. Prisustvovalo je više od 40 šefova država ili vlada, gotovo dva puta više nego lane, i 36 ministara finansija i guvernera centralnih banaka, uključujući guvernere svih iz Grupe 8 osim SAD. Tzv. biznis elita ove godine kao da je bila po strani – u švajcarskim Alpima bilo je istina oko 1.400 direktora kompanija ali uglavnom bez „najvećih imena“.

Dnevni red

Na dnevnom redu bili su globalni problemi na koje je Forum upozorio još pre skupa kada je pobrojao 36 rizika iz pet kategorija koji danas prete svetu. Pogoršanje stanja državnih finansija, slabljenje kineskog ekonomskog rasta, nekoordinisani odgovori vlada širom sveta na globalne probleme, jačanje protekcionizma kao odgovora na ekonomsko usporavanje i posledice globalnog zagrevanja samo su neki od njih. „Ekonomske perspektive za 2009. tmurne su za većinu ekonomija, tržišta su i dalje kolebljiva, likvidnosti nema, nezaposlenost raste, a poverenje potrošača i biznisa palo je na najniži nivo do sada“, ističe se u izveštaju Foruma i naglašava da u takvoj klimi rizici postaju još moćniji a sklonost panici i kratkoročnim odgovorima na probleme sve je prisutnija.

I, mada su ekonomski problemi dovoljno teški da ostanu u fokusu Foruma, čitav jedan dan učesnici skupa posvetili su gorućim političkim pitanjima – Bliskom istoku, Gazi, novoj američkoj administraciji, iranskom nuklearnom programu, Pakistanu i Avganistanu. Skup je čak protresla oštra razmena optužbi između turskog premijera Erdogana i šefa izraelske vlade Peresa.

Razgovaralo se i o ekologiji, energetici i pomoći siromašnima kojima je teret krize najteži, brojni su upozoravali na protekcionističke politike, neki se založili za globalno telo za nadzor ekonomije koje će imati moć da spreči umesto da „leči“ krizu koja je već izbila, a neki su oštro kritikovali SAD da su jureći profit proizvele najtežu ekonomsku krizu od Velike depresije iz tridesetih godina prošlog veka.

Klaus Švab, osnivač i predsednik Foruma, istakao je da skup daje šansu liderima da razmisle o svetu koji bi trebalo da se pojavi kada kriza prođe i da za tu „novu eru preispitaju institucije, sisteme i način razmišljanja“.

Loše vesti

Upravo u vreme Foruma stigle su loše vesti iz Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Međunarodne organizacije rada (MOR), kao i samog Davosa. Naime, istraživanje poverenja među direktorima najvećih svetskih kompanija spustilo se na najniži do sada nivo. Ispitano je više od 1.100 direktora od kojih je samo petina uverena u rast prihoda u narednih 12 meseci. Godinu dana ranije, u to je bila uverena polovina ispitanika. Direktori se takođe ne nadaju brzom oporavku već očekuju samo „anemičan“ i postepen oporavak u naredne tri godine.

Fond je upozorio da će globalna ekonomija ove godine, koja će biti najizazovnija kada je reč o ekonomiji od Drugog svetskog rata, gotovo ukočiti jer će rast pasti na samo pola procenta, što je najniža stopa za više od 60 godina. Prognoze MMF posebno su sumorne kada je reč o razvijenima, poput SAD i zone evra gde se očekuje pad privrednih aktivnosti od 1,6 odnosno dva procenta. Analitičari Fonda napomenuli su da uprkos oštrom smanjenju kamata ima prostora za još niže stope, s ozbirom da su rizici od inflacije prigušeni. S druge strane, upozorili su iz MMF, rizik od deflacije raste.

MOR je pak procenio da će zbog ekonomskog usporavanja do kraja godine posao izgubiti još 51 milion ljudi. Optimistički scenario MOR predviđa da 2009. svet završi sa 18 miliona nezaposlenih više i globalnom stopom nezaposlenosti od 6,1 odsto. Kao realniju MOR vidi prognozu po kojoj će bez posla ostati još 30 miliona ljudi a stopa nezaposlenosti narasti na 6,5 odsto sa šest procenata lane i 5,7 odsto u 2007. Prema najcrnjem viđenju MOR, bez radnih mesta će u 2009, ako se kriza produbi, što neki očekuju, ostati još 51 milion ljudi pa će se stopa nezaposlenosti popeti na 7,1 odsto.

Oglasio se, dan pred početak Davosa, i generalni sekretar Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) Anhel Gurija pozivajući vlade i sektor biznisa u svetu da zajedno rade na izmeni finansijskih i pravila u globalnom biznisu. Gurija je ocenio da su uzrok problema u kojima se svet našao preterane finansijske inovacije čiji je cilj zadovoljenje sve veće „gladi“ za kratkoročnim profitom. „Moramo da ponovo ispišemo pravila. Da bi obnovili poverenje koje je fundamentalno za funkcionisanje tržišta, potrebni su nam bolji nadzor, regulativa, korporacijska uprava i bolja
koordinacija“, istakao je Gurija i dodao da to zahteva jačanje saradnje na multilateralnom nivou.

Dva E

Davos se bavio i energijom, kako ulaganjima u čistu energiju, tako i trenutnom situacijom na svetskom tržištu nafte, čija tražnja zbog svetskog ekonomskog usporavanja slabi pa joj je cena tri puta niža nego letos, kada je bila najviša do sada. Na skupu je predočeno i istraživanje Foruma i grupe „Nju enerdži fajnens“ u kojem se navodi da ulaganja u čistu energiju treba da budu više nego utrostručena, na 515 milijardi dolara kako bi se zaustavilo dalje grejanje planete. U izveštaju je istaknuto da najveći deo ulaganja treba da ide u obnovljive izvore energije, poput solarne i eolske.

Kada je o ekologiji i borbi protiv globalnog zagrevanja reč, dobitnik Nobelove nagrade Al Gor zatražio je sa skupa od predsednika SAD Obame i drugih svetskih vođa da brzo postignu sporazum o borbi protiv te pošasti uprkos finansijskoj krizi. Gor je inače za Obamu rekao da je „najzeleniji“ jer se izborio da se iz paketa ekonomskih stimulansa od 820 milijardi dolara deo usmeri u zaštitu čovekove okoline. Govorilo se o svetskom sporazumu o limitiranju emisije štetnih gasova za čije postizanje su se, pored Gora, založili i šef UN za klimatske promene Iv de Ber i danski premijer Andreas Rasmunsen koji će biti domaćin skupa UN o klimi u Kopenhagenu kasnije ove godine. Taj sporazum treba da nasledi Protokol iz Kjota.

Ko je bio …

U Davosu su od „zvučnih imena“ bili ruski premijer Vladimir Putin, koji ga je i otvorio, kineski Ven Điabao, nemačka kancelarka Angela Merkel, japanski premijer Taro Aso, britanski Gordon Braun a iz SAD savetnica novog predsednika Baraka Obame Valeri Džaret. Bili su i Rupert Mardok, Džordž Soros, Al Gor, južnoafrički ministar finansija Trevor Manuel i, naravno, Bil i Melinda Gejts koji su najavili nova sredstva iz njihove Fondacije za borbu protiv bolesti koje kose siromašan deo sveta.

… a ko nije

Odsustvo zvezda najbolji je dokaz težine globalne finansijske krize. U Davosu nisu bili Dik Fald, koji je vodio Leman braders do kraha sredinom septembra, Vikram Pandit, jer je njegova Siti grupa na kolenima, Džon Tein, nekadašnji bos Meril Linča, Ramalinga Raju, osnivač indijskog Satjam kompjutersa. Nisu došli ni supermodeli i rokeri, uključujući ranije „redovnog“ Bona, pevača grupe U2 i borca za siromašne u svetu.

Ipak, najuočljiviji su izostanci iz Obamine „posade“. Nisu bili ni Obamin ekonomista Lari Samers ni ministar finansija Tim Gajtner. Oni su se opravdali obiljem poslova na novom paketu koji treba da raščisti stanje u američkom bankarskom sistemu i stimuliše potrošnju u najvećoj svetskoj ekonomiji.

Julija Simić,

broj 52, februar 2009.

Nakon deset godina provedenih u Kanadi Mario i Sanja su se nedavno vratili u Novi Sad. Želeli su da otvore malu firmu i nastave posao programera koji su započeli u Kanadi. Više od mesec dana obilazili su nadležne državne institucije, surfali po Internetu, raspitivali se kod prijatelja u potrazi za odgovorima: kako da registruju firmu, koji oblik organizovanja firme je najbolji za njihov posao, šta su “pravna” a šta “fizička“ lica, kakve su prednosti i koje su mane jednog ili drugog oblika organizovanja firme, kako se plaća porez? Odgovore koje su s pravom smatrali bitnim za početak ali i za buduće poslovanje nisu u potpunosti našli i privremeno su odustali od namere da u Srbiji počnu sopstveni posao.

Velika većina vlasnika malog biznisa, posebno početnici, s pravom mogu da kažu: “Svi smo mi pomalo Mario i Sanja” jer se suočavaju sa komplikovanim, nepotrebnim, netransparentnim i međusobno neusklađenim zakonima i propisima koji se još i često menjaju što dodatno otežava svakodnevno poslovanje. U nedostatku informacija mnogi vlasnici malog biznisa (mala i srednja preduzeća i preduzetnici) “plivaju” u poslu uz brojne dileme pa i zablude. “U startu je najbitnije da vlasnici jasno znaju šta žele da rade, na koji način i u kom obimu”, kaže za Biznis i Finansije Đerđ Pap, predsednik UO Poslovnog udruženja vlasnika računovodstvenih agencija “Uvra” u Novom Sadu, bivši PR Poreske uprave.

Šta kažu propisi

Prvi korak u savladavanju komplikovanih propisa su oblici organizovanja firmi. U okviru malog biznisa a u koji svrstavamo mala i srednja preduzeća i preduzetnike, zakon je definisao “fizička” i “pravna” lica kao osnovne oblike organizovanja privatnih firmi. Prema propisima, preduzetnici su „fizička“ a vlasnici ostalih oblika organizovanja – “pravna lica”. (Ovde je bitno razlikovati preduzetnika po stilu upravljanja i filozofiji poslovanja od preduzetnika u kontekstu formalno-pravnog organizovanja firme.) Na terenu propisa a u okviru malog biznisa, društvo sa ograničenom odgovornošću (d.o.o) je najčešći oblik organizovanja “pravnih lica”. Zakon poznaje i akcionarsko društvo (AD) kao i ortačko društvo koje je „mutant“ forma jer se registruje kao fizičko lice a vodi dvojno knjigovodstvo kao pravno lice. „Zato su preduzetnici često u zabludi jer misle da će formiranjem ortačkog društva moći da vode prosto knjigovodstvo. Česta je zabluda i da d.o.o. mora da ima više od jednog zaposlenog“, kaže Pap i dodaje da bi osnovni razlozi za osnivanje preduzeća trebalo da budu obim poslovanja kao i veći broj vlasnika kojima forma d.o.o. omogućava međusobnu kontrolu.

Porezi: samo neki preduzetnici mogu biti paušalci

Većina preduzetnika, pod određenim uslovima, ima pravo da plaća porez paušalno, dok pravna lica (d.o.o.) nemaju na to pravo. Kao ni preduzetnici koji se bave ugostiteljstvom, trgovinom i još nekolicinom delatnosti. U načelu, preduzetnici plaćaju porez na dohodak i doprinose za socijalno osiguranje, a pravna lica porez na dobit preduzeća i lična primanja. “Pošto “fizička” i “pravna” lica plaćaju porez po različitim osnovama, teško je u načelu proceniti koji oblik organizovanja je isplativiji, ocenjuje Pap i naglašava važnost načina na koji privatnik želi da radi i obim poslovanja.

PDV: da ili ne

Za vlasnike malog biznisa, bez obzira na oblik organizovanja, bitna je i odluka o PDV sistemu. Hoće li biti ili ne u PDV sistemu, mogu da biraju samo vlasnici malog biznisa čije firme nisu ostvarile promet preko 4 miliona dinara u intervalu od 12 meseci poslovanja jer oni koji “prebacuju” taj limit po zakonu moraju biti u PDV sistemu. Odluka preduzetnika o ulasku u PDV-a treba da bude zasnovana na čistoj računici, smatra Pap i pojašnjava: “Ako su razlike u cenama ili marže veće 40 do 50%, nije racionalno biti u tom sistemu, tako da preduzetnici, poput ugostitelja koji ostvaruju veće razlike u cenama, po pravilu, nemaju ekonomski razlog da budu u sistemu PDV-a “, kaže Pap.

Porezi i knjigovodstvo

Način vođenja knjigovodstva uslovljen je oblikom organizovanja firme i načinom plaćanja poreza. Ipak, preduzetnici su u nešto boljem položaju. Oni, u principu, vode prosto knjigovodstvo na tri načina, zavisno od svog poreskog statusa. Pravna lica ne mogu da biraju, moraju da vode dvojno knjigovodstvo. Praksa pokazuje da se za dvojno knjigovodstvo odlučuju i preduzetnici koji se bave većim obimom proizvodnje. “Nije zanemarljiva ni činjenica da je cena usluge knjigovodstvenih agencija za preduzetnike gotovo duplo jeftinija nego za pravna lica čak i kod istog ili sličnog obima poslova”, ukazuje Pap.

Kako je u praksi

Prema zakonu i propisima svi oblici organizovanja su izjednačeni, ali u praksi nije tako. Pored izuzetaka regulisanih propisima, ključna razlika je u zakonskom tretmanu imovine vlasnika malog biznisa. Tako preduzetnik odgovara za svoje poslovanje imovinom radnje, ali i svojom ličnom imovinom, dok vlasnik d.o.o. odgovara samo imovinom preduzeća. Pap smatra da je to vrlo značajna razlika, posebno sa aspekta odgovornosti. “Na žalost, pitanje odgovornosti preduzeća, d.o. o. i drugih pravnih lica, još uvek je neuređena oblast. Zato se često dešava da d.o.o. ode u stečaj ili uđe u postupak likvidacije kada ima dugove prema poslovnim partnerima i državi, a u toj situaciji ne postoje mehanizmi da država ta dugovanja naplati. Za razliku od preduzetnika kome će država oduzeti automobil, stan, kuću i drugu ličnu imovinu da bi naplatila dugove ”, kaže Pap. Nejednakost se ogleda i u položaju zaposlenih koji je nepovoljniji za one u preduzetničkim firmama što se manifestuje, na primer, u domenu pristupa bankarskim proizvodima. Zaposlenima u d.o.o. (pravnom licu) banke odobravaju kredite na osnovu potvrde poslodavca o visini primanja, a preduzetnik i zaposleni u njegovoj firmi moraju da traže rešenja o kreditnoj sposobnosti od poreznika. Određeni oblik diskriminacije države prema “fizičkim” licima Pap nalazi u konkretnom primeru: “ Vrlo uspešan novosadski preduzetnik (fizičko lice) nedavno je konkurisao za kredit jednog državnog fonda jer su ti krediti, po pravilu, povoljniji od komercijalnih. Međutim, preduzetniku je u tom fondu rečeno da će kredit biti odobren ako zatvori svoju preduzetničku firmu i otvori d.o.o. Nije dobio odgovor zašto je uslov za dobijanje kredita promena oblika organizovanja, posebno ako se ima u vidu da su preduzetnik i preduzeće zakonski i formalno – izjednačeni”, primećuje Pap.

Reči i dela

Brojnim birokratskim apsurdima koji vlasnicima malog biznisa otežavaju poslovanje i nanose štetu, nismo se bavili jer to zahteva više prostora. Umesto zaključka, podsetićemo na povremene i tipične izjave državnih zvaničnika, tipa: “MSPP sektor je najvažniji za privredu Srbije”, “država ulaže u MSPP sektor” i sl. Međutim, iz ugla svakodnevne prakse malog biznisa takve izjave su ispražnjene od sadržaja jer otkrivaju duboki nesklad između reči i dela najodgovornijih.

Jovanka Zlatković

broj 52, februar 2009.

Kan Terzioglu, potpredsednik Cisco Systems za centralnu i istočnu Evropu, govori za B&F o obrazovnom i tehnološkom značaju širenja broadband konekcija. Prema njegovim rečima, zemlje jugoistočne Evrope sada imaju jedinstvenu priliku da „kupe kartu“ za svetlu budućnost.

Svetska banka je nedavno objavila rezultate koji pokazuju da je jaz između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju sve veći, umesto da se smanjuje. To se najviše ogleda upravo u sferi digitalizacije – bogate zemlje imaju veću potrebu za upotrebom visoke tehnologije. Šta je potrebno da bi se, barem u ovom slučaju, ostvarila jednakost za sve?

Kan Terzioglu: Treba uzeti u obzir i da se ta razlika meri apsolutnim brojem korisnika a ne procentima, pa su i podaci relativni. Većina zapadnih zemalja sada doživljava penetraciju broadband konekcija između 50 i 60 procenata, ali ako pogledamo širu sliku i stope rasta, iznenađujući podaci dolaze iz tržišta u razvoju, istočne Evrope i centralne Azije. Proboj broadbanda je ekstremno visok i jedina je razlika što se na tim prostorima počinjalo sa manje osnove. Optimista sam i očekujem skoro globalno izjednačavanje, bez obzira na trenutne pokazatelje.

Moramo da obratimo pažnju na dve dimenzije razvoja: dostupnost broadbanda (mogućnost pristupa) i finansijsku priuštivost. Uočavamo veoma velike razlike u ceni broadbanda pa u nekim zemljama on još uvek predstavlja luksuz. Vlade bi trebalo da gledaju na primenu broadbanda kao na servis lako dostupan svim građanima, na pravo koje bi svako trebalo da ima, poput zdravstvene zaštite i obrazovanja. Upravo će broadband vremenom doprineti da zdravstvene i prosvetne usluge postanu dostupnije.

Svaka zemlja bi trebalo da adaptira svoje ciljeve ka širenju ICT kulture i korišćenju interneta. Većina državnih uprava širom sveta uviđa fundamentalni značaj broadbanda za dalji progres. EU je to jasno stavila do znanja Lisabonskom konvencijom i SAD svojim programom „No Child Should Be Left Behind“. Do sada smo smatrali da dete od sedam godina uzrasta treba da zna da čita i piše. Možda sada treba da promenimo te standarde – četvorogodišnjaci znaju kako da kliknu na pravo mesto i pretražuju internet.

I dalje smo programirani da mislimo kao u šezdesetim godinama: deca se rode, napune šest ili sedam godina i krenu u školu da stiču osnovno obrazovanje. Nije više tako. Količina znanja koja je svima lako dostupna sada je veća nego ikad.

Nedavno se moj petogodišnji nećak igrao na laptopu, u jednom trenutku se okrenuo ka meni i rekao mi: „Laptop ti ne radi. Pokvaren je.“ A hteo je da kaže da ne može s njega da pristupi internetu. Naša generacija još nije prihvatila činjenicu da se svet bitno menja, ali zato će naša deca da se u njemu osećaju kao ribe u vodi.

BIF: Da li mislite da se starije generacije mogu prilagoditi tim promenama? Kako im najlakše objasniti da mogu višestruko da povećaju svoju produktivnost?

K. Terzioglu: Pre svega treba naći alternativne načine da se internet uključi u svakodnevni život. Mislim da će najveći pokretači biti aplikacije poput digitalne ili IP TV. Starije generacije su itekako zainteresovane da spoznaju mogućnosti interneta. Zamislite penzionisane doktore ili advokate kako doprinose zajednici svojim savetovanjem, slanjem tekstova i istraživanjima preko interneta. Veliki izazov za nas u skorijoj budućnosti biće pronalaženje pravog načina da se animiraju starije generacije, ali i ljudi srednjih godina.

Pomalo smo postali i razmaženi svom tom visokom tehnologijom. Ona bi trebalo da nam doprinese da radimo sve manje, ali evo dešava se upravo suprotno – zahvaljujući njenim mogućnostima, sve više vremena provodimo radeći. Danas, čovek bukvalno može da provede 24/7 pred kompjuterom, stalno konektovan, uključen i budan. To se traži pogotovo u velikim multinacionalnim kompanijama. Mislim da će tek sledeće generacije imati bolji balans između realne potrebe i potrošenog vremena.

BIF: Kako očekujete da će se postići taj sklad, ako danas svi pričaju o tome kako se po svaku cenu mora ostati konkurentan na tržištu?

K. Terzioglu: Ne smemo da zaboravimo da je i održivost sastavni deo konkurentnosti. Radnici zadovoljni svojim poslom biće višestruko produktivniji i lojalniji od onih koji to nisu. Kompanija čiji su zaposleni srećni postaje nešto poput fan kluba i mi smo to u Cisku prepoznali kao veoma bitnu stvar. Skoro 40 odsto naše radne snage radi od kuće, sa potpuno istom produktivnošću. To je ogromna kompetitivna prednost i, što je najbitnije, ne postiže se nikakvom prisilom.

BIF: Kako ocenjujete razvoj ICT u balkanskim zemljama i šta predviđate da će se desiti u skorijoj budućnosti?

K. Terzioglu: Mislim da je međunarodna finansijska kriza svojevrsni srećni loz za Balkan. Dok su zemlje centralne Evrope pristupale EU, ovaj region je patio zbog rata i njegovih posledica i dosta izgubio na vremenu. Evo prilike da se časovnici izjednače, samo je potrebno sada investirati u infrastrukturu. Ovi prostori su blagosloveni sjajno obrazovanom radnom snagom a postoji i izvesna glad za uspesima posle toliko vremena.

Ranije, razvijene zemlje su rasle tri do četiri procenta godišnje, a zemlje u razvoju šest do sedam. Međutim, zbog trenutnog usporavanja koje će se osetiti još nekoliko narednih godina, razvijene zemlje će imati rast od oko jedan odsto na godišnjem nivou, što je jedinstvena prilika za sve ostale da pokušaju da ih dostignu.

BIF: Nedavno istraživanje Deloitta pokazalo je da su ICT menadžeri iz Srbije i zemalja u okruženju tokom 2009. spremni da, na razvoj i istraživanja, potroše samo trećinu novca koji su potrošili 2008. godine, uplašeni zbog recesije…

K. Terzioglu: Ja razumem njihov strah, ali upravo je ovo vreme kada treba investirati u nove tehnologije. Treba naći druge načine da se smanje troškovi. S druge strane, ne treba ni preuveličavati značaj ekonomske krize. Ja sam doživeo tri takve „jednom-u-sto-godina“ krize, a očigledno nisam star trista godina. Hoću da kažem, to su stvari koje se dešavaju i funkcionišu po određenim ciklusima, a mi samo treba da naučimo kako da se nosimo s njima. Svaki put kada se suočimo sa „teškim“ vremenima, dogovorimo se u okviru kompanije koji je najbolji način da investiramo u tom trenutku.

Svedoci smo velikog uticaja telekomunikacija na poslovno okruženje. Pojedinci na berzi u mogućnosti su da reaguju brže od regulatora i vlasti. Zato moramo da se postaramo da održimo mogućnost na jednako brz pristup informacijama svuda u svetu. Investiranje u oblasti telekomunikacija ne predstavlja samo prednost u odnosu na druge nego i preduslov za opstajanje.

BIF: Zašto postoje toliko velike razlike u ceni broadbanda i na koji način one mogu da se izjednače? Kako ocenjujete situaciju u Srbiji i poredite je sa ostalim zemljama u regionu?

K. Terzioglu: Kao i sa svakom drugom robom, to je posledica odnosa ponude i potražnje u kompetitivnoj sredini. U ovom konkretnom slučaju, veliku ulogu igraju lokalne vlade koje mogu presudno da utiču na formiranje cene. Pogotovo tokom sledeće decenije, sve vlade moraće da imaju veoma jasnu infrastrukturu i definisanu regulaciju tržišta. Trenutno, razlike u ceni broadbanda iznose i po nekoliko stotina procenata.

Uočavam pozitivne pomake u poslednje vreme, veću dostupnost i smanjenje cene. Imam utisak da je zemlja konačno ušla u „brzu traku“ i uhvatila korak sa Evropom.

BIF: Kakva je regionalna i globalna strategija Ciska u narednih nekoliko godina?

K. Terzioglu: Naša ideja je da ostvarimo potpuno javna društveno korisna partnerstva sa lokalnim vladama. Da bi postigli taj cilj trebaju nam edukovani kadrovi i iz tog razloga pomažemo osnivanjem network akademija za svaku zemlju posebno.

Drugi koncept, koji smo nedavno počeli da primenjujemo, predstavlja edukaciju preduzetnika –kako da najbrže i najlakše pristupe nekom fondu, iznesu svoju robu u inostranstvo uz upotrebu najnovije tehnologije zbog postizanja dominantne uloge na ciljanom tržištu. Ovaj sistem obrazovanja organizovaće se elektronskim putem i kroz predavanja, u saradnji sa najvažnijim univerzitetima.

Iskreno verujem da će zemlje Balkana i centralne Azije imati duplo brži rast od celokupnog svetskog proseka tokom narednih godina. Ove „nove granice“ biće najdinamičnije tržište još prilično dugo.

Marko Miladinović,

broj 52, februar 2009.

Postoji jedan britanski satirični časopis koji se zove „Private Eye“. Nekada je imao kolumnu koju je pisao novinar po imenu Phil Space. U engleskom, Phil je nadimak od imena Phillip. Ali ako pročitate ime naglas zvuči kao „fill space“ što znači „popuni prostor“ – tj. popunjavanje praznog prostora, u ovom slučaju rečima. Ipak, iako Phil i ja nismo baš kolege, ponekad se zapitam u ovo doba godine šta svi ostali rade. Hoću da kažem, svi novinari znaju da je najbolji način popunjavanja mesta pravljenje predviđanja za sledeću godinu, iako najverovatnije neće biti u pravu, ipak bude zabavno.

A da li postoji bolji način da počnem nego da potražim neka od predviđanja napravljena pre 12 meseci ili tokom prošle godine? Časopis „Foreign Policy“ je sastavio listu od deset među kojima su bila sledeća: „Mogućnost da barel nafte bude između 150-200 američkih dolara se čini sve verovatnijom tokom narednih šest do 24 meseca“. To je izjavio analitičar za Goldman Sachs. „Svako ko tvrdi da smo u recesiji, ili da idemo ka tome, naročito da je ovo najgora od Velike depresije nudi sopstvenu, privatnu definiciju recesije“. To je napisao „Washington Post“.

„Verujem da se bankarski sistem stabilizovao. Niko se više ne pita, da li postoji neka važna institucija koja će možda propasti i da mi nećemo moći ništa da uradimo povodom toga“, rekao je Henry Paulson, američki Ministar finansija u novembru.

A sada, bez da nekoga izdvajamo po imenu, hajde da vidimo neka od najčešćih predviđanja za Balkan u 2008. U ovo vreme prošle godine uglavnom su se ticala Srbije i Kosova. Tvrdili su da će nakon nezavisnosti Kosova doći do naglog porasta nasilja, da će biti kolone srpskih izbeglica, da će Srbija pasti u ruke ekstremnih nacionalista i da će se preusmeriti ka Rusiji. I da, da je dobar trenutak da se kupe akcije na berzama od Podgorice do Zagreba jer su osnove dobre.

Svi znamo šta je dalje bilo. Kosovo je proglasilo nezavisnost i, pa, ništa mnogo se u stvari nije dogodilo. Umesto da preuzmu Srbiju, Radikali su se samouništili, Srbija ima proevropsku vladu, Rusija se sada smatra nepouzdanom (videti NIS i teritorijalni integritet Gruzije) a tržišta su doživela kolaps.

Ipak, da se ne obeshrabrimo, evo nekih od mojih predviđanja za 2009, za koja me možete smatrati odgovornim kroz godinu dana ako budu pogrešna. Prvo, Kosovo će početi da nestaje sa domaće političke scene na Balkanu. Nakon toliko buke, preuzimanje nadležnosti od strane EULEX-a je bilo toliko neuzbudljivo, toliko dosadno, da je bilo skoro šokantno. Ovako ili onako, Srbija će podneti zahtev za članstvo u EU, ali glavno pitanje biće ekonomija. Od Tigra iz Pirota do KAP-a iz Podgorice, ekonomija će biti najvažnija tema.

Širom regiona građevinski bum, tamo gde već nije posustao, pratiće svetske trendove. Crnoj Gori naročito preti rizik jer se oslanja na turizam koji će sigurno opasti u 2009, a izvoz aluminijuma je već oštro pogođen padom cena. Trenutni sukob u Srbiji oko aranžmana sa Rusijom za NIS će možda uskoro biti rešen, ali ukazuje na nešto drugo. Svaki dinar se sada broji i argumenti koji povezuju NIS i Kosovo sada ne stavljaju ni jedan dinar u budžet. Prva linija fronta u novim balkanskim ratovima biće u Delta City-ju i drugim tržnim centrima. Oni će možda cvetati (ali možda i neće…), ali se postavlja pitanje da li će ugroziti mnoga druga mesta gde su ljudi nekada odlazili u kupovinu?

Za dvanaest meseci zemlje regiona će, u mnogome, biti tamo gde su i danas. Niko nema velikih niti, pak, novih ideja. Problem će biti u tome da se sadašnje politike učvrste i ograniči šteta koja ekonomiji dolazi spolja. „To je ekonomija, budalo!“ je zamoran zaključak, ali sa druge strane je pozitivan. Dosadni Balkan koji se bavi ekonomijom, integracijom u EU i tehničkim problemima izdavanja biometrijskih pasoša je nešto dobro. Videćemo da li su moja predviđanja tačna.

Tim Džuda

broj 50/51, decembar 2008./januar 2009.

Zakonski rok za okončanje privatizacije društvenih preduzeća ističe 31. decembra ove godine i neće biti produžen. Sva neprodata preduzeća s društvenim kapitalom moraju da započnu ovaj proces do tog roka jer im u protivnom sleduje likvidacija. Do kraja godine biće objavljeni tenderi i zakazane aukcije za sva preduzeća u kojima još nije započet proces privatizacije.

Posle šest godina privatizacije ostalo je neprodato oko 750 preduzeća s većinskim društvenim vlasništvom. U nekima od ovih preduzeća nije ni započeta privatizacije, druga su u postupku tenderske ili aukcijske prodaje (neka po drugi ili treći put) a ima i kandidata za stečaj i likvidaciju.

Prema podacima Agencije za privatizaciju, za tendersku prodaju preostalo je 87 preduzeća, od čega za 30 preduzeća (sa 27.000 zaposlenih), 31. decembar kao rok za prodaju ne važi jer su u državnom vlasništvu i sa udelima Akcijskog fonda. Od 57 preduzeća sa društvenim kapitalom (sa 32.000 zaposlenih), za 15 preduzeća tender je već u postupku. Do kraja meseca objaviće se pozivi za 10 preduzeća, od toga prvi put za Beogradski sajam, Genex, PIM, Šamot i DMB. Od preostala 32 preduzeća, 15 je u restrukturiranju, 11 je predviđeno za podržavljenje (PKB, ZIG, Jugoinspekt…) a 6 ide u stečaj.

Za aukcijsku prodaju predviđena su 424 preduzeća sa 23.000 zaposlenih. Od toga je za 63 preduzeća već objavljen javni poziv a do kraja godine planirana je objava za još 173. Privatizacija je obustavljena za 145 preduzeća čiji su osnivači iz bivših jugoslovenskih republika, za 15 preduzeća iz oblasti vodoprivrede, a za još 20 društvenih preduzeća se ispituje mogućnost objave poziva. Ne može da se se privatizuje 106 preduzeća sa ukupno 2.000 zaposlenih koja, kako kažu u Agenciji za privatizaciju, ne sarađuju, ne dostavljaju bilanse stanja i praktično postoje samo na papiru. Za likvidaciju su određena 282 preduzeća, od toga je za 37 već započet postupak.

Među neprodatima nema mnogo dobrih preduzeća ali ima nekadašnjih velikih i zvučnih imena s nekretninama na dobrim lokacijama. Zbog svetske ekonomske krize u javnosti se poslednjih nedelja postavlja pitanje da li je sa preostalom privatizacijom moglo da se zastane kako bi se onemogućilo da se kroz stečaj mnoga preduzeća prodaju daleko ispod svoje stvarne vrednosti. Ako se za prodaju JAT-a čekaju bolja vremena, zašto se taj princip ne bi primenio i na preduzeća s velikom imovinom koja su sada u situaciji da budu prodata za malo para?

U Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja kažu da nije bilo razloga da se razmatra pitanje odlaganja završetka privatizacije društvenih preduzeća. Da bi olakšala prodaju, uzimajući u obzir globalnu finansijsku krizu, Vlada je izmenama Uredbe o prodaji preduzeća na aukciji i na tenderima omogućila kupcima prodaju na rate. Kupac ima mogućnost da 30 odsto cene plati odmah a ostalih 70 odsto na pet jednakih godišnjih rata. Potpredsednik Vlade i ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađen Dinkić je u izjavi novinarima, nakon sastanka sa predstavnicima sindikata, rekao da će se modeli privatizacije prilagođavati konkretnom preduzeću, pri čemu će se voditi računa o socijalnom efektu. „Ići ćemo od modela klasične aukcije i tendera do modela strateškog partnerstva kroz zajednička ulaganja, a gde postoji interes lokalnih zajednica ili pokrajina na model podržavljenja, kao kod Novosadskog sajma gde je pokrajina tražila da ostane u njenom vlasništvu“.

U Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja ocenjuju da je realno da status svih preduzeća s društvenim kapitalom bude rešen do sredine naredne godine. Profesor dr Mlađen Kovačević, član Akademije ekonomskih nauka, smatra da će svetska ekonomska  kriza znatno prolongirati taj rok. Interesovanje domaćih i stranih investitora za ponuđena preduzeća nije veliko pa će za mnoga morati da se ponavlja prodaja. U poslednjih nekoliko meseci bilo je više neuspešnih nego pozitivnih tenderskih prodaja. Novo traženje vlasnika podrazumeva i nižu cenu. Neki veći iznosi za ponuđena preduzeća ne mogu se očekivati pa ni veći budžetski prihodi od prodaje. „Pitanje je i da li je pametno prodavati neka od tih preduzeća ako znamo da će ekonomska kriza doći do izražaja narednih meseci. Ali u Vladi znaju da je teško pokriti „rupu“ od oko 15 milijardi evra koje naredne godine treba da obezbedimo za servisiranje spoljnog duga i pokrivanje deficita tekućeg platnog bilansa i verovatno će biti zainteresovani da se sve proda. Naravno, uvek će se reći da je to u interesu privrede i da će ta preduzeća biti efikasnija kad pređu u privatne ruke.“

Preduzeća za koja će do kraja godine biti objavljen javni poziv moći će da računaju na državne subvencije. U društvenim preduzećima je zaposleno oko 50.000 radnika a samo u nekoliko velikih sistema je preko 12.000. „Prva petoletka“ iz Trstenika sa 7.000 zaposlenih ima šansu da se proda jer su se na trećem tenderu javila dva kupca iz Ukrajine i Rusije. Za „Industriju kablova“ iz Jagodine sa 3.000 zaposlenih, predviđena je prodaja imovinskih celina s radnicima, uz investicioni program. Za IMT, sa oko 1.000 zaposlenih, do kraja godine će biti usaglašen model restrukturiranja i privatizacije. Prema najavama iz ministarstva ekonomije, tražiće se strateški partner za „14. oktobar“ iz Kruševca (sa oko 1.500 zaposlenih), kao i za „Jagodinsku pivaru“ i „Simpo“ koji je u restrukturiranju i kod koga je društveni kapital u manjini.

Mlađen Kovačević kaže da bi strateško partnerstvo bilo najbolje rešenje za društvena preduzeća ali da će se teško naći solidni strateški partneri. U kriznim vremenima i potencijalni strateški partneri čekaju da vide kako će se kriza završiti. „Bićemo prisiljeni da mnoga društvena preduzeća ustupimo besplatno, kao što su se svojevremeno u Velikoj Britaniji firme prodavale simbolično za jednu funtu, samo da ih neko uzme. Važno je da li je kupac, koji preduzeće dobije po simboličnoj ceni ili besplatno, iz te delatnosti i da li može da pokrene proizvodnju i obezbedi prodaju njihovih proizvoda na svetskom tržištu. U tom slučaju će se besplatno ustupanje preduzeća isplatiti. Bolje je nego da ta preduzeća propadnu. Nažalost, mnoga preduzeća će morati da idu u likvidaciju“, kaže Kovačević.

Gordana Milojković

broj 50/51, decembar 2008./januar 2009.

Istorijsko jezgro grada Londona je sada finansijski centar, takozvani „Siti“. Mešavina je starog i novog. Hrvatski predsednik Stipe Mesić, koji je nedavno posetio London, prisustvovao je večeri održanoj u Gostioničarskom domu (Innholders Hall) izgrađenom u sedamnaestom veku. Mesić je razgovarao sa poslovnim ljudima o poslovnim prednostima Hrvatske. Naravno, ne znam da li je to bila slučajnost ili ne, ali Gostioničarski dom je prvobitno bio ‘esnaf’ ili sindikat gostioničara koji su putnicima pružali smeštaj i hranu. Oni su se postali ekonomska sila tokom trinaestog veka, ali tek je im je kralj Henri VIII (onaj sa šest žena) dodelio prvu povelju 1514. koja je garantovala njihova prava i privilegije.

Mene zanima da li je upravo ovo mesto odabrano zato što veliki deo hrvatske ekonomije počiva na gostionicama, ili barem njihovom modernom ekvivalentu, hotelima i turizmu. Uslužni sektor u Hrvatskoj, od čega najviše odlazi na turizam, obuhvata više od 60 odsto hrvatskog BDP-a. Ako dodate tome one koji u Hrvatsku dolaze da bi posetili Međugorje, onda eto još jedne veze sa Gostioničarskim domom. Veliki deo njihovog prometa se u srednjem veku vrteo oko hodočasnika koji su obilazili svetilišta.

Gostioničarski dom je ukrašen starim slikama i skupocenim priborom za ručavanje. I Mesić je delovao prilično opušteno u ovom okruženju, dok je nabrajao poslovne pogodnosti Hrvatske.

Nakon toga, dok sam ga intervjuisao, stekao sam utisak da Mesić i jeste toliko opušten koliko se činilo. Hrvatska se nekako ugurala i sada je već zemlja kandidat za članstvo u EU. Ali da li je moguće biti previše opušten? Hrvatska je, naravno, u boljoj ekonomskoj i političkoj poziciji od Srbije i Crne Gore i Bosne i Hercegovine, ali nisam mogao a da ne pomislim da Hrvatska ne može da priušti sebi da bude previše zadovoljna. I dalje živi u nestabilnom okruženju, a bogate komišije nisu previše darežljivo raspoložene u ovom trenutku.

U ovom trenutku svih 25 zemalja članica vode rasprave oko budžeta EU. Osam bivših komunističkih zemalja koje su postale članice 2004. su naročito zabirnute jer imaju šta da izgube predloženim smanjenjem budžeta. Ali, iako je medijski fokus na njima, činjenice ukazuju na to da Hrvatska i ostatak bivše Jugoslavije takođe imaju dosta da izgube. Što je manji budžet, to će biti manje za nove članice, kandidate i potencijalne kandidate i to po tom redosledu.

Možda je samo postupao diplomatski, ali Mesić nije izgledao previše zabrinut i odavao je utisak da će se nekako sve na kraju ispasti dobro. Ali ovakve svađe oko budžeta nikako ne olakšavaju zapadnom Balkanu ulazak u EU, čak i kada problemi nemaju apsolutno nikakve veze sa njim. Nakon intervjua, šetajući se ulicama, primetio sam večernja izdanja londonskih novina. Na naslovnim stranama bile su kritike novog predloga da se starosna granica za penzije podigne na 69. U Hrvatskoj, a i ostatku bivše Jugoslavije (osim Kosova) stanovništvo ubrzano stari baš kao i u Britaniji. Nezaposlenost je malo manja, ali je i dalje visoka. Najnoviji izveštaj EU o Hrvatskoj navodi da se mala i srednja preduzeća ‘i dalje suočavaju sa teškom poslovnom klimom’.

Gostioničarima je bilo potrebno trista godina da dobiju povelju od kralja. Mesić misli da Hrvatska može da postane članica EU do 2009. Godine 1991, on je probio blokadu Jugoslovenske mornarice kako bi ušao u Dubrovnik. Smatram da sada nije pravo vreme za opuštanje. Hrvatska mora da probije još jednu blokadu – i ako uspe da prodre kroz odbranu EU drugi će je slediti. Ali more je nemirno i postaje sve nemirnije.

Tim Džuda

broj 14/15, decembar 2005.

Bilo je kasno uveče a ja sam bio gladan. Prošetao sam se ulicom O’Konel, koja je za Dablin, prestonicu Irske, išto što su Terazije za Beograd. Našavši otvorenu prodavnicu ušao sam i počeo da tražim nešto za piće. Tek nakon nekoliko sekundi bledog zurenja u poznati brend mi je sinulo. Fresh & Co nektar od borovnice u Dablinu! Za petnaest godina nisam baš nikada video srpski proizvod široke potrošnje u većim prodavnicama po zapadnoj Evropi. Konačno, kao skromni misionari srpske privrede, mala pakovanja borovnice su dospela sa jednog kraja Evrope na drugi.

U Dablin sam otisao da posetim irski Institutu za evropska pitanja. Oni su želeli da znaju šta će se sledeće desiti u Srbiji, Crnoj Gori i Kosovu. A ja sam želeo da znam da li Irska može da posavetuje Balkan.

Razmislite malo: Irska je danas jedna od najbogatijih zemalja u Evropi. Ali pre samo 15 godina bila je siromašna zemlja sa dugom istorijom etničkih sukoba i emigracije. Irska je prvi put podnela zahtev za članstvo u Evropskoj uniji 1961. godine, ali je primljena tek 1973, a i posle toga se dugo čekalo na prosperitet. U stvari, tek je sredinom devedesetih Irska počela nagli ekonomski preporod, koji je naveo mnoge da je nazovu keltskim tigrom.

Toni Braun vodi Grupu za Balkan pri Institutu za evropska pitanja i iako on kaže da nema sumnje da je članstvu u EU igralo ključnu ulogu u razvoju Irske, on upozorava balkanske zemlje koje misle da je to odgovor na sve probleme. To jeste deo, ali ne i celo rešenje. Prvih godina novac iz Brisela bio je i rasipan i pogrešno usmeravan, naročito u oblasti poljoprivrede.

Braun kaže da postoje nekoliko faktora koji nisu vezani za EU, a koji su pomogli Irskoj da uspe. Prvi je činjenica da zemlja ima jednu od najnižih poreskih stopa u Evropi. Kao drugo imala je i ima i dalje, veliki broj visoko obrazovanih mladih ljudi. Činjenica da svi govore engleski je takođe bila ogromna prednost. To je značilo da su kompanije poput Dell-a i Intel-a, nekih godina, dolazile na fakultete, posebno one tehničke, i zapošljavale bukvalno sve.

Ali ljudi su i dalje emigrirali sve do 1987, a Irska je tada imala stopu nezaposlenosti od nekih 15 odsto i ogromne dugove vlade. Od tada ključni deo strategije vlade je bio Socijalno partnerstvo, koga čine dogovori između vlade, poslodavaca i radničkih sindikata. Pošto je Irska mala, povezanost vlade i, na primer, upravnih odbora privatnih kompanija i društvenog života je velika. Dovoljno je mala zemlja da su primorani društvenim i medijskim pritiscima da rade u najboljem interesu zemlje kao celine, a ne samo njihove kompanije. “Stvoren je slojeviti sistem za rešavanje problema“, kaže Toni Braun.

Danas je Irska zemlja u koju se emigrira, a ne obrnuto. Nema više odliva mozgova i zemlja ima četvrti BDP po glavi stanovnika na svetu posle Luksemburga, Norveške i SAD. Farmaceutika, kompjuteri, čak i industrijski proizvodi, ključni su segmenti ekonomije. Ali u ovom globalizovanom svetu keltski tigar oseća kako su mu indijski i kineski tigrovi za petama. Zato je u sledećem budžetu vlada odlučila da odvoji sredstva za širenje na terenu, ne samo u višem obrazovanju već i na nivou doktora nauka. Irska mora da trči brzo kako bi ostala napred.

Takođe uči kako da živi sa nekim ograničenjima, koja dolaze sa otvorenom i uspešnom ekonomijom. Ovde se nedavno u vestima dosta pisalo o štrajku irskih trajekata, nakon što su radnici saznali da kompanija razmatra mogućnost da ih sve zameni manje plaćenim Letoncima.

Nedavno su makedonski zvaničnici došli da vide šta mogu da nauče od irskog iskustva. Braun im je sigurno rekao isto što i meni: “Ako niste veliki, onda morate biti pametni“.

Tim Džuda

broj 16, februar 2006.

Kad budete ovo čitali znaćemo ko je novi predsednik Srbije. Možda ćemo čak i znati šta će biti sa Kosovom. Šta će se dogoditi kada proglasi nezavisnost, da li će biti u blokadi? Da li će njegova telefonska linija sa pozivnim brojem 381 biti prekinuta? Koliko će ga zemalja priznati? Šta će Rusija uraditi? Pošto ja sada nemam pojma šta će se dogoditi i nemam želju da se pretvaram da znam, hajde da pogledamo neke stvarne probleme.

Tokom prethodnih 12 meseci cena nafte je porasla za 80%, a Kina čini 40% porasta potražnje. Svetske cene hrane su porasle za nekih 50%. Suša u Australiji i bolest svinja u Kini su važni faktori, ali rastuće bogatstvo Indije i Kine su najvažniji faktori. A tu je uvek i svetska potražnja za vodom. Na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu ove godine Endrju Liveris, predsednik kompanije „Dow Chemical“ je rekao: “Voda je…nafta 21. veka“. Sve je povezano. Cena nafte povećava potražnju za biogorivom koje zauzima dragoceno poljoprivredno zemljište, što onda povećava cenu hrane i troši više vode. Kada kupim boraniju u prodavnici u Londonu verovatno je uvezena iz Kenije. Sada Kenija gori i govori se o etničkom čišćenju. Ali to je samo poluistina. Mnogi od sukoba su u bogatoj dolini strmih obronaka (Rift Valley) gde postoji borba za zemljom između plemena koji je istorijski smatraju svojom (Srbi) i onih za koje kažu da su ih raselili (Albanci). Ne, nije greška, samo pokušavam da nešto naglasim.

Hajde sada da vidimo nešto drugo. Tomas Frajdman, poznati kolumnista „Njujork tajmsa“ je napisao knjigu o globalizaciji koja se zove “Svet je ravan“ (The World is Flat). On je napisao: “U ravnom svetu možete uvodi inovacije bez potrebe da emigrirate“. Svet, naravno, nije ravan. Istraživanja o tome gde se stvara ekonomsko bogatstvo i gde postoje tehnološke inovacije, pokazuju da je svet, u stvari, šiljat. To znači da se većina stvari događa u relativno malom broju mesta koja su međusobno povezana. Jedna studija je pokazala da su gradovi poput Londona, Njujorka, Pariza, Tokija, Honkonga, Singapura, Čikaga, Los Anđelesa i San Franciska glavni polovi privlačnosti za najtalentovanije ljude na svetu, koji takođe lako prelaze iz jednog u drugi grad. Istraživanja pri Svetskoj organizaciji za intelektualnu svojinu i Zavoda za patente i zaštitne znake SAD su pokazala nešto slično po pitanju toga gde ljudi prijavljuju patente. Tokio, Seul, Njujork i San Francisko vode, a slede ih Boston, Sijetl, Ostin, Toronto, Vankuver, Berlin, Stokholm, Helsinki, London, Osaka, Tajpej i Sidnej. Ričard Florida, koji je pisao na ovu temu, napominje da u zemljama poput Kine i Indije, vrhovi označavaju mesta poput Bangalora, Hajderabada i delove Nju Delhija i Bombaja koja cvetaju, “stvarajući destabilizujuće političke tenzije“. On dodaje: “U Kini postoji ogromna koncentracija talenta i inovacije u centrima poput Šangaja, Šenzena i Pekinga, koji su svetlosnim godinama udaljeni od ogromnih osiromašenih regiona“. Njegov zaključak jeste da “ekonomski napredak zahteva da vrhovi bud čvršći i viši… ali će takav rast pogoršati ekonomske i društvene razlike, podstičući političke reakcije koje bi mogle da ugroze dalju inovaciju i ekonomski napredak“. Stoga on tvrdi da će “balansiranje nejednakosti između vrhova i dolina širom sveta… biti među glavnim političkim izazovima u decenijama koje dolaze“.

I kakve sve to veze ima sa Balkanom? Naravno, većina ovog regiona nije čak ni mravinjak na svetskoj mapi vrhova i razlog zašto ne mogu mnogo da pišem o regionu jeste to što toliko mnogo zavisi od odluka koje će biti donete u sledećih nekoliko nedelja. Ali, ne mora tako da bude. Moj predlog jeste da vlade i univerziteti počnu da usmeravaju novac u istraživanje kako se najbolje izboriti sa izazovima u sledećih pedeset godina i kako najbolje iskoristiti resurse regiona tj. pametne ljude, plodno zemljište i vodu, a ne samo posledice 1389.

Tim Džuda

bif 40, februar 2008.

Novosti putuju brzinom svetlosti, globalizacija se naveliko razmahala, internet takođe – dobar imidž kompanije je sve ranjiviji. Novo vreme i novi običaji zahtevaju konzistentnost u radu, i top menadžment više nego ikada mora da vodi računa o svom ponašanju van radnog mesta.

Tim Kalin je senior član Univerziteta Oksford gde vodi program o pregovaranju. Danas portparol Svetske Banke, tokom osamdesetih kod nas je postao poznato ime zbog tadašnjim političarima dopadljive knjižice – priručnika o samoupravljanju (zapadu je i danas ovo nepoznanica) pod naslovom „Jugoslavija i Svetska banka“ (1978) koju su naši državni zvaničnici darežljivo poklanjali onima koji su dolazili u posetu SFRJ…

BiF: Kako vam se čini ondašnja i sadašnja Srbija, iz ugla vaše struke?

T. Kalin: U Srbiji postoji problem percepcije nasleđene još od „stare“ EU to jest iz devedesetih, a to je da je ovde situacija otprilike ista kao na Divljem Zapadu kada je reč o korupciji, kriminalu i sporosti. Reputacija kompanije i njen profit mnogo zavise od poslovnosti u ponašanju. Međutim, retorika, dobar PR i kodeks na papiru nisu dovoljni: lansiranje dobre reputacije mora da ima konzistentnost, da bude u čvrstoj vezi sa realnošću. Ne kaže se uzalud da se dobra reputacija gradi godinama, a da se može izgubiti u sekundi.

BiF: Ko sve treba da vodi računa o reputaciji kompanije?

T. Kalin: Ono što se zaista računa to je ponašanje svakog zaposlenog ponaosob. Jer, ako se desi da neko uradi nešto loše, i to dospe u novine i javnost to pročita, nikoga neće biti briga da li se taj pojedinac zove Janković ili nekako drugačije, oni se neće sećati imena pojedinca koji je naneo štetu, već će se sećati samo imena kompanije,a to uništava brižljivo građen ugled. Kompanije bi mogle da porade na tome da se na vreme otkrije i spreči kriminal unutar njih, i da ujedno promovišu kodekse poslovnog ponašanja i ohrabruju ponašanje koje je u skladu sa zakonom, ne uz samu granicu, i ne mimo nje.

BiF: Da li su se pravila pooštrila za top menadžment?

T. Kalin: Itekako. Sve je javno danas. Top menadžment mora da više vodi računa nego ranije da ne potpadne pod ono što ljudi nazivaju „lošim“, pa i kada je reč o privatnom životu. Ako imate šefa koji voli da vam kaže kako ste svi kao jedna velika porodica, a onda otkrijete da ima ljubavnicu,, ne možete a da se ne zapitate o kakvim se tu vrednostima radi, i šta hoće time da kaže, zar ne? Ovo naročito važi za globalne kompanije koje se susreću sa argumentom da se „kod nas to tako oduvek radilo“.

BiF: Što se tiče raspolaganja korporativnim novcem, kako tu stvari stoje?

T. Kalin: Ako neko ide vrlo često u Ljubljanu, iako za to nema prave potrebe, i uvek ide petkom i vikend provodi na Bledu, a pri tom znate da je pasionirani igrač golfa, prosto ne možete da se ne zapitate da li on zaista mora da troši novac kompanije da bi išao tamo. Ne kažem da to ljudi ovde rade, ali to je ono što se često pojavljuje kao pitanje -ljudi to stalno rade a zaposleni pre ili kasnije otkriju jer sekretarice, prirodno, rezervišu i karte i hotele, a nije isključeno i da neko uzme novac za put na koji nije otišao ili poslovni ručak sa klijentom koji se nije dogodio. Sve te „sitnice“ u stvari kreiraju jedan ležeran odnos kada je reč o novcu kompanije, maltene da je u redu ponekad i pomalo ukrasti, jer to nije „pravi“ novac, to je neki drugi novac, korporativni… Ako na poslu ne primenjujete ista merila koja važe za privatni život, ako se ne držite istih vrednosti, to može biti pogubno za posao i na srednje i na duge staze.

BiF: Ispada da od ponašanja onih koji dolaze i odlaze (ponekad kao u fudbalu) zavisi dugoročna perspektiva firme?

T. Kalin: Širenje posla i privlačenje stranih investicija ne ide bez etike. Ovo vreme je posebno teško za kompanije koje se drže etike u poslovanju, i koje pošteno rade, jer preovlađujuća slika nije dobra. Zato Vlada treba da postavi vrlo, vrlo čvrst sistem pravila i kazni i kada je reč o korupciji i podmićivanju, a s druge strane kompanije treba da shvate da je to u njihovom interesu. Možda će na taj način biti u prilici da zaradite dosta novca danas, ali da li će moći isto to i sutra, i sledeće godine? I da li će imati ulaznicu za velika tržišta u budućnosti? Neće, ukoliko ne adresiraju problem pravilno, i to – danas, odmah, bez izgovora.

BiF: Šta je u tom kontekstu uloga sektora komunikacija unutar korporacije?

T. Kalin: PR nije samo odašiljanje dobrih poruka unutar i izvan kompanije, već moraju da vode računa i o tome šta se događa ovog trenutka i šta se već dogodilo u prošlosti: reputacija kompanije se gradi na ponašanju zaposlenih, dobrom ugledu prethodi dobro ponašanje – unutar kompanije. PR ne sme da bude samo propaganda koja pokušava da objasni zaposlenima da je razlog što nema povećanja plate to što je kompanija u buli. Ljudi se osećaju dobro kada rade za uglednu kompaniju, i neće je lako napustiti, ali treba taj dobar imidž projektovati i unutra, što je takođe uloga PR menadžera – da prikuplja i širi informacije i unutar kompanije, odeljenje komunikacija treba upravlja eksternim ugledom kompanije, i da se potrudi da se „krug vrline“ zatvori unutar nje. Kada bi bila vizuelno predstavljena, uloga sektora komunikacija kroz i oko kompanije izgledala bi kao rimska boginja Dijana, sa dva lica… Najlepše je i najlakše, na duge staze, biti javan u radu.

BiF: Jedno pitanje vezano za Srbiju u kojoj tek niče korporativno upravljanje i još je na snazi autokratsko liderstvo: čiji je zadatak da postavlja teška pitanja?

T. Kalin: Svih. Kompanija treba da kreira takvu atmosferu da svako može da pita, od običnog zaposlenog pa na više, a da zbog toga ne navuče sebi nevolju na vrat. Naprotiv, treba da im se omogući zaštita, kao i onima koji ukazuju na kriminalna dela u kompaniji („whistleblowers“). Čuvena je ona izjava Sir Dereka Higsa da bez obzira koliko ste uspešno razvili procese u korporaciji, ukoliko ne možete da verujete ljudima s kojima radite, onda ste u opasnosti. Ne mora menadžment na sve da da odgovor, naročito ako ga nema, ali treba da prihvati da postoji dilema, da razume pitanje.

Jelena Jovanović

broj 40, februar 2008.