Home Tekstovi Brojevi B&F
Category:

Brojevi B&F

B&F PlusBiznis & FinansijeBrojevi B&FČitanje za džEkonomijaPosle 5TekstoviVesti

Izvoz vina iz Srbije: Želje opijaju, brojke trezne

by bifadmin

Na ambicije Srbije da preplavi vinom kinesko tržište zahvaljujući postepenom snižavanju carina, otrežnjujuće deluju podaci da iz godine u godinu proizvodimo i izvozimo sve manje vina. Tokom poslednjih pet godina, prosečna izvozna cena je iznosila 1,6 dolara za litar, a kada se uporede najveća izvozna tržišta, proizilazi da vino najjeftinije prodajemo u Rusiji, gde završava više od polovine ukupnog izvoza srpskog vina.

Kada je reč o plasmanu vina na tržište EU, ni izdaleka nismo dostigli količine koje prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju možemo da izvezemo bez carine.

Vino je poslednjih meseci glavni junak u domaćoj javnosti, počev od ocena da nedavno završena „Vinska vizija otvorenog Balkana“ prerasta u sajamski događaj svetskog nivoa, do licitacija koliko će litara našeg vina ubuduće popiti Kinezi, zahvaljujući Sporazumu o slobodnoj trgovini sa Kinom. Ministarka poljoprivrede je tim povodom izjavila da država možda najveći zamajac očekuje od izvoza vina, koje se trenutno na kineskom tržištu carini po stopi od 42%, a nakon pet godina postupnog smanjivanja carinske stope, ona će se potpuno ukinuti.

U izveštajima se moglo pročitati i da je u protekle dve decenije izvoz srpskog vina u Kinu porastao sa 80 na 380.000 litara, da Kinezima uglavnom prodajemo vino dobrog kvaliteta za oko sedam evra po boci i da su kineske mušterije spremne da za naše vino plate i više.

Sve i da je ovo poslednje tačno, morali bismo da proizvodimo više, jer kako se navodi u istraživanju Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i beogradskog Instituta za ekonomiku poljoprivrede, proizvodnja vina u Srbiji se u poslednjih pet godina neprekidno smanjuje. Prema ovoj analizi, Kina je tokom pomenutog perioda bila peto najveće izvozno tržište za srpska vina, gde smo u proseku izvozili 319.000 litara godišnje po ceni od oko 3,8 dolara za litar.

Srbija pod nepoznatim brojem vinograda

Pre nego što naše vino preplavi kinesko tržište, bilo bi dobro da znamo koliko uopšte imamo površina pod vinogradima, proizvođača grožđa i vina, te koliko tačno vina proizvodimo, jer se u pomenutom istraživanju navodi da o tome postoje različiti podaci.

Republički zavod za statistiku (RZS) tvrdi da je pod vinovom lozom više od 20.000 hektara, da se proizvodnjom grožđa bavi 80.000 poljoprivrednih gazdinstava od kojih je preko 47.000 upisano u registar Ministarstva poljoprivrede. Prema ovom izvoru, u Srbiji se godišnje proizvede oko 160.000 tona gvožđa, dok je 2022. godine poslovalo 430 proizvođača registrovanih za proizvodnju vina koja se stavljaju u promet.

Drugi podaci, međutim, govore da je ukupna površina pod vinogradima u Srbiji, koja je upisana u Registar vinograda, oko 6.500 hektara koje obrađuje 4.618 proizvođača grožđa. Za proizvodnju vina registrovana su 424 proizvođača.

Autori studije navode da ukupna proizvodnja vina iznosi skoro 30 miliona litara godišnje, ali se ograđuju da ni to nije pouzdan podatak jer se procenjuje da su količine koje proizvode mali proizvođači daleko veće. Iako Srbija ima kapacitete za proizvodnju oko 70 miliona litara vina, ona je u istraživanom periodu (2018-2022) prema zvaničnim pokazateljima iznosila prosečnih 24,6 miliona litara godišnje i značajno je opadala po stopi od oko 7,5%.
Srpsko vino jeftino u izvozu

Zahvaljujući malim privatnim vinarijama, kvalitet vina se u poslednjih desetak godina značajno poboljšao, ali u Srbiji postoji samo nekoliko vinarija koje flaširaju do 500.000 boca vina godišnje, dok ostale flaširaju do 50.000 boca. To znači da je malo proizvođača koji mogu da obezbede stalan izvoz većih količina vina, pa se plasman na strana tržišta svodi na manje količine bez kontinuiteta, ocenjuje se u istraživanju.

Srbija je u poslednjih pet godina izvozila oko 11,5 miliona litara vina godišnje, pri čemu se izvoz smanjivao u proseku za 0,8%. Naša zemlja zauzima 35. mesto u svetu sa udelom od 0,09%, dok je to učešće na evropskom tržištu nešto veće (0,13%). Prosečna vrednost izvezenog vina iz Srbije iznosila je 18,7 miliona dolara godišnje i rasla je za preko 3% usled povećanja izvoznih cena, da bi 2022. dostigla 21,1 miliona dolara. Prosečna izvozna cena po litri kretala se oko 1,6 dolara i rasla je za više od 4%, a prethodne godine je uvećana na 3,6 dolara za litar.

Srpska vina nemaju „oreol“ prestižnih na svetskoj vinskoj sceni, pa se zato izvoze po relativno niskoj ceni, koja je kod stonih vina dosta skromna, a kod onih premijum kvaliteta kreće se između šest i 12 dolara po boci. Istraživanje je pokazalo i da poslednjih godina kvalitet vina opada, ne u velikoj meri ali dovoljno da umanji konkurentsku poziciju Srbije.

Plasman u EU značajno manji od ugovorenih kvota

Najveće količine, oko 3,9 miliona litara ili trećinu ukupnog izvoza vina plasiramo u CEFTA region, dok u EU prodajemo znatno manje, milion litara, odnosno ispod 9% ukupnog izvoza vina. Prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, Srbija ima mogućnost da bez carine u EU izveze 53.000 hektolitara flaširanog vina i 10.000 hektolitara rinfuznog vina, a navedeni podaci ukazuju da kvota nije ni približno ispunjena. Gledano po zemljama, 94% ukupnog izvoza vina odlazi u Rusiju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Hrvatsku i Kinu.

U periodu od 2018. pa zaključno sa 2022. godinom, Rusija je bila najdominantnije izvozno tržište gde plasiramo 5,9 miliona litara godišnje, odnosno više od polovine ukupnog izvoza vina za godinu dana. U petogodišnjem periodu izvoz je rastao po stopi od 4,6%, a na izvozne rezultate na ruskom tržištu nije bitnije uticalo ni izbijanje rata u Ukrajini, iako je distribucija postala mnogo komplikovanija.

Rusima smo u prethodnih pet godina izvezli vina u vrednosti od oko 7,1 miliona dolara godišnje, odnosno za 1,2 dolara po litri, što je najniža cena u poređenju sa ostalim najznačajnijim izvoznim tržištima. U ukupnom uvozu vina na tržište Rusije, Srbija je prošle godine učestvovala sa 0,9% i nalazila se na 13. mestu.

Skoro četvrtina ukupnog izvoza vina odlazi u Bosnu i Hercegovinu, gde plasiramo 2,7 miliona litara godišnje po ceni od 1,7 dolara za litar, pri čemu godišnja vrednost izvoza iznosi oko 4,5 miliona dolara. Izvoz na ovo tržište u poslednjih pet godina pada za preko 6%, usled manje tražnje ali i veće konkurencije drugih proizvođača iz regiona. Izvoz u Crnu Goru se takođe smanjuje, i prosečno iznosi 1,2 miliona litara godišnje, u vrednosti od 2,1 miliona dolara ili dva dolara za litar.

Najizraženiji pad od skoro 20% godišnje beležimo kod izvoza vina u Hrvatsku, gde prodajemo u proseku 730.000 litara za 1,4 dolara po litri, dok ukupna godišnja vrednost izvezenog vina iznosi 890.000 dolara.
Nemamo ni za sebe, a kamoli za Kineze

S druge strane, Srbija je u analiziranom periodu uvozila u proseku 22,3 miliona litara vina godišnje u vrednosti od 31 miliona dolara. Više od tri četvrtine uvezenog vina potiče iz CEFTA regiona, a preko dve trećine iz Severne Makedonije. Značajne količine vina uvezu se i iz Crne Gore, Španije, Mađarske i Italije.

Srbija je u periodu od 2018. do 2022. ostvarivala negativan bilans u spoljnotrgovinskoj razmeni vina, koji je godišnje iznosio oko 12,3 miliona dolara. Naša zemlja je tokom poslednjih pet godina povećala svoju zavisnost od uvoza vina i smanjila samodovoljnost usled pada domaće proizvodnje, koja je u 2018. mogla da zadovolji 74%, a prošle godine 66% potreba domaćeg tržišta.

U situaciji kada nemamo ni za sebe, postavlja se pitanje šta ćemo s onolikim Kinezima, za koje je jedan od naših izveštača iz Pekinga nadahnuto saopštio da „s guštom pijuckaju srpska vina“. Ako se ne desi neko čudo u narednih pet godina, Kinezi će i nakon što presahne carina na naša vina, po svoj prilici ostati na pijuckanju.

Izvor: Decembarski broj magazina Biznis i finansije

Foto: Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusBrojevi B&FPolitika i društvoVesti

Prljava istorija sapuna: Smradom do čistoće

by bifadmin

Sapun se pre industrijalizacije pravio ručno, uglavnom od životinjskih masti i pepela. Smrdeo je nadaleko, a srednjovekovna Evropa može da zahvali arapskim sapundžijama što su do nje, preko krstaša, stigli prvi mirišljavi sapuni na bazi biljne masti. Sapundžijski zanat u Srbiji se smatrao jednim od najprljavijih poslova, pa su šegrte pretežno činila deca sa sela.

Cunami raznih kozmetičkih preparata za ličnu higijenu, koji u ovo naše doba obavezno nose oznaku „prirodno“ bez obzira koliko je u njihovoj proizvodnji kumovala hemija, oduvao je sapun u ćošak, sve dok ovo „siroče“ savremene kozmetičke industrije nije na velika vrata vratila korona. Pre toga, gotovo nijedna reklama nije poručivala da će vas baš sapun učiniti preko noći jedinstvenim bićem sa natprirodnim sposobnostima, iako je ovaj jeftini proizvod član domaćinstva u gotovo svakom domu širom planete.

Istorija o njegovom nastanku ujedno svedoči koliko su ljudi u potrazi za čistoćom morali da isprljaju ruke. Do sada pronađeni arheološki ostaci ukazuju da najraniji predak današnjeg sapuna datira iz trećeg milenijuma pre nove ere. Spravljali su ga u drevnoj Mesopotamiji, kuvanjem životinjskih masti zajedno sa vodom i pepelom. Rezultat je bila masna i smrdljiva smesa kojom se skidala prljavština. Egipćani su, takođe, imali svoju preteču sapuna, koji su pravili kombinovanjem ulja biljnog i životinjskog porekla sa alkalnom solju.

U antičkom Rimu, poznatom po javnim kupatilima, sapun se prema zapisima rimskog naučnika Plinija Starijeg, pravio od loja dobijenog od goveđe masti i pepela. Stari Rimljani, kao i Grci, koristili su ove smese za pranje tkanina, ali ne i za ličnu higijenu. Rađe su se kupali u vodi obogaćenoj aromatičnim uljima i potom mazali kožu maslinovim uljem, a upotrebljavali su i „strugače“ od metala ili trske kojima su uklanjali preostalo ulje ili prljavštinu. Za razliku od njih, Germanima i Galima je sapun bio omiljen, a grčki lekar i filozof Klaudije Galen je smatrao da su „varvari“ u ovome u pravu i preporučivao je sapun kao najbolje sredstvo za uklanjanje nečistoće s tela.

Preteče „ekološkog fundamentalizma“

Uprkos opšte poznatoj činjenici da srednjovekovna hrišćanska Evropa nije naročito bila sklona čestom kupanju, te da je duhovnu higijenu uveliko pretpostavljala telesnoj, sapundžije su već u 14. veku oformile svoje udruženje. Dokumenti o prvim esnafima sapundžija potiču iz Augsburga, Beča i Ulma.

Ove zanatlije su pravile sapun kuvanjem od loja i drugih životinjskih masnoća, soli i masne sode, koja se dobijala od natrijum-karbonata i kreča. Umesto sode, u nuždi je mogao poslužiti i pepeo. Sapundžije su za kuvanje imale velike posude od nekoliko stotina litara. U njima se najpre topio loj, koji se potom kuvao s masnom sodom, a kao ogrev koristilo se drvo. So je služila za izdvajanje osnovne mase za sapun, koja se ispirala vodom i sipala u drvene kalupe, gde se nedeljama hladila.

Sapundžije su često bile i voskari jer su od istog materijala od koga su pravile sapun proizvodile i sveće, takozvane lojanice.
Srednjovekovna Evropa može da zahvali tadašnjim arapskim hemičarima što je do nje konačno stigao sapun koji se pravio preradom maslinovog uja, timijana i kaustične sode. Prvi ovakav sapun na bazi maslinovog i aromatičnog lovorovog ulja, pod nazivom „Alepo“, proizveden je u Siriji, a u Evropu su ga doneli krstaši i trgovci. Bio je to neverovatno luksuzan proizvod, koji su u 16. veku počeli da kopiraju i evropski proizvođači, pa su sapuni na bazi biljne masti dobili svoju francusku, italijansku, špansku i englesku verziju.

S druge strane okeana, u Novom svetu, doseljenici iz Evrope su bili pravi „ekološki fundamentalisti“, odnosno verovali su da čovek treba da miriše (smrdi) prirodno, te da je redovno kupanje đavolja rabota kojom se širi bolest. Kolonisti su sapun koristili prvenstveno za kućno čišćenje, a pravljenje sapuna bilo je u nadležnosti žena.
Sudeći prema jednom opisu iz 1775. godine, američke domaćice su postupale gotovo isto kao i sapundžije srednjovekovne Evrope. Tokom zime su skladištile životinjsku i mast od kuvanja, kao i pepeo i od toga spravljale sapun kuvajući ove sastojke u ogromnim posudama.

Uterivanje čistoće građanskim ratom

Neverovatno je koliko je ovaj proizvod odolevao novinama u Novom svetu, budući da se po istom principu spravljao i u prvim američkim fabrikama, poput njujorške kompanije „Kolgejt“ osnovane 1807. godine, a potom i kompanije „Prokter& Gembl“, koja je nastala 1837. u Sinsinatiju. Iako se povećao obim proizvodnje sapuna, to nimalo nije promenilo njegove sastojke i upotrebu, pa je većina Amerikanaca nastavila da se kupa samo vodom, odbacujući sapun kao proizvod koji se i dalje povezivao sa izradom sveća i trgovinom lojem.

Masovniju čistoću među doseljenike uterao je tek američki građanski rat, koji je predstavljao prekretnicu ne samo u stvaranju buduće super sile, već i u osnovnim higijenskim navikama stanovništva. Zahvaljujući reformatorima koji su oglašavali redovno pranje vodom i sapunom kao sanitarnu meru za pomoć ratnim naporima Unije, potražnja za jeftinim toaletnim sapunima drastično je porasla među masama.

Po završetku građanskog rata, američki proizvođači su sve više počeli da se utrkuju u proizvodnji finijih sapuna sa egzotičnim sastojcima. Tako je „Prokter& Gembl“, koji se u međuvremenu zahvaljujući i odličnoj reklami proslavio i van američkih granica, na samom početku 20. veka ponudio eliti sapun od slonovače.

Sapunjanje Balkana

Prvi pokušaj da se osnuje esnaf sapundžija kod nas zabeležen je u Novom Sadu 1749. godine, koji je tada bio u sklopu Austrougarske. Novosadske sapundžije su zatražile od Magistrata cehovsku privilegiju. Poreska vlast im to nije odobrila, već samo pravila kojima su privremeno regulisale svoj položaj, prava i dužnosti. Tek kada su se sapundžije udružile sa mesarima, dobili su dozvolu da 1764. osnuju zajednički ceh. Sapundžije su preko ceha tražile da se zabrani rad onima koji su sapun prodavali po nižim cenama, kao i da se onemogući trgovcima da nude sapun donet iz drugih zemalja.

Iz ovog esnafa kasnije je nastalo Prvo novosadsko sapundžijsko društvo. To je bila zadruga koja je prema sačuvanim podacima iz 1892. godine proizvela 350.000 kilograma sapuna za pranje i 25.000 kilograma sveća. Zaštitni znak Prvog novosadskog sapundžijskog društva bio je paun, koji je krasio i reklame ovog udruženja. Ono je 1904. godine izraslo u fabriku sapuna, koja od 1923. godine posluje pod imenom „Albus”.

Prvi esnafi sapundžija na Balkanu osnovani su u vreme vladavine Osmanlija u 18. i 19. veku, takođe s ciljem da ih zaštite od inostrane konkurencije. Sa oslobođenjem Srbije iz turskog ropstva javljaju se i prve manufakturne radionice sapuna u većim gradovima. Ipak, sapundžijski zanat se u Srbiji smatrao jednim od najprljavijih poslova, pa su se roditelji teško odlučivali da svoju decu pošalju na rad u takve radionice. Zato su na izučavanje ovog zanata pretežno dolazila deca sa sela.

Prvi veći proizvođač sapuna u Srbiji bio je majstor Gligorije Gliša Janković, koji je u Kruševcu 1839. godine pokrenuo radionicu za proizvodnju sveća i sapuna, sa kapacitetima koji su premašivali obim tadašnje zanatske proizvodnje. Inovacije u proizvodnju je uneo njegov unuk Gligorije Janković Gila, koji je dobio ime po dedi. On je posle završene gimnazije u Kruševcu otišao u Beč da izučava trgovinu, a potom u Češku i Nemačku da se specijalizuje za fabričku proizvodnju sapuna.

Po povratku u Kruševac, okupljao je umetnike koji su predlagali oblike i boje sapuna, kao i ambalažu. Tako su se na domaćem tržištu pojavili „presovani“ beli i žuti sapuni za pranje odeće, toaletni sapuni u raznim bojama, posebni mirišljavi sapuni, a potom i glicerin i medicinski sapuni. Najpoznatiji proizvod, „Merima“ dečiji sapun, prvi put je proizveden u preduzeću „Gliša Janković i sin“ 1919. godine i potom se decenijama proizvodio po istoj recepturi.

Cela fabrika dobija ime „Merima“ 1924. godine, i to po junakinji jedne narodne pesme. Jedno od značenja ovog ženskog imena arapskog porekla, koje je u Srbiju došlo preko Turaka, je „čista“, pa je i poruka potrošačima bila da su proizvodi „čisti“, odnosno napravljeni od prirodnih sastojaka, ili što bi se danas reklo – organski.

Izvor: Biznis i finansije julski broj 187/188

Piše: Zorica Žarković

Foto: Pixabay

 

 

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusBiznis & FinansijeBrojevi B&FEkonomijaPolitika i društvoTekstoviVesti

Ilegalno tržište dragocenih metala tokom pandemije: Ajvar „obogaćen“ zlatom

by bifadmin

Uprava carina je prošle godine zaplenila devet kilograma, a u prvoj polovini ove godine tri kilograma zlata na graničnim prelazima na ulasku i izlasku iz Srbije. Otkriveni su brojni pokušaji da se nakit i zlatni dukati prokrijumčare u teglama ajvara, tetrapak ambalaži za sokove i mleko, u tosteru, pakovanju gotovih jela, u pelenama, pa čak i u šupljinama za vešalice.

Procenjuje se da bi ilegalno tržište po svojoj vrednosti moglo da bude druga „ekonomija“ sveta, odmah iza Sjedinjenih Američkih Država. To tržište je uvek živo, a posebno tokom kriza kao što je ova sadašnja. Naime, ljudi nastoje da prokrijumčare ono što im uliva sigurnost i koliko toliko smanjuje neizvesnost, a to su novac i zlato.

Prema podacima Uprave carina Republike Srbije, tokom 2020. godine u pokušajima krijumčarenja otkriveno je i zaplenjeno oko devet kilograma zlata, dok je od početka godine do 22. juna, reč o količini od oko tri kilograma.
„Realna pretpostavka je bila da putnici koji idu ka svojim matičnim zemljama, nastoje da sa sobom ponesu dragocenosti, jer je situacija bila krajnje neizvesna i nisu znali da li će moći da se vrate u zapadne zemlje u kojima inače rade“, navode za „Biznis i finansije“ u Upravi carina.

Zlato se na crnom tržištu uvek dobro kotiralo i u državama poput Turske, Švajcarske, Belgije, Holandije, ali i na Balkanu. Trenutna cena zlata je od 1.770,77 do 1.864, 22 američka dolara za finu uncu (oko 31 gram). Кako cena zlata raste, naročito u kriznim vremenima, tako ono postaje još privlačnije potencijalnim švercerima, jer se na razlici u ceni može ostvariti još veća zarada.

Koliko je svetsko tržište zlata teško? Ako se meri prema Kini, koja je najveći trgovac zlatom, godišnja tražnja za tim plemenitim metalom „teži“ na stotine tona, a investiciono zlato je jedno od najtraženijih za kupovinu. Na drugom mestu po tražnji je Indija. Razmere ilegalnog tržišta zlata u svetu je, razumljivo, nemoguće proceniti, ali se po otkrivanju počinilaca vidi da je i „živo i teško“.

Zaplene i na sporednim prelazima

Putevi krijumčarenja nisu jasno definisani. U Srbiji, ovi prekršaji se dešavaju na svim graničnim prelazima, podjednako i na ulazu i na izlazu iz zemlje. Ne postoji ni pravilo u kom obliku se ilegalno prenosi najpopularniji plemeniti metal. Carinici su pronalazili zlato u prahu, listićima, lomljeno, pretopljeno i u polugama.

„Najviše je ipak bilo nakita – od uobičajenog, do luksuznih komada, optočenih dragim kamenjem, a sve češća je i pojava krijumčarenja pločica investicionog zlata. Primetno je da je ljudima, posebno tokom kriznih perioda, potreban osećaj sigurnosti, a posedovanje zlata u bilo kom obliku uliva sigurnost, pošto mu je vrednost postojana i univerzalna“, kažu u Upravi carina.

Investiciono zlato koje su naši carinici zaplenili, a koje je vrlo popularno u ilegalnim tokovima su „južnoafrički Krugerandi“, zlatnici koji se proizvode od zlata iskopanog u bogatim nalazištima Južne Afrike. Za njih važi da su najrasprostranjeniji u svetu.

Pored zlata, tokom perioda pandemije, primetan je bio i trend krijumčarenja novca, pa je tako 2020. godine zaplenjeno 7,4 miliona neprijavljenih evra, što je vrednost koja je nadmašila sve dotadašnje rekorde.

„Кao i uvek, i sada se najveći broj pokušaja krijumčarenja otkriva na našim najvećim prelazima ka Mađarskoj, Hrvatskoj i Bugarskoj (Horgoš, Batrovci, Gradina), mada ima pokušaja i na manjim prelazima, jer putnici ponekad misle da je tu kontrola slabija. To svakako nije slučaj, pa je i poslednji zabeležen pokušaj krijumčarenja zlata zabeležen upravo na jednom takvom prelazu – prelazu Ribarce, dok je u aprilu sličan slučaj osujećen na prelazu Strezimirovce“, ističu u Upravi carina.

Inače, šverceri su vrlo domišljati, ali zahvaljujući iskusnim carinicima, otkriveni su brojni pokušaji da se nakit i zlatni dukati prokrijumčare u teglama ajvara, tetrapak ambalaži za sokove i mleko, u tosteru, pakovanju gotovih jela, u pelenama, pa čak i u šupljinama za vešalice…

Bolje regulisanje otkupa dragocenosti

Kako bi se uspostavila bolja kontrola na ovom tržištu, u Srbiji je od 18. maja ove godine na snazi novi Zakon o predmetima od dragocenih metala, kojim se reguliše promet dragocenostima. Svrha novog propisa je da promet privatnog, lomljenog zlata koji je bio nekontrolisan uvede u legalne tokove, što znači da otkupom zlata i dragocenosti ubuduće neće moći da se bavi bilo ko, kao što je to bio slučaj ranije, kada su zlato otkupljivale i menjačnice, pa čak i frizerski saloni.

„Jedan od ciljeva novog Zakona o predmetima od dragocenih metala, svakako je sprečavanje ilegalnog prometa predmetima od dragocenih metala. Zakonom je propisano da je proizvođač predmeta od dragocenih metala dužan da predmete koje proizvede, označi svojim znakom proizvođača i oznakom finoće, kao i da znak proizvođača mora biti evidentiran kod Direkcije za mere i dragocene metale“, kažu za „Biznis i finansije“ u Ministarstvu privrede.

Uvoznik ili zastupnik proizvođača predmeta od dragocenih metala, pre stavljanja predmeta na tržište, dužan je po slovu zakona da označi predmet stranog proizvođača svojim znakom, odnosno znakom uvoznika ili zastupnika. Znak uvoznika ili zastupnika takođe mora biti evidentiran kod Direkcije.

Novim Zakonom su razrađene odredbe koje se odnose na otkup upotrebljavanih predmeta od dragocenih metala i razdvojene su obaveze proizvođača i otkupljivača. Otkupljivač mora biti registrovan u Srbiji za te namene, i to mogu biti zlatare, zalagaonice, ali i drugi privredni subjekti koji se registruju u Direkciji za mere i dragocene metale. Otkupno mesto mora biti obeleženo tablom ili nalepnicom sa svim podacima koji se preciziraju zakonom, što potvrđuje da se tu vrši legalan otkup dragocenosti. Zakonom se propisuje i šta treba da sadrži otkupni list koji otkupljivač mora da izda nakon otkupa predmeta od dragocenih metala.

Nadzor nad prometom i otkupom dragocenosti obavljaju tržišni inspektori, a kazne za prekršaje se kreću od 100.000 dinara do 2.000.000 dinara za pravna lica. Za odgovorno lice u preduzeću, za prekršaj je predviđena kazna od 10.000 do 150.000 dinara, a za preduzetnike od 50.000 do 500.000 dinara.

Ko može da licitira za zaplenjeno zlato?

Šta se dešava sa zlatom koje se zapleni na našoj granici? Ukoliko sud donese presudu o njegovom trajnom oduzimanju, ono će se naći na nekoj od javnih licitacija koje organizuje Uprava carina. „Za kupovinu zlata mogu se nadmetati isključivo pravna lica registrovana za tu delatnost, kao što su zlatari i juveliri. Кao i u slučaju druge trajno oduzete robe, sredstva od prodatog zlata na licitaciji odlaze direktno u republički budžet“, kažu u Upravi carina.

Izvor: Biznis i finansije julski broj 187/188

Piše: Danijela Nišavić

Foto: Pixabay

 

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusBrojevi B&FEkonomijaIZDVAJAMOTekstoviVesti

Državne hartije i dalje najsigurnije

by bifadmin

Strategija „sigurica“ koje se drže penzijski i investicioni fondovi, odnosno ulaganje najvećeg dela imovine u državne hartije od vrednosti, sačuvala ih je od potresa i lišila glavobolje njihove članove i u vremenima kad veliki broj ljudi ostaje bez posla, mnoge industrije knjiže gubitke i kompanijama pada vrednost akcija na berzi.

U prvoj polovini 2020. godine, kad su se uveliko osetile posledice pandemije, vrednosti investicionih jedinica dobrovoljnih penzijskih fondova u Srbiji bile su, u proseku, za oko 0,41 odsto niže nego na kraju prethodne godine. FONDex, kao indeks koji predstavlja kretanje vrednosti investicionih jedinica svih dobrovoljnih penzijskih fondova na tržištu, dostigao je tada vrednost od 3.009,03 dinara.

Prema poslednjim podacima Narodne banke Srbije, na kraju trećeg tromesečja 2020. godine FONDex je vredeo 3.043,606 i za godinu dana je uvećan 1,9 odsto. Na vrednost tog pokazatelja uspešnosti poslovanja penzijskih fondova utiču promene krive prinosa na državne dužničke instrumente, promena vrednosti akcija, visina referentne kamatne stope, visine kamatnih stopa banaka i promene kursa dinara prema evru i dolaru.

Na tržištu dobrovoljnih penzijskih fondova u Srbiji posluju četiri društva, koja upravljaju imovinom sedam dobrovoljnih penzijskih fondova, čija je struktura imovine ostala gotovo nepromenjena u odnosu na početak prošle godine. Portfolio državnih hartija od vrednosti i dalje zauzima dominantnu poziciju u imovini fondova, što se očekuje da će biti i ubuduće.
Najveći udeo u ukupnoj imovini penzijskih fondova na kraju septembra prošle godine imale su državne obveznice, 76,7%, zatim sredstva na kastodi računima i oročeni depoziti banaka 8,4%, akcije 10,5%, trezorski zapisi 0,4%, a korporativne obveznice 3,2%. Portfolio državnih dužničkih instrumenata (obveznice Republike Srbije i trezorski zapisi) neznatno je smanjen u odnosu na kraj juna, sa 79% na 77,1%, dok su ulaganja u akcije domaćih kompanija povećana sa 9,8% na 10,5% ukupne imovine fondova.

Pandemija najviše uticala na domaće tržište akcija

„Fokus Dunav društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondom u 2020. godini bio je na državnim dužničkim instrumentima, tako da pandemija nije uticala na redefinisanje globalne politike investiranja. Fond u prethodnih nekoliko kvartala jeste pomerao taktičke nivoe izloženosti prema pojedinim klasama aktive, ali su dugoročni strateški ciljevi ostali nepromenjeni. Struktura ulaganja bazirana je na internim projekcijama kretanja dinarske krive prinosa, sa ciljem optimizacije ukupnih prinosa. Fond je od početka pandemije povećao i nivo izloženosti prema portfoliju akcija, vodeći se procenama osnovnih finansijskih pokazatelja kompanija u uslovima izražene cenovne korekcije pozicija koje su u investicionom fokusu“, kažu u Dunav dobrovoljnom penzijskom fondu.

Kako objašnjavaju, pandemija je najviše uticala na domaće tržište akcija. U strahu od situacije koja je bila potpuno nepredvidiva, investitori su tokom prvog i drugog kvartala 2020. godine panično redukovali, odnosno likvidirali svoje pozicije. S druge strane, domaće tržište javnog duga nije bilo izloženo cenovnoj korekciji, već je prva faza pandemije negativno uticala na nivo likvidnosti državnih hartija od vrednosti, a u drugoj polovini 2020. godine nastavljen je pozitivan cenovni trend državnih obveznica. To je bio rezultat globalnog spuštanja kamatnih stopa, ali i stimulativnih mera monetarne i fiskalne politike koje su država i Narodna banka Srbije uvele kao odgovor na Kovid-19.

Malo prilika za ulaganja u zelenu energiju u Srbiji

Investiciona politika Generali Društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondom, po rečima izvršnog direktora Darka Radovanovića, nije menjana usled pandemije, ali se tokom godine menjala struktura ulaganja u zavisnosti od kretanja na finansijskom tržištu.

„Članovi fondova su fizička lica ali i kompanije koje vrše uplate za svoje zaposlene. S obzirom da je osnovno načelo privatnih penzijskih fondova dobrovoljnost u svakom smislu te reči pa i u smislu uplata, to znači da će u uslovima bilo koje krize, uključujući i pandemiju, uštede građana i kompanija ići u onom smeru u kojem ih je i najlakše i najbezbolnije napraviti, dakle između ostalog i u smeru dobrovoljnih penzijskih fondova. Tržište se razvijalo i prošle godine, ne možemo reći da je stagniralo, ali je razvoj, gledano iz ugla broja novih članova i vrednosti imovine, bio usporeniji upravo iz pomenutih razloga“, kaže Radovanović.

Tržišno učešće Generali fondova je preko 31%, upravljaju imovinom od gotovo 14,5 milijardi dinara, a najveći deo sredstava ulažu u državne hartije od vrednosti, oko 70% ukupne imovine, zatim nešto manje od 15% u akcije i ostatak uglavnom u depozite kod banaka.

„Ulaganja u zelenu energiju su oko 0,5%, jer nema dosta prilika na srpskom tržištu za ova ulaganja uzimajući u obzir dostupnost finansijskih instrumenata u koje možemo ulagati. Ali kako se bude razvijalo lokalno tržište u ovom segmentu, tako ćemo i mi pratiti taj razvoj sa ulaganjima. Jedan smo od retkih penzionih fondova, ako ne i jedini fond na srpskom tržištu koji ima ovakve investicije“, ističe Radovanović.

Diversifikacija posebno važna tokom krize

Prethodna godina je, kako ocenjuje Srđan Maletić, direktor Društva za upravljanje otvorenim investicionim fondom sa javnom ponodom Intesa Invest ad Beograd, bila vrlo izazovna za domaću fondovsku industriju u celini.

„Uprkos tome donet je i počeo sa primenom podsticajni regulatorni okvir za dalji razvoj fondovske industrije, koji će sigurno doprineti još bržem rastu u narednom periodu. Najznačajnije izmene se odnose na mogućnost deviznih uplata, odnosno isplata, u i iz fondova kojima je ovakva mogućnost predviđena prospektom, kao i na zakonsko razdvajanje otvorenih investicionih fondova sa javnom ponudom (UCITS fondova), od alternativnih investicionih fondova“, objašnjava Maletić.
On smatra da je jedna od glavnih prednosti ulaganja u investicione fondove diversifikacija, čime se smanjuje rizik ulaganja, i koja je posebno bitna tokom većih ili manjih kriza na finansijskim tržištima koje su ciklična pojava.

„Intesa Invest upravlja imovinom većom od 124 miliona evra, a njeno tržišno učešće je premašilo 26%. Tokom prethodne godine ostvaren je rast imovine od preko 50%, što nas je ohrabrilo da pored fondova koji su pokrenuti još 2018. godine, Intesa Invest Comfort Euro i Intesa Invest Cash Dinar, nastavimo sa osnivanjem novih fondova. Shodno tome, na samom kraju 2020. godine pokrenut je i novi Intesa Invest Cash Euro UCITS fond, koji je organizovan kao fond očuvanja vrednosti imovine, denominovan u evrima. Za 2021. godinu spremamo osnivanje novih fondova, namenjenih klijentima koji su spremni da prihvate nešto veći investicioni rizik kako bi potencijalno ostvarili više prinose“, najavljuje Maletić.

Domaće tržište otvorenih investicionih fondova i dalje nerazvijeno

Ilirika Društvo za upravljanje investicionim fondovima, takođe nije menjalo svoju investicionu politiku, uprkos velikim problemima na globalnom finansijskom tržištu koje je donela pandemija. To društvo upravlja sa šest investicionih fondova, a struktura ulaganja u hartije, odnosno akcije, zavisi od vrste investicionog fonda u koji investitor želi da uloži svoj novac.

„Uglavnom ulažemo u državne obveznice, domaće i strane, kao i u akcije na svetskim berzama“, kaže direktor Ilirika DZU Đorđe Vujović. Navodi da, u skladu sa propisima, postoje četiri vrste otvorenih investicionih fondova koji ne mogu da ulažu u „zelenu energiju“, tako da Ilirika investicioni fondovi, kao otvoreni fondovi, ne ulažu u tu oblast.

Vujović ocenjuje da je finansijsko tržište otvorenih investicionih fondova u Srbiji veoma nerazvijeno u odnosu na regionalna tržišta. Finansijska pismenost građana je po njegovom mišljenju na niskom nivou, pa otuda i nedovoljno interesovanje za investicione fondove kao vid štednje, odnosno kao vid ulaganja za fizička i pravna lica.

Marica Vuković

broj 184, april 2021.

Foto: Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusBiznis & FinansijeBrojevi B&FIT i naukaIZDVAJAMOTekstoviVesti

Digitalizacija građevinske industrije u Srbiji: Ako ne uradiš danas, izgubićeš sutra

by bifadmin

Iako su domaće građevinske firme svesne neminovnosti digitalizacije poslovanja kako bi održale konkurentnost na tržištu, skoro trećina njih je i dalje najprivrženija papiru i olovci. Svega oko 17% građevinaca koristi alate za upravljanje projektima, a tek 8,5% upotrebljava specifične softvere namenjene industriji. Ovo pokazuje najnovije istraživanje o primeni novih tehnologija u našem građevinarstvu, koje je sprovela kompanija PlanRadar, specijalizovana za digitalnu dokumentaciju i komunikaciju u sektoru građevinske i industrije i nekretnina. Rezultati su predstavljeni velikom broju stručnjaka i građevinskih kompanija na skupu vebinaru koji je PlanRadar organizovao u saradnji sa Privrednom komorom Srbije.

U svetu čak 72% građevinskih projekata probijaju budžete, a 70% rokove izgradnje. Tokom poslednjih sedam decenija produktivnost u građevinarstvu je porasla za svega 6%, a 57% ukupnih aktivnosti ne donosi vrednost realizaciji građevinskog projekta. Ovo su samo neki od podataka koji se mogu čuti na stručnim skupovima u Srbiji o potrebi brže digitalizacije u građevinarstvu, kako bi ova izuzetno važna delatnost za pokretanje ukupnog privrednog rasta uhvatila korak sa tehnološkim promenama.

Iako sporije nego u većini drugih industrija, digitalizacija u građevinskoj delatnosti na globalnom nivou je aktuelna više od decenije. U Srbiji postoje kompanije koje su se specijalizovale upravo za digitalizaciju građevinskog sektora, ali je pitanje koliko se takva rešenja primenjuju?

Istraživanje među više od 200 domaćih kompanija

Odgovor je stigao na pomalo neuobičajen način. Naime, kompanija „PlanRadar“, koja se bavi digitalnom dokumentacijom i komunikacijom u sektoru građevinske industrije i nekretnina i koja je napravila istoimeni softver za upravljanje građevinskom dokumentacijom i radovima na gradilištu u realnom vremenu, iskoračila je iz svoje osnovne delatnosti. Ova kompanija, sa sedištem u Beču, nedavno je sprovela istraživanje o tome koliko se koriste digitalni alati u ovdašnjoj građevinskoj industriji.

Kako za B&F objašnjava Bojan Petković, regionalni direktor kompanije „PlanRadar“ za jugoistočnu Evropu, cilj ovog istraživanja je bio da se, osim podataka o stepenu primene i vrste digitalnih alata koji se koriste, dođe i do jasnije slike o tome kako domaća građevinska preduzeća vide prednosti digitalizacije, ali i glavne prepreke za bržu tehnološku modernizaciju. Zato je anketa sprovedena među 200 kompanija različitih veličina koje posluju u oblastima investiranja, građevinskog inženjerstva, arhitekture, izvođenja građevinskih i infrastrukturnih radova, projektovanja i održavanja nekretnina.

Više stvari sreću kvari

Rezultati pokazuju da je tek nešto više od trećine ispitanika čulo za digitalne platforme koje mogu da koriste u svom poslovanju, a od toga tek nešto više od polovine prepoznaje i alate namenjene isključivo projektantskoj i građevinskoj industriji.

Velike kompanije nešto više koriste digitalne alate u poređenju sa srednjim i malim preduzećima. Uočljivo je i da nove tehnologije intenzivnije primenjuju preduzeća specijalizovana za oblasti inženjerstva i arhitekture, dok su građevinari i investitori još uvek privrženiji papiru i olovci, te osnovnim generičkim alatima poput elektronske pošte i Eksela.
Skoro tri četvrtine od ukupnog broja anketiranih najviše koriste papir i olovku ili generičke alate, oko 17% koristi alate za upravljanje projektima, dok specifične softvere namenjene industriji, kao što je „PlanRadar“, upotrebljava tek 7% anketiranih, ističe Petković.

Iako je oko 60% ispitanika izjavilo da su veoma zadovoljni ili zadovoljni trenutnim poslovanjem, Petković skreće pažnju da odgovori na pitanja o najvećim problemima sa kojima se kompanije susreću tokom svakodnevnog rada ukazuju da bi on mogao znatno da se unapredi. Prema istraživanju, najveći problemi sa kojima se svakodnevno suočavaju arhitektonske, građevinske i kompanije koje se bave investiranjem u nekretnine najčešće su nedostupnost interneta, kao i nedostatak kvalitetno obučenih radnika.

Pored navedenih, ispitanici navode i probleme vezane za upravljanje dokumentacijom, preglednost podataka i informacija, sinhronizaciju sa podizvođačima, ali i teškoće usled ogromne papirologije, neodgovarajuće komunikacije sa državnim institucijama i prekratko postavljenih rokova. Osvrćući se na pobrojane probleme, Petković podseća i da bi korišćenje digitalnih alata kao što je „PlanRadar“ omogućilo elektronsko potpisivanje građevinskog dnevnika i građevinske knjige, nakon što bi ove mogućnosti bile uvedene u lokalno zakonodavstvo, po ugledu na druge evropske države.

Znam da je dobro, ali stalno odlažem

Naš sagovornik napominje da uprkos nedovoljnoj digitalizaciji, domaće kompanije koje posluju u građevinarstvu prepoznaju njene prednosti, pre svega kada je reč o bržem obavljanju posla. To potvrđuju nalazi ankete, prema kojima je 75% anketiranih koji ne koriste digitalne tehnologije svesno da bi im one ubrzale i olakšale poslovanje, odnosno povećale efikasnost i produktivnost, a dobar deo ispitanika (26%) prepoznaje da je modernizacija poslovanja neminovna. Potrebu za bržim i lakšim obavljanjem posla pre svega prepoznaju arhitekte i inženjeri, ali ni velike građevinske kompanije ne zaostaju mnogo za njima u svesti o značaju digitalizacije.

Veliku korist od potencijalne primene digitalnih tehnologija domaći građevinci vide u oblastima kao što su interdisciplinarna komunikacija unutar i između timova, lakše vođenje evidencije i zaduženja odgovornih lica, te mogućnost koordinacije između 2D i 3D modela. Ispitanici navode kao prednosti i kraće provođenje vremena u kancelarijama na poslovima izveštavanja i analize, ali i mogućnost bezbednog čuvanja i skladištenja podataka.
Ako su domaći građevinci svesni prednosti novih tehnologija, šta su prepreke za bržu digitalizaciju industrije?

Osim inercije da se način poslovanja ne menja sve dok daje rezultate, anketirani kao glavne razloge za odlaganje projekata vezanih za digitalizaciju navode nedostatak vremena ili finansijskih sredstava, usklađivanje novih tehnologija sa postojećim načinom rada, ali i nedostatak motivacije i psihološke spremnosti da se upuste u značajnije promene.

Ušteda od sedam sati nedeljno

Dugoročnije gledano, ovakvo razmišljanje neminovno vodi ka gubitku konkurentnosti na tržištu, uveren je Petković. Osim toga, dodaje, „razlozi koji se navode kao ograničavajući za upotrebu digitalnih alata u građevinskoj industriji često se ne pokazuju opravdanim u praksi. Troškovi mogu biti relativno niski i srazmerni obimu posla, a moderni alati se prave upravo tako da korisnicima olakšaju pristup i korišćenje. Primera radi, za primenu alata kao što je ‘PlanRadar’ nije potrebno nikakvo tehničko predznanje, a sama aplikacija je intuitivna i dostupna i na srpskom jeziku“.

U prilog digitalizaciji idu i ocene onih koji koriste digitalne alate, a Petković napominje da srpski građevinci ističu iste prednosti kao i njihove kolege u inostranstvu koje su učestvovale u sličnim istraživanjima. Najveći broj korisnika digitalnih alata (71,6%) ističe da zahvaljujući njihovoj primeni štedi oko sedam radnih sati nedeljno, odnosno oko 18% radnog vremena, a više od dve trećine ispitanika to vreme koristi za obavljanje složenijih zadataka od kojih zavisi kvalitet ukupnog poslovanja.

Ispitanici navode da manje vremena troše za obavljanje administrativnih poslova i izveštavanje, a kao prednosti ističu i bolju komunikaciju, efikasniji nadzor nad zaposlenima i izvođačima i njihovu bolju koordinaciju.

Posledice pandemije

Istraživanje je pokazalo da je pandemija Kovida-19 donekle uticala na poslovanje velikog broja domaćih građevinskih kompanija (57,3%), a značajno na rad skoro četvrtine preduzeća iz ove industrije. Posledice su se najviše odrazile na smanjenje obima poslovanja, potom na smanjenje zarade, ali i na otežanu nabavku materijala i organizaciju posla. Nešto više od polovine ispitanika (50,8%) procenjuje da pandemija neće uticati na veću primenu digitalizacije u domaćem građevinarstvu, dok 48,9% njih smatra da će aktuelna kriza povećati potrebu za korišćenjem digitalnih tehnologija u budućnosti.

broj 184, april 2021. 

Foto: Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Brojevi B&FEkonomijaIZDVAJAMO

Novi igrač na globalnom tržištu baterija za električna vozila: I Evropa kilovate za trku ima

by bifadmin

Evropska unija planira da trenutno učešće od tri odsto u globalnoj proizvodnji baterija podigne na čak 25 odsto do 2030. godine. U tome će joj pomoći milijarde evra subvencija za istraživanja i razvoj koje je namenila preduzećima, a u istiskivanju konkurencije ne bi trebalo da odmogne ni najavljeno pooštravanje pravila za baterije koje se prodaju na evropskom tlu.

Kada je Tesla Motors pre dvanaest godina lansirao na tržište prvi potpuno električni automobil, retko ko je mogao da pretpostavi da će danas gotovo svi veći proizvođači vozila imati svoje modele sa pogonom na struju.

To se vrlo brzo ostvarilo, ali većina njih u proteklim godinama nije zaokružila proizvodnju, već se oslonila na sirovine iz uvoza, najviše na baterije, koje su najbitnija stavka u svakom električnom vozilu. A najveći svetski proizvođač baterija je kineski CATL (China’s Contemporary Amperex Technology), koji dobar deo svog uspeha duguje izdašnim subvencijama države. Slede ga japanski Panasonic, kineski BYD, te južnokorejski LG i Samsung. Ipak, kada se govori o azijskim dobavljačima baterija uglavnom se misli na kineske, koji u svetskoj proizvodnji litijum-jonskih baterija učestvuju sa 80 odsto.

Da se nije desila pandemija korona virusa, verovatno niko ne bi propitivao efikasnost ovakvog načina poslovanja koje se u potpunosti oslanja na inostrane dobavljače. Ali sa širenjem zaraze proširila se i svest o potrebi za proizvodnjom robe unutar nacionalnih granica. Neki bi to nazvali protekcionizmom, ali ne i EU koja planira da osposobi svoje fabrike da do 2025. godine proizvode šest miliona baterija na godišnjem nivou.

I slobodno tržište i subvencije

Evropa u svetskoj proizvodnji baterija trenutno učestvuje sa tri odsto, međutim, ukoliko se njena nova proizvodna strategija pokaže kao efikasna, to učešće bi trebalo da dostigne 25 odsto do 2030. godine. Iako je jedan od najžustrijih kritičara uvoza iz Kine zbog izdašne pomoći koju država tamo daje privredi, EU se u razvoju sopstvene industrije baterija opredelila za kineski recept – subvencije.

Unija će u narednih nekoliko godina izdvojiti veliku sumu novca za istraživanja i inovacije u razvoju baterija. Za ove svrhe 2019. godine odobreno je 3,2 milijarde evra, a nedavno još 2,9 milijardi. Očekuje se i navala privatnih investicija, koje bi, prema proračunima Brisela, mogle da dostignu brojku od devet milijardi evra.

Realizacija programa „Evropske inovacije u razvoju baterija“ podrazumeva saradnju sa 42 kompanije u 12 članica EU, ali i sa brojnim naučnim organizacijama. Cilj je osposobljavanje evropske industrije da na održiv i efikasan način proizvodi baterije za električna vozila.

Na evropskoj teritoriji se inače gradi 15 fabrika baterija velikog kapaciteta, uključujući švedsku kompaniju Northvolt (koja ima pogone u matičnoj zemlji i Nemačkoj), kineski CATL u Nemačkoj i drugu fabriku južnokorejske kompanije SK Innovation u Mađarskoj. Za potonju je mađarska vlada najavila galantne podsticaje, iako je već imala problema sa EU zbog subvencija jednoj drugoj južnokorejskoj kompaniji, Samsung SDI. Naime, u oktobru 2019. Evropska komisija je otvorila istragu protiv ove zemlje zbog 108 miliona evra podsticaja, za koje je ocenila da doprinose stvaranju nelojalne konkurencije na evropskom tlu.

Subvencije dakle ne deli samo EU, već i njene članice. Čak i one „viđenije“. Primera radi, američka kompanija Tesla je nedavno dobila odobrenje da započne izgradnju fabrike u blizini Berlina koja će, osim Modela Y, proizvoditi i baterije. Odobrenje je pratila i najava da će, osim od EU, i od nemačke Vlade dobiti subvencije u vrednosti od milijardu evra. U Nemačkoj će ove subvencije pored Tesle dobiti i još 10 proizvođača baterija. Čelnik kompanije Ilon Mask je, u svojoj večitoj zavadi sa skromnošću, izjavio da bi ova fabrika mogla da postane najveći proizvođač baterija na svetu. Zanimljivo je da i rukovodstvo SK Innovation u Mađarskoj tvrdi za svoju fabriku da će biti najveća u Evropi, tako da će Stari kontinent u narednom periodu ugostiti baš mnogo veličina.

Nova pravila za baterije

Nešto pre najave programa pomoći za razvoj baterija, EU je poslala u proceduru i nacrt zakona koji predviđa nove standarde koje će morati da ispune sve baterije na njenom tržištu. Imperativ da baterije budu sačinjene od održivih materijala koji ne izazivaju štetu po životnu sredinu, da ne sadrže opasne materije i da budu jednim delom pogodne za recikliranje, važiće i za baterije koje pokreću električne automobile.

U novim propisima stoji da će od jula 2024. u električnim vozilima moći da se nađu samo one baterije koje imaju nizak karbonski otisak. Tri godine kasnije, sve baterije za električna vozila na ovom tržištu moraće da imaju deklaraciju sa detaljnim sastavom, odnosno da jasno istaknu koliko u njima ima recikliranog kobalta, olova, litijuma i nikla. Od 2030. biće propisan minimum recikliranih materijala koji baterije moraju sadržati u sebi.

Drugim rečima, oni koji koriste prljave i škodljive tehnologije nemaju šta da traže na evropskom tržištu. A Evropi je u ovoj delatnosti glavni konkurent Kina, sa čijom ekološkom osvešćenošću smo i mi ovde dovoljno upoznati da bismo mogli nazreti buduće „izazove“ u plasiranju kineskih baterija na evropsko tlo.

Šta pokazuje trag novca

Jedan od razloga za ovakav zaokret ka proizvodnji baterija je verovatno naravoučenije o važnosti sopstvene proizvodnje, koje je EU izvukla iz nestašica početkom pandemije. Unija je izgleda poslušala i osnovno novinarsko načelo o praćenju traga novca, budući da se električnim automobilima prognozira veoma svetla budućnost. Posebno u Evropi, koja se i na papiru i u praksi trudi da ispuni zacrtrane ekološke ciljeve, koji nalažu da se u naredne tri decenije količina štetnih gasova svede na 55 odsto nivoa iz devedesetih godina prošlog veka. Ovo bi bilo teško izvodljivo kada bi vlasnicima golfova, koji navodno idu na zejtin, ili drugih starih vozila sa odstranjenim katalizatorima bilo dozvoljeno da redovno saobraćaju evropskim ulicama. Dakle, Evropi su sada potrebna vozila koja proizvode što manje izduvnih gasova, a po mogućstvu nimalo.

Tu na scenu stupaju električna i hibridna vozila. Električna su popularnija među ekolozima, ali i među zakonodavcima kada su u pitanju podsticaji, zato što uopšte ne ispuštaju izduvne gasove. Oko održivosti proizvodnje i skladištenja njihovih baterija se još vode oštre rasprave, ali već se naziru i neka efikasna rešenja za ovaj problem, poput onih koja nude kompanije Northvolt ili Volkswagen za prenamenu, odnosno recikliranje baterija.

Ali i dok traju rasprave, tražnja za električnim vozilima raste. Čak i tokom pandemije, kada je prodaja automobila bila u padu, prodaja električnih i hibridnih vozila je udvostručena. Podaci istraživačke kuće JATO Dynamics pokazuju da je do septembra prošle godine registrovano više novih hibridnih i električnih vozila nego onih na dizel. To je veliki presedan, ali ne i iznenađenje, jer rast registracija električnih automobila u Evropi nije novost – u 2018. on je iznosio 33 odsto, godinu dana kasnije 45 odsto, a prošle godine čak 137 odsto. Zbog ovog vrtoglavog rasta ali i zbog činjenice da je Evropa po broju električnih vozila druga na svetu, odmah iza Kine, njeno tržište će i ubuduće biti primamljivo za sve koji uspeju da uđu na njega.

Da li će rast broja fabrika pratiti i rast zaposlenosti?

Priče o novim, održivim tehnologijama vrlo često deluju bajkovito, dok se ne zagrebe ispod površine. Ova, o električnim automobilima bi mogla da opravda očekivanja da će se zagađenje smanjiti, iako kritičari stalno podsećaju da njih pokreće struja koja u većem delu sveta nastaje sagorevanjem fosilnih goriva.

Struja, međutim, nije problem proizvođača električnih automobila. već bi to moglo biti očuvanje socijalnog mira u zemljama u kojima imaju fabrike.

Naime, za proizvodnju električnih motora i baterija potrebna je samo petina delova koji su neophodni za dizel motore. Takođe, jedna studija koju je konsultantska firma AlixPartners sprovela u Evropi, pokazala je da je za sastavljanje električnog motora potrebno 40 sati manje nego za sklapanje običnog motora sa unutrašnjim sagorevanjem. To znači da je potrebno i manje radnika u fabrikama. A šta će biti sa radnicima koji postanu tehnološki višak, a posledično sa političarima koji ovo dozvole, to možete zaključiti i sami.

broj 182, februar 2021. 

Foto: Pixabay

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Brojevi B&FIZDVAJAMOVestiZabava

Selo je otac grada: Beograd u opancima

by bifadmin

Mnogi delovi današnjeg Beograda su još početkom prošlog veka bili sela. Žarkovo je tada imalo zaselak Čukaricu i mnogo izvora od kojih se jedan pojavljivao „samo pred rat“. Višnjica je bila znamenito mesto, poznato i kao „Mali Carigrad“, dok su Železnik zvali i „bugarski kraj“, jer je u njemu bilo mnogo doseljenika iz krajeva istočne Srbije prema granici sa Bugarskom.

Najstariji stanovnici Žarkova vole da kažu da se „Beograd približio Žarkovu, a Žarkovo je uvek bilo tu gde jeste”. Ipak, o Žarkovu i drugim delovima srpske prestonioce koji su bili sela dok ih Beograd nije „okupirao“ najviše je pisao jedan – Vranjanac. Bio je to čuveni Rista T. Nikolić, najbolji učenik Jovana Cvijića i osnivač Srpskog geografskog društva.

Nikolić je napisao više knjiga o okolini Beograda, a u „Srpskom etnografskom zborniku“ koji je 1903. izdala „Srpska kraljevska akademija“, kaže o Žarkovu da je to bilo zasebno selo poznato kao Belo Vrelo i prvi put se pominje pod današnjim imenom u turskim poreskim defterima iz 1523. godine. „Priča se da je dobilo ime po nekom Žarku“, navodi autor, „jer se ranije pominje kao Žarkovo Selo. Neki veruju u legendu da je taj Žarko bio heroj koji je ubio zlog zmaja“.

Žarkovo je, pripoveda Nikolić početkom prošlog veka, udaljeno sedam kilometara od Beograda. Nalazi se na zaravnjenom plavnom području, koje se postupno spušta prema ravnici Makišu, a s obe strane jaruge Provalije, čiji potok teče u Makiš. U sredini jaruge ima dva izvora i česme, sa kojih pije vodu gotovo pola stanovništva ovoga sela.

Izvor koji se pojavljuje samo pred rat

Jedan se zove Provalija a drugi Repište i osim za piće, ovi izvori služe i za navodnjavanje bašta. U selu ima deset bunara, ali je voda „dosta jaka“ i zato se pije samo iz četiri. Izvan sela ima još nekolko poznatih izvora, a Žešljinovac, udaljen „četvrt sahata daleko od sela“ pojavljuje se s vremena na vreme i potom nestaje. „Narod tumači da se taj izvor pojavjljuje samo pred rat“, piše Nikolić i dodaje da je najbolja voda na izvoru Zmajevac, deset minuta hoda od sela.

Stanovnici imaju dosta zemlje za obrađivanje. Podeljena je na južnu i severnu stranu, jednu zasejanu kukuruzom a drugu žitom, „i to se svake godine redovno menja“. Pašnjaka ima mnogo i svi su opštinska svojina, dok je šume malo. Na istočnoj strani je mlada, hrastova šuma, a na južnoj je stara, takođe hrastova, ali je retka. Zemlja je prilično rodna. „Jednoj porodici, da umereno živi, potrebno je 5 do 6 hektara zemlje i da ima zajedničke paše kao danas“, ocenjuje Nikolić.

Zaselak Čukarica

Žarkovo je početkom prošlog veka bilo selo „zbijenog tipa“. Najviše kuća se nalazilo duž glavnog seoskog puta, kao i pored sokaka koju su „na glavni put izlazili“. Najbiliže kuće su bile udaljene četiri do pet metara, a najudaljenije između 50 i 100 metara, i one su se uglavnom nalazile „pri okrajcima sela“.

Nikolić navodi da su dva najviša mesta u selu Banovo Brdo i Petlovo Brdo, te da Žarkovo ima zaselak Čukaricu „daleko od sela, idući ka Beogradu, za tri četvrt sahata hoda. Priča se da je Čukarica prozvata po nekome Stojku Čukaru, koji je bio iz Beograda i tu duže vremena držao mehanu. Od pre nekoliko godina počela se naglo širiti i sada izgleda kao varošica; u njoj ima oko 400 stanovnika, većinom radenika. U Žarkovu ima oko 260 kuća, a na Čukarici oko 30 kuća. Samo njih nekoliko, četiri ili pet, imaju van kuća na opštinskoj utrini stanove, u kojima drže stoku. Kod stoke je obično sluga, a mleko donose kućama“.

Govoreći o „starinama“, autor pominje da „više Bele Vode ima tragova od zidina, odakle su seljaci vadili i rimsku ciglu. Tu su nalazili i zlatne novce. Izgleda, kao da je tu bila kakva varoš“.

Selo u suživotu sa Dunavom

Radoznali Vranjanac se, iz nekog razloga, posebno detaljno bavi današnjim beogradskim naseljem Višnjica. Ističe kako ovo selo na Dunavu, koji svake godine plavi njive i bašte, ima dosta zemlje za obrađivanje ali ne i šume. Zato stanovnici drvo kupuju od trgovaca na obližnjim austrijskim adama. Selo je podeljeno na Gornju i Donju Malu, sa dve strane glavnog puta koji ide desnom stranom Dunava. „Taj je put glavni šor, duž koga su poređane kuće seoske“.

U selu ima ukupno 150 kuća, a one pored „glavnog šora“ većinom su blizu, udaljene samo pet do deset koraka, izuzev kuća koje imaju veća dvorišta i voćnjake. Međusobno najudaljenije su one na obodu sela, razdvojene od 50 do 70 koraka, i uglavnom su ih gradili kasniji doseljenici.

Nikolić navodi predanje da je selo nekada činilo samo sedam kuća, u kojima su živele najstarije porodice u Višnjici. „To su: Popovići, po starom prezimenu, a sada Jovanovići i Bogdanovići; Kuzmanovići, zovu se i Maksimovići; Micići; Ćirići, od kojih su Lazići, a zovu ih i Kneževi, jer su njihovi preci u selu bili knezovi; Kordići; Markovići. Neke su se od tih porodica sada umnožile i ima ih oko 20 kuća, kao na primer, Popovića“.

Starosedeoci i „oni drugi“

U selu se, piše dalje, zna nešto o poreklu tih najstarijih porodica, mada ne baš pouzdano.

„Starac Ljuba Bogdanović iz porodice Popovića, priča da je u svih onih sedam kuća bila jedna porodica i da je ona poreklom iz Grčke. Uz to veli, da im je do skora kumovala jedna Grkinja, koja je do pre 50 godina živela u Beogradu; to im je kumstvo, veli, od starine, još iz Grčke. Došli su begajući od Turaka, i ovde ih je voda zaustavila. Pre no što su došli u Višnjicu, bili su u Leštanima. Danas se ta porodica izrodila, potomci su dalje od deset kolena. I slava im nije ista: Popovići slave Svetog Arhanđela, a svi ostali Svetog Nikolu. Svi oni pravilno govore, a vele, da su im i stari pravilno – ’šumadijski’ – govorili, a i nošnja im je takva bila“.

Za sve ostale zna se da su doseljenici. Prema vremenu kada su došli u Višnjicu, mogu se podeliti u starije („odavnašnje došljake“) i novije doseljenike, objašnjava autor. U starije spadaju svi oni koji su se doselili pre i za vreme Karađorđa.

Za porodicu Stanković se, pak priča da je „njihov predak bio Rada – deda današnjem čoveku od 60 godina, poreklom od Vranja. Otuda je dobegao zajedno sa svojom ženom, baba Tonkom, za koju vele da je znala arnautski. Pobegao je od Turaka. Kad je on došao, selo je imalo svog spahiju, koji je delio zemlju doseljenicima“.

Višnjica – grad ili selo?

Kada su 1813. godine stanovnici Višnjice bežali pred Turcima, deo je prebegao „preko“, u selo Rasnik i tamo su bili sve dok ih Turci nisu pozvali nazad, „jer nije bilo ljudi da im rade zemlju. Onda su se vratili, pošto su ih Turci pozvali da rade svoja imanja. Kad su došli u selo našli su od kuća samo pepeo: očuvale su se samo verige, koje su ostale u pepelu na mestu, gde je bilo ognjište. Spahija je svakome dopustao da se nastani na istome mestu, gde je i dotle živeo. Mnogi su pri povratku zahvatili mnogo više imanja, no što su dotle imali. Mnogi su onda i zaostali u Banatu, kao Prota Jakov iz stare porodice Popovića, a osim njega i mnogi drugi“.

Početkom prošlog veka, na padini između crkve i Dunava po imenu Gradina, nalazile su se zidine, za koje se vezivalo predanje da se taj grad zvao Višnjica.

„Uz to se priča kako je Višnjica bila znatno mesto, te zbog toga i danas neki za nju kažu da je Mali Carigrad, i da je bio grad poznat u pesmama Filipa Madžarina. Daleko je od sela četvrt sata. Ispod Gradine do Dunava postoji madžarsko groblje. Postoji i drugo staro groblje, do sadašnjeg sela više mehane, ali je ono srpsko i svakako je bilo groblje današnjeg sela. Na njemu su zaostale dve krstače: na jednoj je urezana 1844. godina. U selu postoji jedan stari most i za nj se ne zna kada je građen. Drugi je na putu iz Višnjice za Beograd, a na Mirijevskom Potoku. Za taj most, koji zovu ’Orospi Ćurpija’, neki vele da ga je podigla prokleta Jerina, a neki opet, da je ostao još od Rimljana“, beleži Nikolić.

Žaleznik, „bugarski kraj“

Za Železnik, pak, kaže da je to selo dobilo takvo ime zato što se tu donosilo železo na volovskim kolima, koje je vađeno u Sremčici još za vreme Rimljana. „Celo je selo zavetovano da stoku u neke dane – na primer na Svetog Prokopija i Svetog Vartolomeja – ne vataju u jaram, da bi im bila uvek zdrava“. Železnik su početkom veka zvali „bugraski kraj“, jer je u njemu bilo mnogo doseljenika iz krajeva istočne Srbije prema granici sa Bugarskom.

Broj 175/176, jul/avgust 2020.

Foto: Bjoertvedt, Wikipedia

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Brojevi B&FEdicijeSlajder

Finansije TOP 2019/20.

by bifadmin

trendovi
9 Zaduživanjem protiv virusa
Ko preživi, vraćaće dugove
14 Kako rejting agencije svojim ocenama utiču na krizu?
Da li je po babu, ili po stričevima?
16 Kapitalizam i državna pomoć
Puna usta opšteg interesa
20 Pandemija i investicije u Srbiji
Spremite se, padamo
22 Kriza na lokalu
Virus napao i opštinske budžete
24 Kako se kriza izazvana koronom odrazila na finansijski sektor u Srbiji
Stabilno poslovanje
u teškim vremenima
28 Uticaj pandemije na zaposlenost u finansijskim organizacijama
Broj zaposlenih približno isti kao i pre krize
30 Upravljanje novčanim tokovima u vreme krize izazvane pandemijom
Održavanje likvidnosti ne sme da ugrozi dugoročno poslovanje
32 Kampanje za kupovinu domaće robe
Nije sve u patriotizmu, nešto je i u porezima
36 Bez državne pomoći za firme koje posluju u „of-šor“ zoni
Nevolje u poreskim rajevima
38 Pranje novca u Srbiji
Bojler firme
BANKE
41 Bankarski sektor u 2019.
Konsolidacija uspela, krediti na čekanju
44 Uloga banaka u ekonomskoj krizi
Razapete između očekivanja i realnosti
46 Da li će posledice pandemije ubrzati bankarske akvizicije?
Tehnološka konkurencija ofanzivnija od virusa
50 Centralne banke i digitalni novac
Pustio bih ja njega,
ali neće on mene
52 Poslovanje fintech kompanija u aktuelnoj krizi
Usporavanje poslovanja, rast novih ideja
56 Banke od sistemskog značaja
Dodatne mere za sprečavanje potresa na finansijskom tržištu
58 Šta će biti sa kreditima privredi kada prođu mere podrške
Investicioni krediti na čekanju
62 Anketa B&F
osiguranje
77 Tržište osiguranja u Srbiji u 2019. godini
Neke nove zvezde na nebu
80 Nove tehnologije,
sajber kriminal i osiguranje
Da li jedemo sopstveni rep?
84 Osiguranje u proizvodnji hrane
Industrija koja ne sme da stane
86 Osiguranje i građevinarstvo
„Zlatna koka“ za osiguravače
90 Anketa BIF
lizing
101 Poslovanje lizing industrije u 2019. i ovogodišnji trendovi
Podrška investicijama u Srbiji
102 Lizing industrija – šanse i izazovi
Nedovoljno iskorišćeni potencijali
104 Globalni trendovi u lizingu – car sharing
Deljenje vozila sastavni deo novih vrsta mobilnosti
Fondovi
111 Dobrovoljni penzijski fondovi
Dugoročna stabilnost uprkos kratkoročnim poremećajima tržišta
113 Poslovanje investicionih fondova u Srbiji
Relativno uspešni i u vreme krize
115 Fondovska industrija u svetu
„Održivi“ fondovi došli na zelenu granu
revizija
125 Uticaj pandemije Kovid-19 na proces revizije i ulogu revizorskih kuća
Odgovornost revizora veća nego ikada
berza
129 Pregled trgovanja na Beogradskoj berzi u 2019. i prvom kvartalu 2020. godine
Prošla godina završila rastom, ova počela neizvesno
132 Korporativne obveznice
Novi izvor finansiranja za kompanije u Srbiji
Na rubu
mozga
141 Nadležni za misterije svemira
Zagubili paralelni univerzum, ali vanzemaljci su i dalje ovde
142 Šokantno! Samo za ulagače sa izrazitim „apetitom za rizik“!
Paranormalna imovina
Vremeplov
144 Mitovi i činjenice o ruskom blagu u Beogradu
Bankarski triler u ratnom vrtlogu

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusBiznis & FinansijeBrojevi B&FEkonomijaIZDVAJAMOPosle 5Posle 5TekstoviVesti

Banke od sistemskog značaja

by bifadmin

Narodna banka Srbije objavila je listu devet sistemskih banaka od posebnog značaja za stabilnost domaćeg fianansijskog sistema, koje će od juna ove godine morati da održavaju određene stope zaštitnog sloja kapitala. Spisak banaka je isti kao i prošle godine, s tim što nakon prodaje Komercijalne banke, sada je na listi samo jedna banka u državnom vlasništvu. Pojedini ekonomisti predlažu da se za sistemski značajne banke uvede stres test, kako bi se proverila njihova otpornost na nepredviđene događaje kao što je epidemija korona virusa.

U našoj zemlji ima devet sistemski značajnih banaka

Prema kriterijumima Narodne banke Srbije, u našoj zemlji ima devet sistemski značajnih banaka koje bi, ukoliko bi im se pogoršalo finansijsko stanje ili prestale da rade, narušile stabilnost domaćeg finansijskog sistema. Na toj listi su: Banka Inteza, Unikredit banka, Komercijalna banka, OTP banka, Rajfajzen banka, Erste banka, Poštanska šredionica, AIK banka i Vojvođanska banka.

Spisak sistemski značajnih banaka centralna banka od 30. juna 2017. godine donosi najmanje jednom godišnje i u odnosu na prošlu godinu nije bilo nikakvih izmena na listi. Na pitanje „Biznisa i finansija“ kako se određuje ta lista i stopa zaštitnog sloja kapitala za te banke u centralnoj banci su rekli da se njihova ocena zasniva na korišćenju najmanje jednog od sledećih kriterijuma: veličina banke, značaj za ekonomiju, značaj prekograničnih aktivnosti banke, povezanost banke s finansijskim sistemom, zamenljivost banke u finansijskom sistemu ili složenost poslovanja banke.

Sistemski značajne banke u Srbiji identifikovane su na osnovu kriterijuma i pokazatelja koji su utvrđeni smernicama Evropske bankarske agencije i koje važe za države Evropske unije.

„Bazelski komitet za superviziju banaka objavio je krajem 2011. godine metodološki okvir za utvrđivanje globalnog sistemskog značaja banaka, a krajem 2012. godine i okvir za identifikaciju sistemskog značaja banaka na nacionalnom nivou. Usklađujući pravni okvir s međunarodnim standardima i propisima Evropske unije i uz uvažavanje specifičnosti domaćih propisa i tržišta, Narodna banka Srbija je nakon usvajanja propisa kojima su standardi Bazel III uvedeni u Republici Srbiji u decembru 2016. godine donela odluke kojima se utvrđuju stope i način održavanja zaštitnih slojeva kapitala“, naveli su u NBS.

Zaštitni kapital

Kako su objasnili, usvajanje ovih propisa predstavlja deo usklađivanja sa standardima Bazel III, budući da se njima u domaći regulatorni okvir transponuju odredbe Direktive o kapitalnim zahtevima za kreditne institucije, kojima su zaštitni slojevi kapitala uređeni u Evropskoj uniji. Članom 131. navedene direktive regulatorno su uređeni zaštitni slojevi za sistemski značajne banke.

Na osnovu domaćeg regulatornog okvira koji je u potpunosti usklađen sa evropskim regulatornim uređenjem zaštitnih slojeva kapitala, Narodna banka Srbije utvrđuje sistemski značajne banke i primenjuje ista ograničenja u pogledu visine stope zaštitnog sloja kapitala za te banke po istim pokazateljima i kriterijumima koji su utvrđeni relevantnom regulativom i smernicama na nivou Evropske unije.

Sistemski značajne banke će od juna ove godine morati da održavaju određene stope zaštitnog sloja kapitala, odnosno procenat osnovnog akcijskog kapitala koji je svaka od njih dužna da održava iznad propisanog minimuma.

Za Intezu, Unikredit i Komercijalnu banku procenat zaštitnog sloja kapitala je dva odsto, a za sve ostale sistemski značajne banke jedan odsto.

Zaštitni slojevi kapitala predstavljaju dodatni osnovni akcijski kapital koje su banke u obavezi da održavaju iznad propisanog regulatornog minimuma. To je instrument koji doprinosi očuvanju i jačanju stabilnosti finansijskog sistema jer se njime povećava otpornost bankarskog sektora, utiče na ograničavanje prekomernih ili potcenjenih izloženosti, povećava kvalitet kapitala banaka i ograničava njegova raspodela.

Kakva je otpornost na nepredviđene događaje

Bankari iz sistemski značajnih banka nisu bili voljni da za Biznis i finansije komentarišu po kojoj zasluzi su na toj listi i da li im propisivanje zaštitne stope kapitala na bilo koji način otežava poslovanje. Nezvanično priznaju da se njima postavljaju stroži zahtevi i da se ta lista utvrđuje na osnovu procedure koja uzima u obzir veličinu svake banke, njen značaj za ekonomiju, obim prekograničnih aktivnosti, povezanost sa finansijskim sistemom, složenost poslovanja i njenu zamenjivost.

Takođe, tvrde da, imajući u vidu njihovo tržišno učešće i ostale pokazatelje poslovanja, nemaju problem da u odnosu na druge banke povećaju stopu zaštitnog sloja kapitala i da to nije nikakav ograničavajući faktor u njihovom radu.

Profesor Beogradske bankarske akademije Zoran Grubišić smatra da je važno da NBS odredi spisak sistemski značanih banaka i propiše im strože kriterijume kad je reč o zaštitnom kapitalu, jer se u prošlosti dešavalo da globalne ekonomske krize pogode velike banke, što se prelije na privredu i građane i izazove velike potrese.

„Uticaj sistemski važnih banaka u Srbiji na finansijski sistem je veliki jer imamo oligopolsko bankarsko tržište tako da svaki njihov potres izaziva značajne negativne posledice na ekonomiju zemlje. Te velike banke moraju da imaju visoku kapitalizovanost i likvidnost. Nekoliko banka u Srbiji koje nisu bile sistemski značajne, kad su ostale bez dozvole za rad nisu izazvale značajnije potrese, njihovo gašenje je prošlo skoro bezbolno, što ne bi bio slučaj da je bilo potresa u nekoj velikoj banci“, kaže Grubišić.

On predlaže da NBS jednom godišnje, pored utvrđivanja liste sistemski značajnih banaka radi i stres test, da se vidi kako bi velike banke reagovale na nepredviđene događaje kakav je bila epidemija korona virusa.

Na listi sistemskih banaka samo jedna državna

Po oceni profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodraga Savića nema sumnje da svih devet sistemski značajnih banka ima veliku ulogu u finansijskom sistemu zemlje. „Dobro je da u Srbiji postoje takve banke, ali je važno i da ima i manjih banaka, da jača konkurenicja, kako bi cene usluga i kamate bile povoljnije za privredu i građane“, ističe Savić za „Biznis i finansije“.

Komentarišući listu sistemski značajnih banaka, Savić je ukazao da na njoj, osim Poštanske štedionice, nema nijedne banke u državnom vlasništvu jer je Komercijalna banka prodata slovenačkoj NLB banci.

„Poštanska štedionica ima ulogu banke preko koje idu državne isplate, poput penzija i socijalnih davanja, ali nije veliki kreditor privrede. Stoga bi bilo dobro da je država zadržala jednu banku u svom vlasništvu, kao što je Komercijalna, što bi posebno bilo važno sada kada se u okviru paketa pomoći privredi u vreme krize izazvane epidemijom korona virusa daju krediti sa garancijama države. Da je ta banka ostala u državnom vlasništvu država ne bi morala da značajna sredstva drži kao garanciju tih kredita, a istovremeno bi se i druge banke ravnale prema uslovima po kojima bi ta banka odobravala kredite“, objašnjava Savić, naglašavajući da je država iz nekog razloga prodala Komercijalnu banku, ne sagledavajući sve posledice takve odluke.

Komercijalnu banku je ove godine kupila NLB banka po ceni od 3.250 dinara po akciji, odnosno ukupno 387 miliona evra za državni paket od 83,2 odsto akcija, ali preuzimanje još nije završeno. To znači da će dogodine na listi sistemski značajnih banaka biti samo jedna državna banka, ako i ona do tada ne bude privatizovana.

Izvor: Marica Vuković, junsko izdanje Biznis i finansije-Finansije TOP

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
B&F PlusBiznisBiznis & FinansijeBrojevi B&FIZDVAJAMOTekstoviVesti

Muke Holivuda sa Kinezima

by bifadmin

Kinesko filmsko tržište ubrzo će po visini prihoda nadmašiti američko, što holivudske producente stavlja pred dilemu: da li praviti filmove za kinesku ili američku publiku, jer postaje sve teže napraviti film koji će podjednako zadovoljiti i američke i kineske patriote. Holivud iznad svega voli pare, bilo od prikazivanja filmova u Kini ili u formi kineskih direktnih ulaganja, pa ako je izbjegavanje škakljivih pitanja i tema cijena za ekstra profite, onda šta košta da se plati.

Tradicionalno, američka filmska industrija je diktirala globalne trendove „amerikanizujući“ ostatak svijeta. Osnovna pravila za finansijski uspješan film su bila jednostavna: pozitivac je uvijek Amerikanac a nacionalnost „loših momaka“, koji su ionako ružni, prljavi, zli, mijenja se, zavisno od trenutne političke situacije. Na kraju, glavni junak pobije sve i vrati se sam, usput promovišući tradicionalne američke vrijednosti, kao što i priliči.

Na žalost američkih producenata, stvari su se počele mijenjati i stara pravila više ne važe. I to sve zbog Kineza.

Veliko tržište sa svojim specifičnostima

Ekonomski bum Kine i njena rastuća srednja klasa proteklih desetak godina za američke filmske kompanije bile su ispunjenje snova. Tržište od 1,4 milijarde ljudi čija kupovna moć konstantno raste, znači svijetlu finansijsku budućnost sa desetinama milijardi dolara profita, dok na domaćem, američkom tržištu, više i nema prostora za značajan rast.

Ali to podrazumeva da se u startu filmovi prave sa namjerom da se, pored američkog, plasiraju i na kinesko tržište, te je uspjeh na kineskom tržištu postao podjednako bitan kao i zarada kod kuće.

U prošloj godini, filmska industrija na sjevernoameričkom tržištu, SAD i Kanada, obrnula je 11,3 milijarde dolara, što je nešto manje nego prethodne 2018. godine. Istovremeno, ukupan prihod filmske industrije u Kini u prošloj godini iznosio je između devet i 11 milijardi dolara, zavisno koga pitate.

Super herojima protiv cenzure

Svejedno, kinesko tržište raste brže od američkog i što je još važnije, ima još puno prostora za dodatni rast. Dakle, pitanje da li će Kina postati najveće svjetsko filmsko tržište, već kada će se to desiti. U krajnjem slučaju hoće li to biti za godinu, dvije ili pet i nije bitno.

Kina pak nije samo konzument, već i proizvođač filmova. Prošle godine u njoj je proizvedeno 1.037 filmova, od čega 850 igranih. To znači da dugoročna perspektiva za strane filmadžije, kada se radi o uspjehu na kineskom tržištu, i nije baš svijetla.

Kako Kina godišnje dozvoljava uvoz samo 34 strana filma, a kineski cenzori su ideološki vrlo osjetljivi, holivudski studiji šansu su vidjeli u beskonačnom nizu filmova baziranih na super herojima iz stripova. Oni prilagođavaju i scene i scenografiju kineskoj publici, od ubacivanja kineskih brendova pa do angažovanja kineskih filmskih zvijezda. Ovaj recept ipak ima ograničen vijek upotrebe, a i ukus kineskih gledalaca se mijenja.

Rastura „ko beba zvečku“

Akcioni filmovi uvijek su imali dobru prođu na američkom tržištu, pogotovu kad su nafilovani dobrom dozom američkog patriotizma i glorifikovanja tehnološke nadmoći američke vojske, bilo da je riječ o „Rambu“ ili „Top ganu“ i sličnim holivudskim mega hitovima tokom poslednjih tridesetak godina. Kinezi takođe vole dobar akcioni film, sa puno pucnjave, jurnjave, egzotičnih lokacija i svega ostalog, ali ne vole da budu portretisani kao negativci, ili u najboljem slučaju dio dekora za zapadne akcione zvijezde.

Svi smo mi vidjeli filmove sa Rambom ali je malo ko od nas pogledao kineski film „Wolf Warrior 2“ iz 2017. godine. A vjerovatno bi trebali. Ovaj niskobudžetni film u Kini je porušio sve rekorde gledanosti i zaradio impresivnih 870 miliona dolara.
U suštini, film je kineska verzija Ramba, razlika je samo što je glavni junak bivši kineski specijalac, koji se širom Afrike naganja sa negativcima, u ovom slučaju zlim, pokvarenim, korumpiranim Zapadnjacima, spašavajući Afrikance od eksploatacije i pljačke, demonstrirajući tradicionalne kineske vrijednosti, od patriotizma pa nadalje.

Naravno, nije nikakvo iznenađenje što ovaj film nije bio podjednako uspješan i na američkom tržištu, gdje gledaoci nisu navikli gledati Kineza kao super heroja a Amerikance kao negativce, koje glavni junak rastura „k’o beba zvečku“. Zarada koju je ovaj film ostvario na kineskom tržištu dovoljna je da se holivudskim mogulima zacakle oči, jer nije da oni ne bi mogli napraviti gomilu sličnih filmova po istom receptu. Samo u tom slučaju mogu zaboraviti na zaradu na domaćem, američkom tržištu i ta kvadratura kruga nema rješenje.

Učini kineske cenzore sretnim – preventivno

Film je odavno postao čisti biznis i hladna računica kaže da se američko i kinesko tržište trenutno ne mogu ignorisati jedno na račun drugog. Zato su holivudski producenti odlučili da izvuku što se više može i da kineske cenzore, od kojih zavisi hoće li film uopšte doći u kineske bioskope, učine sretnim preventivno, eliminišući sve što bi ih moglo eventualno iznervirati.

Poslednji primjer je „Top Gan 2“. Nakon više od 30 godina priča se nastavlja, ponovo je Tom Kruz u glavnoj ulozi, ali su se detalji kostimografije diskretno promijenili. Kožna jakna koju nosi Tom Kruz u originalu je imala na sebi i tajvansku zastavu. U nastavku filma, sve je isto samo ovog puta nema tajvanske zastave, koja je tabu za Kineze. Američki mediji, patriotski nastrojeni, optužili su producente da su beskičmenjaci koji podilaze Kinezima i sve zarad šake dolara. Producenti mudro ćute, nadajući se da će film dobiti zeleno svijetlo za kinesko tržište.

A pristup kineskom tržištu nije garantovan, što potvrđuje i primjer filma „Bilo jednom u Holivudu“, čija je distribucija u Kini u zadnji momenat stopirana. Cenzori ne daju obrazloženja, ali nezvanično razlog je scena u kojoj je Brus Li na početku holivudske karijere prikazan kao simpatični brbljavac kojeg Bred Pit prebije bez većeg napora. Na kineskim društvenim mrežama ovakav portret Brus Lija je proglašen uvredom za sve Kineze te će producenti filma ostati bez prihoda na kineskom tržištu.

Fabrika snova u kineskim rukama

Kontrola pristupa kineskom tržištu za američke filmove nije jedini način na koji raste kineski uticaj u Holivudu. Proizvodnja filmova – pogotovu mega projekata čija produkcija košta i nekoliko stotina miliona dolara – skup je i finansijski rizičan hobi. Zato su producenti u stalnoj potrazi za ulagačima voljnim da se upuste u takav rizik.

Između 2014. i 2017. godine, kineski investitori uložili su u američku industriju zabave više od šest milijardi dolara, kupujući niz američkih medijskih kompanija i producentskih kuća. Ova suma bila bi znatno veća da 2017. kineska vlada nije „povukla ručnu“ i stopirala dalje, nominalno privatne kineske investicije, nastojeći da ograniči odliv kapitala iz zemlje.

Trend kineskog preuzimanja američkih medijskih kompanija u situaciji kada ekonomski rat između dvije zemlje eskalira, našao se pod lupom i američkih političara i medija, pogotovu onih naklonjenih republikancima. Oni kinesko ulaganje vide prije svega kao pokušaj nametanja i kineskog pogleda na svijet američkoj javnosti. Ili jednostavnije rečeno, pretvaranje holivudske „fabrike snova“ u produženu ruku zvanične kineske državne propagande.

I to je posao

S druge strane kineski investitori tvrde da politika sa ovim nema ništa, te da je u pitanju čista poslovna logika. Istina je, po svemu sudeći, negdje u sredini. Holivud iznad svega voli pare, bilo od prikazivanja filmova u Kini ili u formi kineskih direktnih ulaganja, pa ako je izbjegavanje škakljivih pitanja i tema cijena za ekstra profite, onda šta košta da se plati.

Na njihovu žalost, dugoročno, kinesko tržište je za njih izgubljeno, ali to nije i jedini problem. Kinezi brzo uče, pa se u dogledno vrijeme realno može očekivati da kineski filmovi ozbiljno potisnu holivudske konkurente, ne samo u vlastitom dvorištu, nego i na međunarodnom tržištu, prije svega u Africi i ostatku Azije. Ideja da kineski Rambo sprečava pokvarene zapadnjake u pljačkanju Afrike mogla bi se svidjeti i afričkim gledaocima, koliko god to holivudskim producentima izgledalo čudno.

Dražen Simić

broj 171, mart 2020.

0 komentar
0 FacebookTwitterLinkedinEmail
Noviji članci
Stariji članci