Ekonomija

Na nedavano održanim predsedničkim izborima u Nigeriji, glasalo je daleko manje birača od broja siromašnih u ovoj zemlji. To najbolje govori čemu se nada stanovništvo najmnogoljudnije države na afričkom kontinentu, koje uprkos tome što Nigerija pliva u nafti, većinom preživljava kradući naftu. Poslovni model se donekle promenio u aktuelnoj krizi, pa se piraterija na Atlantskom okeanu sve više zamenjuje krađom nafte direktno iz lokalnih cevovoda i njenom preradom u „zanatskim“ rafinerijama. Ovaj posao je toliko raširen, da se njime bave i domaćice.

Kriminalne grupe iz Nigerije, koje su Gvinejski zaliv pretvorile u svetsko žarište pomorske piraterije, prepakovale su svoje aktivnosti. Umesto napada na tankere s naftom i otmica na stotine pomoraca godišnje radi otkupnine, nigerijski pirati su se masovno preorijentisali na krađu nafte iz industrijskih postrojenja na kopnu i razvoj ilegalnih rafinerija. Za razliku od 2020. kada je broj napada na tankere s naftom u Gvinejskom zalivu porastao za 40%, tokom 2021. godine on je značajno opao, a prošle godine nije izvedena nijedna uspešna otmica.

Na prvi pogled, ovakav preokret bi se mogao pripisati delovanju međunarodnih pomorskih snaga koje su poslednjih godina raspoređene oko Gvinejskog zaliva kako bi suzbile piratstvo. Ali istraživanja na terenu ukazuju da to nije jedini, pa čak ni glavni razlog. Najveći broj pljačkaša na moru nije se povukao iz ovog posla zbog straha od hapšenja, već zato što su izračunali da imaju manje rizičnu i mnogo isplativiju alternativu.

Naime, od pretnje da pljačkaši budu uhvaćeni, još je veća opasnost da se vrate praznih ruku jer u tom slučaju nema zarade, ali ima dugova prema onima koji su „sponzorisali“ celu operaciju. A ti dugovi se po pravilu ne praštaju i kazna može biti gora od zatvora. U poređenju sa tim, organizovanje krađe, nezakonitog skladištenja i prerade nafte na kopnu, koje se zbog podmitljive vlasti smatra rutinskom operacijom, mnogo je lakše, sigurnije i pritom daleko isplativije.

Gruba računica pokazuje da je zarada od pomorskog piratstva u 2021. godini iznosila oko četiri miliona dolara, dok ilegalni poslovi s naftom koji se organizuju „od kuće“ vrede više milijardi dolara, navodi se u izveštaju Evropske komisije o naftnom kriminalu u Nigeriji.

Izveštaj je objavljen neposredno pre predsedničkih izbora u ovoj afričkoj zemlji u februaru ove godine i eksplozije koja se dogodila početkom marta na naftovodu u nigerijskoj južnoj državi Rivers. Do eksplozije je došlo kada su ljudi krali naftu za ilegalnu rafineriju, a nesreća je ostavila iza sebe na desetine mrtvih. Prošle godine, u sličnoj eksploziji je poginulo više od 100 ljudi, što pokazuje da poslovi koji su sigurniji i isplativiji za organizatore, mogu biti pogubni za one koji ih realizuju. Uprkos tome, krađa i prerada nafte u „kućnoj radinosti“ je postala toliko raširena delatnost u Nigeriji, da se njome ne bave samo kriminalne grupe, već neretko i obične domaćice.

Nafta zavila u crno većinu stanovništva

Razlog je ogromno siromaštvo u zemlji u kojoj, i pored toga što leži na nafti, privreda raste daleko sporije od broja stanovnika. Nigerija je sa 220 miliona građana u 36 saveznih država najmnogoljudnija zemlja u Africi, koja raspolaže sa oko 35 milijardi barela nafte, najviše u delti reke Niger u južnom delu zemlje. Eksploatacija nafte je počela 1956. godine, a od tada tržištem dominiraju strane kompanije kao što su Shell, BP, Mobil, Chevron, Total, Agip… Nafta je zavila u crno većinu stanovništva, jer zahvaljujući korumpiranoj vlasti pravila za poslovanje naftaša su vrlo prilagodljiva, što je, između ostalog, dovelo i do čestog izlivanja nafte na nalazištima.

Prema podacima Međunarodnog udruženja za očuvanje prirode (IUCN), tokom poslednjih pola veka u Nigeriji se izlivalo oko 250.000 barela nafte godišnje, što je najviše zatrovalo zemljište i vodu u delti reke Niger, na površini od oko 70.000 kvadratnih kilometara. To je za 30 miliona ljudi koji tu žive značilo da više ne mogu da se bave poljoprivredom i ribolovom, glavnim privrednim aktivnostima u tom regionu. Uprkos ogromnom nezadovoljstvu stanovništva, savezna vlada nije preduzimala ništa protiv ovakvog ponašanja naftnih kompanija, pa su tužbe bile retke, a presude u korist oštećenih još ređe.

Poslednji primer je presuda iz 2021. godine, prema kojoj Shell mora da plati odštetu od 111,6 miliona dolara poljoprivrednicima u južnoj Nigeriji zbog izlivanja sirove nafte koja se dogodila pre više od četiri decenije. Zato ne čudi informacija da neki od oštećenih nisu ni dočekali taj novac, jer su u međuvremenu preminuli.

Kada država ne funkcioniše, onda ulica preuzima stvar u svoje ruke, pa se nezadovoljstvo naroda prelilo u pokret otpora prema naftnim kompanijama, koji je vremenom postajao sve radikalniji, dok se nije pretvorio u oružane pljačke na Atlantskom okeanu. Pobunjenici, koje su ranije uglavnom predvodili studenti, prerasli su u organizovane kriminalne klanove sa najmodernijim oružjem i tehnologijom za komunikaciju.

Moderni pirati „made in Nigeria“ su toliko razgranali posao da su mnogo pre korone poremetili globalne lance snabdevanja naftom i primorali pojedine proizvođače da zatvore neke od svojih platformi. Prema podacima Međunarodne pomorske kancelarije (IMB), Gvinejski zaliv je u 2020. godini bio mesto gde je sprovedeno 95% svih otmica na moru i najopasnije morsko područje na svetu.

Ilegala kao porodični posao

Jačanje međunarodne kontrole koja sve uspešnije sprečava napade na tankere, ali i poremećaji na tržištu nafte i u pomorskom saobraćaju zbog korone i ukrajinske krize, podstakli su i kradljivce da se od „globalizacije“ više okrenu ka „lokalizaciji“ i operacijama unutar zemlje. Bunkerisanje, skladištenje, zanatska rafinerija, samo su neki od naziva za preradu nafte u neformalnim objektima, koja je postala paradržavni posao zahvaljujući predusretljivosti javnih službenika na visokim pozicijama.

Lokalne rafinerije „na crno“ proizvode benzin, dizel i kerozin. Benzin je najprofitabilniji ali i najteži za proizvodnju, pa su ovakve rafinerije pod kontrolom militantnih grupa koje ga dalje prodaju na regionalnom i međunarodnom tržištu. Dizel i kerozin su porodični posao u koji su uključena čak i deca, a trgovina se uglavnom odvija na lokalnom tržištu. Procenjuje se da izgradnja ilegalne rafinerije srednje veličine košta oko 19.000 evra, a da prihodi mogu premašiti 12.000 evra dnevno.

Proizvodni lanac angažuje veliki broj učesnika. Investitori obezbeđuju novac za izgradnju rafinerije, inženjeri su zaduženi za infrastrukturu, „kuvari“ za proces prerade, magacioneri za pakovanje i raspoređivanje zaliha, trgovci za dalju prodaju, a pošto svi moraju nešto i da jedu, u posao su uključeni i proizvođači hrane.

Ovakvo rešavanje problema siromaštva na ulici uvodi državu, koja 95% prihoda u izvozu obezbeđuje od nafte u još dublji krug siromaštva. Zbog masovnih krađa iz domaćih i stranih naftnih postrojenja i stalnih tenzija u delti Nigera, kompanije nerado ulažu u istraživanja i nove licence, pa čak i u osnovne popravke na postojećim objektima. Prošle godine, tri najveća naftna terminala u Nigeriji bila su zatvorena na nekoliko meseci, što je prepolovilo godišnju proizvodnju nafte.

U takvoj situaciji ne čudi da je i statistika krajnje nepouzdana, pa pretpostavke o ukradenim količinama nafte variraju od 200.000 do čak 700.000 barela dnevno, ili između 10% i jedne trećine ukupne proizvodnje nafte u Nigeriji. Gubici se procenjuju na najmanje 2,8 milijardi dolara, pa sve do 7,8 milijardi dolara godišnje, što je oko 2,7 puta više od ukupnih sredstava koje država izdvaja po osnovu subvencija za benzin namenjen stanovništvu.

Tako je Nigerija, koja ima 40% naftnih rezervi celog afričkog kontinenta, ušla u ovu godinu sa 133 miliona stanovnika koji žive u siromaštvu i sa svega oko 17% zaposlenih na bolje plaćenim poslovima. Stoga ne čudi da je na predsedničkim izborima u februaru ove godine glasalo samo 29% od ukupno 87 miliona ljudi koji su evidentirani na biračkom spisku.

Biznis & finansije 208, april 2023. 

Foto: Ayoola Salako, Unsplash