Plinije piše da su persijski kraljevi koristili flaširanu vodu iz reke Hoapsis; Herodot i Plutarh pominju izvoz vode iz gornjeg toka Nila. O trgovini vodom se govori u renesansnoj Evropi i tokom industrijalizacije u ranom novom veku. Za sve rođene 80-tih prošlog veka, flaširana voda u maloprodaji je prirodna kao i hleb: zar je ikada bilo drukčije?
Globalna elita strahuje od porasta socijalnih tenzija. Izuzetno visoka strukturna nezaposlenost u mnogim ekonomijama, siromaštvo i produbljivanje ekonomske nejednakosti u velikom broju regiona, za globalne donosioce odluka predstavljaju najveće izazove u predstojećem periodu.
To je rezultat ankete Svetskog ekonomskog foruma sprovedene među 1.500 donosilaca odluka. Svetski ekonomski forum je poznat po organizovanju sastanka u švajcarskom Davosu, na kome se jednom godišnje okupljaju menadžeri, političari i intelektualci.
Elite rasprostranjenu strukturnu nezaposlenost smatraju najvećim političkim problemom našeg vremena. Većina ispitanika iz Evrope, Severne Amerike, Afrike i sa Bliskog istoka veruje da je borba protiv nezaposlenosti najakutniji problem svake vlade. Samo u Aziji i Srednjoj Americi donosioci odluka imaju drugačije mišljenje.
Najveću zabrinutost socijalni nemiri izazivaju u Evropi. Svaki peti ispitanik smatra da će velika nezaposlenost u Evropi biti ključni izazov u narednoj godini. Isto tako, mnogi strahuju da će se evropska ekonomija mučiti i u 2014, što će dodatno zaoštriti socijalne napetosti. U mnogim evropskim ekonomijama nezaposlenost je u proteklih nekoliko godina u stalnom porastu. Najteže su pogođeni mladi. Nazaposlenost mladih između 15 i 24 godine starosti iznosi 24 odsto u evrozoni, a u Grčkoj, Španiji i Hrvatskoj i preko 50 odsto.
„Generacija koja svoje karijere započinje u krajnjoj beznadežnosti, sklonija je da pokloni svoje poverenje populistima i verovatno će čitavog profesionalnog života biti uskraćena za osnovne kvalifikacije koji se razvijaju u ranoj fazi zaposlenja“, smatraju ispitanici. „Ljudi, a posebno mladi, moraju da se zaposle produktivno; u suprotnom ćemo doživeti slom društvene kohezije.“
Tokom proteklih meseci dolazilo je do demonstracija i nereda upravo u zemljama u kojima je nazaposlenost izrazito visoka. U Italiji i Portugaliji su krajem oktobra protestovale desetine hiljada ljudi protiv politike štednje. U Grčkoj su od izbijanja krize štrajkovi i protesti postali deo svakodnevice. Početkom novembra je još jedan generalni štrajk paralisao Grčku.
I u Francuskoj, drugoj najvećoj ekonomiji evrozone, nakon nasilnih protesta bretonskih farmera raste strah od socijalnih nemira. Desničarski Front National najpopularnija je politička snaga u zemlji po svim istraživanjima javnog mnjenja.
Razlog za zabrinutost je i porast ekonomske nejednakosti, koju ispitanici iz Severne i Južne Amerike i Azije vide kao najveći izazov njihovim regionima. „Porast imovinske nejednakosti ugrožava društvenu stabilnost na nacionalnom nivou i predstavlja ozbiljnu pretnju međunarodnoj bezbednosti“, napisali su autori izveštaja Svetskog ekonomskog foruma.
„Tema nije nova i ima sve značajniju ulogu“, objašnjava vođa istraživanja Martina Gmür, „anketirani stručnjaci dele mišljenje da smo ovu temu zapostavili i da joj nismo ozbiljno pristupili.“
Jedno od najvažnijih pitanja jeste i porast socijalnih tenzija u zemljama arapskog proleća. Ispitanici smatraju da će najveći svetski izazov u narednih nekoliko meseci biti politička i ekonomska stabilnost ovog regiona.
Svetski ekonomski forum je ekskluzivno za Die Welt vrednovao odgovore nemačkih ispitanika. Tu se vide značajna odstupanja od svetskog proseka. Iz ugla nemačkih donosilaca odluka, najveću pretnju predstavlja strukturna nezaposlenost i sajber napadi. Za njih je bezbednost interneta najveći izazov u narednoj godini.
Ova tema je već na dnevnom redu nemačke politike. CDU/CSU i SPD su tokom koalicionih pregovora postigli dogovor da kompanije iz posebno osetljivih oblasti, poput energetike i bankarstva, ubuduće moraju da prijave ukoliko postanu žrtva sajber napada.
Podjednako važni za nemačke donosioce odluka su strukturna nazaposlenost i pad poverenja u ekonomsku politiku. Međutim, ovo nije rezervisano samo za Nemačku. Anketirani donosioci odluka primećuju rasprostranjeni svetski fenomen da stanovništvo gubi poverenje u politiku i druge institucije poput banaka. Deset odsto anketiranih ovo smatra najvećim izazovom u narednoj godini.
Tobias Kaiser, Die Welt, 15.11.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
U Grčkoj se prodaje oko stotinu ostrva, a stručnjaci za nekretnine tvrde da, osim cena koje nikada nisu bile povoljnije, ovo je retka prilika koja se pruža nakon nekoliko decenija, s obzirom da se ostrva u privatnom vlasništvu prenose generacijama sa kolena na koleno.
Grčka trenutno prodaje oko stotinu svojih ostrva, a među najskupljima ne samo u Grčkoj već i u Evropi je Omfora. Reč je o 1112 hektara na privatnom nenaseljenom grčkom ostrvu u Jonskom moru, čiji vlasnici za njega traže 50 milona evra. U javnosti nije poznato šta je vlasnike primoralo na prodaju, ali se u grčkim medijima spekuliše da je razlog verovatno isti kao i kod mnogih grčkih milionera, koji su se usled krize našli pred bankrotom.
Pre samo deset godina, niko nije ni sanjao da će toliko ostrva biti ponuđeno na prodaju na svetskom tržištu nekretnina. Ali nakon problema koje je ekonomska kriza donela u „grčko dvorište“, prodaja nekretnina je postala jedan od najčešćih načina da se reše nagomilane finansijske nedaće. Ili kako pišu grčki mediji: „U modi je turizam nekretnina“. Prodaje se sve: od obične kuće do luksuzne vile, dvoraca, hotela, plaža, pa čak i onoga najpoželjnijeg – ostrva. Stranci, zato, sve češće postaju turisti u potrazi za nekretninama koje su dostupne za njihov džep, pogotovo što su cene dramatično pale u poslednjih nekoliko godina, i po analitičarima nikada nisu bile povoljnije. Ali, jedna od najvećih prepreka za veću prodaju ostrva su procedure za dobijanje različitih dozvola, koje ponekad traju godinama.
24 ostrva za emirovu decu
Ove godine su realizovane dve velike prodaje ostrva. Katarski emir Hamad bin Kalifa Al-Tani je u martu potrošio manje od devet milona evra za šest ostrva u argipelagu u blizini ostrva Itake. Emir je najavio da namerava da kupi ostrvo za svako od svojih dvadeset četvoro dece, ali čak ni on ne može da dobije građevinsku dozvolu preko noći, već mora da čeka najmanje 18 maseci. Porodica koja mu je prodala ostrva, priznaje da je to učinila zbog nagomilanih finansijskih problema, uprkos činjenici da su ostrva bila u njenom vlasništvu više od 150 godina.
Samo mesec dana nakon te transakcije, i unuka Aristotela Onazisa prodala je ostrvo Skorpios koje se nalazi u Jonskom moru, a o „težini“ transakcije se nagađa da je vredela oko 76 miliona evra. Skorpios je sada u vlasništvu ruskog preduzetnika Dimitrija Ribolovleva, koji ga je navodno kupio kao poklon za svoju ćerku. Ali ni ova prodaja nije prošla bez problema. Grčko državno veće je u maju pokrenulo reviziju kupoprodajnog ugovora za ostrvo Skorpios, kako bi se proverilo da li je u skladu sa Onazisovim testamentom. Ovaj potez je usledio nakon tvrdnje da je Onazis, koji je pokopan na tom ostrvu, navodno zahtevao u svom testamentu da njegovo večno počivalište ostane u vlasništvu porodice.
Stručnjaci za nekretnine ističu da je kupovina ostrva retka prilika koja se pruža nakon nekoliko decenija, s obzirom da se ova vrsta porodičnog vlasništva uobičajeno prenosi generacijama sa kolena na koleno. Grci se sada, međutim, odriču te privilegije, zbog nedavnog povećanja poreza na imovinu kojim grčka vlada pokušava da popuni rupe u budžetu nakon četiri godine žestoke eknomske krize. Brojne agencije i agenti za nekretnine, koji posluju na globalnom nivou, veoma su aktivni u Grčkoj u potrazi za luksuznom imovinom koja je na prodaju. A prilika je puno jer Grčka ima više od 15.000 kilometara obale, preko 190.000 plaža, te oko 6.000 ostrva i „otočića“.
Kanadska privatna agencija za nekretnine „Private Islands“ u ovom trenutku prodaje 17 grčkih ostrva. Najjeftinije je malo ostrvo Modi u Jonskom moru, za koje treba platiti manje od 1,2 miliona evra, a najskuplje, za koje je javno objavljena cena je već pomenuto ostrvo Omfori, za koje u agenciji tvrde da je jedno od najleših u tom regionu. Na tom ostrvu trenutno postoji samo jedna zgrada, ali sa građevinskom dozvolom moguće je graditi na 20 odsto površine ostrvskog područja.
Kada su se pre tri godine u nemačkim novinama pojavili naslovi „Prodajte ostrva da biste izašli iz krize“, mnogi u Grčkoj, ali i u drugim evropskim zemljama su to shvatili kao provokaciju nemačkih političara. Uskoro je, međutim, ova poruka postala stvarnost u Grčkoj, koja prema analizama poseduje imovinu vrednu između 270 i 300 milijardi evra. Pretežan deo čine nekretnine na ostrvima. Prema pisanju grčkih medija, grčka vlada je ove godine započela proces rasprodaje više od 70.000 nekretnina u državnom vlasništvu: od hotela i drevnih zdanja do delova obale i idiličnih ostrva. Kasnije se, međutim, ispostavilo, da je umesto prodaje, u planu dugoročan najam u periodu do 100 godina.
Sada je vreme za kupovinu
Grčki ekonomsita Prodromos Vlamis ističe da je sprovođenje strogih mera štednje od 2010. godine prouzrokovala znatan pad potražnje za robom i uslugama, pa su upravo programi štednje gurnuli grčki maloprodajni sektor nekretnina u duboku recesiju. „Zbog toga su mali i srednji trgovci bankrotirali. Dakle, kriza ima direktne negativne posledice na preduzeća iz te delatnosti. Grčka privreda i kriza na tržištu nekretnina se prepliću“. Teodosis Sampaniotis, ekonomski analitičar u Eurobank Ergasiasu smatra da veliki pad tržišne aktivnosti nije prouzrokovan samo recesijom, već i činjenicom da grčko tržište nekretnina karakterišu i visoki troškovi transakcija. Grčka je, prema podacima OECD-a, na trećem mestu po visini transakcijskih troškova među zemljama OECD-a.
Ipak, broker za luksuzne nekretnine Kristofer Bosvel, koji je kao direktor agencije „Vincitore“ do sada prodao imovinu vrednu više od 300 miliona dolara širom sveta i dobro poznaje grčko tržište nekretnina, ističe da je upravo sada pravo vreme za kupovinu ostrva u toj zemlji: „Od početka ekonomske krize grčka ostrva su postala veoma privlačna brojnim međunarodnim investitorima. Razlozi su vrlo jednostavni: nekretnine su zbog recesije, a posebno ostrva koja su uglavnom bila u vlasništvu države, prodavane kako bi se prikupio kapital i podstaknulo poslovno i investiciono okruženje, sa ciljem da se poboljša turizam i privatni sektor“.
Ali i on ističe probleme prilikom kupovine ostrva. „Stvar je u tome što zbog istorijskog značaja takvih mesta, dozvole za gradnju i planiranje morate da dobijete od lokalnog društva istoričara, uključujući i arheologe. Budući da se ne mogu lako dobiti, taj proces može potrajati, mesecima, a nekada i godinama, jer mora da ih odobri mnogo pojedinaca, pa se dešava da kupac mora ponovo da podnosi zahteve nakon mnogobrojnih odbijanja. Ali ako to ostavimo po strani, ulaganje u Grčkoj sada je mudra i unosna prilika“, ističe Bosvel i dodaje: „Tržište nekretnina se polako konsoliduje. Već smo videli znakove oporavka na tržištima u Dubaiju, Abu Dabiju i Saudijskoj Arabiji i svedoci smo velikog buma kineskog tržišta nekretnina. Siguran sam da će Grčka jednog dana slediti taj primer“.
Tviterov nedavni zlatni rudnik oličen u I.P.O. svima nam je dao neke upadljive brojke koje treba razmotriti (‘Biznis Insajder’ javlja da su Tviterove I.P.O. stvorile 1600 novih milionera i svežeg poreskog novca u vrednosti od 2.2 milijarde dolara). Postoji i procena vrednosti kompanije: neverovatnih dvadeset četiri milijarde dolara. I njen prihod: samo $535 miliona. Ima više od 230 miliona aktivnih korisnika, a stotine miliona njih svakodnevno koristi ovaj servis. Svi oni zajedno pošalju otprilike pola milijarde tvitova svakoga dana. A tu je i najupadljivija brojka među svim malopre navedenim: nula. To je cena Tviterovih usluga za naše korišćenje ove njihove tehnologije. Otkad je kompanija osnovana, obični korisnici su poslali više od tri stotine milijardi tvitova. U zamenu za to, korisnici nisu platili Tviteru niti jedan dolar ili cent.
(foto: businessinsider.com)
Otkako je Netskejp odlučio da nam besplatno pokloni svoj pretraživač, “besplatno” je postalo više pravilo nego izuzetak na mreži. I, premda su tradicionalne medijske kompanije podigle svoje finansijske zidove kako bi sačuvale prihode, veliki deo našeg vremena provedenog na internetu utrošimo na usluge, sadržaj i stvari koje ne plaćamo. Ekonomski gledano, ovo situaciju čini čudnom: digitalne robe i usluge su svuda gde vam pogled padne, međutim, u ekonomskoj statistici, teško je uočiti njihov uticaj.
Naš glavni kriterijum za zdravlje privrede je rast BDP-a, koncept kojeg je 30-tih godina osmislio ekonomista Sajmon Kuznec. Ako BDP raste žustrim tempom, onda znamo da je ekonomija dobro. Ako ne, svesni smo da je vreme da se zabrinemo. Osnovna pretpostavka je jednostavna: što više proizvedemo roba/ usluga za prodaju, tim bolje. U industrijskoj eri ovo je bila razumna pretpostavka, ali u digitalnoj ekonomiji ta slika postaje umnogome mutnija. U digitalnoj sferi postoji toliko proizvedenih stvari i usluga koje su nam na raspolaganju sasvim besplatno. Možda mislite da Vikipedija, Tviter, Snepčet, Gugl mape itd imaju veliku tržišnu vrednost. Ali, što se B.D.P.-a tiče, oni jedva da i postoje. M.I.T. ekonomista Erik Brinjolfson ističe da, prema vladinim podacima, „informacioni sektor“ ekonomije – koji obuhvata objavljivanje, softver, usluge prenosa podataka i telekom – jedva da je porastao od kraja osamdesetih godina, iako smo videli eksploziju količine informacija i podataka koje pojedinci i firme konzumiraju. „Ovaj je osećaj potpuno pogrešan“, rekao je Erik Brinjolfson.
Brinjolfson i Endrju Mekafi autori su knjige koja će se uskoro izaći, „Drugo doba mašina“, u kojoj su pisali o tome kako savremena digitalizacija preoblikuje ekonomiju. „Potcenjujemo vrednosti dela privrede koji je slobodan“, rekao je Brinjolfson. „Kako digitalna roba čini veći deo ekonomske aktivnosti, to znači da verovatno dobijamo iskrivljenu sliku ekonomije u celini.“ Problem je u tome, što je i Kuznec sam priznao, što se „dobrobit nacije… teško može utvrditi na osnovu merenja nacionalnog dohotka“. Na primer, većina veb sajtova utemeljena je na slobodnim, open-source aplikacijama. To čini pokretanje sajta jeftinim, što ima brojne prednosti u smislu prosperiteta učesnika na Mreži – iako BDP tada završi na nižoj stopi nego kad bi svako od nas morao da plati za Majkrosoftov serverski softver. Digitalne inovacije mogu čak smanjiti BDP: Korišćenje Skajpa smanjilo je iznos novca koji trošimo na međunarodne pozive, dok su besplatne smartfon aplikacije smenile samostalne uređaje čija je prodaja donedavno generisala milijarde. GPS kompanija ‘Garmin’ nekada je bila među najbrže rastućim američkim kompanijama. Zahvaljujući mapama Gugla i Epla, Garminova je prodaja pretrpela težak udarac, iako je potrošačima – koji sada imaju potpuno besplatan pristup “dobroj orijentaciji” – sada, svakako, daleko bolje.
Nove tehnologije su iz tržišne utakmice uvek “proterivale” one zastarele, mada je svaki (doskorašnji) biznis uvek bio vezan za ekonomiju (fizički postojećeg) tržišta, a time i za povećanje BDP-a: recimo, kada je motor s unutrašnjim sagorevanjem zamenio konja. Digitalizacija je karakteristična jer dosta vrednosti koje ona stvara za potrošače nikada ne postaju delom privrede merljivim kroz BDP. A ovo, opet, pravi jaz između onoga što se u ekonomiji zaista događa i onoga šta statistika meri, sveobuhvatije no ikada pre.
Dokučiti nevidljive vrednosti stvorene kroz Internet nije nimalo lak zadatak. Jedna od strategija koje ekonomisti koriste jeste merenje količine vremena koju dnevno provodite na Internetu (pod pretpostavkom da je vreme novac). U nedavnoj studiji Brinjolfsona i korejskog stručnjaka za informatičko-operativni menadžment Đuhja Oha, iznet je zaključak da su 2011. godine robe i usluge oslobođene na internetu vredele stotine milijardi dolara, a da se godišnji rast digitalnog biznisa kretao po stopi od preko četrdeset milijardi dolara. U drugoj studiji, koju je uradio ekonomista Majkl Mendel, tvrdi se da je vlada potcenila vrednost usluga za prenos podataka (mobilne aplikacije i sl.) za nekih tri stotine milijardi dolara godišnje. Ovo su samo grube procene, mada i one pružaju neku predstavu o tome koliko nam je dobiti digitalna ekonomija priuštila.
Ipak, i ovde postoji jedna “caka”. Ogromne dobiti koje imaju korisnici u digitalnom dobu često idu na štetu radnika. Vikipedija je odlična za čitaoce iako je, zapravo, noćna mora za sve one koji predano rade na stvaranju i ažuriranju enciklopedija. Iako digitalna ekonomija stvara nove načine za zaradu, digitalizacija ne zahteva mnogo radnika: možete prosto nastupiti s idejom, napisati “parče softvera” i s lakoćom ga distribuirati stotinama miliona ljudi. Ovo se fundamentalno razlikuje od fizičkih proizvoda, koji zahtevaju mnogo više rada uloženog u njihovu proizvodnju i distribuciju. I dok je digitalizacija već preobrazila kompanije za medije i zabavu, tu se ovaj proces nikako ne zaustavlja. „Veoma je malo industrija na koje Internet i digitalizacija neće imati uticaja“, tvrdi Brinjolfson. Vrednosti koje danas stvara digitalna ekonomija su stvarne. Ali, stvaran je i haos vezan za njih i internet biznis.
izvor: Njujorker
(M.L.)
Privremeno odustajanju Sjedinjenih Država od vojne intervencije u Siriji i određeno ublažavanje odnosa prema Iranu, izazvali su negativne rekacije najvažnijih američkih saveznika – Saudijske Arabije i Turske. Međutim, najave zvaničnika Saudijske Arabije o većoj samostalnosti u spoljnoj politici u odnosu na američke interese i ekonomsko približavanje Turske i Kine, ne znače da će doći do značajnijih promena u strateškim ciljevima Sjedinjenih Država na Bliskom i Srednjem istoku, niti da je na vidiku razlaz dojučerašnjih bliskih saveznika, ocenjuje ruski politikolog Boris Dolgov u analizi koju objavljuje „Gazeta“.
Iz perspektive kompanije Fiat Automobili Srbija (FAS), čaša je polupuna i poluprazna: prodaja 1 600 vozila do kraja septembra pravi je uspeh za tržište koje od 2001. godine nije bilo u goroj situaciji, čemu još više doprinosi činjenica da država više nije na listi kupaca. „Pažljivo vodimo računa o merama štednje koje razmatra država”, rekao je Gerry Clarke (Geri Klark), komercijalni direktor FAS-a u intervjuu za magazin „Biznis i Finansije”, dodajući da „će budućnost možda biti bolja od sadašnjosti”.
Klarkova pozicija u predviđanju budućih trendova nije ništa bolja od pozicije njegovog kolege Alfreda Altavile, generalnog direktora Fiata za Evropu, Bliski istok i Afriku, koji je nedavno izjavio da nijedan proizvođač automobila ne može da proceni kakav će biti razvoj potražnje za automobilima tokom perioda dužeg od tri meseca i da je, iako se evropski trendovi prodaje stabilizuju, još uvek prerano reći da smo na putanji uspona.
„Čak i ove godine, uprkos svoj podršci Međunarodnom salonu automobila, tržišna potražnja nastavlja da opada. U ovom trenutku očekujemo skroman rast tokom sledeće godine, ali pratićemo situaciju iz meseca u mesec,” kaže Klark. „Nikad nismo planirali prodaju u Srbiji koja će činiti više od 1 procenta proizvodnje u Kragujevcu. Međutim, moram da kažem da se prodaja na ovom tržištu odvija bolje nego što smo očekivali, sa više od 1.600 prodatih automobila do sada. Ovo podrazumeva oko 10 procenata trgovine na domaćem tržištu. Verujem da modeli Fiat 500 Living i Trekking otvaraju nove mogućnosti prodaje i očekujem da će ovi modeli biti odgovorni za oko 20 procenata ukupne prodaje naših automobila tokom sledeće godine.”
Nema dovoljno prostora za subvencije
B&F: Fiat 500L Nacionale najpopularniji je brend u Srbiji za 2013. godinu, dok je Fiat Punto Classic bio najbolje prodavani brend u 2011. i 2012. godini. U kojoj je meri ovo bio rezultat podsticaja koje daje država i koliko značaja dajete aktivnostima srpske vlade, konkretno najavljenim merama štednje koje će smanjiti nivo prihoda potencijalnih kupaca automobila, kao i obim javnih nabavki i subvencija?
Gerry Clarke: Relativan uspeh koji je Fiat 500L imao na srpskom tržištu predstavlja rezultat velikog broja faktora, ali je zasigurno jedan od odlučujućih bio odluka FAS-a da kupcima ponudi nešto zauzvrat. Naš lokalni popust za ovaj tip vozila, zajedno sa veoma povoljnim uslovima finansiranja i uz moćnu mrežu dilera doneli su nam dobre rezultate. Punto Classic održava jaku poziciju na tržištu, uprkos ukidanju subvencija koje se dogodilo pre više od godinu dana. Pažljivo pratimo potencijalni uticaj koje trenutne i buduće mere štednje mogu imati na tržište. Država je uvek bila značajan kupac naše automobilske industrije, jer dosta njenog poslovanja zavisi od pouzdanog voznog parka.
B&F: Srpska asocijacija uvoznika vozila i delova ranije je nagovestila da država unapređuje subvencije koje je prethodno dala FAS-u da bi motivisala kupce da svoja stara vozila daju za nova, plaćajući PDV samo za razliku u ceni. Da li podržavate ovu inicijativu i šta mislite da su mogućnosti za njenu realizaciju sada kada je državni budžet pod većim teretom nego ranije?
Gerry Clarke: Verujemo da je vrlo važno da država razmatra odgovarajući niz mera koje će pomoći obnavljanju voznog parka ove zemlje. Ovde, u Srbiji, postoje vozila koja su među najstarijima u Evropi, što nije dobro ni za životnu sredinu ni za javnu bezbednost. FAS će podržati sve inicijative koje mogu pomoći automobilskoj industriji u ovom smislu, ali sumnjamo da će biti dovoljno sredstava da se podrži ovakva akcija.
B&F: Izgleda da će srednja klasa u Srbiji mnogo trpeti zbog novih mera štednje, što je trend vidljiv i u zemljama regiona, pa čak i u celom svetu. Istovremeno se skoro 1.500 luksuznih automobila prodaje svake godine u Srbiji i izgleda da se ovaj trend još uvek odupire krizi. Šta Fiatova statistika kaže o situaciji Vašeg prosečnog kupca, a šta o kupcima koji se nalaze na vrhu spiska?
Gerry Clarke: Moram da se složim s vama da su kupci na vrhu spiska verovatno imuni na neposredne efekte mera štednje, ali ovo ni u kom slučaju nije regionalni fenomen. To, međutim, ne znači da dileri ove vrste automobila žive lagodnim i bezbrižnim životom, jer je konkurencija oštra i postoji širok spektar opcija koje možete izabrati. Kada govorimo o budžetnim kupcima, onda treba pomenuti dva segmenta. Maloprodajni kupci su zainteresovani da dobiju maksimalnu vrednost za novac koji daju i mi smo veoma uspešni u ovom segmentu – naša kombinacija dobre cene i povoljnih uslova finansiranja za Fiat 500L koju smo promovisali tokom beogradskog sajma automobila značajno je doprinela ovom uspehu pa i dalje nastavljamo s ovom kombinacijom. Kad je u pitanju prodaja poslovnim klijentima, najvažniji faktor je cena automobila u odnosu na životni vek automobila i jednostavan pristup servisnoj podršci. Protekle dve godine radimo na unapređivanju naše mreže dilera i verujemo da su nas naša pristupačnost i kvalitet postavili na vrh spiska s potencijalnim kupcima.
B&F: Direktor prodaje, marketinga i usluga održavanja u kompaniji Volkswagen Christian Klingler (Kristijan Klingler), nedavno je primetio, ogorčenim tonom, da banke ne nude uvek pozajmice povoljne za industriju. Kakvo je Vaše iskustvo u vezi sa tim?
Gerry Clarke: Banke se prevashodno brinu o sopstvenim interesima i rekao bih da se ovo uglavnom odražava na više troškove za one koji uzimaju pozajmicu. U vreme krize to postaje sve očiglednije. S druge strane, ako ste kao proizvođač ili distributer dobro povezani u širem obimu, onda možete potencijalno uticati na uslove davanja pozajmica, čak i ako je to samo u ograničenom obimu. Uz to, današnji kupci nisu glupi i neće prihvatiti da plate više nego što je potrebno. Međutim, moram da kažem da, koliko mi znamo, nismo izgubili nijednog kupca ove godine usled nedostatka saradnje sa bankama, osim u slučajevima u kojima je postojao visok rizik da potencijalni kupac neće biti u mogućnosti da otplati svoju pozajmicu.
Slabi znaci oporavka
B&F: Prema dostupnim podacima, Fiat i PSA/Peugeot-Citroën dva su proizvođača automobila koji su zadobili najveći udarac tokom evropske ekonomske krize, usled činjenice da se njihov portfolio sastoji od nekoliko porodičnih automobila za koje je potražnja opala, naročito u Jugoistočnoj Evropi i njihovim domaćim tržištima u Italiji i Francuskoj. Gde se nalazi Srbija u poređenju sa drugim zemljama u regionu i šta Vaši podaci o potražnji automobila kažu o oporavku kupovne moći u regionu?
Gerry Clarke: Moramo biti realni. Prodaja novih automobila u regionu zadobila je ogroman udarac, a izgleda da je Srbija postigla rekord na tržištu na kom je 22.000 automobila i komercijalnih vozila prodato, što predstavlja najniži broj od 2001. godine. Ne vidimo nikakve znake značajnog kratkoročnog oporavka. Tek kada maloprodajni kupac bude procenio da može da napravi veliki povratak na tržište videćemo veću fluktuaciju, a to je ovde, u Srbiji, još uvek nesigurno.
B&F: Pre dolaska u Srbiju bili ste zaduženi za Fiat Professional u Velikoj Britaniji. Uzevši u obzir potražnju za Fiatovim lakim komercijalnim vozilima, kako ocenjujete situaciju u privatnom sektoru u Srbiji i Jugoistočnoj Evropi?
Gerry Clarke: Pre dolaska u Srbiju sam radio u velikom broju zemalja i mogu reći da je potražnja za vozilima tog tipa jaka u ovom regionu. Fiat je bila prva kompanija koja je započela sa posebnim segmentom, a to je Fiat Professional, namenjen kupcima ovog segmenta, a rad našeg posvećenog tima u Torinu i svim drugim tržištima i ovde je pokazao rezultate. Do kraja ove poslovne godine u Srbiji imaćemo tržišni udeo od 42 procenta, što je 10 procenata više u odnosu na prethodnu godinu.
B&F: Prema izveštajima Frankfurtskog salona automobila, PSA/Peugeot – Citroën i Fiat smanjili su svoja ulaganja u razvoj novih modela do te mere da su imali veoma malo novina da prikažu, kao i da zaostaju za svojim konkurentima u uvođenju novih modela na tržište. U kojoj meri su novi modeli značajni za ukupnu prodaju na tržištima poput našeg?
Gerry Clarke: Lansirali smo tri nova modela i ne mislim da je to mali broj. Pre godinu dana smo promovisali Fiat 500L i sad imamo 10 procenata tržišnog udela u Srbiji, a nalazimo se u vrhu ovog segmenta u Evropi. To pokazuje da novi proizvodi mogu biti uspešni čak i onda kada je situacija na tržištu teška. Što se tiče prognoze kako će se tržište ponašati u budućnosti, ne želimo da donosimo brzoplete zaključke. U godinama koje dolaze od Fiata ćete videti nov proizvod – ali o tome ćemo pričati kada za to dođe vreme. Ono što sad mogu da kažem jeste da očekujemo da se tržište još pomeri od tradicionalnog modela ka prilagodljivijim i funkcionalnijim konfiguracijama koje takođe vidimo u Srbiji. Pitanje zaštite životne sredine biće sve važnije i imaće jak uticaj na razvoj koncepta budućih vozila, što nam je jedan od prioriteta. U svakom slučaju, ne možete se starati o životnoj sredini i istovremeno voziti auto sa užasno velikim nivoom potrošnje goriva.
U narednim mesecima Srbija će postati relativno značajniji partner Bosni i Hercegovini od Hrvatske, a što nije bio slučaj od raspada SFRJ. To će biti posledica blagog rasta razmene sa Srbijom, sa jedne strane, i smanjenja razmene između Hrvatske i BiH, sa druge strane, piše ekonomista Miroslav Zdravković na sajtu makroekonomija.org.
„Mi smo do sada uložili više od 50 miliona evra u projekte koji imaju za cilj zaštitu i unapređenje životne sredine, u poslednjoj deceniji smanjili smo emisiju ugljen dioksida za 20% po toni cementa. Ulagaćemo i dalje, ali je za ovakve projekte potrebna i pomoć države. Ključna reč je naplata deponovanja bilo kakvog otpada, kako za kompanije tako i za pojedince. U mnogim zemljama je upravo ta mera pomogla da se organizovano krene u borbu za očuvanje prirodnih resursa“, kaže između ostalog Dimitrije Knjeginjić u razgovoru o situaciji u građevinskoj industriji i rešenjima koje je moguće primeniti u Srbiji.
Dimitrije Knjeginjić, novi generalni direktor Lafarža u Srbiji, koji je svoju karijeru u ovoj kompaniji započeo kao menadžer proizvodnje u Beočinskoj fabrici cementa, a potom radio za Lafarž u Severnoj Americi i Francuskoj, nije ima mnogo vremena za ponovno prilagođavanje ovdašnjim oklonostima. Nedugo nakon što je preuzeo novu funkciju 1. septembra, usledilo je sklapanje ugovora sa novim investitorom u Lafaržovom Biznis parku u Beočinu. Lokacija sa kompletnom infrastrukturom prostire se na 18 hektara na obali Dunava, a sa realizacijom novog ugovora u Biznis parku će biti obezbeđeno ukupno 350 novih radnih mesta.
BiF: Po kojim kriterijumima birate kompanije sa kojima sklapate ugovore u Biznis parku? Da li određene industrije imaju prednost?
Dimitrije Knjeginjić: Naš je cilj otvaranje što većeg broja novih radnih mesta, pa stoga prednost imaju delatnosti koje zapošljavaju veći broj ljudi. Na osnovu analize koju smo izvršili u početnoj fazi projekta, sačinjena je lista industrija koje bi najbolje iskoristile konkurentske prednosti ove lokacije. To su građevinska, zatim industrije koje se fokusiraju na pogonsku proizvodnju u različitim granama i traže dobro organizovanu logistiku, kao i petrohemijska, hemijska, prehrambena, elektronska i elektro industrija. Na listi su i industrija stakla i kože, skladištenje roba poput goriva, rude, ili žitarica, kompanije za lučko upravljanje i automobilska industrija. Ovakva raznolikost u delatnostima će obezbediti i otpornost celokupnog biznis parka na većinu ekonomskih izazova.
BiF: Koliki je interes kompanija za ovu vrstu saradnje i šta mogu biti prednosti za njih?
D. Knjeginjić: S obzirom da Srbija trenutno ima 92 industrijske zone, konkurencija je velika. Mi pored povoljne cene zemljišta nudimo i znanje koje će doprineti snižavanju troškova i povećanju efikasnosti investicija. Međunarodna luka na Dunavu je integrisana u Biznis park, što je bilo od ključnog značaja za većinu kompanija da nam se pridruže ili razmotre svoj dolazak. U našoj luci posluje kompanija CFND koja ima veliko međunarodno iskustvo u upravljanju rečnim lukama. Kroz naš Centar zajedničkih usluga investitorima omogućavamo inicijalnu podršku za pomoć kod dobijanja dozvola i druge administrativne, poslovne i tehničke usluge.
BiF: S obzirom na izuzetno tešku situaciju u građevinskoj industriji i otpuštanja radnika, koje su to tržišne niše koje ste prepoznali kao šanse za porast proizvodnje i nova zapošljavanja koja najavljujete?
D. Knjeginjić: Lafarž u Srbiji posluje od 2002.godine i jedan smo od prvih stranih investitora. Nameru da trajno poslujemo u Srbiji potvrdili smo 2010. godine kada smo osnovali Lafarž Beton, a od prošle godine poslujemo u sve tri poslovne linije: cement, agregati i beton. Dakle, bez obzira na tešku situaciju u građevinskoj industriji i do sada smo se trudili da razvijamo i širimo poslovanje, i to je osnova i za naše buduće planove.
BiF: Tržište u Srbiji je daleko manje i ekonomski slabije nego na primer u SAD i Francuskoj, gde ste takođe radili u okviru kompanije. Da li, ipak, nešto od tamošnjih iskustava može da se primeni na domaćem tržištu radi povećanja prodaje? Kako u tom kontekstu sagledavate poslovne rezultate u Srbiji?
D. Knjeginjić: Građevinska industrija je među onima koje su najviše pogođene svetskom krizom. U Aziji, Brazilu, Indiji i Africi vidljiv je izvestan oporavak, dok kod nas još uvek nema pomaka i pored mera koje je republička vlada preduzela u tom pravcu. No, sudeći po projektima koje je Vlada najavila, očekujemo da će naredna godina biti godina oporavka i razvoja. Svakako da unutar Grupe razmenjujemo iskustva i pokušavamo da primenimo ona najbolja. Na primer, sve zemlje su u ovom periodu radile na primeni pristupa jedinstvene organizacije („One Lafarge“), kako bi se na najbolji način iskoristila komplementarnost naših delatnosti; takođe, radili smo i na povećanju efikasnosti prodaje. Što se tiče prošlogodišnjih poslovnih rezultata, imajući u vidu objektivne okolnosti nismo nezadovoljni, međutim, ne možemo ni da budemo zadovoljni ako su nam kapaciteti tek polovično iskorišćeni. Mnogo smo radili na razvoju našeg tima, na razvoju novih proizvoda, i iz tog ugla, zaista smo veoma zadovoljni.
BiF: Koji su vaši proizvodi najprodavaniji u Srbiji i zašto? Da li kompanija za neke proizvode unapred porocenjuje da ne mogu imati prođu na domaćem tržištu?
D. Knjeginjić: Što se tiče cementa, najprodavaniji je „Standard“ cement zbog univerzalne primene a najviše se koristi za stambenu izgradnju, posebno za individualnu stambenu gradnju. Njegova cena je prihvatljiva i za nju se dobija sve što je potrebno za ovu namenu. Što se tiče specifičnosti lokalnih tržišta, za svako pravimo detaljnu analizu potreba i i ekonomskog potencijala, i, ukoliko za neki proizvod procenimo da neće imati prođu, nema razloga da ga na tom tržištu dalje razvijamo.
BiF: Građevinska industrija u Srbiji je jedna od onih u kojoj ima najviše problema zbog neprijavljenih radnika i drugih nelegalnih radnji u poslovanju, uključujući i slabu zaštitu na radu. U kojoj meri to predstavlja objektivnu teškoću za poslovanje Vaše kompanije i gde su najveći rizici u sklapanju poslova?
D. Knjeginjić: Ono što građevinarstvo naročito muči je siva ekonomija – procenjuje se da na gradilištima najmanje trećina radnika nije prijavljena. S obzirom da poslujemo sa velikim brojem kompanija, zahtevamo od svih da se zakoni striktno poštuju, uključujuči i uredno plaćanje zarada i doprinosa. Za nas su bezbednost i zdravlje na radu prioritet, oko koga nema kompromisa. Rezultat takvog pristupa je da smo od 2008. svrstani u grupu najbezbednijih fabrika na nivou cele kompanije, a prošle godine Ministarstvo rada nam je dodelilo priznanje za najbezbedniju kompaniju u Srbiji, na šta smo izuzetno ponosni.
BiF: Kakav je interes građana za „Lafarge FINALE“ kredite koje ste pokrenuli sa bankom Sosiete Ženeral i koliko su uticali na rast prodaje?
D. Knjeginjić: Kredite smo lansirali sa ciljem da olakšamo krajnjim kupcima završetak započetih građevinskih objekata. Do danas je odobreno 100 kredita, najviše u Beogradu i Ćupriji. Zahvaljujući sufinansiranim kreditima, porastao je ukupan obim prodaje na stovarištima jer smo građanima omogućili da pod istim uslovima, pored građevinskih kupuju i druge materijale i proizvode, na primer elektromaterijale, PVC i dekorativne materijale… Očekujemo da će interesovanje i dalje biti veliko, jer se ovakva praksa pokazala veoma uspešnom i na drugim tržištima.
BiF: Šta konkretno znači integrisana dozvola koju ste dobili za rad fabrike cementa u Beočinu za kompaniju i za kupce?
D. Knjeginjić: Dobijanje Integrisane dozvole ima veliki značaj za našu kompaniju jer je to potvrda da sprovodimo sve mere neophodne za rad u okviru postavljenih limita emisija zagađujućih materija, a za građane Beočina da su svi naši procesi pod potpunom kontrolom i da je zagađenje svedeno na najmanju meru. Reč je o najvišem aktu u oblasti zaštite životne sredine koji neko može da ishoduje, a odnosi se na racionalno upravljanje resursima, integrisan pristup kontroli zagađivanja u pogledu smanjivanja emisija u vazduh, vodu, podzemne vode, zemljište, na upravljane otpadom i primenu najbolje dostupne tehnike ( BAT). Dozvolu smo dobili nakon detaljne i veoma obuhvatne procedure koja je trajala dve godine, što je zahtevalo značajna ulaganja kako bi se sve mere usaglasile sa standardima Evropske unije.
BiF: Od 2010. godine, Lafarž je uključen u Dow Jones Sustainability World Index, prvi globalni pokazatelj održivosti, u znak priznanja za aktivnosti u oblasti održivog razvoja. Ipak, kompaniju su neke ekološke organizacije optuživale za ekološku štetu i zdravstvene posledice po zaposlene i stanovništvo zbog korišćenja alternativnih goriva u fabrici u Beočinu. Kako objašnjavate te optužbe?
D. Knjeginjić: To se može objasniti samo nedovoljnim poznavanjem ove teme. U celom svetu se već odavno, u cilju uštede fosilnih goriva, koriste alternativna goriva koja predstavljaju otpad iz pojedinih proizvodnih procesa kao što su otpadna ulja, otpadne gume, biomasa… U razvijenim zemljama u proizvodnji se koristi čak i do 80 odsto električne energije iz alternativnih goriva, a naša kompanija ima puno takvih primera u Austriji, Poljskoj, Nemačkoj, Francuskoj, Sjedinjenim Državama… Kvalitetno korišćenje altrenativnih goriva doprinosi zaštiti životne okoline i konkurentnosti kompanije, a optimizacija korišćenja prirodnih resursa je od strateškog značaja za industriju cementa.
Danas u Srbiji kao dodatak cementu koristimo granulisanu trosku i leteći pepeo, a u perspektivi razmatramo mogućnost komponovanja sirovinskog brašna gde bi laporac bio zamenjen letećim pepelom. Takođe, otpadni građevinski materijali ponovnom upotrebom predstavljaju značajnu supstituciju prirodnih resursa. Tehnologije postoje, rešenja jesu skupa ali su moguća. Mi smo do sada uložili više od 50 miliona evra u projekte koji imaju za cilj zaštitu i unapređenje životne sredine, u poslednjoj deceniji smanjili smo emisiju ugljen dioksida za 20% po toni cementa. Ulagaćemo i dalje, ali je za ovakve projekte potrebna i pomoć države. Ključna reč je naplata deponovanja bilo kakvog otpada, kako za kompanije tako i za pojedince. U mnogim zemljama je upravo ta mera pomogla da se organizovano krene u borbu za očuvanje prirodnih resursa.
BiF: Kompanija ima sopstveni istraživački centar u Lionu i sarađuje sa najprestižnijim naučnim institucijama u svetu. Sa kim sarađujete u Srbiji i u kojim segmentima?
D. Knjeginjić: Sa Fakultetom Tehničkih Nauka iz Novog Sada radimo na istraživačkim projektima u oblasti održive gradnje, što uključuje i testiranje novih proizvoda, stručnu praksu za studente i podršku projektima ovog fakulteta, organizovanje stručnih predavanja i posete svetski poznatih arhitekata. Prošle godine smo započeli saradnju sa beogradskim Arhitektonskim fakultetom koju ćemo, nadamo se, ojačati i razviti.
BiF: Navedite neki ilustrativan primer takve saradnje.
D. Knjeginjić: Jedan od najaktuelnijih je Muzej evropske i mediteranske civilizacije (MuCEM) koji je otvoren u junu ove godine u Marseju i rezultat je saradnje sa čuvenim arhitektom Rudi Ričotijem, velikim zagovornikom upotrebe betona. Ova avangardna kreacija predstavlja demonstraciju tehničkih podviga i radova izvedenih po prvi put u svetu, zahvaljujući izuzetnim karakteristikama betona marke Ductal®. To je naš doprinos Marseju, koji je, bogatiji za novu građevinu, postavši još lepši grad!
BiF: Šta je korist za domaća preduzeća koja se plasiraju među finaliste na Lafaržovom konkusu za inovacije?
D. Knjeginjić: Na Konkurs za inovacije u oblasti održive gradnje pod nazivom „Lafarge Invention Award 2010” stiglo je više od sto projekata iz osamnaest evropskih zemalja, a među deset finalista našla su se i tri preduzeća iz Srbije. Saglasno propozicijama konkursa, desetočlani žiri bira tri najbolja projekta, čiji autori se nagrađuju sa po 20.000 evra i imaju mogućnost da uz našu podršku dalje razvijaju projekat. Sa druge strane, za Lafarž je to prilika da razmeni iskustva i nauči nešto novo.
BiF: Koje nove tehnologije se najviše koriste u proizvodnji novih građevinskih materijala?
D. Knjeginjić: U sve većoj meri se koriste nova saznanja u oblasti kontrole hidratacije cementa, kao i u pravljenju tehnološki naprednijih vrsta betona koji su, za razliku od nekada, prilagođeni krajnjoj upotrebi. Danas vodimo računa o specifičnim svojstvima koje i cement i beton moraju da zadovolje, kao što su otpornost na različite vremenske i hemijske uslove, o tome da različite primene zahtevaju i različite karakteristike, poput izuzetno brzog vezivanja ili pak odloženog vezivanja, ako se radi o masivnim betonima… Naravno, važne su i karaktersitike koje će omogućiti da dobijemo estetski veoma atraktivne površine i oblike.
BiF: Šta je po Vašem mišljenju razlog da šira javnost daleko manje zna o otkrićima u oblasti građevinskih materijala nego kada su u pitanju IT tehnologije?
D. Knjeginjić: Cement, beton i generalno materijali u građevinskoj industriji su uvek smatrani poluproizvodom ili delom nekog gotovog rešenja. Danas pokušavamo da proširimo saznanja o našim materijalima, da zidarske tajne približimo krajnjem korisniku, kako bi svoj izbor na najbolji način uskladio sa svojim potrebama.
Dok nemačka kancelarka Angela Merkel želi da predstojeća vlada ima jedinstven stav o EU polici, sestrinska stranka njene Hrišćansko demokratske unije (CDU) okreće kormilo u smeru populizma. Bavarska Hrišćanska socijalna unija (CSU) traži strožiji odnos prema prezaduženim članicama Unije, uključujući tu i njihovo isključenje iz evrozone, piše Špigl a prenosi Tportal.
Kada su tri stranke koje planiraju da formiraju novu vladu u Berlinu (CDU, CSU i SPD) obavestile javnost o napretku u koalicionim pregovorima, imale su zajednički cilj: demonstraciju međustranačke sloge među tradicionalnim suparnicima.
Stranački lideri pritom nisu otkrili i činjenicu da je u raspravi o dokumentu na 12 stranica, o kojem je pregovarala radna grupa zadužena za evropska pitanja, iskrslo novo pitanje. Špigl Onlajn, koji je imao uvid u tekst zapisnika, piše da CSU, sestrinska stranka Merkelinih demohrišćana, poziva države koje veoma upadljivo krše pravila o deficitu da napuste evrozonu.
“CSU želi da se državama članicama koje neće moći da u doglednoj budućnosti ispune kriterijume stabilnosti iz Mastriškog sporazuma omogući privremeno napuštanje evrozone”, stoji u tekstu. CDU i SPD ne dele taj stav, a kompromis nije na pomolu.
Poruka je jasna: CSU želi da bankrotirane države napuste zajedničku valutu. To nisu dobre vesti za Angelu Merkel, kojoj nikako ne treba takav teret na leđima u pogledu politike prema EU.
U zapisniku se našao i zahtev CSU-a za održavanjem nacionalnih referenduma o “evropskim odlukama od velike važnosti”. Osim toga, CSU traži da se neka ovlašćenja vrate iz Brisela natrag zemljama članicama, baš kao i procedure za restrukturiranje državnih dugova. Ni to nije sve – CSU se zalaže za smanjenje administracije Europske komisije.
“Jedino drugo mesto gde su kabineti ovoliki je Afrika, gde prilikom sastavljanja vlada treba uzeti u obzir sva plemena”, rekao je Thomas Silberhorn, pregovarač CSU-a o evropskim pitanjima.
Takav razvoj događaja ukazuje i na to da se šef CSU-a Horst Seehofer već uveliko priprema za izbore za Evropski parlament u maju 2014. CSU želi pridobiti birače euroskeptične stranke Alternativa za Nemačku (AFD), koja ima dobre izglede za osvajanje poslaničkih mandata u Evropskom parlamentu.
Rud Lubers i Helmut Kol, dva stara evropska prijatelja između kojih je došlo do razdora zbog ujedinjenja Nemačke, tako se kasnije pisalo o tome. U stvarnosti, to uopšte nije bilo posredi. Zaista smo se lepo slagali, često smo vodili duge razgovore. Sve do Mastrihta, godinu dana posle ujedinjenja, odnosi su bili dobri. Pred početak sastanka na vrhu u Mastrihtu ručao sam s Kolom. Bio je to dobar razgovor, obojica smo hteli EMU (Evropsku monetarnu uniju), to nam je bila polazna tačka. Kol je prihvatio činjenicu da ću ja predsedavati ne samo tehnički nego i suštinski. U tom trenutku sam najverovatnije bio jedini koji je Engleze mogao odgovoriti od veta. Sporazum je jedva potpisan, ali staro raspoloženje je još uvek postojalo: lepo, i to smo postigli. Evropa je ponovo bila u pokretu, čak ćemo imati i jednu valutu, to je bilo rešeno.
Ali istovremeno je Mastriht bio početak novog perioda. Tačer je već bila otišla. Miteran je bivao sve stariji. Pod istim okolnostima Kol je postajao sve uzdržaniji prema meni. Mastriht je već bio iza nas, a u Evropi su nastali drugi odnosi. Osovina Bon–Pariz je počela sve češće da nameće dnevni red.
Ipak mislim da je srž našeg razdora bila većim delom uglavnom ljudske prirode. Helmut Kol je zbog ogromnog uspeha oko ujedinjenja postao sasvim druga osoba. Već je pre toga eliminisao nekoliko ljudi, ali je još uvek ostao kolegijalan, ljubazan. Posle 1990. godine nadmašio je samog sebe, postao je prvi savezni kancelar ujedinjene Nemačke, odlično je to radio, sijao je, ali na druge državne vođe više nije mogao da gleda kao na svoje kolege, osim ako se radilo o predsednicima Sjedinjenih Država. S Miteranom je počeo da postupa kao što je to kasnije Jeljcin radio s Gorbačovim, s visine, ponižavajuće. Ako bih se ja zauzimao za nešto drugo, to bi ga beskonačno razdraživalo.
U Mastrihtu su ispočetka skoro sve članice bile za to da sedište Evropske centralne banke bude u Amsterdamu, samo je on bio za Frankfurt, pa je to na silu i uspeo da postigne. Odmah posle toga su Hrvati hteli da se odvoje od jugoslovenske federacije. Mi smo smatrali da je to izuzetno opasna situacija, mogao je to da bude početak raspada Jugoslavije, i bili smo u pravu: započeo je dugi, krvavi građanski rat. Ali Kol je otvoreno podržavao Hrvate, njihovo pravo za samoopredeljenje video je isto kao i samoodređenje nemačkog naroda. Naš neustrašivi ministar Hans van den Bruk je i dalje žestoko protestovao. Tada se Kolu smučilo: ti prokleti Holanđani! I odjednom Rut Lubers više nije bio partner, nego nezgodan čovek.
Žak Delor, prvi čovek Evrope, upitao me je 1994. godine da li hoću da ga nasledim kao predsednik Evropske komisije. Španski premijer Felipe Gonzales je javno nagovestio moju kandidaturu. Otišao sam Miteranu. „Ne“, rekao je Miteran, „već sam se dogovorio s Kolom da ćemo podržati vašeg belgijskog kolegu Žan-Lik Deana. Razlog je u tome što ste vi trop marin, previše ste okrenuti Atlantiku, isuviše se usmeravate na Englesku i Ameriku.“
Videlo se da nastaje nova Evropa: Kol i Miteran odlučuju u Miluzu o takvom pitanju, jednostavno samo njih dvojica, to iznose javno i očekuju da će ih drugi podržati. Kol, evropski džin, izabrao je svog čoveka, svog pomoćnika u Briselu, Deana. A kada Holandija nije prihvatila tu odluku, strašno se naljutio.
Najkraći razgovor koji sam s njim imao bio je ujedno i poslednji. Radilo se samo o kandidaturi za predsednika. Kol je terorisao male zemlje, jednu po jednu sve dok mu ne bi popustile, ali četiri zemlje su se protivile i dalje: Engleska, Holandija, Španija i Italija. Kol je rekao: „To je ipak nedemokratski. Od 12 zemalja 8 je za Deana. Zašto ne prihvatiš taj razultat?“ Odgovorio sam mu: „Ja na to gledam drukčije. Te četiri zemlje zajedno imaju polovinu stanovništva cele Evropske unije. Uprkos tvom i Miteranovom pledoajeu, 50% evropskog stanovništva kaže „ne“. Što znači da Dean i ja moramo da se povučemo.“ Kol je tada pobesneo. Ali tako je bilo i tako se završilo.
Krajem avgusta 1994. godine predao sam premijersku dužnost. Znate li kako se to odvijalo ovde u Holandiji? Žena mi je ležala u bolnici, do nje me odvezao službeni auto, potom se vozač uputio našoj kući. Kćerka ga je pustila da uđe unutra, kod sebe je imao tri ogromne torbe pune ličnih dokumenata, istresao ih ovde, baš na ovom stolu, rekao: „Zdravo, Helen“ i otišao.
To je bio kraj moje karijere u holandskoj politici duge dvadeset jednu godinu.“
———————————————————————
Ovo je odlomak iz knjige „U Evropi: putovanje kroz dvadeseti vek“ (2004) Herta Maka, holandskog novinara i pisca. Mak je 1999. godine od svojih novina NRC Handelsblad dobio zadatak da prokrstari Evropom u potrazi za preostalim istorijskim tragovima XX veka i proveri kako stoji stvar sa kontinentom na završetku tog burnog razdoblja, u kojem se naizmenično rastakao i kalio evropski duh. Kod nas je knjigu izdala izdavačka kuća „Heliks“.