Intervjui

Južnoafrička republika, domaćin FIFA-e 2010. i zemlja sa visokim potencijalom privrednog rasta, održala je prošlog meseca svoju prezentaciju na Zagrebačkom Velesajmu. Predstavnici njene ambasade bili su raspoloženi da sa nama podele anegdote o pripremi fudbalskog kupa ali i planove o ekonomskoj saradnji sa balkanskim zemljama.

Južnoafrička republika je najrazvijenija država takozvanog crnog kontinenta. Područje koje je ljudska vrsta najranije naselila, danas je multietnička država, koja prema poslednjem popisu okuplja 79% crnaca (Zulu, Xhosa, Sepedi, Setswana i td), 9,6% belaca, sa manjim procentom hindu – azijskog stanovništva. Sa takvom mešovitošću, zemlja je uspela da se izbori za demokratiju i jednako pravo glasa svih rasa tek devedesetih. Danas, čini se, Južna Afrika o kojoj smo govorili kao o zemlji sa visokim stopama ubistava i drugog nasilja i problemom masovnog širenja virusa HIV-a, ojačava svoju ekonomiju, te osim što je najrazvijenija na kontinentu, postoje prognoze da će uskoro biti među najrazvijenijima na planeti.

Ona je trenutno poznata kao najveći svetski proizvođač zlata i platine, a veoma veliki igrač i na svetskom tržištu dijamanata. Pored bogatstva u rudama, Južnoafrička Republika se uzda u razvoj industrije, za sada je svetski lider u proizvodnji železničkih alata i sintetičkih goriva.

Uprkos stabilnom razvoju, posle 17 godina konstantnog napretka, globalna finansijska kriza prekinula je miran period ekonomskog razvoja Južne Afrike (u daljem tekstu JA). Iako JA nije pogođena krizom kao mnoge razvijene zemlje, u prvoj polovini ove godine pola miliona (od 17 miliona) radno sposobnih ljudi ostalo je bez posla, što znači da svaki četvrti potencijalni radnik ove države ne radi. Osim toga, školovani kadar najčešće napušta zemlju, po procenama njihovog Zavoda za statistiku između milion i milion i šesto hiljada obrazovanih akademaca i upravljača napustilo je zemlju od 1994. godine.

Uprkos ovim gubicima, svetski ekonomisti poručuju da će južnoafrička ekonomija opasti za 1-1,5% ove godine, ali već u narednoj predviđaju rast. Svoj doprinos tome daće svakako i Svetski kup u fudbalu, za koji su mnogi 2004. godine, kada je Južnoj Africi dodeljena organizacija ovog događaja smatrali da će biti najveći finansijski fijasko, a ispostavilo se da ovaj kup pretenduje da postane najisplativiji od svih do sada, zahvaljujući dobroj prodaji prava prenosa. Ovaj događaj, ali i poslovni vodič za investitore, predstavljeni su posetiocima Zagrebačkog Velesajma, gde smo sa ljubaznim predstavnicima ambasade razgovarali koliko o ekonomiji i FIFA kupu, toliko i o specifičnostima Južne Afrike, poput one da se južnoafrički navijači raduju i posle poraza svog tima, tako da policiji nije poznato navijačko huliganstvo kakvo mi (sve češće) praktikujemo. Zato su angažovali policajce iz Evrope, da regulišu varvarsko ponašanje na koje Južnoafrikanci nisu navikli. Ispred južnoafričke ambasade u Mađarskoj, Ndivhuho Stanley Netshimboni govori za BiF o interesu investitora sa Balkana za ovu afričku državu:

Već neko vreme Južnoafrička ambasada izlaže na Zagrebačkom Velesajmu, a ove godine naša prezentacija se, između ostalog, bavi i promocijom 2010 FIFA Svetskog kupa. Trudimo se da pružimo informacije o gradovima domaćinima, turističkim ponudama ali i mogućnosti investiranja u JA. Region istočne Evrope je od krucijalne važnosti za Južnu Afriku, i mislimo da bi saradnja u ovoj oblasti bila od obostrane koristi na polju nauke i tehnologije, ali i od velikog potencijala za afričke zemlje koje su u razvoju.
Prilazak nekoliko zemalja iz centralne Evrope Evropskoj uniji doprinosi južnoafričkoj strategiji razvoja i ojačava njene veze sa ovim zemljama. Južna Afrika i EU imaju ugovor o strateškom partnerstvu o Razvoju i saradnji u trgovini (Trade Development and Cooperation Agreement, TDCA), a prilazak balkanskih država evropskom savezu zemalja bi nama uvećalo mogućnosti za saradnju.

Bif: U kojoj meri Južna Afrika oseća posledice globalne finansijske krize, s obzirom na činjenicu da je vaš finansijski sektor drugačije organizovan od onih u razvijenim zemljama?

Ndivhuho Netshimboni: Aktuelna kriza je dostigla najveće razmere od svih ekonomskih negativnih preokreta u proteklih 60 godina. Ipak, južnoafričke banke su prilično solidno kapitalizovane i stabilne, te su dobro zaštićene od direktnih posledica krize. Naše banke su izbegle najgore od opšte kreditne krize, delom i zbog kontrole razmene, koja redukuje izloženost spoljnim pritiscima i konzervativnom pristupu pozajmljivanju novca.
Kriza je pogodila sve segmente privrede, uključujući proizvodnju i rudarstvo, i uvela ekonomiju u prvu recesiju u poslednjih 17 godina. Dve centralne banke reagovale su u decembru smanjenjem repo stopa na 8,5 odsto da bi podstakle rast i omogućile vladama i njihovim institucijama da u sledeće tri godine ulože 787R u infrastrukturu. Monetarno relaksiranje koje je tokom prošle nedelje preduzela South African Reserve Bank daljim smanjivanjem kamatnih stopa za dodatnih 50 bazičnih poena trebalo bi da podrži oporavak domaće ekonomije u drugoj polovini ove godine.

Bif: Kako je organizovan vaš bankarski sistem?

N. Netshimboni: To je veoma stabilan sistem, koji nudi širok spektar usluga individualnim i korporativnim klijentima, od finansijske trgovine, preko spoljne razmene, ofšor bankarstva i trast menadžmenta. Finansijski sektor je smešten u provinciji Gauteng, i učestvuje u BDP-u sa približno 30%. Poslovnice i bankomati su rasprostranjeni širom zemlje. Imamo 55 banaka kontrolisanih od strane države, 12 u stranom vlasništvu i 5 mešovitih. Preko instituta akvizicije i merdžovanja vodeće svetske institucije imaju svoj interes i udeo u lokalnom finansijskom sektoru. Tako je Barclays Bank 2005. godine postala vodeći akcionar u ABSA-i, glavnoj južnoafričkoj banci.

Bankarska regulativa je usklađena sa međunarodnim normama, a Banka rezervi nadgleda pružanje bankarskih usluga industriji dok Asocijacija banaka Južne Afrike dela kao reprezentativno telo za industriju. Odbor za pružanje finansijskih usluga (The Financial Services Board) nadgleda poslovanje u nebankarskom finansijskom sektoru. Glavni igrači svakako su ABSA, Prva nacionalna banka, Standard banka i Nedbank.

Bif: U priručniku koji ste izložili na Velesajmu stoje prognoze da će JA za nekih deset godina biti jedna od najrazvijenijih ekonomija na svetu…

N. Netshimboni: Južna Afrika je trenutno jedno od tržišta u razvoju koje mnogo obećava i nudi “Zemljama Prvog sveta” specifičnu ekonomsku infrastrukturu. JA ima onu makroekenomsku stabilnost koja omogućava izdatke za socijalne institucije i redukuje troškove i rizik investitora. Troškovi poslovanja u Južnoj Africi u odnosu na ostala tržišta u razvoju su veoma povoljni. Izveštaj Svetske banke o poslovanju iz 2007. godine rangirao je JA među sam vrh 30 zemalja povoljnih za poslovanje. Južna Afrika je član G20, jedini iz Afrike, što je samo po sebi još jedno od priznanja da smo među jačim ekonomijama sveta.
Odeljenje za trgovinu i industriju identifikovalo je nekoliko privrednih oblasti sa najvećim potencijalima rasta i investicija. To su prerada agrikulturnih dobara, autoindustrija, bankarski sektor i sektor finansijskih usluga, proizvodnja hrane, informatičke i komunikacione tehnologije, naravno rudarstvo, ali i turizam i tekstilna industrija. Naša mala, srednja i mikro preduzeća privlače veliku pažnju investitora, bilo da su privatna, inicirana od strane države ili u vlasništvu fondova.

Bif: Kakva su vaša očekivanja od poslovanja na ovim prostorima, i šta po tom pitanju pokazuju dosadašnja iskustva?

N. Netshimboni: Nivo bilateralne trgovine sa Hrvatskom je bio mali, dok pre nekoliko godina nismo uočili bitne promene po ovom pitanju. Južnoafričko – hrvatska trgovinska razmena između 2003. i 2006. godine porasla je sa 18.5 miliona evra na 67.5 miliona. To je povećanje za oko 263%! Izvoz koji je pre šest godina iznosio 16.4 miliona evra, prošle godine je dostigao brojku od 20.3 miliona. U ovom slučaju je Hrvatska u povoljnijem položaju, brže raste stopa uvoza iz nje, nego izvoza u Hrvatsku.

Od trgovinske razmene najčešće su sredstva trgovine fabrički proizvodi, kao i kameni ugalj, limun, čelik, granit, razne vrste građevinskog kamena, automobilski motori, vina, oprema za laboratorije, mastilo itd.

Nadamo se da će ulazak Hrvatske u EU u narednoj godini podstaći još veću stopu trgovine između naše dve zemlje, zato što će tada i Hrvatska uživati pogodnosti TDCA ugovora.

Bif: I, da ne preskočimo ono što mnoge čitaoce zanima, takozvanu “najvažniju sporednu stvar na svetu”, šta nam možete reći o organizaciji FIFA-e 2010?

N. Netshimboni: To što smo domaćini prestižnog svetskog fudbalskog kupa pomoći će nam da ubrzamo privredni rast i da postignemo golove u utakmici razvoja. Predviđen mogući rast za naredne dve godine je 6%.

JA će do 2010. godine imati savremene sportske terene, dobro organizovan javni prevoz i telekomunikacionu infrastrukturu. Državna direktna investicija je 25,4 milijardi randa (tj dolara) a samo je deo troškova (od 600 milijardi) uloženih u nacionalni četvorogodišnji plan. Od toga je glavni deo troškova otpao na izgradnju i doterivanje stadiona, usavršavanje sistema prevoza, telekomunikacija ali i sigurnosti i bezbednosti, treninge volontera, razvoj kulture i sl.

Marija Dukić

broj 60, oktobar 2009.

Nedavno objavljena knjiga „Kaldrma i asfalt“ na veoma originalan način predstavlja neke od problema urbanizacije Beograda, koji se i dalje (ne)rešavaju na isti način kao nekada. Autorka ovog dela, dr Dubravka Stojanović je docent na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, a u svojoj karijeri bavila se istorijom ideja, političkih stranaka, modernizacijom, istorijom žena, analizom udžbenika istorije… U razgovoru sa njom razjasnili smo neke nedoumice o patriotizmu, istorijskom razvoju građanske svesti ali se i nasmejali primerima neefiksnosti naših političara, koji, kako i sami znamo, sastanče da bi utvrdili datum narednih sastanaka.

BiF: Sa kakvim profesionalnim problemima se susreće istoričar koji istražuje malo dublje od „zvanične“ istorije?

Dubravka Stojanović: Kao istoričar uvek imate probleme. Ja se sećam nekih kolega koji su tvrdili da se podrazumeva da ako se bavite 19. i 20. vekom uvek imate poteškoće, jer dovodite u pitanje stvari koje su važne za ono što se zove nacionalni identitet. Kod nas istorija i dalje nije dovoljno nauka, ona je disciplina koja po mišljenju svojih tvoraca treba da nas uči nacionalnom identitetu, patriotizmu i td. To je daleko od nauke, koja pre svega treba da uči o kritičkom mišljenju, o tome da je sve podložno preispitivanju. Doba koje ja proučavam je vreme u kom su se dešavale najveće zloupotrebe, koje su uvek iz političkih razloga bile potrebne, i zato naše kolege uvek govore: „Blago ovima na srednjem veku, njih niko ne dira“. Međutim, to nije tačno, i oni prolaze kroz velike sukobe sa kolegama, jer npr ako treba da dokažete da su na manastirima iz srednjeg veka jači zapadni nego istočni uticaji vi već imate problem. Ponavljam, greška je u tome što istorija ovde još uvek nije prepoznata kao ozbiljna kritička nauka, već ima jednu romantičarsku dimenziju.

BiF: Kao takva, da li je istorija koja se predaje u školama funkcionalna?

D. Stojanović: Na tom problemu radim još od ’93. godine, bez uspeha. Sve zemlje u Evropi teže napuštanju modela istorije u kom se uče podaci od Paleolita do Tita, jer je suludo sve to učiti napamet. Danas se znanje stiče na određenim istorijskim primerima i akcenat je na razvijanju kritičkog mišljenja, jer u tom pogledu je istorija učiteljica života. Za ilustraciju ove tvrdnje uzimo danski primer – tamo nastavnik istorije ima pravo da izabere jedan jedini događaj i da na njemu radi čitave godine. Poznavala sam čoveka koji je cele godine svojim učenicima predavao rat u Jugoslaviji. On je đacima pričao o situaciji u pojedinačnim ex Yu državama, o vrstama konflikta, o tadašnjoj ekonomiji… Dakle, taj čovek je rat u bivšoj Jugoslaviji raščlanio na detalje i pokušavao svoje đake da nauči da misle o njegovim uzrocima. E, to je smisao modernog obrazovanja – steći veštine, a ne samo memorisati. Jer, memorisati je bilo smešno već od početka 20. veka, a posebno je danas, sa postojanjem interneta. U tom smislu funkcija našeg obrazovanja je potpuno prevaziđena.

BiF: Iz vaše knjige se može takođe na pojedinim primerima analizirati ponašanje naše politilke elite. Koliko je bilo teško naći podatke za nju?

D. Stojanović: Kako su naše arhive uništene u ratovima, deo građe za knjigu našla sam na neočekivanom mestu, u Narodnoj biblioteci. U njoj je sačuvano mnogo brošura i raznih knjižica, što o vodovodu, što o kanalizaciji, pa čak i fantastična statistika koju je Narodna biblioteka radila od kraja 19. veka – o svom članstvu, njihovim zanimanjima, kao i statističku analizu reversa, iz koje se vidi po strukama ko šta čita, koliko često godišnje….

BiF: U jednom delu knjige objašnjavate kako je vođena propaganda protiv struje, kako se pričalo se da će ljudi oslepeti kada uključe svetlo. Da li vam se čini da ni danas ne postoji dovoljno razvijeno civilno društvo koje ne bi “nasedalo” na ovakvu propagandu?

D. Stojanović: Stvar je u tome što ono nikad nije imalo dovoljno vremena da se razvije. U jednom poglavlju knjige radi se baš o institucijama civilnog društva. Tih institucija je ovde bilo od vremena kad su one nastale i u Evropi, počev od udruženja građana, preko političkih stranaka do izvanredno bogate štampe. Dakle, nije problem u tome što nije bilo institucija, već u nedovoljno zrelom civilnom društvu koje bi institucije iskoristilo da pritisne državu i privoli je na promene. Evo juče sam gledala proteste u Rimu gde su građani napravili ogromne demonstracije jer su prebijeni emigranti u nekim delovima grada. To je nešto što se ovde ne dešava. To, da društvo staje u odbranu svojih ugroženih članova. Za te civilne vrline mi još nismo zreli, ali nije do ljudi, jer one zahtevaju periode mirne demokratije, mirnih smena vlasti, bogatije društvo… Ali nama sada, u ovom trenutku kad se opet pitamo da li ćemo u Evropu, treba jako civilno društvo.

BiF: Ovih dana, kada pominjemo Evropu često se kao kontra argument iznose patriotizam i sintagma „nacionalni identitet“. Da li nas to koči samo danas, ili smo se od modernizacije branili kroz istoriju?

D. Stojanović: Nacionalizam je jedna od mantri koje se koriste da se ne bi krenulo u proces ozbiljnih promena. Koreni toga su duboki, ali posle ove knjige imam više elemenata da elitu smatram odgovornom što naše društvo neprestano drži zapretenim u mitovima nacionalizma.

I zaista, naš veliki problem su pokušaji u poslednja dva veka da napravimo nacionalnu državu na etnički izmešanom prostoru. To nije samo srpski problem, već svih nacija na Balkanu – prostor i međunarodni interesi nam u ovom slučaju ne idu na ruku. Neki su od ove ideje digli ruke. Bugarska istoričarka Marija Todorova mi je jednom prilikom rekla da je dok je predavala u Bugarskoj svaku školsku godinu počinjala rečenicom „Bugarska je imala ogromnu sreću što je izgubila sve ratove“. Oni jesu igubili sve ratove i u jednom trenutku su – doduše prekasno, ali pre nas – shvatili da od tog posla nema ništa. Nama je sticajem nekih okolnosti ratovanje bolje išlo, tako da smo nastavili iz pokušaja u pokušaj da tu nacionalnu državu napravimo, što u principu nije moguće ostvariti do kraja. U međuvremenu, to je postala fiks ideja nacionalnih političkih elita i sve one su uvek govorile: „Čekajte sad sa tom železnicom, čekajte sa tim putem, ma nemojte sada kanalizaciju, nemojte sada most… čekajte da napravimo državu pa ćemo onda da gradimo“. Ovo kočenje modernizacije je samo zakonita posledica opsesije širenjem nacionalne države. I ne možete da ulažete u infrastrukturu i razvoj ako se stalno spremate za neki novi rat u kom će se rešiti situacija, koja je u suštini nerešiva. Mi se i dan danas nalazimo u ovom začaranom krugu.

BiF: Da li je nacija sa takvim mentalitetom istorijski sazrela za demokratiju?

D. Stojanović: Priča o tome je malo dublja. Ovde su vrlo rano, u 15. veku, prevođeni najbolji zapadni pisci, knjige o pravima žena su na našim prostorima postojale jedan vek pre nego što su žene stekle svoja prva prava (1945.). Stvari su se u Srbiji radile obrnutim redom. Mnogo je primera u knjizi „Asfalt i kldrma“ koji donekle pojašnjavaju situaciju. Jedan od meni najdražih je sa kanalizacijom, za koju je bilo potrebno da prođe 35 godina od trenutka kada je doneta konsenzusna odluka da je kanalizacija neophodna, do trenutka kada je ona urađena. Svašta je rađeno tih 35 godina. Na najneverovatnije načine su ti procesi zaustavljani, vraćani na početak, gubili su se planovi, propadali su konkursi.. I na samom kraju, posle svega toga, neko je rekao da plan nije uzeo u obzir činjenicu da je Beograd na brdovitom terenu. Dakle, nije prvo napravljeno snimanje terena, pa zatim otvoren konkurs za projekte, već su shvatili da je grad brdovit tek na kraju procesa! Mnoge stvari u našoj zemlji podsećaju na ovaj primer. Za ovakve propuste možemo kriviti nedostatak civilnog društva, jer ono je korektiv demokratije. Činjenica je da ako dve vlasti u Beogradu nisu napravile kanalizaciju, zadatak društva bi bio da skloni takvu vlast na izborima i da napravi situaciju u kojoj bi joj mnogo vremena trebalo da se povrati na političku scenu. Tako se uči odgovornosti. Jer, odgovornost nije neka ideologija, ona se bolno uči, i tome vas uči vaše društvo koje vas vrati na početak ako niste uradili zadatak. Međutim, u poslednje vreme nismo primetili da je neko platio cenu svojih grešaka, nismo videli da je neko na ovim izborima snosio posledice za to što je Srbija išla suviše sporo.

BiF: Dakle, problem je delimično i u civilnom društvu?

D. Stojanović: Da. Iz mnogih istorijskih razloga naše civilno društvo nije dovoljno jako, ali ja ovom knjigom želim da pokažem da je to zadatak koji je pred nama, da na tome mora da se radi, da kroz sistem školovanja mora da se stvara jedno zrelo evropsko društvo. To podrazumeva konkretnu državnu politiku po pitanju obrazovanja, podrazumeva da država mora da ga odredi kao svoj prioritet. Da su počeli da ulažu u školstvo 2000-te, mi bismo već sada imali generaciju punoletnih svesnih građana. Ali mi to još nismo ni počeli. Možda se čini da preuveličavam ovu problematiku, ali daću vam primer koji govori o tome kako određivanje prioriteta unapređuje jednu zemlju. Naime, Srbija je početkom 20. veka u ekonomskom i društvenom smislu bila veoma slična Danskoj, posebno u društvenoj strukturi u kojoj je preko 90 odsto stanovništva činilo seljaštvo, po izvozu koji su takođe u istom procentu činili poljoprivredni proizvodi, pa čak i po stepenu nepismenosti… I onda je Danska, za razliku od Srbije, postavila sebi pitanje kuda dalje, i oni su došli do nekoliko zaključaka – da hoće da ostanu poljoprivredna zemlja ali da će taj sektor maksimalno razviti, i da treba ulagati u obrazovanje, na koje su davali veliki deo budžeta. I Danska je danas ono što jeste, a i Srbija nažalost ono što jeste.

BiF: Koliko je u razvoju građanskog društva bitno istorijsko nasleđe, odnosno mitologija društva?

D. Stojanović: Antropolozi koji se bave tom temom pokazuju da su mitovi neophodni za funkcionisanje društva. Svako društvo, pa i najracionalnije, ima svoje mitove. Tako i američko ima mitove, počev od predsednika, preko hiimne, do zastave. Francuska mitologija je takođe bogata, od Jovanke Orleanke do Francuske revolucije. To iracionalno mišljenje predstavlja neku vrstu ventila narodu. Ali glavno pitanje je koliko ti mitovi utiču na dnevni život, na političke odluke. Slabije razvijena i siromašnija društva veći prostor daju mitovima. Elite zloupotrebljavaju te mitove, one vladaju pomoću njih. Na primer, oni vam mogu reći: “Pa što sad tražite veće plate ili penzije, u najtežim trenucima kad treba da rešavamo problem sa Kosovom“. Tako se vlada.

S druge strane imate građansko društvo koje nije dovoljno obrazovano i zrelo u građanskom smislu, i ono lakše te mitove prihvata, te postoje ona uvražena shvatanja da smo mi sazidali kuću na sred puta, da sve sile hoće da pređu preko nas i sl. Takvi mitovi nas sprečavaju da se promenimo, jer onda sve izgleda kao neka velika sudbina a mi mali ljudi koji su se našli na njenom nezgodnom putu. To je način da se oslobodite lične odgovornosti, da kažete da vi tu ništa ne možete. On odgovara svima, i vlastima i društvu, i oni se nalaze na negde na sredini, u toj liniji manjeg otpora.

BiF: U osvrtu na ključne preduslove za demokratiju, nameće se pitanje koliko smo mi kao narod tolerantni?

D. Stojanović: U našoj zemlji su kroz istoriju postojali periodi obračuna sa političkim manjinama, gde su se palile kuće, proganjali i ubijali pojedinci, pa i porodice. Pogledajte samo koliko je naših vladara prirodnom smrću umrlo na vlasti, samo Miloš Obrenović i Josip Broz, svi ostali su ili proterani ili ubijeni. To je jedan od razloga nepostojanja civilnih vrlina.

Osim toga, neka moja istraživanja političke istorije pokazala su netoleranciju prema političkim manjinama u Srbiji. Do 1912. godine Srbija je, sa izuzetkom Roma i veoma malo Jevreja, bila etnički i verski homogena zemlja. Dakle, tu ne možemo govoriti o iskustvu života sa drugima. Netolerancija prema drugima, a naročito prema slabijima, je posledica nerazvijenog građanskog društva koje ne štiti slabije. Posle 1912. godine, kada se teritorija Srbije uvećala, i kada su počeli da ulaze drugi, na prvom mestu Albanci, Turci i Makedonci, Srbija se na isti način ponašala. Po mom mišljenju slično se desilo i sa bivšom Jugoslavijom, jer veliki deo srpske elite nije razumeo tu državu. Ne kažem ni da su je drugi razumeli, dolazeći iz Austrougarske i opterećeni drugom vrstom problema, ali ono što mene zanima je srpska strana. Koren raspada te zajednice je u nedovoljnom razumevanju drugog, i neuvažavanju činjenice da je taj drugi legitiman. A ovde se i dalje smatra da bi bilo bolje da drugih i nema. Takođe, vrlo često možete da čujete žalopojke da mi Srbi nismo jedinstveni, a ta jedinstvenost o kojoj se govori je suština svakog totalitarnog društva. Demokratsko društvo je podeljeno društvo, ali podeljeno na taj način da se populacija međusobno poštuje.

BiF: Znajući sve ovo, da li možete da tvrdite da je za vas istorija bila učiteljica života?

D. Stojanović: Dok sam još studirala, neko mi je rekao: „Lako je nama istoričarima, mi imamo 2000 godina ličnog iskustva“. Zaista je tako. Ovo saznanje vas nekako smiri, jer znate da sve strašne stvari koje se vama i vašoj generaciji dešavaju, i nisu tako strašne. Postajete svesni toga da se neprilike, bar na ovim prostorima, dešavaju maltene svakoj generaciji. Ipak, ne mislim da se iz istorije može mnogo naučiti, kao što se ni iz sopstvenog iskustva ne uči dovoljno, ali ona vam pomaže da hladnije razmišljate, a sa takvim pristupom stvari možete da prepoznajete i procenjujete kuda se one kreću.

Marija Dukić

broj 44, jun 2008.

U demokratskim društvima zadatak zakona je da štiti medije od države, a ne obrnuto. Kod nas je, međutim, nedavno usvojen izmenjen i dopunjen Zakon o javnom informisanju, po hitnom postupku, na nama svojstven komičan način, uz nemogućnost penzionerskog poslanika Nikole Krpića da na vreme pritisne taster za potvrdu i time umalo ugrozi tesnu većinu pri glasanju za ovaj Zakon.

U završnom činu zbrzanog donošenja zakona (kulminacija se odigravala tokom inače neradnog leta) oglasile su se nevladine organizacije, medijska udruženja i zaštitnik građana, svi složni u jednom – ovaj zakon je nedemokratski i protivustavan. Sa profesorom Radetom Veljanovskim (Fakultet političkih nauka), članom i osnivačem NUNS-a i učesnikom u dosadašnjim aktivnostima u oblasti medijskog zakonodavstva, analizirali smo ovaj zakon, ali i njegove moguće posledice:

Rade Veljanovski: Da nisu usvojeni ovi poslednji amandmani, postojala bi tri osnova za gašenje medija: neupisivanje u registar, 90 dana nesolventnog poslovanja i obustavljanje delatnosti usled promene vlasnika. Sada imamo samo jedan osnov, ali i on je dovoljan da ugrozi nezavisno novinarstvo, jer postoje razlozi zbog kojih medij može biti ispisan iz Registra javnih glasila.

Elektronski i štampani mediji inače nemaju isti način osnivanja. Naime, elektronski imaju sistem dozvola, koje se mogu izgubiti ako se radi suprotno zakonu. Ali štampani mediji su u demokratskim državama potpuno deregulisani, i za njihovo osnivanje ne treba da postoji uslov.

S druge strane, kod nas je već napisan predlog zakona koji reguliše medijsku koncentraciju, u kome se preciziraju način i razlozi upisa u Regisar. Iako je na njemu rađeno godinu i po dana, on je ovim novim Zakonom potpuno dezavuisan. Sećam se da su mu se tada protivili krupni mediji, koji nisu želeli da se znaju njihovi vlasnici, a zanimljivo je da su predstavnici istih krupnih medija bili selektivno konsultovani za donošenje ovog novog zakona. Radi se pre svega o „Blicu“ i „Večernjim Novostima“, kojima, čini mi se, odgovara da sa medijskog tržišta nestanu neki sitniji igrači. Zato govorim da ova intervencija uopšte nije benigna, da su zvanična opravdanja samo vrh ledenog brega.

Bif: Da li je strah od gašenja medija jedina pretnja njihovom radu, ili će i sami novinari osetiti pritisak autocenzure?

R. Veljanovski: Sigurno je da hoće, posebno zbog visokih kazni predviđenih novim zakonom. Ja sam bio glavni i odgovorni urednik velikog medija i nisam nikada imao platu u današnjoj vrednosti od 1000 evra. Nadam se da danas ima dobro plaćenih urednika, ali činjenica je da zaposleni u većini medija ne mogu da isplate ovako visoke kazne. To znači da će iste sankcije novinare i urednike primorati da odustanu od istraživačkog novinarstva, jer se ono ne može svrstati u istraživačko ako uvek saopštava činjenice dokazane na sudu. To bi pretvorilo novine u sudske hronike, a samo novinarstvo inače služi da čeprka po površini, da se daju indicije da negde ima kriminala, korupcije, sukoba interesa i sl. U slučaju „Kurir“ – Dinkić je gospodina ministra verovatno više zabolelo to što je ovaj medij otkrio koliku platu ima direktor aerodroma koga je na položaj namestila njegova stranka, nego to što ga je nacrtao kao Firera.

Mediji imaju prava na karikature i kritike, no ovde je prevagnuo sistem raspodele vlasti u kom partija dobije celo jedno ministarstvo, i tu ne možemo očekivati da će neko makar pokušati da se suprotstavi lošim odlukama.

Bif: Zanimljiva je potreba za hitnošću pri donošenju ovog zakona, usred ekonomske krize i mnogo hitnijih pitanja koja muče ovu državu. Šta se krije iza toga?

R. Veljanovski: Po zakonima kojima se određuje hitan postupak donošenja zakona, u proceduru hitnog postupka zakoni se stavljaju samo ako postoji opasnost po rušenje društvenog poretka ili opasnost za ljudske živote, poput ekoloških katastrofa. Ovog puta to nije bio slučaj. Obrazloženje zakonodavaca bilo je „uvođenje reda u medijsku sferu“, kažnjavanje za kršenje prava maloletnika, prezumpcije nevinosti i slično. Izgleda da se zaboravlja da Zakon o javnom informisanju iz 2003. godine sadrži sve te odredbe, kao i sankcije za date prekršaje. Novčane kazne tada propisane nisu bile male, u skladu sa primanjima novinara u ovoj zemlji. Argument predlagača novog zakona da se kazne koje je predviđao prethodni nisu mogle naplatiti ne stoji, jer, ako niste mogli naplatiti manje kazne, kako ćete 20 puta veće? Izgleda da krajnja namera nije bila da se „uvede red“, a javnost zna koji je trenutak bio preloman da se pokrene inicijativa za promenu Zakona, kada je jedan ministar bio lično uvređen pisanjem medija, čiji način izveštavanja ni pod kojim uslovima ne želim da branim. Sada, iako su izbačene stavke o limitu za osnivanje medija od 50.000 evra i osnove za gašenje medija zbog blokade računa od tri meseca, ostavljena je sporna odredba da neupisivanje medija u Registar javnih glasila može da dovede do njegovog gašenja. Ona je suprotna Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, tački 10, koja se ovih dana pogrešno tumači u pravdanju novog Zakona. Naime, tačka 10 sadrži dva stava, jedan garantuje prava informisanja i izražavanja svim ljudima na svetu, odnosno u EU, dok drugi govori o tome kada je u demokratskom društvu moguće napraviti određena ograničenja koja su vrlo precizno definisana, na primer u situacijama kada su ugroženi životi ljudi i slično. Zato stavka o gašenju zbog neupisanosti u Registar mora pasti ili pred Ustavnim sudom Srbije, ili pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.

Bif: Da li hitnost donošenja Zakona nosi neku skrivenu poruku i za same novinare?

R. Veljanovski: Apsolutno. Novinarima i javnosti uopšte to treba da bude nagoveštaj da naše društvo još nije zrelo da prihvati standarde savremenog sveta i da naša politička elita, iako to nije adekvatan naziv za ljude koji su kod nas u vrhu vlasti, nije spremna da sebe razvlasti u oblasti medija, što bi trebalo da je aksiom demokratije. Pošto smo mi pre partokratija, vladavina partija, nego demokratija, može se zaključiti da partije na vlasti žele da produže uticaj na medije, a ne da ga smanje. Upravo intervencije preko leta, i Zakon donet po hitnom postupku nam dokazuju ovu tvrdnju.

Jer, kada je pre šest godina pravljen Zakon o radiodifuziji, Radna grupa koja ga je pripremala predvidela je da Savet republičke radiodifuzne agencije ima 15 članova, i da tu dominiraju eksperti i ljudi iz civilnog sektora, što Vlada nije prihvatila. Ona je drastično izmenila strukturu Saveta, smanjila broj članova na devet, gde je deveti biran naknadno, posle prvih osam i to od kandidata sa Kosova. Od ostalih osam, četiri člana predlažu državne institucije, a jednog Crkva. To znači da je država mogla uticati na pet od osam članova, a onda bi tih osam predlagalo devetog, sa Kosova. Tako od ukupnog broja čanova, dve trećine otpada na one koji odgovaraju vlasti. Toliko o nezavisnom telu koje ne treba da bude pod uticajem struktura vlasti.

Kasnije, kada su izabrana prva tri člana Agencije, medijska udruženja su protestovala, da bi vlast ponovila glasanje i potvrdila prvoizabrane članove. Dakle, ta Vlada DOS-a, u koju smo se svi kleli, pokazala je da se neće menjati odnos države prema medijima. Kasnije nam je to potvrdila i Koštuničina Vlada menjajući direktora RTS-a na potpuno nezakonit način. Takođe, država i dalje nezakonito drži 50 odsto vlasništva nad „Politikom“, a 30 odsto u „Večernjim Novostima“. Ovo „hitno“ donošenje Zakona bez javne rasprave i uz potpuno ignorisanje eskpertskih saveta, samo je još jedan dokaz da ona neće pustiti medije da rade svoj posao mimo nje.

Bif: Da li su situacija i sam prethodni Zakon, zaista bili tako loši da se moralo hitno pristupiti izmenama zakona?

R. Veljanovski: Na zakonima koji su doneti posle 5. oktobra su radili ljudi iz civilnog sektora, i to je bitno pomenuti jer je javnost ovde kratkog pamćenja, pa se ovih dana u raspravama često provlači pitanje zašto novinari nisu radili na novom zakonu. Oni jesu radili na Zakonu o informisanju koji se sada menja, odnosno, to je bio posao Radne grupe koju su osnovali NUNS, ANEM, Medija centar, Beogradski centar za ljudska prava i Jukom – Komitet pravnika za ljudska prava. U pomenuti akt pokušali smo da implementiramo određene evropske standarde, međutim, kada je trebalo usvojiti taj zakon, vlast je ono što je ocenila previše liberalnim odredbama menjala. S druge strane, i u samoj profesiji uvek ima onih koji gaze profesionalne, zakonske i etičke standarde, no ako bi sada trebalo proceniti ko je imao lošiji odnos prema medijskoj sferi u celini, sa potpunom odgovornošću tvrdim da je to bila vlast, koja je najviše kršila zakone i pre svega stvorila medijsku kofnuziju, te se nije moglo očekivati da će mediji u takvim uslovima raditi nepogrešivo. To nas, novinske radnike, ne oslobađa odgovornosti i potrebe za uspostavljanjem profesionalne etike, koje bi se moglo postići pre svega kroz rad Saveta za štampu. Takav oblik samoregulacije postoji u mnogim zemljama razvijenog sveta, i on bi defitnitivno rešio neke od postojećih problema.

Bif: Dakle, kazne neće biti toliko efikasne kao što tvorci Zakona misle?

R. Veljanovski: Tu nije problem u dosadašnjim zakonima. Uzmite za primer prvobitnu stavku da vlasnik medija ne može da ga proda ukoliko nije izmirio sve obaveze, gde se misli i na obaveze propisane sudskim presudama. Sada je uneta promena da medij može biti prodat, ali novi vlasnik nasleđuje sve, pa i novčane kazne. Međutim, delimičan razlog nemogućnosti naplaćivanja kazni je i to što je u našem privrednom sistemu omogućeno lako osnovati privredni subjekt, što koriste vlasnici medija da bi usled gomilanja dugova gasili medije i kupovali ga u ime drugih medijskih preduzeća. To nema veze sa medijskim zakonima.

Bif: Donosioci i predlagači Zakona elegantno su zaobišli savete međunarodnih instituta, ali i udruženja novinara. Međutim, čini se da ni sami novinari nisu ujedinjeni. Kako objašnjavate ovo razmimoilaženje u situaciji koja je bitna za opstanak mnogih medija?

R. Veljanovski: Povodom predloga ovog zakona je dobijeno mnogo ekspertiza iz sveta, gde je taskativno napisano šta nije u skladu sa demokratskim standardima, a šta sa našim Ustavom. Nažalost, deo naše stručne javnosti je iz nekih svojih interesa ohrabrio donosioce Zakona. To se pre svega odnosi na NUNS, što nerado govorim jer sam i sam član udruženja i jedan od osnivača. Iako sam od osnivanja NUNS-a imao mandat da se bavim medijskom regulativom i u ime samog udruženja, mene ovog leta niko nije zvao ni jedan jedini put, dok su me iz UNS-a pozivali nebrojeno puta, što za konsultacije, što za učešće na tribinama povom predloženih izmena u Zakonu. Ne mogu da se pomirim sa tim da je prihvatanje Zakona mišljenje NUNS-a kao udruženja, čini mi se da je jedan deo rukovodstva uzurpirao pravo da u ime udruženja legitimiše ovakav zakon, i mislim da ćemo u skorijoj budućnosti morati da se pozabavimo tim pitanjem.

Ovo je bila situacija koja je morala da okupi sva medijska udruženja bez obzira na dosadašnje razmirice, jer se radilo o zaštiti osnovnih postulata profesije. Sada donosioci Zakona smatraju demokratskom osnovom činjenicu da se NUNS saglasio sa njim, što je strašno, jer je NUNS time pogazio osnove svoga postojanja.

Osim toga, nisam zadovoljan ni načinom praćenja ove teme od strane samih medija, posebno elektronskih, kod kojih je izostala kolegijalna solidarnost kada su prepoznali da je štampa više pod udarom ovog zakona. To je dokaz da je tranzicija stvorila borbu za zauzimanje pozicija, pri kojoj se neki osnovni principi guraju u drugi plan.

Bif: Jedno od glavnih opravdanja za izmenu Zakona je nekorektno ponašanje tabloida. Da li je njihov značaj preuveličan, i da li su se mogla naći manje restriktivna rešenja za obračun sa njima?

R. Veljanovski: Tabloidi koji gaze etičke i profesionalne norme jesu neka vrsta društvene opasnosti, ali kada ih vagate sa društvenom opašnošću koju čini vlast kada krši zakone, jasno je šta je veća opasnost. Postoji nekoliko boljih načina da se reguliše nekorektan rad tabloida – edukacija u redakciji ili razne vrste deregulacije, poput postojanja nezavisnog Saveta za štampu, koji bi trebalo da čine nepotkupljivi ljudi, sa integritetom. Savet bi trebalo da obaveštava javnost o tome koji list krši profesionalne norme i tako potkopava njegovu verodostojnost. A mogućnost zakonske intervencije postojala je i u prethodnom zakonu. Naime, ako neko nije bio zadovoljan pisanjem određenog medija imao je pravo da traži ispravku, i ako je medij ne objavi, pravo da ga tuži i dobije na sudu. Tada je list morao da objavi presudu protiv sebe. Takođe, bivši zakon je predviđao zaštitu maloletnika, zaštitu od govora mržnje i slično. Kazne za kršenja zakona su bile propisane, ali nisu realizovane iz više razloga, počev od toga što naši sudovi to nisu znali da rade, činjenice da i samo Ministarstvo kulture nekada nije po službenoj dužnosti pokretalo sporove, a rupe u privrednom pravu su takođe pogodovale ovim propustima.

Ali tu postoji niz drugih faktora. Evo, skoro su se pojavljivale neke lascivne fotografije na naslovnim stranama određenih medija, no videlo se da su izvesne dame koje su se nalazile na pomenutim fotografijama bile saglasne sa njihovim objavljivanjem. Dakle, one nisu povređene, tako da možete govoriti samo o povredi javnog morala, koji je rastegljiva kategorija, za koju ne možete striktno propisati zakonom šta je i u kojoj meri dozvoljeno. U ovakvim slučajevima sud mora odmeriti kaznu.

Bif: Vraćamo se na sudove. Pošto je predsednik Tadić potpisao Zakon, vama ostaje borba u Ustavnom sudu i žalba Evropskom sudu za ljudska prava. Šta ako one budu odbačene?

R. Veljanovski: Onda ćemo se sami boriti. Biće sigurno medija i novinara koji će pasti pod udar ovog zakona, te ćemo u izvesnom smislu opet imati situaciju sličnu onoj iz devedesetih godina, sve do momenta dok naše društvo u celini ne sazre do te mere da se dosledno prihvate određeni standardi savremenog sveta. Ne može nam baš sve sa strane biti rečeno, niti uveženo, u nekim segmentima moramo sami sazreti.

Marija Dukić
broj 59, septembar 2009.

Nedostatak novca na tržištu povećao je broj preduzeća neplatiša i produžio rokove otplate. Veliki trgovinski lanci su među najvećim dužnicima. Prosečni rokovi plaćanja su 90 dana a trgovci ih nadmašuju za još 60, tvrde proizvođači. U trgovinskim lancima kažu da su podaci o rokovima plaćanja poslovna tajna. Prema rečima proizvođača i među malim trgovcima ima sve više onih koji uopšte ne plaćaju.

Mercator spada u malobrojne trgovinske lance koji poštuju rok plaćanja dogovoren na tržištu. I u otežanim uslovima poslovanja Mercator nastavlja sa politikom urednog plaćanja, kao što je i do sada činio, i ostaje primer odgovornog privrednog subjekta po pitanju finansijske discipline i izmirivanja obaveza. Verujemo da na ovaj način dajemo svoj doprinos naporima ekonomskih vlasti u borbi za suzbijanje posledica globalne finansijske krize i održavanju makroekonomske stabilnosti, kaže za BIF Stanka Čurović, predsednik Upravnog odbora Mercatora S i M Rodića.
S. Čurović: To je svakako rezultat politike koju vodimo na tržištu Srbije, što je inače i politika Grupe Mercator, ali je uslovljeno i ponašanjem naših kupaca. Svi smo deo lanca od proizvodnje do prodaje, usmereni jedni na druge i međusobno zavisni. Tamo gde se vide rezultati kod trgovaca, koji su poslednji u lancu i kao i svi moraju da izmire svoje obaveze, to ne bi bilo moguće ako i ostali to ne učine. Kada smo kreirali poslovnu politiku veleprodaje, koja čini 20 odsto našeg prometa, bilo nam je jasno da ćemo radikalnim merama trijaže kupaca izgubiti deo prometa. Svesno smo išli na to, tako da danas imamo zdrave odnose sa kupcima koji uglavnom uredno izmiruju svoje obaveze prema nama.

BiF: Zašto je došlo do probijanja rokova plaćanja?

S. Čurović: Neke kompanije su bile više, druge manje investiciono zadužene kada se prošle jeseni desio finansijski kolaps. Bilo je teško rearanžirati dospele kredite, a u servisiranju obaveza postoje prioriteti: obaveze za porez, zarade i troškove koji su uslov za obavljanje delatnosti. Jedini način je bio produžiti valute plaćanja prema dobavljačima. Ovo je zaista pretpostavka bazirana na poslovnoj logici a svakako ne univerzalni odgovor na pitanje. Zavisi, u krajnjem, od mikroekonomske situacije svakog preduzeća u momentu početka krize. Tu pre svega mislim na gep između prosečnog obrta potraživanja i obaveza kao i strukturu kreditnih obaveza i procenat njihovog učešća u ukupnoj pasivi. Velika je opasnost bila i za ona preduzeća koja su investicije u stalna sredstva finansirala iz kratkoročnih izvora ili redovnog tekućeg priliva. Zaista nema razloga kada se roba pravilno odabere i proda da se ne izmiri obaveza prema prethodnom učesniku u lancu. Dakle, mora da postoji sredstvo obezbeđenja i da kod utvrđivanja limita imamo jasne kriterijume koji su potrebni uslovi da neko može da radi. Smatram da i sudovi moraju da imaju znatno veću ulogu u procesuiranju onih koji svoje obaveze ne izvršavaju, po bilo kom osnovu. Kad ljudi shvate da mora da postoji finansijska disciplina i da će biti onemogućen svako ko je krši, počeće i da razmišljaju da li će i pod kojim uslovima ući u neku investiciju. Suština je u promeni načina razmišljanja.
U Mercatoru S je investiciona aktivnost bila izbalansirana, tako da smo mogli da upravljamo procesima relaksiranije nego ostali. Zatim, od aprila prošle godine uveli smo mere troškovne racionalizacije, što ni slučajno ne znači otpuštanje zaposlenih. U taj proces su uključeni svi jer je važno da na tome ne radi samo uprava nego ključni kadrovi u preduzeću i zaposleni.

Bif: Koliki su rokovi isplate dobavljačima?

S. Čurović: Prosečni rokovi plaćanja za robu široke potrošnje ili prehrambenih proizvoda koji su možda i najinteresantniji s obzirom na strukturu naše industrije, su oko 60 dana za market program, za tehničku robu oko 75, za tekstilnu oko 120. Market program učestvuje u strukturi prodaje sa 85 odsto a tekstil i tehnika sa 15 odsto. U okviru market programa 93% ukupnog prometa su pretežno domaći proizvođači i distributeri, tekstil uglavnom uvozimo i tu smo izloženi kursnom riziku.

Bif: Proizvođači smatraju da bi država mogla da nametne rokove plaćanja. Najavljuje se da bi i novi zakon o trgovini koji je u izradi mogao da sadrži takvu obavezu.

S. Čurović: Neophodno je stvoriti elementarne pretpostavke da potpuni regulator odnosa ponude i tražnje postane tržište i istrajati na poštovanju finansijske discipline, a ne korigovati komercijalne ugovore. Kupoprodajne odnose uređuju ugovorne strane, odnosno tržište. U komercijalnom ugovoru ugovorna strana nije država, nego prodavac i kupac. Država je donela niz dobrih ekonomskih mera koje već daju rezultate. Određivanje rokova plaćanja bi verovatno dovelo do toga da trgovci mnogo pažljivije biraju robu. Sve što se ne bi moglo prodati u roku koji bi bio propisan, verovatno se ne bi ni našlo na policama, tako da bi ova mera imala i neke kontraefekte. Ne bi bilo dobro da se rokovi plaćanja skraćuju, jer trgovci već rade na „ivici noža“. Sigurna sam da ni u jednoj trgovačkoj kući ne očekuju ove godine brilijantne rezultate već samo zadržavanje broja potrošača i pokriće troškova poslovanja.

Bif: Kako se trgovina bori da zadrži potrošače? Promet u maloprodaji opada od početka ove godine a cene rastu.

S. Čurović: Trend prometa u drugom kvartalu 2009.godine u odnosu na prvi kvartal je na istom nivou. U market programu kod robe široke potrošnje je izmenjena struktura potrošačke korpe. Prodaja tekstila i tehnike je za oko 20 odsto manja nego prošle godine. U krizi ljudi racionalnije pristupaju kupovini i čekaju sezonska sniženja i akcijske prodaje. Mi smo se opredelili da sačuvamo potrošače tako što štitimo cene oko 500 proizvoda robe široke potrošnje koji su najznaèajniji deo potrošačke korpe i najprodavaniji proizvodi u našim maloprodajnim objektima. Cene ovih proizvoda pratimo na nedeljnom nivou i naš cilj je da tu budemo najkonkurentniji. Smatram da se trgovina u Srbiji odgovorno ponaša kada je u pitanju roba široke potrošnje jer se i drugi trgovci time bave, tako da je u okviru bazne inflacije cena hrane najmanje doprinela rastu a najviše proizvodi pod uticajem promena akciza: naftni derivati, alkohol, cigarete…
Dalje, neophodno je sprečiti kartelske dogovore prerađivača koji nametanjem diktiranih cena dovode trgovačke lance na nivo minimalnih neodrživih marži, što dovodi u zabludu potrošače da su trgovci isključivi krivci za rast cena osnovnih egzistencijalnih proizvoda, a problem je na strani proizvođača (npr. jestivo ulje). Zatim osloboditi uvoz, eliminisati mere zaštite: carine, prelevmane na uvoz šećera, mlečnih proizvoda gde bi konkurencija proizvela dodatne bonitete za sve učesnike u prometu i niže cene za potrošače. Alternativa ovakvim aktima je da država – robne rezerve imaju dovoljno kapaciteta, kako bi u slučaju rasta cena intervenisala što bi povećalo ponudu i smanjilo vrednost robe.

Bif: Najavili ste za ovu godinu ulaganja od 30 miliona evra u razvoj poslovanja u Srbiji. S obzirom da u krizi prvo stradaju investicije i razvoj, da li ste tu nešto promenili?

S. Čurović: Onaj ko je hrabar i ima mogućnosti da ne zaustavi razvoj, ima šansu da opstane pa čak i da poveća svoje tržišno učešće. Naše opredeljenje nije da odustajemo od onoga što se zajednički dogovorimo. Na nivou Grupe Merkator imamo godišnji budžet investicija gde svaka od firmi-ćerki konkuriše sa projektima. Mercator S je dobio odobrenje za taj nivo investicija. Mi smo već otvorili Roda centar u Šapcu gde je zaposleno 350 ljudi. Krajem avgusta očekujemo otvaranje Roda centra u Kruševcu gde bi trebalo da se zaposli oko 250 ljudi. Do kraja godine otvorićemo takav centar i u Somboru i zaposliti oko stotinu novih radnika.
Smatram da bi u delu investicija trebalo obezbediti poštovanje rokova koje predviđa Zakon o planiranju i izgradnji za sve aktivnosti čiji su rokovi definisani zakonom, zatim ubrzati proces upisa prava vlasništva nad nekretninama i preparcelacije zemljišta. U cilju što bržih efekata na punjenje budžeta treba dati značajne popuste za jednokratno plaćanje troškova komunalnog opremanja i izmeniti zakonsku regulativu u delu vlasništva i prometa građevinskim zemljištem. Ovo je sada još važnije jer doprinosi privlačenju novih investitora sa svim pozitivnim efektima toga.
Bitno je, takođe, da Narodna Banka Srbije stimuliše domaće i strane banke da u što većoj meri zadrže trenutni nivo izloženosti prema srpskoj privredi i da obnavljaju kratkoročni kreditni portfelj prema njima. U tom smislu je potrebno: da NBS obezbedi, ako bi bilo potrebno, dodatnu likvidnost bankarskom sektoru Srbije preko emitovanja hartija od vrednosti i swap poslova. Smatram da bi dosta pomoglo ako bi NBS smanjila visoku obaveznu rezervu prema bankama, ukidanje obaveze 100% depozita banaka kod reprogramiranja – aneksiranja dospelosti – datih kredita. Važno je i nastaviti davanja stimulativnih kredita privredi.

Gordana Milojković

broj 57/58, jul/avgust 2009.

Agencija za borbu protiv korupcije trebalo bi zvanično da počne s radom 1. januara naredne godine. Početkom ovog meseca za direktorku te institucije izabrana je Zorana Marković, a krajem aprila predsednik Odbora Agencije postao je Čedomir Čupić, koji ima dugogodišnje iskustvo rada u antikorupcijskim organima. S profesorom Čupićem razgovarali smo o ovlašćenjima Agencije i utvrdili da bi iskorenjivanje korupcije na najvišim nivoima vlasti utabalo stazu legalnom načinu poslovanja i ponašanja u privredi i u svakodnevnom životu.

Bif: Koliko su proširena ovlašćenja Agencije u odnosu na Savet za borbu protiv korupcije?

Č. Čupić: Kao prvo, Agencija je nezavisni državni organ čiji je odbor izabrao parlament, na predlog devet institucija. Kandidati su bili nestranačke ličnosti, za koje se smatra da imaju profesionalni i moralni integritet. Razlika između Agencije za borbu protiv korupcije i Saveta je u tome što je Savet vladino telo, a Agencija je parlamentarni organ. Savet ima savetodavnu funkciju, a Agencija nadzornu, kontrolnu i predlagačku.

Ona je nadležna za rešavanje sukoba javnog i privatnog interesa i za praćenja imovine svih funkcionera, i lokalnih i republičkih (dakle, oko 13.000 funkcionera), ali to nije sve. U nadležnosti Agencije je i praćenje finansiranja političkih partija, predlaganje zakona povezanih s borbom protiv korupcije, saradnja sa ostalim državnim organima poput policije, tužilaštva i sudova kada su u pitanju koruptivna dela, preporuke ministarstvima u skladu s njihovim nadležnostima u borbi protiv korupcije. Agencija je ovlašćena i za uputstva za sprovođenje antikorupcijiskih zakona, kao i da predlaže svom osnivaču, Skupštini, dopune i izmene takvih zakona. Ona će nastojati i da pomaže građanima, ali i medijima, kako bi javnost na pravi način informisala o problemima koji se tiču korupcije. Na taj način biće izbegavan senzacionalizam kada je u pitanju ovo opako društveno zlo.

Bif: Dakle, Agencija može da predlaže zakone, ali da bi oni bili usvojeni ipak je potrebno da postoji politička volja. Šta se dešava ako ona ne postoji?

Č. Čupić: Ako ne bude političke volje za donošenje i poboljšavanje zakona koji sprečavaju i kažnjavaju korupciju, građani će biti obavešteni o tome ko koči te procese. Agencija će najverovatnije dvaput mesečno držati konferencije za štampu, i dok sam ja u Odboru Agencije biće javno označeni svi koji koče borbu protiv korupcije, bilo da su u pitanju partije ili pojedinci. Naravno, mi ne možemo protiv volje građana. Ako su građani izabrali određene političare i smatraju da oni kao njihovi predstavnici imaju pravo da se bave nelegalnim poslovima, tu ne možemo ništa. Uveren sam, međutim, da to neće biti slučaj, jer korupcija dovodi u pitanje prava tih istih građana i nanosi im nepravdu. Ne verujem da su građani nezainteresovani za ovo zlo koje ih može teško pogoditi. Dobar primer je Bugarska, gde je doskorašnja vlast optuživana za velike korupcionaške afere, za proneveru ogromne pomoći Evropske unije, i upravo iz tog razloga prošle nedelje izgubila je izbore.

Naravno, ako primetim da nema političke volje za obračun s korupcijom, povući ću se. Nekada sam bio u Savetu, i kada sam video da vlast nije htela da izvrši nalog koji je sama tražila, a to je donošenje sistemskih antikorupcijskih zakona, podneo sam ostavku. U takvim situacijama uvek su dva izbora: ostavka ili smena. Ako neko iz Agencije ne bude radio onako kako je propisano zakonom, biće smenjen. Odbor ima mogućnost da smeni direktora i zamenika direktora Agencije.

Bif: Kako će se Agencija boriti protiv korumpiranih partija?

Č. Čupić: Imaćemo službu koja se bavi finansijskim izveštajima političkih partija. Izuzetno je važno svake godine pratiti finansiranje partija, posebno uoči izbornih kampanja. Verovatno će Agencija predlagati izmene Zakona o finansiranju političkih partija. Tražićemo da se tačno utvrde načini pribavljanja sredstava, dakle, bavićemo se pitanjima koliko dobija parlamentarna partija iz budžeta, koliko sme dobiti donacijama, bavićemo se transparentnošću donatora, sve do stavki o izbornim troškovima. U Poljskoj, recimo, trošenje u izbornoj kampanji ograničeno je na tri miliona evra, a to je zemlja desetetak puta veća od Srbije. Mi ne moramo da izmišljamo nove mehanizme, možemo ih pozajmiti iz prakse drugih zemalja, koje se uspešno bore protiv korupcije. Primera radi, u Letoniji u toku izbornih kampanja partije moraju svaki dan (ili jednom sedmično, u zavisnosti od odluke parlamenta) da obaveštavaju javnost o troškovima. Mi ćemo inicirati isti način praćenja finansiranja političkih partija, jer korupcija u ovoj oblasti ugrožava mnoge pojedinačne i opšte interese. I sami znate da kupovanje određenih partija može da utiče na državne odluke.

Bif: Kojim mehaniznima se korupcija može iskoreniti?

Č. Čupić: Najbitnije je da zakoni budu strogi, odnosno s teškim kaznama. Na primer, onog ko lažno prijavi imovinu čeka zatvorska kazna od šest meseci do pet godina. Takve kazne provereno su delotvorno sredstvo u borbi protiv korupcije, pored novčanih kazni za blaža kršenja zakona. Ja sam i prihvatio da uđem u Agenciju zato što ona sada nije savetodavno telo, već iza sebe ima zakon koji je kompletan, koji sadrži sankcije. Osim toga, ako vidimo da kazne nisu odgovarajuće, Agencija će imati pravo da predloži izmene zakona. Jer, može se ispostaviti da se nekima isplati da plate kaznu, pošto nelegalnim putevima mogu da steknu mnogo više. Ali, ako se propiše kazna koja im se ne isplati, sigurno se neće upuštati u slične akcije. Primera radi, u Belikoj Britaniji su se ranije navijači na utakmicama ponašali krajnje nasilnički. Nasilje tada nije suzbijeno postavljanjem ograda oko fudbalskih terena, već je donet zakon koji preti kaznom do 10 godina onima koji ga prekrše, odnosno utrče na teren, i otad navijačima ne pada na pamet da napuštaju svoja mesta.

Ponekad su jednostavno neophodne drastične mere. Hegel je svojevremeno isticao da represivne mere nisu dobar način rešavanja društvenih problema, ali u nekim društvenim stanjima one su jedini lek. Ovo upravo važi za korupciju kod nas. Primeri razvijenih zemalja, u kojima je nekad bujala korupcija a sada je gotovo i ne poznaju, pokazuju da je to uglavnom postignuto šok terapijom, odnosno odlučnim i efikasnim merama protiv korupcije, uključujući strogu kaznenu politiku (u nekim zemljama i do 20 godina zatvora).

Bif: S obzirom na iskustvo poverenika za slobodni pristup informacijama i revizora i revizorske institucije koji su onemogućivani na taj način što im nisu davana dovoljna sredstva iz budžeta da bi mogli efikasno da funkcionišu, da li pretpostavljate da ćete i vi imati slične probleme?

Č. Čupić: Počeli su razgovori o zgradi koja će biti sedište Agencije, ali još ne znamo koliki nam prostor treba, jer direktor i zamenik direktora treba da naprave organizacioni projekat Agencije. Ove godine budžet Agencije neće biti veliki, ali zadovoljiće početne potrebe. Kasnije će biti predložen novi budžet i od njegovog odobrenja zavisiće koliko ćemo zaposlenih imati. Smatramo da nam je u startu potrebno najmanje 30 zaposlenih. Optimalno, da bi pokrili sve segmente društva u kojima caruje korupcija, Agencija bi trebalo da ima od 120 do 180 ljudi.

Naravno, čim kažete da se u državnoj administraciji, koja bi trebalo da se smanjuje, otvaraju nova mesta, nailazite na neodobravanje. Neka državna tela su veoma značajna, nasuprot onima koja postoje a ne daju nikakve rezultate. Agencija bi mogla društvu da donese ogromne sume novca, odnosno da otkrije nevidljive tokove koji se ne slivaju u budžet, a trebalo bi. Primera radi, revizorska institucija u Norveškoj, koja je tamo kontrolno telo, ima 420 zaposlenih, a parlament s kompletnom administracijom isto toliko ljudi na platnom spisku. U Norveškoj je korupcija na veoma niskom nivou, baš zbog toga što njihova kontrolna i nadzorna tela preventivno deluje.

Bif: Da li ćete uključiti građane u borbu protiv korupcije, i na koji način?

Č. Čupić: Imaćemo programe obuke, uglavnom preko medija, koji bi pre svega trebalo ljudima da razjasne šta sve spada u koruptivne aktivnosti i da ih podstakne da takve slučajeve prijavljuju. Obučavaćemo i novinare, jer najbolji način za širenje svesti o korupciji su mediji i nove komunikacione tehnologije. Mi ne možemo svakog građanina pojedinačno obučavati da prepoznaje korupciju i njene pogubne posledice. Ali možemo posredstvom medija da objašnjavamo zašto je rđavo ići prečicama radi zadovoljavanja svojih potreba, odnosno da podmićuju da bi na brzinu realizovali potrebe i uleteli u zamku bezakonja. Na taj način oni postaju i zarobljenici onih koje su korumpirali. I najčešće su od njih ucenjeni.

Takođe, postojaće služba za pritužbe građana, koja će posredovati između policije, tužilaštva i sudova i onih koji su imali dodira s nekim vidom korupcije. Nije na nama da izvršavamo sankcije, ali ćemo nad ovim poslom obavljati nadzor. Takođe, obaveštavaćemo javnost o onima koji su umešani u korupciju i onima koji koče antikorupcijsku borbu.

Bif: Na koga se odnosi pojam „Plan integriteta“ iz člana 58. Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije?

Č. Čupić: Plan integriteta podrazumeva donošenje dokumenata koji će sadržati kodekse ponašanja državnih i javnih funkcionera, kako bi se što odgovornije ponašali. Odgovoran čovek ima integritet, on ne može biti ucenjen, niti „upasti“ u nelegalne poslove. Drugim rečima, cilj nam je da izgradimo sliku funkcionera koje niko ne može potkupiti.

Bif: Koliko će vam vremena trebati za sve ovo što smo u dosadašnjem razgovoru pomenuli?

Č. Čupić: Teško je prognozirati kada su ove stvari u pitanju. Prvo bi trebalo ispuniti preduslove, koji će nam zapravo pokazati koliko ima političke volje za obračun s korupcijom. Ti preduslovi su konstituisanje Agencije, kao i uslovi rada u njoj, saradnja svih činilaca koji bi trebalo da su angažovani u borbi protiv korupcije itd. Ako to krene, pokazaće se rezultati. Naravno, ne treba gajiti iluziju da će posao biti lak. Korupcija ovakvih razmera u Srbiji organizovano i sistematski širena je najmanje 15 do 20 godina. Zato bi trebalo prvo očistiti od korupcije sve javne funkcije, jer najveća odgovornost je pre svega na onima na položajima. Rečju, suzbijanje korupcije zavisi od dinamike njenog iskorenjivanja u vlasti i među onima koji imaju politička,državna i društvena ovlašćenja. Ako to uspemo, znatno lakše ćemo je zaustaviti u ostalim segmentima.

Postoje mišljenja da, ako je korupcija sistematski širena 10 godina, isto toliko vremena potrebno je za njeno svođenje na meru koja ne ugrožava društvo, a to je u razvijenim državama tri do pet procenata. S tako malim brojem slučajeva korupcije lakše je otkrivati i njene počinioce i, na kraju krajeva, takvima je mnogo teže da izmaknu kazni.

Marija Dukić

broj 57/58, jul/avgust 2009.

“Fabrika knjiga” je društveno angažovana izdavačka kuća. Bavi se temama vezanim za događanja na prostoru Jugoslavije tokom devedesetih godina prošlog veka, kao i objavljivanjem stručne literature iz oblasti humanističkih i društvenih nauka. Ima i odličnu ediciju domaće i prevedene beletristike. Sa urednikom “Fabrike knjiga” Dejanom Ilićem razgovarali smo o nepostojanju državne strategije u oblasti izdavaštva, o lošim zakonima i štetnim merama „pomoći“ i mogućnosti naturanja određenih obrazaca ponašanja, u uslovima haotičnog i destruktivnog sistema vrednosti.

Bif: U našem društvu tradicionalno se krizom pravdaju sve stvari koje ne funkcionišu u državi. Međutim, i pre globalne krize je izdavaštvo u Srbiji bilo u nezavidnoj poziciji. Šta se zapravo dešava na relaciji izdavači-knjižari-država?

Dejan Ilić: Ako kažemo da je knjižara prodajno mesto koje nudi najmanje 3000 naslova, onda u celoj Srbiji nema više od dvadeset knjižara. Tako tržište knjiga, bar u jednom svom segmentu, praktično ne postoji. Distribuciju knjiga u Beogradu možeš da uradiš tako što uzmeš knjige pod mišku, prošetaš Knez Mihajlovom i ostaviš knjige u tih par knjižara.

U takvoj situaciji, najveći kupac knjiga u Srbiji je država. To može i ovako da se kaže – najviše novca na srpsko tržište knjiga sliva se iz budžeta sa raznih nivoa vlasti. I to je drugi ozbiljan problem. Izdavaštvo je u velikoj meri zavisno od delovanja vlasti u sferi kulture. A to delovanje je bez ikakvog cilja i plana, te daje porazne rezultate.

Treći problem su sajmovi knjiga, a među njima je najveći problem upravo oktobarski sajam knjiga u Beogradu. Taj sajam je vremenom navikao ljude da knjige kupuju jednom godišnje, i to ne u knjižarama.

Iz svega toga sledi da je stvorena tržišna struktura koja radi protiv samog tržišta. Nije neobično što imamo tako malo knjižara u Srbiji, kada i država i sajam deluju direktno protiv njih. Kada bi se otkup knjiga, na primer, usmerio preko knjižara, a ne direktno prema izdavačima, to bi bio snažan podsticaj za obnovu knjižarske mreže. Kada bi i lokalne biblioteke i škole knjige kupovale u lokalnim knjižarama, a ne ponovo direktno od izdavača, to bi već bilo dovoljno za opstanak knjižara i u manjim sredinama.

Kada su resursi nedovoljni, a politika države u kulturi nepromišljena i destruktivna, jači igrači su primorani da probleme rešavaju sami, pogrešno, razume se. Otuda, ko god to može sebi da priušti, trudi se da ima i izdavačku kuću i knjižaru, i tako sebi osigura opstanak. To je takozvano vertikalno uvezivanje, koje direktno vodi ka monopolizaciji tržišta. A onda se tu pojave i neki akteri kojima nije nužno da se bave knjigama, poput raznih medijskih kuća, koji dodatno otežavaju i komplikuju prilike u poslovanju s knjigama. Na kraju, i sama država ima par svojih izdavačkih kuća, koje su, gle čuda, već godinama u vrhu liste izdavača sa najvećim brojem objavljenih naslova.

Bif: Ako će najveći kupac knjiga zbog aktuelne krize smanjiti otkup, sigurno postoji neka državna strategija za regulisanje finansijskih problema u koje će izdavaštvo zapasti?

D. Ilić: Ne postoji. I meni je neverovatno što takve strategije nema. Oni bi, verovatno, rekli da nema novca za sprovođenje bilo kakve strategije. Ali, ako nema novca, ima sigurno drugih resursa. Recimo, mogle bi zakonski da se urede pojedine stvari. Zakon o tome da knjižara ne može biti i izdavačka kuća i obrnuto, te zakon da medijske kuće ne mogu da se bave objavljivanjem knjiga, znatno bi doprineli poboljšanju prilika. Pomoglo bi i preusmeravanje kupovine knjiga novcem iz raznih budžeta od izdavača prema knjižarama, ali pod uslovom da su pre toga doneta pomenuta dva zakona. Formiranje Nacionalnog centra za knjigu takođe ne traži velika sredstva.

Međutim, više od svega fascinira me to što svake godine državni činovnici treba da obave iste poslove, i to im godinama već ne uspeva. Nije mi jasno, ako decenijama unazad radiš iste stvari, i svake godine iskrsne isti problem, kako ga jednom ne rešiš? Dakle, svake godine treba da se uradi otkup knjiga za biblioteke, i oni su svake godine iznenađeni činjenicom da treba da otkupe te knjige. Ako je problem, evo ja ću im izračunati koliko je novca za to potrebno, pa neka planiraju par godina unapred. Ili neka naprave taj Centar za knjigu, kome to sigurno neće biti problem.

Ali, kad bi to bilo sve! Ne samo da državna administracija ne rešava postojeće, uvek iste probleme. Ona na to dodaje i nove. Sad su, u već lošim okolnostima, dramatično pogoršali prilike povećanjem poreza na honorare. Moj otac je govorio da je glupo klati vola za kilo mesa. Oni su baš to uradili. Za beznačajan novac koji bi se novim porezom slio u budžet, teraju izdavače da se vrate u sivu zonu poslovanja, iz koje su proteklih godina jedva nekako počeli da izlaze. Državi neće stići taj novac, a izgubiće i jedan broj inače lojalnih i pristojnih građana, koji bi u normalnim okolnostima svakako poštovali zakon. Drugim rečima, bez ikakve potrebe prave od građana prekršitelje zakona. Ko je napravio i usvojio taj zakon, ništa ne zna o ovom poslu. Dobro, ne mora ni da zna. Ali, neko iz Ministarstva finansija je trebalo da pita za savet nekoga u Ministarstvu kulture. Pa ako i oni ne znaju, što je vrlo verovatno, onda oni treba da pitaju nas na koje se ti porezi direktno odnose, i onda bismo im objasnili zašto je to glupa poreska mera. I prethodni porezi su bili katastrofalni, trebalo ih je smanjiti, a ne povećati, ni za tih pet odsto.

Sa ovim novim porezima, lako je pretpostaviti da će se honorari isplaćivati na ruke. To, međutim, nije najveća šteta. Da bi mogli da isplate honorare na ruke, svi će se dati u potragu za gotovinom. Dakle, prodaja knjiga izaći će iz legalnih tokova. To će prvo ošteti knjižare, naravno. Pojačaće se ulična prodaja, koja navodno svima smeta. Konačno, država neće izgubiti samo novac od poreza na honorare, nego i dobar deo novca koji u budžet stiže porezom od prodaje knjiga.

Bif: S obzirom na činjenicu da u kriznim vremenima prva strada kultura, ali i na „pomoć“ države u prevazilaženju krize, da li vi i ostali izdavači imate neki „plan B“?

D. Ilić: Nemam plan. „Fabrika“ opstaje od danas do sutra. Srećna je okolnost to što ovaj posao ne traži velika ulaganja. Zato verujem, nadam se, da će većina izdavačkih kuća preživeti, ali će posledice „preživljavanja“ biti porazne.

Simptom ozbiljne krize je i činjenica da su neki veliki izdavači tek nedavno otvorili svoje prve knjižare, a da je jedan lanac knjižara odnedavno počeo da objavljuje knjige. Tako će i konačno biti ugušeno tržište knjiga. Drugi obespokojavajući simptom jeste to što kao izdavači ne možemo ni da pokušamo da zajednički prebrodimo krizu. Stvari stoje toliko loše, da svako ponaosob, po svaku cenu, traži izlaz samo za sebe. Pakosno je to pomisliti, ali izgleda kao da se izdavači nadaju da će nas malo opstati, te da će oni koji opstanu čitavo tržište imati samo za sebe. To je vrlo kratkovida i glupa nada. S izdavačima se urušava i samo tržište knjiga. Tržište u kulturi, pa i tržište knjiga onda, ne funkcioniše kao druga tržišta, recimo automobila. Rast prodaje knjiga direktno je srazmeran bogatstvu ponude. Što je ponuda siromašnija, to jest, što je manje različitih knjiga i izdavača, prodaja pada i tržište nestaje.

Bif: Svedoci smo nelojalne konkurencije i u oblasti produkcije školskih udžbenika. Koja je vaša najveća zamerka našim školskim sadržajima?

D. Ilić: Ako izuzmemo udžbenike „Kreativnog centra“, a govorim o udžbenicima za srpski jezik i književnost, reklo bi se da ostali, a mislim pre svega na Zavod za udžbenike, održavaju i jačaju vrednosni sistem koji je proistekao iz legitimacijske osnove srpskog učešća u raspadu Jugoslavije i ratovima devedesetih, te zločina koje je srpska strana počinila u tim ratovima.

Pokušaj da se ovo društvo ideološki distancira od politike devedesetih jadan je i licemeran. Svojim sadržajem i vrednostima koje nude, udžbenici su sastavni deo jednog takvog odnosa. Prva stvar koja je zaustavljena posle smene vlade Zorana Živkovića bila je reforma školstva.

Evo jednostavnog pitanja: zašto su knjige sve lošijeg kvaliteta i zašto sve manje ljudi kupuje i čita knjige, a broj časova srpskog u školama je i dalje isti? S obzirom na status nastave srpskog unutar obrazovnog sistema, trebalo bi da ljudi koji posluju oko knjiga budu privilegovan stalež. Srpski je obavezan predmet tokom čitavog školovanja, i pored matematike, ima najveći broj časova u nedelji. Deca tako svaki dan uče ili rade nešto što ima veze sa knjigama. Očekivalo bi se da dok ne odrastu, deca steknu gotovo fizičku potrebu za čitanjem. Ali, najveći broj dece po izlasku iz škole ne može da smisli ni knjige ni čitanje. Ima li tu nešto neobično?

Rekao bih da nema. Jer, svrha nastave srpskog zapravo nije ni opismenjavanje ni razvijanje veštine čitanja (čitanje – a ne prepoznavanje slova – jeste veština, i mora se učiti). Srpski u našim školama treba u stvari od dece da napravi nekakvu Srpčad, to jest da im nametne jedno izopačeno shvatanje patriotizma, koje se svodi na primitivni nacionalizam. Naličje cele priče upravo je to da kada se deci jednom utuvi naopaka, nacionalistička poruka, onda ona više i ne treba i ne smeju da čitaju, jer bi ih dalje čitanje navelo da posumnjaju u takvu poruku. Zato iz škola danas izlaze mali Veliki Srbi, koji, eto, ne vole da čitaju. Dakle, nije baš sve tako iracionalno, u Srbiji ima više logičnosti nego što nam se na prvi pogled čini.

Bif: Možda bi situacija bila bolja da imamo formirano i kritički raspoloženo civilno društvo, jer građani zapravo prihvataju ove vrednosti?

D. Ilić: Teško. Kakva god bila inicijativa u nevladinom sektoru, promene o kojima razgovaramo moraju se sprovesti kroz državne ustanove. U našem društvu je propao sav trud građanskog sektora da se objasni da je srpska politika iz devedesetih bila i sramna i katastrofalna. Ljudi na vlasti to naprosto ne žele da prihvate, i sada sličnom politikom štite i Kosovo. Pa je li ikome neobično što je takva zaštita neuspešna?

Meni se čini da je ljudima koji su danas na vlasti u Srbiji zapravo sasvim dobro. Oni izgleda nemaju nikakvih problema. Jer za ono što ja recimo vidim kao problem, ja vidim i rešenje, i to vrlo jednostavno. To što oni ništa ne rešavaju, meni govori da za njih to i nisu problemi. Recimo, kakve veze ima to što Ministar kulture i njegovi pomoćnici ništa ne znaju o knjigama? Kada ja to kažem, ja zapravo mislim da je to problem. Ali, njihova reakcija mi pokazuje da to uopšte nije problem, da naprosto nije bitno. Oni usvajaju zakone, kao taj o porezu na honorare, a znaju da takve zakone nije moguće poštovati, jer ako ih poštuješ neće te više biti. To je jasno ko dan, ali njima ne smeta, zar je bitno što će se zakon kršiti? Meni jeste bitno, njima izgleda nije. Usvojiće sad i loš zakon o kulturi. Pa je li teško napraviti dobar zakon? Toliko je sređenih država na ovom svetu, pa je li teško pogledati kako su one postavile stvari?

Bif: Znači li to da dok ne dobijemo dobar zakon koji reguliše oblast izdavaštva i kulture ostajemo prepušteni haotičnim uslovima na tržištu?

D. Ilić: Da, ali to, kao što rekoh, nije bitno. Pa da li ikome smeta to što u Srbiji ima 20, umesto nekadašnjih više stotina knjižara? Imate velike gradove, poput Kraljeva, koji nemaju knjižaru. U Nišu se svaki čas gase i otvaraju nove knjižare. Novi Beograd ima par stotina hiljada stanovnika, i nema knjižaru. Zar je to problem? Ako jeste, to se da vrlo lako rešiti; dakle, očito nije problem.

Vlast kulturu gura na marginu, nesvesna njenog značaja. Kultura je polje unutar koga se artikulišu vrednosti ključne za uspešno funkcionisanje društva. Zapostavljanje tog polja od strane države, znači u stvari da je ono prepušteno najjačim akterima da ga uređuju prema svojoj volji i potrebama. Pametna društva štite svoju kulturu od najmoćnijih.

Ali, mi nismo pametno društvo. Imate javni servis RTS koji očito smatra da je kultura nebitna. Reći da programi iz kulture nisu komercijalni glupo je: ustanova javnog servisa upravo je i ustanovljena da bi se ublažio ili izbegao komercijalni pritisak. Ljudi koji vode javni servis ne smeju se rukovoditi većinskim mnjenjem i tržišnim interesima. Ako to rade, izneveravaju suštinu ustanove koja im je poverena. Na RTS-u po prirodi stvari ne sme biti reklama. Izbacite reklame, i eto prostora za emisije iz kulture.

I novine polako gase rubrike iz kulture. Tako, ostaje činjenica da živimo u nestabilnom društvu, sa nasleđenim, vrlo problematičnim sistemom vrednosti, a bez mehanizama za njegovo transformisanje. Apsurd je što se tih mehanizama sami odričemo. Ali, i u tome ima smisla. To je zapravo najbolji način da se zaštiti nasleđeni sistem. Gotovo dve decenije živeli smo u sistemu koji je kulturu zloupotrebljavao, i to se nastavilo do danas.

Bif: Vaše knjige se prodaju i u Hrvatskoj, da li je tamo kulturna politika bolja?

D. Ilić: Hrvatska je po svemu ispred nas, i u dobrom, ali i u jednom lošem smislu. Rekao bih da je u Srbiji u toku proces da se građani učine zavisnima od samo par pozicija ili aktera moći. Izgleda mi kao da je u Hrvatskoj taj proces okončan. Tamo su odnosi moći uspostavljeni tako da će se gotovo za svakoga naći mesto, pod uslovom da bude poslušan i ne ugrožava najmoćnije. Neko vreme mislio sam da je razvoj Hrvatske mogao biti uzor za Srbiju. Danas mi Hrvatska, sa svojom kulturom i književnim životom, više ne izgleda tako. Nažalost, izgleda mi da upravo sada Srbija bira da krene istim putem.

Marija Dukić
broj 56, jun 2009.

Centar za kritičko mišljenje je u aprilu počeo pilot projekat trening radionica u kojima se razvijaju tehnike kritičkog mišljenja.Direktorka Centra za kritičko mišljenje i saradnik Centra za obrazovne politike je Jana Baćević, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije, i ujedno devojka koja je jedan od mlađih srpskih doktora nauka (svršeni student Filozofskog fakulteta i stipendista na Oksfordu). Sa njom smo razgovarali o (ne)postojanju kritičkog mišljenja u Srba, ali i o propustima našeg obrazovnog sistema, hijerarhizaciji akademskih struktura i povezanosti rukovodstva fakulteta sa političkim strukturama.

BiF: Kako je nastao Centar za kritičko mišljenje i na koji način će ove radionice unaprediti razvoj kritičkog mišljenja?

Jana Baćević: Centar za kritičko mišljenje je nastao 2006. godine, i osnovala ga je grupa saradnika Instituta za savremenu istoriju. Krenuo je sa projektima koji su se bavili revalorizacijom različitih istorijskih dokumenata vezanih uglavnom za period od Drugog svetskog rata, pa do danas. Delatnost Centra je praktično neograničena, pošto smo primetili da kritičko mišljenje u Srbiji i ne postoji. Ono nije razvijeno kao oblast, a ni kao deo školskih kurikuluma.

I zato, ovo je prvi projekat koji se fokusira baš na edukaciju vezanu za kritičko mišljenje. Paralelno sa njim radi se još jedan projekat koji se bavi suočavanjem sa prošlošću, i edukacijom vezanom za rad u oblasti tranzicione pravde.

Trening je namenjen uglavnom studentima i zamišljen je kao pilot projekat. Sada ćemo imati 20 polaznika. To su uglavnom mladi ljudi koji su zainteresovani za politiku ili angažovani u njoj, a biramo ih na osnovu CV-a i motivacionog pisma.

Metodologija je takva da on može neograničeno da se replicira, samo ako se menja tema. Trening se sastoji od predavanja, posle kog na red dolaze debate, a u okviru radionica se podrazumevaju i pripreme za debate. Timovi će zastupati afirmativnu ili negativnu stranu u sučeljavanju mišljenja, a mi se trudimo da učesnici zauzmu onu stranu koju često ne bi branili u stvarnom životu.

Ideja je da u narednim fazama projekta širimo seminar, međutim trenutni problem je to što ova vrsta edukacije mora da se radi u malim grupama. I naravno, želimo prvo da čujemo povratnu informaciju od učesnika, pa tek onda da povećamo obim i sadržaj projekta.

BiF: Rekli ste da kritičko mišljenje u Srbiji gotovo da ne postoji. Kako se može izmeriti postojanje kritičkog mišljenja?

J. Baćević: Ne može se izmeriti, ali može se zaključiti da li postoji prema dominaciji ili odsustvu nepromišljenih, odnosno previše ideologizovanih diskursa. U Srbiji su diskursi gotovo neizbežno ideologizovani, ne zasnivaju se na argumentaciji, već na uverenjima. Obično se stvari predstavljaju kao dobre ili loše, bez dalje rasprave o njihovim uzrocima, posledicama ili pozitivnim i negativnim stranama. Koji god primer da uzmete iz savremenog političkog života zaključićete da postoji ideologizacija: članstvo u EU se predstavlja ili kao vrhunac političkog razvoja bilo koje države ili kao nešto što je ideološki ne prihvatljivo; a javni razgovor nije ne nivou postavljanja pitanja „zašto je dobro ući u Evropsku uniju“. U debatama se ne iskazuju informisane odluke, retko se ljudi služe pravim argumentima, ili bar trude da saznaju nešto više o problemu razgovora. Dakle, oni donose stavove na osnovu svojih vrednosnih orijentacija, a ne na osnovu iznošenja argumenata za i protiv, i naknadnom vaganju tih argumenata. To važi i za teme poput članstva u vojnim savezima, ekoloških problema, obrazovanja… A dodatni problem je što neznanje nije samo laičko već i stručno, jer ljudi koji se bave obrazovanjem ponekad ne znaju zašto donose određene odluke.

BiF: Da li su razlozi ovog nedostatka mentalitetske prirode, i kako se možemo dugoročno boriti sa tim problemom?

J. Baćević: Politička kultura u Srbiji nije dovoljno razvijena zahvaljujući uglavnom, mada ne samo, dominaciji jednopartijskog sistema. Jednom kada je uspostavljen višepartijski sistem nije bio problem odsustvo interesovanja za politiku (što karakteriše mnoge razvijenije države), već odsustvo svesti da politika nije samo zasedanje skupštine i ne odnosi se samo na vrhunske upravne odluke, već je vezana i za svakodnevni život. Drugim rečima, moj izbor da recikliram flašu je politička odluka, moj stav prema abortusu nije samo vrednosni već i politički, ako kažem da se Srebrenica nije dogodila to je politički stav koji ima jasne reperkusije, itd.

Koliko treba vremena da se ovaj obrazac mišljenja promeni je veliko pitanje, ali mi mislimo da treninzi poput ovih koje organizujemo, mogu da pokrenu promenu. U idealnim društvima bi ovakav tip treninga trebalo da postoji ako ne u osnovnim, bar u srednjim školama, u okviru predmeta poput Građanskog vaspitanja. Na žalost, ili na sreću, u Srbiji ovo je i dalje u nadležnosti NVO.

BiF: Videli smo šta se dešava kada je obrazovanje nadležnost državnih institucija. Mislite li da je ova kvazi Bolonja bar u nekom pogledu korisnija od prethodnog sistema?

J. Baćević: Polusprovedena Bolonja je, naravno, bolja od prethodnog sistema, ali ne zato što je ona dobra, već zato što ne postoji ništa gore od prethodnog sistema obrazovanja. Sprovođenje Bolonje u Srbiji nije dobro izvedeno, a čini mi se da i ocene koje je zemlja dobila za sprovođenje iste ne odražavaju pravo stanje. Jer, uglavnom je poštovana forma, a nimalo suština.

Ideja i sprovođenje Bolonje u drugim državama se značajno razlikuju od naše prakse, mislim da su je neki od lokalnih primenjivača samo iskoristili zarad ostvarivanja raznih političkih ciljeva. Ona je, umesto da uvede red proizvela haos, i delimično ojačala pozicije moći nekih ljudi. U suštini, ovo je posledica lošeg planiranja, i donošenja odluka od strane osoba koje ne znaju mnogo o upravljanju visokim obrazovanjem. COP (Centar za obrazovne politike) zato i postoji, mi se bavimo pružanjem saveta kreatorima obrazovnih politika, ako ih oni traže, što, uveravam vas, nije baš čest slučaj. Centar je iz tog razloga više uključen u javni dijalog, a nadamo se da će taj uticaj, i kao i celokupan uticaj civilnog društva, rasti.

Inače, COB se bavi istraživanjima vezanim za obrazovanje, prvenstveno za visoko. Kako se visoko obrazovanje smatra glavnim pokretačem razvoja društva, jako je bitno sistemski planirati upravljanje ovim institucijama, ali ovde nema skorijih istraživanja o obrazovnim politikama niti o sadržaju obrazovnog programa, i to je jedan od primarnih razloga postojanja COB-a.

BiF: Drugim rečima fakulteti, i uopšte akademske strukture, nisu otvorene za saradnju sa nevladinim organizacijama?

J. Baćević: Uglavnom. Beogradski univerzitet je najokoštaliji, ali neki mlađi univerziteti su otvoreniji za saradnju, poput univerziteta u Novom Sadu, ili onog u Novom Pazaru. Privatni univerziteti su prema našem iskustvu kooperativniji od državnih. Čini se da su mladi fakulteti fleksibilniji zbog toga što na njima hijerarhijske strukture nisu toliko uzglobljene sa političkim strukturama. Pored političkog uticaja, ovde je problem što se fakulteti ne fokusiraju na odnose sa tržištem rada. Srpski studenti kada dobiju diplomu ostaju prepušteni samima sebi, jer ovde ne postoje istraživanja o tome gde se zapošljavaju studenti određenih obrazovnih profila, koliko vremena im treba da nađu posao, koliko zarađuju kada ga napokon nađu, kakvi su im uslovi rada i sl. To je ključna informacija koja nedostaje samim studentima i ona blokira racionalno donošenje odluka, kako iz perspektive mladih tako i iz ugla obrazovnog sistema, koji mora da ima neku strategiju usklađenu sa strategijom razvoja privrede. Pored nepostojanja komunikacije između tržišta rada i sistema obrazovanja, problem je što vi studente danas učite nekim podacima koji verovatno neće biti tačni u trenutku njihovog diplomiranja, a ne kako da nađu i provere što relevantnije podatke.

Ukoliko nemate jasan cilj obrazovanja, sve ostale reforme su kozmetičke. Znači, vi možete naterati studente da idu na predavanja i profesore da sede u kabinetima, ali bez jasne vizije šta želite time da uradite nema uspeha.

BiF: Znači li to da reforme nisu uticale na kvalitet predavanja? Da li su predavači napokon promenili pristup nastavi?

J. Baćević: Reforme su sprovedene tako da se ni najmanje nisu zaljuljale pozicije moći određenih ljudi. To i jeste problem sa Zakonom o visokom obrazovanju, koji je trebalo preko odredaba o finansiranju da reguliše centralizaciju, kako bi se lakše kontrolisala raspodela sredstava po državno finansiranim školskim institucijama. To bi otvorilo pitanje visokih školarina za one fakultete koje taj novac ne mogu opravdati kvalitetom nastave ili kupovinom raznih materijala potrebnih za vežbe. Reforma je u suštini mogla da se iskoristi za dobre stvari, u smislu inovacije kurikuluma, studentske participacije, ali ona je ovde definisana tako da vrlo elegantno može da se iskoristi za održavanje statusa kvo. Naš problem je što su mladi ljudi koji su biološki trebali da obnove akademske strukture odlazili devedesetih u inostranstvo, i zbog toga je nastavnički kadar ostao star i konzervativan. Ovde se gaji gerijatrijska kultura, u kojoj se podrazumeva da ako je neko mlađi od 50 godina ne može ništa da zna, a ponajmanje o upravljanju, što produkuje biologizovan sistem upravljanja. S druge strane, participacija studenata je slaba. U Srbiji dugo postoji studentsko učestvovanje na sednicama fakulteta, ali samo u teoriji. Studenti imaju pravo da prisustvuju u svim upravljačkim telima, ali su u takvoj proporciji da uvek mogu da budu nadglasani. Ako pogledate Hrvatsku, videćete da tamo studentski predstavnici imaju pravo veta na određene odluke koje se odnose na ono što je za njih relevantno, kao što je studentski standard. I zaista, logično je da ako oni plaćaju školarine, treba da dobiju i mogućnost da učestvuju u donošenju istih.

BiF: Možda su naši studenti sami krivi za ovakvu situaciju, s obzirom na apatiju koja se uvukla među mlade naraštaje, posebno u domenu političkog aktivizma (osim paljenja semafora kao vida ispoljavanja patriotizma)…

J. Baćević: Da, izgleda kao da nema aktivističkog duha među studentima. Svima se čini da su mladi koji su studirali devedesetih, za vreme demonstracija, bili aktivniji. Međutim, krivicu za to ne možemo baciti na današnju omladinu, već upravo na loše sprovedene reforme. Nekada se duže studiralo, te ste imali i više vremena za vanškolske aktivnosti. Kada se promenio način studiranja, nekako je nestalo to udruživanje u vannastavnim aktivnostima, bilo u smislu političkog ili sindikalnog organizovanja, ili pak u vidu sportskih aktivnosti. Opterećenost studenata je iz moje perspektive besmisleno velika, što na primer isključuje mogućnost da neko radi i studira, a to je posebno čudno s obzirom na visinu školarina (opet, u odnosu na to šta studenti dobijaju za taj novac). Ja prva nisam za besplatno obrazovanje, zato što ono u principu uvek ima cenu, ali sam za to da se cena školovanja prilagodi realnim uslovima. Naravno da fakulteti treba da imaju zaradu, ali državni su već povlašćeni, pošto ih država ipak supstancijalno finansira. Zašto onda studenti sebi ne mogu da ih priušte? I pored toga, zašto ne mogu sebi da priušte slobodno vreme koje bi koristili za društveni angažman?

Dakle, taj nedostatak aktivističkog duha nije posledica generacijskih razlika, već je efekat toga što su studenti opterećeni ispunjavanjem formalnih obaveza, a ne dobijaju podršku za rad na spoljnim obavezama. Zato ovaj sistem, za razliku od nekadašnjeg koji je proizvodio široko obrazovane fah idiote, sada proizvodi neobrazovane fah idiote.

Marija Dukić
broj 55, maj 2009.

Proteklih mesec dana u centru pažnje javnosti bila je rasprava o Zakonu o zabrani diskriminacije. Veliki deo medijskog prostora posvećen je članovima koji su u vezi sa seksualnim opredeljenjem, ali čini se da su nepravedno zapostavljeni suština Zakona i institucije koje se njime uvode. O realizaciji ovog zakona i realnom stanju manjina u Srbiji razgovarali smo sa Svetozarom Čiplićem, ministrom za ljudska i manjinska prava.

BiF: U predlogu Zakona stoji da će u narednoj godini iz budžeta biti izdvojeno 40 miliona dinara za sprovođenje istog. Međutim, u ovoj godini, pošto je budžet već donet, za uspostavljanje institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti očekuje se 4 miliona dinara. Da li postoje primedbe na ova izdvajanja, i kako realizovati ovaj projekat sa ovogodišnjom sumom (4 miliona dinara, odnosno svega 38 000 evra)?

Svetozar Čiplić: Potpuno je jasno zašto postoji sumnja oko uvećanja administracije, ali ne treba da postoji sumnja kada je reč o mehanizmu koji nije velik kadrovski, a koji bi trebalo da pruži novi oblik zaštite.

Novac koji se predviđa za sprovođenje Zakona su zapravo ona sredstva koja već stoje u budžetu. Novina je to što treba da se formira Poverenik za zaštitu ravnopravnosti. Tekst Zakona sve do Poverenika ne iziskuje nova finansijska sredstva, a ovih 4 miliona dinara je predviđeno za korišćenje samo do rebalansa budžeta. Ono što sam i napomenuo u izlaganju u Skupštini je da administracija neće biti uvećana, radna mesta će biti obezbeđena preraspodelom, odnosno onim što je u javnosti poznato kao interni konkurs. Dakle, iz onih ministarstava u kojima ima viška zaposlenih. Novi će biti samo Poverenik i njegovi zamenici. Ako postavite pitanje da li Poverenik bitan, moj odgovor je – apsolutno. Pojavljuje se nova zaštitna funkcija, a to je medijacija, odnosno mirenje, koju Poverenik može da obavi a da posledice dikriminacije budu otklonjene, bez odlaska na sud.

BiF: S obzirom na iskustva Poverenika za informacije od javnog značaja, i stavku da Poverenik za zaštitu ravnopravnosti može da rešava slučajeve diskriminacije obaveštavanjem javnosti, kakvu će on realnu moć imati?

S. Čiplić: Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ne bazira svoju moć samo na mogućnosti obaveštavanja javnosti o slučajevima diskriminacije. On može da nastupa i prema sudu. Poverenik za dostupnost javnih informacija nema tu poziciju.

Međutim, vi nikada ne možete da predvidite kako će zakon zaživeti, i kako će profukcionisati sa ostalim organima. To često zavisi od ličnosti, u ovom slučaju ličnosti Poverenika. Ako on ne uspe svojim aktima da reši problem diskriminacije, onda se prelazi na sud.

BiF: Prema izveštaju Beogradskog centra za ljudska prava, rad tužilaštva i policije nije zadovoljavajuć kada su u pitanju povrede ljudskih i manjinskih prava. Kako onda možemo da očekujemo efikasnu primenu ovog zakona?

S. Čiplić: Kada kažete da postoji problem u funkcionisanju državnih organa, onda uvek morate da dođete do konkretnog čoveka. Nešto ne funkcioniše ili zato što neko ne zna da radi, ili jer neće da radi. Mi smo se u poslednjih 8 godina susretali sa svim aspektima administracije – ona je spora, rigidna, ne izvršava propisane radnje u zakonskim okvirima (tj vremenu predviđenom za njihovo izvršenje)…

Ali nisu ti problemi nastali juče. Oni postoje od kada postoji administracija. Parlament u sadašnjem sazivu doneo je set pravosudnih zakona koji bi trebalo da reformišu postupanje tužilaštva i sudova. Ja se, kada je reč o ovoj temi, uvek pozivam na podatak da četiri petine predmeta koje Evropski sud za ljudska prava prihvati da obradi, jeste zapravo podneto od strane građana Srbije zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Sada su doneti zakoni koji bi omogućili reformu u pravosuđu, međutim, ovde nailazimo na specifičnu situaciju. Naime, vi kao parlament donosite zakone vezane za organizaciju i rad institucija, ali sa druge strane ne možete da kontrolišete podelu vlasti. Pravosuđe mora da bude nezavisno, što znači da nemate kontrolu nad njim. Time je reforma pravosuđa svedena na dobru volju sudija. Ja se nadam da postoji kritična masa u pravosuđu kojoj će novi set zakona biti osnov za valjanu reformu. Naravno, deo tih reformi treba da bude i izbor novih sudija, ali naprosto ne mogu da zamislim situaciju koja bi posle ovoga ostala ista, ili se čak pogoršala.

BiF: Koliko je pravosuđe sposobno da se obračuna sa govorom mržnje?

S. Čiplić: Govor mržnje nije regulisan kao krivično delo. Ovaj zakon govori o zabrani širenja verske, rasne i svake druge diskriminacije. Na osnovu sadašnjih pravnih propisa možemo samo posredno nekoga krivično da gonimo za govor mržnje, ako je učinio krivično delo.

Za razliku od Srbije, govor mržnje je pravno prepoznatljiv u mnogim državama. Nije to nikakav modernizam, to je sprečavanje ljudi od zloupotrebe svoje slobode kojom bi povredili pravo na slobodu neke druge osobe. Ja se nadam da ćemo uskoro inkriminisati govor mržnje, ali tu moramo biti precizni, s obzirom na to da je ipak u pitanju ograničavanje slobode govora. Moramo brinuti o tome da ovo ograničenje ne dovede do ponovnog uvođenja delikta mišljenja. Govor mržnje nije delikt mišljenja i cela poenta je u njegovoj preciznoj pravnoj formulaciji, kako bi se ovo društvo, koje je prilično netolerantno, izlečilo od govora mržnje.

BiF: Kako učiniti društvo tolerantnijim?

S. Čiplić: To je nešto što se ne može rešiti samo zakonima. Rešava se praktično, postupanjem državnih organa. Tolerancija je stvar čoveka, i porodice. Ne može država biti netolerantna, ali može čovek.

Boljitak u ovoj oblasti možemo očekivati protekom vremena, jer nisu evropske države oduvek tolerantne. Pogledajte zemlje u kojima se govor mržnje gotovo i ne pojavljuje, one su socijalnom evolucijom prošle period od netolerancije u demokratska društva. Da bi osoba bila tolerantna mora odrastati u okruženju koje je takvo. Mi imamo tu nevolju da smo praktično preskočili socijalnu reformu tokom devedesetih godina, čime smo izgubili jednu deceniju u odnosu na ostale zemlje koje su pripadale socijalističkom bloku. Pored finansijske krize, spora promena vrednosti u društvu je izvor netolerancije.

BiF: Kada već pričamo o toleranciji i govoru mržnje, postavlja se pitanje veoma aktivnih desničarskih organizacija u našoj zemlji. Vi ste nedavno Ustavnom sudu podneli materijal koji dokazuje da Obraz krši Ustav Srbije. Šta se nalazi u tim dokumentima?

S. Čiplić: To je materijal do koga je svako od nas mogao da dođe. Sakupljali smo ga sa sajtova i preko novina, i u njemu je sadržano sve ono što je rečeno, kao i akcije na koje su građani pozivani. Ovaj materijal bi trebalo da posluži javnom tužiocu da pred Ustavnim sudom pokrene zahtev za ukidanje Obraza.

Međutim, to je samo deo problema. Postoji veliki broj sličnih organizacija koje su neformalne u pravnom smislu, odnosno neregistrovane. Pošto ne funkcionišu po zakonu, ne možete po zakonu ni da ih ukinete. Mi ćemo ove godine taj problem pokušati da rešimo donošenjem, u okviru zakona koji će sprečiti govor mržnje, pravila o neformalnim organizacijama koje nisu registrovane ali deluju (preko interneta, organizovanja demonstracija i sl.).

BiF: Prema mnogim izveštajima, jedna od najugroženijih manjina u Srbiji su Romi. Kako poboljšati njihov položaj ili bar utvrditi brojčano stanje ove populacije?

S. Čiplić: Trenutno imamo popis iz 2002. godine, prema čijim podacima u Srbiji ima 108 000 građana romske nacionalnosti. Ali pretpostavka je države i relevantnih romskih i ostalih nevladinih organizacija da ima između 450 i 500 000 Roma u Srbiji.

Za 2011. godinu je predviđen novi popis stanovništva, i jedan od zadataka je popisivanje svih Roma. Na taj način oni će dobiti ono najneophodnije, odnosno matični broj, kako bi imali pravo na socijalnu i zdravstvenu pomoć. Pre toga uradićemo probni popis.

Što se tiče uključivanja romske populacije u društvo, problem može predstavljati i stepen netolerancije ostalih građana. Ja dolazim iz Vojvodine, gde su ljudi navikli na toleranciju, jer su okruženi manjinama. Međutim, u sredinama u kojima postoji tradicionalna segregacija, problem uključenja Roma u zajednicu je posebno otvoren.

U pogledu dostupnosti školstva radi se na akciji upisa Roma u srednje škole sa dodatnih 30 poena, i automatskom upisivanju na fakultete. Država mora da isprati obavezu njihovih roditelja da šalju decu u školu.

No, nije poenta samo podići nivo svesti Roma, već raditi na emancipaciji svih nas, dakle ljudi u čijem okruženju oni žive. Uloga države u tome nije samo da propiše mere, već i stvaranje mehanizama za sprovođenje tih mera.

Marija Dukić
broj 54, april 2009.