Zgrada Politike u centru Beograda, u kojoj se duže od pola veka nalazi sedište redakcije najstarijeg dnevnog lista na Balkanu dobila je novog vlasnika.
Naime, NLB banka Ljubljana, dojučerašnji vlasnik sedamnaestospratnice na Trgu Politika broj 1, zgradu je prodao privrednom društvu M29 u vlasništvu Bobana Rajića,
Rajićeva firma Media 026 suvlasnik kompanije Politika novine i magazini.
Izvor: Politika
Foto: Pixabay
Skupština akcionara Štamparije Borba većinski je na vanrednoj sednici u četvrtak, 5. decembra, podržala Odluku da rukovodstvo te kompanije podnese predlog za pokretanje stečajnog postupka zbog postojanja stečajnog razloga – preteće nesposobnosti plaćanja.
Kako je objavljeno na portalu Centralnog registra hartija od vrednosti (CRHoV), postojanje stečajnog razloga u kompaniji koja je do pre godinu dana štampala dnevne listove Večernje novosti i Borba utvrdilo je preduzeće Sigma revizija u ulozi veštaka.
Odluka akcionara Štamparije Borba samo je poslednji u nizu poteza povučenih u „dvouglu“ vlasničkih promena na kapitalu nekadašnjih jugoslovenskih medijskih giganata – Borbe i Večernjih novosti.
Podsetimo da je sama Štamparija Borba bila većinski vlasnik Kompanije Novosti, da bi krajem avgusta 2019. godine Udruženje novinara Srbije objavilo da je doneta odluka da svoj kapital u Novostima proda privrednom društvu Media 026 sa sedištem u mestu Vučak kod Smedereva za 300 miliona dinara.
Kompanija Novosti danas je u stopostotnom vlasništvu Media 026. U međuvremenu je preduzeće iz Vučka kupilo i državni paket akcija u Novinsko-izdavačkom preduzeću (NIP) Borba, u kome trenutno poseduje 45 odsto kapitala, dok 21 odsto pripada gradu Beogradu. Još 19 odsto akcija je u vlasništvu pomenute Kompanije Novosti.
Biznis.rs pisao je uoči privatizacije da je NIP Borba bila u blokadi, dok su podaci Narodne banke Srbije ukazivali na to da su računi ove kompanije bili blokirani zbog neizmirenih potraživanja u iznosu od 2,78 miliona dinara.
Prema zapisniku sa Skupštine akcionara održane 28. juna ove godine, objašnjenje generalnog direktora NIP Borba (Andrija Jorgić) je da je najveći problem kada je reč o ulasku u blokadu „porez na imovinu i neka stara dugovanja koja se protežu i sada“.
Podsetimo da Novosti i Borba ne dele samo zajedničku istoriju u okviru nekadašnje Radne organizacije Borba, već i da su se sporile oko toga kome pripada zgrada koja se vodi na adresama na Trgu Nikole Pašića, odnosno u Kosovkoj ulici, u samom centru Beograda.
Kako je Nedeljnik Vreme detaljno o tome pisao 2017. godine, kompanija Novosti AD je 2004. podnela tužbu za utvrđivanje vlasništva nad tom zgradom, dva puta dobijala nepravosnažne presude da je vlasnik oko 7.800 kvadrata, dok na kraju nije izgubila spor presudom Privrednog apelacionog suda pre tačno osam godina.
Ispostavilo se da je sud stao na stanovište da zgrada pripada NIP Borbi zato što nekadašnje radne jedinice nisu bili pravni subjekti koji su mogli da raspolažu pravima i obavezama, i tako je „pao u vodu“ argument Novosti da su u tu zgradu najviše investirali.
Štamparija Borba, kompanija na pragu stečaja, je 2023. godinu prema podacima bonitetne kuće CompanyWall završila u minusu od ukupno milion i po evra, pošto su rashodi od 2,85 miliona evra „pojeli“ 1,37 miliona evra prihoda, koliko je to preduzeće ostvarilo tokom poslednje poslovne godine za koju su predati finansijski izveštaji.
U obrazloženju Odluke o podnošenju predloga za otvaranje stečaja stoji i da je Štamparija Borba prestala da obavlja delatnost u aprilu 2023. godine, kada su svi zaposleni proglašeni viškom, a štamparska oprema rashodovana i unovčena.
Najveći akcionari Štamparije Borba su država Srbija i Republički PIO fond sa 37,5 odnosno 31,5 odsto kapitala, respektivno.
Veće vlasničke pakete poseduju i Republički zavod zdravstvenog osiguranja, u čijem vlasništvu je 12,65 odsto kapitala, kao i Grad Beograd sa 8,1 odsto akcija. Štamparija Borba a.d. Beograd ima ukupno emitovane 790.442 obične akcije, od kojih ukupno 780.551 akciju sa pravom glasa, objavljeno je na portalu Beogradske berze, gde stoji i da tržišna kapitalizacija ove kompanije iznosi 4,35 milijardi dinara.
Akcionari Štamparije Borba većinskom odlukom su ovlastili generalnog direktora Vladimira Gudurića da pred Privrednim sudom u Beogradu podnese predlog za pokretanje stečajnog postupka.
Izvor: Biznis.rs
Foto: Pixabay
Polovina onih koji su otišli u penziju je promenila posao i radi tek nešto manje nego ranije – neki što vole a neki što moraju
U Evropskoj uniji 13 odsto građana radi i nakon odlaska u starosnu penziju (što je obično sa 65 – 67 godina starosti) objavio je danas Evrostat.
Približno polovina ljudi koji su nastavili sa radom obavlja svoj posao pod istim uslovima kao pre penzionisanja, dok je druga polovina promenila zaposlenje ili smanjila broj radnih sati, dodaje se u izveštaju.
Anketa koja je sprovedena prošle godine je takođe pokazala da je najveći broj ljudi koji rade nakon odlaska u starosnu penziju registrovan u baltičkim zemljama EU – u Estoniji 54,9%, Letoniji 44,2% i Litvaniji 43,7%.
Nasuprot tome, najmanji udeo radno aktivnih penzionera je zabeležen u Rumuniji – 1,7%, dok u Grčkoj iznosi 4,2%, a u Španiji 4,9%.
Na pitanje zbog čega nastavljaju sa radom posle penzionisanja, najveći broj ispitanika, konkretno 36,3% njih, naveo je da uživaju u poslu i vole da budu produktivni, dok je 28,6% reklo da su im potrebna finansijska sredstva.
Pored toga, oko 11,2% anketiranih navode da žele da očuvaju svoj društveni život, dok 9,1% ističe da je njihov posao finansijski unosan.
Najveći procenat ljudi koji su nastavili da rade jer uživaju u tome zabeležen je u Danskoj – 61%, Holandiji 59,6% i Italiji 51,7%, a najmanji je u Španiji – 17,9%, zatim na Kipru 19,1% i u Slovačkoj 20,4%.
Izvor: 24sedam.rs
Foto: Pixabay
Odbor direktora Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) potvrdio je u Vašingtonu novi nefinansijski aranžman za naredne tri godine za Srbiju, u vidu Instrumenta za koordinaciju politika (PCI).
Ministar finansija Siniša Mali ocenio je da je to garancija nastavka reformi u Srbiji uz partnersku podršku međunarodne institucije koja je u taj proces uključena od početka.
„Srbija se novim aranžmanom obavezuje da fiskalni deficit u narednoj godini neće preći tri odsto BDP-a, što će nam dati prostora da nastavimo velika planirana kapitalna ulaganja uz apsolutnu dalju stabilnost javnih finansija“, rekao je Mali.
„Važna nam je podrška i mišljenje velikih finansijskih institucija. Srbija je danas zemlja sa investicionim rejtingom, ali mi želimo da sa reformama nastavimo dalje, jer su one do sada sprovedene dale odlične rezultate. To nikada nisu laki procesi, ali su neophodni i važni za sve buduće planove koje imamo za Srbiju“, rekao je ministar.
Mali je naveo da su predstavnici Misije MMF-a tokom boravka u Srbiji pohvalili privredni rast i visoku zaposlenost, inflaciju koja nastavlja da se smanjuje i javni dug koji je pod kontrolom.
Izvor: Beta
Foto: Pixabay
Izvještaj o konkurentnosti EU koji je po narudžbi Evropske komisije pripremio bivši predsjednik Evropske centralne banke, Mario Dragi, naslikao je sumornu sliku evropske ekonomije, koja gleda u leđa glavnim globalnim konkurentima, SAD i Kini. Dijagnoza stanja je napravljena korištenjem kompjuterske tomografije, dok se kao terapija predlaže puštanje krvi i stavljanje pijavica.
Problemi tehnološkog zaostajanja, niže produktivnosti, energetske nesigurnosti i vojne inferiornosti EU mogu se riješiti relativno brzo, za nekih desetak godina i treba samo 800 milijardi eura ekstra ulaganja – godišnje. Gdje naći te pare, već je manje jasno. Otprilike tako bi izgledao zaključak izvještaja „Budućnost evropske konkurentnosti“.
„Dragijev izvještaj“, kako se ovom pisaniju na gotovo 400 stranica tepa u Briselu i evropskim metropolama, zamišljen je kao budilnik za uspavane institucije EU i vlade zemalja članica i kao podsjetnik da je već 12 i 5 minuta, te da ako EU nastavi da zaostaje, siromašenje građana samo će se povećati. „Stvarni raspoloživi dohodak po glavi stanovnika od 2000. godine u SAD je povećan dva puta u odnosu na EU“, jedan je od ključnih pokazatelja zaostajanja EU koji se navodi u izvještaju.
Relativno osiromašenje građana EU u odnosu na Amerikance nije samo rezultat navodne veće konkurentnosti i produktivnosti Amerikanaca, već je dijelom rezultat i dvije različite filozofije kada se radi o budžetima i trošenju para. Recimo, tokom pandemije u EU, države su pozajmljivale pare i upumpavale ih u kompanije da bi se spriječio njihov kolaps, a građanima kako bude. Sada su se zbog tog zaduženja vlade našle na nišanu Evropske komisije, koja zahtjeva da se po svaku cijenu zaduženost država članica svede na 60 posto BDP-a, a godišnji budžetski deficiti ispod tri posto BDP-a. Ponovo, ceh će platiti građani.
SAD su tokom pandemije građanima na račune direktno uplaćivale hiljade dolara, kako bi se podstakla potrošnja. Naravno, i SAD su se zaduživale i štampale novac, ali bez religiozne opsesije o smanjenu duga i kresanju budžetskog deficita, odmah i po svaku cijenu, što je prioritet aktuelne Evropske komisije.
Kao dodatni dokaz za evropsko zaostajanje u konkurentnosti navodi se da niti jedna kompanija koja je formirana u EU u zadnjih 50 godina nije uspjela dostići tržišnu kapitalizaciju od 100 milijardi dolara, dok je svih pet američkih kompanija koje su već dosegle tržišnu vrijednost od hiljadu milijardi dolara mlađe od 50 godina.
Fascinacija američkim modelom kapitalizma jasno je vidljiva u izvještaju. Ali, tu se gubi iz vida jednostavna činjenica da su SAD jedna država a EU grupacija 27 država, sa često dijametralno suprotnim interesima i željama, kulturom i mentalitetom, pa princip „copy/paste“ ekonomskog i socijalnog modela obično loše završava.
Dok EU lideri i privrednici zavide SAD na većim primanjima, manjim porezima i neograničenom rastu američkih tehnoloških kompanija, koji se zasnivao na konstantnom upumpavanju svježeg novca, autori izvještaja su zaboravili da isto tako obični Amerikanci zavide Evropljanima. Od sistema zdravstvenog osiguranja gdje ozbiljna bolest ne znači i bankrot, plaćenog godišnjeg odmora, plaćenog trudničkog i „običnog“ bolovanja i gdje se ne može jednim video pozivom otpustiti hiljade radnika bez upozorenja. Ali Evropljane niko ne pita da li bi bili voljni da se mijenjaju sa Amerikancima.
Kao ultimativno rješenje, „Dragijev izvještaj“ vidi dalju koncentraciju na evropskom tržištu, od telekoma do banaka, jer je to navodno jedini način da se povećaju evropska ulaganja u istraživanja i razvoj. Tako se navodi da telekomunikacijskim tržištem SAD dominiraju tri grupacije, u Kini četiri, dok EU ima 34 telekom grupacije. Ono što je Dragi zaboravio da napomene je da zahvaljujući „višku konkurencije“ Evropljani plaćaju u prosjeku 16,15 eura za 20 GB mobilnog interneta, dok u SAD za istu količinu gigabajta Amerikanci plaćaju više nego duplo, 37,87 eura.
„Ako Evropa ne uspije povećati produktivnost, nećemo biti u prilici da postanemo istovremeno lider u novim tehnologijama, primjer klimatske odgovornosti i nezavisan igrač na globalnom planu“, navodi se u izvještaju spisak želja EU. Problem sa ovim ambicijama je što u novim tehnologijama, poput vještačke inteligencije, EU debelo zaostaje za SAD, dok kod električnih automobila, baterija, solarnih panela i niza drugih tehnologija, EU kaska za Kinezima.
Za vještačku inteligenciju preduslov su serverske farme na kojima se mjesecima treniraju algoritmi uz enormnu potrošnju struje. To opet podrazumijeva tehnološke gigante koji mogu i hoće da na neviđeno potroše stotine milijardi dolara na razvoj, što se može ali i ne mora pokazati profitabilnim u budućnosti. Uprkos Dragijevim hvalospjevima o vještačkoj inteligenciji i njenom značaju za budućnost EU, istovremeno se u izvještaju priznaje da je što se EU tiče, ova trka praktično izgubljena. EU niti ima, niti će imati globalne tehnološke gigante koji se mogu ravnopravno takmičiti sa kompanijama kao što su Google, Apple, Meta, Microsoft, Amazon i njihovim stotinama milijardi dolara.
Visoki troškovi struje i generalno energenata, jedan su od ključnih elemenata koji obara evropsku konkurentnost. Nakon 2022. godine, kako se navodi u izvještaju, „evropske cijene struje su dva do tri puta veće nego u SAD, dok su cijene gasa četiri do pet puta veće u EU nego u SAD“. Jeftini ruski gas je nestao, što je prouzrokovalo „ogromne troškove za Evropu“.
Nešto se očigledno desilo 2022. godine i to „nešto“ pretvorilo je EU u američku kravu muzaru, na oduševljenje američkih energetskih kompanija i proizvođača oružja.
Time je sudbina evropskih kompanija čija proizvodnja se bazira na značajnoj potrošnji energije zapečaćena. Kao alternativa ostaje im ili bankrot, ili seljenje proizvodnje u SAD ili Kinu, gdje jeftine energije i državnih podsticaja ne manjka.
Evropska želja da bude globalni lider dekarbonizacije takođe se sudarila sa surovom realnošću. Ako ne svedemo emisije ugljika na nulu, „ima da pocrkamo od vrućine k’o pacovi“, ponavljale su svakodnevno briselske glavešine, a spas je u solarnoj energiji i vjetrenjačama. Kako su kineski solarni paneli i vjetrenjače sada višestruko jeftiniji od evropskih, logičan zaključak je da će i spašavanje planete sada biti jeftinije.
Ali pokazalo se da u tom grmu leži grmalj, jer spašavajući planetu, briselske glavešine bi sahranile evropsku solarnu industriju koja ne može izdržati kinesku konkurenciju, koja ima niže troškove proizvodnje i direktne i indirektne državne subvencije. A ako spasu evropsku industriju, kako će izaći pred Gretu.
Između bijesa zapadnih investitora i Grete, Brisel će izabrati manje zlo. To globalno zagrijavanje i nije baš tako kritično, izvini Greta, a kolaps planete je mala cijena u odnosu na spašavanje liberalne demokratije i modernog kapitalizma.
Finansiranje podizanja EU konkurentnosti, onih 800 milijardi eura dodatnih ulaganja godišnje, može se činiti kao problem, ali Dragi ima rješenje. Tu su hiljade milijardi eura u formi štednje, što neupućene mase drže u bankama umjesto da ih ulože u kazino zvani berza. Tu su i penzioni fondovi širom EU, čijim direktorima fali mašte i hrabrosti da te pare ulože u startape sa vizijom ali bez para, u istraživanje i razvoj tehnologija budućnosti. Jednostavno rečeno, spas je u amerikanizaciji EU.
Problem sa kojim se suočava Brisel je da EU želi da postigne kineske rezultate u novim tehnologijama, ali bez centralne ekonomije i vladavine Komunističke partije, i da dostigne američke prihode bez štampanja para i zaduživanja. Globalni kapitalizam i konkurencija su nemilosrdni i dok jednom ne smrkne, drugome ne svane. A u EU ne samo da se smrklo, već je došao i električar, isjekao kablove i odnio i električni sat, tako da će noć biti duga i mračna.
Dražen Simić
Biznis Top 2023/24 u izdanju časopisa Biznis i finansije, novembar 2024.
Foto: Maddin_1983, Pixabay
Izmenama Zakona o energetici potrošačima će biti omogućeno da plaćaju struju po dinamičkoj tarifi. To zapravo znači da se za potrošače koji odaberu ovaj sistem ukida onaj koji je postojao decenijama – jeftinija struja noću, a skuplja danju. Oni će, umesto toga, struju plaćati po cenama kakve su na berzi.
Za potrošače koji imaju dvotarifna brojila, struja se tokom noći obračunava po nižoj tarifi. Kada je struja jeftinija, zavisi od regiona. Tako u Vojvodini period „jeftine struje“ traje od 23 do sedam sati, u Beogradu od ponoći pa do osam sati, a u centralnoj Srbiji od 22 do šest časova ujutru, podseća Nova ekonomija.
Oni potrošači koji imaju jednotarifno brojilo, plaćaju struju po istim cenama, u bilo koje doba dana da je koriste, a koje su nešto niže od dnevne tarife kod dvotarifnih brojila.
Međutim, uvođenje pametnih brojila, ali i izmene i dopune Zakona o energetici, omogućiće građanima da pređu na plaćanje struje po cenama na berzi. Ovu novinu ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović najavila je kao „dinamičke tarife“.
Kako se navodi u Zakonu, „ugovor o promenljivoj ceni električne energije je ugovor o snabdevanju električnom energijom između snabdevača i krajnjeg kupca koji odražava promene cene na organizovanom tržištu“.
„Dinamičke tarife za električnu energiju znače da se cena električne energije koju plaća kupac menja u određenom periodu u zavisnosti od ponude i tražnje. U zavisnosti od mogućnosti primene, ove promene mogu biti po danima, ali i po satima u okviru jednog dana. Ovaj sistem pomaže uravnoteženju upotrebe energije i podržava mrežu podsticanjem korisnika da prebace potrošnju na manje opterećene periode, kada bi cena električne energije bila niža u odnosu na periode sa većom potrošnjom“, kažu iz Ministarstva rudarstva i energetike za Novu ekonomiju.
Dalje, u zakonu se navodi da svaki potrošač koji ima pametno brojilo može da zaključi ugovor sa promenljivom cenom struje sa snabdevačem. U slučaju da potrošač nema pametno brojilo, ali želi da plaća struju po dinamičkoj tarifi, on može da podnese zahtev za njegovu ugradnju.
Pametno brojilo je ključno, jer ono meri potrošnju svakog sata, a na berzi se cene menjaju upravo iz sata u sat – najviše su kada je i potrošnja najveća, ujutru i predveče.
S druge strane, postojeći sistemi plaćanja, po višoj i nižoj tarifi, ostaće nepromenjeni, kažu iz Ministarstva.
Potrošači će imati pravo na besplatan pristup aplikaciji za poređenje ponuda snabdevača, kojih u Srbiji, prema podacima Agencije za energetiku, ima 54 aktivnih, a glavni i najveći je Elektroprivreda Srbije. Aplikacija će, prema novim odredbama, pokrivati celo tržište u Srbiji i pružati tačne i ažurne informacije na „jednostavnom i nedvosmislenom jeziku“.
„U praksi, ovo znači da Srbije ide ka svetskim cenama“, kaže za Novu ekonomiju stručnjak za energetiku Miloš Zdravković, koji podseća da su cene u Srbiji niže od berzanskih.
„Za svaki kilovat struje, EPS je u gubitku 10 ili 20 odsto. Dodatni je problem što mi nemamo kapacitete, pa se ne snabdevamo samo iz sopstvene proizvodnje, već struju i uvozimo“, kaže Zdravković.
To nameće logično pitanje – zašto bi neko odabrao ovakav način plaćanja struje, ako nije isplativ?
Zdravković zapravo smatra da je dobrovoljni prelazak na dinamičku tarifu samo početak, te da bi u budućnosti to mogla da postane obaveza za sve potrošače.
„Deluje da je cilj da svi pređemo na takav način naplate, koji će biti skuplji. S obzirom na to ko vodi EPS, očigledno je da se ovde razmišlja da on preživi, ali mora da se pazi i da potrošači prežive“, zaključuje Zdravković.
Izvor: Nova ekonomija
Foto: Pixabay
Kraj oktobra pažnju medija u komšiluku privukla je firma Euro žir iz Rajeva Sela, koja je, zahvaljujući unosnom ugovoru sa Hrvatskim šumama o prikupljanju i otkupu žira, u tri sedmice zaradila čak 2,6 mil EUR.
Dogovorena cena za kilogram žira bila je 3 EUR bruto za hrast lužnjak i 3,30 za kitnjak.
– Žir prvenstveno služi za prirodnu obnovu hrastovih šuma. Kao posledica akutnih klimatskih promena, ali i specifičnosti vrste, suočeni smo sa situacijom da se hrast sve teže obnavlja sam od sebe. Najpre, hrast mora da ima dovoljno svetlosti u prvoj fazi rasta. S druge strane, zbog svoje težine žir sa stabla pada na zemlju samo u projekciji krošnje, za razliku od semena nekih drugih biljaka, koje raznese vetar ili ga rašire ptice. Takođe, žir je veoma osetljiv na pepelnicu, a uz to, usled klimatskih poremećaja, naročito vlage i temperature, seme hrasta brzo gubi svoju regenerativnu sposobnost, odnosno klijavost. Sve to za posledicu ima da se hrast teže obnavlja prirodnim putem, već bitku dobijaju manje vredne vrste lakog semena, koje su invazivnije, poput graba. Zbog toga je šumarska struka, kako bi obnovila hrastove šume, prinuđena da simulira prirodne procese, pojasnio je za Dnevnik dr Marko Marinković, izvršni direktor za šumarstvo u JP Vojvodina šume.
A to u praksi znači, objašnjava dr Marinković, da se žir sakuplja, potom štiti tako što se termički i hemijski obrađuje, i na kraju se čuva u specijalnim hladnjačama kako bi ga bilo za setvu i u sledećoj sezoni. Jer, periodicitet uroda žira nije pravilan, baš kao što nije ni sam urod. Hrast, naime ne rađa svake godine, a i kad rađa, to je bez ikakvog pravila. Desi se nekada da rodi dve-tri godine zaredom, a desi se da ga nema i po tri, četiri ili pet godina. Najveći zabeleženi intervali su da ga nije bilo punu deceniju.
– U tom smislu, pojedine površine uopšte ni ne mogu same da se obnavljaju u tim periodima – navodi dr Marinković. – Upravo zbog tog periodiciteta, žir je suvo zlato kada ga ima i mi kao preduzeće ne smemo to da propustimo. Zato se organizujemo da ga sakupimo u onoj količini koja je potrebna u odnosu na šumarske planove i potrebe na terenu. I ne samo da ga sakupimo, nego i da ga sačuvamo od patogena i stavimo u hladnjače da bismo ga imali za one sezone kada žira ne bude. U saradnji sa Institutom za nizijsko šumarstvo mi smo pre petnaestak godina u Moroviću napravili i doradni centar za čuvanje žira, ali namera nam je da povećamo tamošnje kapacitete, kao i da nađemo adekvatna tehnološka rešenja kako bismo mogli da žir duže čuvamo uz zadržavanje visokog procenta klijavosti.
Vojvodina šume su do 2020. godine žir sakupljalw posredstvom lokalnog stanovništva, od kojeg su ga direktno otkupljivale, uz selekciju i proveru kvaliteta. Međutim, nakon upozorenja Državne revizorske institucije da se ne može na taj način otkupljivati žir, posle 2020. godine se raspisuje javna nabavka i angažuje firma koja može da unajmi sezonske radnike – što Vojvodina šume ne mogu. E sad, zašto ga ne kupe sami? Zato što bi to značilo bukvalno angažovanje svih zaposlenih, pa opet ne bi bilo dovoljno da se u relativno kratkom vremenu prikupi oko 300 tona žira, kolike su potrebe ovog javnog preduzeća.
– Zabrana zapošljavanja nas onemogućuje da direktno sa sakupljačima sklopimo ugovor o privremeno-povremenim poslovima. Drugim rečima, ne možemo da angažujemo sezonske radnike, iako je posao u šumarstvu – sezonski. Probali smo kao preduzeće da ti sezonski poslovi ne potpadnu u kategoriju za koju važi zabrana zapošljavanja, ali smo odbijeni. Stoga sad raspisujemo javnu nabavku. I, konkretno, ove godine smo sklopili ugovor sa firmom koja je prošla javnu nabavku, a ugovorena cena otkupa je 140 dinara, plus PDV, po kilogramu žira. Ta cena mora dobro da se pogodi jer je to pitanje veoma osetljivo. Ako date prenisku cenu, želeći da zaštitite budžet preduzeća, postoji opasnost da neće biti zainteresovanih za sakupljanje žira. A ako date previsoku cenu, trošite novac koji može biti usmeren i u druge investicije. Tek, mislim da smo pronašli dobar balans – kaže Marinković.
Kada se govori o međunarodnom tržištu žira, ono postoji. Po rečima dr Marka Marinkovića, u preduzeće Vojvodina šume dolazili su iz Austrije, Nemačke… predstavnici što državnih, što privatnih šuma, koji su bili naročito zainteresovani za sremski žir.
– Njima je naš žir interesantan jer je, zbog klimatskih promena, prisutno pomeranje vegetacije ka severu. Nažalost, to istovremeno znači i da su naše hrastove šume sve ugroženije i da se moraju praviti planovi kako da se adaptivno ponašamo. U svakom slučaju, postoji mogućnost da mi viškove žira, kada bismo ih imali – prodamo. Postoje i procedure u skladu sa našim zakonodavstvom kako se to radi. Postoji i cenovnik: koliko košta sirov žir, koliko hemijski i termički obrađen, a koliko onaj koji bismo prodali iz hladnjače. Međutim, naše su potrebe tolike da mi nemamo puno prostora za izlazak na tržište – navodi izvršni direktor Vojvodina šuma.
Naravno, uvek postoji opasnost i da se neko oproba u švercu žira preko reke, budući da je tamo cena znatno jača, te je stoga pojačana prisutnost čuvarske službe na terenu. No, kako ističe dr Marinković, Sremci pre svega hoće da svoj žir predaju za svoje šume, te do sada, bar da on zna, nije bilo nelegalnog transporta žira na drugu obalu.
– Mi ćemo ove godine posejati sve planirane površine, plus će nam ostati u hladnjači u Moroviću 160 tona, koje ćemo imati za sledeću sezonu. Naše kolege iz šumskog gazdinstva Sremska Mitrovica su konstruisale i specijalnu sejačicu. To je adaptirana poljoprivredna sejačica i mi sada imamo mehanizovanu setvu žira, i to daje dosta na produktivnosti i ekonomičnosti. Dakle, žir bukvalno podsejavamo u sastojinama i hrastovim šumama, odnosno simuliramo prirodne procese da bi na tim mestima sigurno imali hrastovu šumu. Posle toga idu periodi zaštite, mera nege… koje moraju da traju prvih dvadesetak godina da bi se ta šuma formirala. U početku je podmladak gust kao četka, pa se polako sam selektuje. Istovremeno, moramo da ga čuvamo i od invazivnih vrsta. Dakle, dosta složen proces, tehnološki i organizacioni, i ekonomski zahtevan, ali od izuzetne važnosti ako želimo da imamo hrastove sastojine na ciljanim područjima.
Prema operativnim iskustvima stručnjaka Vojvodina šuma, seje se u proseku 500 kilograma žira na jedan hektar. Kako navodi dr Marinković, može to da ide od 300 kg, ako je dobro stanište, pa do 700 kilograma, ako je stanište loše, da bi procenat prijema bio bolji.
– Postavlja se pitanje da li je potrebno sejati više ili manje žira, da li su bolje kontejnerske sadnice i slično… Mi na svim tim pitanjima kontinuirano radimo zajedno sa Šumarskim fakultetom i Institutom za nizijsko šumarstvo i tražimo rešenje. Ali je jasno da ono ne može da bude jednoznačno. U svakom slučaju, upravo ovih dana sejemo sakupljeni žir. To je sad prioritet svih prioriteta i već smo posejali preko sto tona žira na površinama koje su planirane. U tom smislu imaćemo ove godine redovne površine u Sremu, koje su za prostu reprodukciju, ali ćemo imati i u Banatu potpuno novih 100 hektara, gde ćemo podići hrastove šume, a sejaće se i na prostorima južne i severne Bačke – najavio je dr Marinković.
Domaća privreda je u 2023. godini nastavila tendenciju privrednog rasta, pri čemu su uspešno poslovanje zabeležile i ekonomske celine.
Tokom 2023. godine, privreda Republike Srbije je očuvala stabilnost, ostvarivši porast profitabilnosti, i pored nestabilnog makroekonomskog okruženja, na šta su značajnim delom uticali i pozitivni rezultati ekonomskih celina. Njihovi ukupni prihodi su povećani za 5,1% i iznose 5.820.070 miliona dinara, dok su ukupni rashodi, uz sporiji rast (1,8%), prikazani u iznosu od 5.293.070 miliona dinara.
Na ukupnom nivou posmatrano, ekonomske celine su realizovale pozitivan neto rezultat od 452.640 miliona dinara, za 65,6% veći u odnosu na prošlogodišnji. Sa neto dobitkom je poslovalo 579 celina, a u njihovom sastavu bilo je 1.889 zavisnih i pridruženih pravnih lica. Što se tiče neto gubitka, isti su iskazale 104 ekonomske celine, koje su obuhvatale 369 zavisnih i pridruženih pravnih lica.
Ekonomske celine su zabeležile rast finansijskih kapaciteta, uz istovremeno blago popravljen finansijski položaj. Raspolagale su sa poslovnom imovinom u vrednosti od 7.259.387 miliona dinara, za 8,3% većom u odnosu na prethodnu godinu. Кapital je uz rast od 11,6% iskazan u iznosu od 3.434.454 miliona dinara, dok su ukupne obaveze porasle sporijim tempom (6,3%) na 3.933.249 miliona dinara.
Кako sopstveni izvori finansiranja beleže brži rast (12,1%) do iznosa od 3.322.869 miliona dinara, racio sopstvenog kapitala je uvećan sa 44,2% na 45,8%, dok je stepen ukupne zaduženosti smanjen sa 1,26 na 1,18.
Кumuliran gubitak ekonomskih celina je gotovo ostao na prošlogodišnjem nivou od 803.183 miliona dinara. Istovremeno, gubitak iznad visine kapitala od 108.315 miliona dinara umanjen je za 2,3%, te je i stopa izgubljenog kapitala ekonomskih celina sa 21,3% opala na 19,5%.
U 2023. godini ekonomske celine učestvuju sa 31,2% u ukupnim prihodima i sa 30,3% u ukupnim rashodima privrede, zatim sa 37,4% u neto dobitku i sa 9,9% u neto gubitku. Pored toga, raspolažu sa skoro trećinom poslovne imovine i kapitala domaće privrede, kumuliraju petinu ukupnog gubitka privrede i zapošljavaju četvrtinu od ukupnog broja zaposlenih.
Кao najuspešnija u 2023. godini izdvaja se ekonomska celina EPS AD BEOGRAD, koja je najprofitabilnija i beleži najveće poslovne prihode, a raspolagala je i sa najvrednijim finansijskim kapacitetima, pri čemu ima kumuliran najveći ukupan gubitak. Drugo i treće mesto na listi najprofitabilnijih ekonomskih celina zauzimaju TELEКOM SRBIJA A.D. BEOGRAD i NIS A.D. NOVI SAD, koje su i u vrhu lista celina sa najvećom poslovnom imovinom i kapitalom. Prema iznosu neto dobitka, novokonsolidovana ekonomska celina INVIGO CAPITAL DOO BEOGRAD zauzima četvrto mesto, dok je petoplasirana grupa JP SRBIJAGAS NOVI SAD istovremeno na četvrtom mestu prema vrednosti poslovne imovine i kapitala.
U Godišnjem izveštaju analizirane su finansijske performanse za 683 ekonomske celine, u okviru kojih su matična privredna društva imala kontrolu nad 2.258 zavisnih i pridruženih pravnih lica. Broj ekonomskih celina je povećan za deset, dok je broj zavisnih i pridruženih pravnih lica uvećan za 64 u odnosu na prethodnu godinu. Pored toga, broj zaposlenih u ekonomskim celinama porastao je za 5.418, tako da su one zapošljavale ukupno 331.551 radnika.
Кao i proteklih godina, grupa DELTA HOLDING DOO BEOGRAD imala je kontrolu nad najvećim brojem pravnih lica ‒ njih 67, što je za tri više u odnosu na 2022. godinu, pri čemu je 21 poslovalo sa sedištem u inostranstvu. Prema broju povezanih pravnih lica sledi ekonomska celina КOEFIК DOO BEOGRAD sa 44 zavisna pravna lica, odnosno dva manje nego prethodne godine, a 18 ih je poslovalo u inostranstvu. Takođe, grupe MPZ-AGRAR DOO NOVI SAD i MPZ AGRAR DVA DOO NOVI SAD beleže veliki broj zavisnih pravnih lica ‒ po 42 sa sedištem u Republici Srbiji, s tim da je u prvoj broj pravnih lica povećan za osam, dok je druga zadržala prošlogodišnji obim konsolidacije. Prema značajnom obimu konsolidacije izdvaja se i ekonomska celina GALENS INVEST DOO NOVI SAD, koja sa jednim zavisnim pravnim licem manje, obuhvata njih 26 (pet sa sedištem u inostranstvu), dok je MК GROUP BEOGRAD kontrolisala tri zavisna pravna lica manje, odnosno ukupno 22 zavisna pravna lica (dva u inostranstvu).
Prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) za oktobar, koji je poslednji statistički obrađen, najtraženiji radnici u Srbiji bili su programeri sa 3.592 oglašena slobodna radna mesta.
Ovo je ujedno bilo i jedino zanimanje koje se moglo pohvaliti četverocifrenim brojem traženih radnika.
Slede tesari, za koje je oglašeno 875 slobodnih radnih mesta.
Traženi su bili i vozači autobusa, pošto su poslodavci iskazali potrebu za zapošljavanjem 324 vozača autobusa.
Za razliku od njih, potražnja za vozačima kamiona bila je znatno manja, jer je traženo samo 11 njih.
Radnici sa zvanjem inženjera nisu se mogli pohvaliti jagmom poslodavaca za njima, sa izuzetkom građevinskih inženjera za koje je u oktobru oglašeno 135 slobodnih radnih mesta.
Slede inženjeri organizacije rada kojih je traženo 52, zatim mašinski inženjeri – 39, rudarski -12, inženjeri elektronike -10.
Znatno traženiji od njih bili su zidari – 544, kuvari -277, kuriri -459, magacioneri -304, keramičari -181.
Što se tiče potražnje za zdravstvenim radnicima, najtraženije su bile medicinske sestre za koje je oglašeno 36 radnih mesta, skoro kao za lekare i stomatologe zajedno, pri čemu su lekari sa 31 radnim mestom bili znatno traženiji od stomatologa.
Na začelju liste, sa po pet oglašenih slobodnih mesta bili su livci, mašinovođe, matematičari, specijalisti za restrukturiranje i podršku klijentima i stručnjaci za arhitekturu informacionog sistema.
Izvor:Tanjug
Foto: Pixabay
Iako je nacionalizacija omogućila brzu industrijalizaciju i stvaranje socijalističke ekonomije, ostavila je trajne posledice po društvo
Dana 6. decembra 1946. godine, Skupština Federativne Narodne Republike Jugoslavije donela je Zakon o nacionalizaciji, kojim su veća privatna preduzeća prešla u državne ruke. Ovaj zakon označio je kraj privatnog preduzetništva na velikoj skali i uvođenje socijalističke ekonomije, čime je Jugoslavija u potpunosti raskrstila sa dotadašnjim kapitalističkim sistemom.
Pre donošenja zakona, privreda Jugoslavije bila je značajno oslonjena na strani kapital, koji je u industriji i rudarstvu činio čak 50 odsto ukupnog vlasništva. Nacionalizacija iz 1946. godine zahvatila je industriju, rudnike, banke, trgovačka preduzeća i druga značajna privredna dobra, obuhvativši ukupno 42 privredne grane. Ovaj potez pravdan je ideološkim načelima i potrebom za rekonstrukcijom zemlje posle razaranja u Drugom svetskom ratu.
Duboke društvene i ekonomske promene u posleratnoj Jugoslaviji odvijale su se u dve faze. Prva faza bila je obeležena konfiskacijom, koja je podrazumevala oduzimanje imovine osuđenih lica bez ikakve naknade. Druga faza započela je u decembru 1946. godine uvođenjem nacionalizacije, kada su preduzeća, zemljišta i druga značajna imovina prelazili u vlasništvo države.
Nacionalizacija je bila deo šireg plana transformacije jugoslovenskog društva. Već 1945. godine donet je Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji, kojim su od privatnih vlasnika oduzimane velike površine poljoprivrednog i šumskog zemljišta. Time su, pored domaćih vlasnika, na udaru bili i strani investitori, crkve, manastiri i zadružne organizacije.
Donošenjem Zakona o nacionalizaciji 1946. godine, proces je dodatno intenziviran. Sva veća preduzeća postala su državna svojina, čime je formirana osnova za centralno planiranje privrede.
Drugi talas i kraj privatnog vlasništva
Drugi talas nacionalizacije dogodio se 1958. godine, kada su u državne ruke prešli stanovi, privatne zgrade i građevinsko zemljište koji su premašivali zakonski maksimum. Time je dodatno sužen prostor za privatnu inicijativu, a imovina pojedinaca i pravnih lica postala je gotovo u potpunosti podređena državnoj kontroli.
Kada je 7. decembra 1946. godine donet Zakon o nacionalizaciji, njegove odredbe nisu se odnosile samo na domaća preduzeća, već su zahvatile i strani kapital, koji je pre rata činio značajan deo industrije i rudarstva u Jugoslaviji. Ipak, oduzimanje strane imovine počelo je i pre donošenja zakona, kroz mere usmerene protiv okupatora i njihovih saradnika, što je u nekim slučajevima pogodilo i imovinu savezničkih država.
Jedan od paradoksalnih primera bila je Čehoslovačka. Pošto je tokom 1939. godine dospela pod nemačku okupaciju, mnoga čehoslovačka preduzeća su preuzeli Nemci, uključujući njihove filijale u Jugoslaviji. Posleratni jugoslovenski propisi tretirali su tu imovinu kao nemačku i oduzimali je, što je izazvalo protivljenje stranih država. Čehoslovačka je, na primer, povukla svog prvog ambasadora iz Beograda nakon njegovih protesta zbog oduzimanja imovine čehoslovačkih vlasnika 1944. i 1945. godine.
Iako je nacionalizacija omogućila brzu industrijalizaciju i stvaranje socijalističke ekonomije, ostavila je trajne posledice po društvo. Mnogi nekadašnji vlasnici ostali su bez ikakvog obeštećenja, a strani kapital, koji je pre rata imao značajnu ulogu u razvoju privrede, potpuno je nestao iz Jugoslavije. Državna preduzeća postala su nosioci ekonomije, ali su se tokom decenija suočila sa problemima neefikasnosti i prekomerne centralizacije.
Nacionalizacija u Jugoslaviji imala je višestruki značaj i bila je ključna za sprovođenje društvenih promena. Pre svega, ona je predstavljala pravni osnov za ukidanje kapitalističke klase i prevazilaženje kapitalističkih odnosa proizvodnje. Iako nije nužno vodila ka socijalizmu, nacionalizacija je bila revolucionarna mera jer je sigurno vodila udaljavanju od kapitalizma.
Prvo, nacionalizacija je bila izraz nastojanja revolucionarne vlade da promeni društveni sistem iz korena. Time je kapitalistička klasa, ostavši bez privatnog kapitala, prestala da postoji kao društvena kategorija. Drugo, ona je bila pretpostavka za stvaranje novog ekonomskog sistema, koji je činio osnovu za uspostavljanje drugačijeg društvenog poretka. Treće, nacionalizacija je bila ideološko-politički program novog režima, koji je težio revolucionarnim promenama u društvu.
Danas, skoro osam decenija kasnije, posledice nacionalizacije i dalje su vidljive. Pitanja restitucije imovine, obeštećenja bivših vlasnika i revitalizacija privrede i dalje su aktuelne teme. Proces nacionalizacije ostaje jedno od najznačajnijih poglavlja jugoslovenske istorije, simbolizujući prelazak iz jednog društveno-ekonomskog sistema u drugi.
Zakon o nacionalizaciji iz 1946. godine zauvek je promenio privredu Jugoslavije, ali i oblikovao sudbine hiljada ljudi čija je imovina prešla u državne ruke.
Izvor: 24sedam.rs
Foto: Pixabay