Tekstovi

Za i protiv SSP-a za „Biznis i finansije“ govore:

• Ernst Bode, generalni direktor Messer Tehnogasa i regionalni direktor za jugoistočnu Evropu
• Dragoljub Vukadinović, Metalac
• Milan Knežević, potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Srbije
• David Banjai, direktor Bol pekidžing Evropa
• prof. dr Danijel Cvjetićanin, profesor Univerziteta Alfa

Ernst Bode, generalni direktor Messer Tehnogasa i regionalni direktor za jugoistočnu Evropu
Veće šanse za izvoznike

Istina je da izvoznici imaju veće šanse za plasman svoje robe na tržište EU primenom prelaznog trgovinskog sporazuma, ali se bojim posledica po srpsku ekonomiju u uslovima kada ona treba da se takmiči sa efikasnom, visoko mehanizovanom i visoko automatizovanom industrijom Zapadne Evrope. Svakako će najviše koristi od sporazuma imati sektori koji proizvode fungibilnu i jeftinu robu za izvoz.

U ovom trenutku ne vidim da će Sporazum doneti neke merljive koristi. Eventualne pozitivne efekte kompenzovaće negativni efekti. Država je trebalo ranije da pomogne srpskoj ekonomiji da postane efikasnija, ali može i sada da počne to da čini. Država bi trebalo da pomogne razvoj i održivu i strukturalnu konkurentnost srpske industrije koja se suočava, i u budućnosti će se još više suočavati sa spremnim i sposobnim konkurentima iz Zapadne Evrope. Treba identifikovati sektore u kojima Srbija ima potencijal da bude konkurentna u odnosu na iste sektore u drugim zemljama, i da planiranjem, dobrom organizacijom i strukturom dovede te sektore na nivo kako bi bili konkurentni na svetskom nivou. Takođe, država bi pomogla stimulisanjem izvoza uvođenjem poreskih olakšica za izvoznike, nižim cenama komunalnih usluga, struje i gasa, i do određene granice kontrolisanom devalvacijom dinara.

Primena prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU, u uslovima globalne ekonomske krize, ipak neće imati uticaja na naše poslovne planove za ovu godinu.

Dragoljub Vukadinović, Metalac
Olakšana komunikacija

Primena sporazuma inicira dva osnovna pitanja: Koje su koristi za Srbiju i koje su štete za Srbiju i ekonomiju?.

Moj odgovor na prvo pitanje je pozitivan, jer, ako iskreno želimo u Evropsku uniju, onda nas ovi, i još mnogo rigorozniji standardi očekuju i toga moramo biti svesni i za to se spremati. Ovim potezom šaljemo i dobar signal EU da nismo samo na rečima za pridruženje već i u stvarnosti. Postavlja se pitanje šta bi bilo da smo primljeni u EU septembru 2008, morali bismo otpočeti sa primenom sporazuma pre šest meseci.

Negativni efekti primene Sporazuma su dvostrani. Prvo, država ostaje bez prihoda od carine, što je problem s obzirom na globalnu krizu. Jedan deo proizvodnje, naročito poljoprivredne, biće suočen sa žestokom konkurencijom bescarinskog uvoza robe. Poseban je problem što zemlje EU većinu tih proizvoda subvecncionišu, a mi ne, pa je konkurentnosti naših proizvoda slaba.

U svakom slučaju, otvara se dvostrana olakšana komunikacija a potrošači će biti dobitnici u svakom slučaju.

U sektoru metaloprerađivačke industrije u Srbiji mali broj gotovih proizvoda je konkurentan i spreman da izdrži utakmicu na tržištu EU. „Metalac“ i inače plasira preko polovine gotove robe (posuđe, sudopere, bojleri) na Evropskom tržištu i za tu utakmicu se pripremamo već dugo. Naši proizvodi su

konkurentni, a kod posuđa već imamo i prepoznatljiv brend. U svakom slučaju, izvoznu privredu treba podsticati kroz kredite, preko vladine organizacije AOFI i poreskim olakšicama. Privredi su potrebni stabilni uslovi privređivanja, a najvažniji su stabilan kurs i inflacija manja od 5%. U tim uslovima moguće je dugoročno planirati nastup i osvajanje tržišta, modernizaciju, investicije, radnu snagu – organizaciju i produktivnost. Ukoliko bi ove procese efikasno pratila i državna uprava dobrom zakonskom regulativom, smanjenjem sive ekonomije i korupcije, manjim opterećenjem na plate, mislim da bismo se vrlo brzo približili dvocifrenom rastu ekonomije.

Najjače negativne efekte trenutno izaziva svetska ekonomska kriza.  Primera radi, u februaru i martu nivo izvoznih naloga, ali i plasman na domaćem tržištu, manji su između 25 i 30% u odnosu na prethodnu godinu. Mi smo se u našoj firmi dogovorili da teret krize solidarno podelimo, bez otpuštanja radnika. Posledica tog dogovora je da nijedan petak u martu i aprilu neće biti radan za sve zaposlene. Međutim, mere koje smo preduzeli u iznalaženju novih tržišta, optimizaciji zaliha gotove robe i materijala, smanjenju troškova na minimalni nivo, i pravovremenoj naplati, daju nam osnov za optimizam. Ne treba zaboraviti da mi krizu osećamo, bar što se tiče izvoza, od avgusta 2008. godine, a ipak smo tu godinu završili sa preko 350 miliona dinara dobiti na nivou Holdinga.

Milan Knežević, potpredsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Srbije
Različiti interesi

Primenjivati jednostrano Privremeni trgovinski sporazum je isto kao kad bi tražio od prosjaka prilog da završiš vilu. Evropskoj uniji se žuri, stalo im je da prodaju svoju robu i nemaju vremena da čekaju hapšenje Ratka Mladića. Elementarna logika nalaže da se upitamo šta će biti ako ga nikad ne uhvatimo? Znači li to da ćemo narednih deset godina jednostrano da primenjujemo ovaj sporazum? Znači li to da ćemo sporazum primenjivati dok god ne potopimo i poslednju firmu u Srbiji? Znači li to da praktično samo evropski interesi ovde odražavaju prave interese a naši interesi ne postoje?

Lišavati se usred svetske ekonomske krize 200 miliona evra prihoda od carina je besmisleno. Januarske analize su pokazale da je 22 odsto manji priliv sredstava u budžetu. U Srbiji je 60.000 firmi u blokadi, sa tendencijom da još 20.000 doživi istu sudbinu. Nas nije ubilo samo slobodno tržište nego i siva ekonomija i monopoli koje su ostvarile velike firme. I ako imaš liberalno tržište koje je iznuda Evropske unije, normalno je da očekuješ da tvoja proizvodnja, kao u Argentini i Meksiku, doživi potpuni kolaps. Država je zavodljivo profitirala od uvoza jer odmah naplaćuje PDV- a i carine. I to joj se osladilo, samo joj je problem kako izvozom da plati uvoz. Nedostaje oko 10 milijardi evra koliko je godišnji deficit u platnom bilansu Srbije sa inostranstvom. Strane investicije neće doći u Srbiju, niti ih je bilo. Mi smo privatizacione prihode predstavljali kao investicije. Nemamo šta da prodamo, para nema niotkuda, osim iz novih zaduživanja. Koliko će budućih generacija morati da učestvuje u vraćanju tog beskonačnog zaduživanja? Prekomerni uvoz omogućio je najkraći put do kolapsa srpske privrede.

U Srbiji se problemi moraju rešavati sistematski a ne samo vatrogasnim merama da se gasi ono što gori. Mi nismo uspostavili institucionalno funkcionisanje zemlje ni tržišne parametre, nemamo strategiju razvoja a stalno smo proizvodili anarhiju kako bi mogao da radi ko šta hoće. I posledice su tu. Svi ekonomski parametri su negativni bez ikakve nade da se usmere ka pozitivnom trendu. U takvoj situaciji jednostrano primenjivanje ovog trgovinskog sporazuma je politikantski, udvornički potez Božidara Đelića koji je hteo da odobrovolji Evropsku uniju, verovatno se nadajući da će nam dozvoliti da postanemo pridruženi članovi. Međutim, nema od toga ništa.

David Banjai, direktor Bol pekidžing Evropa
Primenom SSP-a do jeftinije robe iz inostranstva

Pojeftinjenje uvozne robe i postepena priprema srpske privrede za zdravu konkurenciju iz Evropske unije glavne su pozitivne strane jednostrane primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Jednostrana primena Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) dovešće do pojeftinjenja uvozne robe, što će biti jedna od glavnih koristi za potrošače u Srbiji. Doduše, ovaj korak na koji se odlučila vlada ima i neke negativne strane, a to su, pre svega, manji budžetski prihodi u republičkoj kasi.

Dugoročno gledano, jednostrana primena SSP-a je dobar potez, jer će srpska privreda imati dovoljno vremena da se prilagodi zdravoj konkurenciji iz Evropske unije. Manji prihodi u budžetu biće postepeno amortizovani i to kroz povećanje konkurentnosti domaćih proizvoda i veći obim direktnih stranih investicija. Samim tim, doći će i do povećanja obima trgovine. Zahvaljujući jednostranoj primeni Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju zavisni troškovi nabavke repromaterijala su smanjeni usled smanjenja carina, pa je, samim tim, stvoren i prostor za veću konkurentnost naših proizvoda u regionu. Isti recept važi i za sva izvozna preduzeća koja koriste uvozni repromaterijal iz Evropske unije, jer uz manju carinu, ili u potpunosti bez carine, ove firme imaju slične uslove kupovine repromaterijala kao i preduzeća iz EU. Razlika je samo u transportnim troškovima. Srbija već nekoliko godina koristi jednostrane preferencijale prilikom izvoza robe u EU, što znači da je roba poreklom iz Srbije oslobođena plaćanja carina za ulazak na tržište Unije.

Pojednostavljeno gledano, postepeni pad carinskih stopa, koji je predviđen SSP-om, trebalo bi da dovede do pojeftinjenja uvozne robe široke potrošnje, a samim tim i do povećanja potražnje i obima uvoza. Stvari, ipak, treba posmatrati u širom kontekstu, naročito u svetlu trenutne ekonomske krize. Šta će biti od presudnog značaja – da li smanjenje cena usled nižih carina, ili pad potražnje usled krize i nestabilnosti domaće valute, ostaje da se vidi. Bescarinska trgovina u regionu prisutna je još od potpisivanja CEFTA sporazuma, a poljoprivredni proizvodi, za koje mnogi ekonomisti strahuju da će biti ugroženi jednostranom primenom SSP-a, već su zaštićeni. Zbog toga ni SSP neće predstavljati veću pretnju srpskoj privredi.

prof. dr Danijel Cvjetićanin, profesor Univerziteta Alfa
Primena apsurda

Razlozi za jednostranu primenu SSP-a isključivo su političke prirode. Srbija je, na sopstvenu inicijativu, želela da pokaže dobru volju i dozvoli da roba evroatlantskih prijatelja, bez carina, ulazi na naše tržište, kaže za BIF prof. dr Danijel Cvjetićanin, profesor Univerziteta Alfa (bivši Univerzitet „Braća Karić“).

BiF: Zašto?

Danijel Cvjetićanin: Pa samo zato da bi evropskim prijateljima stavila do znanja koliko je našoj Vladi stalo da nastavi proces “integracije”, da ih odobrovolji i da zaboravi interese sopstvene privrede. U Vladi je vladalo detinjasto uverenje da će “Evropa”, zahvaljujući ovakvoj manifestaciji ekonomskog ludila s naše strane, makar za trenutak zaboraviti na Tadićeve obaveze prema haškom tribunalu, koje su davno i detaljno utvrđene. Izgleda da se te obaveze neće moći smatrati ispunjenim sve dok Srbija, pred haškim sudom, ne bude do kraja satanizovana, a kao posledica te satanizacije, njena teritorija raskomadana, a stepen konkurentnosti njene privrede svedena na minimum. I u budućnosti će uvek, između brojnih članica EU, iskrsavati nekakva Holandija, Albanija, Hrvatska, ili Flandrija, koje će, iz ovih ili onih razloga, biti protiv nastavka procesa “evropske integracije” Srbije.

BiF: Da li će to što Srbija primenjuje jednostrano ovaj sporazum ubediti strane investitore da je stabilna zemlja u koju vredi investirati, da će poboljšati kreditni rejting zemlje, kako nas uveravaju pojedini domaći zvaničnici?

D. Cvjetićanin: Vaše pitanje ustvari glasi: da li se ismejavanjem zdravog razuma može poboljšati kreditni rejting zemlje? Odgovor je: ne verujem! Jednostrana primena sporazuma je svojevrstan apsurd. Ili je sporazum nepotreban i nema nikakvo dejstvo, pa je svejedno da li se primenjuje ili ne primenjuje, ili je on grubo nametanje volje jedne strane – drugoj!  Bilo koji sporazum podrazumeva saglasnost volje dve strane, od kojih svaka nešto dobija, a nešto gubi. Kod većine sporazuma, razlika između dobitaka i gubitaka za obe strane je pozitivna. Ako jedna strana od sporazuma ima samo štete – onda se takav sporazum mora nazvati nekim drugim imenom.

BiF: Srbija će smanjivati carine dok ih ne ukine, da li je domaća privreda spremna za tu utakmicu?

D. Cvjetićanin: Inicirajući jednostranu primenu sporazuma, Vlada je lako zaboravila interese domaćih proizvođača, iscrpenih dugotrajnom ekonomskom blokadom, a zatim i bombardovanjem od strane istih tih evroatlantskih prijatelja. Zaboravila je, takođe, elementarna pravila ekonomske teorije, koja sugerišu da se spoljašnje barijere mogu uklanjati u uslovima kada domaća privreda ima izglede na uspeh u međunarodnoj konkurenciji, makar na domaćem tržištu. Najrazvijenije zemlje, sa liberalizovanim tržištima, uklonile su barijere za protok roba, usluga i kapitala tek u prošlom (dvadesetom) veku, a za slobodni protok radne snage – te barijere važe još i danas.

BiF: Otvara se domaće tržište a da li se otvaraju strani fondovi za domaće proizvođače koje koriste njihovi konkurenti?

D. Cvjetićanin: Naravno da ne. Evroatlantski prijatelji pokazuju svoju dobru volju na drugi način. Tu su, pre svega, “povoljni” krediti, koji se ovde plasiraju po skoro zelenaškim kamatama, što će reći po veoma visokoj ceni. Zatim, tu su strane direktne investicije, koje najčešće znače otkup vlasništva nad domaćim privrednim resursima, kao na primer, mobilne telefonije, železare, cementara, naftne industrije, kamenoloma itd. Radi simetrije sa kreditima, ovde su cene obično bagatelne. Ah, da! Ne treba zaboraviti donacije, koje se obično daju za aktivnost nevladinih organizacija i agencija, ili pred izbore, da bi se povećala popularnost stranaka na evroatlantskom putu.

BiF: Kakve su posledice ove odluke po privredu, građane, po zemlju?

D. Cvjetićanin: Najstrašnije je što problem šteta od “jednostrane primene SSP-a” naša vlada nije ni prepoznala, sve dok se nije pojavila “rupa” u budžetskim prihodima, zbog smanjenih carina. Kao da taj “problemčić” nije na vreme uočila ni sama ministarka finansija, koja se sa skupštinske govornice često hvali kako ume dobro da računa. Ja lično joj verujem, pošto je dobro poznajem iz ranijeg perioda, kada se ozbiljno bavila stručnim i naučnim radom, ali sumnjam da mogu da joj poveruju građani koji je danas slušaju kako govori isključivo sa platforme političkog marketinga i partijske, proatlantske, propagande. Problem deficita budžeta je izbio u prvi plan, pa se odmah pristupilo i njegovom rešavanju. Teret jednostrane primene SSP-a brzo je prebačen na poreske obveznike. Pošto su carine smanjene, ili ukinute, za taj iznos povećane su akcize. Možda će, uskoro, biti povećana i stopa PDV-a? Ućarili su, dakle, uvoznici, potrošači strane robe i strane firme koje prodaju na našem tržištu, a dodatni teret je prebačen na domaće proizvođače i potrošače domaće robe. Eto kako naša vlada “stimuliše” domaću proizvodnju.

Pripremili: Pavle Mirković, Gordana Milojković, Marko Miladinović
broj 53, mart 2009.

U proteklih mesec dana od stupanja na snagu Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU nisu vidljivi njegovi efekti, ocenjuju u vojvođanskim malim i srednjim preduzećima koja izvoze u zemlje Evropske unije.

Većina učesnika u našoj mini anketi o efektima Sporazuma smatra da njegova primena neće bitno uticati na dosadašnje poslovanje preduzeća koja su već obezbedila plasman svojih proizvoda na evropsko tržište. Manji broj vlasnika izvoznih firmi, uz očiglednu dozu rezignacije, primenu Sporazuma je saželo u jednoj rečenici: “Od toga će koristi imati samo uvoznički lobiji”. Svi se međutim slažu da je suviše kratak period primene Sporazuma da bi efekti bili vidljivi sa stanovišta malih i srednjih preduzeća.

„Primena Prelaznog sporazuma imaće određene efekte na preduzeća koja već izvoze u zemlje EU. S druge strane, za potencijalne izvoznike Sporazum bi trebalo da bude “mera vaspitne prirode”, odnosno podsticaj da prihvate i uvedu neophodne standarde kako bi uopšte mogli da se pojave na evropskom tržištu“, kaže za Biznis i finansije Ivan Vojnić Tunić, potpredsednik Privredne komore Subotice. On upozorava da će kvalitetni evropski proizvodi sa svojim nižim cenama pogoršati položaj domaćih  nekonkurentnih preduzeća, posebno u nisko akumulativnim delatnostima.

Zato je neophodno da naša mala i srednja preduzeća Sporazum prevashodno shvate kao “vaspitnu meru”, kaže Vojnić Tunić.

Proizvodnja hrane-neiskorišćen resurs i šansa
Među malim preduzećima u Vojvodini koja su prisutna na evropskom tržištu jedan od najboljih primera uspešnog izvoznog koncepta u zemlje EU  je “Suncokret” iz Hajdukova, mesta u blizini Subotice. Preduzeće za proizvodnju zdrave hrane, sa svega 15 zaposlenih, probilo se na evropsko tržište 2004. godine kada je dobilo nemački “BCS” sertifikat. Od tada su postepeno ulazili na tržišta Velike Britanije, Nemačke, Belgije, Kanade, Švedske i Mađarske a nastavljaju osvajanjem francuskog i drugih evropskih tržišta, beležeći stalan rast izvoza koji je dostigao 35 odsto ukupne proizvodnje.

U “Suncokretu “smatraju da je velika izvozna šansa Vojvodine proizvodnja zdrave hrane. Posebno ističu da je organska proizvodnja hrane, za koju postoje dobri uslovi u Vojvodini, među najviše rastućim tržištima u svetu jer u proteklih 20 godina raste po stopi od 20 odsto na godišnjem nivou. „Od dva miliona hektara obradivih površina u Vojvodini, tek  0,1 odsto je pod organskom proizvodnjom“, kaže za Biznis i Finansije Ivan Perčić, vlasnik “Suncokreta”. „Poljoprivreda je osnova za proizvodnju hrane ali i energije iz obnovljivih izvora, resursa koji su kod nas potpuno neiskorišćeni. Proizvodnju zdrave hrane ne treba posmatrati samo kao vrlo traženu robu na zapadnim tržištima koja je oslobođena carina kod uvoza u EU, već i sa aspekta očuvanja zdravlja vlastite populacije i zaštite životne sredine“, kaže Perčić.

U Privrednoj komori Subotice takođe ocenjuju da su poljoprivredni proizvodi ono što vojvođanska mala i srednja preduzeća mogu ponuditi za izvoz u EU.  Pre svega to su proizvodi iz četiri velike grupe  koji se, počev od 2001. godine, inače nalaze na preferencijalnim listama za izvoz u EU:  šećer, vino, goveđe meso i voće i povrće.

Vojnić Tunić ističe da je evropsko tržište posebno zainteresovano za uvoz svežeg voća i povrća i navodi da je naš problem, u okviru preferencijalnih lista, nedostatak dovoljnih količina proizvoda u odnosu na kvote koje smo dobili, što se prvenstveno odnosi na količine šećera i goveđeg mesa.

Sami sebi smo najveći problem
Nedostatak većeg asortimana proizvoda za plasman na EU tržište kao i nekonkurentnost domaćih preduzeća je, po njegovoj oceni, isključivo naš unutrašnji problem. „Nije nama EU problem, mi smo sami sebi najveći problem“, kaže Vojnić Tunić. Iako je izvoz hrane oblast u kojoj bi mala privreda Vojvodine imala šta da ponudi evropskom tržištu, potencijalni izvoznici u ovom času nisu spremni za izlazak na evropsko tržište jer se većina proizvođača prehrambenih proizvoda nalazi na početku procesa usvajanja i primene standarda proizvodnje, kvaliteta i bezbednosti hrane, ključnog uslova za izlazak na to tržište.

Vojnić Tunić izdvaja i ostale prepreke u poslovanju malih i srednjih preduzeća identifikovane u nedavno završenom istraživanju Privredne komore Subotice. – Preduzeća male privrede, kojih u subotičkom regionu ima oko 6700, suočavaju se, kao i ostala u Srbiji, sa nedostatkom sredstava i nedovoljnom državnom potporom. U oblasti poljoprivrede mnogo toga je normativno nerešeno. Nedostaju, na primer, zakoni o zadrugama i klasterima kao i sistem finansiranja, kaže Perčić. On ocenjuje da su najnovije mere Vlade Srbije, sa stanovišta male privrede zakasnele a i pogrešno usmerene imajući u vidu najave nekih ministara koji zagovaraju da se novac koje trgovci duguju proizvođačima dodeli trgovcima. „Subvencije treba usmeriti na primarnu proizvodnju i to na bazi ekonomskih principa a ne trgovačkim kompanijama“, smatra Vojnić Tunić. Mala privreda, pokazuje istraživanje, ima i niz drugih problema koji se ogledaju u: nedostatku informacija i znanja o ulozi tržišta, nedovoljnoj saradnji sa velikom privredom, ograničenom poznavanju tržišta kapitala, niskom nivou znanja o korišćenju novih tehnologija i nepoznavanju standarda EU. Veliki problem male privrede u borbi za opstanak je – siva ekonomija, vrlo raširena pojava, za koju državni kreatori privrednog ambijenta ne nude sistemsko rešenje a ne pokazuju ni nameru da taj problem reše.

Da smo mi sami sebi najveći problem, smatra i vlasnik “Suncokreta” Ivan Perčić. Zašto šansa za proizvodnju zdrave hrane u Vojvodini i Srbiji nije iskorišćena a ni prepoznata, što su uradile čak i neke afričke zemlje, Perčić nema dilema navodeći glavne prepreke “One su unutrašnje, odnosno, sistem i politika su naše ključne prepreke”, kaže Perčić i precizira:  “Država nema program, strategije razvoja i jasne ciljeve, korupcija je raširena u državnim službama i institucijama, birokratija se bavi sobom a ne životom, politička elita se bavi nekakvim nacionalnim ponosom i zločincima-herojima a ne privredom i ljudima koji rade. Imamo vrlo skupu ali neefikasnu državu”. Dok se sistem korenito ne promeni i počne da funkcioniše u interesu društva, nema ni budućnosti u Srbiji a situacija je dramatična – ocenjuje Perčić.

Upravo zbog vrlo nepovoljnog privrednog ambijenta, koji je rezultat (ne)rada države Srbije, mala privreda je prevashodno usmerena na puko preživljavanje, bez resursa za dodatna ulaganja na uvođenju potrebnih standarda, neophodnih za izlazak na evropsko tržište. Ilustruje to i stav najvećeg broja predstavnika vojvođanskih izvoznih preduzeća iz sektora male privrede koji su odbili da za Biznis i Finansije govore o Prelaznom trgovinskom sporazumu uz komentar kako “taj sporazum ništa ne znači”. Pojedini izvoznici konstatuju da Prelazni trgovinski sporazum, na žalost, ne zadire u ključne prepreke sa kojima se izvoznici suočavaju u Srbiji i izdvajaju nepotrebno komplikovane administrativne i birokratske procedure naše carine koje otežavaju poslovanje i generišu korupciju.

Šta raditi?
„Osloniti se na sopstvene snage, odlaziti u evropske zemlje i tamo učiti od onih koji znaju“, kaže Ivan Perčić koji se nedavno vratio iz Nirnberga, u Nemačkoj, gde je “Suncokret”, malo preduzeće sa velikim rezultatima, učestvovalo na najznačajnijem svetskom sajmu ekoloških proizvoda.

Za izlazak na evropsko tržište sa konkurentnim proizvodom potrebno je stalno učenje i primena stečenog znanja na uvođenju standarda, smatra i Ivan Vojnić Tunić.

Ipak, ključni uslov je da država najzad počne nešto i da radi. U suprotnom, Prelazni trgovinski sporazum će ostati samo poligon za marketinšku promociju državnih zvaničnika a za privredu dodatna opasnost od još dubljeg potonuća domaćih preduzeća, suočenih sa evropskom konkurencijom.

Jovanka Zlatković
broj 53, mart 2009.

Srbija će jednostranom primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU već ove godine izgubiti najmanje 20 miliona evra prihoda od carina i poreza, ali druge, dugoročne  koristi treba da budu mnogo veće.

Srbija ni krajem prošle godine nije „prošla” u EU. Prelazni trgovinski sporazum, koji je samo deo Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju i koji se primenjuje do ratifikacije tog dokumenta – nije „odmrznut”. Kada će? Ujedinjena Evropa, odnosno njena najupornija članica Holandija, insistira na hapšenju preostalih haških optuženika.

Srbija, međutim, odlučila da od 2. februara ove godine krene u u jednostranu primenu primenu tog sporazuma. Takav potez će, bez svake sumnje, imati ozbiljne finansijske posledice po teško skrpljeni budžet, jer prema poslednjim procenama Srbija će jednostranom primenom tog sporazuma izgubiti najmanje 20 milijardi evra prihoda od carina i poreza, ali se zato očekuju druge, dugoročno mnogo veće koristi. I evropski komesar za proširenje Oli Ren predložio je Srbiji da jednostrano krene u primenu Sporazuma. Slučaj da država, potencijalni kandidat za članstvo, jednostrano primenjuje ugovor sa EU bio bi jedinstven u njenoj višedecenijskoj istoriji. Postavlja se pitanje da li bi za Srbiju bilo dobro da postupi po preporuci evropskih zvaničnika?

Kao i u mnogo bezazlenijim situacijama od ove mišljenja su podeljena. Na jednoj strani su oni koji nisu ni za kakvu saradnju sa EU, a još manje za jednostranu primenu nekog sporazuma od koga mi imamo samo štetu. Drugi, opet, skloni su da u tom potezu vide našu odlučnu nameru da privredu i sistem izložimo svetskoj konkurenciji u onoj meri u kojoj su to učinile i druge zemlje na putu ka ujedinjenoj porodici država.

Saradnik biltena Makroekonomske analize i trendovi, dr Vladimir Vučković, nedavno je govorio na tu temu iznevši šest ključnih razloga zbog kojih bi Srbija, ipak, trebalo da krene tom jednosmernom „ulicom” prema EU.

„Tvrdnja da Srbija ne treba samostalno da primenjuje Sporazum, pošto EU ne želi da se obaveže na iste ili slične ustupke u trgovini – nije tačna. Srbija još od kraja 2000. može da izvozi u EU gotovo sve proizvode bez opterećenja – vino, govedinu, šećer… i te povlastice su zagarantovane do 2010. Sporazumom se, dakle, Srbiji garantuje slobodan izvoz na neograničen rok, ali čak i njegovo neprimenjivanje ne znači da ćemo biti diskriminisani”, kaže Vučković.

Druga nedoumica je – Sporazum ne treba samostalno da primenjujemo pošto se svuda u svetu države štite od velikog uvoza. Pogotovo sada u vreme recesije. Ni ova tvrdnja nije tačna, tvrdi Vučković. Protekcionizam nije dominantan u svetskoj trgovini. Ograničava ga članstvou Svetskoj trgovinskoj organizaciji, a sporadično ih uvode uglavnom razvijene zemlje da bi zašititile pojedine industrije, koje, po pravilu, imaju snažan uticaj na državnu administraciju. Što je zemlja manja, poželjan je veći stepen otvorenosti privrede.

Treća ocena je da Srbija ne treba samostalno da primenjuje Sporazum, pošto će otvaranje za evropsku robu značiti veliki pritisak evropske konkurencije i propadanje srpske privrede. Takva debata, upozorava dr Vučković, kasni bar osam godina. Od onog trenutka kada se Srbija opredelila za put u EU. Svi sporazumi o pridruženom članstvu sa EU, od početka dvehiljaditih, podrazumevaju stvaranje zone slobodne trgovine i izlaganje države kandidata konkurenciji. Upravo se zbog posledica jake konkurencije iz EU i ostavlja višegodišnji period za postepenu liberalizaciju i prilagođavanje privrede. Dakle, samim pregovorima, potpisivanjem i ratifikacijom SSP Srbija se obavezala na liberalizaciju uvoza.

Po četvrtoj oceni mi ne treba samostalno da primenjujemo Sporazum pošto do njegovog obostranog prihvatanja jer nećemo koristiti fondove za pomoć poljoprivredi, a trpećemo jaku konkurenciju. Ni to ne stoji, ističe dr Vučković. Kao država, koja nema status kandidata, Srbija može da računa samo na prve dve komponente pretpristupne pomoći – izgradnju institucija i prekograničnu saradnju. Tek po dobijanju statusa kandidata Srbija se može osloniti na ostale fondove, pa i na pomoć poljoprivredi.

Peta zamerka, zbog čega Srbija ne treba samostalno da primenjuje Sporazum, pošto će spoljnotrgovinska liberalizacija umanjiti carinske prihode i pogoršati stanje u budžetu, potpuno je tačna, ali država treba da se „snađe” za razliku. I to će, kako je krenulo, učiniti rebalansom budžeta mnogo pre nego što se i sanjalo prilikom njegovog usvajanja u pretponoćne sate Nove 2009.

lang=“sh-YU“ style=“margin-bottom: 0cm;“>

lang=“sh-YU“ style=“margin-bottom: 0cm;“>

lang=“sh-YU“ style=“margin-bottom: 0cm;“>

lang=“sh-YU“ style=“margin-bottom: 0cm;“>

Na kraju, šesta tvrdnja, je afirmativna – Srbija treba samostalno da primeni Sporazum, pošto će jeftiniji uvoz iz EU doprineti padu cena na našem tržištu. Za sobom, upozoravaju stručnjaci, imali smo skoro trogodišnji realan rast vrednosti dinara, ali te cene nisu pale. Ne može se, dakle, sa sigurnošću reći da će cene odmah pasti ako budemo imali više Evrope kod nas. Za to je potrebno stvaranje uslova – sistemskih, institucionalnih, proceduralnih – za ekspanziju grinfild investicija, koje će svakako ojačati i konkurenciju na našem tržištu.

Brza i jednostrana primena Prelaznog trgovinskog sporazuma ne bi dovela do dramatičnih preloma u našoj privredi i ne bi se dogodilo ništa što već nije viđeno. Ukoliko se u liberalizaciju spoljnotrgovinskog režima uđe od sledeće godine, „kupili” bi još jednu godinu predaha za srpske privrednike.

Ali, da bi bili pošteni do kraja valja upozoriti i na dva moguća, a ne baš lepa scenarija. Šta ako dođe do zahlađenja odnosa između Srbije i EU ove godine ili u nekom dužem periodu. To nije nemoguće, kada se uzme u obzir da postoje veliki otpori unutar EU u pogledu njenog daljeg širenja. Pa još zbog pojačane konkurencije iz EU dođe do propasti nekog preduzeća, na primer. Neraspoloženje našeg javnog mnjenja prema EU bi raslo, vlada bi trpela, verovatno, velike kritike, a protivnici EU bi zadobili veliku medijsku pažnju. Drugi negativni razvoj događaja mogao bi uslediti ako bi EU promenila odnos prema Srbiji sledećih godina usled, možda, opšte krize i poremećaja ekonomskih i političkih prilika u svetu. Moglo bi se desiti da preferencijali u trgovini budu ukinuti, modifikovani ili uslovljeni. Srbija bi se našla u jeku liberalizacije, a da EU ne pokaže dobru volju da reciprocitetom odgovori Srbiji. Te i slične opasnosti valja, međutim, otklanjati dobrom komunikacijom sa čelnicima EU, ali i jačanjem naše proizvodne i izvozne ponude.

Lazar Stanković
broj 53, mart 2009.