Ekonomija

Specijaliteti iz zemljanih posuda, takozvanih sačeva, poslednjih godina postali su redovna ponuda mnogih restorana, a sve češće ih spremaju i domaćice u svojim kuhinjama.Ko god je probao, kaže da je hrana spremljena u tom grnčarskom proizvodu izuzetnog ukusa.

Iskusnih zanatlija koji ove činije, sudove i ostale predmete od gline i kamena izrađuju na starinski način, ručno i bez „hemije“, sve je manje. Predmeti od gline mogu da se prave i na električnom točku, uz pomoć kalupa i da se boje i šaraju.

Malo je grnčara koji samo od toga žive

Najveći majstori grnčarstva uglavnom nastavljaju porodični posao, a taj umetnički zanat naučili su od svojih predaka. U ovim radionicama u Srbiji uvek ima mesta za šegrte, ali je posao težak, pa nema mnogo zainteresovanih.

Postoji na desetine kurseva i obuka za izradu predmeta od gline, koji traju po nekoliko meseci, kroz koje uglavnom prolaze oni kojima je grnčarstvo hobi, a bave se drugim zanimanjima. Godišnje se takođe, na smer grnčar u Srednjoj školi Tehnoart, upiše nekoliko novih đaka.

Kako kažu sagovornici, majstori grnčarskog zanata, Vaso Šunjevarić iz okoline Užica i Branislav Furunović iz Beograda, nema mnogo njihovih kolega koji se isključivo bave grnčarstvom i od njega žive. Priznaju da je poslednjih godina njihov posao doživeo svojevrstan procvat i da je velika potražnja za grnčarskim proizvodima za spremanje hrane, kao i ukrasima poput ćupova, vaza, tanjira, raznih posuda…

Grnčarija iz Zlakuse ima sertifikat za 100 odsto ručni rad bez „hemije“

Užičko selo Zlakusa, nadaleko je poznato kao prestonica grnčarije. Već se vekovima grnčarski zanat prenosi sa generacije na generaciju u desetak porodica, u ovom mestu. Jedna od njih su Šunjevarići. Majstor Vaso je posao naučio od oca, a sada ga prenosi na svoje potomke.

„Prirodno i zdravo poslednjih godina baš je na ceni, pa posla za dobre grnčare ima sve više“, kaže on i dodaje da su zlakuski majstori ipak jedinstveni.

Savo navodi da je najteže praviti velike lonce od grnčarije, jer je za izradu potreban čitav dan.

„Uprkos modernijim i lakšim tehnikama, kalupima, jeftinim kopijama, ostali smo verni tradicionalnoj izradi, a pokazalo se da kvalitet ima kupce. Radimo na okruglom točku, na ručni pogon, koristimo apsolutno prirodne materijale. Od pre četiri godine sertifikovali smo naše proizvode, a sve porodice koje su nosioci sertifikacije okupljene su u udruženju lončara ‘Zlakusa’. Naši sudovi imaju oznaku i pečat koji pre svega garantuju da je svaki predmet 100 odsto ručna izrada i najvažnije da je napravljena bez bilo kakve hemije, samo od prirodnih materijala, gline i kalcita. Nema premazivanja i boja. Možda ja u tome tajna tog posebnog ukusa“, kaže.
Kako objašnjava, grnčarski zanat izučava se čitav život. Nekoliko mladih je šegrtovalo u radionici koju vodi sa suprugom, ali se nisu zadržali.

„Posao iako je lep, nije nimalo lak. Da bi neko mogao sam da radi, potrebno je bar godinu dana da provede u radionici. Prvi deo posla koji mora da se savlada je priprema materijala i tačne mere koje će učiniti da se dobije gotovo večan proizvod. Glina koju koristim, kopa se u selu Vranjani kod Požege, a mešam je sa kamenom koji se zove ‘vrsta’. Važan je odnos ova dva sastojka, kao i količina vode koja se dodaje. Kada se zameša odgovarajuća smesa, ide na točak na takozvano sudžukovanje, zidanje posude sloj po sloj. Nakon završetka oblikovanja, predmet se suši, dodatno obrađuje i na kraju peče u peći na 770 do 800 stepeni“, kaže majstor Šunjevarić.

Najveća do sada napravljena posuda lonac za kupus od 500 litara

Kako sagovornik objašnjava, može mesečno da izradi 50 takvih ručno rađenih zemljanih posuda, ćupova, sačeva, pekača, šerpi, tanjirača, kotlića, zvona…

„Najbrojnije mušterije su domaćinstva, a značajni kupci su i etno restorani. Najveća posuda koju sam izradio je lonac za kupus od 500 litara, namenski za manifestaciju kupusijadu. Veoma velike i zahtevne su ukrasne amfore“, kaže Savo i prepričava slučaj kada je za restoran na Kopaoniku, lepe napravljene nove tanjire morao da izlupa i okrnji da bi izgledali onako kako je mušterija tražila za svoj etno restoran.

Majstor Savo nema drugu reklamu, osim od usta do usta, a posude iz njihove radionice stigle su u sve zemlje u okruženju, širom Evrope, pa čak i do Floride. Mora da se naruči najmanje mesec dana unapred, jer sama izrada dugo traje, a potražnja je velika.

„Najtraženiji su lončići i sačevi čija je cena u proseku 3.000 do 4.500 dinara, dok se dosta pazare i veći lonci za svadbe, koji koštaju oko 20.000 dinara. Pekači su oko 12.000 dinara. Najteže je napraviti ogromne lonce, jer je za to potreban čitav dan. U svakom slučaju, grnčar ne može da se obogati, ali od svog posla može lepo da živi“, zaključuje Savo.

Grnčarija je na ceni, a za početak posla potrebno oko 8.000 evra

Grnčarstvo je u familiji Furunović sa Kosova i Metohije već sedam generacija. Početkom dvehiljaditih Branislav se sa porodicom doselio iz okoline Prištine u Beograd, gde je od tada tradicionalni posao nastavio u svojoj radionici u naselju Mirijevo. U poslu mu pomažu ćerka Vanja (22) i sin Luka (17).

„Postoje i škole i kursevi, ali ja sam odrastao s grnčarstvom u svom domu i učio sam taj zanat od malih nogu. Danas je ovaj zanat posebno na ceni. Nekada sam proizvode nosio na pijace, vašare i sajmove, a sada mi takva reklama i ne treba. Mušterije dolaze do mene po preporuci, pa su nam pune ruke posla“, kaže Branislav.

Branislav ističe da su mu najveće mušterije hoteli, restorani i etno sela.Slaže se da je dobra smesa prvi korak bez koga se ne može nastaviti dalja obrada grnčarskog predmeta. Smatra da ona nije uvek ista i da zavisi šta se od nje izrađuje, kao i da svaki majstor ima svoj tajni sastojak. Ne spori da je za ovaj umetnički zanat potreban talenat, ali da su rad, marljivost i dobra organizacija presudni za uspeh. Da bi se pokrenuo ovaj posao, međutim, osim veštine potrebna su ulaganja od oko 8.000 evra.

„Neophodne su peći, mašina za mlevenje, točak, sitan alat za sečenje, oblikovanje, dekoraciju, kao i materijal od kog se izrađuju predmeti. Kroz moju radionicu prošlo je dvadesetak učenika.Cena časa kod mene je 3.000 dinara, a da bi mogao da krene sam u izradu prvih predmeta, dovoljno je oko 30 časova“, kaže sagovornik i dodaje da uz sve ostalo, onaj ko se odluči da mu grnčarstvo bude posao, treba da bude spreman da po čitav dan sedi za točkom.

Prema njegovim rečima, može dnevno da izradi i do 300 predmeta, među kojima su i najmanji, poput pepeljara, vaza, činija. Najveće mušterije Grnčarije Furunović su restorani, hoteli i etno sela. Mesta koja gaje duh srpske tradicije, žele da serviraju hranu i služe goste iz ovakvih sudova, pa u majstorsku radionicu u Mirijevo stigne porudžbina za kompletno opremanje detaljima, escajgom, pa čak i sudovima za pripremu hrane.

„Napravio sam dva ogromna ukrasna ćupa, visoka 1,7 metara. Cena im je recimo bila po 700 evra. Zahtevna je bila i izrada ogromnog grba Beograda za restoran u Rusiji“, priseća se najvećih izazova u karijeri.

„Neke predmete na kraju i premazujemo glazurom, ocrtavamo, oslikavamo i ukrašavamo“, kaže sagovornik i zaključuje da se nada da će sin i ćerka nastaviti da uče posao u radionici. U ovakvim vremenima, najbolje je imati zanat u rukama.

Izvor: Infostud.com
Foto: Pixabay

Realni rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) za prvih devet meseci 2024. godine u Srbiji međugodišnje iznosi oko 3,9 odsto, navedeno je u novom broju časopisa Makroekonomske analize i trendovi (MAT).

Prva procena realnog međugodišneg rasta BDP Republičkog zavoda za statistiku Srbije za treće tromesečje je oko 3,1 odsto.

Industrijska proizvodnja je u tom periodu uvećana je 2,8 odsto, u samom septembru zabeležen je međugodišnji rast proizvodnje od 4,6 odsto.

„Trend industrijske proizvodnje je i dalje na rastućoj putanji, uprkos negativnim rizicima koji dolaze od kretanja kod najvažnijih trgovinskih partnera iz ;evrozone“, naveli su stručnjaci MAT-a.

Dodaje se da je u septembru, treći mesec zaredom, uvećana vrednost spoljnotrgovinske razmene, pri čemu je trend robnog izvoza stagnirao, a uvoza rastao, što je uvećalo deficit.

U periodu od početka godine, u budžetu Republike ostvaren je suficit od 18,8 milijardi dinara, što je u poređenju sa istim periodom prethodne godine bolji fiskalni rezultat za 32,2 milijarde dinara.

Sa usporavanjem inflacije međugodišnji rast realnog prometa se tokom prethodnihdvanaest meseci vratio u pozitivnu zonu i sada se održava na nivou koji je za oko pet odsto iznad prošlogodišnjeg proseka.

Srbija je i u avgustu i u septembru 2024. imala veću međugodišnju inflaciju od proseka Evropske unije, a manju samo od jedne članice Unije.

U avgustu i septembru 2024. međugodišnja inflacija je bila 4,4 odsto i 4,3 odsto u Srbiji, a 2,4 odsto i 2,1 odsto u EU.

Od 27 članica EU, samo Rumunija je imala veću međugodišnju inflaciju negoSrbija i u avgustu i u septembru 2024. godine.

Međugodišnja inflacija u Rumuniji iznosila je 5,3 odsto u avgustu i 4,8 odsto u septembru 2024. godine.

Izvor: Beta

Foto: Pixabay

U prvih deset najvećih poreskih dužnika, kada je reč o aktivnim kompanijama, najviše je onih koji se bave trgovinom na veliko. Ukupan dug deset najvećih poreskih dužnika iznosi oko pet milijardi dinara. Dug je zaključno sa 30. septembrom 2024. godine.

Najveći poreski dužnik je kompanija Bona Futura iz Beograda, koja državi duguje 1,2 milijarde dinara. Reč je o kompaniji koja se bavi trgovinom na veliko i u blokadi je od 17. maja prošle godine.

Već dobro poznati poreski dužnik je kompanija Mera Invest iz Beograda, a državi duguje oko milijardu dinara. Kompanija je u blokadi od 9. jula 2016. godine.

Sledeći najveći poreski dužnik je kompanija Ratko Mitrović a.d. za inženjering i investicije u građevinarsvu iz Beograda, a za porez duguje 409 miliona dinara.

Na listi su i Poljoprivredno-industrijski kombinat Pešter iz Beograda, a duguje 406 miliona dinara, zatim, Vemaks sistem takođe iz Beograda čiji je dug prema državi 363 miliona dinara, kao i Društvo za proizvodnju, trgovinu i usluge PieCrust iz Novog Sada koji duguje 351 milion dinara.

U prvih deset najvećih poreskih dužnika nalaze se i Aremis iz Šapca, NIN-MSI NO.1 iz Beograda, Line Power takođe iz Beograda i ABC Commerce Leštane.

Sva preduzeća su u blokadi.

Na listi mnogo kompanija iz građevinskog sektora

Zanimljivo je da na listi od 308 najvećih poreskih dužnika među aktivnim preduzećima ima dosta onih iz građevinskog sektora, i to u vreme srpskog građevinskog buma.

To može da ukaže da pojedine kompanije u Srbiji nisu uključene u projekte izgradnje, dok druge imaju bolji pristup državnim projektima.

U Statističkom godišnjaku Republičkog zavoda za statistiku navodi se da je vrednost izvedenih radova na teritoriji Srbije samo prošle godine iznosila 717 milijardi dinara, što je za 16,7 odsto više u odnosu na 2022. godinu u tekućim cenama, odnosno za 11,8 odsto više u stalnim cenama.

Na listi najvećih dužnika u Srbiji nalaze se sledeće kompanije iz građevinskog sektora: Ratko Mitrović a.d. za inženjering i investicije u građevinarsvu iz Beograda, Preduzeće za proizvodnju, inženjering i usluge KOMGRAP

– Inženjering d.o.o. Beograd, Interdil-Invest preduzeće za inženjering i razvoj projekata o nekretninama, Imperial Invest Beograd, Komerc Invest, Društvo za izvođenje građevinskih radova i usluga u graševinarstvu Rejhan Invest Duga Poljana, Graditelj-put Beograd, Društvo za projektovanje i inženjering Meridijan Inženjering Gornji Milanovac, Privredno društvo za građevinske radove Svilaput inženjering i mnoga druga preduzeća.
Sva ova preduzeća su u blokadi.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay

Predstavnici vlasti u Srbiji u poslednje vreme tvrde da radnici u Srbiji više nisu „jeftina“ radna snaga, što na neki način potvrđuje i činjenica da su neto plate i ukupni troškovi rada u stranoj valuti poslednjih godina kod nas rasli. Međutim, sagovornici Danasa smatraju da je za dostojanstven život potrebno mnogo više.

Srbija je već godinama unazad privlačna za strane investitore, a glavni razlozi za njihov dolazak bile su često velike subvencije države i „jeftina“ radna snaga koju naša zemlja nudi.

Međutim, predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je, gostujući u emisiji na TV Hepi, da u Srbiji više nema jeftine radne snage.

On je naveo da su plate u našoj zemlji manje nego u Zapadnoj Evropi, ali da ni u njoj više nema jeftine radne snage i podsetio da je nova minimalna zarada oko 54.000 dinara.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Mihail Arandarenko smatra da to u principu jeste tako.

– Preciznije je reći da strani investitori prate naše minimalne ili prosečne ukupne troškove rada po radniku u evrima, odnosno dolarima – objašnjava on.

To znači, kako dodaje, da oni gledaju koliko ih ukupno košta radnik.

Naša radna snaga relativno ‘poskupela’ za strane investitore

Arandarenko pojašnjava da se to odnosi na Bruto 2 koncept, koji podrazumeva neto platu, plus porez na zaradu i sve doprinose.

– Pošto su i neto plate i ukupni troškovi rada u stranoj valuti poslednjih godina kod nas rasli brže nego skoro bilo gde u Evropi, onda je tačno da je naša radna snaga relativno ‘poskupela’ za strane investitore – naveo je sagovornik Danasa.

Što se tiče okvira za merenje „jeftinoće“ radne snage, Arandarenko objašnjava da nije važno samo da evro troškovi budu što niži, nego i da produktivnost te radne snage bude dovoljno visoka da investitor može da izvuče profit.

Međutim, ako je pretpostavka da se produktivnost ne menja, onda se prema njegovim rečima, vraćamo na jednu varijablu, odnosno troškove rada u stranoj valuti.

– Šta je referentni okvir za investiranje razlikuje se od jednog do drugog investitora. Za nekoga to može sa bude ceo svet, za nekog Evropa, za nekog Zapadni Balkan. Za svet i Zapadni Balkan mi više nismo ‘jeftini’ – naglašava on.

S druge strane, koordinator Međunarodne organizacije rada (MOR) za Srbiju Jovan Protić smatra da je to paušalna ocena i da je teško obrazložiti šta je merilo „jeftinoće“.

Ne odlaze investitori samo zbog cene rada

– Ono kroz šta to može da se gleda, da li je jeftino ili skupo, jeste da li nam odavde beže investitori jer nalaze bolje uslove u drugim zemljama, ali to ne zavisi samo od cene rada, već i od raznih drugih faktora gde Srbija ne stoji baš najbolje, posebno po pitanju pravne sigurnosti – objašnjava on.

Protić dodatno pojašnjava da bi indikator relativno skupe radne snage bio taj da investitori koji rade najjednostavnije poslove, vezane za motanje kablova i slično, krenu da odlaze na druga mesta, gde pronalaze povoljnije uslove.

– To nismo primetili da se dešava još uvek. Iz tog ugla ne bih rekao da postoji problem sa ‘skupoćom’, odnosno visokom cenom rada – navodi naš sagovornik.

Još uvek, prema njegovim rečima, ima ljudi koji bi mogli da prihvate posao, ali pitanje je samo za koji novac.

– Ako pogledate zvanične podatke, nama je stopa neaktivnosti još uvek dovoljno visoka, pa bismo mogli da kažemo da i dalje postoje džepovi neiskorišćenog domaćeg radništva – obrazlaže Protić.

„Rezervoari“ neaktivnih ljudi

Dakle, kako ukazuje, imamo i dalje rezervoare neaktivnih ljudi, ali nije najjasnije zašto.

– Pitanje je da li se radi o nespremnosti da se radi za neke određene pare ili o kvalifikacionoj strukturi, starosnoj, geografskoj… pa da zbog toga ti džepovi ostaju – kaže Protić.

Ukoliko se fabrike ovde otvaraju uprkos poskupljenju radne snage, to bi onda, prema njegovom mišljenju, značilo da te firme ovde privlači još nešto osim naše cene rada.

– To bi bilo super da je tačno, ali ne vidim da toga ima. Mislim da pojedincima odgovara to što mogu da prave bilateralne dogovore sa njima, umesto da rade na drugim merilima, kao što je pomenuta pravna sigurnost – zaključuje Protić.

I sekretar Veća Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS) Zoran Mihajlović kaže da je upitno šta naša vlast uzima kao merilo.

– Pitanje je šta danas oni podrazumevaju pod jeftinom radnom snagom. Ako poredimo evropske standarde i činjenicu da je za dostojanstven život potrebno mnogo više i da je veliki broj zaposlenih u Srbiji na ivici siromaštva, onda teško da možemo govoriti o tome da više nismo jeftina radna snaga – ukazuje on.

Mihajlović smatra da je potrebno da se zarade izjednače sa potrošačkim korpama.

– Minimalna zarada bi morala da bude u visini potrošačke korpe, a prosečna zarada u visini jedne i po prosečne potrošačke korpe – smatra on.

Plate niže, a namirnice skuplje nego u Evropi

Predsednik sindikata Sloga Željko Veselinović, takođe, navodi da to zavisi od toga šta se gleda i navodi da su plate u Srbiji među pet najnižih u Evropi.

– Ako gledamo platu ili zaradu u evrima, onda više nismo jeftina radna snaga, ali ako se gleda šta za tu platu može da se kupi, onda smo i dalje jeftina radna snaga i siromašna zemlja – smatra on.

Veselinović ukazuje na problem visokih cena.

– S obzirom da su cene u Srbiji, pre svega, osnovnih životnih namirnica skuplje od većine zemalja u Evropi, onda je činjenica da ljudi jedva preživljavaju – objašnjava on.

Skupoća je, prema njegovim rečima, najveći problem u Srbiji.

– S druge strane, plate i zarade su i dalje među pet najnižih u Evropi, tako da smo mi u suštini i dalje jeftina radna snaga – zaključuje Veselinović.

Izvor: Danas
Foto: Pixabay

Predsednik Komisije za hartije od vrednosti Srbije Marko Janković rekao je danas da je u planu prva emisija korporativnih obveznica do kraja godine ili početkom 2025. godine.

On je na sednici Odbora Skupštine Srbije za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava, na kome je predstavljen finansijski izveštaj poslovanja Komisije za 2023. i plan za 2025, rekao da se ove godine ugovaraju eksperti za tu emisiju korporativnih obveznica.

„Reč je o ekspertima koji treba da pomognu kompanijama u izdavanju korporativnih obveznica pri ocenjivanju kreditnog rejtinga emitenata, kao i investicionim društvima i bankama koje će raditi u postupku preuzimanja kompanija do revizorskih kuća koje će raditi analizu poslovanja kompanija, i stručnjacima koji bi trebalo da obezbede korporativno upravljanje kompanijama koje izdaju obveznice“, rekao je Janković.

Na pitanje Dušana Nikezića (Stranka slobode i pravde) da li je Komisija reagovala zbog toga što se alternativni investicioni fondovi koriste za izbegavanje plaćanja poreza bogatih, jer ulažu sredstva koja su oslobođena poreza na dohodak građana krajem godine, a povlače početkom naredne, Janković je rekao da su propisi koji regulišu te fondove u skladu sa propisima EU, ali da je „primećena fluktuacija sredstava u kratkom roku“.

„Imamo limit od najmanje 50.000 evra ulaganja u alternativne investicione fondove, onaj ko može da uloži preko te sume se smatra poluprofesionalnim investitorom. Taj limit treba smanjiti zbog fondova koji ulažu u mala brzorastuća preduzeća“, rekao je Janković.

Dodao je da treba pronaći lak i jednostavan način organizovanja fondova kako bi mogli da usmere sredstva u takve kompanije.

Sigurno je, kako je rekao, da će se onemogućiti zloupotreba te poreske olakšice, odnosno podsticaja za investicije tako što će se zakonom definisati vremenski period u kome će ta investicija morati da bude uložena u investicioni fond.

Država, prema njegovim rečima, mora da pronađe dovoljno kapaciteta da investitore usmeri u određeni segmenet tržišta kapitala, da bi tržište razvijalo kao u razvijenim ekonomijama.

Izvor: Beta

Foto: Pixabay

Ministarstvo finansija predložilo je oko petnaest novih zakona ili dopuna, a među novinama su i oporezivanja pomoraca i registar fizičkih lica.

Kako piše RTS, pred poslanicima Skupštine Srbije naći će se propisi kojima se uređuje porez na dodatnu vrednost, porez na prihod, elektronske otpremnice.

Novo je da će prvi put biti definisano oporezivanje pomoraca, povećava se neoporezivi deo zarade, a planirano je i uvođenje registra fizičkih lica u kom će Poreska uprava na jednom mestu imati pregled svih građana i njihovih poreskih obaveza.

Resorno ministarstvo očekuje da novi propisi olakšaju poslovanje privrede i poboljšaju naplatu poreza.

Planirano je da oni koji na brodu provedu više od 174 dana u godini, budu oslobođeni nameta od 10 odsto.
Branislav Vajda iz Unije pomoraca i lađara Srbije kaže da trenutno ljudi koji rade na morskim brodovima uglavnom primaju bruto iznos zarade, a u Srbiji ne ostvaruju nikakva prava, osim privatnog zdravstvenog i penzionog osiguranja.

„Mi smo dali primedbu, jer opet poziva država na samooporezivanje, a to znači da bi čovek sam trebalo da podnese poresku prijavu, našim ljudima to dosta teško ide“, ukazuje Vajda.

Poreske olakšice i za poslodavce

Niz poreskih olakšica pripremljen je i za poslodavce. Neće se plaćati porez na dnevnice za službena putovanja u inostranstvo, koje se povećavaju na 90 evra. Veći će biti i neoporezivi deo zarade – 28.423 dinara.

„Povećanje neoporezovanog dela je praktično dogovor između Ministarstva finansija i Vlade na Socijalno-ekonomskog savetu da se kompenzuje povećanje minimalne zarade, koje je bilo preko realnih osnova, a realne osnove su povećanje BDP-a i inflacija“, objašnjava Nebojša Atanacković iz Unije poslodavaca Srbije.

Novina u Zakonu o poreskom postupku je baza fizičkih lica. U njoj bi mogli da se nađu i domaći i strani državljani – odnosno svi koji bi državi morali da plaćaju neki porez.

Planirano je da objedini i podatke o imovini, bračnom statusu, prebivalištu.

Strani državljani i plaćanje poreza u Srbiji

Poreska praksa definiše da porez plaćaju rezidenti Srbije na svoj celokupni svetski dohodak – bez obzira na to odakle ga ostvaruju. Nerezidenti ga plaćaju na dohodak čiji je izvor u Srbiji.

„Ovaj registar ima tu ideju, barem mi koji se bavimo poreskim pravom naslućujemo da je to ideja, da se napravi registar podataka koji definišu kriterijume da bi se odredilo rezidenstvo nekog lica, jer mi sad imamo mnogo stranih državljana koji borave na teritoriji Republike Srbije, koji se u određenim slučajevima smatraju poreskim rezidentima Srbije“, kaže poreska advokatica Minja Đokić.

Država od seta novih i izmena postojećih zakona očekuje mnogo. Između ostalog – nastavak reformi, unapređenje poslovnog okruženja, ali i bolju naplatu poreza.

„Određene poreske olakšice takođe utiču na dodatno ubrzavanje privrednog procesa, tako da očekujem da ćemo postići i ove godine cilj kojem težimo da imamo predvidivost, stabilnost, i da svake godine za korak unapređujemo digitalizaciju, odnosno da omogućimo da privreda bolje posluje, da građani budu informisani o svemu“, ističe državna sekretarka Ministarstva finansija Slavica Savičić.

U korist privrede trebalo bi da bude i uvođenje elektronskih otpremnica. Predlog je da budu obavezne od 2027. godine.

Taj propis, uz više od 15 poreskih i finansijskih zakona, pred poslanicima bi mogao da se nađe krajem novembra.

Izvor: RTS
Foto: Pixabay

Prema poslednjim istraživanjima, pet odsto Švajcaraca je zakopalo zlato u bašti a procena je da je pod zemljom trenutno oko deset tona ovog plemenitog metala vrednog 750 miliona franaka.

Po načinu na koji kriju svoje zlato, Švajcarci bi mogli da se uporede s piratima.

Zlato je dobro imovinsko utočište jer predstavlja osiguranje u slučaju nepredviđenih životnih poteškoća.

Zato nije iznenađujuće da veliki broj Švajcaraca ima zlato.

Nedavnim istraživanjem Univerziteta Sankt Galen utvrđeno je da 65,2 odsto ili dve trećine od 3.000 ispitanika u Švajcarskoj veruje da je ulaganje u plemenite metale razumno.

Profesor ekonomije na Univerzitetu u Frajburgu Serđo Rosi je izjavio da ga je iznenadilo kada je saznao da ljudi još zakopavaju zlato i rekao je da je to pokazatelj nepoverenja u banke i da to banke moraju uzeti u obzir, piše portal swissinfo.

Zapravo je zlato za stanovnike ove bogate države jedan od omiljenih oblika ulaganja, ali i dalje prednjači ulaganje u nekretnine, deonice i obveznice.

Profesor Rosi nije iznenađen zainteresovanošću sugrađana za zlato. Prema njegovim rečima, političke i makroekonomske promene izazivaju zabrinutost u celom svetu, pa tako i u Švajcarskoj.

„Postoje inflatorni pritisci koji uzrokuju strah od pada vrednosti štednje u bankama. Zlato je na glasu kao sigurna investicija koja ne gubi vrednost. Ljudi, koji to mogu sebi da priušte, kupuju zlato kako bi održali ili čak povećali svoju imovinu“, dodaje Rosi.

Rosi napominje da je bogatstvo prosečnog Švajcarca mnogo veće nego u drugim zemljama.

„Građani Švajcarske mogu da kupe tone zlata, što je teže ili nemoguće u mnogim drugim zemljama“, ističe on.
Istraživanje ovog fenomena pokazalo je i druge, kako se navodi, impresivne rezultate.

Naime, utvrđeno je da 22 odsto ispitanika prosečno ima 100,83 kilograma zlata vrednog 7.500 franaka. Procena je da je među stanovništvom cele Švajcarske ima ukupno 200 tona zlata koji je vredan 14,9 milijardi franaka.

Istraživanjem je utvrđeno da je 43 odsto onih koji bi zlato prodali samo u hitnim slučajevima.

Izvor:Klix.ba/021.rs
Foto: Pixabay

Samo u septembru ostvaren je suficit od 3,6 milijardi dinara

U prvih devet meseci ove godine ostvaren je suficit republičkog budžeta od 18,8 milijardi dinara, što je za 104,5 milijardi bolje od planiranog, s obzirom da je predviđen deficit od 85,7 milijardi dinara, saopštilo je danas Ministarstvo finansija.

Prihodi su iznosili 1.583,6 milijardi dinara, dok su rashodi bili 1.564,8 milijardi. Samo u septembru ostvaren je suficit od 3,6 milijardi dinara, pri čemu su ukupni prihodi iznosili 163,9 milijardi, od čega se na poreske prihode odnosi 134,8 milijardi.

Najveći deo poreskih prihoda otpada na porez na dodatu vrednost (PDV) u iznosu od 71,6 milijardi, dok je od akciza prikupljeno 26,9 milijardi, a od poreza na dobit 19,2 milijarde dinara. Neporeski prihodi su iznosili 28,5 milijardi dinara, dok su donacije u septembru iznosile 0,5 milijardi.

Rashodi su u septembru dostigli 160,3 milijarde, od čega je za plate zaposlenih izdvojeno 38,8 milijardi, za kapitalne izdatke 30 milijardi, dok je 27,6 milijardi otišlo na transfere organizacijama za obavezno socijalno osiguranje i različite fondove. Rashodi za socijalnu zaštitu iznosili su 15,3 milijarde, za subvencije 11,1 milijardu, a za otplatu kamata 11 milijardi dinara.

Na nivou sektora države u prvih devet meseci zabeležen je fiskalni suficit od 29,1 milijardu dinara i primarni fiskalni suficit od 154,3 milijarde dinara.

Izvor: 24sedam
Foto: Pixabay