Intervjui

Do kraja juna Svetska banka i srpska vlada trebalo bi da utvrde projekte koji će biti podržani novim četvorogodišnjim zajmom. Posle kontinuiranih upozorenja sa svih nivoa banke da je Srbija na dnu liste po brzini povlačenja novca i tempu sprovođenja već odobrenih projekata, stvari su se donekle pomerile s mesta, ali ne dovoljno da bi smo se odlepili sa dna liste. I s potpisivanjem dva najnovija zajma vlada opušteno kasni.

Lu Breforu, šefu Kancelarije Svetske banke u Srbiji, ne preostaje ništa drugo nego da i u ovom intervjuu nastavi da ponavlja mnogo puta izrečena upozorenja. “Zvučim kao pokvarena ploča”, kaže Brefor. “Neki mogu da misle da sam previše napadan, nedovoljno strpljiv.Ja bih rekao da moja upozorenja nisu ništa novo. To se ponavlja godinama. Moj prethodnik je upozoravao na to, naša direktorka je tokom posete prošlog jula ponovila isto, naš potpredsednik je u decembru u Beogradu izrekao isto upozorenje. Zaista, bančin proces prihvatanja i odobravanja projekata je veoma dugačak, pipav i komplikovan, ali on je isti za sve zemlje sveta, i ako Srbija zaostaje za mnogim zemljama, u stvari, za najvećim brojem zemalja, onda je očito problem u nečemu što je van tog procesa i mi bi smo voleli da to bude rešeno.”

BiF: Šta je po Vašem mišljenju ključni problem, to što Srbija stalno ima vlade sastavljene od širokih koalicija koje imaju složene interne procese dogovaranja i odlučivanja, slabe administrativne procedure ili nešto treće?

L. Brefor: Srbija je sofisticirana zemlja, zemlja sa kvalifikovanim ljudima, ne govorimo o zemljama Trećeg sveta, jer Srbija je Evropa, pa ipak u načinu sprovodjenja procedura i implementaciji projekata ona je je jedna od najslabijih u svetu. Ono što tražimo je da ako ima nekih otvorenih pitanja, ona budu stavljena na sto i rešena. Ako se neki novac povuče i projekat sprovede za sedam umesto za četiri ili pet godina, onda će i ljudi koji su korisnici tih programa dobiti nešto sa zakašnjenjem.

Ne želim da govorim o političkoj strukturi.Ali, istina je da smo sprovodili projekte i u drugim zemljama sa velikim koalicionim vladama i nije bilo zastoja. Zaista ne razumem gde je problem. Možda je u internim procesima koje bi trebalo pojednostaviti, možda se projekti Banke ne smatraju bitnim pa nisu prioriteti, ili je prioriteta toliko mnogo da su naši na dnu. Možda je fokus na nečemu drugom. U svakom slučaju imamo problem i mogu samo da primetim da je rezultat toga zaostajanje u sprovođenju projekata. Nisam deo crne kutije koja rukovodi procesom. Ako se procenjuje da su ti projekti dobri, ako se veruje da oni doprinose kvalitetu života ljudi, onda bi te interne probleme trebalo rešiti da ne bismo morali stalno da produžavamo projekte jer je posle četiri godine od ugovorenog realizovana samo polovina.

BiF: Da li dugo čekate na sastanke?

L. Brefor: Ne, to nije problem. Naši razgovori sa vladom su uvek na visokom nivou po kvalitetu, stvari se na vrlo transparentan način stavljaju na sto i imamo podršku za ono što radimo. U poslednje vreme vidimo i izvestan pomak u povlačenju sredstava i u implementaciji projekata, ali sve je to marginalno.

BiF: To se dogodilo posle Vašeg upozorenja?

L. Brefor: To je rezultat mnogo ponovljenih apela sa svih nivoa Banke. Možda su neki ljudi umorni od slušanja jednog te istog, ali brže procedure su u interesu građana u Srbiji. Vlada traži da im odobrimo još zajmova, ali ljudi u našoj centrali pitaju, zašto bi smo to učinili kad se odobrena pomoć slabo koristi.

BiF: Kakva je bila reakcija u Vladi odmah po vašem upozorenju?

L. Brefor: Imali smo sastanke, donešene su neke odluke i nadam se da će to doneti neke rezultate. Ali nama treba dramatično poboljšanje, a za sada smo videli poboljšanje bez “dramatičnog”.

BiF: Ali u slučaju garancije Svetske banke za zajam kod Societe General banke, za otplatu spoljnog duga smo bili dosta brzi?

L. Brefor: To je bilo donekle brže, možda zato što je bilo potrebno brzo mobilisati izvore ili zbog rokova koje je postavila Societe General banka. Pritom, uslovi pod kojima je Societe hteo da odobri kredit su bili odlični i pitanje je da li bi bili takvi, da rokovi nisu ispoštovani. Ali u drugim slučajevima gde je bilo reči o budžetskoj podršci, naš Odbor direktora je još krajem aprila odobrio zajam od 100 miliona dolara. ali ga srpska vlada još nije potpisala. Da ne pominjemo da potom sledi procedura u Parlamentu.

BiF: Govorite o zajmu koji podržava Zakon o socijalnoj zaštiti  a predvidja povećanje broja korisnika socijalne pomoći, i veće iznose tih primanja. Da li će ovo zakašnjenje u potpisivanju dovesti do nekog zastoja?

L. Brefor: Ne. Krediti koje odobravamo vezani su uvek za neki projekat reforme i sprovođenje određenih politika, ali se sama suma novca usmerava u budžet i koristi se prema potrebama. Pa ipak moram da kažem da je reč o kreditu kod kojeg se novac vrlo brzo povlači jer je procedura izuzetno jednostavna za razliku od kredita vezanih za infrastrukturne projekte kod kojih ima puno faza od procene troškova do odabira izvodjača radova i niza drugih radnji na osnovu kojih se odobravaju određene stavke. Pa ipak i kod tako jednostavnih procedura imamo kašnjenje.

BiF: Vratimo se na trenutak bančinoj garanciji. U medijima je bilo reči da je ona od “istorijskog značaja” jer je Srbija treća zemlja u istoriji Svetske banke kojoj je ovakva garancija odobrena.

L.Brefor: „Istorijski” je možda prejaka reč. Ovo je instrument koji već dugo postoji u Banci, ali dugo nije korišćen. Iznenada pojavio se tim u Banci koji je bio izuzetno motivisan da ovakav instrument promoviše, Srbija je brzo reagovala i ispunjavala je sve uslove koji su bili postavljeni. Mogli bismo reći da je Srbija probila led i sada imamo dosta timova i zemalja koje idu istim putem.

BiF: Prihvatili smo i zajam od pet miliona dolara, kojim je omogućeno pristupačno osiguranje od prirodnih katastrofa i klimatskih promena. Koliko je po Vašem mišljenju Vlada svesna ovih dugoročnih promena klime?

L. Brefor: U izvesnoj meri. Ovaj zajam je mnogima bio ponuđen, srpska administracija je brzo reagovala, ali i taj zajam je na Odboru direktora Banke odobren još 12. februara, a srpska vlada ga još nije potpisala. Sa drugim zajmom koji se odnosi na navodnjavanje, drenažu i kontrolu poplava, a koji je takođe indirektno povezan sa klimatskim promenama, dugo smo imali veliki problem, ali od prošlog septembra tu se dogodio značajan pomak i od marta, otkad je počela građevinska sezona, ovde ima dosta aktivnosti.

BiF: U javnosti vlada nedumica da li je poljoprivreda zaista srpska nafta, ili, kao što kažu neki raniji ministri poljoprivrede, to nije slučaj?

L. Brefor: Poljoprivreda je sigurno „srpska zelena nafta“ Mi smo vladi rekli da smo zainteresovani da u novom trogodišnjem paketu podržimo nastavak izgradnje puteva, poljoprivredu, regionalni razvoj i tu između nas i vlade nema velikih razlika. Jasno je da poljoprivreda ima snažne, ali nedovoljno razvijene potencijale i da će u budućnosti, više nego ranije, znatno uticati na rast GDP i zapošljavanja. Sada radimo na jednom memorandumu o ekonomskim potencijalima Srbije u kojem ćemo se između ostalog baviti i identifikovanjem problema zbog kojih Srbija u poljoprivredi nema željeni nivo efikasnosti i konkurentnosti.

Pred Srbijom su nova velika iskušenja koja dolaze spolja i iznutra: iz sveta dolazi pritisak većih kamata jer se evrozona bori sa troškovima krize na jugu kao i s rastom inflacije. Cenu će prvo platiti građani koji otplaćuju stambene kredite. Na unutrašnjem planu loša privatizacija i visok nivo nelikvidnosti suzili su broj klijenata banaka u realnom sektoru i uputile ih na kupovinu državnih hartija od vrednosti.

I tu se nazire problem jer je nejasno koliki je kapacitet države za vraćanje kredita koje sve češće uzima. „Bolje je stati i dobro se preračunati, jer ćemo troškove populističkog pristupa platiti novim krugom siromaštva” kaže profesor Đukić.

Iako profit banaka po svim osnovama opada, nivo loših plasmana raste, a broj  kreditno sposobnih preduzeća se drastično sužava, bankarski sektor je po svim pokazateljima stabilan. „Banke će izdržati sve udare”, kaže sagovornik BiF-a.

Čini se, čak i ako nas ne bude, banaka će biti.

BiF: U Evropi raste inflacija, a dugoročni oporavak je neizvestan. Šta to znači za nas?

Đ. Đukić: Rešavanje problema Grčke, nestabilnost na jugu Evrope i borba sa inflacijom dovešće do rasta euribora. Zemlje sa niskim kreditnim rejtingom, a takva je Srbija, najviše će trpeti zbog negativnog dejstva povećanja kamatne stope na međubankarskom tržištu i kamatne stope na dugoročne izvore. To će, pre svega, pogoditi građane a znatno manje preduzeća. Kriza je donela dupli negativni efekat za Srbiju: u zemljama u kojima su kamate padale, one su tokom krize mirovale i blago se povećavale, u Srbiji su dopunski faktori delovali na to da one porastu. Razloge treba tražiti u okruženju, odnosno u visokoj obaveznoj rezervi i stalnoj imobilizaciji sredstava koja čini posebno skupom deviznu štednju građana. U uslovima kada su i domaće i inostrane banke upućene na deviznu štednju građana koja se ne može privući kamatom ispod 6 odsto, ne može se očekivati da kamate padaju. Drugo, zaoštreno je pitanje odnosa centrala banaka i njihovih subsidijarija. Centrale su Bečkim sporazumom pristale da se odloži naglo vraćanje kredita u sektoru kompanije, ali su istovremeno stavile do znanja svojim subsidijarijama da mogu da ulaze u kreditnu ekspanziju samo na podlozi domaće štednje. U takvim uslovima, tokom krize smo videli da se banke razdužuju prema maticama, privatni sektor prema bankama, a istovremeno raste zaduživanje države.

BiF: Apresijacija dinara svakako pomaže razduživanju privrede i olakšava građanima da se izbore sa otplatom kredita. Koliko će na dugi rok to koštati?

Đ.Đukić: Na unutrašnjem planu suočeni smo sa nekonzistentnošću i nekoherentnošću domaće politike koju dnevno očitavaju investitori. Između redova čitamo da će se nastaviti sa apresijacijom kursa dinara, čime centralna banka izlazi u susret građanima i kompanijama, i, na kratak rok, olakšavajući im teret otplate dugova. Što se investitora tiče, njihov legitimni interes je da špekulišu: prodaju evre, kupuju dinare, ulaze u državne hartije od vrednosti i čekaju da iz njih izađu kad procene da postoji politički ili ekonomski rizik. Ono što investitotre sada najviše brine to je da se, posle situacije sa Telekomom, država očigledno značajno dodatno zadužuje. Bombardovani sa nekoliko novih zajmova: 800 mil dolara kod Svetske banke, izdavanjem evro obveznica u vrednosti od milijarde dolara, promptnim zaduživanjem od sto miliona evra sa emisijom obveznica. Investitori u tome čitaju povećanje neizvesnosti da će država uspeti da održi deficit od 4.1% GDP. Prema podacima mininstastva finansija udeo javnog duga u GDP-u je 41% , ali mislim da bi donosioci odluka morali da uzmu u obzir onu Štiglicovu napomenu da je veliki deo GDP u formi usluga koje nemaju nikav uticaj na kapacitet razduživanja. Smatram da je sa stanovišta države bolje obustaviti zaduživanje dok se ne proceni kolike su mogućnosti za servisiranje tog duga. Časnije je ne biti u izvršnoj vlasti nego uvesti zemlju u situaciju da mora da za dve do tri godine uđe u restrukturiranje duga, kao krajem 80-tih. Ovo je tim pre aktuelno jer je na jugu Evrope situacija besperspektivna i veliko je pitanje koliko će naša izvozna privreda moći da izveze i naplati.

Ne apelujem na vladu da razmotri zaduživanje zato što želim da ona bude nepopularna. Mi smo u izuzetno komplikovanoj situaciji i ona može da bude samo još gora – i na svetskom tržištu i u okruženju – a da mi nemamo velike pregovaračke moći sa aspekta stabilnosti priliva, van onoga sto su doznake iz inostranstva.

BiF: Međutim banke imaju značajne prihode upravo od ovakvog ponašanja države?

Đ.Đukić: Bankama je u interesu da izlaze iz evra, kupuju dinare i ulaze u državne papire u funkciji krakoročnog profita. Prostor za zaradu u Srbiji u odnosu na okruženje je u ovom periodu bio neviđen, naravno za onog ko je imao moć predviđanja i upravi banke signalizirao na vreme da izađe iz evra i uđe u dinare, kupi hartije od vrednosti koje nose 12% kamate. Kad tome dodate i apresijaciju dinara od 8 do 9 odsto, takav prinos nemoguće je ostvariti bilo gde u regionu. Bankari se biti skloni da razmišljaju na sve kraći rok zbog oprečnih najava monetarnih vlasti koje su prvo tvrdile da apresijacija nije poželjna, pa onda da apresijacija nije problem. Nikada nijednoj zemlji veštačka apresijacija valute nije donela ništa dobrog već samo visoke troškove preraspodele dohotka na relaciji dužnici – poverioci, izvoznici – uvoznici i povećavanje zaduživanja javnog sektora. Ali privid lagodnog života je ono što se kasnije mora platiti drastičnim padom životnog standarda.

BiF: Ipak vaša procena, ne samo kao profesora ekonomije nego i kao člana uprave banke, je da će za dobra preduzeća uvek biti kredita?

Đ. Đukić: Preduzeća neće osetiti teret viših kamata jer će za njih uvek biti povoljnih kredita čije kamate ne zavise od rejtinga Srbije. Trpeće mala i srednja preduzeća koja imaju lošu kreditnu istoriju i kojima je pristup kreditu jednostavno zatvoren. Dobra manja preduzeća će moći da računaju na kamatu sa 6 do 7 odsto jer banke vuku dosta povoljnih kredita od EBRD, EIB i sličnih izvora.

BiF: Prema poslednjim podacima kreditna aktivnost banaka i u sektoru stanovništva i u sektoru privrede je gotovo stala.

Đ.Đukić: Banke nemaju motiv da ulaze aktivnije u kreditne aranžmane jer nema kreditno sposobnih klijenata iz privrede i solidnih dobro utemeljenih i razvijenih projekata koje bi mogle da prihvate. Banke ne mogu da ne trpe efekte loše privatizacije. Od Subotice do Vranja pokazuje se da su čak i firme koje su imale dobre programe, tržište, brend, preduzeća koja su banke jako dugo kreditirale kao što je na primer Fidelinka, otišle pod stečaj. Ne pokreću banke stečaj da bi uništile firmu, već povlače taj potez kad konstatuju da je isisana supstanca iz firme i da moraju da naplate bar deo potraživanja. I pošto je to masovna pojava, dolazite u situaciju da u stečaj treba da ode pekara od koje zavisi snabdevanje hlebom u jednom gradu. To je rezultat loše privatizacije, tolerisanja da se kapital izvuče iz firme, da se rashodi sele na dobre firme, što nadalje sužava bazu kllijenata banaka. Ne zato što su one postale hipersenzitivne na rizik.

U Srbiji ima 15 firmi sa kojima možete da povežete sve ostale firme posle svih privatizacija i ti klijenti idu od jedne do druge banke – jedne banke im odobravaju kredite da bi vraćali rate za kredit kod druge banke, i takvim klijentima se izlazi u susret da bi se oni kako tako održali na površini. Ali da bi se tu nešto zaista rešilo bitne su dve stvari: ono što vlada najavljuje da će sprečiti formiranje lažnih kompanija preko kojih preduzeća beže od obaveza, i drugo, najavu države da će uredno servisirati svoje obaveze. Ona jako mnogo duguje preduzećima i zato kod banaka imate mnogo klijenata koji nisu u problemu zato što neće da servisiraju kredit već im duguje ili država ili drugo preduzeće kojem duguje država.

BiF: Čini se da su i neke banke ipak slabo procenjivale i odobravale kredite klijentima koji su zarobili novac u nekretninama ili su samo naizgled bili solidni, zahvaljujući tome što im je država odlagala plaćanje različitih obaveza?

Đ.Đukić: Oko 99% izloženosti riziku banaka u Srbiji je iz kreditnog rizika dok je tržišni rizik zanemarljiv. To je dobro jer znači da većina banaka vrši dobar monitoring kreditnog rizika, te da  je loša aktiva  praćena visokim rezervisanjima i da je kapitalna baza jaka. Banke će opstati čak i ako se kriza produbi.

Kompanije o kojima govorite su mogle da se legitimišu kao kreditno sposobne na podlozi prometa, obrta, prosečnog stanja računa, veličine imovine i tržišne cene imovine u to vreme. Ako je banka odobravala kredit od 10 miliona evra, a tržišna vrednost je po procenjivaču bila 23 miliona evra (pre krize), banke su ulazile u kreditiranje bez problema računajući i na to da će čak i po cenu drastičnog pada cena nekretnina, moći da sačuvaju svoje potraživanje.

O problemu sa ovakvim potraživanjima se mora govoriti selektivno. U zavisnosti od toga u kakvoj su poziciji neke banke sada akumuliraju zemljište, poslovni prostor i stanove i, ako su likvidne, čekaju bolja vremena – a ako nisu pokušavaju da prodaju te nekretnine po svaku cenu. To je vrlo diskutabilno jer je tržište nekretnina izuzev Beograda i donekle Novog Sada mrtvo. U privredi je posebno porastao nivo nenaplativih kredita, ali ne verujem da će prvih pet banaka biti ugoženo, mada će njihovi profiti trpeti.

BiF: Ipak u javnosti se sve češće postavlja pitanje koliko su ti dobri podaci banaka realni, jer su mnoge banke izdavale garancije jedna drugoj da bi peglale bilanse.

Đ. Đukić: Kroz garancije se peglaju bilansi i čine aktivu manje rizičnom nego što jeste, ali to je kratkog daha. Svaka dobra banka mora da ima enormna rezervisanja i da stavi do znanja tržištu da njena sudbina ne zavisi od toga. Srbija je malo tržište i teško je bilo šta sakriti. Moja najveća zabrinutost ipak je na strani realnog sektora. Banke će izdržati i ovako i onako. Ostaje problem nekonkurentnog realnog sektora i problem slabe administrativne infrastrukture,  dakle visoke cene  eksternalija u domaćoj privredi. Kako je moguće da, primera radi, nestane žito iz silosa koje je služilo kao obezbeđenje kredita?

Zašto su u Hrvatskoj niže kamate?

Đ. Đukić: Dominacija stranih banaka od njihovog ulaska na tržište do danas nije donela zadovoljavajuće tendencije opadanja kamatnih stopa, jer su tržišta Srbije, Rumunije i Ukrajine takva da stanovništvo nije u poziciji da ne pita za cenu kredita. Kod revolving kredita, kreditnih kartica, i prekoračenja kod kartica prosečna kamatna stopa je u decembru 2010. bila 28, 46 %, u aprilu 28,23, kod potrošačkih kredita 16,53 odnosno 13,12, stambenih kredita 5,66 odnosno 5, 80 odsto, a zbirna ponderisana kamatna stopa u decembru 2010. je 24.98, u aprilu 25.38. Jasno je onda zašto su strane banke pri ulasku na naše tržište bile spremne da plate višestruko više cene od knjigovodstvene cene banaka.

I najnovije analize međunarodnih finansijskih institucija pokazuju da privatizacija bankarskog sektora po svaku cenu ne donosi konkurentno tržište, već sve zavisi od slučaja do slučaja. U Hrvatskoj su kamate jako brzo padale jer je nivo konkurentnosti bio znatno viši iako dve banke,  čija je  bilansna suma veća od bilansne sume bankarskog sekotra Srbije, dominiraju na tržištu, dok u Srbiji prve dve banke vuku svega 25%. Tržišno učešće, dakle, ne određuje tržišnu moć. U Srbiji, prvih pet banaka na tržištu kredita i depozita učestvuju sa 40%, a obaranja kamata ni u jednom periodu nije bilo – ni pre a ni posle globalne finansijske i ekonomske krize.

Bazel II i Bazel III

Đ.Đukić: Ako NBS bude insistirala na sprovođenju Bazela II krajem 2011, to će, prema nekim procenama, angažovati još oko 500 miliona evra u vidu dokapitalizacija banaka. To znači da će prinos banaka na akcijski kapital biti još niži i vlasnici će se pitati zašto bi ulagali u te banke? Zato smatram da u ovom poslu treba biti obazriv.

Što se Bazela III tiče on će u evropskom bankarstvu biti uvođen sukcesivno – šest godina, počev od 2013. I on traži veći zahtevani kapital banaka po osnovu tržišnog rizika, a predviđa i izdvajanje „tampon kapitala” po osnovu rizika cikličnog kretanja privrede. Njegova primena učiniće kredite još skupljim.

Tekst je iz Edicije Finansije TOP 2010/11 koja izlazi 15. juna

Rodoljub Šabić obavlja javnu funkciju sa najdužim nazivom u Srbiji, on je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Do sada smo ga često viđali u medijima kako obaveštava stanovništvo o njegovom pravu da zna, ali i o netransparentnosti koja je i dalje prisutna u radu državnih organa.

U šestoj godini obavljanja posla Poverenika, našao se pred mnogim izazovima, poput rešavanja problema normativne prirode, npr. uredbe koja bi BIA-i neustavno dala ovlašćenja za obradu podataka o ličnosti, preko žalbi sudija koje nisu ponovo izabrane na funkciju, do žalbi građana čija prava krše državne institucije ne dajući im na uvid podatke koji bi trebalo da su javni.

BiF: Od početka obavljanja funkcije Poverenika imali ste brojne probleme, od nedostatka resursa do neadekvatne saradnje državnih institucija. Mislite li da će Zakon o tajnosti podataka i Zakon o slobodnom pristupu informacijama imati dodatne uticaje na vaš rad?

Rodoljub Šabić: Problema je zaista bilo mnogo, raznih. Neke svakako izazivaju pojedina loša rešenja iz određenih zakona. Međutim, težište problema je uvek bilo u praktičnoj, a ne u normativnoj sferi. Poverenik je prvih pola godine i više, radio bez elementarnih uslova i bez ijednog saradnika. Onda četiri godine sa sedam, i tek u poslednje vreme sa 12 saradnika. Podsetiću vas da je aktom o organizaciji, na koji je saglasnost dala Narodna skupština predviđeno da ima 69 saradnika. Dobro je što je Vlada, za razliku od ranijih godina, u budžetu obezbedila sredstva potrebna za angažovanje novih saradnika, ali ta činjenica imaće pun smisao tek kada bude obezbeđen prostor za njihov smeštaj, koji još uvek nedostaje. Uz to, neophodno je da Vlada promeni odnos prema mehanizmima za pokretanje prekršajne odgovornosti za povrede zakona i za prinudno izvršenje rešenja Poverenika. Oni još uvek ne funkcionišu, ili u najboljem slučaju, funkcionišu samo simbolički. Zato mislim da da nisu zakoni krucijalan problem, već njihovo izvršavanje.

Bif: Poslednji primer netransparentnosti za promenu ne stiže iz Ministarstava, već od strane visokih pravosudnih organa, u slučaju reizbora nosilaca pravosudnih funkcija. Kada ćemo znati da li je BIA zaista dostavljala informacije o sudijama i da li je uredba kojom se reguliše njen rad ustavna?

R. Šabić: Proces reizbora otvorio je nekoliko pitanja koja su zahtevala angažman Poverenika, i to u vezi slobodnog pristupa informacijama, ali i zaštite podataka o ličnosti. Po prvom pitanju, stojim iza tvrdnje da i učesnicima u postupku i javnosti moraju biti izložene sve relevantne informacije o procesu. Što se tiče zaštite podataka o ličnosti, otvorena su delikatna pitanja koja ukazuju na problem o kome dugo pričam. Naime, među prvim informacijama o reizboru pisano je da su pri ovom procesu korišćeni podaci dobavljeni od BIA-e. To je rezultovalo određenim brojem žalbi koje su upućene na adresu Poverenika, i ja sam, zajedno sa Zaštitnikom građana, preduzeo mere u tom pogledu. Svi funkcioneri koji su imali učešća u reizboru demantovali su bilo kakvo učešće Bezbednosno–informativne agencije. Ja postupam po žalbama i osim razgovora sa akterima reizbora, sprovešću kontrolu izbornog materijala, mada ne verujem da ću išta otkriti, jer čak i da je bilo saradnje između BIA-e i Visokog saveta sudstva, teško da bi to ostalo dokumentovano. Međutim, otvoreno je jedno značajnije pitanje – pitanje uredbe koja uređuje poslove BIA-e, koji se inače uređuju zakonom, a koja bi (uredba) mogla poslužiti kao osnov za obradu podataka o ličnosti. Ovo je protivno Ustavu, jer po najvišem pravnom aktu zemlje samo zakoni mogu da uređuju pomenutu oblast. Dakle, da ne govorimo samo o BIA-i, bilo koji državni organ može se baviti obradom podataka samo na osnovu zakona, a ne podzakonskih akata.

Bif: Pomenuli ste u jednom mediju da očekujete otpore pri primeni Zakona o tajnosti, zašto?

R. Šabić: Logično je očekivati otpor, ne samo ovom, već svakom novom zakonu. Iza otpora mogu stajati različiti razlozi, od nerazumevanja, konzervativizma i gluposti, pa do realnih, vrlo često potpuno nelegitimnih interesa. Ali nije glavni problem otpor već postojanje ili nepostojanje mehanizama koji otpor mogu da savladaju. S tim u vezi sam upozorio da novi Zakon o tajnosti podataka predviđa da sve dosadašnje tajne, uključujući i one koje su kreirali raznorazni „majstori tajni“ iz vremena koja su na sreću iza nas, i dalje ostaju tajne. Doduše, predviđa i obavezu da se, u roku od dve godine, preispita status svih, raznoraznih zatečenih tajni, ali ne predviđa sankcije za propuštanje tog roka, kao ni automatski prestanak tajnosti po njegovom isteku. Imajući u vidu dosadašnja iskustva u primeni reformskih zakona, morali bi se zapitati da li je realno očekivati da „obaveza“ bude uredno izvršavana. Problem nije samo u prošlosti, u zatečenim tajnama. Novi zakon bi trebalo da obezbedi da se ubuduće javnost ograničava samo onda kada je to, po kriterijumima demokratskog društva, neophodno, samo iz zakonom utvrđenih, legitimnih razloga. Nije realno očekivati da se to dogodi samo po sebi. Treba imati organizovan mehanizam koji će biti snabdeven potrebnim ovlašćenjima i resursima da vrši nadzor i obezbeđuje primenu novih standarda, a mi ga još uvek nemamo. Moramo ga izgraditi, to je bila suština mog upozorenja.

BiF: Uoči preispitivanja ishitrenog proglašenja pandemije „svinjskog gripa“ od strane SZO, u našoj zemlji su daleko od očiju javnosti sklapani ugovori o kupovini vakcina. Iako Zakon o slobodnom pristupu informacijama precizira da državni organi ne smeju građanima uskraćivati informacije o zaštiti sredine i zdravlja ljudi, Torlak je ignorisao pitanja medija, a institut Batut je postupio možda još gore, odgovorom da se ugovor o kupoprodaji vakcina ne tiče zdravlja stanovništva. Šta ste uradili po ovom pitanju?

R. Šabić: Povodom žalbi izjavljenih od strane jednog beogradskog nedeljnika, naložio sam institutima „Batut“ i „Torlak“ da daju tražene informacije. Ne bih se bavio špekulacijama da li je iza pokušaja uskraćivanja informacija stajao samo okoštali rigidni mentalitet ili nečiji interes, ali i ako jeste interes, sasvim sigurno on ne bi mogao biti pretežan u odnosu na pravo javnosti da zna. I s obzirom da je reč o trošenju javnog novca, i s obzirom da je reč o zdravlju građana, nesporno se radi o temi od prvorazrednog javnog značaja. Inače, zanimljiva je koincidencija da je gotovo istovremeno, bezmalo u isti dan, moja slovenačka koleginica takođe donela rešenje kojim je naložila da se javnosti stave na raspolaganje informacije iz ugovora koje je slovenačko Ministarstvo zdravlja zaključilo sa farmaceutskim kompanijama, dobavljačima vakcine protiv gripa.

Bif: Zadržimo se još malo na tajnama. Zašto se, po Vašem mišljenju, odlaže otvaranje tajnih dosijea?

R. Šabić: Odgovoriću vam jednom već oveštalom, starom, ali u krajnjoj liniji tačnom frazom: „zato što nije bilo dovoljno političke volje“. Inače, bićemo u prilici da ove godine još jednom proverimo da li se s tim u vezi nešto promenilo. Kolega Saša Janković, Zaštitnik građana, i ja smo se dogovorili da formiramo ekspertsku radnu grupu koja će napraviti Predlog zakona o postupanju sa dosijeima tajnih službi bivšeg režima.

Bif: Prošle godine je aktuelizovano pitanje zaštite podataka o ličnosti zbog izdavanja biometrijskih ličnih karata. Koliko je ranjiv sistem zaštite podataka u MUP-u i ostalim državnim institutima?

R. Šabić: Nije problem samo u zaštiti podataka u užem smislu, već generalno u odnosu prema podacima o ličnosti. Dakle, u prikupljanju, čuvanju, distribuiranju, korišćenju, stavljanju na uvid i sl. Uz to, treba imati u vidu da ogromne količine podataka o ličnosti nisu u posedu samo organa vlasti, da velikim zbirkama takvih podataka raspolažu banke, škole, zdravstvene ustanove, osiguravajuća društva, trgovinski lanci i sl., i da i tu treba obezbediti odnos prema podacima o ličnosti koji bi bio u skladu sa standardima savremenog demokratskog sveta. Moraćemo mnogo da radimo na tom planu, naša stvarnost je puna primera neadekvatnog odnosa prema podacima o ličnosti, počev od uznemiravanja u vidu direktnog marketinga, pa do različitih kriminalnih aktivnosti zasnovanih na „krađi identiteta“.

Bif: Da li kancelariji Poverenika još stižu izveštaji državnih organa o primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja?

R. Šabić: Do sada ih je stiglo oko 600 i još, sa zakašnjenjem, pristižu. Pretpostavljam da će broj dospelih biti sličan prošlogodišnjem, a verovatno bi bio i znatno veći da, zbog tekuće reforme pravousđa, nije bilo „gužve“, prestanka subjektiviteta i selidbe mnogih pravosudnih organa. Svakako, biće mnogo onih koji neće izvršiti zakonsku obavezu. To da oni koji su dužni da se staraju o sprovođenju zakona i s tim u vezi često „treniraju strogoću“ na građanima, sami ne izvršavaju svoje obaveze je, razume se, svojevrstan apsurd. Nakon nedavnih izmena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i prelaska nadležnosti za pokretanje prekršajnih postupaka od Ministarstva za kulturu na Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, stvoreni su bolji uslovi za to da oni iz vlasti koji ne izvršavaju zakonom utvrđene obaveze snose odgovornost. Insistiraću na tome.

Bif: Najveći broj žalbi koje vam pristižu tiče se korupcije. Da li smo napredovali na polju suzbijanja korupcije?

R. Šabić: Tačno je, veliki broj žalbi odnosi se na informacije u vezi sa raspolaganjem javnim novcem i resursima, javne nabavke, privatizacije i sl. Otpor prema zahtevima da se stave na raspolaganje javnosti ovakve informacije ne govori uvek o korupciji, ali mislim da je uvek, najblaže rečeno, indikativan.
Što se tiče izveštaja koji govore o stanju u Srbiji u vezi sa korupcijom, oni, nažalost govore o stagnaciji ili u najboljem slučaju o napretku koji je jedva vidljiv, koji se meri puževskim koracima. Ilustracije radi, za tri poslednje godine, naša, inače loša ocena na, verovatno najrespektabilnijem, indeksu percepcije korupcije koji objavljuje globalna antikorupcijska mreža „Transparency International“ od 3.4 na skali od 1 do 10, popravljena je za samo 0.1. Moramo stvari da menjamo na bolje mnogo brže i to svakako nije samo zadatak Agencije za borbu protiv korupcije.

Marija Dukić

broj 63, februar 2010.

Južnoafrička republika, domaćin FIFA-e 2010. i zemlja sa visokim potencijalom privrednog rasta, održala je prošlog meseca svoju prezentaciju na Zagrebačkom Velesajmu. Predstavnici njene ambasade bili su raspoloženi da sa nama podele anegdote o pripremi fudbalskog kupa ali i planove o ekonomskoj saradnji sa balkanskim zemljama.

Južnoafrička republika je najrazvijenija država takozvanog crnog kontinenta. Područje koje je ljudska vrsta najranije naselila, danas je multietnička država, koja prema poslednjem popisu okuplja 79% crnaca (Zulu, Xhosa, Sepedi, Setswana i td), 9,6% belaca, sa manjim procentom hindu – azijskog stanovništva. Sa takvom mešovitošću, zemlja je uspela da se izbori za demokratiju i jednako pravo glasa svih rasa tek devedesetih. Danas, čini se, Južna Afrika o kojoj smo govorili kao o zemlji sa visokim stopama ubistava i drugog nasilja i problemom masovnog širenja virusa HIV-a, ojačava svoju ekonomiju, te osim što je najrazvijenija na kontinentu, postoje prognoze da će uskoro biti među najrazvijenijima na planeti.

Ona je trenutno poznata kao najveći svetski proizvođač zlata i platine, a veoma veliki igrač i na svetskom tržištu dijamanata. Pored bogatstva u rudama, Južnoafrička Republika se uzda u razvoj industrije, za sada je svetski lider u proizvodnji železničkih alata i sintetičkih goriva.

Uprkos stabilnom razvoju, posle 17 godina konstantnog napretka, globalna finansijska kriza prekinula je miran period ekonomskog razvoja Južne Afrike (u daljem tekstu JA). Iako JA nije pogođena krizom kao mnoge razvijene zemlje, u prvoj polovini ove godine pola miliona (od 17 miliona) radno sposobnih ljudi ostalo je bez posla, što znači da svaki četvrti potencijalni radnik ove države ne radi. Osim toga, školovani kadar najčešće napušta zemlju, po procenama njihovog Zavoda za statistiku između milion i milion i šesto hiljada obrazovanih akademaca i upravljača napustilo je zemlju od 1994. godine.

Uprkos ovim gubicima, svetski ekonomisti poručuju da će južnoafrička ekonomija opasti za 1-1,5% ove godine, ali već u narednoj predviđaju rast. Svoj doprinos tome daće svakako i Svetski kup u fudbalu, za koji su mnogi 2004. godine, kada je Južnoj Africi dodeljena organizacija ovog događaja smatrali da će biti najveći finansijski fijasko, a ispostavilo se da ovaj kup pretenduje da postane najisplativiji od svih do sada, zahvaljujući dobroj prodaji prava prenosa. Ovaj događaj, ali i poslovni vodič za investitore, predstavljeni su posetiocima Zagrebačkog Velesajma, gde smo sa ljubaznim predstavnicima ambasade razgovarali koliko o ekonomiji i FIFA kupu, toliko i o specifičnostima Južne Afrike, poput one da se južnoafrički navijači raduju i posle poraza svog tima, tako da policiji nije poznato navijačko huliganstvo kakvo mi (sve češće) praktikujemo. Zato su angažovali policajce iz Evrope, da regulišu varvarsko ponašanje na koje Južnoafrikanci nisu navikli. Ispred južnoafričke ambasade u Mađarskoj, Ndivhuho Stanley Netshimboni govori za BiF o interesu investitora sa Balkana za ovu afričku državu:

Već neko vreme Južnoafrička ambasada izlaže na Zagrebačkom Velesajmu, a ove godine naša prezentacija se, između ostalog, bavi i promocijom 2010 FIFA Svetskog kupa. Trudimo se da pružimo informacije o gradovima domaćinima, turističkim ponudama ali i mogućnosti investiranja u JA. Region istočne Evrope je od krucijalne važnosti za Južnu Afriku, i mislimo da bi saradnja u ovoj oblasti bila od obostrane koristi na polju nauke i tehnologije, ali i od velikog potencijala za afričke zemlje koje su u razvoju.
Prilazak nekoliko zemalja iz centralne Evrope Evropskoj uniji doprinosi južnoafričkoj strategiji razvoja i ojačava njene veze sa ovim zemljama. Južna Afrika i EU imaju ugovor o strateškom partnerstvu o Razvoju i saradnji u trgovini (Trade Development and Cooperation Agreement, TDCA), a prilazak balkanskih država evropskom savezu zemalja bi nama uvećalo mogućnosti za saradnju.

Bif: U kojoj meri Južna Afrika oseća posledice globalne finansijske krize, s obzirom na činjenicu da je vaš finansijski sektor drugačije organizovan od onih u razvijenim zemljama?

Ndivhuho Netshimboni: Aktuelna kriza je dostigla najveće razmere od svih ekonomskih negativnih preokreta u proteklih 60 godina. Ipak, južnoafričke banke su prilično solidno kapitalizovane i stabilne, te su dobro zaštićene od direktnih posledica krize. Naše banke su izbegle najgore od opšte kreditne krize, delom i zbog kontrole razmene, koja redukuje izloženost spoljnim pritiscima i konzervativnom pristupu pozajmljivanju novca.
Kriza je pogodila sve segmente privrede, uključujući proizvodnju i rudarstvo, i uvela ekonomiju u prvu recesiju u poslednjih 17 godina. Dve centralne banke reagovale su u decembru smanjenjem repo stopa na 8,5 odsto da bi podstakle rast i omogućile vladama i njihovim institucijama da u sledeće tri godine ulože 787R u infrastrukturu. Monetarno relaksiranje koje je tokom prošle nedelje preduzela South African Reserve Bank daljim smanjivanjem kamatnih stopa za dodatnih 50 bazičnih poena trebalo bi da podrži oporavak domaće ekonomije u drugoj polovini ove godine.

Bif: Kako je organizovan vaš bankarski sistem?

N. Netshimboni: To je veoma stabilan sistem, koji nudi širok spektar usluga individualnim i korporativnim klijentima, od finansijske trgovine, preko spoljne razmene, ofšor bankarstva i trast menadžmenta. Finansijski sektor je smešten u provinciji Gauteng, i učestvuje u BDP-u sa približno 30%. Poslovnice i bankomati su rasprostranjeni širom zemlje. Imamo 55 banaka kontrolisanih od strane države, 12 u stranom vlasništvu i 5 mešovitih. Preko instituta akvizicije i merdžovanja vodeće svetske institucije imaju svoj interes i udeo u lokalnom finansijskom sektoru. Tako je Barclays Bank 2005. godine postala vodeći akcionar u ABSA-i, glavnoj južnoafričkoj banci.

Bankarska regulativa je usklađena sa međunarodnim normama, a Banka rezervi nadgleda pružanje bankarskih usluga industriji dok Asocijacija banaka Južne Afrike dela kao reprezentativno telo za industriju. Odbor za pružanje finansijskih usluga (The Financial Services Board) nadgleda poslovanje u nebankarskom finansijskom sektoru. Glavni igrači svakako su ABSA, Prva nacionalna banka, Standard banka i Nedbank.

Bif: U priručniku koji ste izložili na Velesajmu stoje prognoze da će JA za nekih deset godina biti jedna od najrazvijenijih ekonomija na svetu…

N. Netshimboni: Južna Afrika je trenutno jedno od tržišta u razvoju koje mnogo obećava i nudi “Zemljama Prvog sveta” specifičnu ekonomsku infrastrukturu. JA ima onu makroekenomsku stabilnost koja omogućava izdatke za socijalne institucije i redukuje troškove i rizik investitora. Troškovi poslovanja u Južnoj Africi u odnosu na ostala tržišta u razvoju su veoma povoljni. Izveštaj Svetske banke o poslovanju iz 2007. godine rangirao je JA među sam vrh 30 zemalja povoljnih za poslovanje. Južna Afrika je član G20, jedini iz Afrike, što je samo po sebi još jedno od priznanja da smo među jačim ekonomijama sveta.
Odeljenje za trgovinu i industriju identifikovalo je nekoliko privrednih oblasti sa najvećim potencijalima rasta i investicija. To su prerada agrikulturnih dobara, autoindustrija, bankarski sektor i sektor finansijskih usluga, proizvodnja hrane, informatičke i komunikacione tehnologije, naravno rudarstvo, ali i turizam i tekstilna industrija. Naša mala, srednja i mikro preduzeća privlače veliku pažnju investitora, bilo da su privatna, inicirana od strane države ili u vlasništvu fondova.

Bif: Kakva su vaša očekivanja od poslovanja na ovim prostorima, i šta po tom pitanju pokazuju dosadašnja iskustva?

N. Netshimboni: Nivo bilateralne trgovine sa Hrvatskom je bio mali, dok pre nekoliko godina nismo uočili bitne promene po ovom pitanju. Južnoafričko – hrvatska trgovinska razmena između 2003. i 2006. godine porasla je sa 18.5 miliona evra na 67.5 miliona. To je povećanje za oko 263%! Izvoz koji je pre šest godina iznosio 16.4 miliona evra, prošle godine je dostigao brojku od 20.3 miliona. U ovom slučaju je Hrvatska u povoljnijem položaju, brže raste stopa uvoza iz nje, nego izvoza u Hrvatsku.

Od trgovinske razmene najčešće su sredstva trgovine fabrički proizvodi, kao i kameni ugalj, limun, čelik, granit, razne vrste građevinskog kamena, automobilski motori, vina, oprema za laboratorije, mastilo itd.

Nadamo se da će ulazak Hrvatske u EU u narednoj godini podstaći još veću stopu trgovine između naše dve zemlje, zato što će tada i Hrvatska uživati pogodnosti TDCA ugovora.

Bif: I, da ne preskočimo ono što mnoge čitaoce zanima, takozvanu “najvažniju sporednu stvar na svetu”, šta nam možete reći o organizaciji FIFA-e 2010?

N. Netshimboni: To što smo domaćini prestižnog svetskog fudbalskog kupa pomoći će nam da ubrzamo privredni rast i da postignemo golove u utakmici razvoja. Predviđen mogući rast za naredne dve godine je 6%.

JA će do 2010. godine imati savremene sportske terene, dobro organizovan javni prevoz i telekomunikacionu infrastrukturu. Državna direktna investicija je 25,4 milijardi randa (tj dolara) a samo je deo troškova (od 600 milijardi) uloženih u nacionalni četvorogodišnji plan. Od toga je glavni deo troškova otpao na izgradnju i doterivanje stadiona, usavršavanje sistema prevoza, telekomunikacija ali i sigurnosti i bezbednosti, treninge volontera, razvoj kulture i sl.

Marija Dukić

broj 60, oktobar 2009.

Nedavno objavljena knjiga „Kaldrma i asfalt“ na veoma originalan način predstavlja neke od problema urbanizacije Beograda, koji se i dalje (ne)rešavaju na isti način kao nekada. Autorka ovog dela, dr Dubravka Stojanović je docent na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, a u svojoj karijeri bavila se istorijom ideja, političkih stranaka, modernizacijom, istorijom žena, analizom udžbenika istorije… U razgovoru sa njom razjasnili smo neke nedoumice o patriotizmu, istorijskom razvoju građanske svesti ali se i nasmejali primerima neefiksnosti naših političara, koji, kako i sami znamo, sastanče da bi utvrdili datum narednih sastanaka.

BiF: Sa kakvim profesionalnim problemima se susreće istoričar koji istražuje malo dublje od „zvanične“ istorije?

Dubravka Stojanović: Kao istoričar uvek imate probleme. Ja se sećam nekih kolega koji su tvrdili da se podrazumeva da ako se bavite 19. i 20. vekom uvek imate poteškoće, jer dovodite u pitanje stvari koje su važne za ono što se zove nacionalni identitet. Kod nas istorija i dalje nije dovoljno nauka, ona je disciplina koja po mišljenju svojih tvoraca treba da nas uči nacionalnom identitetu, patriotizmu i td. To je daleko od nauke, koja pre svega treba da uči o kritičkom mišljenju, o tome da je sve podložno preispitivanju. Doba koje ja proučavam je vreme u kom su se dešavale najveće zloupotrebe, koje su uvek iz političkih razloga bile potrebne, i zato naše kolege uvek govore: „Blago ovima na srednjem veku, njih niko ne dira“. Međutim, to nije tačno, i oni prolaze kroz velike sukobe sa kolegama, jer npr ako treba da dokažete da su na manastirima iz srednjeg veka jači zapadni nego istočni uticaji vi već imate problem. Ponavljam, greška je u tome što istorija ovde još uvek nije prepoznata kao ozbiljna kritička nauka, već ima jednu romantičarsku dimenziju.

BiF: Kao takva, da li je istorija koja se predaje u školama funkcionalna?

D. Stojanović: Na tom problemu radim još od ’93. godine, bez uspeha. Sve zemlje u Evropi teže napuštanju modela istorije u kom se uče podaci od Paleolita do Tita, jer je suludo sve to učiti napamet. Danas se znanje stiče na određenim istorijskim primerima i akcenat je na razvijanju kritičkog mišljenja, jer u tom pogledu je istorija učiteljica života. Za ilustraciju ove tvrdnje uzimo danski primer – tamo nastavnik istorije ima pravo da izabere jedan jedini događaj i da na njemu radi čitave godine. Poznavala sam čoveka koji je cele godine svojim učenicima predavao rat u Jugoslaviji. On je đacima pričao o situaciji u pojedinačnim ex Yu državama, o vrstama konflikta, o tadašnjoj ekonomiji… Dakle, taj čovek je rat u bivšoj Jugoslaviji raščlanio na detalje i pokušavao svoje đake da nauči da misle o njegovim uzrocima. E, to je smisao modernog obrazovanja – steći veštine, a ne samo memorisati. Jer, memorisati je bilo smešno već od početka 20. veka, a posebno je danas, sa postojanjem interneta. U tom smislu funkcija našeg obrazovanja je potpuno prevaziđena.

BiF: Iz vaše knjige se može takođe na pojedinim primerima analizirati ponašanje naše politilke elite. Koliko je bilo teško naći podatke za nju?

D. Stojanović: Kako su naše arhive uništene u ratovima, deo građe za knjigu našla sam na neočekivanom mestu, u Narodnoj biblioteci. U njoj je sačuvano mnogo brošura i raznih knjižica, što o vodovodu, što o kanalizaciji, pa čak i fantastična statistika koju je Narodna biblioteka radila od kraja 19. veka – o svom članstvu, njihovim zanimanjima, kao i statističku analizu reversa, iz koje se vidi po strukama ko šta čita, koliko često godišnje….

BiF: U jednom delu knjige objašnjavate kako je vođena propaganda protiv struje, kako se pričalo se da će ljudi oslepeti kada uključe svetlo. Da li vam se čini da ni danas ne postoji dovoljno razvijeno civilno društvo koje ne bi “nasedalo” na ovakvu propagandu?

D. Stojanović: Stvar je u tome što ono nikad nije imalo dovoljno vremena da se razvije. U jednom poglavlju knjige radi se baš o institucijama civilnog društva. Tih institucija je ovde bilo od vremena kad su one nastale i u Evropi, počev od udruženja građana, preko političkih stranaka do izvanredno bogate štampe. Dakle, nije problem u tome što nije bilo institucija, već u nedovoljno zrelom civilnom društvu koje bi institucije iskoristilo da pritisne državu i privoli je na promene. Evo juče sam gledala proteste u Rimu gde su građani napravili ogromne demonstracije jer su prebijeni emigranti u nekim delovima grada. To je nešto što se ovde ne dešava. To, da društvo staje u odbranu svojih ugroženih članova. Za te civilne vrline mi još nismo zreli, ali nije do ljudi, jer one zahtevaju periode mirne demokratije, mirnih smena vlasti, bogatije društvo… Ali nama sada, u ovom trenutku kad se opet pitamo da li ćemo u Evropu, treba jako civilno društvo.

BiF: Ovih dana, kada pominjemo Evropu često se kao kontra argument iznose patriotizam i sintagma „nacionalni identitet“. Da li nas to koči samo danas, ili smo se od modernizacije branili kroz istoriju?

D. Stojanović: Nacionalizam je jedna od mantri koje se koriste da se ne bi krenulo u proces ozbiljnih promena. Koreni toga su duboki, ali posle ove knjige imam više elemenata da elitu smatram odgovornom što naše društvo neprestano drži zapretenim u mitovima nacionalizma.

I zaista, naš veliki problem su pokušaji u poslednja dva veka da napravimo nacionalnu državu na etnički izmešanom prostoru. To nije samo srpski problem, već svih nacija na Balkanu – prostor i međunarodni interesi nam u ovom slučaju ne idu na ruku. Neki su od ove ideje digli ruke. Bugarska istoričarka Marija Todorova mi je jednom prilikom rekla da je dok je predavala u Bugarskoj svaku školsku godinu počinjala rečenicom „Bugarska je imala ogromnu sreću što je izgubila sve ratove“. Oni jesu igubili sve ratove i u jednom trenutku su – doduše prekasno, ali pre nas – shvatili da od tog posla nema ništa. Nama je sticajem nekih okolnosti ratovanje bolje išlo, tako da smo nastavili iz pokušaja u pokušaj da tu nacionalnu državu napravimo, što u principu nije moguće ostvariti do kraja. U međuvremenu, to je postala fiks ideja nacionalnih političkih elita i sve one su uvek govorile: „Čekajte sad sa tom železnicom, čekajte sa tim putem, ma nemojte sada kanalizaciju, nemojte sada most… čekajte da napravimo državu pa ćemo onda da gradimo“. Ovo kočenje modernizacije je samo zakonita posledica opsesije širenjem nacionalne države. I ne možete da ulažete u infrastrukturu i razvoj ako se stalno spremate za neki novi rat u kom će se rešiti situacija, koja je u suštini nerešiva. Mi se i dan danas nalazimo u ovom začaranom krugu.

BiF: Da li je nacija sa takvim mentalitetom istorijski sazrela za demokratiju?

D. Stojanović: Priča o tome je malo dublja. Ovde su vrlo rano, u 15. veku, prevođeni najbolji zapadni pisci, knjige o pravima žena su na našim prostorima postojale jedan vek pre nego što su žene stekle svoja prva prava (1945.). Stvari su se u Srbiji radile obrnutim redom. Mnogo je primera u knjizi „Asfalt i kldrma“ koji donekle pojašnjavaju situaciju. Jedan od meni najdražih je sa kanalizacijom, za koju je bilo potrebno da prođe 35 godina od trenutka kada je doneta konsenzusna odluka da je kanalizacija neophodna, do trenutka kada je ona urađena. Svašta je rađeno tih 35 godina. Na najneverovatnije načine su ti procesi zaustavljani, vraćani na početak, gubili su se planovi, propadali su konkursi.. I na samom kraju, posle svega toga, neko je rekao da plan nije uzeo u obzir činjenicu da je Beograd na brdovitom terenu. Dakle, nije prvo napravljeno snimanje terena, pa zatim otvoren konkurs za projekte, već su shvatili da je grad brdovit tek na kraju procesa! Mnoge stvari u našoj zemlji podsećaju na ovaj primer. Za ovakve propuste možemo kriviti nedostatak civilnog društva, jer ono je korektiv demokratije. Činjenica je da ako dve vlasti u Beogradu nisu napravile kanalizaciju, zadatak društva bi bio da skloni takvu vlast na izborima i da napravi situaciju u kojoj bi joj mnogo vremena trebalo da se povrati na političku scenu. Tako se uči odgovornosti. Jer, odgovornost nije neka ideologija, ona se bolno uči, i tome vas uči vaše društvo koje vas vrati na početak ako niste uradili zadatak. Međutim, u poslednje vreme nismo primetili da je neko platio cenu svojih grešaka, nismo videli da je neko na ovim izborima snosio posledice za to što je Srbija išla suviše sporo.

BiF: Dakle, problem je delimično i u civilnom društvu?

D. Stojanović: Da. Iz mnogih istorijskih razloga naše civilno društvo nije dovoljno jako, ali ja ovom knjigom želim da pokažem da je to zadatak koji je pred nama, da na tome mora da se radi, da kroz sistem školovanja mora da se stvara jedno zrelo evropsko društvo. To podrazumeva konkretnu državnu politiku po pitanju obrazovanja, podrazumeva da država mora da ga odredi kao svoj prioritet. Da su počeli da ulažu u školstvo 2000-te, mi bismo već sada imali generaciju punoletnih svesnih građana. Ali mi to još nismo ni počeli. Možda se čini da preuveličavam ovu problematiku, ali daću vam primer koji govori o tome kako određivanje prioriteta unapređuje jednu zemlju. Naime, Srbija je početkom 20. veka u ekonomskom i društvenom smislu bila veoma slična Danskoj, posebno u društvenoj strukturi u kojoj je preko 90 odsto stanovništva činilo seljaštvo, po izvozu koji su takođe u istom procentu činili poljoprivredni proizvodi, pa čak i po stepenu nepismenosti… I onda je Danska, za razliku od Srbije, postavila sebi pitanje kuda dalje, i oni su došli do nekoliko zaključaka – da hoće da ostanu poljoprivredna zemlja ali da će taj sektor maksimalno razviti, i da treba ulagati u obrazovanje, na koje su davali veliki deo budžeta. I Danska je danas ono što jeste, a i Srbija nažalost ono što jeste.

BiF: Koliko je u razvoju građanskog društva bitno istorijsko nasleđe, odnosno mitologija društva?

D. Stojanović: Antropolozi koji se bave tom temom pokazuju da su mitovi neophodni za funkcionisanje društva. Svako društvo, pa i najracionalnije, ima svoje mitove. Tako i američko ima mitove, počev od predsednika, preko hiimne, do zastave. Francuska mitologija je takođe bogata, od Jovanke Orleanke do Francuske revolucije. To iracionalno mišljenje predstavlja neku vrstu ventila narodu. Ali glavno pitanje je koliko ti mitovi utiču na dnevni život, na političke odluke. Slabije razvijena i siromašnija društva veći prostor daju mitovima. Elite zloupotrebljavaju te mitove, one vladaju pomoću njih. Na primer, oni vam mogu reći: “Pa što sad tražite veće plate ili penzije, u najtežim trenucima kad treba da rešavamo problem sa Kosovom“. Tako se vlada.

S druge strane imate građansko društvo koje nije dovoljno obrazovano i zrelo u građanskom smislu, i ono lakše te mitove prihvata, te postoje ona uvražena shvatanja da smo mi sazidali kuću na sred puta, da sve sile hoće da pređu preko nas i sl. Takvi mitovi nas sprečavaju da se promenimo, jer onda sve izgleda kao neka velika sudbina a mi mali ljudi koji su se našli na njenom nezgodnom putu. To je način da se oslobodite lične odgovornosti, da kažete da vi tu ništa ne možete. On odgovara svima, i vlastima i društvu, i oni se nalaze na negde na sredini, u toj liniji manjeg otpora.

BiF: U osvrtu na ključne preduslove za demokratiju, nameće se pitanje koliko smo mi kao narod tolerantni?

D. Stojanović: U našoj zemlji su kroz istoriju postojali periodi obračuna sa političkim manjinama, gde su se palile kuće, proganjali i ubijali pojedinci, pa i porodice. Pogledajte samo koliko je naših vladara prirodnom smrću umrlo na vlasti, samo Miloš Obrenović i Josip Broz, svi ostali su ili proterani ili ubijeni. To je jedan od razloga nepostojanja civilnih vrlina.

Osim toga, neka moja istraživanja političke istorije pokazala su netoleranciju prema političkim manjinama u Srbiji. Do 1912. godine Srbija je, sa izuzetkom Roma i veoma malo Jevreja, bila etnički i verski homogena zemlja. Dakle, tu ne možemo govoriti o iskustvu života sa drugima. Netolerancija prema drugima, a naročito prema slabijima, je posledica nerazvijenog građanskog društva koje ne štiti slabije. Posle 1912. godine, kada se teritorija Srbije uvećala, i kada su počeli da ulaze drugi, na prvom mestu Albanci, Turci i Makedonci, Srbija se na isti način ponašala. Po mom mišljenju slično se desilo i sa bivšom Jugoslavijom, jer veliki deo srpske elite nije razumeo tu državu. Ne kažem ni da su je drugi razumeli, dolazeći iz Austrougarske i opterećeni drugom vrstom problema, ali ono što mene zanima je srpska strana. Koren raspada te zajednice je u nedovoljnom razumevanju drugog, i neuvažavanju činjenice da je taj drugi legitiman. A ovde se i dalje smatra da bi bilo bolje da drugih i nema. Takođe, vrlo često možete da čujete žalopojke da mi Srbi nismo jedinstveni, a ta jedinstvenost o kojoj se govori je suština svakog totalitarnog društva. Demokratsko društvo je podeljeno društvo, ali podeljeno na taj način da se populacija međusobno poštuje.

BiF: Znajući sve ovo, da li možete da tvrdite da je za vas istorija bila učiteljica života?

D. Stojanović: Dok sam još studirala, neko mi je rekao: „Lako je nama istoričarima, mi imamo 2000 godina ličnog iskustva“. Zaista je tako. Ovo saznanje vas nekako smiri, jer znate da sve strašne stvari koje se vama i vašoj generaciji dešavaju, i nisu tako strašne. Postajete svesni toga da se neprilike, bar na ovim prostorima, dešavaju maltene svakoj generaciji. Ipak, ne mislim da se iz istorije može mnogo naučiti, kao što se ni iz sopstvenog iskustva ne uči dovoljno, ali ona vam pomaže da hladnije razmišljate, a sa takvim pristupom stvari možete da prepoznajete i procenjujete kuda se one kreću.

Marija Dukić

broj 44, jun 2008.