Tekstovi

Da su se stvari okrenule postalo je jasno kad su banke počele ponizno moliti da im pozajmite svoj novac umjesto da vam ga pokušavaju prodati.

Prije nekoliko dana nazvao me savjetnik iz banke u kojoj imam račun i ljubazno mi objasnio da vidi da moja firma na računu ima iznos s puno cifri (štedljiva firma), pa «ako ga nećete odmah koristiti, banka vam nudi da ga oročite na, recimo, 30 dana jer smo upravo uveli ‘akcijsku’ kamatu od 9 posto godišnje na oročena sredstva». Do prije nekoliko mjeseci zvali su vas samo kako bi vam nudili kredite, kartice, učlanjenje u njihov mirovinski fond, fleksibilni tekući račun, revolving i slično. Pitam: ako meni dajete 9 posto, s kolikom kamatom plasirate kredite a savjetnik kaže: 12 posto, sad je novac skup ali su naše banke dobre. Zahvaljujući Rohatinskom naš je sistem dobar, dobro kapitaliziran i stabilan».

Drugi pokazatelj da su se stvari okrenule je da su bankari svih razina počeli hvaliti Željka Rohatinskog, guvernera Hrvatske narodne banke, koji je ovdje dobio status legende bankarskog svijeta, naročito od kako ga je engleski časopis The Banker proglasio najboljim središnjim bankarom na svijetu, jer je hrvatski bankarski sistem sačuvao od globalne financijske pošasti. Do nedavno banke su bile u otvorenom ratu s guvernerom zbog nametanja limita kreditnim plasmanima u različitim oblicima. Ali Rohatinski je svoju titulu potpuno zaslužio jer se ispostavilo da je bio u pravu, zahvaljujući jednostavnom pravilu kojeg su guverneri velikih centralnih banaka očito bili zaboravili: kad je bankarska veselica na vrhuncu, guverner treba proglasiti fajront ili, barem zatvoriti šank. Uz silno negodovanje banaka, i bez podrške vlade, Rohatinski je uspio održati bankare, makar prisilno, trijeznim. U zaslugu mu se posebno može pripisati činjenica da nije dozvolio da se hrvatskim finacijskim tržištem razmaše takozvana sekuritizacija i trgovina derivatima, za koju je čak i takav maher kao što je George Soros rekao da mu nije bilo sasvim jasno kako to funkcionira («how it works»). Čini se na nam je sada svima sasvim jasno kako to funkcionira, a da su stvari ozbiljne govori i to da je hrvatski guverner centralne banke postao poznat gotovo kao i nogometni selektor. To znači da je ekonomija postala izvor duboke društvene tjeskobe.

Dok je guverner vidio što se iza brda valja, to se ne bi moglo reći za vladu. Još u januaru je premijer izjavljivao začuđenoj ekonomskoj javnosti da je tek usvojeni državni budžet pod kontrolom i da neće biti problema u servisiranju inozemnog duga, za koji ove godine samo dospijeva 11,8 milijardi eura a iduće godine oko 9 milijardi eura. Samo dva mjeseca poslije vlada već radi prvi rebalans. Vlada je konačno priznala da je recesija već ušla na velika vrata, jer se prihodi smanjuju sa 124 na 116 milijardi kuna (15,6 milijardi eura) a rashodi sa 127 na 121,5 milijardi kuna (16,4 milijarde eura), a štednja je proglašena imperativom dana. Ali oni na koje je pala štednja, 65,000 zaposlenih u državnom i 180,000 zaposlenih u javnom sektoru, ne dijele ovaj entuzijazam. Njima su rebalansom smanjene plaće za 6 posto. Sljedeći korak koji vlada predlaže je da i u privatnom sektoru plaće više ne rastu.

Cijena rastrošnosti
Negativne prognoze o domaćem proizvodu u ovoj godini stižu jedna drugu, a statistika ih podržava: u prva dva mjeseca industrijska proizvodnja pala je za 13%, u prerađivačkom sektoru za 14%. Ekonomski institut Zagreb, koje je vlada odabrala kao glavnog suradnika na izradi antirecesijskih mjera, iznio je prognozu pada BDP-a od 2 do 3 posto. Jedan od najistaknutijih izvora ekonomskih analiza, Odjel Hypo Alpe Adria Banke, smatra da će ovaj pad biti i od 5 posto.

Sve se to stavlja u kontekst globalne krize i recesije, ali neki smatraju da vanjska kriza prekriva pravu sliku: «Kriza u Hrvatskoj je autohtona, ona nije uvezena», kaže nam ekonomista Dražen Kalodjera. «Hrvatska godinama živi na dva deficita: deficita vanjske bilance i javnog deficita. Uvoz je dostigao razinu dvostruko veću od izvoza, a u zadnjih deset godina budžet je povećan praktično pet puta a da država nije toliko poboljšala funkcioniranje.»

Trošenju se proteklih godina nisu odali samo građani, koji su krizu dočekali dugujući bankama 16,6 milijardi eura, što je gotovo polovica ukupnog duga stanovništva regije, od Slovenije do Srbije. Država nije bila ništa manje rastrošna. U Hrvatskoj danas postoji 565 općina, odnosno malih, srednjih i velikih administracija koja po prirodi stvari troši, troši i troši. Rezultat je činjenica da je nivo stranog zaduženja dostigao skoro vrijednost godišnjeg bruto domaćeg proizvoda (93 posto).

Zatim, deficit tekućeg računa platne bilance povećan je prošle godine na 4,45 milijardi eura ili za 37 posto od 2007. Deficit na računu roba premašio je 10 milijardi eura, kojeg je suficit od turizma samo ublažio u konačnom bilansu.

Financijska je kriza samo označila trenutak istine, jer se ovi deficiti više ne mogu pokrivati prodajom poduzeća niti zaduživanjem, i zato sada ministar financija panično traži 5,5 milijardi kuna da pokrije budžetski deficit. Za razliku od globalne slike, gdje je financijski sektor kontaminirao realni, u Hrvatskoj je stanje obratno: financijski je sektor ostao kao stijena, a realni se pokazao kao kula od karata. Problem je razotkriven do kraja kada je financijska i bankarska kriza prekinula priljev stranih sredstava. Tako je Institut za međunarodne financije objavio predviđanje da će neto priljev strane štednje u tranzicijske privrede ove godine iznositi svega 165 milijardi dolara što je čak za 762 milijarde manje nego u 2007. Države će morati same pronaći unutrašnje rezerve za financiranje deficita.

Oči uprte u nebo
U Hrvatskoj nisu još odlučili je li dobro pozvati u pomoć Međunarodni monetarni fond ili ne. Vlada ovu mogućnost koristi više kao prijetnju kojom će pacificirati sindikate. Ako se ne slažu s onim što im priprema vlada, neka samo vide što će za njih imati MMF. Ekonomisti smatraju da nema ničeg lošeg ni strašnog u tome da se vlada obrati fondu te da će se to neminovno i dogoditi pa odlaganje ionako nema smisla. Sa navedenim prognozama negativnog rasta nema puno šanse da u ovoj godini hrvatska privreda izbaci dovoljno prihoda moji bi omogućili servisiranje inozemnog duga, što u velikoj mjeri otežava šanse da se budžetski deficit pokrije vanjskim zaduživanjem, čemu se vlada nada.

Druga slaba nada je turizam. Mnoge su oči uprte u nebo i turističku sezonu: hoće li turisti doći u pristojnom broju da spasu hrvatski budžet. Međutim, najvažnija turistička klijentela i sama je pogođena recesijom, nezaposlenošću i ekonomskom tjeskobom. To nije raspoloženje u kojem ljudi kreću na godišnji odmor i troše pare daleko od kuće, ako ih opće imaju za takve svrhe.

Da li će se do ljeta pokazati bilo kakav znak ekonomskog optimizma, sada je sasvim izvjesno, pa je i budžet je tako reći u božjim rukama. A kako bog ne postoji, tako će se i vlada vjerovatno morati Hrav¸HravtsakHrHravtsakH obratiti nekom konkretnijem biću, kao što je MMF. Prema nekim prognozama, prihod od turizma mogao bi ove godine pasti za 10 do 12 posto, i u tom trenutku Hrvatska neće imati drugo izlaza nego da zakuca na vrata Fonda, iako ministra financija za sada samouvjereno izjavljuje da mu ovaj nije potreban. Ali ako se ove prognoze o turističkim prihodima ostvare, bit će to veliki udar na s obzirom da Hrvatska u ovom sektoru ostvaruje skoro 20 posto svog bruto domaćeg proizvoda. Ipak ovaj je važni sektor lani imao 53 miliona kuna gubitka.

I tako dok ostale zemlje pogođene recesijom pumpaju u privrede velika sredstva da bi potrošnja reanimirala posustalu proizvodnju, Hrvatska mora rezati potrošnju na svim frontovima, pa bi tako i investicije trebale pasti za 8 do 9 posto, prognoziraju ekonomisti.

Početkom aprila Hrvatska je postala članica NATO pakta. Iako u zemlji nema opozicije ovom članstvu, njegovi najvatreniji pobornici vole istaći da će sklanjanje pod ovaj sigurnosni kišobran blagotvorno djelovati na samu privredu, kroz povećanje stranih investicija, bolji turizam i one industrije koje opskrbljuju vojsku. Racionalniji komentatori ipak podsjećaju da ako su neke zemlje takvu blagodat i iskusile, to se dogodilo u sasvim drugačijem općem ekonomskom okruženju i stanju.

Davorka Zmijarević, Zagreb
broj 54, april 2009.

Svetska ekonomska kriza preti da ugrozi pravo na rad dostojan čoveka, upozoravaju analize iznete na Evropskom regionalnom sastanku Međunarodne organizacije rada, koji je okupio više stotina predstavnika socijalnih partnera u traženju rešenja za izlazak iz krize, ali i za period nakon njenog završetka.

Talas krize koja već ozbiljno ugrožava svetsku privredu najbolje se ogleda u prognozama svetskih i evropskih ekonomskih institucija, pa su i Međunarodni monetarni fond (MMF) i Evropska centralna banka (ECB) svoje prognoze o „ekonomskom usporavanju“ evro-zone na rast od 1.2% u 2009. godini (septembar 2008.) više puta korigovali tokom poslednjih meseci, da bi poslednje prognoze došle do ozbiljne recesije od 2 do čak 5% u tekućoj godini, uz skok nezaposlenosti do nivoa od 8.7%. U svetlu tako dramatičnih pogoršanja koja su u početku nazivana blagim usporavanjem i vezivana za finansijski sektor, da bi nekoliko meseci kasnije dobila svoj pravi naziv globalna recesija pa čak i depresija, Međunarodna organizacija rada (ILO) organizovala je svoj 8. evropski regionalni sastanak u pokušaju da odgovori na narastajući uticaj krize na zapošljavanje i socijalnu sigurnost u regionu Evrope i Centralne Azije.

U prvoj polovini februara 2009. više stotina učesnika iz redova tripartitnih socijalnih partnera i međunarodnih institucija, među kojima i više od 30 ministara za rad i socijalna pitanja, pridružilo se na sastanku u Lisabonu pozivu ILO da integrisanim pristupom pokušaju da zaustave spiralu ekonomskog opadanja i izgrade novi „jači, čistiji i uravnoteženiji“ ekonomski poredak. Na samom početku sastanka predočena je najnovija procena ILO da bi rast globalne nezaposlenosti mogao da dosegne nivo od 50 miliona izgubljenih radnih mesta, od čega bi gotovo jedna petina (8 miliona) bila u regionu Evrope i Centralne Azije. Istovremeno izneseni su i brojni pojedinačni primeri država sa nesagledivim ekonomskim i socijalnim problemima i to među članicama Evropske unije, gde prednjači Letonija kojoj se predviđa recesija od oko 7% u 2009. godini i koja je morala da uvede drakonske mere (pod palicom MMF-a) smanjenja nominalnih zarada u javnom sektoru od 15%, smanjenja javnih nabavki od 25%, smanjenja državne administracije od 15% u naredne tri godine, itd.

Nedostaci preduzetih mera
Prema izlaganjima i komentarima učesnika 8. Evropskog regionalnog sastanka ILO iz redova ministara, ali i socijalnih partnera, u dosadašnjem toku krize brojne nacionalne vlade pokušale su da nađu izlaz pre svega masivnim finansijskim injekcijama likvidnosti, uz najavu fiskalnih stimulusa privredi. Nažalost, uprkos činjenici da je u relativno kratkom vremenskom roku lansirano više od 40 nacionalnih planova za podsticaj privredi do sada nije bilo vidljivih rezultata (napretka) i to iz nekoliko razloga.

Pre svega, uprkos brojnim finansijskim injekcijama i merama podrške bankarskom sistemu nije došlo do oživljavanja kreditnih aktivnosti banaka. Istovremeno, fiskalne stimultivne mere bile su na mnogo nižem nivou i nisu dovoljno usmerene na očuvanje zaposlenosti i socijalnu zaštitu. Brojna ulaganja u infrastrukturu nisu dovoljno ojačala kapacitete preduzeća i povećanje zaposlenosti, a usled nedostatka međunarodne koordinacije čak i one države u kojima stimulansi postoje oklevaju da ožive trgovinu sa drugim državama kako bi izbegle prelivanje svojih fiskalnih podsticaja van svojih granica. Sve to praćeno je narastajućim nacionalnim protekcionizmom usled pada kreditne sposobnosti, što je posebno opasno po privrede malih i nerazvijenh država koje veoma zavise od svetskih tržišta. One bi onda mogle da pribegnu devalvacijama nacionalnih valuta i obaranju cene rada i radne snage, što bi dodatno uzdrmalo tražnju i bilo bi upravo suprotno ideji dostojanstvenog rada koja se nalazi u osnovi delovanja Međunarodne organizacije rada. Konačno, u uslovima krize nedovoljno se razmišlja o aktivnostima i merama za period koji će uslediti posle završetka krize, u kojem bi održiva mala i srednja preduzeća trebalo da postanu motor razvoja nacionalnih privreda. Upravo taj segment privrede u velikom broju slučajeva nema osnovno socijalno osiguranje, a iznesena je i procena ILO da širom sveta između 40 i 50 procenata ljudi nije u stanju da zaradi dovoljno novca da podigne svoje porodice iznad linije siromaštva od 2$ dnevno.

Gde je onda izlaz iz ovakve spirale ekonomskog opadanja kojoj se ne vidi kraj? Prema zaključcima 8. Evropskog regionalnog sastanka ILO neophodan je splet mera koje zajednički moraju da podrže brojne nacionalne vlade i međunarodne institucije, a prva i osnovna je značajno bolja koordinacija sektorskih politika i mera čiji je cilj zaustavljanje pomenute spirale koja vodi ka dnu. U cilju ostvarivanja suštinske koordinacije neophodan je otvoreni socijalni dijalog koji bi i vlade i sindikate i poslodavačke organizacije obavezao da zajedno rade na preraspodeli kupovne moći tako da ona podstakne tražnju i pokrene ciklus rasta proizvodnje pre svega održivih malih i srednjih preduzeća. Istovremeno, zaključak je da se mora uložiti ozbiljan napor da se spreči narastajući protekcionizam i da se održi otvorena trgovina, a da se istovremeno spreči mogućnost narastajuće diskriminacije prema imigrantima i etničkim manjinama pod izgovorom krize što bi moglo da dovede do ozbiljnih političkih posledica i produbljavanja krize.

Šansa u „zelenim poslovima“
Preporuke upućene sa sastanka zahtevaju od nacionalnih vlada da pored pobrojanih mera omoguće adekvatno finansiranje održivih (malih) preduzeća, da rade na očuvanju fundamentalnih principa i prava na radu i na održanju primene međunarodnih radnih standarda. Suštinska preporuka odnosi se na očuvanje zaposlenosti i investiranje u obuku i dokvalifikaciju radnika uz podršku države kako bi se sprečila otpuštanja i prelazak radnika sa tržišta radne snage u redove siromašne i nekvalifikovne populacije, uz produženje i proširenje prava na nadoknadu usled nezaposlenosti. Vlade se pozivaju i da maksimalno iskoriste institucije socijalnog dijalog za razmenu informacija i određivanje mera koje treba preduzeti kroz sektorske politike.

Konačno, preporuka koja bi zaista mogla da vodi ka izlasku iz krize odnosi se na podsticaj investicijama u oblasti koje mogu da generišu tzv. „zelene poslove“, tačnije u privredu zasnovanu na znanju i tehnologijama koje omogućavaju upotrebu velike količine resursa koji se trenutno tretiraju kao otpad (ili se jednostavno ne koriste), a istovremeno donese značajne uštede energije i mogu da obezbede više desetina hiljada radnih mesta, pogotovo u državama u razvoju. Procenjuje se da bi samo „zeleni poslovi“ u građevinarstvu mogli da prepolove potrošnju energije u zgradama (na koje inače otpada 35 do 40% svetske potrošnje energije) kroz radove na proizvodnji i ugradnji modernih izolacionih materijala, efikasnijih sistema za grejanje i hlađenje i osvetljenje energetski efikasnim sijalicama. Pored toga poseban podsticaj kroz tzv. Fiskalnu reformu za životnu sredinu (Environmental Fiscal Reform, EFR) treba obezbediti za stvaranje i uvođenje u sistem obnovljivih izvora energije i postrojenja za reciklažu, koji kao veoma radno intenzivna grana (posebno u sferi nisko-kvalifikovanih radnih mesta) mogu da obezbede veliki broj radnih mesta i to u relativno kratkom roku.

Imajući u vidu razvojne potencijale i količinu neiskorišćenih resursa koji trenutno zagađuju vodotokove i zemljišta širom Srbije, uz istovremeno slanje velikog dela našeg društvenog proizvoda bukvalno u vazduh (kroz lošu energetsku efikasnost i zaostalost pogona) krajnje je vreme da proverimo da li se veće mere uštede mogu ostvariti doslednom primenom nove regulative koja bi vodila u pravcu EFR i stvaranja desetina hiljada kvalitetnih radnih mesta, ili nam predstoji novo neselektivno fiskalno opterećenje privrede i građana koje bi i zdrava preduzeća moglo da dovede u tešku situaciju zbog pada tražnje i daljeg slabljenja konkurentnosti u periodu koji sledi, kada nestane globalna pretnja ekonomsko-socijalne krize.

Jovan Protić
nacionalni koordinator Međunarodne organizacije rada za Srbiju

broj 54, april 2009.

Predstavnici deset stranih banaka obavezali su se krajem marta u Beču da u ovoj i narednoj godini njihovi krediti srpskim kompanijama i bankama neće biti manji nego što su bili 31. decembra 2008. godine. Privatnim preduzećima i bankama u Srbiji ove godine na naplatu dospeva 4,5 milijardi evra ranije odobrenih prekograničnih (cross border) kredita, od čega u prva dva meseca skoro milijardu evra. Uplaćeno je samo 11 miliona. Ukupan dug privatnih preduzeća i kompanija dostigao je cifru od 15,4 milijarde evra.

Sporazum sa bankama je postignut pod pokroviteljstvom MMF-a. Da su strane banke krenule u naplatu dospelih kredita, Srbiji bi za održavanje spoljne likvidnosti od MMF-a bilo potrebno više od dogovorene tri milijarde evra. Docent dr Marko Malović, profesor međunarodnih finansija na beogradskoj Bankarskoj akademiji Union univerziteta kaže da je to svakako dobra, ali i očekivana vest. „Dakle, nije nešto što je dramatično pozitivno za ovu zemlju. Naravno, moglo se desiti da banke krenu u naplatu svojih potraživanja u meri u kojoj su devizne rezerve ili štednja korporacija i banaka dovoljne da se te pristižuće tranše kredita vrate. Mi bismo, ne kao država već kao nacija u celini, ostali bez dodatnog iznosa deviznih rezervi koje bismo mogli eventualno investiciono ili na neki bolji način da iskoristimo. I u tom smislu je to dobra vest. Međutim, i korporacije i banke i država kada imaju problem s likvidnošću ili kada je teška privredna situacija, pribegavaju ponovnom otpočinjanju pregovora sa međunarodnim poveriocima. Retko se dešava da u situaciji velike krize sa likvidnošću poslednje devizne rezerve ispratite na vraćanje spoljnih dugova međunarodnim kreditorima, a da posle ne znate šta ćete dalje da radite sa sopstvenim narodom i privredom“, kaže Malović.

Banke koje su u protekla tri meseca naplatile deo dospelih kredita, moraće taj novac ponovo da plasiraju ovde. Privrednici koji su se nadali da će im rokovi otplate starih kredita biti duži, a rate manje, ne mogu da odahnu. Dogovoreno je da neće biti smanjena ukupna suma odobrenih kredita, ali to ne znači da će automatski svim korisnicima oni biti reprogramirani. Banke će o reprogramu odlučivati od slučaja do slučaja i ne moraju da produže rokove otplate svim klijentima. Bankari kažu da neće biti problema sa dobrim klijentima koji ne kasne sa plaćanjem rata duže od mesec dana. U suprotnom, banka takve plasmane mora da svrsta u rizičniju kategoriju. I shodno tome, mora da rezerviše deo kapitala za pokriće potencijalnih gubitaka.

Da li to znači da će banke postati još pažljivije u plasiranju kredita? „Da, nažalost. Kažem nažalost zato što u regionu centralne i istočne Evrope i nije bilo nekakvih dramatično hazardnih investiranja. Čak ni na nivou centrala stranih banaka koje su ovde prisutne tako da smo opet, na neki način, nevine žrtve“, kaže Malović. Prema njegovim rečima, u Srbiji posluju strane banke čije su centrale promovisale veoma restriktivnu politiku kreditiranja zato što se boje šta će biti dalje na globalnom planu, da li će neki drugi njihovi poverioci zapasti u problem sa vraćanjem dugova i da li će se u njihovim bilansima pojaviti nekakav skriveni gubitak. „Zbog toga se sada ovdašnjim filijalama praktično ne prebacuju novi neto kreditni impulsi iz inostranstva i to onda dovodi u dodatno teži položaj našu privredu koja vapi za obrtnim kapitalom. Država je u iznosu od 79 miliona evra napravila dogovor sa ovdašnjim bankama da uz subvencioniranje kamatnih stopa nekako pripomognu privredi. Ali to je vema mali obim pomoći čak i za privredu našeg obima. Kada su investicioni krediti u pitanju, sve je potpuno stalo. Imamo nekih 15 miliona evra kreditnih zahteva za incesticione, razvojne kredite, od kojih nijedan do sada nije odobren. Dakle, banke su prosto u gardu i trebalo bi ga od strane države na izvestan način spustiti, ako je to moguće“, kaže Malović.

Gordana Milojković
broj 54, april 2009.

Kako rešiti gorući problem nelikvidnosti preduzeća u Srbiji? Jedan od odgovora koji je ponudilo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja je multilateralna kompenzacija u tri kruga. Nažalost, iako je obećano da će početkom aprila taj predlog prerasti u konkretan plan akcije, ni danas se ne zna više o tome kako država namerava da organizuje i sprovede taj proces. Inicijativa ministra Mlađana Dinkića podelila je i stručnu javnost – dok neki upozoravaju da sistem multilateralne kompenzacije nije dao rezultata ni za života SFR Jugoslavije, naš sagovornik, profesor na Megatrend Univerzitetu i saradnik Ekonomskog instituta Vladimir Vučković ocenjuje da je to predlog koji, pažljivo i u skladu sa interesima svih strana, vredi sprovesti u delo.

B&F: Predlog ministarstva ekonomije počiva na tome da bi se multilateralna kompenzacija izvodila u prvom krugu između države i državnih preduzeća, u drugom između državnih i privatnih kompanija dok bi treći krug predstavljala kompenzacija između privatnih firmi. Da li je to, u suštini, dobra ideja?

Vladimir Vučković: Nemam zamerki na samu ideju multilateralne kompenzacije. Došlo je vreme za radikalne mere, pa verujem da samo salonski ekonomisti i sušti teoretičari mogu a priori da se protive. Podržavam hrabre mere zato što se mora imati na umu kontekst, situacija u kojoj se našao ceo svet pa i Srbija. Nešto što bi se u drugim okolnostima smatralo pogrešnim – državna intervencija u privredi, planovi reprograma duga, pa i predlozi poput multilateralne kompenzacije kao delimičnog rešenja problema nelikvidnosti velikog broja preduzeća, postaje normalno zato što je došlo nenormalno vreme, globalna ekonomska kriza. U drugim okolnostima prvi bih rekao – ko je nesolventan, neka ide u stečaj, ali…

B&F: Kako bi onda bilo najbolje sprovesti u praksi nešto što mnoge asocira na manir poslovanja od pre najmanje dve decenije?

V. Vučković: Prvo treba napraviti inventar potraživanja, gde bi se jasno videlo ko, kome i koliko duguje. Najbolje bi bilo formirati klirinški centar pri nekom od ministarstava, ekonomije ili finansija, kako bi se na jednom mestu videla sva potraživanja. Ne treba zaboraviti da se dužnici i te kako razlikuju među sobom. Neki od njih su ’’stari dužnici’’- takvi svoje obaveze ne ispunjavaju odavno, i njihova nelikvidnost nije nastupila kao posledica ekonomske krize. Na drugom kraju su oni koji su se našli u toj situaciji zbog nesrećnih okolnosti. Ne bi bilo dobro da se prema svima isto postupi, zato što oni nisu iz istih razloga završili sa dugom oko vrata. Da li sada država treba svima jednako da pomogne? Naravno da ne. Mora se pažljivo birati kome se priskače u pomoć.

B&F: Na prvi pogled izgleda da je najjednostavnije organizovati kompenzacije na liniji privatno-privatno preduzeće?

V. Vučković: Država u tom slučaju treba da ohrabri preduzeća problematične likvidnosti da potraživanja međusobno reše dogovorom. U svakom slučaju, privatna preduzeća to i danas uveliko rade bez nekih posebnih instrukcija države, a postoje i firme koje nude usluge posredovanja u kompenzacijama. Na liniji privatnik-privatnik najbolje bi bilo da država obezbedi infrastrukturu koja bi pomogla kompenzaciju, odnosno da ponudi mesto susreta i informacioni sistem, a konačna odluka i uspešnost kompenzacije u tom slučaju zavisi od vlasnika i menadžera kompanija. Država, sa druge strane, problem solventnosti preduzeća na sledećem nivou može da rešava povećanjem obima kredita za likvidnost iz takozvanog Paketa pomoći. Očigledno je da postoji daleko veća zainteresovanost preduzeća za te kreditne linije, dok retko koje traži kredite za investicije. U isto vreme, razlika u potražnji među kreditnim linijama upravo govori o tome koliko je ozbiljan problem kratkoročne likvidnosti.

B&F: Već u drugom krugu, gde bi se kompenzacije obavljale između državnih i privatnih preduzeća, dolazimo do problema ’jačine’ prvih u odnosu na druga.

V. Vučković: Tužna strana odgovora na to pitanje je da smo svi u situaciji da razmišljamo o potencijalnom rešenju problema koji je posledica dugogodišnjih tvrdoglavih propusta. U slučaju da je državno preduzeće dužnik, pitam se, za početak, da li je u republičkom budžetu predviđen novac za vraćanje tog duga. Nije teško zaključiti da najverovatnije ne postoji takva stavka u republičkoj kasi. Bilo bi dobro da se upravo o ovoj situaciji vodi računa prilikom rebalansa budžeta, ali i to je malo verovatno. Obrnut primer, kada privatnik duguje državnoj firmi, takođe zahteva odgovor na niz pitanja: kada je dug nastao, koliki je, da li je neizmiren iz navike ili zato što tom privatniku neko drugi u lancu duguje. Nadam se da će konačni predlog države biti jedan sofisticiran sistem za kompenzacije, koji će dopuštati da nabrojane nijanse dođu do izražaja i da će raditi u korist obe strane. Ne treba bežati ni od toga da jedna od strana ode u stečaj. Ne mogu sva ta potraživanja odjednom da nestanu, a oprost duga svima koji ne mogu da plate bio bi strašan šamar onima koji redovno izmiruju svoje obaveze. Ne bi me, inače, iznenadilo da preduzeća koja su poznata kao ’veliki dužnici’ jednostavno ignorišu poziv države da učestvuju u npr. u sistemu kompenzacije, uzdajući se u istoriju praštanja neuspešnima.

B&F: Čini se, međutim, da je ekonomska kriza idealan paravan za one koji i inače misle da imaju pravo na različite ustupke kada dođe do ispunjavanja obaveza

V. Vučković: To je, u suštini, pitanje da li ima političke volje da se konačno razreši problem odgovornosti. Do sada su različita opravdanja izmišljana kako bi status quo opstao. Setimo se da je krajem prošle godine ponuđen otpis kamata kompanijama koje nisu uplaćivale doprinose ukoliko izmire ili reprogramiraju glavni dug. Poslata je jedna, po privredni sistem destruktivna, poruka koja je pritom krajnje uvredljiva za one koji su doprinose redovno uplaćivali. Država je odlučila da neodgovornima oprosti dug, a uz redovna opravdanja za ’loše đake’ da ’nije pravi trenutak’ , da ’ne treba pitanja njihovih obaveza potezati baš sada’ došlo se do toga da čitava privreda zaluta u šumu iz koje kao da nema izlaza. Srbija se, u tom smislu, nije pomerila sa mrtve tačke još od 2000-te godine. Ovde su uvek odgovorni izdržavali neodgovorne, ozbiljni neozbiljne, a uspešni neuspešne. U isto vreme, država redovno gazi svoju reč i ne poštuje sopstvena pravila. Danas, međutim, veličina krize zahteva da se, pre svih, država dovede u red.

B&F: Što nas dovodi do situacije kada jedni drugima duguju država i državna preduzeća. Ima li izlaza iz tog kola?

V. Vučković: Srećom, u takvoj situaciji čini mi se da je najjednostavnije izvršiti prebijanje dugova. U slučaju da neka potraživanja ostanu, treba preći na analizu situacije, kao u slučaju državno – privatno preduzeće. Na ovom nivou treba po svaku cenu izbeći ono što se dešavalo osamdesetih i devedesetih godina, kada se nije znalo koja je čija obaveza a na svakih godinu –dve radile su se multilateralne kompenzacije kada su potraživanja brisana iz poslovnih knjiga, ali to nije dovodilo do dotoka svežeg novca u sistem. Utoliko je tužnije to što se dan danas, u 21-om veku suočavamo sa nečim što nikada nije smelo da se dogodi-nelikvidnosšću na sve strane. Logično je zapitati se da li se uopšte primenjuje Zakon o stečaju ili da li su otišla u vetar sva ona istraživanja i upozorenja da je naplata potraživanja rak rana srpske privrede, beskrajan proces koga prate potpuno neodgovarajuće procedure? Da se vratim na pitanje opravdanosti uvođenja te ’nove ideje o multilateralnoj kompenzaciji’. Možda se ispostavi da to nije najsrećnije rešenje, ali u ovom trenutku alternativa je da se ne uradi ništa. Zato smatram da je jedna hrabra mera, koja bi mogla makar delimično da iščisti situaciju domaćoj privredi bolja nego sedenje skrštenih ruku. Odlučne mere davale su rezultate ma kako kontraverzne bile, a najbolji primer za to je reforma bankarskog sistema i zatvaranje četiri velike državne banke. Ono što je usledilo je ulazak novih, zdravih poslovnih banaka na domaće tržište i rast zaposlenosti u tom sektoru, dok je sredinom devedesetih oprost duga državnim bankama bez suštinske promene u načinu poslovanja doveo do toga da se one ubrzo nađu u istom problemu iz koga su naizgled izašle.

Zamislimo na trenutak da smo odjednom svi na nuli – niko nikom ne duguje. Bez promene odnosa prema obavezama, od sutra bi neko dugovao na primer, EPS-u, EPS bi imao manjak koji bi morao da pokriva republički budžet koji bi tako imao rashod koji bi morao da pokrije raspisivanjem viših poreza….to je krug iz koga se izlazi onda shvatimo da mora da se menja mentalitet.

Milica Milovanović
broj 54, april 2009.

Jedan od najvećih izazova ove godine je, i to ne samo u Srbiji, održavanje likvidnosti privrede. Prema podacima Narodne banke Srbije, krajem februara oko 57.000 privrednih subjekata imalo je blokiran račun sa ukupnim dugovanjem od oko 215 milijardi dinara. Broj zaposlenih u tim preduzećima je oko 152.000.

Procenjuje se da je zbog neizmirenih obaveza u blokadi svaka treća firma u Srbiji. Zbog pokušaja prinudne naplate, u proseku, svakog meseca se blokira oko 1.000 računa. O uzrocima začaranog kruga međusobnih potraživanja i kako iz njega izaći, za BIF govore Žarko Milisavljević, predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća i preduzetnika i Dragan Marjanović, generalni sekretar Konfederacije slobodnih sindikata Srbije.

Asocijacija malih i srednjih preduzeća i preduzetnika uputila je predlog Vladi da se utvrdi struktura dugovanja zbog kojih su računi ovih firmi u blokadi. Prema njihovoj oceni, tek kada se utvrde uzroci nesolventnosti, moglo bi da se organizuje međusobno prebijanje dugova koje predlaže Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj. Oni traže i zakazivanje skupštinske sednice posvećene privredi.

Ž. Milisavljević: Ne možemo ići u ozbiljnije kreiranje privredne i finansijske politike dok ne utvrdimo uzroke koji su doveli do ovako lošeg stanja i to nije pitanje koje ima veze sa svetskom ekonomskom krizom. Pogrešna finansijska i monetarna politika uvela je zaduživanjem, u inostranstvu i na domaćem tržištu, jedan broj preduzeća u nelikvidnost koja povlače za sobom druga. Treba da odgovorimo i na pitanje šta je dovelo do gubitka srpske industrije. Mi smatramo da je osnovni uzrok pogrešan model privatizacije. Preduzeća su prodavana po sistemu ko da više, uz netransparentne predprivatizacione i posleprivatizacione radnje u Agenciji za privatizaciju. Izostala je javna kontrola privatizacije, a posledice su da je svaki četvrti kupoprodajni ugovor raskinut, novi vlasnici su preko osamdeset odsto cene isplatili iz zaliha materijala ili robe tih preduzeća, a radnici su ostali bez posla. Prodajom nekretnina je praktično iscrpljen kapital preduzeća. Cenu pogrešne politike plaćaće srednji stalež i mala i srednja preduzeća, iako osamdeset odsto našeg sektora uopšte nije zaduženo.

BiF: Kako i u kojim uslovima sada posluje ovaj sektor?

Ž. Milisavljević: Mi smo definisali obim poslovanja i tehnološki sistem rada, ali je problem neuređeno tržište. Siva ekonomija dodatno opterećuje sve koji legalno rade. Topimo sopstvene rezerve i zalihe i radimo u uslovima potpune neizvesnosti. Strahujemo od improvizacija i odsustva jasnih mera Vlade za ublažavanje posledica globalne ekonomske krize. Niti ima jedinstva oko tih mera, niti su sveobuhvatne, niti je njihov teret ravnomerno raspoređen. Nije nam jasno šta Vlada i njeni ministri hoće. Neki bi čas da budu ministri, a čas menadžeri. Potreban nam je i pošten odnos finansijskog sektora prema privredi. Plaćamo kamate koje nigde nisu ovako zulumćarske. Finansiramo i uvoz tuđe robe i kapitala i onda stalno imamo strah od promene kursa. Vlada kao da ne vidi dobar deo privrede koji još uvek radi i puni budžet i sa strahom očekuje njihove dalje mere.

BiF: Kroz vladin program mera za ublažavanje efekata svetske ekonomske krize do sada je plasirano 87 miliona evra kredita. Preduzećima je odobreno 954 kredita za likvidnost vrednih 79 miliona evra, a ostatak građanima za kupovinu automobila i druge robe. Kako ocenjujete efekte ovih vladinih mera?

Ž. Milisavljević: Ne može se zdravom logikom objasniti da Vlada daje pare da bi se narod još više zadužio. Premijer izjavi da niko neće ostati gladan, a onda se donesu mere kojima se stanovništvo dugoročno zadužuje prodajom, odnosno preprodajom, robe koja nije domaća. Od priče o ulaganjima FIAT-a, stiglo se do preprodaje njihovih automobila. Šta znači stimulisanje prodaje podnih obloga, kada je to samo 0,01 odsto srpske privrede. Koju proizvodnju mi održavamo i da li je to sve što Vlada može da ponudi za ublažavanje negativnih efekta krize? Tražili smo da se država odrekne 20 odsto poreza i doprinosa a poslodavci su se obavezali da taj iznos pretoče u zarade zaposlenima da bi se podigao njihov standard i kupovna moć. U Vladi nisu imali sluha za našu inicijativu. Socijalni paktovi se potpisuju sa poslodavcima i sindikatima koji su izgubili reprezentativnost. Naša Asocijacija ima 141.000 poslodavaca koji zapošljavaju ukupno, sa sektorom preduzetništva, 950.000 radnika. Ne želimo više da učestvujemo u dogovorima koji nemaju smisla i dovode do destrukcije privrede.

BiF: Asocijacija najavljuje potpisivanje Memoranduma o socijalnom razumevanju sa Konfederacijom slobodnih sindikata Srbije (centrala sindikata zaposlenih u javnom sektoru). Koji je vaš zajednički interes?

D. Marjanović: Naši stavovi su slični po pitanju ekonomske poltike koja se ovde vodi. Privatizacija i restrukturiranje javnog sektora su sprovodeni na način koji nije dao odgovarajuće efekte. Umesto da se poveća, broj radnih mesta se smanjuje i pogoršavaju se uslovi rada zaposlenih. Zaposleni iz javnog sektora su prešli u privatni gde nema kolektivnih ugovora i ne mogu da ostvare svoja prava. Naš interes je da sarađujemo sa poslodavcima. Prema sporazumu sa MMF-om traži se smanjenje potrošnje, na prvom mestu u javnom sektoru gde zaposleni treba da podnesu veći deo tereta krize.

BiF: Ali, zato su godinama zaposleni u javnim preduzećima bili zaštićeniji od radnika u privatnom sektoru i više zarađivali.

D. Marjanović: Prošlo je to vreme. Sve vlade od 2000. godine su se trudile da smanjuju zarade u javnom sektoru. Plate menadžera su druga priča. Oni dolaze po političkoj liniji i njihove plate su plod uticaja politike. Naši sindikati uzalud godinama zahtevaju da poslovanje javnih preduzeća bude transparentno. Primera radi, sindikat radnika EPS-a, već godinama traži da se stavi pod kontrolu trošenje poslovnih sredstava. U velikim državnim preduzećima je do 1990. godine funkcionisao informacioni sistem za praćenje troškova (pogonsko knjigovodstvo) i tačno se znalo gde se sredstva troše. Ukinula ga je tadašnja vlast, a nova vlast posle 2000. godine nije tu ništa promenila. Očigledno, političkom vrhu odgovara da može nekontrolisano, ili kontrolisano, ali bez posledica, da izvlači novac iz javnih preduzeća.

BiF: Država, kao većinski vlasnik javnih preduzeća, duguje privatnim firmama oko 600 miliona evra. Menadžeri kažu da bi izlazak iz šeme poslovanja sa javnim preduzećima, koja imaju monopol u brojnim oblastima, za mnoge značio ključ u bravu.

Ž. Milisavljević: Početna nelikvidnost je i nastala upravo iz poslovanja privatnih firmi sa javnim preduzećima, Ministarstvom za Nacionalni investicioni plan i velikim trgovačkim lancima. Oni guše proizvođače koji su godinama dizali njihove imperije. Proizvođači su uzimali kredite da bi ušli u te poslove, trgovinski lanci su produžavali rokove plaćanja preko svake razumne mere i oni su iz sopstvenog kapitala ili skupih kredita, morali da isplaćuju kooperante i zarade zaposlenih. Većina je prestala da radi ili poslala radnike na odmor. Niko nije kontrolisao da li su stimulativne mere za održavanje likvidnosti dobavljača otišle po hronološkim obavezama koje su veliki trgovački lanci imali prema njima. Dozvolili smo da ogroman broj dobavljača, bukvalno, zavisi od volje malog broja velikih trgovaca.

D. Marjanović: Suština priče oko restrukturiranja velikih sistema je bila da razvijen privatni sektor preuzme viškove radne snage. Kako privatne firme da zaposle nove radnike kada su u blokadi i na ivici propasti? Nema ni pravih podsticaja za pokretanje malog privatnog biznisa. Osim nekih kreditnih olakšica, ne vidim neke druge stimulativne mere. Poslednjih godinu dana više je preduzeća zatvoreno nego što je formirano novih. Da li je to dovoljan pokazatelj Vladi da vodi pogrešnu politiku prema ovom sektoru?

Ž.Milisavljević: Ima tu još nešto. Srbija je premrežena korupcijom, sivom ekonomijom i crnim tržištem. Ideja da nešto legalno proizvodite je propala u startu jer se time već bave ljudi u sivoj zoni, bez obaveza prema bilo kome. Imamo potpuno nesređeno tržište u kome možete samo da se bavite sitnom poljoprivrednom proizvodnjom. Nismo iskoristili nijedan kapacitet industrije koju smo uništili, a još uvek po tim fabrikama postoje neke mašine i materijal. Izgubili smo generacije odličnih majstora i proizvodnih radnika. Mi smo uništili sektor zanatstva koji je legalno radio i mogao da zauzme značajnije mesto da smo privatizaciju vodili na odgovorniji način.

D. Marjanović: Pored toga, vlade su stalno menjale strategiju razvoja pojedinih sektora. Ne možete da poslujete ako nemate jasnu strategiju za naredni period. Šta se nudi zaposlenima ovim merama za ublažavanje globalne krize? Ide se samo na zaštitu krupnog kapitala i političke oligarhije na vlasti koja je s njim u sprezi. Manje se vodi računa o sektoru privrede koji treba da preuzme deo nezaposlenih radnika. Kreditiranjem stanovništva ne povećava se kupovna moć jer su ljudi prezaduženi preko kreditnih kartica ili potrošačkih kredita.

Gordana Milojković
broj 54, april 2009.