Tekstovi

Pilići se zakolju, očiste i operu u ledenoj vodi. Tako umiru bakterije, a čovek ostaje zdrav. „To je praksa u SAD, ali ne i kod nas“, kažu protivnici TTIP-a, „Ako se to uvede i kod nas, biće to kraj naše civilizacije“. Najmanje.

Jedna od najvažnijih novina u nastavnom programu za profil električara, koji će učenici moći da pohađaju od ove školske godine, je značajno veći obim prakse u preduzećima. S obzirom da je ovo zanimanje deficitarno, poslodavci su spremni da motivisanog učenika nagrade stipendijom i da ga po završetku školovanja odmah zaposle.

Svršeni osnovci koji se u junu opredele za zanimanje električara, obučavaće se po novom nastavnom programu koji je usaglašen sa savremenim tehnološkim zahtevima i prilagođen potrebama poslodavaca, najavljuje Milan Vukobrat, predsednik Zajednice elektrotehničkih škola i direktor ETŠ „Mihajlo Pupin“ iz Novog Sada. Program je koncipiran u saradnji Zavoda za unapređenje obrazovanja i predstavnika privrede, i pored sticanja neophodnih znanja za rad na električnim instalacijama u preduzećima i domaćinstvima, učenici će se kroz izborne predmete dodatno obučavati za poslove na ugradnji savremenih instalacija u sistemima kao što su protivpožarni sistemi, interfoni, sistemi nadzora i drugi.

Posebno značajna novina u nastavnom programu je veći obim praktične nastave koja će se pretežno obavljati u preduzećima. „To znači da učenik u prvoj godini jedan dan nedeljno provodi u školskoj radionici, gde savladava osnove praktičnih veština i elemente bezbednosti i zaštite na radu. U drugoj godini školovanja, učenik dva dana nedeljno provodi na praktičnoj nastavi u preduzeću, dok u trećoj, završnoj godini, na praksi u proizvodnji provodi tri dana nedeljno. Time smo izašli u susret zahtevima poslodavaca da učenik više vremena provodi u proizvodnji, da stekne radne navike i bolje upozna radne procese. Iskustvo koje smo do sada stekli kroz saradnju ETŠ „Mihajlo Pupin“ sa preduzećima je veoma ohrabrujuće. Poslodavcima je jako stalo da privuku kvalitetne radnike, posebno u deficitarnim zanimanjima u koje spadaju i mnogi zanatsko- tehnički profili, i spremni su da motivisanog učenika nagrade stipendijom i da ga po završetku školovanja odmah zaposle“, ističe Vukobrat. On dodaje da su među zainteresovanim poslodavcima, pored velikih kompanija, i uspešna i izvozno orijentisana mala i srednja preduzeća, a dodatna prednost osavremenjavanja ovog profila je što će učenik, zhavaljujući stečenim znanjima, moći i da pokrene sopstveni posao, ukolko to želi.

Mogućnosti daljeg obrazovanja

Komentraičući protivurečnu situaciju da poslodavci ne mogu da nađu profile koji im trebaju, a da sa druge strane veliki broj mladih ljudi godinama čeka na posao, naš sagovornik kao jedan od razloga navodi i nedovoljnu informisanost javnosti o promenama u statusu zanatsko-tehničkih zanimanja na tržištu rada: ona su ne samo tražena, već i dobro plaćena u odnosu na prosečnu zaradu u Srbiji, a savremena proizvodnja je zasnovana na visokom stepenu automatizacije i bezbednosnih standarda. Uprkos tome, elektrotehničke škole u pogledu upisa trogodišnjih zanimanja dele sudbinu ostalih srednjih stručnih škola. „Evidentno je opadanje interesovanja za `majstorska` zanimanja usled delovanja više faktora. Na prvom mestu je široko rasprostranjen stav da to nisu atraktivna zanimanja, a na negativan trend upisa trogodišnjih profila utiče i demografski faktor, odnosno smanjenje ukupne populacije učenika, kao i upisna politika koja ima za posledicu prelivanje ka četvorogodišnjim zanimanjima. U upisnoj kvoti trogodišnja zanimanja učestvuju sa oko 15%, što je nedovoljno da odgovori potrebama tržišta“, ocenjuje Vukobrat.

Povrh toga, ističe, praksa pokazuje da i oni koji upišu trogodišnje profile to retko rade zato što zaista imaju želju da se bave određenom profesijom, već je najčešći razlog nedovoljan broj bodova za upis na četvorogodišnja zanimanja, odnosno slab uspeh u osnovnoj školi. Među zanatsko-tehničkim zanimanjima, najpopularniji profil je autoelektričar, koji većina upisanih pohađa sa ciljem da nastave ili prošire porodični posao. Sa druge strane, veoma je slab interes za profil montera telekomunikacionih mreža, kojih nema na tržištu rada. Potrebe poslodavaca za ovim, i drugim nedostajućim zanimanjima rešavaju se prekvalifikacijom nezaposlenih lica kroz vanredno školovanje, što je neracionalno i skupo.

Moderno poslovanje odlikuju veoma brze promene. U skladu sa tim, promene u obrazovanju zanatsko tehničkih profila, kao i celokupna reforma srednjeg stručnog obrazovanja, usmerene su na cilj da mladi kroz školovanje steknu što više kompetencija, kako bi bili sposobni da što pre nađu posao i brže se prilagode zahtevima da mogu da rade na različitim radnim mestima. „Uz to, učenici tokom školovanja izučavaju i elemente preduzetničkih veština, osnivaju virtuelne firme i učestvuju na odgovarajućim takmičenjima. Tako ih podstičemo da veruju u sebe i razmišljaju o samozapošljavanju u situaciji kada je u zemlji svaki drugi mladi čovek u uzrastu do 24 godine nezaposlen“.

Bilo da se opredele za zanimanje električara, ili neki drugi zanatski profil, učenici koji završe trogodišnje obrazovanje mogu da nastave školovanje kao vanredni učenici u srednjim školama i tako steknu dodatne kvalifikacije. Takođe, mogu da nastave sa formalnim obrazovanjem i na pojedinom visokim strukovnim školama, objašnjava naš sagovornik, ukazujući da je dodatno usavršavanje ne samo moguće, već i neophodno. „Školovanje, svakako, nije kraj obrazovanja; svi moraju tokom života da neprekidno uče i usavršavaju se. Tehnologija se danas razvija takvom brzinom, da samo oni koji dobro poznaju struku i prate novitete mogu ostati u poslu. Ostali, koji to ne shvate na vreme, bivaju isključeni sa tržišta rada pre ili kasnije. Pogledajte, na primer, koliko tokom godine treba da uči jedan serviser mobilne opreme da bi održao korak sa neprestanim tehnološkim promenama u toj industriji“.

Dobitna kombinacija

Za uspešan nastavak reforme u stručnom obrazovanju i značajnije smanjivanje nezaposlenosti među mladima, posebno je važno da se unapređuje partnerski odnos i saradnja sa privredom, naglašava Vukobrat. „U toj podeli posla, privredi pripada veće učešće u realizaciji praktične nastave za učenika, dok škola daje opšte i opštestručno obrazovanje. To je kombinacija u kojoj svi dobijaju: učeniku je obezbeđena kvalitetnija praktična nastava, privreda lakše dolazi do kadrova koji odgovaraju njenim potrebama, a škole više nisu opterećene kako da nabave novac za opremanje radionica, posebno u situaciji kada tehnologija zastareva za sve kraće vreme. Umesto toga, raspoloživi novac može da se uloži u inoviranje i podizanje kvaliteta ostalih vidova nastave“.

Još jedan važan uslov je uvođenje majstorskog ispita, kao što je predviđeno Strategijom razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020, godine, kao i razvoj zanatskih komora. „Vraćanje ugleda majstorskom zvanju, povećanje atraktivnosti zanatskih zanimanja i komorsko povezivanje zanatlija neophodni su kako bi naše obrazovanje imalo jakog i pouzdanog partnera“, uveren je naš sagovornik. Slično modelu da pojedine domaće i strane kompanije finansiraju otvaranje novih smerova na tehničkim fakultetima da bi na taj način obezbedile kadrove koji su im potrebni, razvoj javno-privatnog partnerstva je poželjan oblik saradnje i između srednjih stručnih škola i privrede. „Tako stručno obrazovanje ispunjava svoju osnovnu svrhu – školuje pojedinca za svet rada. Ukoliko taj svet rada već ima svoje konkretno ime i konkretno radno mesto za svršenog učenika ili studenta, utoliko lakše možemo reći da smo ostvarili svoj društveni cilj. Stoga i polažem velike nade u uspeh ove faze projekta reforme srednjeg stručnog obrazovanja koja je fokusirana na trogodišnja tehnička zanimanja, i koju smo, uz podršku GIZ-a, započeli uvođenjem tri profila koja su veoma tražena na tržištu rada. Uveren sam da je javno – privatno partnerstvo moguće uspešno realizovati i na nivou srednjeg, pogotovo zanatskog obrazovanja“.
Tekst je iz specijalnog priloga „Modernizacija zanata u saradnji sa preduzećima: Brže do posla“

Problem nenaplativih kredita je tu i veoma je ozbiljan, posebno iz razloga što nije prognoziran veći privredni rast ni za ovu ni za narednu godinu, kaže Klaudio Ćezario, predsednik Izvršnog odbora UniCredit Banke u Srbiji, koja ulaže mnogo napora i novca kako bi se približila malim i srednjim preduzećima, ojačala svoju savetodavnu ulogu banke i ponudila proizvode i usluge koje zadovoljavaju njihove finansijske potrebe. Iako ne negira da će naredne dve godine biti teške za zemlju, Ćezario veruje da sadašnje Vladine mere štednje, predstavljaju dobru osnovu za budući privredni rast.

“Tri zakona robotike” Isaka Asimova su iz sfere naučne fantastike pobegla u stvarnost i sve češće su meta promatranja od strane filozofa, naučnika ali i zakonodavaca. No, nikome i dalje nije jasno kada i kako je sve opravdano koristiti robote – čija je krivica ako oni budu umešani u nečiju smrt, da li neko sme svoje zdrave udove zameniti bioničkim protezama, da li su odluke koje “donese” osoba u vegetativnom stanju a prenese kompjueter – legalne?

Zadatak zakonodavaca u ovoj oblasti je da stvore regulatorno okruženje koje je dovoljno široko da može da obuhvati i etičke norme ali ne toliko restriktivno da one ometaju inovacije. Zbog toga je osnovan RoboLaw konzorcijum, vredan skoro 2 miliona evra, koji okuplja pravne stručnjake, inženjere, filozofe, inovatore i sl.

Krajem septembra konzorcijum je saopštio rezultate svojih promišljanja: “Vodič za pravno regulisanje robotike”. Ovaj dokument je set preporuka napravljenih tako da budu od pomoći evropskim zakonodavcima pri uvođenju robotskih tehnologija u zakonodavstvo EU.

Oni upozoravaju da pravni okvir robotike ne sme biti “preterano restriktivan” i preporučuju “funkcionalnu perspektivu” – oslanjanje na praktične podsticaje u specifičnim zakonima koji se bave robotima. “Tri zakona robotike” nemaju mnogo podudarnosti sa ovim dokumentom, kaže dr Andrea Bertolini sa specijalnog fakulteta za primenjene nauke Scuola Superiore Sant’Anna, koji je inače predvodio konzorcijum. Ovaj ad hoc pravni okvir bi mogao da podstakne razvoj tržišta u raznim sferama. Drugim rečima – robotika bi bila pokrivena bez obzira na to u kojoj delatnosti se proizvodi, od medicinskih robota do usisivača.

Ovim će biti ojačana i sfera bezbednosti proizvoda, međutim to bi moglo i da uspori razvoj naprednih proteza i egzoskeleta, tehnologija koje EU, s obzirom na svoju politiku podrške inkluziji osoba sa posebnim potrebama, veoma podržava.

Razvoj robotike ne pokreće samo pitanja pravne regulative ove grane primenjene nauke, već i adaptaciju finansijskog sektora na isti. Ova pravila bi zato trebalo da potpomognu i razvoj efikasnih strategija za osiguravajuće kuće jer nije lako prepoznati gde se robotizovani proizvodi mogu izdvojiti od ostalih. Zato će proizvođačima robota i nacionalnim vladama biti omogućeno uplaćivanje odštete za greške i kvarove u poseban kompenzacioni fond.

I proteze za udove takođe mogu biti “siva” zona propisa, ali ovaj dokument predlaže da se ukine razlika između individue i mašine, odnosno da se na protezu ne gleda kao na poseban deo čoveka.
Ali šta je sa pravima robota? Dr Bertolini kaže da postoji više razloga protiv njih. Kao prvo, veštačka inteligencija je još daleko od prestizanja ljudske, iako to često možemo videti u SF filmovima, a zatim i zato što je svaka autonomija koju mašine mogu imati u stvari – njima data od strane ljudi. Zato se roboti smatraju objektima a ne subjektima, pa stoga ni ne mogu imati prava. Oni s druge strane mogu dobiti ograničena ovlašćenja, poput pravnog statusa kakav imaju korporacije, npr da izvode pravne transakcije, mada se opet postavlja pitanje kako bi roboti mogli biti zastupani na sudu.

Još jedna među brojnim porukama Vodiča je i da se osnaži Međunarodno telo za standardizaciju kao i da se formira međunarodna organizacija koja bi se bavila isključivo zakonodavstvom u sferi robotike.

Rajan Kalo, profesor prava na Univerzitetu u Vašingtonu, tvrdi da će ove smernice biti od pomoći i SAD, koje zaostaju za Evropom i Azijom u pokušajima da regulišu razvoj robotike.

Izvor: The Economist

Tomu Pavlića, vlasnika preduzeća Evrotom koje za pčele proizvodi lekove i hranu, za pčelare pribor i opremu, a za široko tržište fito program i kozmetiku na bazi pčelinjih i biljnih proizvoda, pčele su iz Rume odvele na put po celom svetu. Na tom putu stigao je i do političara koji su strastveni pčelari, ali i do jedinstvenog meda u Jemenu, koji je najskuplji na svetu.

„Pčelarstvo je strast. Kako drugačije objasniti odluku da se vežeš za insekta koji može da te ubije?“ Od Tome Pavlića, jednog od najpoznatijih domaćih pčelara teško da ćete čuti više od ove rečenice kada ga pitate zašto se ceo život druži sa pčelama. On je, kaže, čovek koji pre veruje u praktično iskustvo i rad nego u reči. A kako bi drugačije, kad od pčela uči o životu još od detinjstva. Mada potiče iz železničarske porodice, Pavlić je nasledio ljubav prema pčelarstvu od dede i oca koji su u Rumi, gde je i rođen, proizvodili med za porodicu i prijatelje. Tokom mladosti radio je kao fotoreporter, potom u jednom trgovinskom preduzeću, pa kao direktor zanatske zadruge, a nakon toga je do penzije obavljao nastavnički poziv za koji se i školovao. Osnovcima je predavao matematiku, fiziku i tehničko vaspitanje i postao poznat kao nastavnik inovator, čiji su učenici osvojili brojne zlatne medalje na opštinskim i republičkim takmičenjima, a Pavlić još čuva neke od najboljih radova.

Uporedo je vodio još jedan život, koji se ceo vrteo oko pčela i oko ljudi koji se bave pčelama, u pčelinjaku, na fakultetima, u institutima, u pčelarskim udruženjima… Sredinom osamdesetih, nakon predavanja jednog poznatog stručnjaka za bolesti pčela, počeo je i sam sa eksperimentalnim istraživanjima za proizvodnju leka protiv veroe, izazivača zaraza kod pčela i jednog od njihovih najvećih nerijatelja, koji se uselio i u naše krajeve. Pavlić u socijalističko vreme nije mogao da otvori svoje preduzeće, a nije hteo ni da posluša predloge „da budem privezak nekoj društvenoj firmi“, iako je u međuvremenu napravio tri leka koja je želeo da registruje. Kada je privatna inicijativa dobila zakonski blagoslov u tadašnjoj Jugoslaviji, 1991. osniva preduzeće Evrotom i pokreće proizvodnju lekova za pčele. „Krenuo sam iz svog dvorišta i od sopstvenog novca. Bio sam među prvim domaćim proizvođačima lekova za pčele, koji su se u to vreme uvozili uglavnom sa američkog tržišta. Američki lek je bio četiri do pet puta skuplji od mog, ali ne i kvalitetniji. A pčelari gledaju svaki dinar“.

Pčela traži slugu, a ne gospodara

Tako je počelo, a danas se u ovom preduzeću proizvodi „sve za pčele i sve od pčela“: lekovi i hrana za pčele, pribor i oprema za bavljenje pčelarstvom, a na bazi pčelinjih i biljnih proizvoda Apina kozmetika i Api fito program. Tu je i proizvodnja sveća, pa izdavaštvo: stručna literatura o pčelarskom zanatu „od a do š“, a posebno o zaštiti od bolesti i štetočina. Ako se zatrčite sa mnoštvom pitanja, Pavlić odmahne rukom i kaže: „Polako. Ni ja sve ovo nisam stvorio preko noći“. Ne možete na put kroz svet pčela sedeći u njegovoj kancelariji. Povešće vas na mali kurs pčelarstva kroz fabričke pogone; pešačenje po površini od oko 400 kvadratnih metara. Dakle, vraćamo se na priču o lekovima. A da bi nju razumeli, pre toga na međuzavisnost pčela i biljnog sveta, o kojoj svet izvan sveta pčela malo zna.

Na primer, podatak da ovi jeftini radnici za oprašivanje poljoprivrednih kultura mogu, pod povoljnim uslovima, kod pojedinih biljaka da uvećaju prinose i do tri puta, bez ikakve dodatne agrotehnike. Zato, sa druge strane, nekontrolisana upotreba pesticida u poljoprivredi uzrokuje nove bolesti kod pčela, a posebno je poguban uticaj pesticida na bosiljak, koji je veoma važan za njihovu prehranu, objašnjava Pavlić.

Najveći rizici po pčelinja društva su u zimsko – prolećnom periodu, pogotovo kada su zime duže i hladnije, a uslovi za prezimljavanje u košnici neodgovarajući. Među uzrocima smrtnosti može biti i nekvalitetna hrana, ali najveća opasnost su zaraze, kao što su nozemoza, paratifusne, septicemijske i druge bakterije i paraziti. „Kod nas je poseban rizik nemar. Problem je u ljudima koji se ne pridržavaju saveta kako vršiti prevenciju. Pčela traži slugu, a ne gospodara. Ako danas niste uradili u pčelinjaku određeni posao, sutra ne morate ni da idete, jer je kasno“. Pavlić je do sada razvio široku paletu preparata za lečenje pčela, a svi su prošli kontrolu veterinarskih fakulteta i instituta u Srbiji, ali i u Skoplju, Sofiji, Moskvi i Kijevu. Postupak registracije leka je izuzetno obiman i rigorozan, u Srbiji celokupna procedura dobijanja dozvole može da traje i do godinu i po dana, a ukupan trošak iznosi oko 10.000 evra po jednom leku.

Uporedo sa lekovima, Pavlić je počeo da proizvodi i hranu za pčele. Što se tiče pribora i opreme za pčelare, deo se proizvodi u Evrotomu, a nešto se uvozi. Ako je u Americi pčelarstvo najrazvijenije, gde pčelari imaju i po 8.000 košnica, Kinezi su neprikosnoveni na svetskom tržištu kao proizvođači opreme: od najjeftinije do one visokog kvaliteta. Kvalitet opreme je veoma važan, a svaki pčelar mora da ima svoj pribor i opremu, ističe Pavlić, jer ako ih pozajmljuje od drugog pčelara – rizikuje da na pčele prenese neku bolest. Evrotom svojim asortimanom za pčelarstvo zadovoljava između 80 do 90% potreba pčelara, a za široko tržište proizvodi galenske preparate na bazi api-fito terapije i Apina kozmetiku. Dva potpuno različita tržišta, zahtevaju i različit pristup u promociji: za pčelare najviše novca se ulaže u stručne sajmove i skupove, a za široko tržište u medijsku reklamu.

Strast koja smiruje

Pavlić u razvoju svojih proizvoda sarađuje sa stručnjacima iz oblasti poljoprivrede, veterine i farmacije. Svi proizvodi su registrovani u Srbiji, a Evrotom je pojedine preparate registrovao i u Bugarskoj, Ukrajini, Albaniji, Rusiji, Bosni i Hercegovini i Jemenu. Preduzeće ima i svoja predstavništva u Hrvatskoj, Bugarskoj i Ukrajini. Evrotom poseduje GMP i HACCP sertifikate, a za poseban kvalitet proizvoda Pavlić je dobio brojna priznanja iz Novog Sada, Beograda, Moskve, Kijeva, Sofije, Dubaija, Kazablanke, Brisela i drugih sajmova i izložbi. Sve to postiže sa dvadesetak zaposlenih, ali će se taj broj povećati jer je Evrotom u postupku registracije veledrogerije.

Na kraju, Pavlić za tržište jedino ne proizvodi ono od čega je sve i počelo: med. U pčelinjaku je ostavio košnice isključivo za istraživanja o ponašanju pčela i za proizvodnju meda za lične potrebe i za proizvodnju preparata. „Odustao sam od proizvodnje meda za prodaju, jer je to veoma gorak posao. Previše moraš da gledaš u nebo, previše zavisiš od prirode“. Ako se dogode poplave kao što su bile ovogodišnje, usled kojih je direktna šteta zbog uništenih pčelinjih društava procenjena na 300.000 evra, a ukupna šteta zbog izostanka prinosa bagremovog meda i smanjenja izvoza za 85% na 20 miliona evra – onda je to dugogodišnji trud koji je uništen za nekoliko dana. „Ipak, zadnjih godina ima sve više mladih koji kreću u pčelarstvo. Od toga može da se živi – neki pčelari imaju i do 2.000 košnica, ali treba mnogo, mnogo rada“.

Šetnja po fabrici završava u sali za edukacije i seminare, iza koje je muzej pčelarstva. U
njemu su nastanjeni i tragovi Pavlićevih putovanja po svetu, na koji su ga odvele pčele. Stigao je i do svetskih političara koji su strastveni pčelari, „jer pčelarstvo je strast koja smiruje“. Na primer, nekadašnji predsednik Ukrajine Viktor Juščenko ima preko 1.000 košnica. Ali misli Tome Pavlića putuju ka košnicama u Jemenu. Najveći san mu je da duže boravi u toj dalekoj zemlji, za koju kaže da joj je med jedinstven i najskuplji na svetu. Možda će mu se san i ostvariti, jer na pitanje šta ga je na tržištu izdvojilo od drugih pčelara, kaže: „Istrajnost“.

broj 110, septembar 2014.

U odnosima među ljudima, kao i među narodima, poniženje može da dovede do bezumnih postupaka, nezaustavljivih ratova.

Sve je više zapadnih analitičara, vlada i međunarodnih institucija opčinjeno autokratskim vladarima koji su, navodno, sinonim za privredni rast. Ovo ne samo da je mit, piše ekonomista Viliam Isterli (William Easterly) u britanskom magazinu Prospect, već zapadnim ekspertima daje odrešene ruke da diktiraju rešenja koja ne bi mogli u demokratijama.

Koncept siromašnih vlasnika zemlje i labave poreske politike je velikim delom odgovoran za neuspeh modernizacije srpskog društva u 19. veku. Nedavna odustajanja od oporezivanja druge nekretnine, podseća nas da je u Srbiji i dalje na snazi koncept koji daje prenost zarobljenom kapitalu a ne preduzetništvu.

Vlasnicima stanova u Srbiji se od aprila meseca ove godine dostavljaju rešenja o porezu na imovinu koji je uvećan u proseku za 20 do 30 odsto u odnosu na prošlogodišnje iznose. Ukupni iznos poreskog uvećanja ide i do 50 odsto ali to je posledica činjenice da se u najnovijem obračunu nalazi i iznos naknade za korišćenje građevinskog zemljišta koja je ranije naplaćivana odvojeno.

Organizovani protest poreskih obveznika je izostao, kao što se uostalom moglo i očekivati u našem društvu koje nema razvijenu tradiciju organizovanih javnih protesta, a izuzev nekoliko senzacionalističkih naslova u novinama, ovo povećanje poreza je u javnosti prošlo bez velike drame, gotovo neprimetno. Uvećanje državnih prihoda, ako budu naplaćeni, biće neosporno, u gorenavedenom procentu, ali opet skromno u odnosu na stope poreskog opterećenja stambenog prostora u razvijenim zemljama EU.

S obzirom da Eurostat ne objavljuje podatke o nacionalnim sistemima oporezivanja nekretnina, za upoređivanje prilika u EU i u Srbiji za potrebe ovog teksta korišćene su informacije sa web-stranica revizorske kuće Deloitte i internet portala Global Property Guide.

Na osnovu uvida u rešenja o godišnjem porezu za 15-ak stanova na teritoriji grada Beograda, stepen poreskog opterećenja u odnosu na tržišnu vrednost nekretnine procenjen je na oko 0,14 odsto i to nakon pomenutog povećanja poreza. Kao tipičan slučaj možemo uzeti stan od 64 kvadrata na periferiji Beograda čija je tržišna vrednost oko 57.000 evra i za koji je razrezan godišnji porez od nešto više od 80 evra ili 0,14 odsto vrednosti nekretnine. U Italiji je prosečna poreska stopa na stanove (u proseku 0,6 odsto vrednosti nekretnine) oko četiri puta viša nego u Srbiji, u Belgiji (u proseku 2 odsto vrednosti nekretnine) oko 15 puta viša nego u Srbiji, u Francuskoj (3 odsto vrednosti nekretnine) opterećenje je 23 puta veće, a u Danskoj (1,6 % – 3,4 %), od 12 do 26 puta(!).

Visoke stope oporezivanja nepokretnog imetka između ostalog služe kao korektiv koji treba da obezbedi ravnomernije i realnije raspodele plasmana kapitala unutar jednog ekonomskog sistema. Razvijene zemlje, staraju se da što više poreski opterete novac „zarobljen“ u nekretninama. Nepokretnosti na prestižnim lokacijama mogu da imaju samo oni koji to mogu sebi i da priušte kroz plaćanje poreza. U najvećem broju zemalja bivše istočne Evrope, uključujući i zemlje bivše Jugoslavije to nije slučaj.

Nacije siromašnih vlasnika stanova

Privatizacija stambenih fondova koji su za vreme socijalizma bili u državnom vlasništvu u Mađarskoj, Češkoj, Poljskoj i u drugim bivšim socijalističkim zemljama današnje EU, izvršena je rapidno i uglavnom pod veoma povoljnim uslovima otkupa. Populizam se u ovom državnom poduhvatu prepleo sa prevlađujućim neoliberalnim vrednostima, tako da su se krajem 90-ih godina prošlog veka u ovim zemljama konstituisale nacije slabo imućnih ili krajnje siromašnih vlasnika nekretnina. Veliki kapitali koji su pod drugačijim okolnostima mogli biti preusmereni u štednju ili obrtna sredstva privrednih subjekata bili su komotno raspoređeni u stambene fondove građana. Ova tranziciona stranputica korigovana je kasnije uvođenjem značajnih poreskih stopa koje se u nekim istočnoevropskim zemljama (npr. Mađarska i baltičke države) danas znatno približavaju maksimalnom poreskom opterećenju u pomenutim razvijenim zemljama EU.

Srpski slučaj izuzetan je po rekordno malim otkupnim cenama za stanove, koje nigde u istočnoj Evropi nisu pale tako nisko kao što je to bio slučaj u Srbiji za vreme hiperinflacije. Takođe, u našem slučaju do danas nije bilo naknadnog poreskog korektiva. Nisko poresko opterećenje pravda se skromnim prihodima stanovništva. Iz ovog razloga nije usamljen slučaj da recimo slaboimućna penzionerka može sebi da priušti da živi u ogromnom stanu u elitnoj četvrti Beograda. Kada bi poreska politika bila ekspanzivnija to bi dovelo do tržišno efikasnijeg plasiranja kapitala zarobljenih u ovakvim nekretninama. Građani bi prodajom ili zamenom dolazili do nekretnine koja je u skladu sa njihovim trenutnim platežnim mogućnostima.

U uslovima izrazito populističkog koncepta državne politike u Srbiji teško je čak i hipotetički zamisliti jednu dovoljno preduzimljivu i odgovornu izvršnu vlast koja bi se usudila da odnose na tržištu nekretnina preuredi zavođenjem takvog paketa nepopularnih mera. Teškoće na koje se nailazi u ovoj oblasti pokazuje prošlogodišnji stidljivi pokušaj bivšeg ministra finansija da zavede porez na tzv. drugu nepokretnost, što je posredno trebalo da omogući i oporezivanje stambenog rentijerstva (procenjeno oko 750.000 stambenih jedinica). Naime, inicijativa za uvođenje poreza bila je posle sasvim izvesnog političkog pritiska zaustavljena gotovo istog trenutka kada se pojavila u javnosti. Kako je kasnije objašnjeno iz ministrovog kabineta poreski pritisak na nekretnine sada bi bio neopravdan zato što bi građani bili primorani da prodaju stanove za koje danas na tržištu ne može da se dobije odgovarajuća cena.

Opšte pravo svojine

Srbija je kroz ceo 19. i dobar deo 20. veka slovila za nekakav „seljački raj“, zemlju u kojoj su svi seljaci bili vlasnici zemlje koju su radili. To uglavnom nije bio slučaj u Evropi gde su u prvoj polovini 19. veka vladali feudalni odnosi, a zatim krupni zemljoposed. Srbija je kao zemlja malog poseda i gotovo opšteg prava svojine nad nekretninama bila evropski kuriozitet. Doduše, u isto vreme znalo se da se radi o sitnom imanju „od koga seljak ne može ni da živi ni da umre“, na kojem se životarilo uz održavanje primitivnih formi proizvodnje i načina života. Zakonskim odredbama iz 1873. godine sitni posed u Srbiji je stekao i državnu zaštitu, s obzirom da nadalje nije mogao biti otuđen ni na koji način, pa ni od strane nenamirenih poverilaca, niti je mogao da se založi kao hipoteka.

Na ovaj način konzervirana je jedna krajnje netržišna i neuspešna ekonomska formacija, seljaštvo je postalo kreditno nesposobno, sprečen je očekivani proces ukrupnjavanja poseda, agrarna prenaseljenost je davila životnu snagu generacija ljudi koji su živeli, tačnije, životarili na selu. Poreska politika, naročito od ulaska populističke Narodne radikalne stranke u politiku i na vlast bila je još blagonaklonija prema seljaštvu. U arhivskim istraživanjima nailazio sam podatke o moravskim selima koja više od 10 godina nisu plaćala poreze uopšte, a u vreme Milana Stojadinovića svi seljački dugovi bili su poništeni odlukom vlasti.

Populizam srpskog „egalitarnog“, pezentističkog koncepta politike je dugoročno onemogućavao kako modernizaciju sela kroz ukrupnjavanje poseda tako i industrijalizaciju gradova u koje je trebalo da se slije jeftina radna snaga iz seoskih sredina.

Imati ili raditi

Poreske stope na poljoprivredno zemljište u centralnoj Srbiji i danas su male. Bilo da žive u gradovima ili na samoj zemlji, vlasnici često nalaze da nemaju računa da obrađuju zemlju i čuvaju je iz nekih neekonomskih razloga: „ako pukne rat“ ili „ako sve propadne“. Kada bi neko za pet hektara obradive zemlje morao da plati makar polovinu prosečne neto zarade u vidu godišnjeg poreza na imovinu (a danas plaća nekoliko puta manje), dobro bi razmislio da li bi tu zemlju sledeće godine držao neobrađenom.

U istorijskoj perspektivi poslednjih 200 godina, dugoročni fiskalni pritisak je u razvijenim zemljama primoravao male posednike na jednu od tri opcije. Oni su, naime, mogli da daju zemlju pod rentu, da je prodaju ili da pristupe zemljoradničkim kooperativama. Svaka od ove tri opcije vodila je ukrupnjavanju poseda i modernijem načinu obrade zemlje. U Srbiji je u dugom vremenskom trajanju (19-21 vek) vladala i danas vlada upravo suprotna logika, naime, najveću sigurnost i najniže stope poreza uživaju vlasnici nepokretnosti i rentijeri, dok je najveće opterećenje i najveći rizik nametnut preduzetnicima. Ne začuđuje otud da se nalazimo na samom zapećku kolone evropskih zemalja po svim bitnim pokazateljima nacionalne ekonomije.

Aleksandar R. Miletić
Biznis & finansije 108/109