Tekstovi

Ako niko drugi, onda bar proizvođači igračaka decu ozbiljno shvataju kao poslovnu ciljnu grupu, pa se igračke, danas, brže prilagođavaju vremenu nego parlamenti.

Otvorite na Internetu „eBay/igračke“ – i naćićete da jedna minijaturna lokomotiva «Etr 209 – Rivarossi» može da se dobije po ceni od 600 evra. Znate li zašto je tako skupa? Zato što takvih igračaka više nema, nikome se ne isplati da ih pravi, pa ono malo što je preostalo dostiže astronomske cene. Igračke, koje su odgajale decu šezdesetih godina, uglavnom više ne postoje. Uzmimo za primer najuniverzalniju igračku tog vremena: Lego kocke. Istoimena danska kompanija, koja je na toj ideji nastala i postigla zavidne rezultate u svetu biznisa, dva puta se nalazila pred bankrotstvom i konačno uspela da preživi, prodavši zabavne parkove koje je imala po svetu i prebacivši proizvodnju u Kinu. Stariji će se setiti figurica čuvenih svetskih fudbalera, koje su se proizvodile pod imenom «Subbuteo», što su sedamdesetih godina preplavile svet. Nema ih više, iako su 2000. godine fanatični kolekcionari ovih figurica slali stotine hiljada elektronskih poruka, pozivajući bezuspešno decu i roditelje da kupujući figurice spasu tradiciju. A postojalo je 290 timova iz sveta, sa vernim likovima igrača, pre nego što je britanska firma Hasbro prestala da ih proizvodi.

Samo deset godina ranije nestala je čuvena «Mehanotehnika» iz Izole, koja je pravila minijaturne, do savršenstva verne kopije vozova zajedno sa prugama, stanicama i signalizacijom na električni pogon. U Drugom svetskom ratu nestala je prodavnica igračaka Mike Mandila, nedaleko od Osnovne škole Sveti Sava u Beogradu. Pred njom je uvek bilo dece, što su malom mehaničkom crncu sa fesom na glavi, nalik na zaštitni znak Majnl kafe, stavljala na ispruženu šaku novčić od 25 para, onaj bakarni, sa rupom u sredini, a on bi, na opšte ushićenje, otvarao usta i stavljao u njih novčić, kao da je bombona. Ostao je još samo osavremenjeni „Docteur Maboul“ hirurški komplet, zajedno sa rezervnim koskama, srcem, jetrom i drugim ljudskim organima, koje deca mogu da „transplantiraju“ lutki i zamišljaju da su dr De Bejki. Menja se svet pa i deca sa njim. A dok je dece biće i igračaka.

Odrasli Pinokio
Fudbalere su zamenili Dart Vejder iz Rata svetova, pa transformersi, koji se od automobila ili kamiona pretvaraju u zastrašujuće robote. Došli su na red teledirigovani automobili, oni što ih kriminalci u filmovima koriste da u njih natovare eksploziv i upute ih pod pravi auto, koji su namerili da dignu u vazduh. Pa onda minijaturni avioni i helikopteri što zaista mogu da lete. Njihov destruktivni učinak je izgleda bio nedovoljan, pa se prešlo na video igre u kojima glavni junak vitla mačem ili mašinkom, ubijajući i sakateći sve koji se pred njim nađu. Pedagozi su izgubili glas urlajući kako je to pogubno po dečiju psihu. Međutim, svet je ophrvan vojskom, ratom, ubijanjem – a to je nivo infantilnog razdoblja od 5 do 10 godina starosti. Biznis dokazuje da su igračke te vrste podjednako korisne za razvijanje lokomotornih radnji i refleksa kod dece. Mnogi klinci vešti džojstiku postali su odlični piloti, kompjutersko-radarski operateri u vojsci i nezamenjiv kadar u industriji, gde se teledirigovano pokreću kranovi ili veštačke ruke u laboratorijama.

Pitoma varijanta, uglavnom namenjena devojčicama, otelotvorila se u lutkama poput „Barbi“, sa kolekcijama garderobe koju im je moguće menjati. Onda su te lutke dobile svoje varijante u verzijama malih crnkinja, Arabljanki, Japanki. Pinokio je konačno odrastao, kada je od neizmerno lepe knjige italijanski režiser i glumac Beninji napravio film. Lepo jeste, ali nikada ne može dostići maštu koju su deca razvijala čitajući, naročito kada su im čitale mame i bake. «Jo – jo» i «frisbi» zamenio je «Playstation». Ubacite «memory card» i ona vas uvede u virtuelni svet sutrašnjice. Nije u tom svetu sve samo nasilje. Igra «Civilisation», iako namenjena deci, najpopularnija je opuštajuća razbibriga za mlade biznismene i naučnike. Njena prethodnica «Sim City», kako koristiti resurse i budžet da bi se što efikasnije razvijao grad, obučila je mnoge klince skladu u upravljanju gradom više nego što znaju gradonačelnici. Verovatno grešimo kad nam se čini da to decu čini starmalima. Igračke se danas brže prilagođavaju vremenu nego parlamenti.

Profitabilno detinjstvo
Iza svega stoji ogroman biznis, koji zadovoljava, ili pak lansira, novu tražnju. One minijaturne električne vozove (a i njima su se više igrali očevi nego deca), kad su krenuli ka poslovnom tunelu, od italijanskog Rivarosija otkupio je britanski Hornby, da bi proizvodnju prebacio u Kinu i počeo ponovo da pravi dobar posao. Čuvenu evropsku firmu «Meccano» otkupili su Japanci i zadržali princip, a rogobatne perforirane metalne šipkice i koture zamenili savitljivim plastičnim delovima, minijaturnim elektromotorima i čipovima, tako da svako dete može da napravi sebi pokretnog robota, ili «Maserattija», koji će juriti po sobi – i opet dobar posao. Po malo zastarele statistike, novije nismo našli, govore da je 2000. godine proizvodnja tradicionalnih igračaka donosila proizvođačima 12,7 milijardi evra, samopokretne igračke su donele 1,9 milijardi, lutke 1,8 milijardi, društvene igre i puzzles 1,6 milijardi, konstrukcioni modeli 1,4 miljarde, a igračke od pliša 737 miliona evra. Taj nepotpuni spisak ukupno iznosi 20.237 miliona evra, ili više nego što evropska poljoprivreda – najdotiranija na svetu – prima subvencija.

Pomenute statistike kažu da na evropskom tržištu Britanija guta 24,2 odsto, Francuska 20 odsto, Nemačka 18,8 odsto, Italija 8,5 odsto, Španija 5,7 odsto i ostali 22,8 odsto igračaka. Domaću proizvodnju sve više potiskuje ona sa Dalekog Istoka, manje minuciozna, ali sve inventivnija. Najnovije su, na primer, igračke za mačke. Električni miševi, skakavci i kojekakve fluorescentne bube, koje jure po sobi dok mačke veselo skaču za njima čak i u mraku.

Ako niko drugi, onda bar proizvođači igračaka decu ozbiljno shvataju kao poslovnu ciljnu grupu. Oni dakako ne mogu da promene činjenicu pada nataliteta u razvijenim zemljama, ali mogu da od njihove razvijenosti štrpnu što više, neprestano novim sofisticiranim igračkama, jer što je manje dece, roditelji su spremniji više na njih da potroše. Pa i dok smo bili siromašniji, bila je popularna pesma „Tata kupi mi auto“… Uparavo ovih dana, Italija je donela izmenu zakona, kojom se deci od 16 godina omogućava da polažu vozački ispit i voze male gradske automobile. Nije više potrebno ići u cirkuske autodrome da bi deca osetila strast samostalne vožnje. Vremena se menjaju.

Milutin Mitrović

broj 14/15, decembar 2005.

Izjave nadležnih da je dilema o razvijanju vrhunskog ili rekreativnog sporta u Srbiji lažna zvuče kao odličan politički marketing, koga od domaće realnosti razlikuje jedino sitnica da od državne politike nemaju mnogo koristi ni vrhunski sportisti, ni njeni ostali žitelji, posebno deca i mladi.

Prve asocijacije na sport su trčanje, sloboda, vrline, zdravlje, apolitičnost… Kako onda fizičku povezati sa političkom kulturom, sa uticajem države i interesom? Kao što nas uči istorija, država se oduvek mešala u sport, bilo da je putem njega promovisala pozitivne društvene vrednosti – od prihofizičkog zdravlja do razvijanja timskog duha, ili ga zloupotrebljavala u cilju manipulisanja masom, što najbolje oslikava krilatica “Panem et circensens” (hleba i igara).

Ova dvostruka državna igra aktuelna je i danas, jedino što zbunjuju zdravstveni pokazatelji da vrhunski sportisti kraće žive i toliko su opterećeni da neki čak umiru na vrhuncu karijere. Ali to je već priča o velikom novcu koji se vrti oko vrhunskog sporta i njegovoj ceni koju plaćaju sami sportisti. Ako se vratimo zdravlju kao društvenoj vrednosti, ono se ističe i kao jedan od prioriteta Ministarstva sporta i omladine, posebno kada je u pitanju revitalizacija zanemarenog fizičkog vaspitanja dece u Srbiji. Međutim, koliko je ta briga stvarna a koliko deklarativna, možda budi sumnju i detalj na zvaničnom sajtu nadležnog ministarstva, čiji se autori nisu potrudili ni da isprave gramatičke greške u sledećem pasusu: “Дугорочни циљ Министарства омладине и спорта је развој спорта у Србији, уз обезбеђивање бољих услова за бављење професионалне спортисте, али и развој рекреативног и школског спорта, који је база из које се регрутују будући шампиони’’.

To što pojedinci ne znaju gramatiku, svakako nije argument za tvrdnju da našoj državi nije stalo do razvoja sporta. Šta više, ove godine su budžetska sredstva za rad nadležnog ministarstva uvećana za više od 450 miliona dinara, dok su ona namenjena Antidoping agenciji Srbije umanjena za oko pet puta (sa prošlogodišnjih 86.470.000 na 15.067.000 u 2008. godini), što bi logično upućivalo na zaključak da je država u neverovatno kratkom periodu bravurozno suzbila korišćenje nedozvoljenih supstanci među domaćim sportistima. Ali suočeni sa iskustvom da logika u domaćoj politici nikada nije pretezala, kao ni korišćenje pouzdane statistike, obratili smo se za komentar Nenadu Dikiću, direktoru Antidoping agencije, koji nam je kratko objasnio da je pomenuti podatak greškom objavljen. Dakle, podaci o utrošku budžetskih sredsta za razvoj domaćeg sporta su dostupni na zvaničnim sajtovima, samo što niko ne garantuje za njihovu pouzdanost.

Model bez pokrića

Iako se klubovi i sportski radnici finansiraju iz budžeta, evidentna je težnja da se od sporta napravi profitna industrija. Ministarka Samardžić tvrdi da je dilema vrhunski ili rekreativni sport lažna, jer je rekreativni sport potreban kao model ponašanja, a vrhunski kao magnet za pojedince. Model ponašanja bi trebalo da bude nešto što je dostupno svima. Naši stariji sugrađani se sećaju vremena kada su rekreativci mogli da treniraju besplatno, dok danas za ovo zadovoljstvo morate odvojiti oko 20 evra mesečno samo za članarinu u nekom klubu, bez prateće sportske opreme. Rukvodstvo klubova dovedeno je u situaciju da brine isključivo o likvidnosti, a pojedinci koji žele da otvore klub tretiraju se po Zakonu o sportu kao privatni preduzetnici (član 31). To znači da čak i od entuzijaste koji želi da prenosi svoje znanje drugima pravite kapitalistu, koji mora da brine o profitu. Ova knedla zastala je u grlu mnogim pojedincima koji su se zalagali da na neki način promene situaciju. Sredinom devedesetih, a i početkom demokratske tranzicije, bili smo zatrpani raznim aferama oko prljavog kapitala u fudbalu, ali i žalopojki vrhunskih sportista na sistem – počev od svima poznate Olje Jeftić koja je, iako svetski priznata atletičarka, dugo živela kao podstanar (da bi od opštine Užice na kraju dobila na korišćenje stan od 35 m2), preko bacača kugle Dragana Perića koji je pretio da će se zapaliti u centru Beograda, do Danilovića i Divca koji su ogorčeni napustili vodeće funkcije u ’’Partizanu’’ sa porukom da država nije u stanju da zaštiti ljude koji ulažu u sport. Povrh svega, i dalje je teško utvrditi ko finansira određene klubove, poreklo tog novca, ali i ko kontroliše ceo ovaj proces. Stručnjaci smatraju da pored nečistog kapitala, i nemogućnost utvrđivanja vlasničke strukture klubova organizovanih kao udruženja građana koči privatizaciju. Uprkos tome, ova godina trebalo bi da bude presudna u tom pogledu, a listajući novine došli smo do zaključka da je ministarka Samardžić – Marković uverena u uspeh poduhvata, osim jedne sitnice: “Privatizovati se može samo ono što je državni udeo u nekom sportskom društvu ili klubu i zbog toga pre svega mora da se iskaže državna investicija u sportu, koju nije lako utvrditi” .

Ostaje pitanje da li će se posle privatizacije sport decentralizovati ili će i dalje veći deo prvoligaških takmičenja izgledati kao kup Beograda (u fudbalu samo 10% najboljih klubova nisu iz prestonice). Za sada samo u nezvaničnim razgovorima možete saznati da su sportski klubovi u pojedinim gradovima dovedeni do prosjačkog štapa, poput Kraljeva čija hala ne ispunjava kriterijume košarkaških propisa te se u njoj ne mogu igrati ozbiljnije utakmice (podsetimo samo da nam je ovaj grad, između ostalih, podario Divca i Miloša Babića).

Prvo skoči, pa reci “hop”

Kako smo pomenuli, postoji razlika između vrhunskog i rekreativnog sporta. U suštini samo nadareni pojedinci mogu biti vrhunski sportisti, ali ako ne spadate u kategoriju atletski građenih alternativa vam je rekreativni sport. I zaista, zbog porasta bolesti koje su u direktnoj vezi sa nekretanjem (kardiovaskularne, dijabetes i sl.) ceo svet se okrenuo zdravom životu – pravilnoj ishrani i vežbanju. Kod nas je pre nekoliko meseci Republički zavod za zdravstveno osiguranje doneo odluku da gojazna deca o trošku zdravstvenog osiguranja mogu da provedu tri nedelje godišnje u nekom od rehabilitacionih centara. Ali zar nije bolje lečiti uzroke, a ne posledice? Tako Japanci, koji imaju veoma razvijen, za nas pomalo i mučiteljski, kult fizičkog vežbanja od malih nogu, spadaju u jednu od najzdravijih nacija sveta (ako zanemarimo one koji se ubijaju zbog lošeg dana na berzi). Kod nas je situacija sa fizičkim obrazovanjem drugačija. Stanje vam ne možemo brojčano predstaviti zato što u Srbiji ne postoji evidencija sportskih objekata, sportista i trenera. Ono što znamo je da deca u osnovnim i srednjim školama imaju obavezno fizičko vaspitanje. U vreme krize devedesetih beogradske škole imale su slabo funkcionalne fiskulture sale, one koje su ih uopšte imale. Neke od sala “otimane” su od ovih institucija i dobijale su drugu namenu. Kako smo smenili vlast i počeli da uređujemo društvo, veliki broj školskih sala je saniran, ali u razgovoru sa mladima saznaćete da se na fizičko vaspitanje gleda kao na fakultativno. Sama autorka ovog teksta u nekadašnjoj XI Beogradskoj (sportskoj) gimnaziji uspešno je cele godine izbegavala fizičko i imala odličnu ocenu. Svakako, nije država ta koja treba da vas “bije po ušima” da uradite nekoliko sklekova, ali njena svrha u pogledu školstva jeste da napravi najoptimalniji program rada, ili ako već to ne može – da ga uskladi sa elementarnim standardima. Gledano ovako, može se reći da je naš program fizičkog vaspitanja u školama zastareo i nefunkcionalan. U mnogim ex socijalističkim društvima je u toku tranzicije rekonstruisan i ovaj vid obrazovanja. Primera radi, Slovenija je zajedno sa reformom školstva promenila način realizacije programa fizičkog vaspitanja, ali mu i povećala fond časova na 834, što ga svrstava odmah iza maternjeg jezika i matematike. Naš program fizičkog vaspitanja u školama ovu materiju i dalje svodi na stvaranje mrtvog fonda sportsko-tehinčkih umeća i veština koje su u realnom životu neprimenljlive.

No, sve ovo ne znači da je postojeći sistem potpuno neefikasan. Crnu sliku stanja našeg sporta povremeno osvetle uspešni pojedinci, jedini savremeni heroji nacije, ali i pokušaji sprovođenja reformi. Međutim, zi napori deluju poput građenja kuće od krova, s obzirom na situaciju nasleđenu iz poslednje dekade prošlog veka. Za to odgovornost ne snosi samo nadležno ministarstvo, niti su nam krivi zločesti kapitalisti (jer je širom sveta sport postao biznis), već odbijanje da počupamo korov i raščistimo teren pre nego što počnemo da gradimo pomenutu kuću.

Marija Dukić

broj 45/46, jul/avgust 2008.

Kako osnovati sportsko društvo u Srbiji i kasnije uživati u svim akcijama koje će ono organizovati? Ili, još bitnije pitanje za sve buduće gazde, kako izvući dobar profit iz nekog sportskog kluba?

Prema još uvek važećem Zakonu o sportu, prilikom osnivanja sportskog društva kao udruženja građana nije neophodno imati početni ulog. Međutim, u prijavi za osnivanje obavezno treba navesti adresu sedišta, način obezbeđivanja stručnog rada (volonterski, ugovorom o delu ili stalnim radnim odnosom), kao i sportske objekte koji će se koristiti. Znači, potrebno je da se makar tri lica sastanu, dogovore i naprave osnivačku skupštinu, na kojoj će biti ustanovljen statut društva. Prijava i statut moraju da budu potvrđeni u Ministarstvu omladine i sporta, a osnivačka taksa iznosi tri hiljade dinara.

Prema statutu Sportskog saveza Srbije, prihodima sportista i sportskih stručnjaka smatraju se i zarade sportista amatera, stipendije i hranarine koje se ostvaruju preko sportske organizacije. Član SSS-a može postati svako sportsko društvo koje plati pristupnicu i potpiše ugovor o pridruživanju.

Za prave ljubitelje sporta najidealnije rešenje je osnivanje neprofitnog udruženja, poput nekih najpoznatijih domaćih planinarskih društava. Potrebno je da se na istom mestu skupi što više interesenata koji će imenovati osnivača, predsednika i sekretara društva čiji će svi eventualni prihodi, dobrovoljni ili ostvareni putem simbolične članarine, biti upotrebljeni za nabavku opreme, opremanje ili iznajmljivanje prostorije, kao i organizovanje zajedničkih putovanja. Ovakva udruživanja najviše imaju šanse da uspeju, zato što okupljaju istinske zaljubljenike svih uzrasta. Naravno, i takvo društvo treba pravovremeno prijaviti u Ministarstvo sporta, kao i odgovarajućem sportskom savezu.

Bildovanje novčanika

Ipak, privatna inicijativa u sportu obično se odnosi na rukovođenje profitnim klubovima.
Poslednjih godina svedoci smo masovnog osnivanja novih teretana, fitnes i velnes centara, u skladu sa aktuelnim svetskim trendom negovanja zdravog života i oblikovanog tela.

Da bi teretana normalno funcionisala trebalo bi da ima makar desetak sprava za vežbanje, a i tada se smatra malom. Među dobavljačima profesionalne sportske opreme ne možete naći nijednu novu spravu, ili samo klupicu sa šipkama i kompletom tegova, ispod cene od 200 evra. Komplikovanije naprave, trake za trčanje sa raznim meračima, bicikli i sprave za više različitih vežbi, koštaju i preko hiljadu evra. Međutim, među nabavljačima opreme postoji i nekoliko firmi koje nude polovne sprave, po znatno jeftinijoj ceni. Oni takvu opremu dobijaju od svojih stalnih mušterija, prilikom redovne zamene. Naravno, izgled te opreme, a delimično i njena sigurnost, u tom slučaju sigurno neće biti na zavidnom nivou. Takva opcija obično je izbor onih malih, ’’podrumskih’’ teretana, namenjenih vlasniku i njegovom uskom krugu prijatelja. Slične vežbaonice bile su izuzetno rasprostranjene krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, kada je kod nas stigao kult vežbanja i bildovanja, sa sve reklamama za proteinske preparate sa slikom nasmejanog Petra Čelika na zadnjoj strani omladinskih magazina.

Teretanu može otvoriti bilo koje lice sa završenom srednjom školom, a Zakon propisuje da instruktor može biti samo stručno lice. Ipak, rad ovih objekata je izuzetno retko kontrolisan. Cena korišćenja njihovih usluga samo u Beogradu razlikuje se od 100 dinara po terminu do nekoliko stotina evra mesečno u ekskluzivnim centrima, koji uz vežbanje nude i različite vidove relaksacije, od masaže do saune. Računica koju budući vlasnici moraju da savladaju, samim tim, prilično je rastegljiva. Za najveću zaradu, kao i u mnogim drugim oblastima, neophodno je veliko ulaganje, što znači da je ipak potreban i veliki početni kapital.

Marko Miladinović,

broj 45/46, jul/avgust 2008.

Onoliko koliko skandiranje navijačke mase na stadionu pruža upečatljiv i spektakularan prizor, toliko ponašanje grupe razularenih fanova nekog sportskog tima mođe poprimiti razoran karakter. Ovakav vid nasilničkog ponašanja ima svoje prave korene u ksenofobiji, rasizmu, antisemitizmu i konačno samoj ljudskoj prirodi.

Kada se ponašanje navijačke grupe otme kontroli, tada ono podleže svim pravilima i zakonitostima koje karakterišu ponašanje rulje ili gomile. Kako objašnjava Gistav le Bon, čuveni sociolog, grupa postaje gomila samo ’’pod određenim okolnostima, kada ta kritična masa ljudi dobija nove karakteristike, veoma različite od onih koje imaju individue koje sačinjavaju tu grupu’’. Osećanja, misli i akcije počinju da se šire grupom kao zaraza, dok svi ne počnu da delaju na identičan način. Psihološki, grupa počinje da funkcioniše po principima koji potiču iz nesvesnog dela ličnosti i na videlo izlaze instinkti i nagoni primitivnog čoveka. Pripadnost grupi donosi i anonimnost kao neograničenu moć i oslobađanje od lične odgovornosti. Takođe, fenomen sugestibilnosti je izraženiji u stanju gubitka ličnog identiteta, pa tako čovek postaje prijemčijivi za svaku vrstu ideje i dela koja potekne od strane grupe.

Ono što je Le Bon nazivao „gubitkom selfa“, kasniji mislioci su nazvali „deindividualizacija“. Najbitniji faktor deindividualizacije je anonimnost. Zimbardovi in vivo eksperimenti (jedan od njih poznat širokoj publici iz nemačkog filma „Das Experiment“) pokazali su da ljudi u stanju deindividualizacije pokazuju izraženiju sklonost ka agresivnom ponašanju. Nekoliko stotina dobrovoljnih učesnika eksperimenta je imalo zadatak da strujnim udarima kažnjava lažne subjekte – glumce kada daju netačan odgovor na zamišljeni test znanja. Polovina učesnika je nosila maske kojima je u potunosti bio sakriven njihov identitet. ’’Maskirani’’ su davali duplo jače doze struje i u dužem trajanju nego oni čiji je identitet bio poznat.

Drugi faktor deindividaulizacije je takozvana grupna odgovornost. Jedan eksperiment je demonstrirao da ljudi izbegavaju odgovornost kada se nalaze u mnoštvu drugih ljudi i da očekuju da neko drugi, a ne oni sami, preduzme neku akciju. U pitanju je bio odglumljen srčani napad u dve test situacije – jedan je bio na ulici među mnoštvom ljudi, a drugi u prisustvu samo jedne osobe. U prvoj situaciji, ljudi su prolazili pored čoveka u agoniji – glumca koji je oponašao srčani udar – verujući da nije njihovo da pomognu i da će neko drugi to zasigurno učiniti. U suprotnom, kada su bili sami, svako, bez izuzetka, bi pritekao čoveku u pomoć. Drugi eksperiment je tekao na sledeći način. Ljudi su u grupi bili zatvoreni u prostoriji na nekoliko sati. U jednom trenutku pušten je dim (kao sugestija opasnosti od požara), koji je pokuljao ispod vrata. Ljudi su ćutali i čekali da neko drugi ukaže na opasnost, i trebalo im je tri do četiri puta više vremena da odreaguju nego kad je u prostoriji bio samo jedan učesnik eksperimenta.

Istorijska geneza

Divljanje navijača prevashodno prati manifestacije u grupnim sportovima, a najviše problema zadaju fudbalski navijači. Fudbal je bio povezan sa nasiljem od samog svog nastanka u 13. veku u Engleskoj. Srednjovekovne “fudbalske” utakmice su podrazumevale učešće stotina igrača i zapravo su predstavljale borbe mladih muškaraca iz suparničkih sela i gradova, koji su na ovaj način rešavali lične nesporazume i svađe oko zemljišta. Nešto slično ovom “narodskom fudbalu” je postojalo i u drugim zemljama Evrope (npr. “knappen” u Nemačkoj i florentinski “calcio in costume” ), ali se pravim korenom fudbala smatra ovaj prilično nasilan običaj potekao iz Engleske. Tek od 1900. godine počinje da se igra fudbal kakvog danas znamo i koji suštinski počiva na pravilima fer pleja. Ipak, jedini period u britanskoj istoriji koji nije obeležen nekim vidom nemira i nasilja na fudbalskim utakmicama je period trajanja Drugog svetskog rata.

Fudbalski huliganizam je termin koji su skovali mediji sredinom šezdesetih godina, u vreme kada je počelo televizijsko prenošenje utakmica i kada je radnička klasa prihvatila fudbal kao ’’svoj’’ sport. Ovaj termin se odnosi kako na spontano nastale nemire na utakmicama, čiji su inicijatori grupe navijača, tako i na organizovano nasilje i međusobne borbe bandi, takozvanih ’’firmi’’. Ove bande povezuju svoj identitet sa određenim fudbalskim timom, i usmeravaju svoje nasilničko ponašanje na bandu nekog drugog tima, a njihovi sukobi često nisu vremenski ni prostorno povezani sa nekom konkretnom utakmicom. Huliganizam fudbalskih navijača se raširio prvo u Engleskoj, krajem šezdesetih, da bi dostigao vrhunac sedamdestih i osamdesetih godina dvadesetog veka. Najozloglašenije su bile grupe ’’Chelsea Headhunters” i ’’The Salford Reds of Manchester United”. Kada su izbili neredi nakon utakmice Lutona i Milvola 1985. godine, tadašnji predsednik fudbalske asocijacije je pozvan na razgovor sa Margaret Tačer, a policija je čak razmatrala suspendovanje domaćeg fudbala tokom cele sezone. Nakon tragedije kod Hejsela i Hilsboroa počinju da se preduzimaju zakonske mere u Engleskoj, pa se od tad zapaža opadanje ovog tipa nasilničkog ponašanja.

Fudbalski rat

Danas su ozbiljni incidenti na utakmicama u Engleskoj prošlost, o čemu svedoči i sve manji broj uhapšenih iz godine u godinu. Takav trend se pripisuje pooštravanju zakona i sudskim zabranama prisustvovanja utakmicama u zemlji i inostranstvu velikom broju ljudi – osvedočenih huligana. Međutim, engleski navijači se i dalje doživljavaju kao najozbiljnija pretnja redu i miru na utakmicama njihovih timova u drugim zemljema. Na Svetskom prvenstvu 2004. godine razmatrala se mogućnost da se Engleska diskvalifikuje zbog nereda koji su izazvala njena trideset dva navijača.

Daleko od toga da su Englezi jedina nacija koja se suočila sa problemom fudbalskog huliganizma. Godine 1968. više od sedamdesetoro ljudi je poginulo na utakmici u Buenos Ajresu. Argentinske vlasti su 2002. godine objavile da je nasilje povezano sa fudbalom dostiglo razmere nacionalne krize, nakon što je ustanovljeno da je u protekloj deceniji 40 ljudi ubijeno na utakmicama. Jedna od najvećih tragedija se dogodila u Peruu 24. maja 1964. godine, kada je više od 300 navijača poginulo a još 500 ljudi povređeno tokom nemira koji su izbili za vreme kvalifikacionog meča za Olimpijadu između Argentine i Perua. El Salvador i Honduras su 1969. imali kratak šestodnevni konflikt, nazvan Fudbalski rat, koji je bio provociran serijom od tri utakmice koje su trebale da odluče koja će od ove dve zemlje učestvovati na Svetskom prvenstvu 1970. Na drugoj utakmici u San Salvadoru, navijači Salvadora su napali navijače Hondurasa i to je bio katalizator velike političke turbulencije između ove dve zemlje.

Skoro nijedna zemlja u kojoj je fudbal ’’najvažnija sporedna stvar na svetu” nije ostala imuna na fudbalski huliganizam. Iako usko povezan sa ovim sportom, ovakav vid nasilničkog ponašanja ima svoje prave korene u ksenofobiji, rasizmu, anti-semitizmu i konačno samoj ljudskoj prirodi.

Lana Vučičević Miladinović, psiholog

broj 45/46, jul/avgust 2008.