Tekstovi

Pre neki dan pešačio sam po Prevalu, planinskom delu iza Prizrena. Tamo sam sreo Zeka Morinu, i njegovu porodicu. On čuva koze. Ima 360 koza i osam šarplaninaca koji ih čuvaju. Sa porodicom, na tradicionalni način, on se kreće po planini od maja do oktobra. U dolini koja se naziva Tušovice, oni imaju privremeni smeštaj, prave kozji sir i žive kao što su njihovi preci živeli iz generacije u generaciju. Kada je vreme za prodaju, neko iz porodice odnese beli sir dole na pijacu u Prizrenu i prodaje ga za četiri evra za kilo.

Ja volim kozji sir. Za razliku od običnih mlečnih proizvoda ne sadrži holesterol. Razmišljao sam koliko malo parče kozjeg sira košta u Londonu. Da postoji sistem, sir g-dina Morine bi se sekao u male, fine kolutiće, pakovao i obeležavao pravilno kao ono što jeste – nešto organsko, prirodno, zdravo i prodavao bi se do trideset evra za kilo.

U Britaniji možete platiti nekome da idete i radite na pravoj farmi za godišnji odmor. Rekao sam g-dinu Morini da sam siguran da ako bi podigao još jednu kolibu, došlo bi dosta stranaca, osoblja EULEX-a i još po neko na Kosovu ko bi rado platio 150 evra za vikend da pomaže njemu i njegovim sinovima i rođacima da se penju po planinama i čuvaju koze i pomažu psima da se odbrane od vukova. Zbunjeno me je pogledao. Nije mu bilo jasno zašto bi neki stranac to želeo da radi.

Zek Morina

Vozio sam se iz Tirane u Podgoricu i prošao raskrsnicu novog puta koji ide do Kosova. Nije još završen ali danas se već možete voziti od Prištine do Tirane za četiri i po sata, a kada se završi, put će biti još kraći. Nekada je trajao osam i po sata. Danas se jako malo trguje između Albanije i Kosova. Pročitao sam negde podatak da svaka kosovska kompanija koja posluje sa slovenačkom ili srpskom kompanijom ima veći promet nego samo između Kosova i Albanije. To je možda preterivanje ali svakako važi za velike kompanije, kao što je IPKO iz Slovenije koja je vlasnik mreže mobilne telefonije i glavni je provajder kablovske televizije na Kosovu.

Albanci (iz Albanije), se žale da je teško probiti se na kosovsko tržište a Kosovarima su skladišta robe paljena u Albaniji jer lokalno stanovništvo ne želi da dolaze na njhovo tržište. Albancima je lakše da posluju sa Grcima i Italijanima nego sa Kosovarima, kojima je s druge strane, lakše da posluju sa Slovencima, Srbima, Hrvatima i tako dalje.

Ali novi put će promeniti ekonomsku geografiju regiona. Ove godine čuo sam da Albanci kupuju sve paprike koje mogu da nađu oko Prizrena, čak i pre nego što se pokupe sa polja. Potrebne su im veće zalihe zbog turističke sezone. Ako Kosovo bude samo par sati od luke Drač onda će slovenačke, srpske i hrvatske kompanije biti suočene sa sve većom konkurencijom od italijanskih kompanija koje će se proširiti iz Albanije ka tržištu Kosova.

Mali broj turista iz Albanije već ide na skijanje na Brezovicu u srpskoj enklavi Štrpce, pivo sa Kosova se prodaje u Tirani a srpski Delta supermarketi u Albaniji, koji se zovu Euromax, su puni hercegovačkih kobasica i drugih proizvoda iz svih delova bivše Jugoslavije.

Samo se nadam da će g-din Morina izdržati dovoljno dugo. Ako uspe, jednog dana italijanski preduzetnik će doći putem iz Albanije, došetati do Tušovice i naći ga. Reći će mu da sam ne proizvodi dovoljno sira ali da ga može povezati sa drugim proizvođačima zbog toga što zajedno mogu da urade nešto neverovatno? Pa, g-din Morina će mu reći da ponekad, visoko u brdima, on i njegove albanske koze i albanski psi naiđu na srpske koze i srpske pse i njihove vlasnike i pozdrave se, ali se zapravo ne poznaju. Stvar je u tome što oni ne prodaju sir u Prizrenu već u Štrpcu i možda Gračanici, i ako mogu, pošalju ga u Beograd. Ipak, posao je posao, a kozje mleko je samo kozje mleko.

A ako Italijan bude pametan, strpljiv i Kosovo se bude pridržavalo svih pravila i propisa EU, počeće da proizvodi elegantna mala pakovanja balkanskog, planinskog kozjeg sira, sa slikom g-dina Morine i prodavaće ga za trideset evra za kilo. Verujte mi, promene dolaze sa tim putem.

Tim Džuda
broj 57/58, jul/avgust 2009.

Konačno je američki predsednik Barak Obama zadro u oblasti koje mu već na prvim koracima umanjuju popularnost. Pokreće, naime, reforme koje više nisu vatrogasno spasavanje ekonomije sa ivice kolapsa i kreće u pokušaje postavljanja principa na kojima bi Amerika mogla trajno i stabilno da funkcioniše.

Koliko god takva politika izgledala razumno, ona zapravo zadire u ogromne stečene interese, što koji put, kao u zdravstvu na primer, suprotstavljaju humanost profitu na bazi zloupotrebe ljudskih nevolja. Postoji jedna vrsta, ja bi ih nazvao, adrenalinskih cena – one kada kupac zbog nevolje ili radosti nije u mogućnosti da odvagne vrednost usluge koja mu se pruža, već pristaje na ucenu. Takve cene-ucene su karakteristične za dobar deo medicinskih i pogrebnih usluga, ili pak za one koje su vezane za venčanja, značajne godišnjice, rođenje deteta i uopšte za cene predmeta koji se kupuju sa emotivnim nabojem. Emocionalno napeta osoba nije u stanju da procenjuje protivvrednost ili najčešće nema kada da traži jeftiniju, odnosno realniju ponudu. Mnogo sofsticiranijim metodima korišćenja istog principa služi se berza, odnosno finansijski kapital u svom poslu maksimalizovanja prihoda. Upravo zadiranje u tu oblast preti da američkom predsedniku iz aktuelne izreke što sam je stavio u naslov izbriše ono „No“ i počne da slaže komadiće mozaika drame, čija je podvrsta – tragedija.

Sistem na opravci
„Biće to najveća normativna promena od Velike krize do danas“ najavio je predsednik Obama , svoju, kako su to već neki manje odmereni nazvali „revoluciju“ finansijske sfere, odnosno kontrole koja se na nju odnosi. Dotična maksi-reforma institucioniše znatno veću moć FED (Federal reserve – centralne banke), dajući joj zadatak da spreči buduće rizike „sistemskih kriza“. Na 88 stranica teksta iza kojega stoje Bela kuća i Ministarstvo finansija precizira se kako postići sledeća tri cilja: 1. izbeći ponavljanje kriza koje nastaju „širenjem kulture neodgovornosti“, 2. zaštititi štediše od „sivih“ proizvoda na berzi, 3. pojačati međunarodnu saradnju na tom polju preko institucija BCBS (Basel Committee of Banking Supervision) i Borda za finansijsku stabilnost. Na te poteze Obama je, kako sam tvrdi, bio prinuđen krizom globalnih razmera, ali i željom da ostane dosledan uverenju o potrebi očuvanja slobode tržišta.

Ova napomena istovremeno je odgovor i tržišnim fundamentalistima iz republikanskog tabora i neobuzdanim progresistima koji bi da ispišu iznova pravila finansijske sfere, ali i bankama i fondovima kojima bi odgovarala samo laka šminka sadašnje zakonske regulative. Srednji put je izgleda konačni izbor američkog predsednika u ključnim reformama koje moraju biti sprovedene. Jasno je da sva ona nadanja ili strahovanja od „komunizma“ nisu utemeljena, kao što nisu utemeljene ni neobuzdane kritike, da Amerika kreće od USA ka USSA – aluzija na USSR, skraćenicu za Sovjetski savez. Ko gubi ima prava da se ljuti, a politici je svojstveno da hipertrofira sve, pa i ljutnju. Ljutnja za sada ipak nije u prevelikim razmerama i to je, dakako, bila namera Obame – ne da se svađa nego da progura neophodne mere u okvirima podnošljivim za Kongres. Prođe li reforma, kako je predložena, FED će imati mogućnosti nadgledanja „sistemskih rizika“ ne samo kod banaka i drugih finansijskih institucija kada one već padnu na kolena, nego i preventivno, da bi sprečili ponavljanje većih rizika.

Zajedno sa Ministarstvom finansija biće stvoren novi organizam, National Bank Supervisor, koji ne bi umanjio nadležnost SEC (Securities and Exchange Commission) čiji je posao nadgledanje operacija na berzi, a koja se u slučaju ENRON pokazala kao korupciji podložan ogran, kada su političke okolnosti išle takvom toku na ruku. Urakljavanje cilja, kako se to u artiljeriji zove, želi se postići kreiranjem Consumer Financial Protection Agency, dakle agencije koja će štiti „potrošače“ na berzi i tako uspostaviti nadzor nad SEC da opet ne bi skliznula u nedozvoljene vode. To je istovremeno i organ nadzora nad ozloglašenim hedge fondovima, koji se ubuduće moraju registrovati kod SEC. U seriji mera postoje i one koje će ostvariti nadzor nad osiguravajućim agencijama i biti tako pod direktnom kontrolom Ministarstva finansija. Sve strane banke koje posluju na američkom tlu biće podvrgnute potpuno istoj proceduri kontrole kao i američke.

Ovaj pomalo dosadan, ali neophodan uvod razbija Pol Samjuelson konstatacijom da je izvršen „pravi izbor koji pokazuje da se želi temeljita promena u odnosu na Bušovo vreme“. Po njemu Buš mlađi je bio „najgori predsednik u 235 godina američke istorije“ jer je „zajedno sa svojom bandom nekompetentnih ekonomista zemlju stavio u ruke bankara što su kreirali finansijske Frankenštajne koje su nazvali derivatima“. Samjuelson, neumorni nobelovac, kome je sada 94 godine, a pre četiri i po decenije bio je savetnik predsednika Kenedija, ima i znanja i iskustva više nego bilo ko, te skreće pažnju da će biti „vraški teško za predsednika da prođe kroz vatru lobija, interesa i moći asocijacija banaka i osiguranja… mnogo je ljudi koji pate, gube zaposlenje, i najverovatnije se neće zaustaviti na tom nivou. Moramo se nadati, jer još nismo izašli iz krize, mi smo, nazvao bih to u jednom ’stanju’ kada se pad zaustavio, ali na dokaze o oporavku valja još pričekati“. Nadajmo se da Samjuelson neće biti žrtva sopstvene dosetke: „da su ekonomisti sasvim upečatljivo prognozirali devet od poslednjih pet recesija“.

Pakao za poreske rajeve
Ed Jingling, predsednik Američkog udruženja banaka preti da će namera da se stvori agencija za zaštitu interesa potrošača u sferi finansija dovesti u pitanje čitavu reformu tog sektora. Poslom zaštite klijenata treba da se bave banke, a sve drugo znači krnjenje njihovog poslovnog suvereniteta. Problem je jedino što ništa od predviđenih mera ne bi bilo potrebno da su banke upotrebljavale, a ne zloupotrebljavale svoja ovlašćenja. Drugi „prst u oko“ je žestoka kampanja američke administracije da tzv. poreske rajeve nateraju na transparentnost, odnosno da budu obavezni da daju podatke o klijentima na zvanični zahtev američke države. Trenutno se najžešća bitka bije sa Švajcarskom kojoj je dostavljen spisak 52.000 klijenata za koje se traže precizni izveštaji. Amerika ne brani svojim građanima da drže novac gde god hoće, ali zahteva da ima uvid u njegovo poreklo i da se na njega plaća porez na kamate.

Da bi se uspostavio uvid i kontrola nad novcem američkih građana i firmi van nacionalne teritorije doneta je Volontary disclosure – dobrovoljna prijava, koja prekršiocima nudi legalizaciju kapitala pod sledećim uslovima: pored uobičajene stope od 35 odsto na prihode od kamata, platili bi dodatnih 20 odsto i još 20 odsto kao kaznu na prihode od neprijavljenih kamata u inostranstvu. Praktično to znači da bi onaj ko ima 1 milion dolara negde u nekom „poreskom raju“ morao na akumuliranih 300.000 dolara kamata da plati 386.000 dolara ukupno. Ukoliko ne prihvati ponuđenu „olakšicu“ čeka ga kazan od 2,3 miliona dolara, plus sudski postupak u kojem može da dobije do 5 godina zatvora. Vraća li to Obama Ameriku na ona poreska vremena kada su ubice odlazile na robiju ne zbog ubojstava nego zbog neplaćanja poreza. Ukoliko ovaj deo ne bi uspeo onda bi se nedvosmisleno sav novac iz hedge fondova jednostavno prelio u poreske rajeve i mirno nastavila pljačka širom sveta. Još jedan ozbiljan problem je zahtev za smanjenjem CO2, koji će izuzetno povećati troškove u industriji i smanjiti američku i onako okrnjenu konkurentnost u svetu. To zatim znači pad vrednosti dolara i zahtev Kineza da kao najveći posednik američkih dugova imaju veći uvid u američke račune. U protivnom mogli bi da svoje rezerve transferišu u druge monete, što bi urnisalo dolar.

Silom prilika: Gazda Sem
Koliko god se predsednik Obama trudio da očuva sistem kakav jeste, da spreči kriminalne ekscese i da ponovo ojača socijalnu dimenziju države, koja Americi nije strana, toliko je sticaj okolnosti – panično spasavanje kompanija na ivici i preko ivice bankrotstva – učinilo da se struktura vlasništva poljulja, da sem nekoliko malo uvrnutih branilaca svetinje privatnog niko oko toga ne pravi buku. Čak ni oni koji su svu svoju teoretičarsku slavu zasnovali na borbi protiv ingerencija države u ekonomskoj sferi. Valjalo je spasavati davljenike i tada se za ideološko opredeljenje ne pita, jer da se dosledno reagovalo, puštanjem u propast, kako to tržištu dolikuje katastrofa bi dobila dimenzije kataklizme. Ovako je Ujka Sem, počeo da postaje Gazda Sem. Cifarski državna pomoć ide sledećim redom: fondovi Fanni Mae i Freddie Mac – 200 milijardi dolara, AIG – 170 milijardi, General Motors – 50 milijardi, Citigroup – 45 milijardi, zatim dubok jaz do švajcarske UBS – 5 milijardi, pa francuske BNP Paribas banke – 4 milijarde. Dopreti do podataka koliko je nemačka država uložila u spasavanje svojih banaka i kompanija nije baš lako. Postoji tvrdnja (Tagesspiegel) da je 1.238 preduzeća (i banaka) u redu za podnošenje računa državi. Ukupna vrednost nemačkog paketa dokapitalizacije, uslovljenog izborima što se primiču za manje od 4 meseca, iznosi 480 milijardi evra.

Ove nabacane sume treba da pokažu kako će liberalne kapitalističke države očas zamutiti svoju vlasničku bistrinu i silom računovodstva postati vlasnice banaka i kompanija. Mora se priznati visprenost onome ko je izmislio da se tu radi o vlasništvu na određeno vreme! Naime, pare date za dokapitalizaciju moraju se vratiti u određenom roku (najčešće 5 godina). Međutim, ako kriza potraje, a čak i optimisti joj ne vide upečatljiv kraj, onda neminovno država postaje vlasnik cele, ili određenog procenta kompanije. I šta tada. Hoće li to biti povratak na socijalizam? Mnogi priželjkuju neku varijantu kineskog društvenog sistema, zapravo isti oni koji su do nedavno pljuvali sve što podrazumeva bilo kakvu regulativu. Dakle regulativa (zakoni) i jaka država ulaze u modu, dok daju pare, a još uvek uvijeno, ali podmuklo se stavlja do znanja da je „demokratija najbolji sistem, ali ima manu da je po genetici spora i mlohava, a to smeta preduzetništvu i razvoju“. Svašta ćemo još čuti.

Nezdravo zdravstvo
Još jedna značajna, ali ne i poslednja namera, i klopka u isto vreme, za predsednika Obamu je reforma zdravstva. Prošle godine je Međunarodna zdravstvena organizacija objavila podatke po kojima je Amerika prva na svetu po količini para koje daje za zdravstvo, a tek četrnaesta na po kvalitetu službe. To je oblast u kojoj je privatni sektor, stekavši monopolski položaj, pokazao ono najgore što u njemu postoji. Američko zdravstvo obrće oko 2 hiljade milijardi dolara godišnje, pritom 17 odsto, ili upečatljivije 45,7 miliona građana, gde spada čak 8 miliona dece, nema nikakvu zdravstvenu zaštitu. Jedino u šta oni mogu da se nadaju je da će im neka dobrotvorna organizacija (najčešće crkvena) priskočiti u pomoć da ne bi umrli, jer nemaju konto u banci.

Republikanska opozicija, ali i neki demokratski senatori, piše američka štampa, opominju Obamu da bi mogao da „ne dobije dovoljno glasova za svoju reformu“. Klinton je pokušao 1993/94. ambicioznu reformu zdravstva, katastrofalan pad demokrata na mid term izborima prinudio ga je da odustane. Danas TV Fox, glasilo konzervativne Amerike, napada ne samo Obamin plan, nego i ABC TV koja ga je pustila da obrazloži šta želi da uradi. To što želi sadržano je u predlogu za novi zakon koji je uradila Kongresna grupa na čelu sa Tedom Kenedijem, i koji na 615 stranica objašnjava kako menjati stanje. Ukratko, namera je da država obezbedi sredstva (635 milijardi u narednih 10 godina) kako bi Amerika dostigla ono što Evropa i dobar deo relevantnog sveta već ima – medicinske usluge i za sve građane. Ne zadire se ni najmanje u prava privatnog sektora, ali se traži da osiguravajuće agencije ne mogu da primenjuju „pre-existing conditions“ – odbiju osiguranje hroničnih bolesnika; da se prizna mogućnost korišćenja generičkih (jeftinijih) lekova i niz drugih stvari koje ugrožavaju interese privatnih bolnica, farmaceutske industrije, medicinskih i opštih osiguravajućih agencija, čiji su lobi strahovito bogati i moćni. Odlučujuća bitka će se voditi u Congessional Budget Office – odakle se već čuje da će sa hiljadu milijardi osiguranje dobiti „samo“ 16 miliona ljudi. Nikada se za ratne ambicije prethodnog predsednika nisu tako energično tražili „racionalni“ razlozi. Ta bitka biće surovija i važnija od dokazivanja da republikanci nisu u pravu kad optužuju Belu kuću da uvodi „socijalističku medicinu“. Za tu raspravu najmanje ce biti važno što Obama kaže da je njemu uzor reforme klinika Mayo, gde su usluge najbolje, a cene za 20 do 30 odsto niže od drugih.

Ima li čega posle krize?
Ekonomista svetskog glasa, Žak Atali objavio je knjigu sa naslovom: „Kriza, a posle?“, pa evo nekih citata: „Posle jednog fantastičnog ideološkog karambola, banke i osiguranja vlasti u Americi i Britaniji spasavaju u suštini nacionalizacijom i obećanjem javnih para koje ne postoje. Privatni drug postaje javni dug. Sve zajedno ništa nije rešeno: kriza je još uvek na početku; recesija traje… uzleće pretnja da će recesija trajati dve, pet, deset godina… svetska finansijska kriza postaje ekonomska i polako se transformiše u socijalnu i političku krizu. Zatim će doći žestoka inflacija. Celokupna ideologija našeg individualističkog i verolomnog društva biće dovedena u pitanje. I demokratija zajedno sa tim. Valja razumeti da sve to ima svoj razlog u poremećaju odnosa tržišta i pravne države; takav poremećaj smanjuje potražnju, prebacuje je u dugove i stvara ogroman finansijski dohodak, legalan, ekstralegalan, ilegalan ili kriminalan. Došao je trenutak da sami sebe ubedimo kako raspolažemo ljudskim, finansijskim i tehnološkim mogućnostima da ta kriza bude samo incident na putu; da ćemo naći izlaz jedino ako ekonomske i finansijske informacije učinimo podjednako pristupačnim svima i u isto vreme; ako svetska finansijska tržišta, normalno budu regulisana od strane Planetarne pravne države; ako odbacimo te kockarske finansije; bankarski posao učinimo dosadnijim; ako na svetskom nivou bude uspostavljena kontrola rizika; ako bude izvršena revizija zarada; ako se izvrši striktno odvajanje tržišta od bankarske delatnosti i ustanovi precizna odgovornost, odnosno zaštite drugih od onoga ko ulazi u rizike; ako se na svetskom nivou organizuju veliki radovi trajnog ekološkog značaja, čemu neke zemlje već pribegavaju pojedinačno…“

Ostaje pitanje, koje nije ni malo cinično: šta ako tako ne bude? Smatram da su želje predsednika Obame dobrim delom na tom putu. No, jedno su želje, a drugo su moći – opak je podatak da kako otkriva svoje reformatorske namere njegov rejting pada – sa stabilnih 63 odsto pao je na 58 odsto. Nije procenat problem, nego tendencija, a ne uspe li on u Americi, svetu preti rusvaj ogromnih razmera. Jer će planetu definitivno preuzeti hohštapleri i šaralatani.

Jedan od ozbiljnih hroničara današnjice, Federiko Rampini, u knjizi „Deset stvari koje neće više biti iste“ piše pored ostaloga: „Sumirajući pomoć koju su države dale do marta 2009. godine dolazi se do zbira od 5.500 milijardi dolara (ne računajući manevre javnom potrošnjom kako bi se pokrenula ekonomija). Pojas za spasavanje sedam puta je veći od troškova rata u Vijetnamu, 23 puta veći od utroška za kosmički program Apolo, kojim je Amerika stigla na mesec i 47 puta veći od Maršalovog plana za oporavak Evrope posle Drugog svetskog rata“. Te brojke ulivaju, istina kiseo, optimizam da valjda ljudi nisu toliko nerazumni da bace bez efekta tolike pare.

Milutin Mitrović
broj 57/58, jul/avgust 2009.

Vrhovna izborna komisija Irana je posle 17 dana overila svoju raniju računicu, objavljenu sedam sati nakon zatvaranja birališta, da će Mahmud Ahmedinežad ponovo biti predsednik države sa 70 miliona stanovnika.

Zvanično, Mahmud Ahmedinežad je dobio 62,6 a Mirhusein Musavi 33,75 odsto glasova.

Od kada je objavljen ovakav skor, najmanje 20 demonstranata i osam pro-vladinih Basidž milicionera je ubijeno na iranskim ulicama, saopštila je vlast. Među hiljadu uhapšenih je i osam državljana Irana koji su radili u ambasadi Velike Britanije, više od 40 novinara. Među 70 univerzitetskih profesora koji su uhapšeni samo zato jer su razgovarali sa Musavijem je Ibrahim Jazdi (78), šef diplomatije kod Ruholaha Homeinija, osnivača Islamske republike. Jazdi je uhapšen u bolničkoj sobi. Lekari su morali da prijavljuju povređene demonstrante. Demonstranti su skidali baterije iz mobilnih telefona, jer su ih otkrivali i kad isključe mobilni. “Robocopsi bezdušno mlate. Telo mi je u modricama. Uzeli su mi kameru”, rekla je demonstrantkinja izveštaču AFP-a. Web site Musavija su hakeri izbelili. Pred specijalnim sudom će se naći oko 2.000 ljudi.

U Teheranu i drugim iranskim gradovima vodila se ulična rasprava o ulozi sveštenstva, naročito onog starog kova i sudbini nekih sveštenih lica. To nije bila pobuna protiv režima, nego borba dve islamističke struje u režimu. Sukob se sa ulica preselio u mektebe, gasulhane.

Liberalizacija nije uzrok iranske krize ovog juna. I u “islamskoj republici”, čistunci su tolerisali kulturno liberalniju i Zapadu skloniju frakciju. Uzrok je preraspodela moći i nadležnosti u eliti.

Ahmedinežad je u predizbornoj kampanji optuživao staru sveštenu elitu za korupciju, luksuzan život i vladavinu u svoju, a ne u korist Iranaca. Ustremio se na Akbara Hašemija Rafsandžanija (75) i njegovu porodicu.

Rafsandžani je došao na vlast 1979. Bio je predsednik Irana od 1989. do 1997. Kada je hteo i treći mandat, Ahmedinežad ga je pobedio. Ahmedinežad želi da sveštenstvo na vlasti deli njegove populističke vrednosti i da oživi asketske osnove režima. Rafsandžani je pragmatist koji je sistematski zgrtao moć i bogatstvo. Forbes ga svrstava među najbogatije ljude sveta. Rafsandžani je na čelu dve moćne ustanove. Jedna, Skupština eksperata može da smeni vrhovnog vođu, ajatolaha Alija Hamneija, najmoćnijeg čoveka u državi. Rafsandžani je pomogao Hamneiju da zaposedne fotelju vrhovnog vođe kada je ajatolah Homeini umro. Druga institucija koju Rafsandžani kontroliše arbitrira u sporovima parlamenta i Saveta čuvara islamske revolucije.

Demonstranti su na ulicama tražili smrt Hamneija, naslednika oca ”islamske revolucije”. Bombaš samoubica je 20. juna razorio najveći spomenik režima – teheranski mauzolej Homeinija. Napad na mrtvog Homeinija razbesneo je Irance kojima je idol šiitski sveštenik, revolucionar koji je 1979. svrgnuo šaha koga su podržavale SAD.

Juna 2009. na ulicama iranskih gradova bilo je približno isto onoliko miliona ljudi koliko ih je bilo 1979. Svrgavanje šaha trajalo je mesecima. Pristalice Musavija su tražile na ulicama 17 dana da se proglasi njegova pobeda.

Petkom predveče, što je sveti dan muslimana, ali i Jevreja, stanovnici Teherana su na krovovima kuća uzvikivali “Bog je velik” (Alahu akbar) i “Smrt diktatoru”. Musavi je pozajmio taktiku iz 1979. kada je Homeini tražio od Iranaca da pokažu kako su listom protiv šaha time što će sa krovova vikati “Alahu akbar”. Hamnei je u junu podelio naciju, umesto da je ujedini. Jasno je stao uz Ahmedinežada rekavši da ishod glasanja izražava volju naroda. Hamnei je lično, između više od 400 teokratski zadojenih ljudi odabrao četvoricu kandidata za predsednika Irana, verujući da će njegov populistički štićenik koji negira holokaust, a “srce mu radi na nuklearni pogon”, pobediti. I morao je da pobedi.

Međutim, od 290 članova parlamenta, 185 poslanika, uključivo predsednika skupštine, nije prisustvovalo pobedničkom slavlju Ahmedinežada.

Da je Zapad podržao Musavija, to bi ojačalo Ahmadinežada. Generalni sekretar UN Ban Ki Mun i predsednik SAD Barak Obama (Barack) su oprezno i uopšteno ukorili Teheran desetog dana nasilja režima nad građanima, kada su procureli snimci kako ranjena 27-godišnja Neda Aga Soltan umire na ulici.

Američki “veliki đavo” i iranska “osovina zla” nemaju diplomatske odnose od aprila 1980. SAD u Iranu zastupa Švajcarska, a Iran u Vašingtonu Pakistan. Na obe strane Irana su američki vojnici. Iran ima naoružane pristalice u Iraku i Libanu, sponzoriše i Hezbolah i Hamas, šiitske ekstremiste u Iraku i saveznik je Sirije. Sunitska Saudijska Arabija i Egipat tvrde da Iran kljuka islamski radikalizam, šiitsku manjinu u arapskom svetu i nameće se kao regionalna super sila.

Barel nafte je na početku iranske izborne krize poskupeo na 71,33 dolara, što je bila najveća ovogodišnja cena nafte. Posle krize vratio se na 70,95 dolara.

Rusija, drugi po veličini izvoznik nafte u svetu nudi Iranu, drugom po veličini izvozniku nafte u OPEC-u da stvore regionalnu berzu nafte u Sanktpetersburgu. Trgovina Rusije i Irana vredi godišnje više od milijardu dolara. Međutim, lane su za više od milijardu dolara u Iran izvezle Kina (osam milijardi); Nemačka (5,7 milijardi); Italija, (3,2 milijardi); Francuska (2,6 milijardi) i Japan (1,9 milijardi dolara). SAD u Iran izvoze za 683 miliona dolara hranu i lekove, jer su 1995. uvele embargo na trgovinu sa Iranom.

Prva spoljno politička destinacija predsednika Irana bila je Rusija. Dok su birači na ulicama osporavali njegov izbor, izabranik je bio u Jekaterinburgu na samitu Šangajske organizacije za saradnju čiji član nije. “Izbori u Iranu su unutrašnje pitanje te zemlje. Pozdravljamo novoizabranog iranskog predsednika na tlu Rusije”, saopšteno je iz moskovskog Ministarstva inostranih poslova. Godine 1946. SSSR se pod pritiskom SAD povukao iz severozapadnog dela Irana koji je zaposeo u Drugom svetskom ratu.

Tamara Kaliterna
broj 57/58, jul/avgust 2009.