Ekonomija

Na drugom mestu rang liste firmi – najvećih poreskih dužnika nalazi se OKI NP Gradnja iz Novog Pazara, sa dugom od 521,4 miliona dinara. Preduzeće je u vlasništvu Osmana Kuča, u protekloj godini poslovalo je sa dobitkom, a imalo je poslovne prihode od 1,8 miliona evra. U blokadi je poslednjih 50 dana za iznos koji je nešto malo veći od duga prema Poreskoj upravi.

Lumaco, preduzeće u vlasništvu Luke Beograd, bio je u novembru 2025. godine treći najveći poreski dužnik, a sada je na petom mestu rang liste poreskih dužnika koji je objavila Poreska uprava Srbije. Dugovao je oko 277 miliona dinara, a sada 281 milion dinara.
Iznos blokade je 163,3 miliona dinara – kao i prošle godine.

„Uvođenje negativnih cena, generalno, donosi sa sobom i pobednike i gubitnike. Na strani dobitnika nalaze se pre svega oni industrijski potrošači koji mogu fleksibilno da povećaju potrošnju u trenucima kada cene padnu ispod nule i koji će, doslovno, biti plaćeni za korišćenje električne energije. Na strani gubitnika, barem kratkoročno, nalaze se proizvođači iz obnovljivih izvora koji nemaju ugovor sa Elektroprivredom Srbije i koji se mogu naći u situaciji da ne samo da ne zarađuju, nego i da plaćaju penale na balansnom tržištu. Između ta dva pola proteže se čitav niz regulatornih, fiskalnih i strateških izazova – od načina na koji se tretira PDV na negativne cene, do budućnosti CBAM mehanizma i srpskog energetskog sektora u celini“, kaže Dejan Stojčevski, tehnički direktor SEEPEX, srpske berze struje.

U Srbiji se ovaj korak dugo čekao, ali nije dolazio bez razloga za odlaganje. Regulatorni okvir morao je da bude uspostavljen pre nego što bi se negativne cene mogle legalno primeniti. Ključni izazov bio je fiskalne prirode – kako tretirati negativnu cenu sa stanovišta PDV-a?

„Odgovor koji su nadležne institucije ponudile jeste da se negativna cena ne tretira kao prodaja robe – električna energija kao roba tada ima vrednost nula – već kao usluga koja se pruža onom ko preuzima energiju. Na tu uslugu se plaća PDV, a obavezu snose isključivo srpske kompanije, dok strane firme rešavaju to pitanje u skladu sa propisima zemlje u kojoj im je sedište“, objašnjava Stojčevski.

Podatak koji daje kontekst celoj situaciji jeste struktura učesnika na srpskoj berzi: od pedesetak kompanija koje trguju, svega desetak je srpskog porekla, dok je preostalih četrdesetak strane firme. To znači da mehanizam PDV-a na negativne cene, u svom punom obliku, pogađa relativno mali broj domaćih aktera, dok strane kompanije primenjuju sopstvene nacionalne propise.

„Evo, sad zadnja tri dana imamo nulte cene, negde od 11 do 4 popodne. Znači, konstantno. Dok je na zapadu negativna cena“, kaže naš sagovornik, opisujući situaciju neposredno pred uvođenje novog mehanizma.

Ovaj detalj nije beznačajan. Kada su u okolnim evropskim državama cene padala ispod nule, tamošnji akteri su pokušavali da prodaju višak energije na srpsko tržište. Srpski sistem, međutim, nije im mogao da pruži odgovarajući odgovor – cena je bila zarobljena na nuli, a sistem je primenjivao proratno smanjenje svih ponuđenih količina. Proizvođači koji nisu mogli ni da isporuče energiju po nultoj ceni, ni da je skladište, ni da je brzo isključe iz mreže, završavali su na balansnom tržištu, plaćajući penale.

„Ne mogu da prodaju, ne mogu da plasiraju robu, moraju da plate penal. To ćemo, nadam se, da izbegnemo uvođenjem negativne cene, gde će malo i da se smanji pritisak sa strane, jer ako i tamo negativna cena, i ovde nemaju potrebe, jednostavno da prebacuju tu električnu energiju kod nas“, objašnjava naš sagovornik.

Uvođenje negativnih cena, dakle, nije samo domaća regulatorna odluka – to je i odgovor na pritiske koji dolaze izvana, sa integrisanog regionalnog tržišta električne energije.

Međutim, ovde treba biti pažljiv. Negativne cene ne javljaju se predvidljivo – one su rezultat tržišnih fluktuacija, vremenskih uslova, sezonskih varijacija. Kompanija koja želi da iskoristi ove prilike mora imati odgovarajuće znanje, prateće sisteme praćenja tržišta i operativnu fleksibilnost da brzo reaguje.

Praktično, trebalo bi da budu trgovac strujom a to nije neka realna opcija u Srbiji, pa iz SEEPEX-a onim kompanijama koje žele da stvarno imaju manje račune za električnu energiju preporučuju nešto drugo.

Kompanije koje nemaju veze sa energetskim sektorom, a koje su na dugoročnim ugovorima, tako neće biti dotaknute negativnim cenama. Dok tržišna cena osciluje od negativnih vrednosti do više hiljada evra po megavat-satu, one plaćaju ono što piše u ugovoru – ništa više, ništa manje.

„Ko žele da ide na tržište, mora da ima adekvatno znanje i da se igra sa ovakvim cenama, kad je jeftinije, kad je skuplje. Moja preporuka je nešto drugo – određeni stepen energetske samodovoljnosti. Da kompanije jednostavno sami malo ulažu, što u panele solarne, što u baterije. Kao da imaju svoju neku malu proizvodnju, da smanje zavisnost od spoljašnjih faktora“, objašnjava Stojčevski.

Za kompanije koje nemaju takvu fleksibilnost (mada je takvih zapravo malo) a imaju predvidljive potrebe za energijom, preporuka je drugačija: dugoročni ugovori po fiksnoj ceni. Kada im cena odgovara, trebaju da zaključe ugovor na što duži period i da se ne bave volatilnošću tržišta.

Solarni i vetroelektrani ne mogu lako da „ugase“ svoju proizvodnju kada vetrovito ili sunčano vreme generiše više energije nego što tržište može da apsorbuje. U satima negativnih cena, oni moraju ili da plate da neko preuzme njihovu struju, ili da se suočavaju s penalima na balansnom tržištu. Oba scenarija su finansijski nepovoljna. Neko ko je investirao u zelenu energiju, sa ambicijom da zarađuje od njene prodaje, može se naći u situaciji da gubitak postaje strukturni deo njegovog poslovnog modela.

„Najgore je iskreno za proizvođače električne energije iz obnovljivih izvora. Što znači, oni trebaju da daju električnu energiju, još da plate za to, što je ovako malo neobično. Ali, nažalost, to se desilo sa velikom integracijom obnovljivih izvora – ne u Srbiji, nego u Evropi“, kaže naš sagovornik.

Ovde leži suštinska protivrečnost energetske tranzicije: što više zelene energije ulazi u sistem, to su češće epizode negativnih cena, i to je teže poslovanje za same zelene energetičare koji nisu zaštićeni dugoročnim ugovorima.

„EPS, ipak, može malo drugačije. On, ipak, može svoj proizvodni miks da miksuje, malo da smanji proizvodnju, zadrži vodu, smanji iz terma, i koriste tu električnu energiju. Tako da je to pozitivna strana“, objašnjava naš sagovornik.

Ipak, i za EPS postoje granice. U periodima izuzetno dobre hidrološke situacije – a april i maj su tradicionalno meseci viška vode i visoke hidroproizvodnje – prostor za prilagođavanje se sužava. Kada i rezervoari budu puni i solarna energija bude na svom dnevnom maksimumu, čak ni EPS ne može lako da izbegne pritisak na cene.

Tu za EPS postoji u drugo važno strateško pitanje. Industrija u Srbiji već godinama plaća cenu blisku evropskoj, s razlikom od svega par evra. Domaćinstva pak plaćaju višestruko nižu, administrativno regulisanu tarifu. Taj raskorak nije samo finansijski – on je i strateški problem, jer sprečava razvoj punokrvnog maloprodajnog tržišta, EPS-u uskraćuje sredstva za investicije, a srpskim domaćinstvima šalje pogrešan signal o stvarnoj vrednosti električne energije.

„Po mene, ako ćemo tržišnu cenu, ako hoćemo da se dovedemo u red, moramo da plaćamo punu cenu. Naravno, socijalne kategorije treba da se prepoznaju, treba da se dotiraju, da se nađe neki drugi način kako njima da se smanji cena električne energije. A po mene, svi ostali moraju da plaćaju punu cenu električne energije, ako hoćemo da elektroprivreda Srbije jednostavno se prilagodi ovim novim uslovima, i ako želimo tu zelenu tranziciju“, ističe sagovornik.

Ova reforma nije samo ekonomski neophodna – ona je preduslov za ozbiljnu energetsku tranziciju. Bez nje, EPS ostaje u finansijskom kleštima koje mu onemogućavaju izgradnju novih kapaciteta, modernizaciju starih i praćenje tempa koji zelena tranzicija zahteva.

„EPS je, objektivno, u velikom problemu. Niti imamo dovoljno para, nama je zasnovana većina proizvodnja na termoelektranama, odakle naći pare za nove elektrane, za vraćanje u funkciju postojećih, otvaranje novih, i to sve treba da završimo do 2050. godine“, naglašava sagovornik.

Rok za zatvaranje termoelektrana do 2050. godine zvuči daleko, ali u energetici nije. Izgradnja jedne hidroelektrane traje i dvadeset do trideset godina. To znači da se danas moraju donositi odluke o projektima koji će biti završeni sredinom ovog veka. A bez jasne strategije, bez finansijskih resursa i bez tržišnih signala koji bi usmeravali investicije – te odluke se ne donose.

Do kraja prošle godine, cena električne energije u Srbiji bila je gotovo identična evropskoj – razlika je iznosila svega jedan evro po megavat-satu. Uvođenjem CBAM-a, ta razlika je naglo porasla na čak 40 evra.

Srpski izvoznici električne energije u EU sada se suočavaju sa taksom koja iznosi oko 70 evra po megavat-satu na osnovu trenutnog tehnološkog koeficijenta koji uzima u obzir celokupni ugljenični otisak srpske elektroenergetike.

„Ono što je problematično, to što taj tranzit nije rešen. Došlo je do drastičnog pada tranzita na granicama iz EU prema nama. I to je nama dovelo malo do problematične situacije čak i na Berzi, pošto nemamo dovoljnu ponudu“, ističe sagovornik.

Dobra vest jeste da se srpski koeficijent verovatno neće zadržati na sadašnjem nivou. Umesto „čistog“ ugljeničnog faktora 1.014 – koji bi značio plaćanje pune cene CO2 od oko 80 evra po megavat-satu – predviđa se primena realnog proizvodnog miksa koji Srbija ima.

„To je prepoznato u EU, pošto ipak mi nismo 100% crni, iz termoelektrana, nego će se uzeti proizvodni miks i onda je negde 0.66, što znači da ćemo plaćati negde 50–55 evra. Neće biti 80, negde 50–55 evra. Što opet, iskreno, i dalje ostaje veliki problem“, konstatuje sagovornik.

Posledice CBAM-a za srpsko tržište su višestruke. Tranzit električne energije kroz Srbiju – koji je do nedavno bio vitalna arterija regionalnog energetskog sistema – drastično je opao, jer kompanije ne žele da plaćaju taksu dvaput (pri ulasku i pri izlasku iz EU). To je direktno uticalo na likvidnost srpske berze, gde se povremeno javljaju cenovne anomalije koje odražavaju nedostatak ponude više nego stvarno stanje na tržištu.

„To nam se desilo par puta da je, recimo, cena u okolnim zemljama ide po 120 evra, kod nas se desi cena 0. Što nema rezona. Naravno, treba malo tržište i da se privikne na ove nove uslove“, navodi sagovornik.

Ako i kada bude precizno definisan tretman zelene energije u okviru CBAM-a – što bi srpskim solarnim i vetroelektranama omogućilo izvoz bez plaćanja ugljeničnog poreza – tržišna logika diktira da će se sva zelena energija izvesti gde su cene više.

Za Srbiju to znači da bi zelena energija bukvalno „odlazila“ iz domaćeg sistema, paradoksalno ostavljajući domaće potrošače zavisne od termoelektrana.

„Dolazi malo do paradoksalne situacije. Ako se to uvede, celokupna zelena energija, naravno koja nije sad pod ugovorom sa EPS-om, će da se izveze. Jer će da dobiju mnogo veću cenu nego što je ovde. Tako da malo taj CBAM onda gubi smisao“, upozorava sagovornik.

Ovo nije tek teorijska spekulacija – to je logična posledica tržišnih podsticaja. Rešenje ovog paradoksa ne postoji na nivou jedne zemlje; ono zahteva koordinisanu regulativu na evropskom nivou.

Zatim je stigao kovid, zamrla je industrija, srušena je potrošnja, i cene su potonule. Potom je usledio oporavak, najavila se energetska kriza 2021–2022. godine, eskalirala je u punom intenzitetu posle ruske invazije na Ukrajinu, i cene su otišle u nebo – u pojedinim trenucima premašujući i 1.000 evra po megavat-satu na spot tržištu.

„Apsolutno ne možete ovde da se oslonite na neki duži vremenski period od neku stabilnu cenu. Recimo, tamo do pred kovid, cena je bila 50–55 evra u proseku i to 5–6 godina. I odjednom se sve to promenilo“, kaže naš sagovornik.

Ova volatilnost nije anomalija – ona je odraz strukturnih promena na globalnom energetskom tržištu. Geopolitički sukobi, klimatske promene koje menjaju obrasce padavina i vetrovitosti, ubrzana integracija obnovljivih izvora, usporavajuća potražnja za fosilnim gorivima – sve to zajedno čini predviđanje cena električne energije izuzetno teškim zadatkom.

Za preduzeća, ovo znači da strategija pasivnog čekanja i kupovine energije „kad zatreba“ nosi sve veće rizike. Dugoročni ugovori, sopstveni kapaciteti za proizvodnju energije (solarni paneli, baterijska skladišta), fleksibilnost u planiranju potrošnje – to su alati koji postaju ne luksuz, već neophodnost za ozbiljnog industrijskog igrača.

„U regionu smo prvi koji ćemo imati negativne cene. Kad govorimo o regionu, van Evropske unije. Evropska unija već ima“, napominje sagovornik.

To što Srbija prednjači nosi i odgovornost – ali i prilike. Srpska berza električne energije, kao prva u regionu sa ovim mehanizmom, može da postane referentno tržište za susedne države, privlačeći likvidnost i učesnike koji žele iskustvo s negativnim cenama pre nego što ih i njihove države matice uvedu.

Istovremeno, primena negativnih cena predstavlja i ispunjenje dela uslova za priključivanje srpskog tržišta jedinstvenom evropskom tržištu električne energije. Uniformizacija uslova – isti mehanizmi, iste procedure, isti regulatorni okviri – preduslov je za takvu integraciju.

„Ono što je veoma bitno, da bi ostale zemlje, uključujući i Srbiju, da bi se priključile tom jedinstvenom evropskom tržištu, da bi mogli da se spojimo sa drugim tržištima, mi smo dužni da primenimo takođe tu negativnu cenu, što znači mi, jednostavno, ispunjavamo da bude isti, jednostavno, uslovi“, ističe sagovornik.

Dugoročno, srpsko tržište električne energije stoji pred neizbežnom konvergencijom s evropskim. To će doneti i pozitivne i negativne efekte: veću likvidnost i bolju alokaciju resursa s jedne strane, ali i izloženost evropskim cenovnim šokovima s druge. Ključ uspeha leži u tome koliko dobro budu pripremljeni domaći akteri – kompanije, EPS, regulatori i kreatori politike.

Srbija ne može da bira da li će biti deo ovog tržišta. Može da bira jedino koliko će biti dobro pripremljena za ono što dolazi.

Proizvodnja penušavog vina od meda

Kako se uparuju vina od meda sa hranom

Inovacija – košnica sa sakupljačem cvetnog praha

O toj mogućnosti razgovarano je prošle sedmice u Vašingtonu, uključujući i sastanak sa američkim ministrom finansija Scottom Bessentom.

Takav aranžman bi omogućio UAE-u pristup dolarskoj likvidnosti u kriznim uslovima — ključni mehanizam za očuvanje stabilnosti finansijskog sistema.

Razgovori ukazuju na rastuću zabrinutost da bi rat mogao ugroziti poziciju UAE kao globalnog finansijskog centra, iscrpiti devizne rezerve te izazvati odliv kapitala.

Za sada, kako navodi WSJ, formalni zahtev za swap liniju još nije upućen.

Ovo dodatno pojačava pritisak na fiskalnu i monetarnu stabilnost zemlje.

U tom kontekstu postavlja se pitanje kakva je situacija u Srbiji i da li su građani dovoljno zaštićeni u slučaju poremećaja u platnom sistemu. Narodna banka Srbije navodi da kontinuirano prati stabilnost finansijskog sistema i obezbeđuje nesmetano funkcionisanje platnog prometa, kao i snabdevenost bankarskog sistema gotovim novcem u svim okolnostima, uključujući i krizne situacije.

Kako ističu, u Srbiji nema posebnih preporuka građanima u vezi sa držanjem većih količina gotovine, s obzirom na to da je bankarski sistem stabilan i likvidan, a keš dostupan preko široke mreže banaka i bankomata.

Izvor: Kamatica

Dok se svet suočava sa procesom deglobalizacije profesor Šoškić ističe da su pandemija i aktuelni konflikti doveli u pitanje same temelje na kojima je decenijama počivalo svetsko tržište.

Koncepti poput near shoringa i friend shoringa postali su nova realnost jer su dugi lanci snabdevanja postali ranjivi i nesigurni.

Industrijski lider Kina danas drži bezmalo 29 odsto svetske prerađivačke industrije dok su SAD na 17 odsto.

Robotizacija Kina godišnje instalira više robota nego što ih Nemačka ukupno ima. U 2024. godini Kina je odgovorna za čak 54 odsto svih instaliranih robota na svetu.

Kada sam imala 16 godina, sedela sam pred savetnikom za karijeru i birala sa liste poslova koja je postojala 2003. godine. Posao menadžera društvenih mreža nije bio na toj listi. Šest godina kasnije, osnovala sam sopstvenu agenciju za društvene mreže, razvijala je deceniju i prodala 2021. godine. Moj fakultet iz oblasti menadžmenta poslovanja imao je modul iz marketinga koji nije nijednom pomenuo društvene mreže. Koliko je poslovni svet bio relevantan, one nisu bile bitne.

Sada se ista stvar dešava sa veštačkom inteligencijom. Razlika je u brzini. Poslovi koje AI zamenjuje neće čekati da se diplomci prekvalifikuju. Izveštaj Goldman Saksa procenjuje da je 300 miliona stalnih radnih mesta širom sveta izloženo automatizaciji putem AI, a dve trećine zanimanja u SAD-u će biti pogođeno u nekoj meri.

Ove fakultetske diplome gube svoju ekonomsku vrednost brže nego što univerziteti mogu da ažuriraju svoje programe.

Svaki student i dalje ima put napred, ali samo ako zna gde je vrednost prešla.

Odaberite specijalizaciju: finansije, operacije, lanac snabdevanja, prodajni menadžment. Povežite poslovno znanje sa veštinom koju AI ne može da replicira, kao što su čitanje situacije, vođenje tima ili prodaja vizije.

Generalisti bivaju filtrirani. Specijalisti bivaju angažovani.

Ono što opstaje je ukus, pozicioniranje i strategija distribucije. Ako vas je diploma učila samo marketing teoriju i pisanje reklamnih tekstova, diplomirali ste na tržištu koje se smanjuje. Naučite da kreirate sadržaj koji AI pokreće, ali ljudi usmeravaju.

Istraživačko izveštavanje, pisanje mišljenja i sadržaj baziran na ličnostima i dalje imaju vrednost jer zahtevaju originalno razmišljanje i ljudsku procenu. Ako ste studirali novinarstvo, fokusirajte se na te veštine i izgradite lični brend oko specifične teme koja vas čini nezamenjivim.

Ako kombinujete obuku iz komunikacija sa veštinama uticaja, liderstva ili upravljanja krizama, diploma sama po sebi neće otvarati vrata. Ljudi koji trenutno uspevaju u komunikacijama su oni koji upravljaju zainteresovanim stranama, razumeju uverenje i razmišljaju šire o svojoj ulozi.

Vrhunske pravne karijere i dalje dobro stoje. Vrednost je na vrhu, u savetovanju, pregovaranju i strategiji na sudu. Ako ste na ovom programu, idite do kraja. Polovična rešenja u pravnoj oblasti bivaju istisnuta.

Zaronite dublje. Naučite da gradite stvari koje AI ne može samostalno da izgradi. Specijalizujte se za bezbednost, infrastrukturu ili spoj AI i određene industrije. Diploma i dalje ima vrednost, ali samo kada je uparena sa veštinama koje vas izdvajaju.

Konsultantski rad, poreska strategija i složena finansijska interpretacija i dalje imaju vrednost tamo gde je ljudski sud definitivno potreban. Ali možda ne zauvek. U svakom slučaju, usmerite se ka strateškom delu. Postanite osoba kojoj klijenti veruju za odluke, a ne samo unos podataka.

Krećite se ka investicionoj strategiji, finteku ili stvaranju predvidivog prihoda. Obučite AI koji će raditi analize i projekcije. Finansijska industrija i dalje dobro plaća na vrhu. Srednji sloj, gde diplomci prave izveštaje i prezentacije je mesto gde dolazi do smanjivanja.

Kreativna direkcija, brendiranje i osećaj za estetiku su ono što nosi vrednost. Naučite da upravljate AI alatima umesto da se takmičite sa njima. Dizajneri koji trenutno uspevaju su oni koji oblikuju strategiju i donose odluke koje mašine ne mogu.

Pisanje, kritičko razmišljanje i interpretacija su moćne veštine kada se pravilno primene. Pričanje priča je neophodno. Razlika je u primeni. Kombinujte književnu obuku sa strategijom sadržaja, pisanjem za UX ili digitalnim proizvodima. Ako diploma ostane čisto akademska, put do zarade postaje teži iz godine u godinu.

Tretirajte svoju diplomu kao početnu tačku, a ne destinaciju. I razmislite da li vam je uopšte potrebna. Diplomci koji koriste AI umesto da ga se plaše, gradiće karijere budućnosti.

Izvor: Džodi Kuk, saradnica Forbes