Tekstovi

Zanet sasvim drugim poslom, Miodrag Savin je pre pet godina igrom slučaja shvatio da celog života želi da se bavi izradom minijaturnih cigli za maketarstvo. Danas je jedini proizvođač ovog materijala u Srbiji i planira izvoz.

Svakog dana Miodrag Savin u svojoj Umetničkoj radionici „Ihtis“ napravi i ispeče između 1.700 do 2.000  cigala. U odnosu na neku ciglanu to možda i nije značajna produkcija, ali u ovom slučaju važe „liliputanske“ mere jer Savinove cigle su ravno deset puta manje od klasičnih graditeljskih. Tako su one koje izađu iz njegove radionice veličine 25x11x6 milimetara. Dešava se, doduše, da ne budu visoke svih šest milimetara, jer se ponekad malo skupe, tokom perioda sušenja.

Za razliku od građevinske industrije velikog formata koja je u teškoj krizi, Savin nema na lageru svojih ciglica. Sve što napravi on odmah i proda, a njegovi glavni kupci su ljudi koji se iz hobija bave maketarstvom. Za sada je u Srbiji i jedini proizvođač cigala kao građevinskog materijala za maketare.

Privatnu firmu otvorio je 2007. godine i tada mu ciglice – igračke nisu ni padale na um. Kao bivši nesvršeni student teologije shvatio je da je umetnost ono što ga zanima, pa je odlučio da se bavi pozlatom, ikonopisom i drugim kreativnim poslovima. „Odlučio sam da naslikam jednu ikonu na pozadini od cigala, i onda sam počeo da pripremam te male cigle, verno kopirajući redovnu opeku u deset puta manjem kalupu. Kada sam ispekao prve cigle, shvatio sam da je to ono čim želim da se bavim“, priča Savin za B&F.

Ciglice za maketarstvo prave se još u SAD, Kini i EU. Savin bez lažne skromnosti može da tvrdi da su njegove najbolje. Celokupan postupak njihove izrade, koji pre svega podrazumeva i izradu specijalnog kalupa, izradu smese i na kraju finalnu doradu, rezultat je njegovog truda.

„Zet mi je vajar i on me je naučio da izradim kalup. Cigle pravim od kaolina, sa dodatkom cementa, vode, ali svi sastojci i njihov odnos su moja poslovna tajna. Nakon što ih izradim u kalupu, onda ih sušim, nakon toga ih ručno dorađujem i tek tada stavljam u posebnu pećnicu koju sam napravio sam. Gotove cigle imaju posebnu čvrstinu koja odgovara modelarima jer mogu da je preseku i formiraju potrebne uglove“, objašnjava Savin.

Obično ih modelari pre korišćenja potapaju u vodu, što im daje dodatnu čvrstinu. Za jednu kuću od 25 kvadratnih metara, sa spoljnim i unutrašnjim zidovima modelar potroši oko 3.500 cigala, ili jednu i po dnevnu proizvodnju Miodraga Savina. Na jednom od sajtova posvećenih modelarstvu registrovano je preko hiljadu članova, međutim, teško je odvojiti koji od njih su orijentisani na izradu objekata. Činjenica da u Umetničkoj radionici „Ihtis“ nema cigala „na lageru“ govori da u Srbiji, i pored svega, još uvek ima dovoljno ljudi spremnih da se igraju. Međutim, Savin kaže da njegova ciljna grupa nisu samo kupci u Srbiji.

„Izvoz je ono ka čemu se orijentišem, i trenutno tražim opciju za slanje paketa, a da dostava za kupca ne bude skuplja od vrednosti same pošiljke. Javlja mi se dosta zainteresovanih iz zemalja u okruženju, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, i Mađarske“, kaže Savin.„Ovo jeste moj posao i način da isplatim obaveze prema državi i prehranim petočlanu porodicu, ali je i ostvarenje mog dečačkog sna u kome su važni bili slaganje kockica i graditeljstvo. Tako i za maketare, to jeste igra ali i velika veština na granici umetničkog zanata. Svako ko pokuša da sazida zid uveriće se da to nije jednostavno, a samo pravi, posvećeni maketar uživaće u izazovima koji su pred njim“.

Osim ciglica u varijanti žute i crvene boje, Savin izrađuje i mali biber crep i  drvene kocke različitih veličina, a trenutno proširuje proizvodnju. Priprema blok cigala u srazmeri 1:73. Reč je o materijalu koji se traži kod izrade maketa železnica a izrađivaće i staru rimsku opeku te blokove od krečnjaka i granita, naravno sve u minijaturnim veličinama.

Petar Ilijin

broj 91, oktobar 2012.

U svom bestseleru „Fizika budućnosti“, američki profesor Mičio Kaku izlaže svoju viziju sveta za 100 godina. Kaku, sin japanskih imigranata, za ‘Der Spiegel’ daje svoje viđenje budućnosti. Nakon prvog, prenosimo vam i drugi deo ovog intervjua u kojem se osvrće na moći budućih generacija ljudi, robota, i na upravljanje zvezdama i galaksijama.

SPIEGEL: Ok, vratimo se wc-u. Šta će toalet učiniti nakon što me bude obavestio da se u mom organizmu nalaze npr ćelije raka?

Kaku: Razgovaraćete sa zidnom oblogom i reći…

SPIEGEL: Izvinjavam se, ali razgovaraćemo s tapetama?

Kaku: Kao što sam spomenuo, sve će biti inteligentno, čak i pozadina zidova. Možete razgovarati s njom i reći „Želim da se vidim s mojim lekarom.“ Bum!, lekar se pojavljuje na zidu. To je RoboDoc, koji izgleda kao lekar, razgovara kao on, ali je zapravo animirani lik. On će vam reći šta se to sve dešava u vašem telu, a odgovoriće na sva medicinska pitanja sa 99 posto tačnosti jer će mu na raspolaganju biti medicinska istorija svakog čoveka na planeti.

Spiegel: Hoćemo li imati i robote instruktore vožnje i robote kuvare?

Kaku: Da, naravno.

SPIEGEL: Ali, nisu li roboti još uvek prilično ‘glupi’, čak i nakon 50 godina istraživanja na polju veštačke inteligencije?

Kaku: To je istina. ASIMO, najbolji robot današnjice ima inteligenciju buba švabe. Međutim, to će se promeniti. Narednih decenija roboti će postati pametni kao miševi. E sada – miševi su vrlo pametni. Oni mogu da trčkaraju unaokolo, skrivaju se iza stvari, da traže hranu. Mislim da ćemo za 10, 20, 30 godina, imati miševe robote, onda zeca robota, pa s moždanim kapacitetom nalik psu, potom mozgu mačke i, konačno, ‘majmuna’ robota – možda već do kraja ovog stoleća. Oni će umesto nas raditi prljave, glupe i opasne poslove. To znači da će takođe morati da osećaju i bol.

SPIEGEL: Govorite li o mašinama sa sposobnošću da pate?

Kaku: Moraćemo da izradimo robota sa senzorom na bol, jer ne želimo da ih uništimo. Ovi senzori su pre zaštitni signal od kvara i štete nego što su neki resusrs emocija.

SPIEGEL: Onda, dakle, nećemo govoriti o ‘ljudskim pravima’ koje bi roboti budućnosti mogli da zadobiju od nas?

Kaku: Kada jednom budemo izradili takav model koji može osećati bol, biće to delikatna stvar. U tom trenutku ljudi će možda reći: „Hej, pa oni su baš kao psi i mačke.“

SPIEGEL: Kad će mašine postati pretnja, poput HAL-a iz Kjubrikovog  filma ‘2001’?

Kaku: Na nekoj tački razvoja možemo da ugradimo čip u njihove elektronske mozgove koji bi ih automatski isključio ako bi počeli da razvijaju neke opasne planove.

SPIEGEL: Ali neće li računari novog doba biti dovoljno inteligentni da te čipove izvuku iz sebe ili ih blokiraju?

Kaku: Naravno, ali se to sigurno neće dogoditi u narednih 100 godina.

SPIEGEL: Baš utešno.

Kaku: Pa, onda ćemo imati mogućnosti i da sebe načinimo pametnijim no što jesmo.

SPIEGEL: Da li na ovom mestu aludirate na staru ideju iz naučne fantastike, da su naši mozgovi neizmerno pametni?

Kaku: Tačno, i da će čitave dane trošiti na računanje Ajnštajnove teorije relativiteta. Budimo ozbiljni, u to baš i ne verujem. To je nešto što doseže do onog pećinskog čoveka koji čuči u svakom od nas. Šta je to što pećinski ljudi žele? Pećinski ljudi žele da zadobiju poštovanje svojih saplemenika. Žele da izgledaju dobro suprotnom polu. Žele prestiž. A ako su naši računari zapeli negde pri analizi Ajnštajnove teorije relativiteta – ko još želi da se za takve stvari iznađe rešenje?

SPIEGEL: …Mada ideja da ćemo jednog dana svi biti Supermuškarci ili Superžene zvuči vrlo primamljivo.

Kaku: Mislim da ono što će se dogoditi jeste posedovanje avatara. Oni će imati sve moći koje želimo – biće savršen, biće natčovek i dobro će izgledati.

SPIEGEL: Sjajno! Znači li to da možemo poslati naše avatare na sastanke kojima ne želimo da lično prisustvujemo?

Kaku: Slaćete svoje avatare na Mesec ili na virtuelna putovanja ili na bilo šta drugo. No, takođe imate opciju da ga isključujete i ponovo vraćate u operativni mod. Prosečna osoba ne mora nužno da želi da neprekidno bude nalik Superčoveku, već pre mogućnost da to bude recimo za samo jedno popodne. Lepo je biti Supermen tog popodneva, ali će onda reći, “hej, a sad izlazim s drugarima da pijemo pivo.“ Nadam se da razumete ovo?

SPIEGEL: Da, naravno. Naši će avatari pulsirati atavizmima koji izbijaju iz nas. Ali, koliko su jaki impulsi ovog pećinskog čoveka? I može li se jednoga dana pojaviti pokret uperen protiv sve te nove tehnologije koja se ocrtava na horizontu vremena?

Kaku: Takvi pokreti uvek prate tehnološke promene. Kada se prvi put pojavio telefon, ovaj događaj je ispao vrlo kontroverzan. Kroz našu istoriju jedino smo razgovarali s prijateljima, rodbinom, sa decom. To je bilo to – samo jedno razdoblje bez telefona; a onda se on pojavio. Čuli su se tada mnogi glasovi osude, koji su povikali kako moramo da se vratimo razgovoru s našim familijama i bližnjima, itd itd…

SPIEGEL: U svojoj knjizi tvrdite kako smo najvažnija ljudska generacija koja je ikada živela na planeti. Nema li svaka generacija pravo da misli na ovaj način?

Kaku: Od svih generacija koje su hodale zemljom, mi smo jedini koji svedočimo začetku procesa nastanka planetarne civilizacije. Mi odlučujemo hoće li čovečanstvo opstati ili ne.

SPIEGEL: Šta mislite kad kažete da smo „planetarna civilizacija?“

Kaku: Mi fizičari rangiramo civilizacije po svojoj energiji. Tip 1 planetarne civilizacije koristi svu energiju koja mu je na planeti raspoloživa. Za sto godina, mi ćemo biti tip 1. Na putu smo da to postanemo. Kontrolisaćemo vremenske prilike. Najzad, kontrolisaćemo aktivnost potresa i vulkana. Sve što je vezano za našu planetu, to ćemo uspeti da stavimo pod svoju kontrolu. Tip 2 je stelarna tj zvezdana civilizacija. Kontrolisaćemo zvezde, kao što to rade u seriji ‘Star Trek’. Zatim ćemo postati Tip 3, koji će kontrolisati čitavu galaksiju, kada ćemo biti u mogućnosti da kontrolišemo npr naš Mlečni put.

SPIEGEL: Čekajte malo… pa do te tačke dosad nismo ni približno stigli!

Kaku: Ne, mi smo u tranziciji. Svoju energiju još uvek crpimo iz fosilnih ostataka tj mrtvih biljaka – nafte i uglja. Karl Segan je izradio jednu precizniju kalkulaciju. Po njegovom shvatanju, mi smo sada tip 0,7. Dakle, na pragu smo da postanemo tip 1. Imaćemo dva planetarna jezika, engleski i mandarinski. Pogledajte nedavno završene Olimpijske igre u Londonu. Sve su to planetarni sportovi. Pa fudbal, još jedan planetarni sport, možda najzastupljeniji. Evropska unija je začela planetarnu ekonomiju, ako sve bude teklo kao što je zacrtano u njenim izvornim konceptima.

SPIEGEL: Imamo nekoliko sitnih problema s ovom poslednjom stavkom…

Kaku: Pa, sada ipak posmatram jedan veći zamajac, zamah koji neke stvari i trendovi imaju, kako se oni zajedno prepliću istovremeno utičući jedni na druge, zajedno i simultano. Kročili smo u planetarnu modu i već smo svedoci rađanja planetarne kulture. Svojom demokratizacijom, svet maršira napred.

SPIEGEL: Navedite nam jednu stvar iz sveta budućnosti koju biste želeli da posedujete danas, ovog trenutka.

Kaku: Pa, ne bih imao ništa protiv da poživim još nekoliko narednih decenija, na primer, kako bih bio u stanju da konačno ugledam i prvi Zvezdani brod. Takođe, baš je žalosno jer nisam u stanju da živim u jedanaestoj dimenziji.

SPIEGEL: Šta pod tim mislite?

Kaku: Mislim na vaskoliku energiju ‘crvotočine’ – crnih rupa koje spajaju paralelne Univerzume, mislim na crne rupe i na Veliki prasak – Big Bang. Trebalo bi da živite u civilizaciji Tipa 3 da biste bili u stanju da manipulišete ovim energijama. To je moja oblast istraživanja, teorija superstruna.

SPIEGEL: Mislim da je ovo tačka u kojoj više ne možemo držati korak s Vama. Profesore Kaku, zahvaljujemo Vam na ovom intervjuu.

Intervju vodio Philip Bethge i Rafaela von Bredow

preveo Milan Lukić

Dok Španija pokušava da uguši pokret za katalonsku nezavisnost legalistički upotrebljavajući „kvaku 22“ Škoti su dobili mogućnost da organizuju referendum o nezavisnosti. Britanski permijer Dejvid Kameron postupio je pametnije od svog španskog kolege – ono što proglasite zabranjenim postaje želja mnogih, i obrnuto. Tako je nedavno sprovedena anketapokazala jaču podršku škotskoj nezavisnosti u Engleskoj nego u samoj Škotskoj.

Kada sam pre nekoliko godina stigao u Škotsku, dočekao me je poster koji se hvalio da Glazgov ima „nadmorsku visinu Smolenska i stav Barselone“. Bio je to živopisan primer spoja prijateljstva i divljenja sa kojim Škotlanđani gledaju na Kataloniju. Barselona, katalonska prestonica, ima mnogo toga što građani Glazgova priželjkuju: lepše vreme, bolju hranu, bolji fudbal. Odajući počast Kataloniji, Škotlanđani su izabrali arhitektu iz njene prestonice, Enrika Miralesa, da im dizajnira novu zgradu parlamenta.

Sada, međutim, Katalonci imaju razloga da zavide Škotskoj. Nedavno je potvrđeno da će 2014. godine Škotska raspisati referendum o nezavisnosti. I katalonska vlada bi volela da održi takav referendum, ali je u tome odlučno sprečava španska vlada u Madridu.

Španija pokušava da uguši pokret za katalonsku nezavisnost legalistički upotrebljavajući „kvaku 22“. Centralna vlada poručuje da katalonski nacionalisti moraju da poštuju španski ustav koji propisuje da je referendum o nezavisnosti nelegalan.

Britanski pristup je istovremeno i pragmatičniji i hrabriji. Premijer Dejvid Kameron lako je mogao da insistira da samo britanska vlada ima zakonsko pravo da organizuje referendum. Umesto toga, pristao je da se Škotlanđanima dozvoli da organizuju glasanje o budućnosti svog naroda – pod uslovom da nezavisnost bude jedino pitanje na listiću.

I po pravu i po razboritosti, pristup britanske vlade deluje mudrije. Kameron je, poput španskog premijera Marijana Rahoja, konzervativac i patriota. Obojica se užasavaju ideje da im se zemlja raspadne dok su na vlasti. Ali britanska vlada je priznala da su škotski nacionalisti, osvojivši vlast u Edinburgu, zaslužili demokratsko pravo da održe referendum o nezavisnosti za koju se toliko dugo bore. Besmisleno je iznalaziti legalističke načine da im se to zabrani.

Pristup britanske vlade, iako rizičan, psihološki je razborit. Poručivati ljudima da im je nešto apsolutno zabranjeno siguran je način da im se probudi želja da upravo to urade. Ovaj princip – prvi put uspostavljen u rajskom vrtu – svakako važi i u današnjoj Kataloniji. S druge strane, možda je za škotske nacionaliste pomalo poražavajuće što je nedavno sprovedena anketa pokazala jaču podršku škotskoj nezavisnosti u Engleskoj nego u samoj Škotskoj.

Paralele između škotskog i katalonskog cilja takođe su zanimljive. U oba regiona, nacionalisti smeštaju gubitak nezavisnosti na početak 18. veka. Škotlanđani su potpisali Zakon o ujedinjenju sa Engleskom – kojim je 1714. stvorena Britanija – nakon što je nesrećna kolonijalna avantura, poznata kao Plan Darijen, umalo dovela Škotsku do bankrota. Katalonski nacionalisti gubitak nezavisnosti vezuju za pad Barselone 1714. godine. Na nedavno održanoj fudbalskoj utakmici Barselone i Real Madrida, katalonski nacionalisti obeležili su ovu godišnjicu gromoglasnim urlikom koji je trajao 17 minuta i 14 sekundi.

I škotski i katalonski nacionalisti iskoristili su EU da ojačaju svoje zahteve za nezavisnost. Nezavisna Škotska ili Katalonija, tvrde oni, ne treba da se boji izolacije, jer će nove države biti članice šireg evropskog kluba – pa tako mogu da uklope nezavisnost sa bezbednošću članstva u EU.

Neki škotski intelektualci takođe tvrde da je neprijateljski stav prema EU samo engleska specijalnost – i da su Škotlanđani mnogo manji šovinisti. Ova ideja lepo prolazi u Briselu, gde neke ljude raduje zamisao da bi Englezi za svoj evroskepticizam mogli biti kažnjeni secesijom Škotske. Zapravo, ankete pokazuju da Škotlanđani jedva nešto manje ne vole EU od Engleza. Jedna skorašnja anketa otkriva da 60 odsto engleskih birača želi da napusti EU, dok takav stav deli 50 odsto Škotlanđana.

Ekonomska kriza u evrozoni naterala je škotske nacionaliste da stišaju evropske poruke u svojoj kampanji. Sada govore da nezavisna Škotska ne bi odmah uvodila evro, nego bi zadržala funtu – u škotskim banknotama, kao i sada.

Španija se, s druge strane, nalazi u samom središtu evrokrize, tako da ostatak EU izgleda dobro iz te perspektive. Većina katalonskih nacionalista tvrdi da bi njihova nova država zadržala evro.

Međutim, postoji jedna krupna razlika između škotskog i katalonskog obrazloženja koja delimično objašnjava razliku u stavovima Madrida i Londona. Škotskoj pripada samo 5,2 miliona od 62 miliona ukupnog stanovništva Britanije – a u Engleskoj se smatra da ostatak zemlje izdvaja značajan novac za subvencionisanje ovog regiona. (Škotski nacionalisti ovo poriču.) S druge strane, u Kataloniji živi 7,3 miliona od ukupno 47 miliona stanovnika Španije – i to je jedan od najbogatijih regiona u zemlji. Gubitak Katalonije predstavljao bi strahovit udarac za Španiju.

Međutim, čak bi i nadmenim Englezima klecnula kolena kada bi Škotska zaista izglasala nezavisnost 2014. godine. Ja se lično nadam da će i Britanija i Španija uspeti da ostanu na okupu. Ali, ako tako bude, to mora biti na dobrovoljnoj osnovi. Španska vlada treba da prestane da se krije iza zakona i da dozvoli katalonski referendum. Nijedan brak ne može da preživi samo tako što ćete razvod proglasiti protivzakonitim.

Peščanik

U svom bestseleru „Fizika budućnosti“, američki profesor Mičio Kaku izlaže svoju viziju sveta u 2100. Kaku, sin japanskih imigranata, za ‘Der Spiegel’ predstavlja svoje viđenje budućnosti, u kojoj će toaletni senzori uredno vršiti zdravstveno nadgledanje nad nama, dok ćemo kontaktnim sočivima biti spojeni sa Internetom. U nastavku sledi prvi deo ovog intervjua.

SPIEGEL: Profesore Kaku, u svojoj knjizi pišete kako ćemo u budućnosti biti nalik bogovima. Hoćete reći da će možda naši unuci postati kao oni? Nije li to možda malo neskromno?

Kaku: Samo pomislite na trenutak u kojem su živeli naši preci, godine 1900. Živeli su u proseku 49 godina a putovali su zaprežnim kolima. Komunikacija na velike udaljenosti odvijala se vikanjem kroz prozor. Kada bi ondašnji ljudi mogli da nas vide, s mobilnim telefonima na ušima, Fejsbukom na našim ekranima i kako letimo avionima, došli bi do zaključka da smo čarobnjaci.

SPIEGEL: Ali, još je uvek veliki korak od čarobnjaka do bogova.

Kaku: Pa, šta bogovi čine? Apolon ima neograničenu moć koja potiče od Sunca, Zevs može da se pretvori u labuda ili bilo šta drugo, a Venera ima savršeno telo. Bogovi mogu da pomiču predmete svojim umom, da preslože stvari i da imaju savršena tela. Naši će unuci biti u mogućnosti da čine upravo to.

SPIEGEL: Hajde da malo proputujemo kroz vreme. Zatvorite oči i zamislite buđenje jednog septembarskog jutra godine 2112. Šta je to što vaše oči vide?

Kaku: Važnije od onoga što vidim jeste ono što će biti sveprisutno. Inteligencija će biti posvuda prisutna u budućnosti, baš kao što je danas električna energija. Uobičajeno je da je ona u podu, zidovima, na plafonu. U budućnosti ćemo prihvatiti sveprisutnost inteligencije, koje će biti svugde – i nigde, kao što je danas sveprisutna struja samo što ne primećujemo da je svuda oko nas. Deca će biti podučavana kako da manipulišu stvarima oko sebe samo svojim glasom, ili mislima. Deca će verovati da je sve oko njih na neki način živo.

SPIEGEL: Postavili bismo vam pitanje na drugačiji način: šta je to što bismo doživeli ovog jutra godine 2112?

Kaku: Kad se probudimo, prva stvar koju želimo da znamo je to što se događa oko nas, u svetu. Tako smo stavili naša inteligentna kontaktna sočiva i u trenu smo online. Ako želite podatke, filmove, virtuelnu stvarnost – to je sve u vašim sočivima. A potom ćemo se voziti do posla.

SPIEGEL: Vožnja? Kakva dosada!

Kaku: Ah, želite da letite? Automobili čak mogu da lete, ali takođe ćemo biti u mogućnosti da manipulišemo našim automobila samo putem misli. Dakle, ako želite da uđete u vaš automobil, možete jednostavno da pomislite na to i time ćete ga prizvati da doleti do vas. Automobil je na auto-pilotu i – bum! – već ste na poslu.

SPIEGEL: Dakle, naši unuci će leteti na posao. A šta će se time još promeniti?

Kaku: Ako ste student, tada ćete samo treptajem oka moći da na vašim kontaktnim sočivima vidite sve odgovore sa završnog ispita. Umetnici će pokretima ruku kroz vazduh stvarati prekrasna umetnička dela. Ako ste arhitekta, videćete ono što stvarate u tri dimenzije u realnom vremenu, premeštajući virtuelne modele kula, npr i dve obližnje stambene zgrade – sve to uz paralelno građenje vaše arhitektonske vizije.

SPIEGEL: Zašto bismo uopšte morali da se zamaramo izlascima iz kuće ako na sve naše potrebe, pitanja i želje već gotov virtuelni odgovor imaju kontaktna sočiva?

Kaku: Pa, želećete svakako da izađete napolje jer mi smo napokon ljudi, a naše karakteristike se usnovi nisu promenile tokom zadnjih 100.000 godina. Mi smo društvena bića, pa bismo i u budućnosti želeli da odmerimo druga bić oko nas, i prema njima se orijentišemo, ko je na prvom a ko na drugom mestu. Tehnologija će ipak biti u mogućnosti da vam i tu pomogne. U 2100, na primer, kada biste razgovarali s ljudima videli biste njihove osnovne podatke/biografiju navedene ispred vas. Ako želite da zakažete susret, možete se prijaviti servisu koji te stvari obavlja: izlazeći napolje i hodajući ulicom mimo drugih, njihova bi vam lica jarko svetlela – ako su tog trenutka dostupni. Ako neko u vašoj blizini govori na kineskom, vaša će ga sočiva prevesti. Mi, međutim, još uvek odolevamo određenim tehnologijama jer one idu protiv onoga što mi, kao ljudi, jesmo.

SPIEGEL: Što bi to, na primer bilo?

Kaku: Kancelarija bez papira. Pokušaj uvođenja takvog radnog prostora već je doživeo neuspeh, jer mi ljudi želimo opipljive stvari. Ako vam nudim izbor između ulaznice za uživo nastup vaše omiljene rok zvezde, ili da ih iskusite gledajući video izdanje istih – šta bi ste izabrali?

SPIEGEL: Koncertne ulaznice, naravno.

Kaku: To je pećinski čovek u nama koji vam kaže: „Želim direktan kontakt. Ne želim sliku.“ Pećinski ljudi u našem telu nalože vam da u jednom trenutku moramo da izađemo napolje. Moramo da upoznamo prave ljude od krvi i mesa, razgovarati sa stvarnim ljudima a ne sa ‘stvarnim stvarima’.

SPIEGEL: Govoreći o ‘stvarnim stvarima’, fascinantan je toalet budućnosti opisan u vašoj knjizi.

Kaku: Da. I dalje ćete morati ići u WC, jer se naša biologija nije izmenila. Ipak, vaš će WC  imati veće računarske moći od onoga čime sada raspolažu neke savremene Univerzitetske bolnice.

SPIEGEL: Toalet kao superkompjuter?

Kaku: Vaš toalet imaće čip, „DNK čip“. On će analizirati strukturu vaših enzima, proteina i gena u odnosu na npr rizičnost od pojave kancera. Na taj ćemo način biti u mogućnosti da se borimo protiv raka u vrlo ranoj fazi – čak i pre nego što tumor dobije priliku da se razvije. Moći ćemo da rano otkrivamo i druge bolesti i borimo se protiv njih. I dalje ćemo, međutim, imati prehladu. Postoji najmanje 300 različitih nosnih virusa, što bi značilo da morate imati vakcinu za svaki od njih. Nijedna kompanija to neće da radi jer bi u protivnom bankrotirala; velike korporacije  bi morale da naprave vakcinu za svaki od ovih virusa pojedinačno.

SPIEGEL: Kako je to porazno! Utešite nas, molim vas – niste li se baš malopre osvrnuli na savršeno telo Venere?

Kaku: Priroda medicine će se temeljno pomeriti u drugom pravcu – od današnjeg spašavanja života ka savršenstvu. Bićemo u mogućnosti da preuredimo sopstveni genom.

SPIEGEL: Pretpostavljam da mislite kako ćemo biti lepši, snažniji i, uopšte, bolji?

Kaku: Te će ambicije u budućnosti biti ostvarene.

SPIEGEL: Kako sve veštije rukujemo genetskim tehnologijama zar se neće javiti i poriv za stvaranjem ‘dizajniranih beba’?

Kaku: O tim pitanjima biće potrebna rasprava. Ovo će stvoriti društvene probleme. Morate imati obrazovanu demokratsku  javnost koja bi bila u stanju da rešava ovo pitanje, i koliko bi genetika budućnosti bila zastupljena u stvaranju naše već prekrasne dece i ljudske rase.

Spiegel: Hoćemo li konačno uspeti da pobedimo smrt?

Kaku: Večni život ne krši zakone fizike, što je već samo po sebi dovoljno iznenađujuće. Uostalom, mi danas umiremo samo zbog jedne reči: „Greška“. Što smo duže u životu, to naše telo više greši pri čitanju gena, koji su ‘komande’ za valjano ili pak loše ponašanje funkcija organizma. To znači da naše ćelije vremenom postaju sve sporije. Telo više ne funkcioniše kao što je nekada moglo, što je npr razlog zbog kojeg naša koža stari. A onda organi na kraju zakazuju, što je uzrok naše smrti.

SPIEGEL: Šta možemo učiniti u vezi toga?

Kaku: Već su nam poznati geni koji bi mogli da poprave i neutrališu ove ‘kvarove’. Dakle, ako ćemo koristiti genetske mehanizme popravke, mogli bismo biti u stanju da popravljamo i naše ćelije tako da se one više nikada ne istroše, već bi, jednostavno, nakon’genetske poprvke’ prosto nastavile da tako obnovljene funkcionišu dalje. Ovo je realna mogućnost. Takođe, bićemo u mogućnosti da obnavljamo organe tako što ćemo uzgajati nove i stavljati ih umesto starih. To možemo da učinimo već sada.

SPIEGEL: I tako ćemo se otarasiti smrti?

Kaku: U principu, da.

SPIEGEL: A kako ćemo onda odlučivati ko će dobiti pravo da živi, a ko će umreti? Kome će biti dopušteno da ima decu?

Kaku: Ne mislim da će deca i prenaseljenost biti neki problem. Kada ljudi žive duže, onda imaju manje dece. Tim procesima već sada možemo prisustvovati u Japanu, SAD i drugim zemljama u kojima su prosperitet, obrazovanje i urbanizacija u porastu.

Drugi nastavak

preveo Milan Lukić

Nekoliko velikih evropskih zemalja veoma su zabrinute jer se približava 2014, presudna godina kada Bugari i Rumuni više neće imati nikakve zvanične restrikcije koje blokiraju njihov pristup tržištima rada u ostatku EU. Neke od ovih država već užurbano pripremaju mere da to spreče, garantujući tako da državljani obeju zemalja definitivno budu svrstani u građane drugog reda.

Holandska inicijativa da se ispravi „greška“ preuranjenog primanja Bukurešta i Sofije 2007, tako što će se Bugarskoj i Rumuniji makar blokirati pristup bezgraničnoj šengenskoj zoni, naišla je na energičnu podršku zemalja poput Nemačke, Belgije i Finske. Svojom kampanjom protiv Roma, praćenoj sve snažnijim nepoverenjem prema Bugarima i Rumunima uopšte, i Francuska je dala doprinos.

Međutim, upravo je Velika Britanija zemlja koja je formulisala ono što je svima na umu: da Sofija i Bukurešt treba formalno da ostanu u EU – na kraju, nije baš moguće izbaciti ih – ali uz klauzulu da njihovi državljani moraju da apliciraju za vize. Jednim potezom, ova mera će raspršiti holandske sumnje oko ukidanja granica, francusku zgroženost prilivom Roma iz inostranstva i britanske strahove o gubicima najrizičnijih i najgore plaćenih poslova u njihovoj zemlji.

Nije nimalo slučajno da su se nedavno istovremeno zbila dva događaja. Sedmog oktobra, britanska državna sekretarka Tereza Mej doslovno je pocepala evropski sporazum o slobodnom kretanju ljudi, predloživši da ovo pravo treba ukinuti državljanima „određenih zemalja“. Svima je bilo jasno da misli na Bugarsku i Rumuniju. Sutradan, bugarski poslanik u Evropskom parlamentu, Ivajlo Kalfin (Socijalistička partija), objavio je odgovor komesara za zapošljavanje i socijalna pitanja Lasla Andora na žalbu koje mu je uputio 11. jula povodom diskriminacije Bugara i Rumuna u Britaniji. „Ništa nije pronađeno“, glasio je odgovor Brisela nakon dva meseca razmišljanja o ovom problemu.

Međutim, činjenice su tu: samo je pitanje da li ćemo pogledati stvarnosti u oči. Početkom godine, London je pokrenuo svoju zastrašujuću birokratsku mašinu, rešen da satre strance koji traže posao, razvlačeći proceduru izdavanja dozvole na duže od propisanih šest meseci i sistematski odbijajući Bugare i Rumune, koji se šalju natrag u tamu sive ekonomije.

Britanija je jedna od deset zemalja koje su odložile otvaranje svog tržišta rada državljanima najnovijih članica EU na maksimalnih sedam godina. Zbog čega? Masovni priliv Bugara i Rumuna navodno predstavlja pretnju za britansko tržište rada. Prema Eurostatu, u Ujedinjenom Kraljevstvu ima oko pet miliona stranih radnika, a među njima svega 15.000 Bugara. Mnogi analitičari procenjuju da je prava cifra mnogo viša, ali za zemlju od 63 miliona stanovnika njihovo prisustvo teško da može biti opterećenje. Primorani da prihvate status samostalno zaposlenih radnika, što u praksi znači da će zarađivati manje od minimalne plate i da neće imati britansko zdravstveno osiguranje, oni se samo takmiče sa drugim siromašnim emigrantima poput njih.

Nedavna televizijska reportaža BBC-a otkrila je pravo lice ovog sistema, beležeći nevolje jedne rumunske spremačice. Kada je ta devojka pitala zašto dobija samo trećinu minimalne plate, službenik agencije za zapošljavanje pocepao je njen ugovor i pokazao joj vrata.

Za Bugare, ova diskriminacija je dvostruko bolna, jer ih Evropa kažnjava i za njihove patnje u samoj Bugarskoj. Ostale članice pokušavaju da zatvore jedini izlaz iz krize koja ovde vlada poslednjih 20 godina – putnički terminal aerodroma u Sofiji, koji je dugo bio simbol nade da život, koliko god bio strašan u zemlji, može ponovo da počne pod vedrijim nebom. Skoro milion mladih ljudi već je napustilo Bugarsku, a drugi maštaju da krenu njihovim stopama. Zatvaranje granica neizbežno će osnažiti antievropsko raspoloženje u zemlji, istovremeno pogoršavajući unutrašnje probleme. Potencijalni emigranti skoncentrisaće se na zemlje Novog sveta, ali kako neko misli da se tako jača identitet ili snaga nove Evrope?

Jasno je da Bugari moraju prvenstveno da usmere gnev na svoje lidere, koji nisu samo odgovorni za nedaće u zemlji, nego i za njenu užasnu reputaciju u svetu. Premijer Bojko Borisov, čiji svetački oreol u inostranstvu ne sija kao nekad, mogao bi da upita svog britanskog kolegu Dejvida Kamerona da li on tako zamišlja njihov prijateljski odnos, toliko pažljivo orkestriran 7. avgusta u Londonu. Zar oni nisu odlični drugari? „Dejvid i ja smo se složili…“, „Rekao sam Dejvidu…“, šepurio se Borisov posle posete Dauning stritu. Sada samo treba da podigne slušalicu i da mu kaže: „Slušaj Dejvide, prevršio si svaku meru!“

Peščanik

Amerikanci su počeli da poistovećuju moć i silu, shodno tome pokušavaju da kontrolišu mnoge delove sveta, intervenišući ogromnom vojskom izvan svojih granica.Strategija pametne moći zahteva da stare razlike između realista i liberala ustuknu pred novom sintezom koju možemo nazvati liberalnim realizimom.Za uspeh u dvadeset prvom veku Sjedinjene Države će morati ponovo da otkriju kako biti pametna sila, piše Džozef S. Najl.

Moć uvek zavisi od konteksta, a u kontekstu transnacionalnih odnosa (poput klimatskih promena, ilegalnih droga, pandemija i terorizma) moć je rasuta i haotično raspoređena. Vojna moć je mali deo rešenja kad je u pitanju odgovor na te nove pretnje. Ova rešenja zahtevaju saradnju među vladama i međunarodnim institucijama. Čak i na gornjoj tabli (gde Amerika predstavlja bezmalo polovinu svetskih troškova za odbranu), njena vojska je bez premca u globalnim zajedničkim prostranstvima vazduha, mora i kosmosa, ali mnogo više ograničena u svojoj sposobnosti da kontroliše nacionalistički nastrojeno stanovništvo u okupiranim oblastima. Kao što primećuje Ričard Has: „Premda SAD ostaju najmoćnija pojedinačna država na svetu, one same ne mogu da održe, a još manje da prošire, međunarodni mir i napredak.“ Uspeh će zahtevati partnere, a to će značiti održavanje starih savezništava kao i razvijanje novih mreža koje uključuju sile u usponu poput Kine, Indije i Brazila.

Drugo, liberalno realistička strategija bi naglasila važnost razvijanja integrisane velike strategije koja uklapa tvrdu moć s mekom privlačnom moći u pametnu moć sličnu onoj koja dobila Hladni rat. U borbi protiv terorizma Sjedinjene Države treba da koriste tvrdu moć protiv okorelih terorista, ali mi se ne možemo nadati pobedi ukoliko ne osvojimo srca i umove većine muslimanskog stanovništva.

Treće, cilj liberalno realističke strategije imao bi ključne stubove pružanja bezbednosti za Sjedinjene Države i njihove saveznike, očuvanja snažne domaće i međunarodne ekonomije, izbegavanja prirodnih katastrofa (kao što su pandemije i negativne klimatske promene), te ohrabrivanja liberalne demokratije i ljudskih prava kod kuće i u inostranstvu gde je to moguće uz razumne troškove. To ne znači nametanje američkih vrednosti silom. Promocija demokratije se uspešnije postiže mekim privlačenjem nego tvrdim primoravanjem, i zahteva vreme i strpljenje. Ovde treba da učimo iz prošlosti i da pružamo sopstveni primer, pamteći delotvoran diskurs naše uloge kao Reganovog blistavog grada na brdu. Sjedinjene Države bi bolje učinile da ohrabre postepen razvoj demokratije, ali na način koji prihvata stvarnost različitosti. Potrebno je manje vilsonovskih poziva da bi se svet učinio bezbednim za demokratiju, osim ako se udruži s Kenedijevom retorikom o „stvaranju sveta bezbednog za različitost“.

Takva strategija treba da stavi prvenstveni naglasak na pet glavnih izazova. Verovatno najveća opasnost po američki način života bio bi spoj terorizma i nuklearnih materijala. Da bi se to sprečilo, potrebne su politike za borbu protiv terorizma, postizanje neproliferacije, obezbeđivanje bolje zaštite inostranih nuklearnih materijala, uspostavljanje stabilnosti na Bliskom istoku, kao i posvećivanje pažnje državama u raspadu.

Politički islam i to kako se on razvija predstavlja drugi izazov. Sadašnja borba protiv ekstremnog islamskog terorizma nije „sukob civilizacija“ već građanski rat unutar islama. Radikalna manjina koristi nasilje kako bi nametnula pojednostavljenu i ideologizovanu verziju svoje vere velikoj većini koja ima mnogo različitije stavove. Iako u Aziji ima više muslimana nego bilo gde drugde, na njih neminovno utiče srž ove borbe na Bliskom istoku, u regiji koja zaostaje za drugim delovima sveta u pogledu globalizacije, otvorenosti, institucija i demokratizacije. Više otvorene trgovine, ekonomski rast, obrazovanje, razvoj institucija civilnog društva, kao i postepen porast političke participacije, vremenom takođe mogu doprineti osnaživanju većine, ali isto važi i za način na koji se prema muslimanima postupa u Evropi i Americi. Podjednako će važna biti zapadna politika prema Bliskom istoku i to da li će ona privući većinu umerenih muslimana ili osnažiti diskurs radikala o ratu protiv islama.

Treći glavni izazov biće uspon neprijateljskog hegemona, kako Azija postepeno ponovo zadobija svoj udeo u svetskoj ekonomiji koji odgovara njenom broju od preko polovine svetskog stanovništva. To zahteva politiku koja pozdravlja Kinu kao odgovornog učesnika, ali se ograđuje od mogućih neprijateljstava tako što održava bliske odnose sa Japanom, Indijom i drugim zemljama u Aziji koje rado prihvataju američko prisustvo.

Četvrti glavni izazov biće ekonomska depresija koju bi moglo izazvati loše finansijsko upravljanje ili kriza koja bi poremetila globalni pristup Persijskom zalivu, gde se nalaze dve trećine svetskih rezervi nafte. Strateški odgovor na ovaj izazov zahtevaće politike koje postepeno smanjuju zavisnosti od nafte istovremeno poimajući da američka ekonomija ne može biti izolovana od globalnih tržišta energije i da Sjedinjene Države ne smeju podleći skupom i kontraproduktivnom protekcionizmu.

Peti glavni izazov bio bi raspad životne sredine poput pandemija i negativnih klimatskih promena. Rešenja za ovaj izazov zahtevaće oprezne energetske politike i vođstvo u pogledu klimatskih promena, kao i više saradnje kroz međunarodne institucije.

Najzad, strategija pametne moći treba da sagleda dugoročni razvoj svetskog poretka i shvati odgovornost najveće države u međunarodnom sistemu kad je u pitanju proizvođenje globalnih javnih ili zajedničkih dobara. U devetnaestom veku Britanija je svoj nacionalni interes široko definisala uključujući unapređenje pomorske slobode, otvorene međunarodne ekonomije i stabilnu ravnotežu evropske moći. Takva zajednička dobra su pomogla britanskoj legitimnosti i mekoj moći. Kao najveća zemlja dvadeset prvog veka Sjedinjene Države treba da na isti način promovišu otvoreno međunarodnu ekonomiju i zajednička dobra (mora, kosmos, internet), da posreduju u međunarodnim sporovima pre nego što eskaliraju, kao i da razvijaju međunarodna pravila i institucije.

Zbog toga što će globalizacija proširiti tehničke sposobnosti, a informacione tehnologije omogućiti šire učestvovanje u globalnim komunikacijama, američka ekonomska i kulturna nadmoć postaće manje dominantna početkom ovog veka. Ali to nije diskurs opadanja. Malo je verovatno da će Sjedinjene Države propasti poput antičkog Rima ili čak biti nadmašene od strane neke druge države, uključujući i Kinu. Prva polovina dvadeset prvog veka jamačno neće biti „postamerički svet“, ali Sjedinjenim Državama će biti potrebna strategija da se izbore sa „usponom drugih“ – kako država tako i nedržavnih aktera. Sjedinjenim Državama biće potrebna strategija pametne moći i diskurs koji naglašava savezništva, institucije i mreže koje odgovaraju na novi kontekst globalnog informatičkog doba. Ukratko, za uspeh u dvadeset prvom veku Sjedinjene Države će morati ponovo da otkriju kako biti pametna sila.

Arhipelag magazin