Intervjui

Nemačka privreda možda je i najjača u Evropi, ali je njen veliki deo sačinjen od siromašnih radnika koji nisu uspeli da osete dobre strane tog prosperiteta. Nedostatak državnih garancija za minimalne plate navodi se kao jedan od razloga njihovog teškog položaja, premda bi se to uskoro moglo promeniti. 

„Bez supruga definitivno ne bih mogla da preživim radeći ovaj posao“, kaže Antonija D’Elia, iza pulta radnje za hemijsko čišćenje na berlinskoj prometnoj metro stanici Fridrihštrase, na trenutak zastavši dok mušteriji predaje sveže ispeglanu košulju. „Mada, opet, možda je moja krivica jer nam deca ne idu na dalje školovanje, na neke fakultete.“

Jedna sredovečna žena prodaje kobasice u kiosku na berlinskom centralnom trgu Aleksander Plac, otvorivši srce: i ona se jako teško snalazi u pokušajima da sastavi kraj s krajem. „Nakon troškova za zakup mesta na kojem se nalazi kiosk kao i ostalih računa, jedva da na kraju meseca postoji išta što bi preostalo u mom džepu”, govori ona za Spiegel Online.

Obe gospođe rade u zoni koju je nemački institut za ekonomska istraživanja (DIW) opisao kao „sektor niskih plata”. Tom frazom delimično se mogu definisati svi oni koji trenutno u Nemačkoj zarađuju manje od dve trećine prosečne satnice od 9.62 €.

Po izveštaju DIW, svaki peti Nemac spada u tu kategoriju, a od njih su gotovo dve trećine žene. Za razliku od većine evropskih zemalja, Nemačka nema minimalne plate propisane na saveznom nivou. Umesto toga, država jamči „minimalni životni standard“ za svoje građane. To praktično znači da vlade – umesto poslodavaca –  ‘osiguravaju’ da svi dobijaju dovoljno novca kako bi preživeli. Ovo pravilo podrazumeva i da je poslodavcima pružena šansa za veću ‘fleksibilnost’, a neki upravo to navode kao jedan od razloga koji stoji iza nemačke niske stope nezaposlenosti. Ipak, drugi tvrde da  država, jednostavno, podržava zapošljavanje sa nezdravom praksom i u lošim uslovima.

Odgajanje društvene nejednakosti

Prema DIW studiji objavljenoj prošle godine, plate su između 2005 i 2010 realno pale svima – svima izuzev onima koji spadaju u onih 10 posto na vrhu. To je izrazito akutno uticalo na one sa najnižim zaradama. „Po pravilu, oni koji najmanje zarađuju potroše i najveći deo tih svojih prihoda“, objašnjava koautor studije, Karl Brenke.

Gledano proporcionalno, u odnosu „visina plate – troškovi izdvajanja za socijalno i penziono”, niskoplaćeni radnici jesu oni koji su na najvećem gubitku. Na kraju meseca, oni proporcionalno potroše mnogo više na zdravstveno osiguranje. Bitno je napomenuti da svako ko u Nemačkoj prihoduje iznad 46.000 evra godišnje ne podleže obavezi plaćanja premije. Dakle, viši inženjer sa godišnjom zaradom od 150.000 dužan je da za zdravstvene doprinose izdvoji samo 6,6 posto svog ukupnog prihoda, dok radnik koji zarađuje samo desetinu te sume od svoje plate izdvaja čitavih 20,7 posto.

Kako se ovaj problem umnožava, tako i ova razlika u izdvajanjima može dovesti do socijalne nejednakosti, i to u zemlji koja tradicionalno nastoji da osigura prosperitet za sve. A sve ovo događa se uprkos procvatu nemačke ekonomije, s nezaposlenošću od samo 7,2 posto u martu. Prošle godine, The Economist je slavio uspehe nemačkog ekonomskog buma člankom pod naslovom „Angela u Svetu Čuda“. Ali, činjenica je i da milioni nemačkih radnika s niskim nadnicama nimalo ne osećaju blagodeti ovog uspona, pa su i pohvale iz tog naslova podjednako neuverljive kao i prizori u  Kerolovom romanu.

Oko milion radnika ispunjava sve uslove za dobijanje državne pomoći, smatrajući da su njihove zarade preniske čak i za puko preživljavanje, kaže Volfgang Uelenberg iz  PR odseka radničkog sindikata ‘Ver.di’. Iako još uvek bez preciznijih podataka, on tvrdi da je „značajan broj“ onih koji primaju državne dodatke na svoje prihode, iako, zapravo, ti zaposleni rade puno radno vreme. A u nekim slučajevima, ustrojstvo socijalnih davanja je takvo da je onim radnicima koji imaju niska primanja isplativije da izgube status stalno zaposlenih s punim radnim vremenom, pa se radije odlučuju za poslove s ograničenim radnim vremenom – i to u statusu nezaposlenih, primajući uz to i državnu pomoć .

Mnogi drugi rade na povremenim poslovima koji su osmišljeni tako da budu prelazni korak ka stalnom zaposlenju. Međutim, prema Uelenbergu, trećina tih ljudi zadrži se na takvim poslovima više od devet meseci, radeći često na istom poslu kao i stalno zaposleni – ali za manje plate. Takođe, ugovorci su, u okviru svoje branše i esnafa, često isključeni iz kolektivnih radničkih i sindikalnih ugovora – ugovora kojima bi im se mogle osigurati i pravedne plate. „Vlada podržava loše poslodavce“, tvrdi Uelenberg za Spiegel Online.

Ne jeftina radna snaga, već kvalitet usluge

Stvar dodatno komplikuje i nepostojanje propisa na saveznom nivou kojima bi eventualno bile regulisane minimalne nadnice za 480 zanimanja, i koja su sada na udaru takozvane „regionalne“ regulative o minimalnim nadnicama, dodaje Uelenberg. Takođe, sindikalni pregovori s poslodavcima tiču se obezbeđivanja uslova za samo neke specifične profesije, i unutar specifičnih industrija. „Argument koji se čuje – da bi regulisanje minimalca na nacionalnom a ne na regionalnom nivou dovelo do povećanja nezaposlenosti – obična je glupost“, tvrdi on. „Utakmica bi se, jednostavno, pomakla na onu stranu gde je veći naglasak na dobroj usluzi a ne na jeftinoj radnoj snazi.“

Zaista, ako bi se uvela minimalna plata od € 8.50 ($ 11) po satu na federalnom nivou, to bi značilo i da će 25 posto svih ženskih zaposlenica u Nemačkoj kao i 15 posto radnika odmah  primati više zarade.

Radnica u hemijskoj čistonici Antonija D’Elia zbog ovakve svoje situacije ne krivi svoje poslodavce: „Oni su verovatno mogli sebi priuštiti taj luksuz da me plaćaju još 1 dodatni evro po satu. Ipak, s druge strane, ni oni ne voze nekog besnog Mercedesa.“ Pričajući o troškovima, prilazi pultu. Oprana i ispeglana košulja košta tek nešto preko evra: “ Mora da se transportuje do naše centrale, i tamo očisti i opegla. Imajući u vidu troškove za struju i zakup prostora, možete se uveriti kako je, zapravo, teško zaraditi“, kaže ona.

Uprkos tome što je tanka pri kešu, D’Elia smatra kako ne bi imala puno vajde od podnošenja molbe za državnu pomoć. „Učinila bih sve samo kako bih izbegla da primam Hartz IV socijalu“, tvrdi, aludirajući na nemački program socijalne pomoći. „Pre bih radila i 60 sati nedeljno nego da prolazim kroz sva ispitivanja nužna da bi vam se ta pomoć odobrila. Propituju vas o svakom detalju iz vašeg života,  a to nije nimalo prijatno.“

Reforme politike o radu i zapošljavanju

Čini se kako su političari, napokon, prepoznali problem. Politika socijalne ravnopravnosti je, u očekivanju izbora 2013, anticipiran od strane kancelarke Angele Merkel kao i konzervativnih hrišćanskih demokrata i njihove sestrinske stranke u Bavarskoj – Hrišćanske socijalne Unije – uključujući i nacrt predloga o univerzalnoj tj minimalnoj plati na saveznom nivou i poboljšanja uslova i garancija za privremene radnike. Definisanje federalne politike o minimalnim primanjima na nacionalnom nivou navodno je gotovo spremna, a svoj će konačni oblik dobiti za stolom povereništava, između poslodavaca i zaposlenika. Očekuje se da će još tokom ovog proleća biti i zvanično objavljena.

U međuvremenu, Merkelina koleginica iz redova konzervativaca, ministarka rada i zapošljavanja Ursula fon der Lejen, naložila je sindikatima i poslodavcima da se najkasnije do početka ovog leta dogovore o tome kada će privremeni radnici početi da primaju iste plate kao i oni sa stalnim ugovorima. Ako do tada ne uspeju da se dogovore, fon der Lejenova preti kako će se ovim pitanjem  lično pozabaviti.

Takve reforme bile bi više nego dobrodošla promena za niskoplaćeno berlinsko radništvo. Natrag na Aleksander Plac: preko puta kioska s kobasicama mladić koji je dao samo svoje prezime – ‘Domak’ – poslužuje kafu u pekari. „Da li dovoljno zarađujem? Ha, ne!“, uzvikuje. A na pitanje da li je uopšte ikada i pitao svog šefa za povišicu on odgovara: „Jesam”, smejući se, „ali on je rekao da ne može.“

Radnica u hemijskoj čistionici D’Elia takođe je nekada radila u pekari. „Napravila bih na stotine sendviča dnevno i ponekad zastala razmišljajući: hej, pa u poslednjih sat vremena nisam zaradila ni toliko da bih sebi mogla da priuštim jedan.”

Ako se ništa ne preduzme jaz između radnika sa svim pravima i onim sa “fleksibilnim ugovorima”, nastaviće da raste. Uvođenje “privremenih radnika” dovelo je do veće zaposlenosti ali su nade radnika sa statusom privremeno zaposlenih, da će jednom biti ravnopravno tretirani, daleko od ispunjenja. Špiglov tekst o položaju nemačkih radnika, kao naličju nemačkog ekonomskog uspeha Biznis i Finansije prenosi u četiri nastavka.

Četvrti deo 

Ako se uskoro ništa pozitivno u korist radnika ne dogodi, jaz između onih koji su u stanju da učestvuju u rastu prosperiteta i onih koji su iz njega izostali samo će i nadalje rasti. Jasno je da se reformama sprovedenim poslednjih nekoliko godina postigao jedan od dva gola. Veći broj poslova zasnovanih u kategoriji privremenih ili kratkoročnih radnih odnosa uspostavljeno je s namerom da tržište rada učini fleksibilnijim, što dovodi i do veće zaposlenosti – ovo je i postignuto. Ipak, očekivalo se takođe i formiranje ‘mosta’, koji bi sve one iz kategorije nezaposlenih povezao i uspešno sproveo u kategoriju dobro plaćenih radnih mesta – ovo se nije dogodilo.

„Nade onih koji nisu ‘ključni’ radnici i onih sa statusom privremeno zaposlenih – da će u jednom trenutku ipak postati osnovna i ‘ključna’ radna snaga te tako imati i udela u blagostanju svoje zemlje – teško da su dosad ispunjeni“, kaže Luc Belman, stručnjak za tržište rada u nirnberškom Zavodu za istraživanje zapošljavanja (IAB), odeljenju Agencije Saveznog zavoda za zapošljavanje. Od ukupnog broja privremeno zaposlenih tokom jedne godine, samo je osam posto onih koji permanentno ostaju na istoj poziciji, objašnjava on. Vrlo su mali izgledi za uspeh pregovora vezanih za tranziciju od nestalnih mini-poslova i kratkoročnih radnih ugovora do sigurnog sveta stalnih plata i bonusa. Kao i u društvu uopšte, kaže Belman, „kako se krećete naviše, propusnost opada.“

Ulrih Valvej, zamenik direktora u IAB-u, upravo je pregledao sve dostupne podatke sa tržišta rada. Rezultati su jasni: kako kvalifikovanost radnika opada, tako se i rizik od nezaposlenosti umnožava. Drugim rečima, boljim se obrazovanjem eksponencijalno povećavaju i izgledi za posao. Kako Valvej primećuje, jaz „između primanja onih sa dobrim i onih sa slabijim kvalifikacijama se poslednjih godina  produbio.“ Tako će oni s lošijim obrazovanjem, vrlo verovatno, završiti u kategoriji onih čija je situacija sa zapošljavanjem neizvesna, tj u naći će se u kategoriji prekarijata.

U stvari, po podacima organizacija kao što su Međunarodni monetarni fond (MMF) i Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD ), ovaj jaz koji postoji između onih na vrhu i onih na dnu sve više raste, i to ne samo u Nemačkoj već i u mnogim drugim zemljama širom sveta. Stručnjaci u ovom sve većem rascepu vide pretnju dugoročnom ekonomskom rastu. „Uspeh ćemo postići jedino u slučaju ako postignemo pravednu distribuciju blagostanja, koje će se proširiti duž čitave skale platnih kategorija, a ne da u njemu uživaju jedino oni čija su primanja u gornjoj polovini ove lestvice“, kaže Peter Bofinger, ugledni ekonomista i savetnik Vlade.

Druga vremena, drugačiji izazovi

Ali, kako će zaposleni dobiti priliku da imaju nekog udela u neprestano rastućem prosperitetu? I koju bi političari ulogu trebalo da odigraju, ako su njihove matične stranke već toliko zauzete rešavanjem sopstvenih unutrašnjih problema pa uopšte i nemaju vremena kako bi se pozabavili i radničkim ugovorima o platama?

Pre deset godina, kada je Nemačka ostala zaglavljena u uskom grlu reformi a hiljade radnih mesta izgubljeno ili doterano do nivoa radnika nisko plaćenih zemalja, postojala je potreba za politikama koje promovišu veći broj radnih mesta i ekonomsku konkurentnost. Danas su, ipak, i izazovi drugačiji: smanjiti jaz između bogatih i siromašnih, jaz između tržišta rada i poreskog i socijalnog sistema – sve ovo se iz temelja mora promeniti.

Jedan od razloga što je zadnjih nekoliko godina sektor radnika sa nižim primanjima tako snažno narastao leži u tome što zakonski minimum naknada postoji samo u ograničenom dijapazonu. Ako bi se minimalna plata od € 8.50 uvela u sve nemačke oblasti, tada bi automatski i četvrtina svih zaposlenih žena odmah dobijalo veće zarade, a i oko 15 posto muških radnika videlo bi kako se njihove plate kreću naviše.

Poreska opterećenja za one sa višim primanjima su proteklih godina znatno ublažena. Prvo pod Helmutom Kolom, članom desnog centra hrišćanske demokratske zajednice i nemačkog kancelara od 1982. do 1998., koji je eliminisao porez na bogatstvo. A onda je i Gerhard Šreder, socijaldemokratski kancelar između 1998 i 2005, smanjio porez na dohotke. Međutim, kako poručuju iz MMF i OECD, ovim se koracima otišlo predaleko pa se nemačkoj Vladi preporučuje ponovno uvođenje poreza na bogate, a moguće i ustanovljavanje većih državnih taksi na imovinu ili nasledstvo.

Manje plaćeni i oni sa prosečnim zaradama u nemačkom sistemu socijalnog osiguranja snose posebno veliki teret. Primera radi, premije tj obaveze plaćanja zdravstvenog osiguranja su pod nepovoljnijim i nepravednijim uslovima nametnute upravo onima čiji je bruto godišnji prihodi maksimalno do 45,900 € . Sav prihod onih koji zarađuju iznad tog praga ne podleže ovom sistemu i kategorizaciji. Kao rezultat ovakvog načina rangiranja, primera radi, jedan viši inženjer sa godišnjim prihodom od 150.000 evra dužan je da plati doprinose za socijalno osiguranje na samo 6,6 posto svog ukupnog dohotka. Za razliku od njega, radnik – čija godišnja bruto primanja iznose npr samo jednu desetinu ovih inžerskih prihoda (to jest 15 000€) – dužan je da plati premije u visini od 20,7 posto svojih ukupnih prihoda. Međutim, uslovi za novčane ili penzione naknade – koje bi po ovakvoj osnovici manje plaćene kategorije trebalo da steknu svojim uplatama – često nisu na nivou zasluženom po visini te osnovice koju oni iz te grupe i plaćaju. Naprotiv: te ‘pogodnosti’ često su daleko slabije od očekivanog nivoa, te nepravedno slabije od onoga što bi trebalo da steknu shodno visini uplata svojih premija – nivo socijalne usluge je, zapravo, gotovo jednak minimalnom, tj onom kojeg ionako već po zakonu imaju oni koji primaju socijalnu pomoć. Kako bi se nadoknadio taj nedostatak, ranijih je godina nemačka konfederacija sindikata (DBG) pozvala na obrazovanje sistema poreskih olakšica kojima bi se rasteretili oni sa nižim primanjima.

Nužna ‘Agenda 2020’

Oni koji se nadaju smanjenju jaza između bogatih i siromašnih ne bi trebalo da gaje poverenje u neke nepostojeće moći sindikata, ili da će promenom  demografske slike doći do nekog boljitka. Svi oni koji žele socijalno još uravnoteženije nemačko društvo trebalo bi da, takođe, podstiču i političke reforme. Veća ulaganja u obrazovanje kao i zalaganje za promene poreskog i sistema oporezovanja novčanih transfera, nužni su potezi od kojih bi svi oni s malim primanjima imali koristi. Niz socijalnih i reformi tržišta rada – opštepoznate Šrederove ‘Agende 2010’  kojom je od 2003. korenito reorganizovana takva socijalna država kakva je Nemačka  – ponovo je potrebna radi ponovnog postizanja i održavanja konkurentnosti nemačke ekonomije u globalnoj areni. Ipak, radi postizanja veće socijalne jednakosti, sada je potrebno koncipirati ‘Agendu 2020’.

I zaista, ono što je preko potrebno ne sme biti ništa manje od nužnih sistemskih  promena. Dakle, one bi morale biti tako krupne i radikalne da bi, u poređenju s njima, već jako bolne promene sprovedene Harcovim planom reformi delovale kao sitni estetski zahvati (Peter Harc, po kojem je plan i nazvan, nekadašnji je izvršni direktor Folksvagena i čovek koji je blisko sarađivao sa Šrederovom Vladom u sprovođenju svojih ambicioznih strukturnih reformi). Hilmar Šnajder, direktorka odeljenja za sprovođenje politike tržišta rada pri bonskom Institutu za proučavanje rada (IZA) i jedna od najpoznatijih nemačkih stručnjaka za pitanja zapošljavanja, slaže se sa ovakvom ocenom. Ona napominje i da ne postoji alternativa kojom bi se tržište rada i uslovi u kojima se zaposle nalaze mogli učiniti fleksibilnijim, dodajući: „. Dani sitnih i kozmetičkih promena su prošlost“.

Prvi deo

Drugi deo 

Treći deo

Preveo i priredio: Milan Lukić

Ima mnogo razloga zbog kojih bi trebalo izbeći privatizaciju velikih javnih sistema, ali je ovih dana koncept javnih dobara nažalost prilično zaboravljen, piše Džordž Irvin, profesor na studijama orijentalistike i afričkih studija na Londonskom univerzitetu u Social Europe Journal. Pristup zdravstvenom osiguranju i obrazovanju ne sme biti rezervisan za privilegovane. 

Ekonomski pojam javnog dobra izgubio je težinu u ovom vremenu roba, ne samo u Evropskoj uniji, nego pre svega u anglosaksonskom svetu. Pre dve generacije, studenti su učili da su takva dobra drugačija od komada sapuna i hamburgera. Javna dobra i usluge su stvari koje treba da obezbedi – ili barem reguliše – javni sektor jer su to, po prirodi, kolektivna dobra. Čista voda, čist vazduh, obrazovanje i zakon i red su očiti primeri, i nema sumnje da bi svako trebalo da uživa ova dobra, a ne samo oni koji sebi mogu da ih kupe za privatno uživanje.

Ovih dana, međutim, razlika između „javnog“ i „privatnog“ postala je zamagljena, a među vodećim ekonomistima vlada gotovo konsenzus, da je privatni sektor efikasniji od države, i da treba ograničiti ulogu države gotovo u potpunosti na nadzor i regulaciju.U Velikoj Britaniji, na primer, železnica je privatizovana, a unutar nacionalnog zdravstvenog sistema formirano je jedno „unutrašnje tržište“ na pretpostavci da će taj izum dovesti do poboljšanja efikasnosti usluga ka klijentima. U SAD-u, je to postalo pravilo za sve, od masovnog prevoza do zatvorskih usluga koje funkcionišu na pravilima ostvarivanja privatnog profita. Zaista, tu su i neki političari koji – kao sledbenici ekonomiste Friedriha Hajeka – zastupaju tezu da bi trebalo ukinuti sve oblike državnog nadzora ili kontrole, a neki od njih bi ukinuli i sve poreze.

Anti-državna ideologija seže daleko unatrag, ali su glavni pokretači u prošlom veku bili bez sumnje Ronald Regan i Margaret Tačer kao prvoborci revolucije koja je na globalnom nivou poznata kao “Vašingtonski konsenzus”. tj. desna ortodoksija povezana sa MMF-om i Svetskom bankom. Između ostalog, ekonomisti poput En Kruger i Džagdiša Bagvatija pomogli su popularizovala ideju da su državni službenici u suštini tražioci rente, birokrati čiji je doprinos društvu jednak nuli.

Tržišni fundamentalizam, čiji je najpoznatiji američki apostol bio Milton Fridman, razvijen je zahvaljujući Tomasu Sardžentu u teoriju o racionalnim očekivanjima koja kaže da tržišta raspolažu svim dostupnim informacijama i da su učesnici na njima perfektno informisani konzumenti i proizvođači, sposobni da izračunaju sve moguće buduće rizike.

Za kratko vreme posle finansijskog sloma 2008, izgledalo je da je era tačerizma, ideologija tržišnog fundamentalizma – ili neoliberalizma kako ga danas zovemo – bila u jednom trenutku u opadanju, ali se to pokazalo kao iluzija. Kenzijanizam je kratko upotrebljen da spase razvijene zemlje od totalnog kolapsa, ali su se odmah posle prvih znakova oporavka, političari vratili turobnoj igri u kojoj je za siromašne promovisana štednja dok se bogatima pomagalo da napreduju.

Nigde nije bilo više entuzijazma za ovaj tužni sport, nego u Evropi u celini – gde se uskoro prešlo na tvrdnje da se socijalna država više ne može priuštiti – a naročito je to vidljivo u Velikoj Britaniji. Pod Davidom Kameronom i njegovim kancelarom, Džordžom Ozbornom, privatizacija je podignuta na nove visine gde je privatnim kompanijama ponuđeno da se nadmeću za lukrativne ugovore za izgradnju i upravljanje bolnicama, školama, putevima i svim ostalim što se može poveriti privatnom sektoru u ime smanjenja javnog duga.

Iako postoje neke okolnosti u kojima je pametno privatizovati, postoji mnogo dobrih razloga zašto masovnu privatizaciju treba izbegavati. Prvi i najvažniji razlog je da nas ukidanje sveobuhvatnog opšteg slobodnog pristupa javnim službama učiniti manje jednakima. Na primer, pojam da su „pred zakonom svi jednaki“ seže do antičke Grčke. Malo ko će poreći da tamo gde siromašnima nije omogućena pravna pomoć, a bogati mogu da je izbegnu uz pomoć pametnih (i jako skupih) advokata, to dovodi ne samo do travestije pravde već i podriva socijalnu koheziju.

Po analogiji, glavni razlog za organizovanje zdravstvene zaštite kao javne službe je da to što pristojno lečenje ne sme biti privilegija rezervisana za odabrane. Isto tako, zato što kapitalistički poslovni ciklusi rezultiraju ekonomskim opadanjem, svi poreski obveznici doprinose finansiranju naknada za slučaj nezaposlenosti za one koji nisu imali sreće u takvim periodima. Kada postoji deset kandidata za jedno radno mesto, jednostavno ne postoji mogućnost da nekome kažete da vam se skloni s puta.

Ista logika važi i za dostupnost školovanju. Univerzalna pismenost je fundamentalno važna za razvoj obučene radne snage, pojam koji Torijevci veoma vole, ali pravi razlog zbog koga treba da cenimo obrazovanje je to što je to nužan mada ne i dovoljan uslov za funkcionisanje demokratskog društva. Obrazovanje nije roba koja se može kupiti u skladu sa individualnim izborom, ona je od ključne važnosti za civilizovano društvo.

Što je sa argumentom da je privatni sektor efikasniji zbog postojanja konkurencije? Iako je to možda slučaj kod proizvodnje nekih roba, (kao što znamo iz tužnog iskustva sovjetskog stila centralnog planiranja), to nipošto nije univerzalni princip.

Nekad se tvrdi da je potrebno da neki tipovi proizvodnje budu u javnom vlasništvu u slučaju prirodnih monopola, tj. gde ekonomija obima na dugi rok ostavlja mogućnost za monopolizovanje profita. Jedino što je fer je da vlada, kroz vlasništvo ili regulacijom, prikuplja takve prihode u korist javnog dobra. Takođe, zbog toga što prirodni monopoli (npr u snabdevanju vodom, energijom, u transportu) obično zahtevaju velike početne kapitalne izdatke, često je samo država u stanju da ih finansira. Ono što se dogodilo u poslednjih nekoliko decenija u mnogim komunalnim delatnostima je da, nakon što su uspostavljene i finansirane iz državnih izvora često uz pomoć velikih subvencija, prodate privatnim kompanijama po veoma niskim cenama, na temelju fiskalne discipline (i sa blagoslovom MMF).

Drugi razlog za preferiranje obezbeđivanja dobara kroz javni sektor jeste postojanje spoljnih troškova ili pogodnosti. Moderni primer takvih spoljnih troškova je činjenica da industrija utiče na ugrožavanje životne sredine. Privatna firma možda želi da smanji zemljište pod šumom da bi gajila useve za proizvodnju biogoriva, bez obzira na dugoročni uticaj na okolinu. Takve firme obično imaju kratkotročni horizont – one moraju da zarade za deoničare iduće godine, a ne u sledećem veku. Vlada mora da vodi računa da dugoročne efekte i bilo kakve druge mane tržišta uzme u obzir.

Ideja da konkurencija uvek čini privatni sektor efikasnijim od javnog sektora je, dakle, sasvim neopravdana. Tržište nije perfektno, budućnost je neizvesna, eksternalije su važne i neke robe i usluge po svojoj prirodi moraju biti javno dostupne. Ono što političari obično misle kad govore o većoj efikasnosti privatnog sektora je postizanje niže cene angažovanjem jeftinije ne sindikalno organizovane radne snage. To je pravi razlog zašto su mnoge javne usluge autsorsovane.

Ukratko, argumenti koji govore u prilog privatnih a na uštrb javnih usluga nisu samo teorijski manjkavi, ali obično favoriziraju neke na teret mnogih. Klatno se pomerilo previše nadesno: vreme je da se založimo za javne usluge.

U poslednjih nekoliko godina „separatistički sindikati” požnjeli su u Nemačkoj veliki uspeh fokusirajući se na male i specifične grupe profesija i radnika, pilota i mašinovođa na primer, ponekad obezbeđujući značajan porast plata svojim klijentima. Špiglov tekst o položaju nemačkih radnika, kao naličju nemačkog ekonomskog uspeha Biznis i Finansije prenosi u četiri nastavka.

Deo III

Budući da je situacija tako neizvesna u kategorijama niže plaćenih grupa, predsednik ‘Ver.dija’ Bsirske zalaže se za uspostavljanje „socijalne komponente.“ Bertold Huber, predsednik IG Metall, takođe želi da se bori za svoje radnike, zalažući se za rešavanje  problema koji se ne tiču samo većih plata u tekućim sporovima oko visine primanja. U intervjuu za Spiegel početkom marta, kada su razgovori tek počinjali, on je rekao da IG Metall „nije samo mašina za pravljenje novca.“ U prošlosti, to bi bila preterana izjava za predsednika IG Metall, s obzirom da je ovaj sindikat proveo decenije u održavanju i brizi za svoje glavne korisnike.

Ali sada je sindikat, takođe, upleten i u rešavanje potreba onih radnika koji imaju manje prava i benefita, i pokušava da im pomogne da dobiju čvrsto uporište. Sindikat je već ubedio više od 1.200 kompanija da takvi radnici dobijaju istu platu kao i redovni članovi IG Metall sindikata. Trenutno je u toku runda kolektivnih pregovora kojom se od poslodavaca želi isposlovati da i članovi radničkih veća u kompanijama učestvuju u donošenju odluka o tome u kojoj meri se i na koji način tretiraju radnici na određeno vreme. I, na kraju, radničke organizacije trenutno pokušavaju da uvere ljude iz sektora za privremeno zapošljavanje da od kompanija u metalnoj i elektronskoj industriji zahtevaju dodatne isplate radnicima. Cilj Unije je da privremeni rad kompanijama učini tako neprivlačnim kako bi one, napokon, bile prinuđene da razmotre i zapošljavanje privremenih radnika pod redovnim uslovima. Unija, takođe, želi da spreči i dalje smanjenje i slabljenje svog radništva.

Sindikalne ‘niše’ kao pretnja solidarnosti

Međutim, veliki sindikati zarobljeni su u dilemi. Prilikom ispostavljanja svojih zahteva za plate – a naročito u trenutku potpisivanja ugovora o kolektivnom sporazumu – po pravilu su uvek morali da naprave ustupke i to onim industrijama i kompanijama koje nisu toliko profitabilne kao neke druge. Ova vrsta kompromisa zahteva solidarnost svih strana uključenih u proces pregovora. Ipak, današnja situacija je takva da nisu sve profesionalne grupe spremne na takve kompromise – oni, u stvari, žele više, pa su neki novi sindikati zakoračili su u taj prazan prostor kako bi ga popunili.

Zvanični establišment zgrožen je ljudima poput Dirka Fogelsanga. Ovaj 55-godišnji advokat iz severnjačkog Bremena strateški je um koji stoji iza nekoliko ‘niša-sindikata’. Ovakve unije izlaze samo ispred i u ime onih članova sa specifičnim zanimanjima, kao što su npr piloti ili vozači u železnici.

U poslednjih nekoliko godina ‘separatisti’ su požnjeli veliki uspeh fokusirajući se na male i specifične grupe profesija i radnika, i, ponekad, obezbeđujući značajan porast plata svojim klijentima. Izgleda da čllanovi tih mini-sindikata uživaju u stalnom usponu, bez obzira na trenutno nezgodno stanje u ekonomiji.

Slabosti i nedostaci velikih sindikata jeste ono iz čega Fogelgang crpi korist. On sa oduševljenjem izvlači benefite iz njihove krize i prosto ne sluša sve te optužbe na svoj račun, o tome kako su njegovi ‘niša – mini – sindikati’ bez osnovnih vrednosti kao što je to solidarnost. “ Pritešnjeni velikom žurbom u obavljanju svojih poslova i sopstvenom glomaznošću, većina tradicionalnih krupnih sindikata radi u skladu s tim da primoravaju svoje članstvo na poslušnost i prihvatanje nametnutih uslova. Tako ispada da je jedina stvar oko koje se mogu dogovoriti s kompanijama u rundama vezanim za kolektivne ugovore jeste onaj segment koji se tiče fiksnih plata.”

„To ne znači da se neki zaposleni međusobno sukobljavaju „, nastavlja on. „Svi se, zapravo, borimo protiv poslodavaca – a od tih naših protivnika želimo da izvučemo što je moguće  više.“

Ipak, Fogelsand neće ići tako daleko da bi tvrdio kako je najbolje slediti načelo po kome se svaki esnaf bori samo i jedino za sebe, a da nijedan od ovih grupa ne zastupa opšte sindikalističke ciljeve i ideale. Umesto toga, on kaže da će mini – niša -sindikati i nadalje ostati izuzetak od pravila jer je, zapravo, vrlo malo zaposlenih u situaciji da budu žrtve potencijalne pretnje poslodavaca – kao što su to npr ranjive profesije pilota ili mašinovođa.

Drugim rečima, snažni će pobediti i čak zadobiti još veće naknade u dobrim vremenima, dok će oni koji su lako zamenjivi morati da se zadovolje i sa manjim, čak i u vreme ovog današnjeg ekonomskog procvata.

„Dosad su se mini – sindikati pojavljivali uglavnom na mestima gde je konkurencija slaba“, kaže Just Haukap, ekonomista sa dizeldorfskog univerziteta Hajnrih Hajne i šef nemačke antimonopolske komisije, koji vladu u Berlinu savetuje oko pitanja vezanih za politiku tržišnog nadmetanja. Kao i Fogelsang, on trend mini sindikata vidi mogućim samo kod onih profesionalaca i stručnih grupa koje se ne mogu zameniti nekim drugim zaposlenima unutar kompanije. On takođe smatra i da je, kada je u pitanju kapacitet uspešnosti pregovora u korist zaposlenih, pregovaračka moć retkih i teško zamenjivih stručnjaka veća nego kod većih grupa radnika u velikim sindikatima.

Ali, za razliku od Fogelsanga, Haukap je uveren da platni kolač zaposlenih ne bi bio ništa veći ukoliko bi se veći broj sindikata uključio u borbu za njihov udeo, naprotiv: umesto većeg parčeta samo bi dobili još manje. „Ovo je preraspodela bitke koja se više ne vodi samo između kapitala i rada“, kaže on, „već i među samim zaposlenima.“

Prvi deo teksta

Drugi deo teksta 

Cetvrti deo

Preveo i priredio: Milan Lukić

Sada postoji već oko milion privremenih radnika u Nemačkoj, koji često obavljaju iste poslove kao i njihove kolege s punim radnim vremenom, ali za mnogo manju platu. U mnogim slučajevima, čak ni ne znaju da sa sigurnošću kažu hoće li ili ne i ove sedmice ostati na tom radnom mestu, ili biti u mogućnosti da ta mesta zadrže u slučaju da poslodavac za njih nema dovoljno posla. Biznis i finansije prenosi Špiglov tekst o položaju nemačkih radnika u četiri nastavka.

Drugi deo 

Mala prigodna proslava održana je prošlog decembra kako bi se proslavila radna godišnjica Sabine Rikerman, ali ova prigodna prilika teško da će smanjiti njene frustracije. „Radila sam za grad 25 godina i u ovom istom poslu zaglavljena sam evo već zadnjih 16 godina“, kaže ona. „Za mene, gotovo da i nema mogućnosti za napredovanje. Više se ne krećem napred.“

Kao članica sindikata ‘Ver.di’, Rikermanova je godinama uspevala da održi mnoga radna mesta u severnom gradu-oblasti Hamburg, i to kako u gradskim agencijama tako i u školama. „Puno sam naučila na ovom svom poslu, nastavila da se razvijam lično i profesionalno, a sad posedujem i menadžersko iskustvo“, nastavlja. „Ali, u nekom trenutku, nakon ove kulminacije – sve je bilo završeno. Prilično gorka činjenica.“

Gledajući visinu njene plate, nalazi se u šestoj grupi javnog sektora shodno sporazumu o platama za nemačke federalne oblasti iz 1996. Ipak, najnoviji ‘Ver.dijev’ sporazum o platama odnosi se samo na one koji su zaposleni u saveznoj Vladi i u opštinama. Kao upravnica gradske kancelarije za pitanja u školstvu, ona ne može da uđe u višu platnu kategoriju. „Uopšte nije bitno da li sam uradila veliki posao ili je taj moj rad dobijao loše ocene“, kaže Rikerman. „Moje stvarne performanse jednostavno nikome nisu bitne.“ Oseća kako je zapala u ćorsokak, uprkos tome što je relativno povlašćena, sa manje-više sigurnim zaposlenjem i prihvatljivim prihodima. Milioni drugih Nemaca sigurno bi iskreno pozavideli situaciji u kojoj se Sabina nalazi.

Međutim, sada postoji već oko milion privremenih radnika u Nemačkoj, a oni često obavljaju iste poslove kao i njihove kolege s punim radnim vremenom – samo za znatno niže nadnice. U mnogim slučajevima, čak ni ne znaju da sa sigurnošću kažu hoće li ili ne i ove sedmice ostati na tom radnom mestu, ili biti u mogućnosti da ta mesta zadrže u slučaju da poslodavac za njih nema dovoljno posla.

Ekonomski procvat započeo je zakonskom deregulacijom privremenog rada iz 2003. Pre ovog zakona, vrlo restriktivna zakonska ograničenja učinila su da zapošljavanje radnika bez beneficija i zdravstvenog osiguranja u industriji bude skoro nemoguće. Od donošenja zakona, broj radnika na određeno vreme gotovo se utrostručio sa nešto više od 300.000 na više od 900.000. Zarade su niske premda se sada poštuje zakon o minimalnoj plati u industriji. U 2010, stalno zaposleni  koji su plaćali svoje doprinose za socijalno osiguranje, zarađivali su u proseku bruto 2.700 evra mesečno, u poređenju sa samo oko 1400 evra za privremene radnike.

„Privremeni posao je najvidljiviji znak brutalizacije konvencija na tržištu rada“, kaže Detlef Vecel, potpredsednik sindikata IG Metall.

Međutim, privremeni su radnici samo deo sektora u koji spadaju svi oni sa niskim primanjima. Prema think – tanku ‘IAQ’ iz Duizburga, oko 8 miliona ljudi u Nemačkoj sada radi za plate koje su po satu manje od 9,15 evra, dok  1,4 miliona prima manje od 5€ po satu.

Raditi više, a primati manje

Budući da niko ne može živeti od ovakvih prihoda, mnogi će radnici morati da se oslone na javnu tj državnu pomoć, ne bi li nekako nadopunili svoje mršave zarade. Mnogi zaposleni će takođe raditi skraćeno radno vreme, premda neki od 329.000 ljudi s punim radnim vremenom još uvek nisu u mogućnosti da sastave kraj s krajem. Jens Vandrej je jedan od njih.

Nakon gotovo šest godina rada i nekoliko unapređenja, on se vratio odakle je i došao – „natrag u klub“, kaže ovaj 43-godišnjak, misleći pri tom na svoj lokalni biro za zapošljavanje, u kojeg nezaposleni Nemci posećuju kako bi prikupili svoje radne benefite i potražili novi posao.

Vandrej je primao socijalnu pomoć u sklopu programa ‘Hartz IV’ za dugotrajno nezaposlene osobe, kada je u junu 2006 smešten u srednju školu u Hamburgu na tzv ‘posao-od-jednog-evra’, što mu je bio iznos satnice. Istovremeno mu je omogućeno i da zadrži svoja redovna primanja koja je primao od socijalnog. Radi kao hauzmajstor i u tom poslu je jako dobar. Škola mu je, isprva, povećala satnicu a potom i ponudila poziciju sa skraćenim radnim vremenom, da bi mu konačno predložila i posao s punim radnim vremenom. Ipak, Vandrej je odlučio da ga ne prihvati već je i dalje zadržao benefite programa ‘Hartz IV’.

Vandrejeva je zapravo priča o uspehu, s obzirom da je pre nameštenja u školi bio godinama izuzet iz aktivne radne  snage. Ipak, Vandrej i njegova porodica – njegova žena, troje dece i njen sin iz prethodne veze – teško žive od njegovog bruto mesečnog prihoda koji iznosi 2.000 €.

Krajem februara, Vandrej se vratio u „klub“, kako bi podneo zahtev za dodatne ‘Hartz IV’ benefite. „Smanjenje računa za struju na kraju godine u iznosu od 217 € oborilo nas je s nogu“, kaže on, dodajući kako svakog dana odlazi na posao “iskidanih živaca”, usled novčanih nevolja koje su mu neprestano na umu. On i njegova žena su u polovnoj odeći dobijenoj od rodbine i poznanika, mada je pronalaženje garderobe za decu koja odrastaju, naravno, još veći problem.

Kao član sindikata, Vandrej je pre dve godine prebačen u status radnika sa punom radnom satnicom, iako njegova novonastala situacija nije doprinela bilo kakvom povoljnom obrtu. Naprotiv. Priča kako je „bio u situaciji da kao zaposleni s punom radnom satnicom dvostruko više radi, ali za manje novca.“ A budući da je radio puno radno vreme i kako je – kao stalno zaposleni – zarađivao nešto malo više novca, samim tim više nije bio ni u u situaciji da preko biroa rada i dalje prima dopunsku ‘Hartz IV’ pomoć i benefite za decu. Međutim takse, nameti i troškovi su se bez dodatne novčane pomoći po detetu povećali, a bilans na kraju meseca pokazivao je da mu je kao stalno zaposlenom s punim radim vremenom plata pala za 25 €. Ispada da je Vandrej, kada se saberu novčana pomoć od Biroa i ono što je u svojstvu privremeno zaposlenog dobijao od škole, bilo više – kako novca tako i povlastica – nego što je dobijao statusom stalno zaposlenog s punom satnicom. „Nešto nije u redu s našim sistemom“, mišljenja je Vandrej.

Prvi deo je na ovom linku

Priredio i preveo: Milan Lukić

Umesto što tretiraju grčke političare i njihove birače kao gubavce, evropski lideri i posebno Nemci trebalo bi da razmisle da li je postavljanje ekonomije iznad demokratije, podrivanje temelja Evropske unije, piše Barbara Spineli u La Republici.

Toliko se brzo navikavamo na klišee da nismo sposobni da vidimo njihove dalekosežne posledice, ponavljamo ih mehanički kao da su nepobitne istine, a ključna svrha im je da nas ponovo vrate na liniju. Jedan od njih je da postoji opasnost da Italija sledi isti put na kojem je Grčka: to je sada postao slogan koji nas je pretvorio u zbunjene gledaoce koji posmatraju ritual žrtvovanja za kolektivno dobro. Za one koji su drugačiji ili deformisani nema mesta u našem gradu. A ako novi izbori koji su u Grčkoj upravo sazvani ne daju potrebnu većinu koju traže evropski partneri, grčka sudbina će za njih biti zapečaćena.

Koliko puta smo čuli lidere da nam šapuću: „Vi ne želite istu sudbinu kao Grčka zar ne? Izlaz iz eurozone nije predviđen evropskim sporazumima, ali se lako može potajno postići. Zaista, Atina je već pala u zonu sumraka ne-Evrope, to je već odrpanac kojim se plaše deca.

Pravi koren problema se ignoriše

Možda grčko otcepljenje neizbežno, ali treba da bar malo osvetlimo stvarne razloge zbog kojih je to neizbežno – to nije zbog činjenice da je spašavanje preskupo, nego zbog toga što se demokratija sukobila sa strategijama koje bi navodno trebalo da je izvuku iz krize. Na izborima 6. maja, većina birača odbacila je “pilulu štednje” koju je zemlja bezuspešno pokušala da proguta pre dve godine i koja je, suprotno očekivanjima pokrenula recesiju u Grčkoj, i pokazala se pogubnom po demokratiju. Recesiju koja podseća na Vajmarsku Nemačku, s vojnim udarom na horizontu. Prisiljeni da se vrate na birališta u nedostatku sporazuma između stranaka, birači će potvrditi odluku kojom odbacuju štednju i daju više moći radikalnoj levici odnosno stranci Siriza Aleksisa Ciprasa. I opet, klišei se množe: Siriza je negativna opoziciona sila, protiv štednje i protiv Unije, dok je Cipras je prikazan kao krajnje anti-evropski lider.

Stvarnost je drugačija. Cipras ne želi da napusti evro i EU. On želi još Evrope, baš kao i Fransoa Oland. On zna da 80% Grka želi da zadrži jedinstvenu valutu, ali ne pod ovim uslovima, ne s onim domaćim i evropskim političarima koji su ih osiromašili, istovremeno ignorišući osnovne korene zla: korupciju u vladajućim strankama, u državi i javnom sektoru, robovima politike, koji pritom predstavljaju sloj imućnih pošteđenih mera štednje. Cipras je odgovor na ova zla, ali niko ne želi da se opeče u razgovoru s njim. Ni Oland, koji je odbio susret sa liderom Sirize kad je je on požurio u Pariz posle izbora.

A da li ste čuli evropsku levicu, koja tvrdi da joj je solidarnost u krvi, kako podržava Jorgosa Papandreua, kada je rekao da je evropeizovao grčku krizu kako bi pronašao rešenje za nju? Ko je njegove reči ozbiljno shvatio kada se obratio nemačkim Zelenima u decembru posle ostavke na mesto premijera? Ta ideja je se i dalje smatra najboljim rešenjem za prevladavanje krize. „Za države članice, štednja. Za Evropu, ekonomske politike da podstaknu rast.“

Papandreuove reči su prošle nezapaženo, kao da je sramotno slušati Grka ovih dana. Kao da niko nije pomislio kako je jedna zemlja koja je kolevka demokratije pretvorena u pariju dok smo bez milosti i sa strane gledali šta se dešava: oligarhiju, dominaciju tržišta koja je dovela do plutokratije i nedopustivu slobodu da se sudovi i pravda zanemare.

Proterivanje Atine, pad Evrope

Da smo sačuvali samo malo sećanja na prošlost, shvatili bi smo dušu Grka. Bolje bismo razumeli grčkog pisca Nikosa Demoua kad izgovara aforizam o nesreći onog ko je Grk: „U Grčkoj ljudi osećaju strašnu težinu vlastitog nasleđa. Više smo ponosni na naše nasleđe nego što razmišljamo o svojoj sadašnjosti“. Oni koji pominju hrišćanske korene Evrope zaboravljaju na njene grčke korene, na to s kojim je entuzijazmom Grčka prihvaćena u Evropi kada se oslobodila vojne diktature 1974, kao simbolično važna zemlja za evoprsku zajednicu.

Ono što nam naše vođe ne kažu je da će isterivanje Grčke iz Evrope biti rezultat ne samo njihovog neuspeha nego i našeg. To će biti neuspeh Europe, ružna priča o dobrovoljnom suzdržavanju od delovanja. Nismo uspeli da uspostavimo ravnotežu između demokratije i ekonomskih potreba. Nismo uspeli, čak ni prikupljanjem svih naših resursa i inteligencija, da savladamo prvu lekciju starih nacionalnih država. Evropa nije učinila ono što je uradio bivši ministar finansija Aleksandar Hamilton odmah posle američke revolucije, kada je odlučio da centralna vlast preuzme dugove svake države, i tako ih ujedini u jakoj federaciji. Evropa nije učinila grčku svojim predmetom interesovanja. Ona nije videla vezu između ekonomske krize, demokratije, nacije i politike. Goidnama se udvarala korumpiranom grčkom vladajućem sloju i sada je iznenađena što Grci ne žele da private odgovornost za ovu tragediju.

Ta udaljenost između Unije i demokratije, između Nas i Njih, imaće bolne posledice. Sa njihovom smrću umreće i deo nas, ali pritom nećemo biti svesni onoga čemu nas je Atina naučila.

Zemlje širom sveta zavide nemačkom ekonomskom uspehu i na ovaj fenomen gledaju kao na uzor. Ipak, jedan pogled izbliza otkriva mnogo ogoljeniju sliku. Samo je mali broj onih koji zaista imaju koristi od ovog „ekonomskog buma”, dok će – s druge strane – veliku većinu ostalih uglavnom koštati plate koja je sve manja, nesigurnih radnih uslova i prava, što je doprinelo da već postoje milioni onih koji jedva spajaju kraj s krajem. Biznis i Finansije prenosi tekst u četiri nastavka.

Deo prvi

Kakva je to godina bila za proizvođača automobila ‘Audi’ i njegove zaposlene – godina u znaku najvećih profita u istoriji ove kompanije i milionskih bonusa, kako za predsednika ove fabrike tako i za veliki broj radnika – iako od tog ‘istorijskog  profita’ gotovo ništa nisu videli oni koji se nalaze sa samom dnu Audijeve platne skale.

Tehnički govoreći, Nadja Klöden nije čak ni na samom dnu hijerarhije ove korporacije sa sedištem u Ingolštatu nadomak Minhena. Ona je istovremeno na poslovnim marginama fabrike ali, takođe, i u samom središtu stvari. Ima dvadeset osam godina, studirala je menadžment i radi kao asistent projekta u fabričkoj administraciji. Njen je poslodavac, u stvari, BFFT koji organizuje usluge distribucije delova između filijala Folkvagen Grupe, uključujući i Audi. Zato Klöden zarađuje 800 evra (1050$) manje od onih na sličnim funkcijama u Audiju, a za istu, 40-satnu radnu nedelju. Drugim rečima, iako doprinosi uspehu kompanije, ona nema direktne koristi od nje. Ne prima platu koja je na nivou onih drugih kojima Audi isplaćuje zarade, niti prima bilo kakav bonus.

Helen Kozilek je u sličnoj situaciji. Ima 26 godina i radi puno radno vreme na Audijevoj pokretnoj traci, iako joj ova fabrika automobila ne daje platu – to umesto Audija čini ‘Tuja’, agencija za privremene poslove i filijala švajcarskog diva Adecco. Međutim, u poređenju s Klödenovom, Kozilekova je u nešto boljem položaju. Satnica za radnika na određeno vreme u njenoj kategoriji obično se plaća oko 10 €. Srećom po nju, IG Metall – vodeći nemački sindikat metalaca – potpisao je s Adeccoom  sporazum o platama zahvaljujući kojem Kozilekova prima 16 evra po satu, shodno dogovorenoj stopi koju je isposlovao ovaj sindikat. Ipak, ni Kozilekova ne prima bonus.

Franc Volf je s druge strane, u ugodnoj i ušuškanoj poziciji Audijevog stalnog radnika. Protekle je 32 godine radio  Audijevoj farbari,  ima 35-satnu radnu sedmicu i mesečno zarađuje bruto 3.300 evra. Visina njegovog primanja zasnovana je na sporazumima u koje su uključeni čitava automobilska industrija kao i veliki broj poslodavaca. Internim sporazumom o platama potpisanim između radničkog veća (telo koje zastupa interese radnika) i uprave, ovaj 57-godišnji auto mehaničar takođe prima i deo profita koji je ostvarila fabrika. Ove godine, Audi će Volfu platiti bonus od 10.000 evra. Prosečan bonus u Audiju je 8.251 evra i rekordan. Na ovaj način Audi vrednuje i ceni Volfov doprinos uspehu kompanije – tako što mu daje udeo u dobiti.

CEO Audija Rupert Štadler ima platu koja je, takođe na nivou rekorda: prošle godine ona je iznosila 7,6 miliona evra, što je za 73% više od one koju je primio pretprošle godine.

Jedna kompanija – četiri zaposlena, a četiri različita sveta.

Pogažena obećanja

„Prosperitet za sve“ bilo je nekadašnje geslo Ludviga Erharta, prvog ministra ekonomije u posleratnoj Nemačkoj. Ovo obećanje oblikovalo je Nemačku decenijama i postavilo je na mesto po kome se ova zemlja toliko razlikuje od mnogih drugih. Pa ipak, koliko ovaj Erhartov kredo vredi danas?

Radništvo je danas u stanju raspada. Na jednoj strani su menadžeri, stručnjaci i pripadnici vrha iz radničkih uprava – oni koji imaju koristi od činjenice da su dobro obučeni radnici retkost. S druge strane nalazi se rezervni pul radnika – oni koji po potrebi mogu biti iskorišćeni a potom odbačeni – da dalje nastave kao „ugovorci” ili da rade  po narudžbinskim ugovorima, ili po ugovorima o radu s ograničenim radnim vremenom, ili da njihova radna mesta postanu privremena. Mnogi od tih ljudi već je zaposleno van odredbi koje se tiču kolektivnih ugovora.

Stručnjaci za tržište rada prepoznaju kako su ovakvi trendovi sve veće ‘fleksibilnosti’ kompanija i poslodavaca ujedno i danak plaćen za njihov korporativni uspeh i profite. Ova “fleksibilnost” nužno je zlo trenutnog uspona nemačke ekonomije, koja se od „bolesnika Evrope“ popela na vrh, kao ekonomski uzor svima ostalima.

Nemačka je ekonomija, zapravo, u boljoj formi no ikada. Kompanije prijavljuju rekordne profite, broj zaposlenih je u 2011. dosegao novi vrhunac, a prema Agenciji nemačkog Federalnog zavoda za zapošljavanje red nezaposlenih smanjio se na samo 3 miliona. Nemci su u martu imali stopu nezaposlenosti od samo 7,2 posto.

Neke kompanije kroz podelu profita sa zaposlenima dopuštaju svojim zaposlenima da i oni imaju koristi od ekonomskog uspona. Jedan od njih je ‘Sedus Štol’, srednji proizvođač kancelarijskog nameštaja iz jugozapadnog nemačkog grada Dogern. Ova je kompanija svojim zaposlenima omogućila da učestvuju u kompanijskoj dobiti – i to u poslednjih 60 godina. Cilj je ustanoviti situaciju u kojoj bi se 950 zaposlenih „identifikovalo s kompanijom“ i naučiti ih da razmišljaju svojom glavom i donose odluke, iako su deo veće organizacije, rekao je Karl-Hajnc Ošten, finansijski direktor.

Deo novca se isplaćuje neposredno ali najveći deo odlazi u kompanijski penzioni fond. Herbert Ebner, predsednik radničkog veća, kaže da  su „u dobrim vremenima“,  zaposleni svojim kućama nosili ekvivalent od čak 15 ili 16 mesečnih plata svake godine.

Ipak, takvi idealni uslovi su retkost. Suprotno onome što sugerišu naslovi iz štampe – koji izveštavaju o rekordnim bonusima u automobilskoj i hemijskoj industriji – tek je nekolicina zaposlenih koji zaista i imaju koristi od njih, jer samo devet posto nemačkih preduzeća ima dogovore o učešću radnika u profitu.

Većina zaposlenih Nemaca oseća vrlo malo od onoga što „The Economist” naziva „nemačkim ekonomskim čudom.“ Već decenijama, oni su primorani da se zadovolje padom ili stagnacijom realnih plata – a one su u padu već dugi niz godina, kao deo ukupnog nacionalnog dohotka. „Ni u jednoj drugoj evropskoj zemlji društvena nejednakost ne raste tako snažno kao u Nemačkoj“, kaže Gerhard Boše, specijalista industrijske sociologije koji je na čelu Instituta za rad, veštine i obuke (IAQ) pri Univerzitetu Duizburg-Esen.

Sindikalne patnje

Aktuelni kolektivni pregovori i ugovori neće iz temelja promeniti bilo šta od trenutne situacije. Sindikat za uslužne delatnosti ‘Ver.di’ je, nakon dugo vremena, postigao svoj najbolji rezultat u svojim  pregovorima za opštinske i federalne radnike iz javnog sektora. Ipak, ‘Ver.dijev’ predsednik Frank Bsirske nije bio u stanju da progura željene “socijalne komponente“, vezane za minimalnu mesečnu povišicu od 200 evra za one iz nižih platnih kategorija.

Moćni sindikat IG Metall trenutno se bori kako bi svojim članovima obezbedio povišicu od 6,5%. Zadnjih je sedmica treći krug pregovora zapao u ćorsokak i sada su radnici u privremenom štrajku, a mogao bi uslediti i mučni radni spor.

I dok kvalifikovani radnici mogu očekivati da će im sindikat obezbediti povišice, izgledi su dosta nepovoljni za one s donjeg kraja platne skale. Jasno je da će se predstavnici poslodavaca odupreti zahtevima IG Metalla, zahtevajući da, recimo, treba više primenjivati ugovore po kojima bi se radnici angažovali npr. ‘ugovorima pod posebnim uslovima’.

Sindikati se suočavaju sa dilemom: loše su zastupljeni među prekarijatom tj zaposlenima na nesigurnim radnim mestima kojima bi, zapravo, njihova pomoć bila najpotrebnija. Međutim, oni za njih nemaju vremena jer se trenutno bore za svoje ključne klijente – one koji imaju viša primanja. Ti tradicionalni sindikati trenutno se nadmeću u  ‘sindikalnim nišama’ – protiv novih tipova sindikata koji obećavaju posebne uslove, npr povlašćenim profesionalnim grupama kao što su vozači na železnici ili kontrolori vazdušnog saobraćaja. To je jedna od „tamnih strana procvata“, kaže sociolog rada Boš, s obzirom da većina niže plaćenih radnika ne dobija „fer udeo“ od nemačkog ekonomskog uspeha.

Izlomljeno društvo

Evo paradoksa: U vreme kada ekonomske elite SAD-a i Velike Britanije kao svoj uzor preuzimaju nemački recept za industrijski uspeh, socijalna struktura u Nemačkoj sve se više kreće u smeru troklasnog društva. To je temeljni pomak za ovu tržišnu ekonomiju koja je po tradiciji socijalnog tipa, i čija je politika za svoj cilj oduvek imala jedno: obezbediti takve uslove kojima bi se prosperitet zemlje  ravnomerno distribuirao ka svim slojevima društva. Taj sistem se sada, po svemu sudeći, brzo raspada.

Ovih dana u fokusu su kompanijske izvršne vlasti koje su na vrhu sa svojim milionskim naknadama. Drugi sloj sačinjavaju dobro obučene i relativno dobro plaćene legije belih kragni i kvalifikovanih radnika u savremenim informacionim i industrijskim društvima. Na začelju su profesionalni esnafi koji su se nekada smatrali delom jezgra tradicionalnog poslovnog sveta: prodavci, kuvari, konobari i učitelji, na primer, koji danas neretko zarađuju manje nego pre deset godina.

U svom inauguracionom govoru, novi predsednik Nemačke Joakim Gauk pohvalio je svoju zemlju za „negovanje socijalne pravde, učestvovanje svih u društvenim procesima i zbog mogućnosti za napredovanje.“ Međutim, Nemci, upozorio je predsednik, ne bi trebalo da prihvate “utisak kako je napredak, uprkos svim nastojanjima, izvan svakog domašaja u njihovim životima.“

Ali, to je upravo slučaj bio do sada. Kao rezultat toga, stara pitanja raspodele bogatstva su još jednom ponovljena. Kako možemo prevladati jaz između bogatih i siromašnih? Kako svi zaposleni mogu imati udela u rastu prosperiteta? I, ponajpre, kakve bi uloge političari i stranke trebalo da imaju u procesu pregovaranja i zasnivanja kolektivnih ugovora?

Tu se ne radi samo o onima koji su već dugo nezaposleni i koji se zato osećaju marginalizovanima, već i o sve većem broju onih koji rade u industrijama s uskim profitnim maržama, ili u kojima su plate odlučujući faktor u nadmetanju na tržištu rada. Ima i onih koji rade u javnom sektoru,  i to tamo gde često imaju jako malo mogućnosti za napredovanje u karijeri.

 drugi deo

treci deo

cetvrti deo

Preveo i priredio: Milan Lukić

Masovna nezaposlenost u Grčkoj, inflacija od 50 odsto, poražavajuća recesija i Grci koji beže preko granice zemlje – to je apokaliptičan scenario koji neki ekonomisti predviđaju ukoliko Grčka napusti evrozonu u narednim mesecima, piše Gardijan u tekstu “Kako Grčka može da napusti evrozonu u pet teških koraka”.

Grčka je mala u ekonomskom smislu: ona BDP-u evrozone doprinosi sa samo 2, 2%. Ali njeno povlačenje iz jedinstvene valute bi moglo stvoriti haos u zemlji i nokautirati članice evrozone.

Američka banka Citigroup sada smatra da postoji 75% šanse da će Grčka napustiti evro u narednih 18 meseci. To bi moglo stvoriti presedan, koji bi potom mogle da slede Španija i Italija.

Izlazak Grčke iz evrozone mogao bi „obrisati” 20% BDP te zemlje, poslati inflaciju na nivo od 40% do 50% na godišnjem nivou i povećati grčki dug na preko 200% društvenog proizvoda, kažu analitičari u francuskoj banci BNP Paribas.

Takve prognoze su očigledno stvar nagađanja – stvarni ishod će zavisiti od toga kolika bi bila devalvacija u slučaju da se Grčka vrati na drahmu. Don Holand iz Nacionalnog instituta za ekonomska i socijalna istraživanja, britanskog thinktank-a, očekuje da bi pad vrednosti domaće valute bio 50 %. Poređenja radi, argentinski dolar je izgubio 70% vrednosti nakon bankrota zemlje pre jedne decenije.

Razumevanje šta bi ovo praktično značilo za evrozonu izaziva više od glavobolje. Filip Šo, glavni ekonomista u Investec-u, kaže: „Samo stvaranje evra je bilo dovoljno teško, ali njegovo razdvajanje bilo bi još složenije. Jedno pitanje bilo bi i šta je to što je izraženo u evrima, a šta je izraženo u drahmama.“

Ali može se desiti da uprkos svoj izazovnosti, s takvim scenariom moramo da se suočimo. Znaci upozorenja su vrlo jasni: nije teško predvideti niz događaja u narednim mesecima koji Grčkoj ne ostavljaju nikakvu drugu šansu, izuzev da se izdvoji.

1. Izborna paraliza

Grčki izbori prošle nedelje proizveli su zamršenu situaciju u kojoj su dve dominantne partije doživele veliki poraz na izborima. Lider socijalista Evangelos Venizelos, bivši ministar finansija, koji je ispregovarao drugi paket grčkog spašavanja od 130 milijardi evra, pokušao je da sastavi vladu nacionalnog jedinstva sa svojim konzervativnim kolegom Antonisom Samarasom. Međutim, dve stranke zajedno imale su 149 mesta u parlamentu, dva manje od potrebne većine, i nisu mogle da obezbede dovoljnu podršku za stvaranje vlade.

Politički zastoj doveo je do toga da mnogi evropski lideri počnu da ponavljaju poruku da bi Grčka mogla biti izbačena iz zone evra ako se ne održe dogovoreno smanjenje potrošnje i ekonomske reforme predviđeni u paketu za spasavanje – jedinoj stvari koja Atinu drži dalje od stečaja koji bi potpuno onemogućio plaćanje državnih radnika i penzionera.

Ako Grčka ne uspe da formira vladu – a većina birača je podržala stranke koje su protiv poštovanja dogovorenih termina spasavanja – politički nemiri će rasti na ulicama i njeni susedi će postati još nervozniji. Drugi krug izbora sredinom juna mogao bi da proizvede još veću podršku odustajanju od antikriznih mera.

2. Novac ponestaje

Dakle, šta se dešava ako Grčka i dalje bude bez vlade? Belgija je nedavno postavila novi rekord kada je funkcionisala bez vlade 541 dan. Ili šta ako se formira vlada koja ne želi da se pridržava strogih uslova spasavanja?

„Trojka“ – Evropska unija, Međunarodni monetarni fond i Evropska centralna banka – verovatno će isključiti slavine i novac za spasavanje će prestati da teče u visoko zadužene zemlje. Istovremeno, grčke banke će verovatno biti odsečene od linija za održavanje likvidnosti koje je obezbedila ECB.

Prema rečima Jensa Nordviga, iz Nomure, to bi značilo da bi evro u grčkim banakama postao odvojen od evra u ostatku evrozone i vremenom bi se pretvorio u posebnu valutu.

On veruje da će biti Grekzit“-a, i da će on biti izazvan nekim „političkim incidentom“.

Kristijan Šulc, viši ekonomista u Berenberg banci, kaže da bi prošlonedeljna isplata od 4. 2 milijarde evra mogla mogla biti poslednja injekcija novca i da će navala Grka na banke posle toga biti neminovna.

„Ako Grčka nastavi da otkupljuje obveznice, i plaća kamatu, mogla bi ostati bez novca već u julu“, kaže on. „Nakon toga, vlada neće biti u stanju da isplaćuje pun iznos penzionerima i javnim radnicima i umesto toga mogla bi da pređe na isplatu u menicama, koje bi mogle formirati jezgro nove valute. Grčka će se suočiti sa finansijskim infarktom: ljudi će navaliti na banke.“

Poslednji put se to desilo u Argentini 2001, neki ljudi su počeli da spavaju ispred bankomata u Buenos Ajresu kako bi mogli da povuku što više novca kada se mašine dopune.

Argentinska vlada je zamrzla sve račune, zabranjeno je da pojedinci podižu više od 250 pezosa i zaustavila je isplate sa dolarskih računa. Ali takozvana corralito strategija nije funkcionisala. Sudovi su podržali tužbe na desetine hiljada deponenata banaka i naložili da im se novac vrati odmah i u potpunosti. Vladini postupci izazvali su krvave proteste koji su završili svrgavanjem vlade i padom Argentine u duboku recesiju.

3. Nova valuta, nove banke

Da bi sprečila udar na banke, koji bi usledio posle proglašenja bankrota, nova grčka vlada bi morala da zamrzne bankovne račune i uvede kontrolu tokova kapitala da bi sprečila grčke građane da novac iznesu u inostranstvo. Međutim, analitičari Fathom Consulting veruju da su Grci „verovatno dokučili da su slamarice sigurnije od trezora grčkih banaka“, što znači da bi vrlo verovatno opseli banke u nadi da će izvući novac.

Vlada bi takođe morala da donese novi valutni zakon i pokrene mašine za štampanje novca. Nije nezamislivo da Grčka već tiho štampa novi novac: kada se Slovačka otcepila od Čehoslovačke 1993, postalo je jasno da je već šest meseci ranije počela da štampa svoju valutu. Novac je bio uskladišten u magacinu u Londonu i poslat novonastaloj državi nakon što je raskid postao zvaničan. Da bi smanjila mogući haos koji će će uslediti, grčka vlada će verovatno odlučiti da ponovo uvede drahmu preko vikenda.

Budući da su grčke banke, što se likvidnosti tiče, u potpunosti zavisne od ECB, one će postati nesolventne čim novac prestane da teče. Grčka vlada neće imati izbora nego da kreira nove banke, sa značajnim državnim učešćem. Island je bio primoran da to uradi tokom finansijske krize: on je formirao tri nove banke na ruševinama starih.

4. Grci opsedaju granice

Argentinski primer primer pokazuje da bi defoltiranje Grčke i njen izlazak iz evrozone imali ogromne ekonomske i socijalne posledice, bar na kratak rok. Zemlja će postati izolovana. Kad pozajmice presuše a računi budu zamrznuti, mala i srednja preduzeća će biti paralisana, izvoz će značajno opasti i zemlja će još dublje potonuti u recesiju. „Potrošnja bi mogla pasti za 30 odsto“, kaže Nordvig. „Neki efekti takve situacije biće veoma teški i ekstremni.“

U slučaju Argentine, najvećeg bankrota jedne države ikada – pri nivou od 93 milijarde dolara spoljnog duga – takav potez povukao je potrošnju na dole za 60%  jer je štednja domaćinstava bila uništena a inflacija je porasla.

Depresijacija nove valute učiniće uvezenu robu skupljom i uticati na rast inflacije. Verovatna je masovna nezaposlenost kao i egzodus mladih kvalifikovanih radnika. Ako desetine hiljada Grka krenu ka granicama, one bi mogle biti čak i zatvorene. Grčki vojnici bi patrolirali putevima i nadgledali granične prelaze da bi zadržali svoje sugrađane? To nije nemoguće.

Ipak primeri Islanda i Argentine, gde je oporavak bio impresivan, nude neku nadu, ali se ne može prenebregnuti činjeinica da se argentinski kolaps dogodio u trenutku kada je svetska ekonomija bila u uzletu.

5. Širenje talasa

Vlasnici grčkog državnog duga će nesumnjivo biti pogođeni, jer rizikuju da njihove obveznice budu redenominovane u novu grčku valutu koja će slabiti iz dana u dan – isto kao i vlasnici grčkog korporativnog duga. Vraćanje na grčku nacionalnu valutu bi kreiralo gomilu pravnih problema sa poslovnim i državnim ugovorima. Grčke kompanije koje će i dalje morati da isplaćuju dugove u evrima će se suočiti sa dupliranjem svojih troškova i kamata na kredite. Tu je onda i rast troškova za pomoć drugim ugroženim zemljama – kao što su Portugal i Španija – koje je Institut za međunarodne finansije nedavno procenio na 1 trilion evra. Ovaj teret će pasti na poreske obveznike u preostalih 16 država evrozone.

Jednom kada presedan da jedna zemlja napusti evro bude stvoren, stabilnost i poverenje u ostatak valutnog bloka biće znatno oslabljeni i vrlo je verovatno da bi ga takav ishod događaj ponovo gurnuo u recesiju.“Mi se već dugo držimo stava da je, nakon odlaska samo jednog člana, raspad cele evrozone vrlo verovatan, “ kažu u Fathom Consulting.

Ričard Vord, izvršni direktor Lojd-a, u petak je upozorio da bi raspad evrozone mogao da dovede do „potencijalno užasne recesije u svetu“.

I u UBS kažu: „Troškovi raspada sežu daleko dalje od ekonomskih. Da citiramo Šekspira, u slučaju fragmentacije evra, ekonomistima će ostati malo šta izuzev da plaču nad haosom i puste pse rata na vrata” .

U analizi provokativnog imena FSI –Istraga u predmetu finansijska kriza, koji asocira na kriminalističku seriju baziranu na forenzičkim ispitivanjima CSI, ekonomista Rabobanke Šanin Kamalodin istražuje ko je od osumnjičenih za izazivanje globalne finasijske krize, zaista kriv. 

Kriza s kojom i u kojoj živimo već četiri godine, može se razumeti samo ako se sagleda u širokom kontekstu.Sasvim je sigurno da niko od učesnika u njoj nije imao vodeću ulogu, ali je svako odigrao važnu ulogu u stvaranju i razvijanju krize, zaključuje Kamalodin na kraju iscrpne analize.

Zemlje u razvoju zauzimale su ključnu poziciju u zbiru krivaca od samog početka. Njihova pojava kao novih izvora finansijskog kapitala od početka 2000-ih bila je „gorivo“ za kreiranje kreditnog buma u mnogim naprednim ekonomijama.

U međuvremenu, inflacija je u zapadnom svetu istrjavala je na istorijski niskim nivoima kao rezultat poplave jeftine robe s Istoka na tim tržištima. Monetarna politika je navela političare da veruju u iluziju da se niske stope za pozajmljivanje kapitala mogu održavati do u beskraj i da se na taj način može podržavati privredni rast. Nažalost, nisu uzeti u obzir drugi izvori inflacije, odnosno inflacija u sektoru nekretnina, koja je plivala u pozadini.

Čak su i regulatori u bankarskom sektoru bili uhvaćeni na spavanju. Finansijska deregulacija je bila vladajuća dogma od 1970. Nakon što je kriza počela na njih da se obrušava, regulatori su shvatili da su dobili šamar u lice od nevidljive ruke tržišta, i započeli niz očajničkih pokušaja da umanje štetu. U tome su imali nešto uspeha sve dok 2008. godine nisu dozvolili Liman Braders da bankrotiraju, usred rastućih strahova od rasta moralnog hazarda na tržištu. Ova odluka dovela je globalnu ekonomiju na ivicu ponora. Poverenje, koje je verovatno najvrednija roba na finansijskim tržištima, nestalo je u trenu. Likvidnost je u momentu presušila a nepoverenje u bankarski sektor poraslo do nezapamćenih razmera.

Ako ostavimo na stranu greške regulatora, nesumnjivo je da su banke bile u jurnjavi za lakim novcem i tako dovele globalni finansijski sistem na ivicu krize. Baveći se finansijskom alhemijom, bankari su razvili strukturirane finansijske proizvode kojima su prepakivali visoko rizične zajmove u prvoklasne hartije od vrednosti i odlučile da ih drže u bilansima ili češće van vanbilansno u nadi da će time povećati njihovu vrednost. Pošto je usledila kriza na tržištu nekretnina u SAD, svim sličnim visoko strukturiranim proizvodima počela je naglo da opada vrednost, a banke su shvatile da ne mogu da ih se oslobode onoliko brzo koliko su verovale.Poniranje cena tih hartija od vrednosti najčešće sa hipotekarnom podlogom rezultiralo je velikim gubicima za industriju u celini.

Prvoklasne ocene rejting agencija za takve papire koje su proizašle iz nerazumevanja složenosti ovakvih proizvoda dodatno su pogoršale problem. Iako ove agencije stalno podsećaju da je njihova uloga samo ‘savetodavna’, njihove ocene veoma uvažavaju i regulatori i bankari.

Činjenica da su rejting agencije verovale da tržište stambenih nekretnina nikada neće doživeti pad može samo da nas duboko razočara s obzirom na njihovo iskustvo sa kolapsima tržišta nekretnina širom sveta. Da su ranije dali ovakvim hartijama od vrednosti niži rejting, gubici koji bi usledili bili bi skoncentrisani u finansijskom sektoru a ukupna šteta daleko manja.

Vlade su pridonele krizi na dva načina. Prvo, posticale su poverenje domaćih kupaca nekretnina uveravajući ih da svako zaslužuje da ima vlastiti dom, bez obzira na ličnu finansijsku situaciju. Drugo, podržali su tržište stanova kroz niz subvencija. Tu posebno treba navesti podsticaje za kupovinu stanova za socijalno ugrožene kategorije i ljude koji kupuju prvi stan, poreska oslobođenja, postojanje državnih finansijskih institucija koje su podsticale razvoj hipotekarnih kredita, i slično. Da su vlade prepustile tržište nekretnina samo sebi, cene stanova i kuća bi pale znatno ranije, ili ne bar ne bi bilo takvog prenaglog rasta, što bi značilo da bi gubici pali samo na leđa privatnog građevinskog sektora. Dakle, mešanje vlada u tržište stanova kroz direktne i indirektne podsticaje bila je veoma velika greška koja se može pripisati samo njima.

Na kraju, domaći kupci su imali pogrešnu predstavu da cene nekretnina mogu samo da rastu. Kad su videli kako su se pojedinci obogatili kroz ulaganje u nekretnine, i drugi su poželeli komad kolača. Niko nije mario za to što procene vrednosti kuća i stanova nisu bile zasnovane ni na kakvim činjenicama. Euforija nas je još jednom sasvim pomela.

Što je još gore za stanje stvari, ovog puta stambeni balon je bio izazvan brzom kreditnom ekspanzijom. Iznenadni talas nezaposlenosti i pad realnih prihoda posle stečaja Limana, značio je bolno prizemljenje u daleko bržem tempu nego što je poželjno.

Možemo biti uvereni da ovo neće biti poslednja kriza u svetu koju ćemo iskusiti. Još uvek se borimo sa njenom nuz pojavom, krizom suverenog duga u evrozoni. Ipak, možemo da izvučemo jednu opštu pouku iz ove užasne krize, a to je da kompleksan međusoban uticaj grešaka i loših politika mnogih aktera čini predviđanje finansijskih kriza izuzetno komplikovanim, posebno kad je u pitanju tajming njihovog izbijanja. Jedino čemu se možemo nadati je da ćemo usvojiti pametnije politike koje će moći da umanje težinu i oštrinu novih kriza. Tu ima puno posla koji treba obaviti, a mi verovatno neće imati puno vremena prije nego što nas udari neka nova kriza.