Propagandna mašinerija najjače ekonomije sveta, Amerike, izvela je još jednu uspešnu operaciju: širenje globalnog straha i panike usled „mogućeg bankrotstva“ ekonomskog sistema Ujka Sema. Analitičari i bankari širom Evrope ovu gungulu oko „totalnog američkog kraha“ vide malo drugačije – kao planirani udar na Kinu.
Na istorijskom zasedanju Svetskog ekonomskog foruma, održanom pre par meseci u Davosu, prvo je harvardski profesor ekonomije Jan Bremer šokirao prisutne rečenicom “da je došao kraj liberalnog kapitalizma“; da bi potom prisutni analitičari ukazali na celi niz činjenica koje potvrđuju „da je na sceni jačanje državnog a slabljenje tržišnog kapitalizma“.
Perjanica drzavnog kapitalizma je inače Kina.
Sukob pedsednika Obame i Kongresa nije ništa drugo nego sukob dva pristupa „u budućem razvoju ekonomije“. Obama, koji je pojačao stepen učešća države u regulativnim, intervenističkim, merama u spašavanju propalih banaka i Kongresa koji samo želi da se odgovornije vodi budžetske politike. O krahu američke privrede ili finansija međutim nema ni govora.
Poznavaoci globalnih prilika podsećaju da su Sjedinjene Američke Države sa 30% najveći finansijer Ujedinjenih Nacija, a da je telo/organizacija/ koja postoji u sklopu UN Svetska Banka. Dakle posredstvom ulaganja novca u Svetsku Banku, Amerika je zadužila 75% država sveta. Kada bi Amerika zaista morala da „pukne kao balon“ prvo što bi se uradilo je „pritiskanje dužnika“ da im vrate posuđene parice.
Sa druge strane, američke hartije od vrednosti (pogotovo državne obveznice) i dan danas važe kao najsigurnije u smislu dugoročnog ulaganja. Malo iskusniji finansijski eksperti će na to dodati i podatak „da američka administracija i Fed sistematski prodaju ‘američki dug’ ispumpavajući na taj način iz svetskih ekonomskih tokova ‘svež kapital’“. Na primer, osamdesetih godina 20 veka, meta za ovu „igranku“ je bio Japan, kada su bogataši (ali i država) kupovali ugledne i jake američke firme. (Tada je uveden zakon po kom stranac može da investira u američku ekonomiju ali ne može da bude vlasnik zemljšta na kojem se firma nalazi).
Nekada je „meta“ bio Japan, danas je Kina.
Podsećanja radi, kineski milijarderi su do sada uložili više od 1200 milijardi dolara i to u američke obveznice. I šta sada?
Američka administracija prvo je pokušala da natera raznim pritiscima Kineze da smanje vrednost Yuana. Suštinski cilj je bio smanjiti kineski izvoz, a formalni ubediti zvanični Peking kako se mora smanjiti „udeo države a povećcati upliv slobodnog tržišta“ (a kao dokaz demokratičnosti društvenog sistema).
Kada Ujka Semu to nije pošlo za rukom usledila je „igranka“ zvana „bankrot države“ (magla za neupucćene) kojom su de fakto Kinezi sada primorani da vode računa o maloj zelenoj novčanici zvanoj dolar (čija vrednost kontinuirano pada).
Sada, Kinezi kupuju širom sveta dolar, po bagatelnoj ceni, kako bi spasili vrednost svog Yuana i održali tempo ekonomskog razvoja.
Jeftini dolar povećava američki izvoz a „smanjuje“ kinesko „razvojno čudo“.
Poslednjih meseci se „iza zavesa“ zvaničnih konferencija po celom svetu, vode intenzivni dijalozi finansijskih eksperata da li kao rezervnu valutu sveta uvesti možda Euro ili kineski Yuan, umesto dolara.
Euro je svakako favorit ali nakon eksplozije dužničkih kriza (od Islanda do Grčke) drži na jako „klimavim nogama“. Kineski Yuan još uvek ne može da bude prava zamena za američki dolar, jer bi kineska vlada morala pre svega da odustane od jake i kontorlisane monetarne politike kojom određuje tokove kapitala i vrednost Yuana.
Na ovo valja dodati i osvrt profesora Feliksa Oberholcer – Gia, objavljen u „Magasinu“ dnevnika Tages Ancajger, koji podseća da je Kina „daleko iza Amerike kada se pogleda broj patenata i inovacija koje plasira godišnje“. Patenti, zaštita autorskih prava i uhodani mehanizmi „finansijskih“ akcija, sa globalnim posledicama, su snaga privrede i društva Ujka Sema.
I dok Kinezi širom sveta masovno kupuju sirovo zlato, stvarajući paniku na pojedinim berzama dotle Ujka Sem i dalje sistematski nastavlja da pritiska Švajcarsku „oko afere tajnih računa američkih građana u UBS Banci“ tražeći de fakto limitiranje najvažnije tekovine švajcarske privrede i finansija – tajnih bankarskih računa.
Nakon što je intenzivirana saradnja u domenu privrede i finansija između zvaničnog Berna i Pekinga, „igrankom zvanom bankrot Amerike“ indirektno je izvršen i udar na Švajcarsku. Rast vrednosti franka počeo je opasno da ugrožava Švajcarski izvoz i turizam. Neko bi rekao – švajcarski franak kao kolateralna šteta u ratu između dolara i yuana.
Sve drugo je PR made in USA.
Zoran Vitorović, Cirih
Đ.Đukić: Na unutrašnjem planu suočeni smo sa nekonzistentnošću i nekoherentnošću domaće politike koju dnevno očitavaju investitori. Između redova čitamo da će se nastaviti sa apresijacijom kursa dinara, čime centralna banka izlazi u susret građanima i kompanijama, i, na kratak rok, olakšavajući im teret otplate dugova. Što se investitora tiče, njihov legitimni interes je da špekulišu: prodaju evre, kupuju dinare, ulaze u državne hartije od vrednosti i čekaju da iz njih izađu kad procene da postoji politički ili ekonomski rizik. Ono što investitotre sada najviše brine to je da se, posle situacije sa Telekomom, država očigledno značajno dodatno zadužuje. Bombardovani sa nekoliko novih zajmova: 800 mil dolara kod Svetske banke, izdavanjem evro obveznica u vrednosti od milijarde dolara, promptnim zaduživanjem od sto miliona evra sa emisijom obveznica. Investitori u tome čitaju povećanje neizvesnosti da će država uspeti da održi deficit od 4.1% GDP. Prema podacima mininstastva finansija udeo javnog duga u GDP-u je 41% , ali mislim da bi donosioci odluka morali da uzmu u obzir onu Štiglicovu napomenu da je veliki deo GDP u formi usluga koje nemaju nikav uticaj na kapacitet razduživanja. Smatram da je sa stanovišta države bolje obustaviti zaduživanje dok se ne proceni kolike su mogućnosti za servisiranje tog duga. Časnije je ne biti u izvršnoj vlasti nego uvesti zemlju u situaciju da mora da za dve do tri godine uđe u restrukturiranje duga, kao krajem 80-tih. Ovo je tim pre aktuelno jer je na jugu Evrope situacija besperspektivna i veliko je pitanje koliko će naša izvozna privreda moći da izveze i naplati.
RRK ima za cilj da poveže sve donosioce odluka i da tokom vremena razvije nove mehanizme i konkretne procese kojima bi se na daleko brži i efikasniji način dobili odgovori i konkretna rešenja za neke buduže krize sa kojima se mozemo suočiti. Svet je postao međuzavisan, sve je isprepletano a okolnosti se vrtoglavom brzinom menjaju.“
R. Šabić: Proces reizbora otvorio je nekoliko pitanja koja su zahtevala angažman Poverenika, i to u vezi slobodnog pristupa informacijama, ali i zaštite podataka o ličnosti. Po prvom pitanju, stojim iza tvrdnje da i učesnicima u postupku i javnosti moraju biti izložene sve relevantne informacije o procesu. Što se tiče zaštite podataka o ličnosti, otvorena su delikatna pitanja koja ukazuju na problem o kome dugo pričam. Naime, među prvim informacijama o reizboru pisano je da su pri ovom procesu korišćeni podaci dobavljeni od BIA-e. To je rezultovalo određenim brojem žalbi koje su upućene na adresu Poverenika, i ja sam, zajedno sa Zaštitnikom građana, preduzeo mere u tom pogledu. Svi funkcioneri koji su imali učešća u reizboru demantovali su bilo kakvo učešće Bezbednosno–informativne agencije. Ja postupam po žalbama i osim razgovora sa akterima reizbora, sprovešću kontrolu izbornog materijala, mada ne verujem da ću išta otkriti, jer čak i da je bilo saradnje između BIA-e i Visokog saveta sudstva, teško da bi to ostalo dokumentovano. Međutim, otvoreno je jedno značajnije pitanje – pitanje uredbe koja uređuje poslove BIA-e, koji se inače uređuju zakonom, a koja bi (uredba) mogla poslužiti kao osnov za obradu podataka o ličnosti. Ovo je protivno Ustavu, jer po najvišem pravnom aktu zemlje samo zakoni mogu da uređuju pomenutu oblast. Dakle, da ne govorimo samo o BIA-i, bilo koji državni organ može se baviti obradom podataka samo na osnovu zakona, a ne podzakonskih akata.
Trenutno se državni pisari bave matematičkim računima – koliko bi pomenute “Ali Babine pećine Hindukusa” donele u proseku svakom građaninu ove ratom porušene i napaćene azijske države. Računice su šokirale javnost. Prema procenama, koje još uvek nisu potpune, čini se da bi svaki Afgan mogao uskoro da ima u proseku mesečno više od 34,482.76 američka dolara.
Ndivhuho Netshimboni: Aktuelna kriza je dostigla najveće razmere od svih ekonomskih negativnih preokreta u proteklih 60 godina. Ipak, južnoafričke banke su prilično solidno kapitalizovane i stabilne, te su dobro zaštićene od direktnih posledica krize. Naše banke su izbegle najgore od opšte kreditne krize, delom i zbog kontrole razmene, koja redukuje izloženost spoljnim pritiscima i konzervativnom pristupu pozajmljivanju novca. 
Dubravka Stojanović: Kao istoričar uvek imate probleme. Ja se sećam nekih kolega koji su tvrdili da se podrazumeva da ako se bavite 19. i 20. vekom uvek imate poteškoće, jer dovodite u pitanje stvari koje su važne za ono što se zove nacionalni identitet. Kod nas istorija i dalje nije dovoljno nauka, ona je disciplina koja po mišljenju svojih tvoraca treba da nas uči nacionalnom identitetu, patriotizmu i td. To je daleko od nauke, koja pre svega treba da uči o kritičkom mišljenju, o tome da je sve podložno preispitivanju. Doba koje ja proučavam je vreme u kom su se dešavale najveće zloupotrebe, koje su uvek iz političkih razloga bile potrebne, i zato naše kolege uvek govore: „Blago ovima na srednjem veku, njih niko ne dira“. Međutim, to nije tačno, i oni prolaze kroz velike sukobe sa kolegama, jer npr ako treba da dokažete da su na manastirima iz srednjeg veka jači zapadni nego istočni uticaji vi već imate problem. Ponavljam, greška je u tome što istorija ovde još uvek nije prepoznata kao ozbiljna kritička nauka, već ima jednu romantičarsku dimenziju. 
R. Veljanovski: Sigurno je da hoće, posebno zbog visokih kazni predviđenih novim zakonom. Ja sam bio glavni i odgovorni urednik velikog medija i nisam nikada imao platu u današnjoj vrednosti od 1000 evra. Nadam se da danas ima dobro plaćenih urednika, ali činjenica je da zaposleni u većini medija ne mogu da isplate ovako visoke kazne. To znači da će iste sankcije novinare i urednike primorati da odustanu od istraživačkog novinarstva, jer se ono ne može svrstati u istraživačko ako uvek saopštava činjenice dokazane na sudu. To bi pretvorilo novine u sudske hronike, a samo novinarstvo inače služi da čeprka po površini, da se daju indicije da negde ima kriminala, korupcije, sukoba interesa i sl. U slučaju „Kurir“ – Dinkić je gospodina ministra verovatno više zabolelo to što je ovaj medij otkrio koliku platu ima direktor aerodroma koga je na položaj namestila njegova stranka, nego to što ga je nacrtao kao Firera.